2

Alfred. Lansing

ISTRAJNOST

Preveo sa engleskog
Dejan Inić
Mono & Manana 2006.

3
IS TRAJNOS T

4
DEO I

5
 POGLAVLJE 1

pet časova po podne izdato je naređenje da se brod napusti. Za većinu ljudstva pak
U naređenje je bilo izlišno; svima je bilo jasno da je sa brodom svršeno i da je vreme da
se odustane od njegovog spasavanja. Niko nije pokazivao strah, čak ni
sumnjičavost. Borba je trajala tri dana bez prestanka, i izgubili su je. Poraz su prihvatili
skoro bez ikakvih osećanja. Naprosto, bili su preumorni da bi to doprlo do njih.
Frenk Vajld, zamenik kapetana, krenuo je preko napregnute palube prema boravištu
posade. Tamo su na poslednjim dvospratnim krevetima ležala dva mornara: Volter Hau i
Vilijam Bejkvel. Uprkos tome što obojica behu na izmaku snage nakon tri dana provedena
na pumpama, nisu mogli zaspati od zvukova koje je brod ispuštao.
Brod je počeo da puca. Ne naprasno, već polako, malo-pomalo. Pritisak deset miliona
tona leda stezao je njegove bokove. Brod je na samrti ispuštao krike agonije. Njegov
kostur, oplata i ogromne potporne grede, od kojih mnoge behu široke čitavih trideset
centimetara, urlali su pod sve jačim smrtonosnim stiskom. Kada grede više ne bi mogle
izdržati napinjanje, prskale bi uz zvuk nalik artiljerijskom baražu.
Većina greda na pramčanom delu već je stradala tokom dana, tako da je paluba bila
iskrivljena unazad, njišući se gore-dole u skladu sa pojačavanjem i slabljenjem pritiska.
Vajld proturi glavu u odeljenje za posadu. Tiho je progovorio:„Neće još dugo izdržati,
momci. Mislim da je vreme da silazimo." Hau i Bejkvel se podigoše sa ležaljki, pokupiše
nekoliko torbi u kojima beše ponešto od njihove lične opreme i pođoše ka palubi prateći
Vajlda.
Vajld potom pode ka malenoj brodskoj strojarnici. Ker, drugi mašinista, stajao je
podno merdevina i čekao. Tu beše i Rikinson, glavni mašinista. Nisu izašli odavde već
sedamdeset i dva časa - održavali su paru u kotlovima kako bi pumpe u prostoriji s
motorom ostale spremne za rad. Premda nisu mogli da vide kretanje leda, sve vreme su
bili svesni šta se događa brodu. Bokovi su se povremeno uvijali i po petnaest centimetara -
iako behu široki po šezdeset centimetara. Čelične ploče poda su se u isto vreme sudarale,
gužvajući se uz škripu, sve dok uz glasan metalni prasak ne bi iskočile i nalegle jedna
preko druge.
Vajld se nije dugo zadržavao. „Dovoljno ste ložili", reče. „Gotov je." Ker kao da je
osetio olakšanje.
Vajld pođe ka pogonu elisa, ispod krme. Makniš, stari brodski tesar, i Makliod,
mornar, mučili su se slažući pokidane komade ćebadi u improvizovanu branu koju je
Makniš sagradio prethodnog dana. Pokušavao je da spreči dotok vode kroz mesto na
kome je led izbio osnovnu potpornu gredu krmenog dela i samo krmilo. Međutim, voda je
već dosezala do samog poda i nadirala je tako brzo da brana i pumpe nisu mogle da je
zaustave. Čim bi pritisak na tren posustao, začuo bi se zvuk doticanja vode, koja je pretila
da ispuni čitav tovarni deo broda.
Vajld dade dvojici posadnika znak da odustanu i uzvera se uz merdevine na centralnu
palubu.
Klark, Hjusi, Džejms i Vordi radili su na pumpama, ali su, shvativši uzaludnost svog
truda, već bili prekinuli s poslom. Sada su sedeli na kutijama zaliha na samoj palubi,

6
naslonjeni na ogradu. Na licima im se ocrtavao trag neizrecivog napora trodnevnog
pumpanja.
Nedaleko odatle nalazio se komad platna rastegnut od ograde do leda pod brodom -
vozači psećih zaprega napravili su od platna klizni kanal, poveli svih četrdeset i devet
haskija iz štenara i pustili ih da jedan po jedan skliznu do ljudi koji su čekali na donjoj
strani. Obično bi svaka ovakva aktivnost izbezumila pse od uzbuđenja, međutim, nekako
su uspeli da naslute da se događa nešto neuobičajeno. Niti su se koškali između sebe niti je
ijedan pas pokušao da pobegne.
Možda je u pitanju bilo raspoloženje ljudi. Radili odlučno i užurbano i jedva da su
razgovarali. Ipak, nije bilo traga uzbuđenju. Scena je, ako se izuzmu kretanje leda i buka
koju je stvarao brod, zapravo bila prilično mirna. Temperatura je bila 27,5 stepeni ispod
nule i duvao je lagani južni vetar. Večernje nebo beše vedro nad njihovim glavama.
Ipak, negde daleko na jugu besnela je oluja i kretala se ka njima. premda će joj trebati
barem dva dana da ih sustigne, kretanje leda bila je najava njenog dolaska. Led se
prostirao dokle pogled seže, i još stotinama kilometara dalje od toga. Sante su bile veoma
gusto zbijene, tako da ih je, i pored toga što oluja još nije stigla, pritisak njenih dalekih
vetrova već kršio jednu o drugu.
Čitava ledena površina se kretala haotično, poput delića ogromne slagalice koja seže u
nedogled, a čije delove gura i drobi neka nevidljiva ali nadmoćna sila. Utisak titanske snage
bio je pojačan time što nije bila užurbana, već odlučna i odmerena. Gde god bi se dve
masivne sante susrele, došlo bi do sudaranja i mlevenja, da bi se nakon nekog vremena,
pošto nijedna ne bi popustila, počele uspinjati, tromo i često podrhtavajući od nemilosrdne
sile koja ih gura. Desilo bi se i da najednom stanu, kao da nevidljiva sila gubi interesovanje
za pomeranje leda. Češće bi se, ipak, desilo da sante - široke uglavnom oko, tri metra -
nastave da se uspinju sve dok jedna ili obe ne prepuknu i prevale se brazdajući okolinu
svojim pritiskom.
Bili su tu i zvuci mase u pokretu - uobičajena buka, hropac i cviljenje santi, uz
povremeni tresak sudarenih komada. Ali masa je pored njih ispuštala i naizgled beskrajan
niz drugačijih zvukova, od kojih su mnogi delovali začuđujuće nepovezani s ledom.
Povremeno bi se začuo zvuk gigantskog voza na škripavim šinama, uz sav klepet i
teturanje. Začula bi se i brodska sirena, praćena kukurikanjem petlova, urlikom dalekih
valova, tihim podrhtavanjem nekog dalekog motora i glasom nalik jecaju starice. U retkim
trenucima smirenosti, kada bi kretanje ledene mase na tren zastalo, kroz vazduh bi se
proneo prigušen zvuk doboša.
U ovom zaleđenom univerzumu nije bilo ni snažnijeg pokreta ni većeg pritiska od onog
kojim su sante napadale brod. Takođe, brod nije mogao biti u gorem položaju. Jedna santa
beše uprta u pramačni deo s desne strane, dok je druga držala krmeni deo. Treća santa se
ustremila u središte levog boka, preko puta, tako da je led pretio da prelomi brod po samoj
sredini. Brod se već nekoliko puta čitavom dužinom izvijao nadesno.
Na prednjem delu, gde se nalazila i najveća pretnja, led je već prekrio brod. Neko
vreme se gomilao, sve više i više, boreći se protiv pramca koji je odbijao nalet za naletom,
ali je u jednom trenu nadvisio ogradu i razasuo se preko palube u tolikoj količini da je brod
počeo da ponire. U ovakvom je stisku sve počivalo na milosti santi ustremljenih ka
brodskim bokovima.
Brod je na svaki novi talas pritiska reagovao drugačije. Ponekad bi se samo stresao,

7
kao što bi to učinilo ljudsko biće osetivši kratak, probadajući bol. Drugi put bi se grčevito
drmusao, ispuštajući mučne krike, dok bi se sva tri jarbola silovito teturala napred-nazad
zapinjući konope kao strune na harfi. Posadi su ipak najmučniji bili trenuci kada bi brod
počeo da dahće i grabi vazduh poput neke ogromne životinje koja se guši, dok joj sa svih
strana nadolazi sve veći pritisak.
U tim poslednjim časovima posadi je bilo najupečatljivije skoro užasavajuće ponašanje
broda - kao ogromne zveri u samrtnoj agoniji.
Do sedam časova popodne sva neophodna oprema spuštena je na led, i na jednoj
podaljoj stabilnoj santi s desne strane podignuto je nešto nalik logoru. Čamci za spasavanje
spušteni su još prethodne noći. Spuštajući se na led mnogi ljudi osetiše neizmerno
olakšanje; brod osuđen na propast ostajao je iza njih, a malo beše onih, ako ih je uopšte i
bilo, koji bi se dobrovoljno vratili na njega.
Ipak, nekoliko zlosrećnih duša dobilo je naređenje da se vrate i prikupe razne potrebne
predmete. Jedan od njih beše Aleksandar Maklin, stameni mladi doktor, pride i vozač
psećih zaprega. Čim je privezao pse u logoru, rečeno mu je da se vrati natrag zajedno s
Vajldom i da iznesu nešto drvene građe iz prednjeg tovarnog dela broda.
Dvojica ljudi pođoše, i tek što su stigli do broda, iz logora se začuše silni povici.
Ledena ploča na koju su postavljeni šatori počela je da puca. Vajld i Maklin pohitaše
natrag. Užurbano su poveli pse i preneli šatore, prtljag, sanke i svu ostalu opremu do jedne
ploče koja beše još stotinak metara udaljena od broda.
U trenutku kada je premeštanje obavljeno, brod je izgledao kao da će svakog trena
stradati, te dvojica Ljudi požuriše s penjanjem. Uspeli su da se uzveru uz komadine leda
što su-preklopile pramac. Odatle su otvorili vratanca u podu i prolaz ka prednjem
tovarnom delu. Merdevine su bile izvučene iz ležišta i iskrenute u stranu. Morali su da se
drže za ruke dok su se spuštali u tamu.
Unutra se širio neopisiv zvuk. Poluprazna komora, poput ogromne zvučne kutije,
pojačavala je odjek svakog prepuklog klina i naprsle grede. Stajali su vrlo blizu brodskom
boku i mogli su čuti kako led udarcima probija svoj put.
Pričekali su trenutak da im se oči priviknu na pomrčinu, a potom videše nešto
zastrašujuće. Uspravne grede počele su da se urušavaju, a unakrsne potporne grede
plafona pretile su da se sruše svakog trena. Izgledalo je kao da neka ogromna stega polako
priteže brod ne bi li ga uništila pritiskom.
Građa po koju behu pošli bila je smeštena u mrkli mrak skladišnog prostora pod samim
pramcem broda. Da bi stigli do nje, morali su otvoriti vrata skladišta i spustiti se unutra, a
videli su da se i sam ram u koji su vratanca smeštena izvija kao da će pući i obrušiti čitavu
prednju palubu na njih.
Maklin je nakratko oklevao, a Vajld, naslutivši strah onog drugog, viknu da nadjača
buku broda govoreći mu da ostane gde jeste. Vajld potom uskoči u otvor i nakon nekoliko
minuta poče da dodaje daske Maklinu.
Dvojica ljudi delali su grozničavom brzinom, ali i dalje je delovalo kao da neće stići da
dovrše posao. Maklin je bio ubeđen da nikako neće moći da iznesu poslednju dasku na
vreme. Ipak, Vajld najzad promoli glavu kroz otvor. Izgurali su drva na palubu, ispeli se
gore i zastali na neko vreme uživajući u izvrsnom osećanju bezbednosti. Docnije je Maklin
svom dnevniku poverio na čuvanje sledeće misli: „Mislim da me nikada nije mučio takav
užasan strah kao u skladištu tog broda pred slomom."

8
 U roku od jednog časa nakon što su poslednja dvojica ljudi sišla sa broda, led je probio
brodske bokove. Prvi nalet, poput uboda koplja, načinio je ranu kroz koju su počeli da
prodiru čitavi blokovi leda. Čitav prednji deo broda već je bio zatrpan. Desna strana
barake na palubi bila je zdrobljena takvom silinom da su neke prazne kante benzina
proletele kroz njen zid sve do suprotne strane palube, gurajući pred sobom i jednu veliku
uramljenu sliku koja je nekada visila na zidu. Nekim čudom, staklena prednja strana slike
nije bila polomljena.
Kasnije, kada se situacija u logoru stišala, nekoliko ljudi se vratilo da sagleda olupinu
koju su nekada zvali svojim Brodom. Nije ih bilo mnogo. Većina je ostala šćućurena u
svojim šatorima, promrzla i premorena, trenutno nezainteresovana za svoju sudbinu.
Opšti osećaj olakšanja nakon napuštanja broda obuzeo je sve ljude - izuzev jednog, koji
je to posmatrao sa šireg gledišta. Bio je to jedan stamen čovek, širokog lica i velikog nosa,
a govor mu je bio pritisnut irskim naglaskom. Sve vreme dok su napuštali brod on je
stajao manje-više po strani od sve te opreme, pasa i ljudi.
Zvao se ser Emest Šaklton, a dvadeset i sedam ljudi koji su na njegove oči tako
neslavno napuštali zlosrećni brod bili su članovi njegove Imperijalne transantarktičke
ekspedicije.
Bio je to dvadeset sedmi oktobar 1915. Brod se zvao Istrajnost. Bili su pozicionirani na
69°' južno i 51°30' zapadno - duboko u ledenoj pustoši pogubnog Vedelovog mora na
Antarktiku, na otprilike pola puta do Južnog pola, i na oko 1.900 kilometara od najbližeg
ljudskog naselja.
Nema mnogo ljudi koji su iskusili breme odgovornosti kakvo je pripalo Šakltonu u tom
trenu. Premda je zacelo bio svestan koliko je očajna bila situacija u kojoj su se našli,
zasigurno nije mogao ni naslutiti psihičke i emotivne napore koji su stajali pred njima, ni
grčevitu borbu niti patnju kojoj će biti izloženi.
Gledano s praktične strane, bili su sami usred smrznutog antarktičkog mora. Bližila se
puna godina otkako su poslednji put bili u dodiru s civilizacijom. Niko u spoljašnjem svetu
nije mogao znati da su u nevolji, a još manje gde se nalaze. Nisu imali radio-predajnik
kojim bi dozvali moguće spasioce, a čak i da su uspeli da pošalju SOS signal, ne bi se
mogle sa sigumošću tvrditi da bi spasioci uspeli da ih pronađu. Bila je to 1915, i nisu
postojali helikopteri, snežna vozila ili pogodni avioni.
Tako njihova muka beše ogoljena i užasno jednostavna. Ako žele da se izbave -
moraće sami da porade na tome.
Šakltonova procena je glasila da je najbliže kopno, Palmerovo poluostrvo, udaljeno 290
kilometara ka zapadu-jugozapadu. Ali tačno rastojanje bilo je 336 kilometara, i u toj zemlji
dom nisu nalazili ni ljudi ni životinje, niti je pružala ikakav vid odmora ili spasenja.
Poslednje poznato mesto na kojem su barem mogli naći hranu i zaklon bilo je majušno
ostrvo Pole, prečnika manjeg od dva i po kilometra, udaljeno 553 kilometra ka
severozapadu, do koga je vodilo ledeno prostranstvo u neprestanom pokretu i nadimanju.
Tamo je godine 1903, pre dvanaest leta, posada švedskog broda Antarktika, smrskanog
ledom Vedelovog mora, provela zimu. Spasiteljski brod koji je pokupio tu posadu ostavio
je svoje zalihe na ostrvu Pole ne bi li ih neki budući brodolomci iskoristili. Ironija beše u
tome što je tom prilikom lično Šaklton bio zadužen za nabavku tih zaliha - i što su sada,
nakon dvanaest godina, ustrebale upravo njemu.

9
 POGLAVLJE 2

akltonova naredba da se brod napusti označila je početak najveće antarktičke

S avanture svih vremena, ali je takođe i zapečatila sudbu jedne od najambicioznijih
antarktičkih ekspedicija. Naime, zadatak Imperijalne transantarktičke ekspedicije,
kako joj je i samo ime govorilo, bio je da pređe čitav Antarktik putem kopna, od
najzapadnije do najistočnije tačke.
Dokaz o veličini takvog poduhvata sadržan je u činjenici da nakon Šakltonovog
neuspeha ništa slično nije ni pokušano pune četrdeset i tri godine - sve do 1957-1958.
Tada je u nezavisnoj organizaciji, u sklopu međunarodne godine geofizike, dr Vivijan E.
Fuks poveo transantarktičku ekspediciju Komonvelta na taj put. Cak je i Fuks, čija je
družina bila opremljena vozilima s gusenicama i unutrašnjim grejanjem, uz moćne radio-
aparate i pomoć izviđačkih aviona i psećih zaprega, sa svih strana dobijao savete da
odustane. Tek nakon iscrpljujućeg puta, koji je potrajao bezmalo četiri meseca, Fuks je
postigao ono što je Šakltonu bilo cilj još 1915.
Ovo je bila Šakltonova treća ekspedicija na Antarktik. Prvi put beše 1901, kada je bio
član nacionalne antarktičke ekspedicije pod vođstvom Roberta F. Skota, čuvenog
britanskog istraživača. Uspeli su da se probiju do 82° 15' južne latitude, što je 1.192
kilometra udaljeno od Južnog pola - tada je to bio najveći zabeleženi prodor na taj
kontinent. Potom je 1907. godine Šaklton poveo prvu ekspediciju koja je zapravo zacrtala
Južni pol kao svoj cilj. Praćen trojicom saputnika, Šaklton je na jedvite jade stigao na 155
kilometara od svog odredišta, nakon čega su morali da se vrate iscrpevši zalihe hrane.
Povratak je bio očajnička trka sa smrću. Ipak, družina je preživela i Šaklton se vratio u
Englesku kao heroj Imperije. Ukazivane su mu sve počasti, kralj ga je proglasio vitezom i
svaka važnija zemlja u svetu okitila ga je ordenjem.
Napisao je knjigu i otisnuo se na predavački put širom britanskih ostrva, Sjedinjenih
Država, Kanade i većeg dela Evrope. Ali i pre no što se sve to završilo, njegove misli su se
vratile Antarktiku. Stigao je na 155 kilometara od Južnog pola, a znao je bolje nego iko da
bi neka druga ekspedicija svakog časa mogla postići cilj koji mu je bio uskraćen. Već u
martu 1911. poslao je svojoj supruzi Emili pismo iz Berlina, gde ga je dovela turneja:
„Osećam da sledeća ekspedicija, ukoliko ne bi prešla preko čitavog kontinenta, ne bi naišla
na veliki odjek."
U međuvremenu, godine 1909, američka ekspedicija Roberta E. Pirija stigla je do
Severnog pola. Potom je Skot, u svojoj drugoj ekspediciji, 1911. i početkom 1912.
započeo utrku do Južnog pola protiv Norvežanina Roalda Amundsena - i izgubio s
razlikom većom od mesec dana. Bilo je to veliko razočarenje. Opet, čitav događaj ne bi
bio toliko tragičan da Skot i njegova tri kompanjona nisu izgubili živote u borbi da se,
oslabljeni skorbutom, vrate do svoje baze.
Kada su vesti o Skotovom uspehu i zlosrećnim okolnostima njegove smrti stigle do
Engleske, čitava nacija je bila ožalošćena. Osećaj praznine bio je pojačan činjenicom da su
Britanci, do tada nenadmašiva istraživačka nacija, spali na drugo mesto i doživeli poniženje
od Norveške.
Za vreme svih tih događaja Šakltonovi lični planovi o transantarktičkoj ekspediciji

10
ubrzano su se razvijali. U jednom od ranijih prospekata, osmišljenih da oforme fond koji bi
isplatio poduhvat, Šaklton je igrao na kartu prestiža i učinio od toga prevashodni argument
za svoju ekspediciju. Napisao je:
„Gledano sa sentimentalnošću, to je poslednje veličanstveno polarno putovanje koje je
moguće. Biće to veći poduhvat i od puta do Južnog pola i natrag; prema tome, smatram
da je dužnost britanske nacije da ga ostvari - jer smo pobeđeni i u trci za osvajanje
Severnog pola i u trci za osvajanje Južnog. Ostalo je samo najveće i najimpresivnije od
svih putovanja - prelaz preko celog kontinenta."
Šaklton je planirao da brodom preplovi Vedelovo more i da iskrca družinu od šest ljudi
i sedamdeset zaprežnih pasa u blizini Vahselovog zaliva, na otprilike 78° južno i 36°
zapadno. Drugi brod bi otprilike u isto vreme prispeo u Mekmerdov pojas u Rosovom
moru, koje je na skoro sasvim suprotnoj strani kontinenta od Vedelovog. Družina sa
Rosovog mora imala je zadatak da postavi pakete sa hranom na pravilnim razmacima od
svoje baze pa skoro do samog Južnog pola. Za to vreme bi grupa s Vedelovog mora
sankama jezdila ka Južnom polu hraneći se sopstvenim zalihama. Odatle bi produžili ka
moćnom glečeru Birdmor, gde bi ih čekalo najjužnije skladište grupe sa Rosovog mora, te
bi se tu nanovo opskrbili. Potom bi nastavili istim putem, skupljajući ostavljenu hranu, sve
dok ne pristignu do baze Mekmerdovog pojasa.
Tako je plan upriličen na papiru. Bio je svojstven Šakltonu - praktičan, odvažan i
uredan. Nije bilo ni najmanje sumnje u uspeh ekspedicije.
Čitav poduhvat je u nekim krugovima proglašen kao previše„bučan". Možda je i bio.
Ali da nije bio takav, Šaklton ne bi bio zadovoljan. Iznad svega, on je bio istraživač starog
kova - pun samopouzdanja, romantičar, pomalo avanturističkog duha.
Bilo mu je tada četrdeset godina. Bio je srednje visine i snažnog vrata, širokih čvrstih
ramena, iako pomalo poguren, i tamnosmeđe kose raščešljane po sredini. Imao je široka,
izražajna usta, koja su sa podjednakom lakoćom umela da se izviju u osmeh ili zategnu u
strogu liniju. Vilica kao da mu je bila od čelika. Njegove sivoplave oči, baš kao i njegova
usta, znale su da ožive veselom vatrom, ali i da se namrače u gvozdeni, zastrašujući
pogled. Lice mu je bilo skladno, iako je često bilo natmureno - kao da mu misli nekud
lutaju - što mu je ponekad davalo sveukupno mračan izgled. Šake mu behu male, ali je
njihov stisak bio snažan i postojan. Govorio je tiho i usporeno, nekim nedefinisanim
baritonom, sa malom primesom naglaska njegovog rodnog okruga Kilder.
Bez obzira da li je bio vedar i razdragan ili tmuran i namršten, imao je jednu
sveprisutnu crtu - odlučnost.
Cinici bi mogli opravdano tvrditi da je Šakltonov osnovni motiv u poduzimanju puta
bilo jednostavno sticanje veće slave - uz finansijske povoljnosti koje bi sledovale vođi
uspešne ekspedicije te razmere. Šaklton je, bez sumnje, umnogome bio zaokupljen tim
mislima. Bio je potpuno svestan društvenih položaja i toga koliki uticaj novac ima na njih.
Zapravo je stalni (i nerealni) san njegovog života - barem površno gledano - bio da
dostigne status ekonomskog blagostanja koje bi potrajalo čitav životni vek. Uživao je
zamišljajući sebe kao džentlmena pred čitavom nacijom, razvedenog od svakidašnjih
poslova, koji ležerno koristi svoje bogatstvo kako mu prija.
Šaklton je poticao iz srednje klase; otac mu je bio prilično uspešan doktor. Kada mu je
bilo šesnaest godina, priključio se britanskoj trgovačko-pomorskoj floti i, premda se
polako uspinjao ka njenim višim redovima, taj vid postepenog napretka je vremenom

