Jelena Tucić 1422/16 FBO

INDUSTRIJSKA POLITIKA JAPANA

1. Kakav je značaj industrijske politike za razvoj Japana?

Japanska industrijska politika se definiše kao pozitivan napor za aktivno unapređenje

industrijskog razvoja. Cilj je unapređenje ukupne industrije.
U posleratnom i veoma dinamičnom industrijskom razvoju Japana, dobro formulisana i
efikasno sprovođena industrijska politika je imala veoma značajnu ulogu. Ovo se može
zahvaliti:
- Veoma izraženom preduzetničkom motivu Japanaca, što je posledica karaktera
njihove kulture: homogena Japanska nacija govori isti jezik, lenjost je najveća
sramota, porodica je osnovna ćelija društva, roditelji deci pružaju najveće
obrazovanje, zaposlenje na ljudski vek...
- Japanskoj vladi, čije su mere imale direktivan karakter posle rata; pomoćnu i
dopunsku ulogu u središnjoj etapi liberalizacije i u novije mere potpomaže postizanje
konsenzusa među različitim akterima. Vlada i dalje selektivno interveniše na
području malog biznisa i strukturno zaostale industrije.
2. Koje su korišćene mere industrijske politike u Japanu?

Korišćene mere u sprovođenju industrijske politike u Japanu su:

1) Generalne mere,
2) Sektorske mere i
3) Organizacione mere.

3. Šta su generalne mere industrijske politike?

Generalne mere su zajedničke za celu japansku industriju. To su:

- Unifikacija standarda i mera u metarskom sistemu,
- Standardizacija kvaliteta, oblika i pouzdanosti različitih industrijskoh roba i delova,
- Zaštita patenata, dizajna, imena i marke.
Ove mere su imale za cilj osposobljavanje japanske industrije da nesmetano koristi
razvijenu zapadnu tehnologiju što je omogućilo uspešnu promociju japanskih proizvoda
na tržištu razvijenih zemalja.

4. Šta su sektorske mere industrijske politike?

 Sektorske mere su imale za cilj unapređenje pojedinih grana industrije, koje su bile
kočnica ukupnog razvoja. Ovo je postignuto prestruktuiranjem depresiranih industrijskih
grana (krajnja mera je bila rasprodaja ili zamrzavanje kapaciteta preduzeća i premeštanje
radnika u razvijenije zone industrije). Neke od konkretnih sektorskih mera koje su
preduzete kako bi se prevazišao problem razvoja pojedinih industrijskih grana su:
- Planovi modernizacije industrije čelika, mašinske i tekstilne industrije,
- Uvozne restrikcije vezane za kupovinu kompjutera u vreme domaćeg tehnološkog
razvoja,
- Zajmovi vladinih institucija sa niskom kamatnim stopama,
- Ubrzavanje uvoza savremene tehnologije,
- Pomoć u razvoju novih tehnologija itd.

5. Šta su organizacione mere industrijske politike?

Organizacione mere su imale za cilj da unaprede konkurenciju u pojedinim sektorima i

granama, održavajući vitalnost učesnika i poboljšavajući njihovu konkurentnost.
Konkretnim merama je stimulisan razvoj malih i srednjih preduzeća kroz:
- Eliminisanje monopolskih pozicija i nelojalne konkurencije,
- Regulaciju rada velikih kompanija kako ne bi ulazile u zonu rada malih i srednjih
firmi,
- Odobravanje zajmova sa niskim kamatnim stopama namenjenih za jačanje njihove
tržišne pozicije,
- Stalna primena seta poreskih olakšica.