11
postajao sve mrskiji njegovoj vatrenoj naravi.
Tada su se nastupila dva važna događaja: ekspedicija sa Skotom, 1901, i njegovo
venčanje sa ćerkom imućnog advokata. Prvi događaj ga je upoznao sa Antarktikom - i
mašta mu je smesta postala okupirana njime. Drugi je povećao njegovu žudnju za
bogatstvom. Osećao je obavezu da supruzi pruži uslove na koje je svikla. U njegovom su
razmišljanju Antarktik i finansijska sigurnost postali manje-više sinonimi. Osećao je da bi
tamo ostvaren uspeh - neka čudesna predstava odvažnosti, delo koje bi ugrabilo pažnju
čitavog sveta - odškrinuo vrata slave, a samim tim i bogatstva.
Bavio se planiranjem tih majstorskih poteza u finansijama i između ekspedicija. Bio je
večito opsednut novim šemama, i za svaku je ponaosob bio ubeđen da će mu doneti
blagostanje. Nemoguće je opisati ih sve, ali postojale su ideje o proizvodnji cigareta
(potpuno siguran plan, kako bi on rekao), o kompaniji taksi-vozila, o rudarstvu u
Bugarskoj, o kitolovstvu - pa čak i o traganju za zakopanim blagom. Većina njegovih
zamisli nije prevazišla stadijum puke priče, a one koje jesu - obično nisu urađale plodom.
Šakltonova volja da ne poklekne pod zahtevima svakodnevnog života i nezasita
oduševljenost nadrealnim poduhvatima donela mu je mnoge optužbe o nezrelosti i
neodgovornosti. Takav je verovatno i bio - po konvencionalnim shvatanjima. Ali svi veliki
vladari - Napoleoni, Nelsoni i Aleksandri - obično i jesu istupali iz kalupa
konvencionalnosti, i možda je nepravedno ocenjivati ih uobičajenim jezikom. Nema
sumnje da je Šaklton sa tog stanovišta bio izuzetan predvodnik ljudi.
Tako za Šakltona ni Antarktik nije predstavljao puku mogućnost ostvarenja pohlepnih
zamisli. U jednom veoma realnom smislu bilo mu je potrebno nešto tako ogromno i
zahtevno, čime bi se njegov čudovišni ego i neverovatni elan pozabavili. Šakltonov
izuzetan kapacitet za smela i hrabra dela u uobičajenim situacijama nikako nije mogao naći
vredan izraz; bio je poput trkačkog konja privezanog za dečja kolica. Ali Antarktik je bio
breme koje je moglo uposliti svaki atom njegove snage.
Prema tome, premda je Šaklton svakako bio zatečen, čak i nesposoban u većini
svakodnevnih situacija, imao je talenat - recimo čak genij - koji je bio odlika vrlo malog
broja ljudi u istoriji - istinsku moć vođstva. Jedan od njegovih Ljudi je govorio da je
Šaklton „najveći vođa koji je ikada hodio Božijom zemljom". I pored svih slepih tačaka i
nesnalažljivosti, Šaklton je zaslužio ovo priznanje:
„Za upravljanje naučnim radom nema zamene za Skota; za hitro i svrsishodno
putovanje - za Amundsena; ali kada ste beznadežni, kada vam nema izlaza, kleknite na
kolena i pomolite se pred Šakltonom."
Ovo je, dakle, bio taj čovek kome je palo na pamet da proputuje antarktički kontinent -
peške.
Najveći delovi neophodne opreme za ekspediciju bili su brodovi koji će povesti dve
grupe ka Antarktiku. Od gospodina Daglasa Mosona, čuvenog australijskog istraživača,
Šaklton je otkupio Auroru, stameno plovilo od sorte koja se tih godina koristila za lov na
foke. Aurora je već prošla dve antarktičke ekspedicije. Bila je namenjena grupi Rosovog
mora, pod komandom poručnika Eneasa Mekintoša, koji je služio i na palubi Nimroda, na
Šakltonovoj ekspediciji od 1907. do 1909.
Šaklton je lično preuzeo vođstvo nad transkontinentalnom družinom, koja je trebalo da
započne put od Vedelovog mora. Da bi obezbedio brod za svoju grupu, ugovorio je otkup
kod Larsa Kristensena, norveškog magnata u kitolovstvu. U pitanju je bio brod koji je

12
Kristensen lično poručio za potrebe lova na polarne medvede na Arktiku. Takvi pohodi su
među bogatašima bili sve popularniji.
Kristensen je imao i partnera u svom poduhvatu, barona De Gerlaša - Belgijanca koji je
još 1897. predvodio ekspediciju na Antarktik. De Gerlaš je imao mnoge korisne ideje
vezane za konstrukciju broda. Međutim, Belgijanac je tokom izgradnje plovila zapao u
finansijske poteškoće i morao je da se povuče.
Ostavši bez partnera, Kristensen je s radošću prihvatio Šakltonovu ponudu otkupnine
za brod. Konačna cena od 67.000 dolara nije pokrila Kristensenove troškove za izgradnju
broda, ali prihvatio je gubitak iz želje da pomogne namerama velikog istraživača kakav je
bio Šaklton.
Brod je nosio ime Polaris, ali ga je Šaklton nakon otkupa prekrstio u Istrajnost
poštujući moto svoje porodice: Fortitudine vincimus - „Istrajnošću pobeđujemo".
Kao i kod svih privatnih ekspedicija, finansije su bile glavna glavobolja za Imperijalnu
transantarktičku ekspediciju. Šaklton je proveo dobar deo dvogodišnje pripreme
prikupljajući novčanu pomoć. Blagoslovi vlade i raznih naučnih društava bili su nužni da bi
se ekspedicija opravdala kao valjan naučni napor, te se Šaklton, čiji su naučni interesi bili
neznatni u odnosu na ljubav prema pustolovini, svim silama trudio da bude uverljiv s te
strane. Bilo je to na neki način licemerno. U svakom slučaju, ugovoreno je da grupa
kadrih naučnika bude u sastavu ekspedicije.
Ali uprkos svem šarmu i ubedljivosti, koliko god da su bili značajni, Šaklton je iznova i
iznova bivao razočaran neispunjenim obećanjima finansijske pomoći. Najzad je pribavio
nekih 120.000 dolara od gospodina Džejmsa Kerda, imućnog škotskog proizvođača
konoplje, i oko 50.000 dolara pomoći koja je izglasana u vladi, dok mu je Kraljevsko
geografsko društvo dodelilo simboličnu svotu od 5.000 dolara kao znak generalnog, mada
ni u kom slučaju potpunog odobrenja ekspedicije. Neke manje svote stigle su od Dadlija
Dokera i gospođice Dženet Stankomb-Vils, kao od i više stotina ljudi širom sveta.
Po tadašnjem običaju Šaklton je takođe unapred založio ekspediciju i njene moguće
komercijalne proizvode. Obećao je da će docnije napisati knjigu o svom putovanju.
Prodao je prava za snimanje filmova i fotografija i prihvatio da po povratku održi dugačak
niz predavanja. Svi ti aranžmani sadržali su jednu osnovnu pretpostavku - da će Šaklton
preživeti.
Za razliku od poteškoća u pronalaženju odgovarajuće finansijske podrške, ispostavilo
se da dobrovoljnih učesnika u ekspediciji neće manjkati. Čim je objavio svoje planove,
Šakltona je preplavilo više od pet hiljada molbi (među čijim su pošiljaocima bile i tri
devojke) za učešće u putovanju.
Volontere je, skoro bez izuzetka, podsticao sam duh pustolovine, jer ponuđene plate
nisu bile ništa do simbolična nadoknada za očekivane usluge. Kretale su se od oko 240
dolara godišnje za iskusne moreplovce do 750 za najiskusnije naučnike. Pa čak ni te sume,
u većini slučajeva, nisu mogle biti isplaćene do svršetka ekspedicije. Šaklton je smatrao da
je učešće u putu bezmalo dovoljna kompenzacija - naročito za naučnike, kojima je ovaj
poduhvat pružao nesvakidašnju priliku za istraživanje u odgovarajućim poljima.
Šaklton je sakupio posadu u čijem su središtu bili prekaljeni veterani. Najviši čin,
zvanje prvog zamenika, pripalo je Frenku Vajldu, veoma sitnom ali snažno građenom
čoveku tanke, proređene kose. Vajld je delovao tiho i mirno, ali je bio izuzetno čvrst. Bio
je jedan od tri saputnika Šakltonove trke 1908. i 1909. Šaklton ga je izuzetno poštovao i

13
bio mu naklonjen. Njih dvojica su zapravo bili izuzetno dobar tandem. Vajldova odanost
Šakltonu nije se mogla dovoditi u pitanje, dok je njegovo tiho, ponekad pomalo prizemno
ponašanje bilo idealna protivteža Šakltonovom ćudljivom i povremeno eksplozivnom
karakteru.
Za drugog oficira Istrajnosti proglašen je Tomas Krin, visok i koščat Irac prostog
govora, koga je dug boravak u kraljevskoj mornarici naučio nepokolebivoj disciplini. Krin
je, uz Šakltona, služio na Skotovoj ekspediciji 1901, a takođe je bio i član posade broda
Tera nova, kojim je Skotova zlosrećna grupa putovala na Antarktik u periodu od 1910. do
1913. Šaklton je računao na Krinovu snagu i iskustvo, i predodredio ga za vozača jedne
zaprege u šestočlanoj postavi putnika preko kontinenta.
Alfred Čitam, kome je pripalo zvanje trećeg oficira, bio je Krinova suprotnost po
izgledu. Bio je majušan čovečuljak, niži čak i od Vajlda, i mogao se opisati samo kao
prijatan; ništa drugo nije bilo očigledno. Šaklton ga je nazivao „veteranom Antarktika"
osvrćući se na njegove tri ekspedicije, od kojih je jedna bila sa Šakltonom, a jedna sa
Skotom.
Zatim, tu je bio Džordž Marston, tridesetdvogodišnji umetnik ekspedicije. Bucmasti
čovek dečačkog lica izvanredno je obavio posao na Šakltonovom putovanju od 1907. do
1909. Za razliku od većine drugih, bio je oženjen i imao je decu.
Jezgro veterana dovršeno je uključenjem Tomasa Maklioda, člana ekspedicije 1907-
1909, koji je na Istrajnost primljen kao mornar.
Što se tiče odabira novopridošlih, Šakltonova metoda mogla bi se opisati kao
kapriciozna. Prihvatao je ljude koji su mu bili simpatični. Nije bilo govora o onima koji mu
se nisu sviđali. Uz to, odlučivao je brzinom munje. Nije zabeleženo da je ijedan razgovor
sa mogućim članovima ekspedicije trajao duže od pet minuta.
Leonard Hasi, nesputan i prgav čovečuljak, primljen je na mesto meteorologa iako u
tom trenutku nije imao nikakve praktične kvalifikacije za tu poziciju. Šaklton je
jednostavno smatrao da Hasi „izgleda zabavno", dok mu je mašta bila zagolicana
činjenicom da je Hasi upravo prispeo sa ekspedicije u vreli Sudan (gde je obavljao dužnost
antropologa). Hasi je smesta pristupio intenzivnom kursu meteorologije, i kasnije se
pokazao kao veoma umešan na tom polju.
Dr Aleksandar Maklin, jedan od dvojice hirurga, pridobio je Šakltonovu naklonost
odgovorivši na njegovo pitanje zašto nosi naočare: „Mnoga bi mudra lica bez naočara
izgledala budalasto." Redžinald Džejms je primljen kao doktor nakon što ga je Šaklton
ispitao o stanju njegovih zuba i vena, o tome je li dobre naravi i ume li da peva. Džejms je
bio zbunjen ovim poslednjim pitanjem.
Šaklton ga je ohrabrio:„Oh, ne mislim na pevanje nalik Karusovom, ali se nadam da
ćete moći da se pridružite momcima u vici."
Uprkos tome što su mu odluke bile naprasne, Šakltonova intuicija pri odabiru
odgovarajućeg ljudstva retko je podbacivala.
Prvi meseci 1914. provedeni su u dobavljanju bezbrojne opreme, zaliha i neophodnog
alata. Sanke su napravljene i okušane na snežnim planinama Norveške. Oprobana je i nova
vrsta putne hrane, osmišljena da spreči skorbut, a spremljeni su i posebni šatori.
Kako god, do kraja jula 1914. sve je bilo spremno, oprobano i ukrcano na Istrajnost.
Brod je isplovio iz londonske istočne luke Indija prvog avgusta.
Ali tragični politički događaji tih dana punih drame ne samo da su zasenili porinuće

14
Istrajnosti već su i čitav poduhvat doveli u pitanje. Austrijski princ Ferdinand ubijen je 28.
juna, da bi nakon tačno mesec dana Austrougarska objavila rat Srbiji. Barutni trag je
pripaljen. Dok je Istrajnost bila usidrena na ušću Temze, Nemačka je objavila rat
Francuskoj. Potom, na isti dan kada je Džordž V predao Šakltonu britansku zastavu i
dozvolu da nastavi ekspediciju, Britanija je objavila rat Nemačkoj. Šaklton nije mogao biti
u gorem položaju. Odustajanje i nastavak izgledali su podjednako kobni. Putovanje pred
kojim se nalazio bilo je plod četvorogodišnjeg snevanja i rada. Utrošene su ogromne svote
novca, među kojima mnoge još nisu bile ni isplaćene; utrošeni su i bezbrojni časovi
planiranja i pripreme. Ipak, imao je snažnu želju da da svoj doprinos ratu.
Rasprava je dugo trajala, a konsultovao je više savetnika, od kojih su mnogi snažno
podržavali njegov trud. Konačno je doneo odluku.
Okupio je posadu i zatražio njihov pristanak da pošalje Admiralitetu telegram kojim će
čitavu ekspediciju staviti na raspolaganje vladi. Svi prisutni su se složili, i poruka je
poslata. Kao odgovor je stigao telegram od jedne jedine reči: „Nastavite." Nakon dva sata
je stiglo iscrpnije pismo od Vinstona Čerčila, tadašnjeg prvog lorda Admiraliteta, u kome je
objašnjeno da vlada želi da ekspedicija nastavi svoj put.
Istrajnost je nakon pet dana isplovila iz Plimuta. Određen je pravac prema Buenos
Ajresu, s tim što su Šaklton i Vajld ostali da srede neke finansijske probleme iskrsle u
poslednjem trenu. Dogovoreno je da se priključe kasnije, putujući do Argentine brzim
trgovačkim brodom.
Put preko Atlantika sveo se na isprobavanje mogućnosti broda, kome je to bila prva
velika plovidba nakon što je prethodne godine kupljen u Norveškoj. Takođe, mnogim
putnicima je ovo bilo prvo iskustvo s jedrenjem.
Istrajnost je po svim merilima bio divan brod. Bila je to barketina - imala je tri jarbola,
prvi je bio u vidu krsta, dok su druga dva imala prednja i stražnja jedra kao kod škune.
Parna mašina je radila na ugalj i razvijala 350 konjskih snaga, što je omogućavalo brzinu
od 10,2 čvora. Brod je bio dugačak četrdeset tri metra, dok je na najširem mestu merio
sedam i po metra, što nije bilo preveliko već potaman. Iako je njegov uglačani crni trup
spolja delovao kao bilo koji brod slične veličine, nije bilo tako.
Hrptenica duž brodskog dna bila je izgrađena od čiste hrastovine, slagane u slojevima,
da bi konačna debljina bila preko dva metra. Bokovi broda bili su sačinjeni od hrastovine i
norveške planinske jele, a debljina im se kretala od četrdeset pet do nekih sedamdeset pet
centimetara. Sa spoljašnje strane ovih dasaka, kao vid zaštite od leda, sa obe strane stajala
je oplata od posebnog lovorovog drveta, koje je teže od gvožđa i toliko čvrsto da se ne
može obrađivati običnim alatom. Konstrukcija broda ne samo da je bila duplo čvršća, od
približno dvadeset pet centimetara, već i udvostručena.
Pramcu, kome je predstojao čeoni susret s ledom, posvećena je posebna pažnja. Svaki
od njegovih sastavnih delova izrađen je od jednog jedinog hrasta, koji je posebno odabran
kako bi prirodni oblik drveta sledio zakrivljenost budućeg pramca. Sklopljeni pramac bio
je širok jedan metar i trideset centimetara.
I p ak , Istrajnost nije građena sa prostom čvrstinom na umu. Proizvelo ju je
brodogradilište Framnaes u Sandefjordu u Norveškoj; firma čuvena po izgradnji brodova
za lov na kitove i foke na Arktiku i Antarktiku. Međutim, kada su graditelji pristupili radu,
shvatili su da će Istrajnost možda biti poslednji takav brod - kao što je uistinu i bio - i radili
su sa dodatnom predanošću i ljubavlju.

15
 Izgled broda bio je delo Anderuda Larsena; nacrt je predviđao da svaki zglob i dodirna
tačka budu ukršteni sa drugim elementima radi maksimalne snage. Izgradnju je pedantno
nadgledao vrhunski graditelj drvenih brodova Kristijan Jakobsen, koji se postarao da se ne
zapošljavaju samo najiskusniji brodograditelji, već oni koji su uz to išli i u lov na kitove i
foke. Oni su se starali o najsitnijim detaljima kao da grade za sebe. Sa ogromnom pažnjom
birali su svako deblo i dasku, i uparivali ih na isti način. Sujeverni brodograditelji su radi
dobre sreće stavili po bakrenu krunu ispod sva tri jarbola; verovali su da takav jarbol ne
može biti prelomljen.
Kada je sedamnaestog decembra 1912. isplovio, bio je to najsnažniji drveni brod ikada
sagrađen u Norveškoj - verovatno i bilo gde drugde - uz mogući izuzetak Frama, plovila
koje je koristio Fridtjof Nansen, i kasnije Amundsen.
Ipak, postojala je jedna bitna razlika između ta dva broda. Fram je pri dnu bio prilično
zaobljen, tako da bi pri stezanju leda bio istisnut na površinu, što dalje od pritiska. Kako je
Istrajnost bila smišljena za plovidbu relativno proređenim ledom, nije građena s
predostrožnošću od tog vida pritiska. Bila je srazmerno okomitih bokova, poput većine
brodova.
Po svemu sudeći, na putu od Londona do Buenos Ajresa bokovi ipak nisu bili dovoljno
pravi. Barem polovina naučnika dobila je morsku bolest, dok je živahni mladić Lajonel
Grinstrit, nadglasani prvi oficir sa dugogodišnjim iskustvom na jedrenjacima, izjavio da se
brod ponašao „odurno".
Put preko Atlantika potrajao je više od dva meseca. Istrajnost je tokom putovanja bila
pod komandom Frenka Vorslija, Novozelanđanina koji je od šesnaeste godine plovio
morima. Sada mu je bilo četrdeset i dve, premda je izgledao znatno mlađe. Bio je prsat,
malo ispod prosečne visine, grubog ali lepog lica s nekim urođenim vragolastim izrazom.
Nije uspevao da izgleda strogo, koliko god se trudio.
Bio je osećajan i sklon sanjarenju, a način na koji se, kako je tvrdio, priključio
ekspediciji idealno ga je opisivao. Pričao je da je boravio u Londonu, u nekom hotelu, gde
je jedne noći usnio sledeći san: Ulica Berlington u pomodarskom zapadnom kraju grada
bila je ispunjena ledenim blokovima, a on je brodio kroz njih.
Rano ujutru pohitao je do Ulice Berlington. Hodajući njome na jednim vratima je spazio
natpis: „Imperijalna transantarktička ekspedicija". (Kancelarija ekspedicije u Londonu
zapravo je bila u Novoj ulici Berlington broj 4.)
Unutra je sreo Šakltona. Smesta su osetili naklonost jedan ka drugom i Vorsli nije ni
morao da pominje kako želi da se priključi ekspediciji.
„Primljen si", rekao mu je Šaklton nakon kraćeg razgovora. „Vrati se svome brodu
dok ti ne pošaljem telegram. Dostaviću ti sve pojedinosti čim budem mogao. Prijatno
jutro."
Potom se rukovao sa Vorslijem, i razgovor, ako se tako može nazvati, beše svršen.
Vorsli je tako postao privremeni kapetan Istrajnosti. Tačnije, bio je fizički odgovoran
za brodske poslove pod opštim nadzorom Šakltona kao vođe ekspedicije. Što se
temperamenta tiče, Šaklton i Vorsli su delili neke karakteristike. Obojica su bili energični,
maštoviti romantičari žedni pustolovine. Ali dok je Šakltona priroda vukla na mesto
predvodnika, Vorsli nije imao slična interesovanja. Bio je u suštini rasterećenog srca, vičan
izlivima ushićenosti i nepredvidivog entuzijazma. Mesto predvodnika koje mu je pripalo na
putu preko Atlantika nije mu sasvim odgovaralo. Osećao je dužnost da glumi zapovednika,

16
ali i otužnu nepodobnost za takvu ulogu. Njegova ćudljivist postala je očigledna jednog
nedeljnog jutra tokom crkvene službe. Nakon nekoliko pogodnih molitvi palo mu je na
pamet da otpeva i nekoliko himni, pa je prekinuo službu pljeskajući rukama i žustro vičući:
„Gde je prokleti orkestar?"
Dok je Istrajnost stigla do Buenos Ajresa, devetog. oktobra 1914, Vorslijev nedostatak
discipline dopustio je da moral spadne na niske grane. Šaklton i Vajld su pritegli Ljudstvo
čim su prispeli iz Londona.
Kuvar, koji je tokom čitavog putovanja nezainteresovano radio, pojavio se pijan na
brodu i smesta je isplaćen i ispraćen. Začudo, odmah se pojavilo dvadeset Ljudi spremnih
da ispune upražnjeno mesto. Posao je pripao čoveku piskavog glasa po imenu Čarls Dž.
Grin, potpuno drugačijoj osobi; bio je možda i preterano savestan.
Kasnije su se dvojica mornara, nakon olujne noći provedene na obali, potukli sa
Grinstritom i otpušteni su na isti način. Procenjeno je da će dovoljna dopuna ljudstva biti
samo jedan mornar. Poverenje je ukazano Vilijamu Bejkvelu, dvadesetšestogodišnjem
Kanađaninu koji je izgubio svoj brod u obližnjem Montevideu, u Urugvaju. Došao je u
pratnji kršnog osamnaestogodišnjeg saputnika, Persa Blekboroa, koji je primljen kao mali
od kuhinje sve dok ne dođe vreme da Istrajnost isplovi iz Buenos Ajresa.
U međuvremenu je Frenk Harli, zvanični fotograf, doputovao iz Australije. Harli je bio
član poslednje antarktičke ekspedicije gospodina Daglasa Mosona, i Šaklton ga je zaposlio
isključivo na osnovu reputacije koju je stekao tim radom.
Najzad su pristigli i poslednji zvanični članovi ekspedicije - šezdeset devet zaprežnih
pasa kupljenih u Kanadi, dopremljenih u Buenos Ajres. Njihove štenare su smeštene u rov
po sredini glavne palube.
Istrajnost je isplovila iz Buenos Ajresa u pola jedanaest pre podne, dvadeset šestog
oktobra, i uputila se ka poslednjoj luci, usamljenom ostrvu Južna Džordžija, podalje od
samog kraja Južne Amerike. Brod je napustio prostrano ušće reke Plate i sledećeg jutra
nakratko zastao kraj Rekalade, broda-svetionika. Kopno je do sumraka iščezlo sa
horizonta.

17
 POGLAVLJE 3

ajzad su bili na putu, na pravom putu, i Šaklton se osećao neverovatno rasterećeno.

N Duge godine pripreme bile su iza njega… moljakanje, dvoličnost, dovijanje… svemu
je došao kraj. Jednostavan čin plovidbe uzneo ga je iznad sveta dugova, frustracija i
beznačajnosti. U roku od nekoliko sati život se od hiljade malenih problema uprostio na
samo jedan zadatak - ostvarenje cilja.
Te je noći Šaklton jasno iskazao osećanja u svom dnevniku:„…sada započinje pravi
rad… borba će biti žestoka."
Međutim, među određenim ljudima na prednjoj palubi umesto olakšanja osećala se sve
veća napetost. Spisak posade brojao je dvadeset sedam muškaraca, uključujući i Šakltona.
Na brodu ih je zapravo bilo dvadeset osmoro. Bejkvel, moreplovac koji se pridružio u
Buenos Ajresu, skovao je zaveru s Volterom Hauom i Tomasom Makliodom da
prokrijumčare i njegovog drugara Persa Blekboroa. Dok se Istrajnost uspinjala uz sve
silnije talase otvorenog okeana, Blekboro je čučao iza nauljenih koža u Bejkvelovom
ormaru. Srećom, na palubi je bilo mnogo posla i cela posada je uglavnom bila zauzeta,
tako da je Bejkvel uspevao da Blekborou povremeno doturi po zalogaj hrane ili gutljaj
vode.
Trojica zaverenika su u rano jutro odlučila da je došlo njihovo vreme; brod je bio
predaleko da bi se vraćao natrag. Tako je Blekboro, već prilično zgrčen, premešten u
ormar Ernesta Holnsa, ložača koji je uskoro trebalo da se vrati s dužnosti. Holns je stigao,
otvorio ormar, i opazio dva stopala kako vire ispod njegovog kožnog zastora. Pojurio je ka
zapovedničkim prostorijama. Na dužnosti je bio Vajld, i Holns mu je preneo svoje otkriće.
Vajld je smesta izvukao Blekboroa iz ormara i dovukao ga pred Šakltona.
Malo je ljudi moglo izgledati strašnije od Emesta Šakltona kada je gnevan; a sada je
povijenih ramena, oči u oči sa Blekborom, nemilosrdno grdio mladog velškog slepog
putnika. Blekboro je bio užasnut. Bejkvel, Hau i Makliod su ih bespomoćno posmatrali sa
strane; nisu očekivali ovako nešto. Međutim, kad je poplava pogrda dostigla vrhunac,
Šaklton naprasno zastade i unese se Blekborou u lice.„Konačno", zagrmeo je„,ako nam
nestane hrane i ako nekog budemo morali da pojedemo, to ćeš na prvom mestu biti ti.
Jasno?"
Blekborovo okruglo dečačko lice se polako razvuče u osmeh i on klimnu glavom.
Šaklton se okrenu ka Vorsliju i naloži mu da upiše Blekboroa kao Grinovog pomoćnika u
potpalublju.
Istrajnost je prispela u kitolovačku stanicu Gritviken na Južnoj Džordžiji petog
novembra 1914. Dočekale su ih loše vesti. Stanje leda u Vedelovom mom, iako nikada nije
bilo povoljno, nikada nije bilo gore, koliko su mogli posvedočiti norveški kapetani
kitolovaca te oblasti. Nekoliko njih je pretpostavilo da proboj neće biti moguć, a neki su
čak i savetovali Šakltona da ne pokušava do sledeće sezone. Šaklton je odlučio da provede
neko vreme na Južnoj Džordžiji, u nadi da će se okolnosti poboljšati.
Kitolovci su bili posebno zainteresovani za ekspediciju jer su im lična iskustva s
antarktičkim morima omogućila veoma dobro razumevanje problema koji su ležali pred
Šakltonom. Povrh svega, prispeće Istrajnosti bio je pravi događaj za Južnu Džordžiju jer

18
je retko šta narušavalo svakodnevicu u ovoj najjužnijoj ispostavi civilizacije. Održano je
nekoliko zabava na brodu, a kitolovci su uzvratili domaćinstvom na obali.
Dobar deo posade naišao je na gostoprimstvo Fridtjofa Jakobsena, upravnika
gritvikenske kitolovačke stanice, dok je Šaklton poduzeo i putovanje od dvadeset četiri
kilometra do Stromnesa, gde ga je ugostio Anton Andersen, vansezonski upravnik
tamošnje fabrike.
Dok je Šaklton boravio u Stromnesu, regularni upravnik fabrike Toralf Serle vratio se
s odmora u Norveškoj. Serle je bio moćno građen tridesetosmogodišnjak tamne kose i
vojničkih brkova. U svojim moreplovačkim danima Serle je bio verovatno najbolji
harpunista norveške kitolovačke flote, i imao je neizmerno znanje o navigaciji kroz polarni
led. Tog je meseca Šaklton upijao iskustvo Serlea i mnogih drugih kitolovačkih kapetana
ne bi li stvorio predstavu o složenom kretanju leda u Vedelovom moru. Na kraju je naučio
sledeće:
Vedelovo more je izgledalo kao nepravilan krug, oivičen trima kopnenim masama:
samim kontinentom Antarktika, Palmerovim poluostrvom i ostrvima Južne Sendvičke
grupacije. Stoga je najveći deo leda koji se stvarao u Vedelovom moru tu i ostajao, budući
da ga kopno koje ga je okruživalo nije propuštalo u otvoreni okean, gde bi se rastopio.
Vetrovi te oblasti bili su lagani, po antarktičkom poimanju, i ne samo da nisu bili dovoljni
da odguraju led već su u svim godišnjim dobima stvarali nove ledene mase, pa čak i leti.
Konačno, dominantna vodena struja kretala se u pravcu kazaljke časovnika i stvarala
ledene nanose uz Palmerovo poluostrvo na zapadnoj strani mora.
Ali njihovo odredište bio je Vahselov zaliv, manje-više suprotna obala. Prema tome,
moglo se pretpostaviti da će morska struja uz vetrove raščistiti led sa tog dela obale. Uz
malo sreće, mogli su izbeći najgori nanos leda štiteći se plovidbom uz obalu.
Šaklton je odlučio da obiđe severnu granicu Vedelovog mora i njegovog zlokobnog
ledenog prostranstva u nadi da će zateći obalu Vahselovog zaliva raščišćenu od leda.
Sačekali su četvrti decembar nadajući se da će snabdevački brod kitolovačke stanice
stići i doneti poštu iz domovine pre nego što isplove. To se nije desilo, i Istrajnost je petog
decembra 1914. u 08:45 časova digla sidra i polako napustila zaliv Kamberlend. Kad su
prošli kraj barifske kote, začula se komanda: „Prioni na jedra!" Razvijena su jedra na sva
tri jarbola, a prednje gornje i kraljevsko jedro dodatno su ojačani pred sve svežijim
severozapadnim vetrom. Bolna, trnovita mešavina kišice, susnežice i snega šibala je po
olovnom moru. Šaklton je naredio Vorsliju da zauzme kurs ka istoku i Južnoj Sendvičkoj
grupaciji ostrva. Dva sata nakon isplovljavanja Istrajnosti, snabdevački brod je prispeo
donoseći njihovu poštu.
Istrajnost je obilazila obalu Južne Džordžije bežeći pred nadolazećim morem. Sam
brod je bio užasan prizor - šezdeset i devet mrzovoljnih haskija bilo je vezano za prednju
stranu; nekoliko tona uglja stajalo je nasred palube; s konopaca je visila čitava tona
kitovskog mesa namenjena za prehranu pasa. Sa mesa je neprekidno kapala krv, pljuskala
je svuda po palubi izluđujući pse željne da se dokopaju kog parčeta.
Prvo kopno koje su ugledali bilo je Sondersovo ostrvo u Južnim Sendvičkim ostrvima,
i sedmog decembra u šest časova po podne Istrajnost je prošla između njega i vulkana
Sretenje. Tu su prvi put susreli neprijatelja.
Bio je to samo mali nanos laganog leda, i brod ga je sasekao bez poteškoća. Međutim,
dva sata kasnije naišli su na grupaciju čvrstih komada debelih preko metar i širokih i do

19
osamsto metara. Sa druge strane se jasno videla čista voda, ali je guranje sa ovim
blokovima bila izuzetno opasna zamisao.
Išli su uz ivicu leda sve dok nakon dvanaest časova, negde oko devet ujutru, nisu
nabasali na nešto nalik bezbednom prolazu; okušali su ga spuštajući motore na minimalnu
brzinu. Istrajnost je nekoliko puta čelom udarila o ledene blokove, ali nije bilo štete. Kao ni
većina prisutnih, Vorsli nikada nije video polarna ledena prostranstva, i bio je prilično
impresioniran. Naročito mu je uzbudljivo bilo izbegavanje većih santi.
Zaobišli su nekoliko prilično velikih bregova, od kojih neki behu veći i od dva i po
kvadratna kilometra, a prizori koji su pratili njihovu plovidbu ovim ustalasanim tesnacima
bili su zadivljujući. More se lomilo između njihovih bokova i leda, uspinjući se u vazduh
kao obalski talas obrušen na litice. Kretanje mora produbilo je ogromne ledene pećine u
ledenim bregovima, i svaki skršeni talas proizvodio je duboku tutnjavu ponirući u ove
ledenoplave šupljine. Takođe, čuo se promukli ravnomerni huk morske vode koja
eksplodira udarajući u neravne površine graciozne ledene povorke.
Proveli su dva dana ploveći ka istoku, držeći se ivice leda, dok najzad nisu uspeli da
zaokrenu ka jugu, prema Vahselovom zalivu. Bilo je to u ponoć jedanaestog decembra.
Istrajnost je vijugala i migoljila se između santi već skoro dve nedelje, ali napredak je
često zaustavljan. Povremeno bi se jedva provukli, a ponekad bi potpuno zastali i čekali da
led popusti.
Na otvorenom moru brod je mogao razviti oko deset-jedanaest čvorova bez pomoći
jedara i bez napora prelaziti i po 300 kilometara dnevno. Međutim, do ponoći dvadeset
četvrtog decembra dnevno pređeni put je u proseku iznosio manje od pedeset kilometara.
Pre nego što su napustili Južnu Džordžiju Šaklton je procenio da će stići na kopno do
kraja decembra. Ali još ne behu prešli ni antarktički krug, bez obzira na to što je leto
zvanično počelo. Sada je svetlost trajala dvadeset i četiri časa dnevno; nestajala bi samo
privremeno pred ponoć, ostavljajući za sobom produžen, veličanstven sumrak. Često bi u
tim trenucima došlo do pojave ledene kiše - fenomena koji se objašnjava leđenjem vlažnosti
u vazduhu i spuštanjem čestica ka zemlji, što ume biti bajkovit prizor. Milioni nežnih
kristala, često nalik tananim svetlucavim iglicama, spuštali su se ka zemlji u sumrak.
Iako je led na svim stranama delovao kao beskrajna pustinja, vrveo je od života. Razni
kitovi, od kojih neki behu dugački i po trideset metara, pojavljivali bi se i poigravali u
procepima između santi. Bilo je tu i kitova ubica, koji su gurali svoje ružne, šiljate njuške
iznad leda ne bi li uočili neki plen koji se da namamiti u vodu. Kroz vazduh su kružili i
ponirali albatrosi i nekoliko vrsta burnica, morskih lastavica i polarnih galebova. Na
samom ledu uobičajen prizor bilo je nekoliko sorti usnulih foka, među njima i vedelske
foke.
Naravno, tu su bili i pingvini. Formalni vladari ukrućenih vratova u dostojanstvenoj
tišini posmatrali su prolazak broda. Ipak, maleni Adelini pingvini nisu pokazivali ni tračak
dostojanstva. Bili su toliko razdragani da su se potrbuške klizali uporedo s brodom,
gurajući se nožicama i krešteći nešto nalik: „Klark! Klark!" …naročito, činilo se, kada bi
Robert Klark, suvonjavi i povučeni škotski biolog, bio za krmom.
Uprkos razočarenju pred slabim napretkom, Božić je obeležen proslavom. Kantina je
ukrašena lepršavim tkaninama i priređena je izvanredna večera koja se sastojala od supe,
haringi, zečetine, pudinga od šljiva i slatkiša nakvašenih mrkim pivom i rumom. Usledilo je
svesrdno raspevavanje, a Hasi je svirao jednožičanu violinu, koju je lično napravio.

20
Grinstrit je te noći pred spavanje zabeležio događaje tog dana u svoj dnevnik i dovršio
zapis ovim rečima:
„Završi se, eto, još jedan Božić. Pitam se kako ćemo i pod kojim okolnostima provesti
sledeći. Temperatura jedan stepen ispod nule."
Da je mogao naslutiti, bio bi zapanjen.
Ipak, nova 1915. godina donela je određene promene u ledenoj masi. Povremeno bi se
našli okruženi zgusnutim ledenim brdima, ali sve su češće nailazili na staze krhkog mladog
leda kroz koji su mogli juriti bez ikakvog usporavanja.
Devetog januara, u pola dvanaest pre podne, prošli su pored brega koji je bio toliko
impresivan da su mu dali ime Tvrđava. Bio je visok četrdeset pet metara i nadvisio je
glavni jarbol Istrajnosti za više od cele jedne dužine. Prišli su mu tako blizu da su gledajući
u indigoplavu vodu mogli videti kako se proteže barem dvanaest metara u dubinu, i još
dalje, stotinama metara ispod njih, kako je Vorsli procenio, mada se gubio s vidika u
plavetnilu. A tik iza njega video se tmasti, slobodni okean koji se kotrljao ka horizontu.
Prešli su na drugu stranu ledene mase.
„Radosni smo", pisao je Vorsli, „koliko je i Balboa bio kada je, prošavši istmusku šumu
Darijena (Panama), ugledao Pacifik."
Zauzeli su jugoistočni kurs i bezbrižno, punom brzinom jezdili kroz nekih 150
kilometara otvorenog mora, dok su kitovi isplivavali i pravili vodoskoke sa svih strana.
Desetog januara u pet po podne ugledali su kopno - Šaklton ga je nazvao Kerdovom
obalom, u čast najistaknutijeg dobrotvora ekspedicije. Već u ponoć su punom parom
plovili ka zapadu, kroz sumrak, na 150 metara od masivnih ledenih litica koje su
kolektivno nazvane „barijera".
Istrajnost je sada bila na oko 650 kilometara severoistočno od Vahselovog zaliva i
Šaklton je usmerio brod u tom pravcu. Pet dana su plovili uz barijeru i izuzetno
napredovali. Do petnaestog januara stigli su na 320 kilometara od Vahselovog zaliva.
Oko osam časova ujutru, šesnaestog januara, sa osmatračnice se videla masa
nagomilanog leda. Dospeli su do nje oko pola devet i otkrili da se masa ne pomiče jer je
zaglavljena nekolicinom džinovskih bregova nasukanih na neki podvodni nasip. Svili su
jedra i pod parom produžili sledeći ivicu leda u potrazi za nekim prolazom, ali prolaza nije
bilo. Oko podneva je sa istoka-severoistoka pristigao pojačan vetar i do popodneva je
prerastao u oluju. U osam uveče, videvši da neće napraviti nikakav napredak, potražili su
sklonište kraj jednog krupnog nasukanog brega.
Olujni vetar nije jenjavao ni sedamnaestog, čak se pojačavao. Premda je nebo bilo
plavo i bistro, gusti oblaci snega uskovitlanog sa tla ispunjavali su vazduh. Istrajnost se
njihala napred-natrag, nevoljna da napusti zaštitu brega.
Severoistočni vetar počeo je da popušta osamnaestog januara oko šest sati ujutru, pa
su razvili gornje jedro i nastavili ka jugu, dok je motor radio u najnižoj brzini. Veći deo
ledenog nanosa otišao je ka jugozapadu, nošen vetrom, i ostala je tek mala količina,
zarobljena zajedno sa bregovima. Probijali su se kroz led nekih petnaest kilometara, sve do
tri časa po podne, kada su opet naišli na glavninu mase, protegnutu od barijere pa sve
dokle pogled seže ka severozapadu. Ipak, pravo pred njima senoviti deo takozvanog
vodenog neba obećavao je da ih čeka širok pojas otvorenog okeana. Odlučili su da
probijaju led i Istrajnost je uplovila u njega u pet časova po podne.
Skoro istog trena su shvatili da ovakav led još ne behu susreli. Komadine su bile

21
zamašne, ali veoma meke, većim delom sastavljene od snega. Plovili su kroz more nalik
supi od mrvljenog leda, ispunjenoj snežnim gromuljicama. Čitava ta masa lepila se uz brod
poput pudinga.
U sedam uveče Grinstrit je proveo lstrajnost između dve velike sante, ustremljen ka
pojasu otvorene vode. Brod se na pola puta zaglavio u nanosu leda, pri čemu mu je još
jedna santa odsekla odstupnicu. Iako su naložili motor punom snagom, trebalo im je dva
sata da se provuku. Vorsli je zabeležio rutinsku odluku u brodskom dnevniku: „Prema
tome, sačekaćemo neko vreme da vidimo hoće li nagomilani led uopšte popuštati stisak
kad ovaj severoistočni vetar umine."
Međutim, olujni vetar nije uminuo još šest dana, sve do dvadeset četvrtog januara. Čak
je i tada Istrajnost bila okovana ledom sa svih strana, dokle pogled seže.
Vorsli je zapisao sledeće: „Moramo naći strpljenja dok ne pristigne jak južni vetar, ili
dok se led sam ne umilostivi i ne otvori."
Ipak, nije bilo južnog vetra - niti se led umilostivio. U ponoć dvadeset četvrtog
januara, na nekih pedeset metara od broda, u ledu se pojavila pukotina široka četiri metra.
Do jutra je pukotina bila široka 400 metara. Brod je bio pod punom parom i pod punim
jedrima; pokušali su da prolome put do pukotine. Čitava tri sata brod se svom snagom
upinjao uz led - i nije se pomerio ni za tren.
Istrajnost je bila zarobljena. Kako je to magacioner Orde-Liz opisao: „Smrznuta kao
badem usred komada čokolade."

22
 POGLAVLJE 4

esilo se nešto veoma prosto. Severni vetar je zgusnuo i sabio čitav ledeni pokrov
D Vedelovog mora uz lice kopna, tako da ga nikakva zemaljska sila nije mogla pomeriti
- izuzev olujnog vetra iz drugog pravca. Ali nije bilo snažnih vetrova s juga; duvali
su veoma umereno. Vorslijev dnevnik je dan za danom pripovedao o vetru koji nikada nije
stigao: „Lagan jugozapadni povetarac" … „Umeren istočni vetar" … „Blag jugozapadni
vetar" … „Ni daška vetra" … „Laki zapadni povetarac."
Jednostavno se tako desilo - igra sudbine. Žestok severni vetar, i nakon njega mrtva
tišina.
Svest o tome da je Istrajnost zaista zarobljena polako je obuzimala ljude - poput sve
izvesnijeg pomirenja s nekakvim ružnim snom iz kog se ne mogu probuditi. Napeto su
promatrali svakog dana, ali lice leda se nije menjalo.
Priča je, opet, ispričana u njihovim dnevnicima. Ogorčeni stari Čipi Makniš, drvodelja,
zabeležio je nakon prestanka olujnog vetra dvadeset četvrtog januara:
„Još nas steže, i nema izgleda da će da popusti. Pritisak je poprilično ozbiljan i ako se
skoro ne izbavimo, sumnjam da ćemo ikad…"
Dvadeset petog: „Nema popuštanja. Pokušali smo da sečemo led ne bi li oslobodili
brod, ali nije uspelo…"
Dvadeset šestog: „Nema popuštanja. Vidimo pred sobom nešto otvorene vode, ali ova
santa nas ništa manje ne steže…"
Dvadeset sedmog: „Nema popuštanja. Opet smo probali da lomimo led… odustali."
Dvadeset osmog: „Temperatura -15°. Vrlo je hladno. Ne popušta i ne daje znake da će
da popusti."
Dvadeset devetog: „Ne popušta. Nema znakova promene."
Tridesetog:„Ne popušta…"
Trideset prvog:„Ne popušta…"
Uprkos svemu, održavane su straže na smenu, a brodski poslovi su obavljani
uobičajenim redom. Prvi put su pokušali da iskoriste radio trideset prvog januara. Naprava
je radila na baterije i primala je samo signale Morzeovog koda. Bila je predviđena da
održava tačnost hronometara i da svakog prvog u mesecu prima vesti koje se odašilju sa
Foklendskih ostrva, koja sada behu udaljena već 2.650 kilometara.
Svesni udaljenosti predajnika, Hjubert Hadson, navigator, i Redžinald Džejms, mladi
doktor-akademac ekspedicije, učinili su sve što je moguće da povećaju domet radija.
Dodali su još pedeset četiri metra žice na antenu i zavarili sve spojeve kako bi pojačali
vezu.
Sledećeg jutra u tri i dvadeset mala grupa ljudi okupila se oko prijemnika u dnevnom
boravku. Mučili su se s podešavanjem oko sat vremena, ali kao što je i očekivano, čuli su
samo šum. Interesovanja za radio, zapravo, nije ni bilo - ne samo da je bio novotarija već
je smatran i za beskorisnu novotariju. Radio je 1914. godine bio tek u povoju, bar kada je
u pitanju prijem na velikim daljinama. Niko od putnika Istrajnosti nije očekivao mnogo,
stoga nije bilo ni iznenađenja ni razočarenja kada su im se očekivanja ispunila. Možda bi se
drugačije ponašali da su kojim slučajem imali predajnik preko koga bi mogli poslati vesti o

23
svojoj nesreći i lokaciji na kojoj se nalaze.
U Februaru su napravili dva ili tri pokušaja da oslobode brod, pošto su u razumnoj
blizini postojale pukotine u ledu, ali nijedan pokušaj nije uspeo. Potom, četrnaestog
februara, 400 metara ispred broda pojavio se izvrsno pogodan pojas otvorene vode.
Užurbano su pojačali paru i cela posada je prionula na led koristeći testere, dleta,
krampove i svo drugo oruđe da proseku put kroz santu.
Istrajnost se nalazila u bazenu neočvrslog leda, debelog svega pedesetak centimetara.
Taj sloj je sistematski usecan kako bi brod dobio dovoljno prostora da sa zaletom udara o
led. Posada je započela posao u 8:40 i radila čitavog dana. Do ponoći su prokopali kanal
dug blizu 150 metara.
Rano ujutru ljudi sve očajniji nastaviše s radom ne bi li stigli do slobodne vode pre
nego što i ona nestane. Brod je kliznuo unazad koliko god je bilo moguće kako bi mogao
udarati u sante punom brzinom. U led je usečen prorez u obliku slova V kako bi se
pramac lakše prolamao kroz led.
Iznova i iznova su se sudarali s ledom zasipajući santu talasima vode i povlačili se za
novi pokušaj. Svaki put bi odgrizli po nešto više leda. Članovi posade koji behu iskrcani na
led hitro bi privezali ogromne omče oko ledenih komadina, od kojih su neki bili teški i po
dvadeset tona, te bi ih Istrajnost, idući unatraške punom parom, povlačila s puta. Ali
nikako nisu mogli da načine valjan rascep u ledu. Bilo je previše udrobljenog leda koji se
smrzavao oko broda. Svaki napad je bivao usporen i svaki udar ublažen njime.
U tri 'po podne, nakon što su probili trećinu puta ledenog polja koje ih je delilo od
otvorene vode, prosudili su da uzalud troše zalihe uglja. Na preostalih 400 metara led je
bio širok od tri do pet i po metara; Šaklton je izgubio nadu u prolazak i naredio da se vatre
stišaju.
Posada se ipak nije predavala - nastavili su sa sečenjem leda podeljeni u smene. Na
kraju je čak i Čarli Grin, kuvar, žurno završavao mešenje hleba kako bi se pridružio
mornarima i testerisao led.
Ipak, oko ponoći dobrovoljci shvatiše uzaludnost posla i vratiše se na brod. Grin je
skuvao vrelu ovsenu kašu za sve mornare kako bi se ugrejali pred spavanje. Temperatura
je bila -16°.
Grinstrit, prostodušan i neposredan čovek, nije okolišao opisujući opšte raspoloženje u
svom dnevniku. Umorni rukopis govorio je sledeće: „Kako bilo, makar i ostali užlebljeni
ovde čitave zime, bar ćemo biti zadovoljni što smo učinili prokleto sve što smo mogli kako
bi se izbavili."
Vreme im je isticalo. Sedamnaestog februara su primetili da dolazi kraj antarktičkog
leta jer je sunce, koje je do tada već dva meseca sijalo po ceo dan, prvi put zašlo iza
horizonta, tačno u ponoć.
Šaklton je dvadeset četvrtog februara najzad priznao da se više ne može ozbiljno
razmišljati o mogućnosti izbavljenja. Celodnevne straže su opozvane i zamenjene samo
noćnim.
Šakltonova naredba je bila puko ozvaničenje onoga sa čime su već svi pomirili:
moraće da provedu zimu na brodu i da prihvate sve što im ona donosi. Vajld je rutinski
preneo svima Šakltonovu odluku - i može se reći da je možda naišla i na odobravanje. Kraj
nadziranja leda značio je da će ljudstvo barem moći noću da spava.
Šaklton se, međutim, osećao malo drugačije. Mučile su ga misli o onome što se