6. Kakva je bila uloga japanske vlade u donošenju i sprovođenju IP?

U perodu od 1945-1955 godine, koji se naziva period obnove, japanska politika je

sprovođena direktnim merama, donošenjem većeg broja zakona. Vlada je učestvovala i u
podeli rizika vezanog za izvoz robe i mogla je da pravi izvozne kartele. Uspostavljene su
i vladine dugoročno-kreditne institucije da bi potpomogle industrijalizaciji zemlje. Vlada
je smanjivala vrednost određene opreme i mašina zbog brže amortizacije i njihovu
nabavku iz inostranstva oslobađala carine. Od 1951-1955 godine, prioritet je hvatanje
koraka sa industrijalizovanim zemljama. U ovom periodu su preduzimane mere
industrijske politike na poboljšanju standarda i ubrzavanju formiranja kapitala, u
privatnom sektoru prvenstveno. Osnovan je Industrijski odbor za racionalizaciju sa
brojnim podkomitetima, kao savetodavni organ Ministrstva za industriju i trgovinu
(MITI). Osnovni zadatak MITI je bio da uspostavi harmoniju interesa vlade, privatnog
sektora i radnika (sindikata). Ukupne poreske olakšice privatnim firmama su iznosile
3,7% njihovog ukupnog kapitala. Period 1956-1960 je bio period brzog industrijskog
uspona i jačanja industrijske nezavisnosti. Vlada je uvodila podsticajne mere (poreske
olakšice za izvoz mašina, niskokamatni zajmovi za investicionu opremu, razni specijalni
popusti), koje su omogućavale dinamičan razvoj industrije gvožđa i čelika, petrohemije,
automobilske i mašinske industrije. Bez obzira na značajno regulisanje japanske
 industrijei direktnih mera japanske vlade, slobodna konkurencija među japanskim
korporacijama je bila veoma izražena. Osnovna karakteristika japanskog stila
industrijskog razvoja je bila kombinacija protekcionizma i konkurencije. Osnovana je
Japanska inostrana trgovinska organizacija koja je prikupljala inostrane informacije za
unapređenje japanskog izvoza. Vlada je donela odluku o liberalizaciji japanske industrije
1960 godine koja je dovela do jačanja međusobne konkurencije, veće efikasnosti ukupne
nacionalne ekonomije i porasta integracija. Period od 1966 do 1975 godine je prelazni
period ka liberalizaciji. U ovom periodu je nastavljena liberalizacija uvoza i kapitalnih
transakcija i izvršena je reorganizacija japanske industrije čemu je pomogla ekspanzija
domaće i inostrane tražnje.
Od 1966 do 1970 godine, važan cilj industrijske politike je bio podržavanje industrijskog
rasta. Ovaj cilj je sankcionisan donošenjem Zakona o zagađenosti 1970 godine, prema
kojem je svaka firma bila dužna da instalira efikasnu opremu za zaštitu životne sredine.
1968 godine, vlada uvodi mere socijalnog karaktera i donet je Zakon o kontroli osnovnih
proizvoda. 1973 godine se desila energetska kriza, gde se industrijska politika Japana
suočila sa problemom izazvanim enormnim povećanjem cena nafte. Za početak Zakonom
o stabilizaciji nacionalnog rasta iz 1973 godine, vlada dobija ponovo široka ovlašćenja u
sprovođenju industrijske politike.

7. Koji su ciljevi japanske industrijske politike?

Uporedno sa dinamičnim promenama u japanskoj industriji, menjani su ciljevi

industrijske politike:
- Poboljšavanje produktivnosti rada,
- Jačanje međunarodne konkurentnosti posle II svetskog rata,
- Rast životnog standarda,
- Stabilna nabavka energetskih i sirovinskih resursa,
- Razvoj visokih tehnologija,
- Zaštita čovekove okoline, 60-ih i 70-ih.

8. Šta su ciljevi japanske industrijske politike u narednom periodu?

Aktuelna industrijska politika Japana ima zadatak da obezbedi realizaciju sledeća tri cilja:
1) Dugotrajna i stabilna ponuda energetskih resursa,
2) Određivanje pionirskih tehnologija i
3) Specijalizacija, prestruktuiranje i razvijanje sistema saradnje.