24
dogodilo i o onome što predstoji. Premišljanjem je zaključio da bi bilo bolje da je iskrcao
istraživačku družinu negde u blizini barijere, pa bi barem bili na kopnu, spremni da se
otisnu prema Južnom polu pri prvom znaku proleća. Ali niko nije mogao da predvidi
razorni sled događaja koji ih je doveo u ovu nepriliku - neumoljivi severni vetar, praćen
mirom i temperaturama ispod nule.
Sada ionako više nije bilo uputno da družina pokušava da stigne do kopna. Plutanjem
leda kojim su bili okovani stigli su na oko devedeset pet kilometara udaljenosti od
Vahselovog zaliva - što je bilo dovoljno blizu da se nađu na Tantalovim mukama. Ali
devedeset pet kilometara puta preko nestabilnog leda i bogzna koliko neprohodnih procepa
otvorene vode, uz tegljenje celogodišnje zalihe hrane i opreme, kao i drvene građe - i sve
to povereno sankama koje vuku nespremni i iscrpljeni psi. Ne, devedeset pet kilometara je
bilo previše.
Čak i da nije bilo prepreka transkontinentalnoj družini, teško da bi vođa ekspedicije
mogao opravdati odlazak sa broda i ostaviti druge da se snađu - ako se pretpostavi da
brod uopšte ima šanse da se izvuče. Oni bi plutali - verovatno ka zapadu, s obzirom na
vetrove i struje. Ali koliko daleko? Kuda tačno? Šta bi se dogodilo na proleće ako bi led
pukao? Bilo je jasno da je Šaklton dužan da ostane na Istrajnosti. Opet, svest o tome nije
umanjila ogorčenost pred činjenicom da je imperijalna transantarktička ekspedicija,
premda oduvek sumnjivih mogućnosti, sada pred hiljadu puta težim zadatkom.
Ipak, pazio je da ne pokaže svoje razočarenje pred ljudstvom; razdragano je upravljao
rutinskim poslovima pripreme broda za dugačku zimu.
Psi su preseljeni na površinu leda, gde su im sagrađeni „psigloi" od ledenih i snežnih
blokova. Svi mornari su dobili toplu zimsku odeću, i započet je posao na premeštanju
oficira i naučnika iz dnevnog boravka u toplije sobe međupalupskog stovarišnog prostora.
Uselili su se tamo početkom marta i nazvali svoje nove prostorije Ric.
Promena Istrajnosti, od broda do neke vrste priobalske stanice, donela je primetno
usporenje životnog tempa. Ljudstvo naprosto nije imalo šta da radi. Zimski raspored
zahtevao je svega tri sata dnevnog rada, nakon čega su bili slobodni celog dana.
Jedini preostali značajniji zadatak bio je da dobavljaju ogromne zalihe mesa i masti.
Meso je bilo potrebno za prehranu i ljudi i pasa tokom zime, dok je mast sagorevana kao
gorivo kako bi prevelika potrošnja uglja na putu ka jugu bila nadoknađena.
U februaru nije bilo teško. Sve sante u blizini vrvele su od života. Ponekad su sa
jarbola mogli spaziti i po dvesta foka u grupi, i uvek su imali potreban broj životinja. Ako
im se prilazi polako, foke retko pokušavaju da se sklone. Poput pingvina, naučile su da se
ne plaše ničega jer su im jedini neprijatelji - morski leopardi i kitovi ubice - morske
životinje.
Međutim, kada je nastupio mart i kada su dani postali kraći, broj životinja počeo je
vidno opadati; foke i pingvini su se selili ka severu prateći sunce. Do kraja meseca ostale
su samo zalutale foke - a njih nije lako uočiti.
Frenk Vorsli, koji je sada nosio nadimak Vazls, bio je dovoljno oštrook za to. Postao je
glavni osmatrač divljači jer je iz osmatračnice mogao spaziti foku udaljenu i do pet i po
kilometara. Da bi se potpomogao, opremio je svoju viseću radionicu teleskopom,
dvogledom, megafonom i velikom zastavom koju je koristio da daje signale lovačkim
družinama, bilo da ih upravlja ka plenu ili upozorava na prisustvo kitova ubica. Mali Frenk
Vajld je bio uobičajeni ubica. Prateći Vorslijeve upute hodao bi ili skijao do foke i pucao joj

25
u glavu.
Najteži deo tih poduhvata bilo je dopremanje foke na brod jer su mnoge težile dvesta
kila i više. Uvek su morali dati sve od sebe da obave posao najvećom brzinom, da se foka
ne bi ohladila pre nego što je donesu na brod. Dok je meso toplo, ljudstvo zaduženo da
odere i iseče truplo ne može zadobiti promrzline na rukama.
Zdravstveno stanje pasa je u ovom periodu postalo zabrinjavajuće. Jedan za drugim su
obolevali i crkavali. Šestog aprila je pas po imenu Bristol morao biti ustreljen, što je, otkad
su napustili ostrvo Južna Džordžija, povećalo broj izgubljenih pasa na petnaest. Od
prvobitnih šezdeset devet ostalo je samo pedeset četiri, od kojih je još nekoliko izgledalo
veoma loše.
Dvojica doktora - mladi Maklin i Makilroj, stariji hirurg - pregledali su uginule pse i
otkrili da je većina imala ogromne crvene crevne glista, duge i do trideset centimetara.
Pored toga, nije postojao način da se bolesne životinje izleče. Jedna od retkih stvari koje
ekspedicija nije spremila za put bio je prašak protiv glista.
Gubitak petnaest pasa delimično je nadoknađen, ako ne po snazi vuče, onda što se
brojnosti tiče, prispećem dva nakota štenadi. Osmoro je preživelo, i uskoro je postalo
jasno da su podjednako malaksali kao i njihovi roditelji, premda znatno bolje naravi.
Stariji psi bili su opaki - prema drugim psima, prema svojim vozačima i naročito
prema fokama i pingvinima koje bi susreli kada bi ih izveli na trčanje. Nisu bili čistokrvni
haskiji po današnjim merilima. Radije su se mogli nazvati navrat-nanos skupljenom hrpom
kratkodlakih, dugodlakih, tuponosih i šiljonosih beštija. Rođeni su u divljinama Kanade i
imali su osnovni nagon da vuku sanke, otpornost na hladnoću i malo šta osim toga.
Činilo se da je jedina isplativa tehnika u odnosu s njima bila demonstracija fizičke
nadmoći. Nekoliko puta su se psi mogli međusobno poklati da ih neko nije rastavio pukom
upotrebom sile. Maklin je, premda blag po prirodi, imao tehniku još delotvorniju od biča.
Jednostavno je udarao agresivne pse snažnim aperkatom svoje pesnice zaštićene zimskom
rukavicom. Nije im nanosio povrede, ali su ošamućene životinje smesta prekidale s
koškanjem.
Šaklton je početkom aprila raspodelio odgovornost za šest zaprežnih timova šestorici
trajno izabranih ljudi. Bili su to Maklin, Vajld, Makilroj, Krin, Marston i Harli.
Čim su timovi raspodeljeni, uspostavljena je redovna mera vežbanja i čitava posada se
zainteresovala za pse. Svako je želeo da potpomaže vozače sanki. Retki slučajevi kada je
trebalo dovući ubijene foke na brod postali su dobar povod za vežbanje. Nažalost, tih
prilika bilo je sve manje.
U svakom slučaju, do desetog aprila ljudi su nakupili dve i po tone mesa i loja. Šaklton
je proračunao da će im to potrajati devedeset dana, te da neće morati da krnje zalihu
konzervirane i suve hrane sve do sredine antarktičke noći, koja se užurbano primicala. Na
temperaturama ispod nule nisu morali brinuti o kvarenju mesa; sveže meso je smesta
bivalo zaleđeno.
U aprilu je sunce svakim danom tonulo sve niže, postepeno skraćujući časove svetla.
Iako je ledena površina uglavnom mirovala, pažljivim posmatranjem su zaključili da se
čitava masa pokreće kao jedan komad. Počelo je polako. U februaru, kada su nanovo
zarobljeni, površina je skoro neprimetno puzila ka zapadu, paralelno sa obalom. Početkom
marta je postepeno skrenula na zapad-severozapad i dobila na ubrzanju. U aprilu je zauzela
severozapadni kurs i dostigla brzinu od četiri kilometra na dan. Drugog maja njihova

26
pozicija je pokazala da su odlutali ukupno 210 kilometara od februara. Istrajnost je bila
jedna beznačajna tačka, duga četrdeset tri i široka sedam i po metara, okovana s dva i po
miliona kvadratnih kilometara leda, koji se polagano okretao u pravcu kazaljke na satu,
nošen nezaustavljivim strujama i vetrovima Vedelovog mora.
Početkom maja sunce se poslednji put pojavilo iznad horizonta i polako nestalo s
vidika označivši početak antarktičke noći. Promena nije bila nagla; sumrak je već danima
bio sve kraći i neprimetniji.
Varljiva maglena polusvetlost zadržala se još neko vreme i silueta broda se protezala do
horizonta, ali nije bilo lako proceniti razdaljinu. Cak je i led pod njima postao neobično
ujednačene boje, pa je i hodanje postalo opasno. Čovek je mogao upasti u rupu i ne videvši
je ili udariti u izbočinu za koju mu se činilo da je deset metara dalje.
Ali nedugo potom i polusvetlost je nestala - ostali su u mraku.

27
 POGLAVLJE 5

a celom svetu ne postoji strašnija usamljenost od one pod polarnom noći. To je

N pravi povratak u ledeno doba - nema toplote, nema života ni pokreta. Samo oni koji
su je iskusili mogu razumeti kakav je život bez sunca, dan za danom, sedmicu za
sedmicom. Malo je onih koji su svikli na nju toliko da im ništa ne smeta, a neki su i
skrenuli s uma od nje.
Baron De Gerlaš, nekadašnji partner u izgradnji Istrajnosti, i sam je nekim slučajem bio
zatočen u Vedelovom moru godine 1899. na brodu po imenu Belgika. Sa dolaskom noći
posadu Belgike obuzela je neka čudna melanholija. Kako su nedelje odmicale taj osećaj je
postao duboka depresija, i na kraju očajanje. Vremenom više nisu mogli da se priberu ili
čak da jedu. Kako bi odagnali užasavajuće simptome ludila počeli su da hodaju ukrug oko
broda. Ta staza je postala poznata kao „promenada ludaka".
Jedan posadnik umro je od srčanog napada izazvanog nerazumnim strahom od tame.
Drugi je ubedio sebe da ostatak posade pokušava da ga ubije i spavao je sakriven u
najužim krajucima broda. Treći je pao u histeriju i završio s kratkotrajnom gluvoćom i
slepilom.
Ali na Istrajnosti nije bilo velike depresije. Spuštanje polarne noći u neku ruku je
zbližilo ljude.
Pri isplovljavanju iz Engleske nije se mogla zamisliti raznorodnija grupa ljudi. Bilo je tu
osoba sa Univerziteta Kembridž, ali i jorkširskih ribara. Međutim, nakon devet meseci
zajedničkog života i rada u skučenom prostoru dobili su zaleđe zajedničkog iskustva, koje
je ublažilo njihove ogromne razlike. Tih se meseci posada Istrajnosti vrlo dobro upoznala
i, uz dva-tri izuzetka, prilično su se dopali jedni drugima.
Niko više nije smatrao Blekboroa slepim putnikom. Snažni tamnokosi Velšanin
prihvaćen je za punopravnog člana posade. Blekboro je bio izuzetno tih, ali domišljat i
omiljen zbog dobrog raspoloženja i ornog pomaganja Grinu.
Svi su znali da je Bobi Klark, biolog, sumoran, skoro utučen Skot koji se slama
poslom. Ali takođe se znalo da se na njega uvek moglo računati - uvek je mogao da uradi i
više nego što se traži kada zatreba pomoć. Bio je uzbuđen samo kada bi mreža, koju je
svakodnevno spuštao u led, izvukla neki novi primerak živog bića za njegove tegle.
Posada ga je jednom prevarila ubacivši nekoliko kuvanih špageta u jednu od njegovih tegli
sa formaldehidom. Klark je čuvao misli za sebe i nikome nije otkrivao pojedinosti svog
ličnog života.
Tom Krin - visok, skoro sparušen čovek - bio je baš onakav kako je i izgledao: mornar
snažne ruke, otvoren, bez takta i grubog moreplovačkog jezika. Nikako se nije mogao
nazvati prijatnom ličnošću, ali poznavao je more i vladao je svojim poslom, stoga su ga svi
uvažavali. Šaklton je lično gajio veliku naklonost prema Krinu. Sviđala mu se ornost
visokog Irca. Šaklton je takođe visoko cenio disciplinu, a Krin je, nakon godina
provedenih u kraljevskoj mornarici, naređenja smatrao svetinjom. Takođe, nije mu bilo
ispod časti da pomalo laska Šakltonu.
Kada je u pitanju Čarli Grin, kuvar, svima se činilo da je pomalo „naprsnut", ili priglup,
sudeći po neorganizovanosti i rasutoj pažnji kojom se odlikovao. Zvali su ga Sef ili

28
Kolačić, ponekad i Testojajac, zbog njegovog piskavog glasa i zbog činjenice da je zaista
izgubio jedan testis u nekoj nesreći. Iako su ga zavitlavali, ispod svega toga vladalo je
opšte poštovanje i nekakva naklonost. Malo ga je ko mogao nadmašiti po savesnosti. Dok
su ostali radili svega tri sata dnevno, Grin je radio od jutra do kasne večeri u potpalublju.
Grin je često bio meta skoro bezočne sprdnje, kao i svi brodski kuvari sveta, ali i sam
je umeo da zbija šalu. Dva ili tri puta pri proslavi rođendana nekog od posadnika spremao
je torte. Prva je, ispostavilo se, bila naduvani balon, pažljivo ulepljen šlagom, dok je druga
bila običan komad drveta, prekriven šećernom glazurom.
Hadson, navigator, bio je poseban slučaj. Namere su mu zaista bile dobroćudne, ali bio
je pomalo tup. Po dolasku na ostrvo Južna Džordžija postao je žrtva šale koja mu je donela
nadimak Buda. Ubedili su ga da se na obali priprema kostimirana zabava… a ko god je
video Južnu Džordžiju rođenim očima - glečere i grube planine - i osetio smrad kitovskih
iznutrica nad čitavom lukom ne bi poverovao da će tu biti kostimirane zabave… ali
Hadson je poverovao. Naterali su ga da skine dobar deo odeće i umotali ga u čaršav.
Potom su mu ukrasnom trakom privezali čajnik za glavu. U tom ruhu čamcem je
prevezen do obale; bez obzira što je drhtao od ledenog vetra koji je urlikao jureći niz
planine. Zabava se održavala u domu upravnika fabrike za preradu kitovog mesa.
Međutim, kada je Hadson kročio unutra, svakako je bio jedina osoba u kostimu.
U svaku neslanu šalu znalo se da odgovoran mora biti Leonard Hasi, meteorolog.
Maleni čovek krhke građe od nekih dvadesetak godina, Hasi je imao svima omiljen smisao
za humor. Bio je oštrog, satiričarskog jezika, ali nije gubio dobro raspoloženje ni kada sam
postane meta pošalice. Ipak, nije bilo lako nadmašiti Hasija u vickastosti. Takođe, bio je
omiljen jer je svirao bendžo i bio raspoložen za svirku kad god se nekome pevalo. Hasijevo
ime je iskvareno u niz nadimaka - Hasbert, Hasbird, ili jednostavno Has.
Dobar broj posadnika gledao je na Makilroja, hirurga, kao na svetskog čoveka. Bio je
zgodan, aristokratskog držanja, nešto stariji od ostalih, i silno su uživali slušajući priče o
njegovim dogodovštinama. Makilroj je umeo biti bolno sarkastičan, ali su mu se uglavnom
divili zbog toga. Činilo se prikladnim uz njegov kosmopolitizam, a uz to nikada nije imao ni
zle namere. Zvali su ga Mik.
Džordž Marston, umetnik, bio je promenljivog raspoloženja - jednog dana gore, jednog
dole. Bio je jedinstven po tome što se otvoreno brinuo o budućnosti, dok su skoro svi bili
ubeđeni da će sve biti u redu. Marston bi se, međutim, kad god ga uhvati loše
raspoloženje, rastuženo prisećao žene i dece koji ga čekaju kod kuće. Šakltonovo
očigledno i sve veće nezadovoljstvo njime nije menjalo situaciju. Možda je na prvom
mestu bila kriva Marstonova neprilagođenost. Šaklton se bojao da to raspoloženje ne
pređe na druge ljude. Opet, uprkos promenljivoj naravi i činjenici da nije previše orno
prianjao na posao, Marston je bio prilično omiljen.
Među mornarima s prednje palube, među svim moreplovcima i ložačima, jedina
izuzetna osoba bio je Džon Vinsent - mladi, nabeđeni siledžija. Bio je prilično nizak, ali
čvrsto građen, i daleko najjači među mornarima. Pokušavao je da upotrebi svoju snagu
kako bi zaplašio i potčinio saputnike. Insistirao je da pri obrocima bude uslužen prvi kako
bi odabrao najbolji deo, a pri raspodeli groga uvek je dobijao više nego što mu sleduje. Ne
samo da se nikome nije sviđao već je većina imala i nisko mišljenje o njegovim radnim
sposobnostima. Vinsent je bio u mornarici, ali je najveći deo njegovog pomorskog
iskustva potekao od ribarenja na severnom moru. Za razliku od Haua, Bejkvela i Maklioda,

29
koji su godinama služili na jedrenjacima, Vinsentu je ovo bilo prvo slično iskustvo. Uprkos
tome, merkao je mesto vođe palube i osetio da će najpre stići do njega ako prikaže
sposobnost tiranije. Kada je radnicima prednje palube dokrajčilo, Hau, tihi, spretni mladić
pun razumevanja, posetio je Šakltona i požalio mu se. Šaklton je smesta pozvao Vinsenta,
koji je nakon jednog razgovora postao znatno mirniji, premda se ne zna šta mu je Šaklton
tačno rekao.
Začudo, nije bilo drugih slučajeva netrpeljivosti među ljudstvom, naročito nakon
dolaska antarktičke noći. Sve gušća tama i nepredvidljivo vreme ograničili su njihovu
kretnju na sve uži krug oko broda. Nisu imali čime da se zabave i bili su bliži jedan
drugom no ikad. Ali umesto da idu jedni drugima na živce, prosto su se zbližili.
Zima je tek počela kada su Džordž Marston i Frenk Vajld odlučili da ošišaju jedan
drugog. Kada su odložili berberske makaze, i jedan i drugi su ostali bez imalo kose.
Sledeće večeri groznica se proširila po čitavom brodu; svi su skratili kosu do temena, pa
čak i Šaklton.
Nakon toga su nastupile mnoge lakrdije. Sledeće večeri Vajld se za večerom pojavio
lica zavučenog u okovratnik košulje, tako da mu se videla samo ćela, na kojoj je Marston
naslikao, po Grinstritovim rečima, „imbecilnog Džonija".
Sledeće večeri Vazlsu Vorsliju je priređeno suđenje zbog „pljačke dugmeta za
pantalone iz vreće za donacije Prezbeterijanske crkve, i korišćenja istog za prostačka
dela." Proces je bio obiman i neuredan. Vajld je bio sudija, Džejms tužilac, a Orde-Liz
branitelj. Grinstrit i Makilroj su svedočili protiv optuženog, ali čim je Vorsli sudiji ponudio
piće nakon suđenja, Vajld je naložio poroti da proglasi optuženog nevinim. Uprkos tome,
Vorsli je na glasanju proglašen krivim.
Pored ovih spontanih događaja bilo je i redovnih društvenih okupljanja. Svake subotnje
večeri, pre spavanja, svi bi bili usluženi grogom, a zdravica je glasila: „Pijmo za naše drage
i naše žene", nakon čega bi svi uglas dodali: „Neka se nikad ne sretnu."
Nedeljnim večerima slušali su muziku sa ručno navijanog fonografa, po sat-dva; neki
bi proveli to vreme ležeći u krevetima, drugi pišući dnevnike. Svirka fonografa je bila
ograničena zbog nedostatka igala. U Engleskoj je naručeno pet hiljada komada, ali je Vajld,
šaljući porudžbenicu, zaboravio da naglasi „gramofonskih". Dugo nakon polaska broda
magacioner Orde-Liz otkrio je da imaju pet hiljada šivaćih igala viška, dok je za fonograf
preostala veoma mala količina.
Zatim, čitava se posada jednom mesečno okupljala u Ricu, gde je Frenk Harli,
fotograf, priređivao „razgovore uz svetiljku", odnosno predavanja o mestima koja je
posetio - ilustrovana slajdovima - što je uključivalo Australiju, Novi Zeland i Mosonovu
ekspediciju. Omiljeno predavanje zvalo se „Život ptica na Javi" i sadržalo je slike lelujavog
palminog drveća i mladih domorotkinja.
Ric je po ovakvim noćima postajao veoma ugodno mesto. Bila je to skladišna oblast tik
ispod glavne palube, sa stražnje strane spavaonice za posadu. Sada su zalihe i ljudstvo
zamenili mesta. Sadržaj skladišta premešten je u dnevnu sobu palube, a ljudi su se uselili u
magacin. Prostorija je bila dugačka deset i po, a široka sedam i po metara; Makniš je
napravio pregrade, odelivši ponaosob svaku spavaću prostoriju namenjenu oficirima i
naučnicima. U središtu je stajao dugačak sto osvetljen parafinskom lampom. Tu su
obedovali, pisali dnevnike, igrali karte i čitali. U jedno' a kutku nalazila se peć na ćumur,
zahvaljujući kojoj je temperatura u sobi bila veoma prijatna. Masivni bokovi Istrajnosti bili

30
su odlična izolacija.
Međutim, napolju se vreme neprekidno pogoršavalo. Kako je maj odmicao temperatura
se ustalila dobrano ispod nule. U prvoj polovini juna prosečno očitavanje iznosilo je -27°.
Ipak, prizori koji su se ukazivali nad palubom broda bili su bajkovito lepi. Po vedrom
vremenu mesec je, kada dođe njegovo vreme, danima iscrtavao krugove po nebu,
kupajući ledenu površinu nežnim bledim svetlom. Povremeno se pojavljivala i aurora
australis, antarktički ekvivalent severnog svetla. Neverovatni, suncem rasplinuti spektri
zelene, plave i srebrne boje rastezali su se od horizonta do plavocrnog neba; prozračne
boje su titrale i nalazile odsjaj na ledu tvrdom poput kamena. Bez obzira na sve žešću
hladnoću, vreme je bilo izuzetno mirno i lišeno jačih vetrova.
Negde oko sredine juna, u najcrnjem periodu zime, slučajno hvalisanje Frenka Harlija
kako je njegova zaprega najbrža rezultiralo je utrkom pasa. Cak ni u podne, kada je trka
održana, nije bilo dovoljno svetlo da bi učesnici ove „antarktičke kladionice" videli udaljeni
kraj trkačke staze. Vajldova zaprega je pobedila, ali Harli je tvrdio da je nosio veći teret od
Vajlda i tražio ponovni okršaj. Tom prilikom je pobedio jer je Šaklton, kao jedan od
putnika Vajldove zaprege, u krivini sleteo s nje, tako da je Vajld diskvalifikovan.
Sledeće večeri je promućurni dr Makilroj odnekud „obelodanio" nekoliko kockica koje
su mu se nekako našle u prtljagu. Prvo se kockao sa Grinstritom kako bi odlučili ko će
častiti šampanjcem po povratku kući. Grinstrit je izgubio. Već tada se poveća grupa
okupila oko stola u Ricu i čitavo veče je proteklo u klađenju na rezultate kockica. Vajldu je
zapalo da časti večeru, Makilroj se obavezao na kupovinu pozorišnih karata, Harli na meze
nakon pozorišta, dok je Džok, geolog Vordi, obećao da će platiti svima vožnju kući.
Na dan zimske kratkodnevice, dvadeset drugog juna, održano je posebno slavlje. Ric
je okićen trakama i zastavama, a Harli je sagradio nešto nalik pozornici i osvetlio je
acetilenskim svetiljkama. Svi su se okupili u osam uveče.
Šaklton je, kao čelnik, predstavio sve učesnike. Orde-Liz, magacioner, bio je odeven
kao metodistički ministar, prečasni Penoljub, i preneo je slušaocima žustru kritiku
grešničkih puteva. Džejms je u ulozi her profesora Fon Šopenbauma održao podugačko
predavanje o kalorijama. Makliri je recitovao pesmicu s tropskom tematikom nazvanu
Kapetan Eno, o odvažnom moreplovcu koji je mogao biti jedino odvažni Vorsli.
Grinstrit je opisao to veče u svom dnevniku: „Mislim da mi je najsmešniji bio Ker,
obučen kao dripac, dok je pevao Toreadora Špagonija.
Otpočeo je pesmu previsokim glasom, ne obazirući se na Hasija, koji mu je uzalud
šaputao: 'Niže! Niže!', i svirao znatno niže note. Ker je nastavio sve dok nije potpuno
izgubio melodiju. Kada je stigao do reči Spagoni, i nju je zaboravio, pa mu je izletelo
toreador Stuberski; nije se setio ni refrena, pa je prosto ponavljao: 'Umreće, umreće,
umreće!' Bilo je ubistveno - smejasmo se dok nam suze ne pođoše niz obraze. Makilroj je
bio odeven kao španska devojka, prilično opaka uz sve to, sa dosta otvorenom večernjom
haljinom i izrezom na suknji kako bi mu se iznad duge čarape videla gola noga… i igrao je
španski ples."
Marston je pevao, Vajld je recitovao Brodolom Hesperusa, Hadson je bio devojčurak iz
nižeg staleža, Grinstrit pijanac crvenog nosa, a Rikinson londonski ulični šetač.
To veče je završeno hladnom večerom i zdravicom. Skupa su otpevali Bože, spasi
kralja.
I tako je prošla prva polovina zime.

31
 POGLAVLJE 6

judi su počeli da razmišljaju o proleću, o povratku sunca i toplote, kada će Istrajnost

L biti puštena iz ledenih okova i kada će iznova oprobati Vahselov zaliv.
Zvuci koje je proizvodilo zbijanje leda začuli su se samo jednom u junu. Bilo je to
dvadeset i osmog, i Vorsli je pribeležio: „Povremeno se kroz noć čuje dalek, dubok i pun
ton, koji kasnije pređe u dugu, škripavu jeku zlokobnog prizvuka. Počinje polako, a zastaje
naglo, i najbolje zvuči kada je daleko; što je veća udaljenost, zvuk je bolji."
Međutim, devetog jula barometar je počeo da opada - veoma, veoma polako. Vrednost
se snižavala pet narednih dana: -1,2… -1,3… -1,4… -1,5… -1,6.
Četrnaestog jula ujutru staklena cev je ostala bez dna - 28.88. Sumorna izmaglica se
pojavila oko podneva. Vetar se povukao ka jugozapadu i počeo da duva, isprva ne previše
jako. Sneg je počeo da pada tek u sedam po podne.
Do dva časa ujutru čitav brod je podrhtavao dok je vetar vrištao među konopcima,
brzinom od 110 kilometara na sat. Sneg je dolazio iz pravca Južnog pola i podsećao je na
peščanu oluju. Ništa ga nije moglo zaustaviti, iako su svi otvori bili zaptiveni ciradama. Do
podneva se nije moglo videti dalje od dužine broda. Temperatura je bila -36 stepeni.
Šaklton je naredio da niko ne ide dalje od štenara, koje su bile na samo metar-dva od
broda. Ljudi zaduženi da hrane pse morali su puzati na kolenima kako ih vetar ne bi
oduvao. Već nakon dva minuta sneg bi počeo da ih zaslepljuje i guši, zatrpavajući im oči i
usta.
Naspram brodskog boka koji je bio u zavetrini led je bio izjeden i izrezbaren snagom
vetra. Sa strane tučene vetrom nailazili su snežni nanosi visoki četiri metra, verovatno
teški i do sto tona. Slojevi leda u okolini broda povijali su se pod tom težinom, pa je i sam
brod uz sav taj teret potonuo tridesetak centimetara.
Sledećeg dana temperatura je spala na -37°; svi psi su nahranjeni mašću kako bi lakše
podneli mraz. Šaklton je nakon doručka naredio da se čitava posada spusti na led i pokuša
da raščisti sneg. Područje oko štenara je opasno otežalo, pa se plašio da će možda i
propasti, noseći pse sa sobom.
Cele noći besnela je snežna oluja. Ipak, šesnaestog jula sneg je počeo da jenjava i do
ranog jutra na nebu su se ukazala vedra prostranstva. Pri slabašnoj podnevnoj svetlosti
posvuda su se videle nove brazde i naprsline stvorene zbijanjem leda. Prizor je bio sličan
poljima ograđenim živicom. Sneg je bio nataložen kraj ovih neravnina, ali ostale površine
behu očišćene od njega i uglačane vetrom.
Pre oluje led je bio manje-više sjedinjen u kompaktnu masu, ali sada je bio izlomljen u
komade i na severu se videla oblast slobodnog mora.
Pritisak je bio neizbežan. Izlomljen i iskrivljen led sada je imao deset miliona novih
površina koje su hvatale vetar; svaka santa mogla se kretati nezavisno od drugih. Čitava
gomila je nošena vetrom, a kao rezultat tog silnog zaleta došlo je do sudaranja i zbijanja,
koje je započelo dvadeset prvog jula. Brod nije bio zahvaćen njime jer se nalazio u centru
jedne velike i čvrste sante. Ali s juga i jugozapada dopirao je zvuk lomljave leda.
Zvuk nije prestajao čitave noći, kao ni sledećeg jutra. Vorsli je nakon ručka odlučio da
razgleda. Natukao je pletenu kapu i stražarski kaput i uspeo se uz merdevine. Smesta se

32
vratio sa vešću da je njihova santa naprsla. Nastala je žurba; svi dograbiše barberije i kape
i izjuriše na palubu. Pukotina je bila tu - široka oko šezdeset centimetara, protegnuta od
spoljne ivice sante do nekih četrdeset metara od prednjeg levog dela broda. Potekla je od
mesta velikog trvenja, gde su dva komada leda nalegla jedan na drugi. Sanke su smesta
vraćene na palubu i uspostavljena je osmatračka smena.
Izgledalo je kao da će led neizbežno prepući. Čekali su celog dana i cele noći, kao i
sledećeg dana. Nije bilo pucanja. Lomljava se čula sa svih strana, a led je povremeno
prenosio i jake potrese, ali Istrajnost je i dalje bila okovana u čvrstom središtu sante.
Naprslina se nanovo zaledila i dani su odmicali bez ikakve promene; očekivanja su se
umanjila. Osmatranje je opozvano i redovne vežbe u sankanju su nastavljene na nešto
manjoj teritoriji.
Pri svakoj rutinskoj trci vozači su dolazili u blizinu pukotina, a povremeno su
prisustvovali i nezapamćenim demonstracijama prirodne snage. Grinstrit se
dvadesetšestog jula pridružio Vajldovom timu u jednoj kratkoj vožnji. Primetivši trvenje
ledenih površina zastali su da posmatraju. Dok su tako stajali, jedna čvrsta plavozelena
santa debela skoro tri metra sudarila se sa drugom, i obe se uzneše u vazduh lagano kao
da su od plute.
Vrativši se na brod, Grinstrit je zapisao u dnevnik: „Srećom da naš brod ne trpi sličan
pritisak - jer sumnjam da bi ijedan brod podneo snagu koja tako lako podiže ledene
blokove."
I ostatak posade je ubrzano gubio osećaj sigurnosti. Te večeri, nakon obeda, Ric je
bio pust i tih. Ljudi su bili donekle razvedreni jednominutnom pojavom sunca na
horizontu, negde oko podneva. Nisu ga videli već sedamdeset devet dana. Ipak, ni to nije
ublažilo opštu nelagodnost.
Makniš, koji nikada nije okolišao, bio je jasan u svom dnevniku te večeri:„To (sunce)
nam mnogo znači jer će nam svetlost koristiti. Potrebna nam je i toplota, ali ne želimo da
se naša santa razlomi pre nego što bude i slobodnog prostora za plovidbu. U suprotnom,
kako stvari stoje, brod bi nam bio smrskan."
Nakon šest dana, prvog avgusta u deset ujutru, dok su psetari raščišćavali sneg oko
štenara došlo je do potresa praćenog hrskanjem i škripom. Istrajnost se najednom propela,
zanela na levu stranu i utonula natrag u vodu, pomalo zanjihana. Santa je prepukla i brod
je bio oslobođen.
Šaklton se smesta našao na palubi predvodeći ostatak posade. Brzo je uvideo šta se
događa i naredio da se psi premeste na brod. Čitava posada je sletela na drhtavi led;
počupali su lance iz leda i poveli pse uz pristanišnu dasku. Cela operacija potrajala je svega
osam minuta.
Završili su u poslednjem trenutku. Čim su povukli dasku natrag, čitav brod se nasilno
zaneo napred i u stranu; ogroman komad leda češao se o brodsko dno. Stara, stamena
santa koja je toliko dugo štitila brod postala je njegov neprijatelj - obrušila se na njegove
bokove i zbacila pseće igloe pod brod, gde su smesta zdrobljeni.
Pramac je sada bio pod najjačim stiskom. Ljudi su bespomoćno i napeto posmatrali
kako se sante lome, propinju, penju preko drugih komadina leda i udaraju o gaz broda,
zaštićen ojačanim drvetom.
To je trajalo petnaest užasavajućih minuta; posle toga je pramac ponovo počeo da se
podiže, guran s leve strane. Ljudi osetiše da se brod vraća u pravilan položaj i spontano

33
ispustiše poklič radosti. Bili su bezbedni.
Obližnje ledene površine bile su u trenju sve do podneva. Istrajnost je i dalje bila
nasađena na komade obrušenog leda i zakrivljena nalevo za pet stepeni. Pripremljeni su
čamci za spasavanje i ljudstvo je posavetovano da drži najtopliju odeću pri ruci, za slučaj
da napuštanje broda bude nužno. Ipak, celo popodne i veče protekli su u miru.
Vorsli je, pribeleživši dnevne događaje, u dnevnik zapisao i ovo:„Da je brod kojim
slučajem bio onemogućen da se izdigne, bili bismo smrskani kao prazna ljuska od jajeta.
Psi su se izvanredno dobro ponašali… Valjda im se činilo da je sve to bila zabava
priređena posebno za njih."
Jugozapadni vetar se tokom noći pojačavao, a do jutra je prerastao u oluju. Vetrovi
ovog tipa bili su krivi za stešnjavanje i zbijanje leda.
Sledećeg dana su komadi leda kojima je brod bio obuhvaćen već bili sjedinjeni u
čvrstu masu. Bila je tu i jedna čudna komadina stare sante, pribijena uz brod pod uglom
od četrdeset pet stepeni; dobro utabani tragovi saonica na njoj sada su se uspinjali uz
strminu.
Većina ljudstva sada je prionula na izgradnju novih štenara za pse na palubi. Ovaj
posao je potrajao nekoliko dana, a sećanje na skore događaje je počelo da bledi i pre no što
je završen.
Četvrtog avgusta, samo tri dana nakon sloma sante, Šaklton je u Ricu čuo
samouverene pretpostavke nekolicine ljudi da će Istrajnost podneti svaki pritisak. Seo je
za njihov sto.
Ispričao im je priču o jednom mišu koji je živeo u krčmi. Jedne noći miš je otkrio bure
iz kog je curilo pivo, pa je popio koliko god je moglo stati u njega. Kada je završio, ustao
je, promrsio brkove i osvrnuo se prezrivo gledajući. „Hajde sad", reče„,gde je ta prokleta
mačka, da je vidim!"
Uprkos Šakltonovoj prigodnoj paraboli, rast samopouzdanja posade nije mogao biti
zaustavljen. Sada su znali kako izgleda trvenje leda. Videli su kako brod prolazi kroz sve to
i kako izdržava. Takođe, povratak sunca im je povratio snagu duha. Dnevna svetlost je
sada trajala po tri sata, praćena sa sedam ili osam časova sumraka. Ljudi su se vratili
hokeju na ledu; bilo je tu nekoliko napetih susreta. Kada je ogromni Tom Krin upregao
štenad da prvi put povuku sanke, privukao je veliku pažnju. Vorsli je primetio: „Napola
ubeđenjem, napola mukom naterani, kreću se nedokučivim i nesigurnim putem; nisu u
boljem položaju od sirotog broda na Vedelovom mom."
Vorsli je petnaestog avgusta ponovo opisao opšte dobro moralno stanje. Podrobno je
govorio o intenzivnom rivalstvu između vozača, odnosno „vlasnika" zaprega, sa
uobičajenom dozom preterivanja:
„…pojedinci prilično razmetljivo traže poštovanje svojih zaprežnih timova.
Jedan tvrdi da mu psi imaju slabije srce, pa bi svako trebalo da zadržava dah
dok oni prolaze. Jedna vulgarna osoba sklona zviždanju i pokličima nalik 'Haj,
drž' ga!' imala je neopisivu drskost da ispusti taj ratni krik sedeći na vozilu
koje su vukle upravo te dostojanstvene ali rastrojene životinje. Njihov vlasnik
ga je stoga prekorio, ističući kako je glas 'vulgarne osobe' ulio užas tim
divnim ali napetim i nežnim psićima. Moja je bolna dužnost da opišem kako je
ta ista 'odurna vulgarna osoba' već sutradan, vozeći se sa drugom, običnom
zapregom, dala oduška svom zastrašujućem urliku u trenutku mimoilaženja s

34
 timom 'srčane mane'. Rezultati su bili užasni: dve sirote životinje izgubile su
svest i povratile su se tek uz pomoć mirišljave soli, dok je preostale obuzela
histerija i držala ih sve dok 'vulgarna osoba' nije nestala na horizontu zajedno
sa svojom pratnjom."
Tim „srčane mane" pripadao je Maklinu, koji je verovao u potpunu nežnost prema
psima, dok je „odurna vulgarna osoba" bio lično Vorsli.
Još jedan činilac je doprinosio opštem raspoloženju posade - njihovo plutanje. Od
mećave u julu bili su blagosloveni neprekidnim jakim južnim vetrovima i preplovili su više
od 250 kilometara.
Ali tačno u ponoć dvadeset devetog avgusta brod je pretrpeo žestok udar. Tren potom
začuo se zvuk nalik udaljenoj grmljavini. Ljudi se uspraviše na ležaljkama čekajući još
nešto, ali sve je bilo mimo.
Sledećeg jutra su uočili tanku pukotinu s leve strane, ali to je bilo sve. Ostatak dana
prošao je bez promena. Oko pola sedam uveče, baš kada je posada dovršavala večeru,
Istrajnost se stresla od novog udara. Nekolicina ljudi je skočila na noge i istrčala na
palubu. Nije bilo ničeg novog, osim što se pukotina proširila na nekih centimetar i po.
Trideset i prvi je bio miran sve do nekih deset časova uveče. Istrajnost je tada počela
da škripi i ječi kao ukleta kuća. Noćni stražar je prijavio da se led duž leve strane pokreće,
ali Ljudi su bili nemoćni i nastavili su sa odmorom. Ipak, niz glasnih praskavih zvukova
odjekivao je brodom ne dajući im da spokojno spavaju.
Najgore je bilo onima čije su ležaljke bile uz levu stranu. Led je škripao i udarao o
oplatu broda - svega jedan metar udaljenu od njihovih ušiju. Buka je prestala tek pred zoru,
tako da je tog jutra za doručkom sedela grupa izmorenih, razdraženih ljudi.
Trenje je ponovo počelo posle podneva i produžilo se do večeri. Nikada nije bilo gore.
Vorsli ga je ovako opisao:
„Odmah po ponoći začu se glasna i nasilna lomljava, tumbanje i škripa -
brod se drmao od pramca do krme. Mnogi su se žurno obukli i istrčali na
palubu. Meni je lično dosta uzbuna pred kojima smo nemoćni; stoga sam
pričekao da se uverim da neću čuti prasak i cepanje drvene građe kao znak
prodiranja leda, pa se okrenuh i vratih na spavanje."
Sledećeg popodneva trenje je prestalo - Istrajnost je pretrpela i drugi napad.

35
 POGLAVLJE 7

amopouzdanje posade trebalo je dodatno osnažiti. Grinstrit je prvog septembra

S pribeležio u dnevniku: „Brod je otporniji nego što smo očekivali, i ako ne bude još
gore stiske… trebalo bi da se izvučemo čitavi."
Ipak, u Grinstritovim rečima nije bilo iskrenog samopouzdanja. Ko je mogao da tvrdi
da neće biti snažnijeg pritiska? Niko nije sumnjao u jaku građu Istrajnosti, ali se takođe
znalo da nije predviđena da trpi stravični stisak leda u Vedelovom moru, bez sumnje
najgori na čitavoj zemlji.
Pored toga, trodnevni nasrtaji na brod izmorili su ljude i doveli ih na ivicu živaca. Nisu
imali predstavu o tome šta im budućnost donosi. Nije više bilo zabavno, tako da više nije
bilo ni svetlih misli. Led nije završio s njima, dobro su to znali. Ali mogli su samo da
čekaju u bespomoćnoj, mučnoj nesigumosti. Svakodnevica im se svela na volju ledene
mase, koja je putovala ka severu, i nadu da Istrajnost neće susresti ništa gore od onoga
što je već pretrpela.
Čak je i Vorsli, koji bi retko kad klonuo duhom, dao znak opšte napetosti zapisom u
svom dnevniku:
„Mnogi ledeni bregovi liče na ogromne žitne magacine i silose, ali stvorene rukom
nekog briljantnog arhitekte, koji je podlegao delirijumu izazvanom preteranim piljenjem u
nepokretni led, proklet da kruži dok se pod njim ne otvori jama propasti i rasprši ga na sve
četiri strane sveta, u milion delića - što manjih, to bolje. Nema životinja - nema kopna -
nema ničega!!!"
Najteže im je padalo odsustvo foka, koje bi im pružile užitak lova i obed svežeg mesa -
kakav nisu imali već pet meseci.
Ipak, povremeno su se javljali prvi znaci antarktičkog proleća. Sunce je sada
svakodnevno sijalo bezmalo deset časova, dok se desetog septembra temperatura popela
na -16 stepeni, što je bilo najviše očitavanje u poslednjih sedam meseci. Ljudstvu se to
činilo kao talas vreline; mogli su čak i da idu gologlavi i nezaštićenih ruku bez većih
nezgoda. Nedelju dana kasnije biološki uzorci Bobija Klarka pokazali su da se u vodi
povećava količina planktona - što je bio siguran znak da se proleće približava.
Plankton - sićušna jednoćelijska biljka i životinja - na Antarktiku predstavlja osnovu
života. Najmanje ribe preživljavaju hraneći se njime, dok su same hrana većim ribama,
koje proždiru hobotnice, foke i pingvini, a oni su pak omiljen plen morskim leopardima i
kitovima ubicama. Ciklus života otpočinje planktonom; kada njega ima, ni druga stvorenja
Antarktika ne mogu biti daleko.
Pet dana po Klarkovom izveštaju Džok Vordi je ugledao kraljevskog pingvina i
namamio ga da ispliva iz vodenog procepa. Brzo su ga ubili. Sutradan su ulovili i jednu
ženku foke.
Ali uprkos ovim ohrabrujućim znacima, u vazduhu su se osećale zle slutnje.
Približavao se prvi oktobar. Već dva puta, u avgustu i septembru, prvi dani meseca
donosili su užasno stezanje leda, i posada je postala sujeverna po tom pitanju.
Ovog puta sudbina je omanula za jedan dan. Stezanje je počelo tridesetog septembra,
oko tri sata po podne. Trajalo je ukupno jedan užasavajući sat.

36
 Napadač je ovog puta bila santa s leve strane pramca, uperena ka podnožju prednjeg
jarbola. Unutrašnjost broda je poskakivala i podrhtavala, a grede počeše da se napinju. Čipi
Makniš je bio u Ricu. Ogromne grede nad njim savile su se kao trska. Grinstrit na palubi
nije mogao da skine pogled s prednjeg jarbola, koji kao da je pokušavao da se istrgne tim
žestokim cimanjem.
Vorsli je bio pozadi, za krmom, i po završetku opasnosti je zapisao: „Brod pokazuje
skoro nerazumljivu snagu… Izgleda kao da će ga svakog trenutka sante zdrobiti kao
ljusku. Svi stoje i posmatraju, ali na opšte olakšanje, baš kad se učini da više neće izdržati,
ogromna santa teška možda i više od milion tona posustaje pred našim brodićem i prelama
se ublažavajući pritisak. Brod se sjajno ponaša u ledu; ovo je bez sumnje najbolje drveno
plovilo ikada napravljeno…"
Kada se sve završilo, posada se vratila i uvidela da su drveni podovi na mnogo mesta
trajno iskrivljeni i da su sa polica popadali mnogi predmeti. Ali brod je još bio pod njihovim
nogama.
Stari optimizam je polako počinjao da se vraća. Istrajnost je možda mogla da izdrži.
Brod je tri puta istrpeo napade leda, i svaki beše gori od prethodnog. Svakog puta
Istrajnost se borila i pobeđivala. Kako su prvi dani oktobra odmicali, led je davao znake da
će se konačno rastopiti. Temperatura se takođe dizala. Desetog oktobra termometar je
pokazao -12 stepeni. Komad sante koji je bio užlebljen pod levom stranom broda još od
jula oslobodio se četmaestog oktobra, i Istrajnost je plutala u malenom krugu otvorene
vode - prvi put nakon devet meseci mimo je plutala.
Zvaničnici i naučnici su sada mogli da se vrate u dnevne prostorije kolibe na palubi.
Pregrade u Ricu bile su sklonjene i prostor je ponovo korišćen kao skladište.
Šaklton je šesnaestog oktobra zaključio da je otapanje ledene mase opravdanje da
pokrenu mašine jer postoje izgledi za izbavljenje. Svi članovi posade zapeše da napune
kotlove vodom. Iscrpljujući posao potrajao je tri i po sata i još ne beše svršen kada su
otkrili da jedna cev ozbiljno propušta vodu - te su kotlovi morali biti nanovo ispražnjeni
radi popravke. Kada su najzad završili, bilo je previše kasno za pokušaj. Rano sledećeg
popodneva pred brodom se ukazao pojas otvorene vode. Nije bilo vremena za proizvodnju
pare, pa mornari razviše sva jedra ne bi li napravili kakvu pukotinu. Brod se nije ni makao.
Jutro je osamnaestog oktobra osvanulo u snegu i izmaglici. Vodeni otvor je nestao, a led
je počeo da se stišnjava. Tokom dana je registrovano nekoliko drhtaja izazvanih stezanjem,
ali ništa ozbiljnije od toga. Potom, u 16:45, sante koje su bile sa strana Istrajnosti počeše
da se približavaju jedna drugoj.
Ljudi se ukočiše kao da sami trpe stisak. Nekolicina je pojurila na palubu. Sledećeg
trena su izgubili tlo pod nogama, kao da se brod svojom voljom izmakao i okrenuo na levu
stranu. Trenutak potom sve što nije bilo svezano poče da se tumba niz palubu: drva,
kavezi, konopci, sanke, kutije, psi i ljudi. Džejms beše uhvaćen između dve kutije zimske
odeće, pa ga pritisnu i gomila zbunjenih pasa koji su cvileli. Iz potpalublja i dnevnog
boravka suknuše oblaci pare - kotlovi s vodom prosuli su se po vatri.
U roku od pet sekundi Istrajnost se iskrivila dvadeset stepeni ulevo i nastavila da se
spušta. Vorsli je pojurio ka ogradi štićenoj od vetra i posmatrao kako daska za daskom
nestaje pod ledom. Grinstrit je stajao u blizini, spreman na skok.
Santa s desne strane brodskog trupa jednostavno se čvrsto oslonila na njega i pokušala
da ga prevrne. Kada su bili iskošeni trideset stepeni ulevo, zaustaviše se - čamci za

37
spasavanje samo što nisu dodirnuli površinu leda. Vorsli je govorio: „Kao da je rekla
krvožednom ledu: 'Slobodno me zdrobi, ali neću se više pomaći nijedan centimetar; radije
bih u pakao s tobom, pa da gledam kako se topiš.'" Čim se Istrajnost stabilizovala, Šaklton
naredi da se vatre ugase. Svi pohitaše da vrate stvari u red. Privezali su sve odvojene
predmete i prikucali nekoliko dasaka navrh palube da služe kao oslonac psima. Oko
sedam časova uveče rad je završen i ljudi su se vratili pod palubu - gde su svi viseći
predmeti izgledali kao da su zahvaćeni snažnim vetrom. Zavese, slike, odeća i posuđe
štrčali su s desnog zida.
Grin se trudio da pripremi jelo, dok je ostatak posade prikucavao još oslonaca za noge
po potpalublju. Većina je obedovala sedeći na podu s tanjirima u krilu. Bili su poređani
jedan iznad drugog; Džejms je primetio: „Izgledamo kao da sedimo na stadionu."
Oko osam sati sante se razvukoše i Istrajnost hitro zauze uspravan položaj. Posada se
bacila na okopavanje leda u blizini krmila. Završili su oko deset. Razdeljena je tura groga,
nakon čega se ponovo baciše na pumpanje kotlova. U jedan sat izjutra svi osim stražara
legoše na spavanje - savladani umorom.
Devetnaesti oktobar je prošao bez pritiska i bez bitnijih događaja. Jedan kit ubica se
neko vreme oholo brčkao u obližnjem pojasu otvorene vode. Poslednje očitavanje
barometra bilo je -28,96, najniže još od razorne julske mećave.
Dvadesetog oktobra takođe nije bilo promena u ledenoj masi. Uprkos tome, bili su
spremni da pođu čim se ukaže nekakav otvor. Motori su pregledani i procenjeno je da im
ništa ne nedostaje. Redovne straže trajale su po četiri sata. Naredna dva dana takođe su
pribrano čekali; jedina promena u ledu bila je to što se pomalo zbijao. Temperatura je pala
sa -12 na -25 stepeni. Vetar je dvadeset drugog uveče napravio zaokret od 180 stepeni, od
jugozapadnog do severoistočnog. Makniš je te večeri zapisao u dnevnik: „…veoma mirno,
ali izgleda da će vrlo brzo doći do priličnog stezanja."

38
 POGLAVLJE 8

redstojalo im je još malo čekanja. Dvadeset treći oktobar se razvukao bez ikakvih
P zanimljivosti, izuzev pokreta ledene mase pod uticajem severoistočnog vetra.
Kada je stezanje započelo, dvadesetčetvrtog oktobra u 18:45, nije časilo ni časa.
Nisu iskusili ništa slično ovome. Prostrujalo je ledenom masom kao spori talas zemljotresa
i površina leda se pretvorila u haotični, uskomešani pakao. Maklin nije mogao dugo da
posmatra. „Bilo je", zapisao je, „u svemu tome nečeg kolosalnog, po prirodi prevelikog da
se pojmi."
Led je s lakoćom ispremetao brod i priklještio ga između dve sante, tako da su tačke
pritiska bile prednji i stražnji deo desnog boka i sama sredina levog.
Masivan komad leda grubo se očešao o stražnji deo broda otrgavši jednu od
konstrukcijskih greda iz oplate s desne strane. Voda je pokuljala unutra. Makniš je pohitao
da proveri stanje i izvestio da se prednji magacinski deo ubrzano puni. Rikinson je doneo
isti izveštaj iz mašinske hale.
Mala, prenosna daunton pumpa počela je s radom, a parna mašina je naložena kako bi
omogućila rad pomoćnih pumpi u mašinskoj hali. Do osam uveče sve je radilo punom
snagom, ali nisu uspevali da se izbore s vodom. Svi preostali mornari radili su na ručnim
pumpama kraj glavnog jarbola; međutim, nakon nekoliko minuta voda se više nije
ispumpavala. Cevi su očito bile smrznute.
Vorsli povede Hadsona i Grinstrita ka skladištu uglja. Radili su u potpunoj tami i
ledenoj hladnoći. Kopali su i migoljili se kroz vlažni, ljigavi ugalj zasut lojem šezdeset foka.
Buka broda bačenog na muke bila je zaglušujuća. Posipali su zaleđenu cev kofama vrele
vode. Potom je jedan od njih prionuo na let-lampu, dok su druga dvojica udarala po
cevima kako bi rastresli začepljenje. Pumpe su nakon sat vremena konačno proradile.
Makniš se dao na sklapanje improvizovane brane, tri metra ispred pukotine na
stražnjem delu, kako bi zapečatio taj deo broda i zadržao vodu. Neki mornari su pumpali
na smenu, u turama od petnaest minuta, a u pauzama pomagali Maknišu da slaže isečene
komade ćebadi u branu. Neki su pokušavali da testerišu i raskopavaju slabe tačke u
naleglim santama, ali kad god bi se jedan deo ledene mase urušio, sante bi jednostavno
ponovo nalegle.
Radili su čitave noći… petnaest minuta pumpanja, petnaest minuta na palubi ili u
mašinskoj hali. Iako su bili žilavi i snažni nakon godine dana napornog rada na brodu i
vožnje u zapregama, deset sati na pumpama i s testerama učinilo je da se i najsnažniji
među njima teturaju dok hodaju. Šaklton je pred zoru dozvolio jedan sat odmora, a Grin je
svima nasuo po činiju ovsene kaše. Nakon toga je trebalo ponovo početi. Kada je jutro
odmaklo, Šaklton je naredio da se psi iskrcaju zajedno sa sankama, u slučaju hitnog
napuštanja broda. Vorsli je poveo nekolicinu mornara da raščiste čamce za spasavanje.
Skoro da niko više i nije pazio na led, toliko su bili obuzeti borbom za spasavanje
broda. Prilike su se primirile, ali događalo se nešto čudno. Brazde i nabori između ledenih
ploča nikada nisu bili veći, a i napetost je bila nezapamćena - kao da se čitava masa
suzbila uz neku neprobojnu barijeru iza horizonta.
Ljudi su radili na pumpama i oko brane čitavog dana i večeri. Oko ponoći, nakon

39
dvadeset i osam časova besprekidnog rada, Makniš je završio svoj posao - barem onoliko
koliko je to bilo mogućno. Ali dotok vode je bio samo usporen; pumpe su morale nastaviti
s radom. Svaka smena predstavljala je agoniju truda: po završetku jedne, posadnici bi se
oteturali do svojih ležaljki ili se prosto svalili u ćošak, gde bi im iznureni mišići dozvolili da
zaspe tek nakon deset minuta; čim bi ih obuzeo san, bili bi probuđeni da započnu novu
smenu.
S večeri pritisak ponovo poče da dobija na snazi. Santa na levoj strani se toliko
upinjala da zdrobi brod, da se on čitavom dužinom uvijao i škripao proizvodeći životinjske
urlike. Led mu je slamao kičmu. U devet sati Šaklton je naredio Vorsliju da spusti čamce i
svu najvažniju opremu i zalihe na santu s desne strane, budući da je izgledala najotpornije.
Kasno uveče posada na palubi ugledala je grupu od desetak kraljevskih pingvina;
polako su gegali prema brodu i stali nedaleko od njega. Ovi pingvini su bili uobičajen
prizor, ali ne u ovako velikim grupama. Ptice su neko vreme posmatrale izmučeni brod, a
potom podigoše glave i počeše ispuštati čudne, žalosne i sumorne krike. Sve je bilo još
jezivije pošto niko od ovih ljudi - čak ni antarktički veterani - nikada nije čuo da pingvini
prave ikakav zvuk osim najobičnijeg kreštanja.
Mornari prestadoše s radom, a stari Tom Makliod pogleda Maklina. „Čuješ li to?",
pitao je. „Niko se od nas neće vratiti kući."
Maklin primeti kako Šaklton grize donju usnu.
Kretanje leda je oko ponoći delimično zatvorilo rupu na stražnjoj strani i dotok vode se
smanjio. Ni to nije značilo da treba napustiti pumpe. Radili su čitave noći, zatvorenih
očiju, poput mrtvaca privezanih za neku zlobnu mašinu koja im ne da spokoja.
Ni jutro ni podne nisu doneli poboljšanje. Oko četiri sata pritisak je dostigao vrhunac
snage. Paluba se iskrivila, a potporne grede popucale. Stražnja paluba se zalomila i podigla
šest metara, dok su kormilo i njegova osovina iščupani iz nje. Voda je kuljala ka prednjem
delu broda, gde se ledila otežavajući pramčani deo. Led se pri tom peo sve više, preteći da
samom svojom masom potpuno prekrije brod. i dalje su pumpali. Ali u pet sati im je bilo
jasno da je vreme za prekid. Sa brodom beše svršeno - nikome nije trebalo objašnjenje.
Šaklton klimnu Vajldu, a Vajld pođe preko rastresene palube da proveri ima li ikoga u
spavaonici. Zatekao je Haua i Bejkvela, koji su pokušavali da počinu nakon smene na
pumpama. Proturio je glavu unutra.
„Neće još dugo izdržati, momci", rekao je. „Mislim da je vreme da silazimo."

40
DEO II

41
 POGLAVLJE 1

„Neka vas Gospod prati u vašoj dužnosti, i neka vas izbavi iz svake nevolje, po kopnu i
po moru. Neka vam se otkriju sva njegova Dela, i sva Čuda što leže u dubinama."
Ove reči su bile zapisane na prvoj strani Biblije koju je ekspediciji darovala engleska
kraljica majka Aleksandra. Šaklton je sišao sa broda i krenuo ka logoru noseći Bibliju u
ruci.
Skoro niko nije primetio njegov dolazak. Bili su zauzeti vrzmanjem oko šatora; trudili
su se da upotrebe ono malo snage što im je ostalo da stvore kakvu-takvu udobnost. Neki
su ređali daske po zemlji da ne bi sedeli na snegom zastrtom ledu, dok su drugi koristili
šatorsko platno u istu svrhu. Ipak, nije bilo dovoljno podloge za sve, i nekolicina
posadnika morala je da legne direktno na sneg. Na posletku, to i nije bilo bitno - san je bio
najvažniji. Mahom su spavali grleći jedni druge kako se ne bi smrzli.
Šaklton nije ni pokušavao da zaspi. Neprestano je hodao ukrug po ledenoj ploči.
Pritisak je i dalje bio snažan, i nekoliko se puta ceo logor nasilno ustresao. Tamna silueta
Istrajnosti udaljena dvestotinak metara bila je jasna naspram vedrog noćnog neba. Oko
jedan po ponoći, dok je Šaklton šetao, dogodio se potres; potom se jedan tanak procep
poput zmije promigoljio između šatora. Polako je počeo da se širi. Šaklton pojuri od šatora
do šatora budeći iscrpljene spavače. Nakon jednog sata nezgodnog tumaranja po mraku,
preselili su logor na sigurnije mesto na santi.
Posle toga je logor utonuo u mir, mada je tik pred zoru sa broda doprla silna buka.
Kosnik i deo pramca, na koji je bilo pričvršćeno prednje jedro, odlomili su se i pali na led.
Šaklton je do svanuća slušao jezivi ritam lanca koji je, nošen njihanjem broda, udarao donji
deo pramca.
Kada je svanulo, vreme je bilo tmurno, ali temperatura se popela na -14°. Ljudstvo je
bilo promrzlo i ukočeno od spavanja na ledu. Trebalo im je dugo da se razbude. Šaklton ih
nije silio, i polako su počeli da razvrstavaju opremu i da je privezuju za sanke. Uglavnom
su ćutali - nije bilo ni mnogo naređenja. Svako je znao svoj posao i radili su bez opomena.
Plan je, kao što su svi znali, bio da se hoda do ostrva Pole, udaljenog 555 kilometara
ka severozapadu, gde je trebalo da pronađu zalihe ostavljene 1902. godine. Razdaljina beše
veća od one između Njujorka i Pitsburga u Pensilvaniji. Poterali su sa sobom i dva od tri
čamca jer se podrazumevalo da će pre ili kasnije naići na otvorenu vodu.
Makniš i Makliod su se pozabavili tovarenjem čamaca, kitolovačkog i spasilačkog, na
sanke. Te zaprege su bile teške više od jedne tone; nisu se zavaravali - sledila im je
napoma vuča preko haotične ledene površine nabora i brazdi, ponegde visokih poput
dvospratne kuće.
Uprkos tome, primećivalo se da niko nije obeshrabren. Posada je bila omamljena od
umora i niko nije imao vremena da se osvrće na užasne okolnosti gubitka broda. Nije ih
doticala ni činjenica da su logorovali na ledenoj ploči debeloj svega dva metra. Bilo je to
utočište mira u poređenju sa poslednjih nekoliko dana na Istrajnosti. Sam život bio je
dovoljan - i jednostavno su činili ono što mogu da ostanu živi.
Bilo je čak i traga uzbuđenja u njihovom ponašanju. Barem su imali jasan zadatak pred
sobom. Devet meseci neodlučnosti, nagađanja i besciljnog lutanja s ledenom masom bili

42
su gotovi. Sada su prosto morali da se izbave, ma koliko zastrašujuće teško to bilo.
Male grupe ljudi su se povremeno preko dana vraćale do olupine kojom su nekada
plovili. Ali to više nije bio brod - čak nije ni plutao na vodi. Bio je to jedan izlomljeni,
iskrivljeni drveni ram. Led je u svom divljačkom rušilačkom naletu proburazio brodske
bokove i ostao u tom položaju, držeći slomljenu trupinu da ne potone. Kada bi pritisak
posustao, brod ne bi ostao na površini.
Na jednom od tih pohoda grupica ljudi je okačila plavu britansku zastavu na jedan od
konopa prednjeg jarbola, zapravo jedini koji je još uvek stajao kako treba. Ako Istrajnost
odlazi, otići će ponosno, sa svojom zastavom.
Pakovanje sanki potrajalo je i sledećeg dana. Šaklton je popodne sazvao čitavu posadu
u središte šatorskog kruga. Lice mu je bilo izmučeno. Objasnio im je da je nužno da težina
bude svedena na najmanju moguću meru. Svakom čoveku, rekao je, dozvoljena je odeća
koju nosi na sebi i još po dva para rukavica, šest pari čarapa, dva para čizama, vreća za
spavanje, pola kilograma duvana - i jedan kilogram lične opreme. Sa potpunim uverenjem
je isticao kako nijedan predmet nije bitan koliko njihov opstanak, i savetovao im je da budu
nemilosrdni u ostavljanju svake nepotrebne sitnice, bez obzira na njenu težinu.
Završivši govor, izvukao je zlatnu tabakeru i nekoliko dukata iz kaputa i bacio ih pod
noge u sneg.
Potom je otvorio Bibliju, dar kraljice Aleksandre, i iščupao list sa posvetom i stranu sa
Psalmom dvadeset tri. Takođe je iscepao i list iz Knjige o Jovu zbog ovih stihova:

„iz čije je utrobe izašao led?

Ili ko je rodio slanu nebesku,
da se vode skrivaju i postaju kao kamen
i krajevi propasti srastaju?"

Zatim je spustio Bibliju na sneg i okrenuo se.

Bila je to dramatična scena, ali Šaklton je to i želeo. Izučavajući ishode prošlih
ekspedicija poverovao je da oni koji se opterećuju opremom za svaku okolnost prolaze
mnogo gore od ljudi koji žrtvuju spremu na račun brzine.
Kako je popodne odmicalo broj nepotrebnih stvari odloženih u sneg je rastao. Kako je
Džejms zapisao, bila je to „izvanredna zbirka svega i svačega". Hronometri, sekire,
oftalmoskop, testere, teleskopi, čarape, sočiva, džemperi, dleta, knjige, pribor za pisanje i
lične stvari. Nekolicini je odobreno malo više od kilograma ličnog prtljaga iz posebnih
razloga. Dva hirurga su, naravno, morala poneti određenu količinu lekova i instrumenata.
Svima koji su vodili dnevnike dozvoljeno je da ih ponesu. Hasiju je zapravo naređeno da
ponese svoj metalni bendžo - iako je bio težak celih šest kilograma. Privezan je zajedno s
kutijom pod jedra kitolovačkog čamca da mu vreme ne bi naškodilo.
Putovanje je trebalo da otpočne sutradan. Te večeri pred polazak Šaklton je zapisao:
„Molim Boga da mi da snage da vratim čitavu družinu u civilizaciju."
Trideseti oktobar bio je siv i tmuran, uz provejavanje vlažnog snega. Temperatura je
bila neprijatno visoka, oko -9°, što je omekšalo površinu leda, čineći ga nepodobnim za
sankanje.
Jutro su proveli u pripremanju poslednjih potrepština. Oko pola dvanaest Šaklton i
Vajld pođoše da osmotre neki pogodan put. Pre nego što su pošli Šaklton naredi da se

43
usmrte tri najmlađa šteneta, kao i Sirijus, jedno od starijih, koji je skrivio samo to što
nikada nije bio upregnut u sanke. Maknišov mačak, greškom nazvan Misiz Čipi pre nego
što mu je otkriven pol, takođe je morao biti usmrćen. Hrane je bilo samo za one koji su
sposobni da nose svoju težinu.
Tom Krin, grub i praktičan kao i uvek, poveo je štenad i mačora podalje od logora i
ustrelio ih bez muke. Međutim, Maklinu je dopala dužnost da ubije Sirijusa, i nije mu bilo
nimalo lako. Snebivljivo je uzeo sačmaricu iz Vajldovog šatora i poveo Sirijusa do jednog
daljeg grebena u ledu. Stigavši na pogodno mesto, nadvio se iznad malenog psa. Sirijus je
bio živahno i milo štene; neprestano je skakutao, mahao repom i pokušavao da lizne
Maklinovu ruku. Maklin ga je gurao od sebe sve dok nije skupio hrabrost da prisloni cev
uz Sirijusov vrat. Povukao je okidač, ali su mu se ruke toliko tresle da je morao napuniti
pušku za još jedan hitac kako bi dokrajčio psa.
Put je počeo oko dva po podne. Šaklton, Vordi, Hasi i Hadson išli su u izvidnicu
noseći jedan malj i više lopata i krampova na svojoj zaprezi. Pokušavali su da vode
glavninu posade ujednačenim putem, ali svakih par stotina metara morali su da prelaze
preko ledenih grebenova. Tada su prianjali na posao cepkajući led sve dok ne bi stvorili
majušni planinski prevoj dovoljan za čamce. Posebno velike grebenove prelazili su tako što
su sa obe strane gradili uspone od snega i leda.
Za njima su išli zaprežni timovi sa sankama natovarenim i do 450 kilograma. Poslednji
u povorci bili su čamci, koje je vuklo petnaest upregnutih ljudi. Bio je to ubistven napor.
Čamci su zbog velike težine tonuli u mekanu površinu snega. Ljudi su se upinjali svom
snagom da ih povuku, povremeno čak zaležući paralelno sa zemljom. Čitav proces bio je
više nalik oranju leda nego sankanju.
Šaklton je mudro naložio družini da napreduju u kratkim razmacima od po četiri
stotine metara. Bojao se pukotina u ledu, a kada bi linija marša bila previše razvučena,
moglo bi doći do razdvajanja družine. Napredak je bio mukotrpan i spor jer su na svakih
hiljadu metara morali da zaobilaze neka mesta vraćajući se već pređenim putem. Oko
sedamnaest časova, nakon tri sata putovanja, bili su udaljeni kilometar i po od broda,
vazdušnom linijom, premda su uz sva skretanja verovatno prešli duplo više. Neke od
psećih zaprega prešle su i po petnaest kilometara, jer su se više puta vraćale po
zaboravljenu opremu.
U osamnaest časova su večerali i iznureni ljudi se odmah potom zavukoše u vreće za
spavanje. Noć je donela težak sneg, koji je do jutra prerastao u kašastu masu debelu preko
petnaest centimetara. Temperatura je dospela čak do -3°, što je obećavalo dodatno
otežavanje sankanju.
Šaklton i Vorsli su ujutru našli prilično dobar put ka zapadu i čitava družina je krenula
u jedan sat. Ali put kroz duboki sneg bio je mučno spor, i većina ljudi je od znoja i napora
već nakon nekoliko minuta ožednela.
Najvažniji zadatak im je bio da utabaju stazu u snegu za čamce. Uprkos tome,
petnaestorica koja su vukla čamce osećali su se kao da vuku svoje breme kroz blato.
Nakon izvesnog vremena Vajld i Harli su okrenuli svoje zaprege da im pomognu. Zakačili
su se za lakši čamac i uspešno ga pokrenuli.
Oko četiri po podne, nakon što su prešli žalosnih kilometar i dvesta metara, družina
stiže na jednu debelu, pljosnatu santu. Pošto nigde na vidiku nije bilo povoljnijeg mesta za
logor, Šaklton naredi da se tu provede noć. Čim su šatori podignuti, ljudi ih natopiše

44
svojim nanosima snega. Bilo je nemoguće ući u šator a ne uneti hrpu vlažnog, lepljivog
snega.
Maklin je prokomentarisao: „Sažaljevam Vorslija jer sedi na ulazu u šator i svi se
istresaju na njega."
Vorsli je, međutim, bio daleko od rastrojstva. Te večeri je zapisao u dnevnik:-„Brzina s
kojom smo u stanju da izmenimo svoje zamisli… i priviknemo se na život varvara je
zadivljujuća."
Šaklton je bio zadovoljan opštim dobrim raspoloženjem. „Mnogi ovo smatraju ludom
zabavom", zapisao je„,ali tako je i bolje."
Takođe je primetio: „Ova santa je zaista snažna. Noćas ću spavati."
Santa je zaista bila divovska, osamsto metara u prečniku i debela oko tri metra, uz još
nekih metar i po snežnog pokrivača. Vorsli je procenio da mora biti starija od dve godine.
Kada je sledećeg jutra pošao u izvidnicu zajedno s Vajldom i Vorslijem, Šaklton je
pomno razmišljao o čvrstini sante. Na zapadu su pronašli ispremetane ploče, „more
ledenog komešanja", prosudio je Šaklton, „nemoguće za prelazak". Čamci i sanke ne bi
izdržali ni petnaest kilometara preko takve površine.
Po povratku u logor, Šaklton je odlučio. Sazvao je sve posadnike i rekao im da prelaze
manje od kilometar i po na dan i da predstojeći put izgleda još gore. Takav napredak,
rekao je, teško da zaslužuje muku koja se u njega ulaže. Budući da nisu mogli naći bolje
mesto za logor, ostaće ovde sve dok ih plutanje leda ne dovede bliže kopnu.
Nekoliko lica pokazalo je titraj razočarenja, ali Šaklton im nije ostavio vremena za
žaljenje. Poslao je pseće zaprege natrag ka prvobitnom logoru, udaljenom oko tri
kilometra, da donesu svu preostalu hranu, odeću i opremu.
Vajld je sa šestoricom pomoćnika poslat na brod da spase bilo šta vredno. Kada su
stigli do Istrajnosti, otkrili su da ju je led u prethodna dva dana dodatno unakazio: pramac
je sada bio zaboden u led i prekriven ledenim komadima. Konopci su se nerazrešivo
prepleli sa izlomljenim jarbolima i pletenim mrežama, koje su morali preseći kako bi
bezbedno radili. Posle su prokopali rupu kroz stražnju palubu i pronašli nekoliko kutija
zaliha. Ali najveći plen čitavog dana, na kome je poradilo nekoliko psećih zaprega, bio je
treći čamac - i dovezli su ga do novog logora.
Te noći, pred večeru, Šaklton je naredio Grinu da ubaci dva-tri komada loja u čorbu
od fokinog mesa kako bi se posada privikla na ukus. Neki su, ugledavši gumenu smesu
uljanog ukusa u svojoj „klopi", pažljivo odstranjivali svaki njen trag. Ali većina je ipak bila
toliko gladna da su sa radošću proždirali svaki komadić, uključujući i loj.

45
 POGLAVLJE 2

roveli su tačno jednu nedelju na ledu. U tih sedam kratkih dana pretrpeli su promenu
P od dobro uređenog, čak i ugodnog, brodskog života na Istrajnosti do primitivnog i
neprijatnog života u večitoj vlazi i ledu. Pre nešto više od nedelju dana spavali su u
toplim dvospratnim krevetima i obedovali u prijatnoj atmosferi trpezarije. Sada su bili
zgureni u pretrpane šatore, strpani u vreće za spavanje od jelenske kože ili vune na golom
ledu, ili, u najboljem slučaju, na tvrdim daskama. Pri obrocima bi posedali u sneg i jeli iz
aluminijumskih šolja, koje su nazivali svemogućim jer je u njih sipano sve u isto vreme.
Od pribora za jelo svako je imao kašiku, nož - i svoje prste.
Bili su nasukani u jednoj od najstrašnijih divljina sveta, plutali su ko zna gde, bez nade
o spasenju, a život im je bio osiguran tek onoliko koliko im proviđenje dozvoli da se hrane.
Uprkos svemu, začuđujuće su se lako privikli na novi život i većina ljudstva beše
istinski srećna. Sposobnost ljudskog bića da se privikne na sve bila je tolika da su
povremeno morali da se podsećaju na svoje očajno stanje. Četvrtog novembra Maklin je
zapisao u dnevnik: „Dan je bio divan i teško mi je da pomislim na strašnu i neizvesnu
situaciju u kojoj se nalazimo."
Takve misli delila je cela posada. Nije među njima bilo heroja u fantastičnom smislu
reči, pa ipak, nijedan dnevnik nije pričao ni o čemu osim o svakodnevnim rutinskim
poslovima.
Opšte ponašanje se ipak u nečemu promenilo - u odnosu prema hrani. Vorsli je rekao
sledeće: „Skandalozno je to što nam ceo život i jedine misli streme ka hrani. Nikada se u
životu nisam tako pomno zanimao za hranu kao sada - i svi smo slični u tome. Spremni
smo da jedemo sve, naročito kuvani loj, koji donedavno niko nije ni dohvatao. Verovatno
je u pitanju život na otvorenom i činjenica da nam telesna toplota umesto od vatre, zavisi
od hrane…"
Petog novembra su ustali u šest ujutru i skoro svi se vratili do broda. Nekoliko ljudi je
pokušalo lične operacije spasavanja. Maklin je potražio Bibliju koju mu je dala majka.
Puzao je kroz rupu u iskrivljenom podu dnevne prostorije i ušao u hodnik koji je vodio do
njegove bivše kabine. Hodnik je bio pun leda i vode, pa je morao da stoji na rukohvatima i
da se pomera centimetar po centimetar. Ipak, nije mogao dalje - stao je na neka tri i po
metra od vrata, nemoćan pred mračnom, ledenom vodom.
Grinstrit je imao više sreće - uspeo je da stigne do svoje kabine i ponese nekoliko
knjiga. Hau i Bejkvel, čije su odaje beznadežno potopljene, tražili su blago na drugom
mestu. Pažljivo su koračali hodnikom i prošli kraj vrata sobe koju je Harli koristio kao
mračnu komoru. Pogledali su unutra i ugledali kutije s Harlijevim fotografskim negativima.
Nakon trenutne neodlučnosti proguraše se kroz poluzaglavljena vrata, ugaziše u vodu
duboku do članaka i zgrabiše kutije sa polica. Bilo je to pravo blago. Te su večeri vratili
Harliju negative.
U celosti, spasilačka ekipa radila je strasno, ne mareći previše za upotrebljivost
predmeta. Zaista, bilo je malo toga što nije moglo nekako biti upotrebljeno. Drvo se uvek
moglo koristiti za vatru, platno za pokrivanje zemlje, konopci za zaprege. Odstranili su
čitavu kormilarsku kabinu kao jednu celinu i vratili je u logor da služi kao prenosivo

46
skladište. Za njom je stizala drvena građa, katarke, jedra i konopci.
Radili su do nekih pet časova po podne i vratili se u logor sa poslednjim tovarom. Dok
su tromo koračali kraj saonica Harli ugleda ogromnu Vedelovu foku na nekih hiljadu
koračaja s desne strane. Nije imao pušku, pa je poneo komad drveta i pažljivo joj se
približio. Kada je bio dovoljno blizu, ošamutio je životinju močugom. Potom joj je zario
kramp u mozak. Na isti način su ubili još dve foke u povratku.
Ipak, količina robe kojom su se opskrbili sa olupine bila je razočaravajuće mala.
Najveći deo korisnih stvari bio je ispod palube, u nekadašnjem Ricu. Da bi stigli do njega,
morali su da oljušte palubu debelu više od trideset centimetara, metar pod vodom. Ali to je
bila nužnost, tako da je sledećeg dana Makniš stavljen na čelo zadatka. Nakon više sati
rada dletima i drugim alatom ekipa je raščupala i izbušila rupu u podu.
Zalihe smesta počeše da isplivavaju, pre svega bure oraha. Zgrabili su i kutiju šećera i
sanduk sode bikarbone. Do kraja dana su spasli skoro tri i po tone brašna, riže, šećera,
ječma, sočiva, povrća i džema, i odvezli ih do logora. Bio je to prebogat teret i posada je
bila ushićena. Grin im je kao nagradu spremio meso foke u kariju. Međutim, nakon prvog
zalogaja skoro niko nije mogao uzeti sledeći. Grin je nasuo barem tri puta više karija nego
što je trebalo. „Morao sam da jedem, da utolim glad", pisao je Maklin kasnije„,ali usta su
mi sada poput peći za opeke i umirem od žeđi."
Spasavanje je moralo biti prekinuto šestog novembra popodne, kada je s juga pristigla
mećava i saterala ljude u šatore. Bila im je to prva mećava na ledu. Satori su se tresli od
olujnog vetra dok su se ljudi, promrzli i zgrčeni, zbijali pod njima. Jedina vedra misao bila
je to što ih oluja gura ka severu - prema civilizaciji, tako beskonačno udaljenoj.
Šaklton je iskoristio priliku da se sastane s Vajldom, Vorslijem i Harlijem kako bi
procenili zalihu hrane. Sada su imali nekih četiri i po tone, ne računajući putničke pakete
koji su bili spremljeni za šestočlanu transkontinentalnu družinu, i koje je Šaklton sada
čuvao za hitne slučajeve. Računali su da će im zalihe, uz celodnevne obroke, potrajati tri
meseca. Pošto su bili sigurni da će se broj foka i pingvina povećati, zaključili su da se
mogu bezbedno hraniti kako su navikli sledeća dva meseca.
To bi ih zbrinulo do januara, središnje tačke antarktičkog leta. Šaklton je bio ubeđen da
će tada znati šta im sudbina sprema. Imaće vremena da donesu konačnu odluku, a da im
delanje ne bude prekinuto napadom zime.
Sve je zavisilo od kretanja ledene mase. Led je mogao nastaviti ka severozapadu i
odneti ih do Palmerovog poluostrva, možda čak i Južnih Orknijskih ostrva, udaljenih nekih
osamsto kilometara; ali mogao je iz nekog razloga i ostati zaprečen, što bi ih ostavilo na
manje-više istom mestu. Konačno, masa je mogla krenuti i ka severoistoku ili čak istoku,
sve dalje od kopna.
U svakom slučaju, januar je predstavljao tačku bez povratka. Ako bi plutanje povelo ka
kopnu, trebalo bi da imaju dovoljno slobodnog prostora da porinu čamce i upute se ka
najpovoljnijem mestu. Ta je teorija, na kraju krajeva, bila razumna. Ako led prestane s
kretanjem, u januaru će to svakako biti očigledno. Tada će, umesto da provedu zimu
ulogoreni na ledu, napustiti čamce i poneti samo jedan čamčić koji je drvodelja sagradio, i
jurnuti ka najbližem kopnu koristeći čamčić da prebrode prostranstva otvorene vode. To
je zvučalo riskantno, ali svakako bolje od prezimljavanja na ledu.
Treća mogućnost je zaista bila sumorna. Ako bi masa pošla ka istoku ili severoistoku,
i ako bi bili sprečeni da porinu čamce - nekako bi morali da prezime ploveći na santi, da

47
prežive polarnu noć i njenu parališuću studen i brutalne oluje. U svakom slučaju, znali bi
to u januaru. Do tada bi mogli osvežiti zalihe mesa kako bi opstali. Međutim, o ovoj
mogućnosti niko nije ozbiljnije razmišljao.

48
 POGLAVLJE 3

risustvo Frenka Harlija prilikom ovog sastanka na visokom nivou, sazvanog zbog
P situacije s hranom, imalo je poseban značaj. Razlog što je pozvan nije bilo njegovo
iskustvo na Antarktiku - neki drugi, kao što su Alf Čitam ili Tom Krejn, bili su mnogo
upućeniji - nego zato što Šaklton nije želeo da napravi od njega protivnika. U tome se
otkrivala jedna od Šakltonovih osnovnih crta.
Iako je u fizičkom smislu bio gotovo neustrašiv, patio je od gotovo patološke strepnje
da će izgubiti vlast nad situacijom. Taj stav je delimično iznikao iz prevelikog osećanja
odgovomosti. Osećao je da ih je on doveo u ovaj položaj, pa je na njemu bilo i da ih odatle
izvede. Posledica toga je bila da je vrlo pažljivo motrio na moguće smutljivce koji bi mogli
nagristi jedinstvo posade. Šaklton je smatrao da bi se u slučaju razmimoilaženja moglo
dogoditi da svi zajedno ne uspeju da prikupe onaj gram energije, koji će u prelomnom
trenutku možda presuditi između opstanka i poraza. Stoga je bio spreman na gotovo sve
da bi sačuvao povezanost posade i zadržao vlast u svojim rukama.
Iako vrstan fotograf i izvanredan radnik, Harli je takođe bio od onih ljudi koji najbolje
reaguju na laskanje i koje je često potrebno odobrovoljiti i ubediti ih da su veoma važni.
Šaklton je tu potrebu osećao - možda ju je čak i precenjivao i pribojavao se da bi se Harli,
ukoliko ona ne bude zadovoljena, mogao osećati omalovaženo i možda proširiti
nezadovoljstvo među ostalima.
Zato je Šaklton često tražio Harlijevo mišljenje i starao se da ga uvek pohvali za ono
što radi. Takođe ga je rasporedio u svoj šator, što je godilo Harlijevoj sklonosti snobizmu,
a i uskraćivalo mu je priliku da okuplja oko sebe ostale prikrivene nezadovoljnike.
I neki drugi rasporedi po šatorima napravljeni su s namerom da se izbegnu nevolje.
Šaklton je, pored Harlija, šator broj jedan delio s navigatorom Hadsonom i lekarom
Džejmsom. Iako ni jedan ni drugi nipošto nisu bili skloni da izazivaju nevolje, Šaklton se
izgleda brinuo da bi mogli izazvati trvenja ukoliko bi predugo bili u bliskom dodiru sa
ostalima.
Hadson je bio isti kao i uvek, priprost, što je pomalo išlo na živce. Njegovi pokušaji da
se našali često bi delovali više glupavo nego smešno jer mu je nedostajala moć zapažanja.
Bio je mladi dendi, i pomalo se divio samom sebi jer je bio zgodan, ali je zapravo bio
nesiguran u sebe. Zbog te temeljne nesigurnosti bio je suviše okrenut sebi i nije umeo da
sluša druge. Od njega se uvek moglo očekivati da prekine razgovor da bi ubacio nešto o
sebi, iako to što bi rekao nije bilo ni u kakvoj vezi s temom o kojoj se pričalo. Zbog te
usredsređenosti na samog sebe pak bilo mu je teško da uoči kad ga zavitlavaju kao što se
dogodilo kad je bio predmet šale posle koje je i stekao nadimak Buda. Začudo, činilo se da
mu se šale na sopstveni račun dopadaju - u najmanju ruku, pružale su mu priliku da se
nađe u centru pažnje. Šaklton mu nije bio ni najmanje naklonjen, ali mu je bilo draže da se
sam nosi s njim nego da ga pusti da smeta drugima.
Što se Džejmsa tiče, on verovatno nije ni trebalo da pođe s ekspedicijom. Njegovo je
poreklo bilo akademsko i odrastao je u prilično zaštićenom okruženju. Bio je knjiški tip,
izuzetno sposoban i predan naučnik, ali je u praktičnim pitanjima bio nespretan i pomalo
nesklon saradnji. Pustolovna strana ekspedicije, u kojoj je za većinu ostalih i ležala njena

49
privlačnost, Džejmsa gotovo da nije ni zanimala. Njegova ličnost bila je u potpunoj
suprotnosti sa Šakltonovom. Šaklton je Džejmsa uzeo u svoj šator više zbog njega samog
nego i zbog kog drugog razloga.
To što je Makniš raspoređen u šator broj dva, Vajldu na brigu, takođe je bio
proračunat potez. Kao brodski drvodelja Makniš je bio zanatlija bez premca. Niko ga
nikada nije video da se služi lenjirom. Naprosto bi razmotrio zadatak i onda prionuo da
istesteriše odgovarajuće delove - i oni bi se uvek savršeno uklopili. Ali Maknišu je, iako je
telesno bio pravi div i relativno snažan, bilo već pedeset šest godina - što je dvostruko više
od prosečne starosti ekspedicije - a i mučili su ga šuljevi. Patio je i od nostalgije, gotovo
od onog dana kad je ekspedicija isplovila. Niko zapravo nije ni shvatao zašto je on uopšte
pošao. Kakav god bio njegov razlog, Makniš je uglavnom bio mrzovoljan, a pošto je imao
dugo pomorsko iskustvo umislio je da je svojevrsni „pomorski advokat", potanko upućen
u prava mornara. Kad se sve to uzme u obzir, Šaklton je osećao da Maknišu neće škoditi
malo nadzora, pa je u tom smislu i uputio Vajlda.
Ali čak je i turobni matori Makniš bio srećan šestog novembra dok je s jugoistoka
duvala mećava. Iako zbog nje nisu mogli da izađu iz šatora, a životni uslovi su im bili
bedni, smatrali su izvesnim će ih ona znatno pogurati ka severu. „Svi se nadamo da će
potrajati čitav mesec", zapisao je Makniš.
Trajalo je svega četrdeset osam sati, a kad se vreme razbistrilo, Vorsli je zapazio znak
koji je ukazivao da su oduvani oko dvadeset pet kilometara ka zapadu - sasvim
zadovoljavajuće.
Po podne se Šaklton vratio na brod s nekoliko ljudi i tri pseće zaprege da bi nastavili
operaciju spasavanja. Međutim, Istrajnost je potonula još gotovo pola metra i sad je još
jedva bila iznad površine leda. Dalje spasavanje je postalo nemoguće. Pre nego što će otići,
ekipa se oprostila od Istrajnosti ispalivši signalnu bombu.
Sledećeg dana Ljudi su počeli da prave izviđačnicu od kojekakvih otpadaka i dasaka
koje su doneli sa broda. Makniš se dotle prihvatio da napravi bolje saonice za kitolovca
služeći se izuzetno snažnom oplatom, koja je prethodno štitila bokove Istrajnosti od leda.
Dani su sada bili već znatno duži u odnosu na noći. Sunce je zalazilo oko devet uveče,
a izlazilo u tri ujutru. Uveče je bilo sasvim dovoljno svetla da se čita ili da se igraju karte.
Hasi bi često odneo svoj bendžo u šator koji im je služio kao brodska kuhinja, gde bi
ugrejao prste iznad peći na loj dovoljno da može da svira, a raspoloženih za pesmu uvek bi
se našlo. Sedmorica Ljudi pod Vorslijevim vođstvom u šatoru broj pet uveli su običaj da
svake noći naglas čitaju. Na Klarka je prvog bio red i on je izabrao jedno delo pod
neprikladnim naslovom Nauka u udobnoj fotelji. Čitač i njegova sedmorica slušalaca legli
bi tesno zbijeni da sačuvaju toplotu, raspoređeni u krug, i podvukli noge ispod naslaganih
vreća za spavanje ne bi li se zajednički malo ugrejali. Kad je došao red na Gristrita, on je
odabrao Marnion ser Voltera Skota. Maklin je priznao kako „otkrivam da je ovo čitanje
izvanredno za uspavljivanje".
Osnova za optimizam i dobro raspoloženje posade bilo je duboko ukorenjeno uverenje
da je njihov položaj samo privremene. Stanje će se, nesumnjivo, uskoro popraviti. Leto
dolazi. Bili su ubeđeni da će se kretanje ledene mase, do tada krajnje sporo, ubrzati. Cak i
ako se ne ubrza, letnje prilike će omekšati led, pa će moći da porinu čamce.
Četiri dana pošto je mećava prošla, dvanaestog novembra, vetar je promenio pravac i
dunuo ka severu. Najednom se učinilo da leto stiže. Temperatura se popela do rekordnih

50
1,5 stepeni, pa se nekoliko ljudi svuklo do pojasa kako bi uživali u retkoj prilici da se
operu u snegu.
Sto se ostalog tiče, talas otopljenja stalno je pogoršavao životne uslove. U šatorima je
preko dana vladala skoro zagušljiva toplota - Šaklton je u svome zabeležio dvadeset osam
stepeni. Vorsli je tvrdio da mu se sneg na očigled otapao. Površina ledene ploče pretvorila
se u mešavinu bljuzgavog snega i poluotopljenog leda. Svaki korak postao je opasan jer se
svaki čas moglo do kolena ili čak do pasa propasti kroz načet led u vodom ispunjen ledeni
džep. Najgore je bilo dovući foke u logor. Goniči zaprega obično su se vraćali potpuno
promočeni.
Život je međutim umeo i da ih obraduje. Orde-Liz, štedljivi intendant ekspedicije
poznat kao „Pukovnik", „Matorka", „Razbojnik", „Preduzimljivko" i pod još čitavim nizom
pogrdnih nadimaka, odlučio je dvanaestog novembra da se na neko vreme preseli u šator
broj pet.
Vorsli je u svom dnevniku opisao reakciju sa zajedljivim uživanjem:„Iz šatora broj pet
večeras su se začuli gorki jecaji i žalopojke zbog gubitka njihovog mnogo voljenog
pukovnika, koji se na izvesno vreme uklonio da bi spavao u svom skladištu smeštenom u
bivšoj kormilarnici. Popustio je, međutim, pred našim žarkim zaklinjanjima i udostoj 0 se
da obeduje s nama ubeđujući nas da će se u naš skromni, ali srećni dom vratiti onog časa
kad budemo spremni za pohod."
Od svih članova ekspedicije Orde-Liz je bes sumnje bio najčudniji. A verovatno i
najsnažniji. Pre nego što će pristupiti ekspediciji, bio je nadzornik za fizičku obuku
Kraljevskih marinaca Njegovog veličanstva i s lakoćom je mogao da sastavi sa zemljom
svakoga od ostale dvadeset sedmorice. Pa ipak, koliko god ga ostali članovi posade
zlostavljali, nikada nisu uspeli da ga izazovu na tuču. Obično bi im samo odgovarao
uvređenim glasom: „Stvarno ne bi trebalo to da govorite."
Svejedno, on nipošto nije bio kukavica. U stvari, gotovo se od sveg srca otiskivao u
opasnost. Kad su lovili foke, preskakao je prodore u ledu prelećući iznad vode, u kojoj su
kružili kitovi ubice. Jednom je, u najgore zimsko doba, dok je Istrajnost još bila okovana u
ledu pronašao na njoj bicikl i otišao da se provoza po ledu. Hladnoća je bila opaka, a njega
nije bilo puna dva sata, tako da su morali da šalju potragu za njim. Kad su ga vratili na
brod, Šaklton mu je zabranio da se ubuduće udaljava sam i zadužio Vorslija da se stara o
poštovanju te zabrane.
Orde-Liz je bio zagonetna i pomalo detinjasta ličnost, u osnovi lenj, izuzev kad je reč o
nečemu u čemu je uživao, na primer skijanju. Svoje lenjosti se međutim nije stideo i nije ni
pokušavao da je prikrije. Cak ni pod najočajnijim okolnostima, kad su drugi bili na ivici da
se sruše od umora, on je otvoreno zabušavao. Trpeli samo zato što je to radio s potpunom
bezazlenošću.
Kao intendant je, međutim, bio izvanredan, barem u njihovoj oskudici. Progonio ga je
morbidni strah da će umreti od gladi, tako da je njihovim zalihama raspolagao škrto koliko
god je bilo moguće. Šaklton ga je nekoliko puta ukorio jer ne deli dovoljno hrane.
Sa sustanarima u šatoru neprekidno se sukobljavao. Cesto bi se kad je na njega bio red
da donese jelo iz kuhinje u šator zbog nečega zadržao usput, tako da bi doneo hladnu
hranu. Nikakve molbe, psovke ni pretnje nisu ga mogle naterati da se popravi. Sve živo je
čuvao, pa su svaštarije koje je sakupio zauzimale mnogo više prostora nego što mu je
pripadalo.

51
 Prema Šakltonu se međutim ponašao ulizički - što se ovome gadilo. Njemu se Orde-
Liz kao i gotovo svima ostalima nimalo nije dopadao, pa mu je to jednom čak i rekao.
Orde-Liz je, kao što je njemu već bilo svojstveno, pedantno zabeležio ovaj događaj u svoj
dnevnik, u trećem licu, kao da je samo posmatrač ovog razgovora.
Bez obzira na sve te nepoželjne crte ličnosti, Orde-Liz kao da nije bio sposoban ni za
kakvu pakost. Ljudi su ga većinom otpisali kao budalu, tako da im je bio smešan čak i kad
ih je najviše ljutio.
Pošto je vredno proučio moguće puteve za izbavljenje, Šaklton je trinaestog novembra
objavio da je napravio plan.
Plutanje leda do tada ih je izgleda nosilo pravo ka ostrvu Snouhil, koje se nalazilo oko
450 kilometara ka severozapadu, u blizini Palmerovog poluostrva, s kojim je verovatno
bilo spojeno ledom. Ako bi se ledena masa otvorila dovoljno da na vreme uspeju da porinu
brodove, mogli bi da pristanu tamo. Odatle bi bili u položaju da kopnom pređu oko 240
kilometara do zapadne obale poluostrva i na kraju stignu do zaliva Vilhelmina, u kojem su
leti često zastajali lovci na kitove. Kad bi uspeli da dođu u dodir s njima, njihov spas bi bio
izvestan.
Šaklton je nameravao da pošalje četvoricu ljudi na put preko kilometar i po visokih
ledničkih visoravni Palmerovog poluostrva, dok bi ostatak posade čekao spasioce na
Snouhilu.
Nije bilo nikakve garancije da će ovaj plan moći da se ostvari, ali čak i najslabija
mogućnost morala je da se razmotri i da se iz nje izvuče koliko se može. Harli se latio da
oturpija navrtnje i pričvrsti ih kao krampone na obuću četvorice ljudi koji će možda morati
da se penju preko lednika. Šaklton je dotle okapavao nad svim raspoloživim kartama te
oblasti smišljajući najbolju putanju. Te noći je, kao da bi da potcrta varljivost njihovog
položaja, kroz ledenu masu protutnjao nekakav zvuk sličan dalekoj, prigušenoj grmljavini.
Nastajao je novi talas pritiska i na tri i po kilometra od sebe videli su kako led ponovo
napada brod. Oko devet uveče začuli su nekakvu lomljavu, a kad su pogledali ka
Istrajnosti, videli su njen prednji jarbol kako pada i s njim plava zastavica.

52
 POGLAVLJE 4

remda je njihova santa ostala neoštećena pritiskom, Šaklton nije želeo da se ljudi
P uljuljkuju u lažnan osećaj sigurnosti, pa je petnaestog novembra odredio poredak
dužnosti u slučaju opasnosti. Koliko god da je neverovatno izgledala nužnost bekstva,
svaki čovek je dobio poseban zadatak u slučaju napuštanja logora. Ako bi ih put poveo
preko leda, vozači bi najvećom brzinom upregli sanke, dok bi ostali pribirali opremu i
zalihe, savili šatore i sačekali kraj saonica. Ako bi ih beg vodio preko vode, kako su se
nadali, dužnost je bila da pripreme čamce.
Ali nije bilo moguće sprečiti određenu pomirljivost; ljudi su se sve više privikavali na
ustaljenu dnevnu rutinu. Prizor zelenih šatora postao im je blizak kao i boravak na brodu.
Dva su šatora bila obična, sa bambusovom motkom u središtu. Druge je osmislio Marston
posebno za ekspediciju i sastojali su se od platna razvučenog preko koturova, poput
suncobrana na dečjim kolicima - rasklapali su se i sklapali za svega nekoliko sekundi.
Ipak, njihova izdržljivost pri oluji nije bila ravna normalnim šatorima.
Svaki dan u logoru počinjao je u pola sedam ujutru, kada bi noćni stražar supenom
kašikom preneo nešto benzina iz kanistera u skloništu i nasuo ga u mali metalni tanjir ispod
kotla. Zapalio bi benzin, a nakon toga bi se pripalili i komadi loja razvučeni preko rešetaka
iznad tanjira. Harli je sklopio kotao od starog bureta za ulje i čeličnih rešetaka nekog
brodskog slivnika.
Kotao je stajao u središtu skloništa, koje je jedva pružalo neku zaštitu od vetra - bilo je
izgrađeno od komada katarki zabodenih u led, preko kojih je potom razvučeno i privezano
jedro. Sklonište je služilo i kao biblioteka. Ono malo knjiga koje su izbavili sa Istrajnosti
držali su u kutijama od šperploče. Na jednom stubu bio je okačen hronometar, a na
drugom ogledalo.
Čim bi plamen oživeo, noćni stražar bi probudio Grina da započne sa spremanjem
doručka. Do sedam časova ljudi bi počeli da izlaze iz šatora i da se olakšavaju nedaleko
odatle, iza nekih brežuljaka. Mnogi su imali iskrzane četkice za zube, pa bi odvojili vreme
da očiste zube snegom. Čvrste spavače, koji su ostajali i do 7:45, budio je noćni stražar
tako što bi zašao među Šatore i vikao: „Dižite se, stiže hrana." Ljudi bi potom seli na vreće
za spavanje i sačekali doručak - nekada su to bili odresci fokinog mesa, nekada
konzervirana riba, ovsena kaša ili mesni narezak i čaj.
Ljudi bi nakon doručka prionuli na svoje uobičajene zadatke. Grin je za to vreme
spremao zemičke od prženog brašna; davao im je ukus primesama sočiva ili mesa
namenjenog psima. Vode nije nedostajalo jer su uvek mogli rastapati led.
Stari Čipi Makniš je, obično uz pomoć Maklioda, Haua i Bejkvela, tri dana radio na
ojačavanju bokova kitolovačkog i jednog običnog čamca kako bi ih što bolje spremio za
plovidbu. Ipak, nedostajalo im je i alata i materijala. Imali su samo jednu testeru, čekić,
dleto i bradvu. Makniš je pribavio eksere tako što ih je čupao iz Istrajnosti.
Harli se takođe orno spremao za putovanje brodom. Ne samo da je bio izvrstan
fotograf već i odličan limar. Sada je pravio primitivnu brodsku pumpu od nekadašnjeg
brodskog kompasnog ormara.
Ostatak družine provodio je vreme u lovu. Ljudi su uglavnom lovili foke krećući se u

53
parovima, dok su vozači vežbali svoje zaprežne čopore širom sante. Često bi, dok su
vežbali, ugledali kako jedna od lovačkih družina maše zastavom - što je bio znak da su
ulovili foku. Zaprega bi smesta pohitala da odvuče plen do logora.
Ubijanje foka bio je prilično krvav posao. Vajld je sa broda izbavio revolver, sačmaricu
i pušku kalibra 0,33; međutim, municije nije bilo na pretek. Zahvaljujući tome, ljudi su
ubijali foke golim rukama kad god je to bilo moguće. Obično su pažljivo prilazili, udarali ih
skijama ili veslima preko nosa kako bi ih ošamutili, i potom im rasecali vrat puštajući ih da
iskrvare na smrt. Povremeno bi skupili nešto krvi u posude da nahrane pse, ali najčešće su
puštali da isteče na led. Druga tehnika se razlikovala u tome što su krampom razbijali
glavu foki, ali hirurzi je nisu preporučivali; ovo je često činilo mozak nejestivim - a mozak
je, kako su verovali, bio veoma hranljiv i pun vitamina.
Neki ljudi, naročito mali Luis Rikinson, glavni mehaničar,.su u početku bili zgroženi
ovakvim hladnokrvnim lovom. Ipak, to nije potrajalo. Zelja za opstankom brzo je potirala
oklevanje u nabavci hrane svim sredstvima.
Posle ručka, koji se obično sastojao od jedne ili dve pogače po čoveku uz nešto džema
i čaja, posada se bacala na posao - prepravljali su zaprežne konopce, premeštali opremu ili
pomagali oko čamaca. Psi su hranjeni oko pet po podne uz strašnu larmu i lavež. Večera
za ljudstvo počinjala je u pola šest - najčešće je sadržala jednu pogaču, nešto fokinog mesa
i šolju vrele vode s kokosovim prahom.
Večernje aktivnosti su se razlikovale od šatora do šatora. U Vorslijevom šatoru naglas
se čitalo. U prvom, Šakltonovom šatoru za četvoro, bez izuzetka se igrao poker ili bridž.
U četvrtom šatoru su se takode igrale karte, ali su se i raspredale priče. Seks se nije često
pominjao - ne zbog neke postviktorijanske snebivljivosti, već zbog toga što je kao tema
bio potpuno stran u hladnim, vlažnim okolnostima, pojačanim glađu. Pomen žena bio je
nostalgičan i sentimentalan - čežnja za suprugom, majkom ili draganom koja čeka kod
kuće.
Zvanično gašenje svetla - što je bio samo izraz, jer je dnevno svetlo sada trajalo oko
šesnaest časova - bilo je u pola devet. Dobar deo ljudstva legao je i ranije; skinuli bi
pantalone i džempere i po mogućstvu obuli par suvih čarapa. Niko nije skidao donji veš.
Neki su ostajali budni do zvaničnog svršetka dana, ali morali su da pričaju tiše. Ledeni,
britki vazduh prenosio je zvuk dalje nego obično.
Do deset sati ceo logor bi utonuo u mir, izuzimajući noćnog stražara koji je hodao
između šatora motreći između ostalog i na hronometar, koji mu je kazivao kada ističe
njegova jednočasovna tura.
Tri nedelje nakon napuštanja Istrajnosti možda najveća promena bila je u izgledu ljudi.
Neki su i inače nosili brade i sada su bili jednostavno malo kudraviji nego pre - ali lica koja
su donedavno bila glatko brijana nosila su centimetar dugačke čekinje.
Svi su, takođe, bili garavi od lojnog dima, koji je prodirao svuda, snažno se lepeći za
sve što dodirne. Teško se skidao snegom i malom količinom sapuna koju su za to mogli
izdvajati.
Postojala su dva gledišta po pitanju čistoće. Iako je svaki vid potpunog kupanja bio
nemoguć, neki su se umivali snegom kad god bi vremenske prilike to dozvolile. Drugi su
namerno puštali prljavštinu da se nagomilava, tvrdeći da će im time koža ojačati i zaštititi
ih od promrzlina.
Logor se i po pitanju jela slično delio: na štediše i na one koji to nisu. Vorsli je

54
predvodio proždrljivce, koji su tamanili sve što su mogli. Orde-Liz, u svom silnom strahu
od izgladnjavanja na smrt, bio je glavni advokat štediša. Retko kada je jeo celovit obrok.
Umesto toga, zavlačio je deliće sira ili pogače negde u odeću da mu se nađu za kasnije ili
kada nastupe crni dani, u koje nije sumnjao. Moglo se desiti, i dešavalo se, da iz kaputa
izvuče komad hrane star i do tri nedelje.
Ali trenutno nije bilo manjka hrane. Životinje su se srdačno šetale i do samog logora.
Osamnaestog. novembra žalosno mladunče foke zalutalo je među šatore. Očito je ostalo
bez majke, i iako je bilo previše malo da bi imalo značaja za prehranu, posada ga je ubila -
ionako nije moglo preživeti samo. Devetnaestog je pakleni lavež pasa oglasio prisustvo
foke u logoru - ovog puta bila je povelika. Nakon nekoliko sličnih događaja Vorsli je izneo
teoriju da foke prilaze kampu zato što ih podseća na morski greben.
Rano ujutru, dvadeset prvog novembra, jedna družina se vratila do broda da spasava
opremu. Primetili su da se sante zarivene u brodske bokove polako razmiču. Vratili su se
u logor i počeli da razvezuju i hrane pse, kada Šaklton stade kraj njih i zagleda se u daljinu.
Stao je kraj Harlijeve zaprege. Bilo je 16:50. Krajičkom oka primetio je pokret broda. Brzo
se okrenuo i spazio kako brodski trup zamiče iza dalekog brega.
„Brod tone, momci!", povikao je i pojurio ka osmatračkoj kuli. Trenutak potom svi
posadnici istrčaše iz šatora i potražiše mesto za posmatranje. Gledali su ne progovarajući.
Daleko, preko ledene mase, Istrajnost se propela šest metara uvis i ostala tako nekoliko
trenutaka; beživotni propeler i izlomljeno krmilo ljuljali su se u vazduhu. Tada je tiho,
polako nestala pod ledom ostavivši samo baricu tamne, otvorene vode kao znak svog
prisustva. U roku od jednog minuta nestalo je čak i to i led se nanovo sklopio. Sve
zajedno, potrajalo je desetak minuta.
Šaklton je te noći jednostavno zapisao da je Istrajnost potonula, i dodao: „Ne mogu da
pišem o tome."
Tako su ostali sami. Sada ni na jednoj strani nije bilo ničega do beskrajnog leda.
Njihova pozicija bila je 68°381/2 južno, 52°28' zapadno - tu, gde ljudska noga nikada nije
kročila i gde nikada, kako se razumno očekivalo, ne bi došla svojom voljom.

55
 POGLAVLJE 5

onačan gubitak Istrajnosti bio je šokantan po tome što je odsekao poslednju sponu
K koju su imali s civilizacijom. Bilo je to konačno. Brod je bio simbol, opipljiv
materijalni simbol koji ih je povezivao sa spoljnim svetom. Preplovili su pola sveta u
njemu, ili kako je to Vorsli rekao: „…nosila nas je tako daleko, tako bezbedno, i borila se
hrabrije nego što će ijedan brod ikada moći, pre nego što je podlegla nemilosrdnom ledu."
Sada broda više nije bilo.
Reakcije su uglavnom bile sentimentalne - poput svesti o nestanku starog prijatelja koji
se dugo borio sa smrću. Već nedeljama su to očekivali. Napustili su ga pre dvadeset pet
dana jer je i tada izgledalo kao da će svakog časa potonuti. Taj produženi ostanak na
površini bio je zaista čudan.
Sledećeg jutra Vorsli je izneo ohrabrujući zaključak - potvrdu da uprkos
četvorodnevnom severnom vetru nisu vraćeni unazad. Masa se, po svemu sudeći, kretala
pod uticajem blagodarne južne struje. Hasi je, međutim, otkrio uznemirujuću promenu u
ponašanju leda. Voda se više nije rastvarala pod uticajem severnog vetra. Pored toga, ti
vetrovi - koji su nakon leta nad otvorenim morem obično bili topliji - sada behu hladni
poput onih što dopiru iz pravca Južnog pola. Postojao je samo jedan zaključak - ledene
mase, a ne otvoreno more, prostirale su se na ogromnoj površini ka severu.
I opet su ljudi pokazali zapanjujući optimizam. Rad na kitolovačkom čamcu bio je
završen i svi su bili oduševljeni Maknišovim uspehom. Manjak alata i materijala kao da ga
ničim nije ograničio. Spojnice u daskama je zalivao čak i fitiljima sveća i Marstonovim
uljanim bojama.
Te večeri, prve nakon što je Istrajnost potonula, Šaklton je dozvolio posebnu gozbu
mlevenog ribljeg mesa i biskvita. Svi su bili oduševljeni.
„Zaista, ovakav život ima neku privlačnost", pisao je Maklin.„Negde sam čitao da
čoveku za sreću ne treba ništa osim toplote i hrane, i počinjem da verujem u to. Nema
briga, čekanja na vozove, odgovaranja na pisma, uskih kragni - ali pitam se ko među
nama ne bi radosno prigrlio sve to samo da mu se sutra pruži šansa!"
Maklin je pokazao smisao za humor i sutradan kada je lovio foke sa Grinstritom.
Najednom im je palo na pamet da se malo provozaju jednom stazicom otvorene vode.
Međutim, znali su da bi Šaklton, netrpeljiv prema nepotrebnim rizicima, poludeo od gneva
ako bi ih video, pa su otišli nekoliko grebenova dalje. Naišli su na jednu stabilnu ploču i
popeli se na nju koristeći štapove za skijanje.
Išlo im je odlično, ali ubrzo ugledaše Šakltona nešto dalje kako se vozi na Vajldovim
sankama. Šaklton ih je ugledao istog trenutka.
„Obojica smo se osećali", rekao je Grinstrit„,kao par školaraca uhvaćenih u pljačkanju
voćnjaka, pa smo odmah zaveslali ka obali, iskrcali se i nastavili lov na foke. Konačno
smo ga sreli pri povratku u logor. Umesto paljbe, koju smo očekivali, samo nas je užasno
pogledao i prošao pored nas."
Šakltonova netrpeljivost prema izazivanju sudbine bila je dobro poznata. Takvo
ponašanje donelo mu je nadimak „Stari obazrivi", ili „Obazrivi Džek". Ipak, niko ga nije
tako nazivao u njegovom prisustvu. Obraćali su mu se jednostavno sa Šefe - i mornari, i

56
zvaničnici i naučnici. Bila je to titula pre nego nadimak. Zvučala je prisno i prijatno, ali u
isto vreme „Šef" je podrazumevao apsolutni autoritet. Taj naziv je tačno pristajao
njegovom izgledu i naravi. Želeo je da bude prihvaćen među ljudima. Cak je i radio na
tome naredivši da mu sleduje podjednaka količina hrane i odeće kao i njima. Svesrdno se
trudio i demonstrirao svoju volju da obavlja svakodnevne poslove kao što je prenošenje
kotla s hranom od skloništa do šatora. Povremeno bi se razbesneo otkrivši da mu je kuvar
dao bolje sledovanje samo zato što je „Šef".
Ali to je bilo neizbežno. Bio je „Šef", ograđen nekakvom barijerom, izdignut od njih.
Nije to bila stvar proračuna; jednostavno je bio emotivno nesposoban da makar na tren
zaboravi svoj položaj i odgovornost koju snosi. Ostali su mogli da se odmaraju ili da žive
za trenutak i u tome nađu beg. Ali za Šakltona nije postojao odmor ni beg. Sva
odgovornost ležala je na njemu i niko nije mogao biti u njegovom društvu a da to ne oseti..
Njegova uzdignutost je, naravno, bila mentalna - veoma retko fizička. Bio je i te kako
prisutan u svim aktivnostima ljudstva. Šaklton je, zapravo, bio jedan od prvih pridošlica
kada se dvadesetšestog novembra pročulo da neko u šatoru broj pet ima neotvoren špil
karata za igru. Zajedno s Makilrojem satima ih je učio da igraju bridž.
Dvojica instruktora nisu mogla naći ornije učenike. U roku od četrdeset osam časova
popularnost igre dosegla je proporcije epidemije. Grinstrit je dvadesetosmog novembra
pribeležio kako se „iz svakog šatora čuje: 'as tref, dvojka srce, dvojka bez štiha, dupla
dvojka bez štiha' i tako dalje". Oni koji se nisu priključili bili su bezmalo ograđeni od
društva. Jednom prilikom je Rikinsona i Maklina zaista iz šatora izbacila gomila koja se
skupila da igra i kibicuje.
Istovremeno su se pripremali za „put ka zapadu". Čamci su bili spremni - Makniš je
dao sve od sebe. Nije preostalo ništa do da budu imenovani, i Šaklton je prihvatio taj deo
posla. Odlučio je da čast treba da pripadne najvećim dobrotvorima ekspedicije - prema
tome, kitolovački čamac nazvan je Džejms Kerd; prvi čamac za spasavanje postao je
Dadli Doker, a drugi Stenkomb Vils. Džordž Marston, umetnik, uposlio je svoje preostale
boje da pravilno iscrta slova na svakom čamcu.
Šaklton je takođe prihvatio Vorslijev predlog da santu na kojoj su boravili nazovu
Logor u okeanu. Potom je izdao dužnosti za svaki čamac. Njemu je pripalo vođstvo
Džejmsa Kerda, zajedno sa Frenkom Vajldom kao prvim oficirom. Vorsli je postao
kapetan Dadlija Dokera, potpomognut Grinstritom, dok je Buda Hadson postavljen na
čelo Stenkomba Vilsa, sa Tomom Krinom kao pomoćnikom.
Tako se približio i kraj novembra. Proveli su tek mesec dana na ledu. Uprkos svim
kušnjama i neugodnostima, ove nedelje primitivnog života su ih obogatile. Bili su prinuđeni
da razviju samopouzdanje do neviđenih razmera. Nakon što je jednog dana četiri sata krpio
svoje jedine pantalone, Maklin je zapisao: „Kakav sam samo nezahvalnik bio prema onima
koji su za mene radili ovakve poslove kod kuće." Grinstrit se slično osećao kada je
nekoliko dana brusio i štavio komad fokine kože da načini novi đon za svoje cipele. Zastao
je u svom radu da pribeleži u dnevnik: „Jedan od najlepših dana koje smo imali…
zadovoljstvo je biti živ."
Na neki način, bolje su spoznali sebe. U ovom usamljeničkom svetu leda i praznine
doživeli su barem nekakvo ograničeno zadovoljstvo. Iskušani su i nisu poklekli.
Prirodno je da su razmišljali o povratku kući, ali nije bilo preterane želje za povratkom
u civilizaciju radi nje same. Vorsli je pisao:„Kada se probudim i sačeka me fino jutro, silno

57
se uželim mirisa rosne trave i prolećnog cveća Novog Zelanda ili Engleske. Teško da mi
nedostaje bilo šta drugo od civilizacije - dobar hleb i puter, minhensko pivo,
koromandelske ostrige, pita od jabuka i devonširski krem samo su prijatna sećanja - nisu
predmet žudnje."
Činjenica da je čitava družina bila nečim zauzeta doprinosila je osećanju udobnosti.
Međutim, pred kraj novembra jednostavno im je ponestalo obaveza. Čamci su bili
spremni. Održali su probno porinuće i bili su sasvim zadovoljni. Zalihe za put bile su
prepakovane i preračunate. Grafički prikaz oblasti je dobro izučen i ispisan mogućim
kretanjima vetra i morskih struja. Harli je dovršio pumpu za čamac i prešao na rad na
maloj prenosnoj peći na loj, namenjenoj za put.
Održali su svoj deo pogodbe - sada su samo čekali da se led otopi.
Ali to se nije dogodilo. Rastezao se dan za danom, a ledena masa je ostajala u suštini
neizmenjena. Ni plutanje nije bilo pogodno. U ovom periodu vetrovi su duvali s juga, ali
nisu bili previše jaki, tako da je masa plutala ka severu veoma sporo, ne brže od tri
kilometra dnevno.
Često su bili sprečavani da vežbaju pse sa zapregama. Led se neretko razmicao do te
mere da je njihova santa postajala ostrvo okruženo sa šest metara otvorene vode. Tada su
mogli da voze zaprege isključivo ukrug oko logora. Vorsli je zapisao: „Staza je dugačka
dva i po kilometra, ali i nama i psima dosadi da idemo više od jednog kruga."
Vreme je zaista postajalo teško breme. Svaki dan se bezlično stapao sa prethodnim.
Premda su bez izuzetka pokušavali da sagledaju dobru stranu svega, nisu mogli da se
izbore sa sve većim razočarenjem. Maklin je prvog decembra napisao:
„Prešli smo jedan stepen (latitude, 96 kilometara) za manje od mesec dana. Nije baš
najbolje, ali polako se krećemo ka severu i ne gubimo nadu."
Makniš je sedmog decembra bio racionalan: „Malo smo se vratili natrag, ali mislim da
će to izaći na dobro: led će imati priliku da se raščisti između nas i kopna, a mi ćemo imati
priliku da prođemo."
Otkad su napustili Istrajnost, prešli su oko 130 kilometara ka severu skoro
pravolinijski. Ipak, njihovo plutanje imalo je maleni luk, i on se sada bez sumnje zalamao
ka istoku, sve dalje od kopna. Nije to bilo dovoljno da izazove brigu, ali izazvalo je pitanja.
Šaklton je pretrpeo užasan napad krstobolje, tako da je ležao u šatoru, manje-više izvan
događaja. Sredinom meseca stanje mu se popravilo i postao je svestan nestrpljenja koje je
raslo u ljudima. Stanje se nije poboljšalo ni sedamnaestog decembra. Tek nakon što su
preplovili šezdeset sedmu paralelu latitude, vetar je zaokrenuo ka severoistoku. Očitavanja
sledećeg dana pokazala su da su se vratili preko paralele.
Te večeri logor je bio obavijen tenzijom prenapregnutog strpljenja, i nije bilo mnogo
razgovora. Većina ljudstva otišla je na spavanje odmah po večeri. Makniš je dao oduška
frustraciji u svom dnevniku opisujući prostotu svojih šatorskih cimera:
„Po jeziku koji se ovde koristi čovek bi pomislio da se našao na Retklifskom putu
(naselje crvenih svetiljki, iz devetnaestog veka, kraj Temze u Londonu) ili nekoj drugoj
rupi. Bio sam u posadama svih vrsta jedrenjaka i parobroda, ali ovakve družbenike nisam
imao - najprljaviji jezik ovde se koristi da zbliži ljude, a što je najgore, nailazi na
odobravanje."
Šaklton je bio zabrinut. Od svih neprijatelja - hladnoće, leda, mora - najviše se plašio
niskog morala. Devetnaestog decembra u dnevnik je zapisao: „Razmišljam o polasku na

58
zapad."
Sledećeg dana se potreba za delanjem ustalila u njegov um, i popodne je objavio svoju
zamisao. Rekao je da će sledećeg jutra poći s Vajldovim, Harlijevim i Krinovim zapregama
da osmotri prilike na zapadu.
Ljudstvo nije lako primilo te vesti. Grinstrit je zapisao: „Šef je izgleda nestrpljiv da
krene ka zapadu jer trenutno idemo sve više unazad. To znači da bismo morali da budemo
hitri i laki, odnosno da krenemo s najviše dva čamca i da ostavimo najbolji deo zaliha za
sobom. Čini mi se da će put biti užasan jer je sve omekšalo, još gore nego onda kada smo
napuštali brod, i po mom mišljenju ne bi trebalo ni pokušavati, izuzev kao poslednju
mogućnost, te se iskreno nadam da će napustiti tu zamisao. Bilo je mnogo rasprave u
našem šatoru…"
I zaista je bilo. Vorsli se osećao slično: „Moja ideja je da ostanemo ovde - osim ako ne
zastranimo previše ka istoku… Dobra strana ostanka jeste to što će nas plutanje odvesti
još dalje našim putem, a bez ikakvog našeg truda, i to što bismo verovatno mogli da
porinemo tri čamca, koji bi verovatno imali više mesta za plovidbu."
Ali većina njih je usrdno branila Šakltonovu odluku. Kako je Maklin zapisao: „…
smatram da bi trebalo da zaoremo ka zapadu što jače možemo. Znamo da nas 320
kilometara dalje čeka kopno, stoga bi ivica ledene mase morala biti na nekih 250-300
kilometara u tom pravcu… Po trenutnoj brzini plutanja morali bismo sačekati kraj marta
da se nađemo na latitudi ostrva Pole, pa čak ni tad ne bi bili sigurni da se možemo probiti.
Uzimajući sve to u obzir, moj predlog je: 'Svim silama se usmeriti ka zapadu.' Struja će
nas nositi ka severu i konačni smer će biti severozapad, tačno onaj koji želimo… U
svakom slučaju, sutra ćemo videti šta misle o tome."

59
 POGLAVLJE 6

smatračka ekipa je krenula u devet sati i četvorica ljudi su se vratila u tri, nakon što
O su prešli nekih deset kilometara. Šaklton je sazvao posadu u pet i obavestio ih da bi
„mogli napraviti pomak ka zapadu". Rekao im je da polaze za nekih trideset i šest
časova, u rano jutro dvadeset trećeg decembra, i da će putovati uglavnom noću, kada su
temperature niže, a površina čvršća.
Osim toga, rekao je da će proslaviti Božić pre odlaska jer će ih praznik zateći u putu;
svako je mogao da jede šta želi tog i sledećeg dana jer su ionako bili prinuđeni da ostave
ogromnu količinu hrane.
Poslednja najava pridobila je sve osim najljućih protivnika plana. Božićna gozba je
započela odmah i trajala je skoro čitavog sledećeg dana; ljudi su jeli koliko god su mogli
-„i naduli su se kao krpelji", kako je Grinstrit primetio.
Sledećeg jutra probuđeni su u pola četiri, a krenuli su sat nakon toga. Svi posadnici se
uposliše prenošenjem Džejmsa Kerda sa saonicama na kojima je stajao. Uspeli su i da ga
prenesu preko otvorene vode koja je okruživala njihovu santu. Gurali su čamac još dalje,
sve dok nisu stigli do jednog grebena; polovina družine ostala je da prokopava put, dok su
se drugi vratili po Dadlija Dokera. Odlučeno je da Stenkomb Vils ne ide nikuda.
Oko sedam su preneli čamce dalje od kilometar i po ka zapadu i ljudstvo se vratilo da
doručkuje. Oko devet časova, preostali psi su upregnuti i poterani prema čamcima,
vukući sve zalihe i svu opremu koja je mogla stati na sanke. U jedan sat šatori su
podignuti na novoj lokaciji i svi se skrasiše.
Bilo je obeshrabrujuće vlažno. Podovi za šatore ostali su u Logoru u okeanu. Sada su
imali samo platno, komade jedra Istrajnosti, koje nije pružalo skoro nikakav otpor vodi
povrh leda. Maklin i Vorsli ubrzo napustiše zamisao spavanja pod šatorima i prostreše
natopljene vreće za spavanje u korito Dadlija Dokera. Bilo je to vrlo neudobno mesto za
spavanje, ali barem koliko-toliko suvo.
Šaklton je te večeri u sedam časova pozvao Vorslija, uručio mu zaptivenu staklenu
teglu koja je sadržala list papira i naredio mu da se vrati do Logora u okeanu zajedno sa
Grinstritovom zapregom i da je ostavi tamo.
Poruka je u suštini govorila kako je Istrajnost smrskana i ostavljena na 69°5' južno, 51
“35' zapadno, i da su članovi Imperijalne transantarktičke ekspedicije u datom trenutku bili
na 67°3' južno, 52°25' zapadno, te da su nastavili ka zapadu u nadi da će dosegnuti
kopno. Zaključak poruke glasio je: „Sve je u redu". Potpisana je sa „Ernest Šaklton", a
datum je bio dvadeset treći decembar 1915. Vorsli je ostavio teglu s porukom u pramac
Stenkomba Vilsa u Logoru u okeanu.
Bila je to obična poruka za buduće prolaznike, namenjena da objasni mogućim
posetiocima šta se dogodilo Šakltonu i njegovim ljudima godine 1915. Šaklton je namemo
čekao da napuste Logor u okeanu jer se bojao da će ljudi protumačiti ostavljanje poruke
kao znak da njihov vođa nije uveren u opstanak.
Vorsli se vratio u logor na vreme za doručak, i put je nastavljen u osam uveče.
Međutim, nakon nekih dva i po kilometra, oko jedanaest časova, put im je zaprečio pojas
raspuklina i smrvljenog leda. Družina je razapela šatore u ponoć. Većina ljudi bila je

60
oblivena vodom - onom u kojoj su ležali i sopstvenim znojem. Niko nije mogao da zameni
odeću, izuzev čarapa i rukavica, tako da su morali leći mokri u vreće za spavanje.
Šaklton je rano ujutru poveo još dvojicu ljudi u izvidnicu, ali nije mogao pronaći
bezbedan put za brodove. Jedan dug, sumoran dan prošao je u čekanju promena u ledu.
Negde posle večere primetili su da se led zatvara, ali nisu mogli da nastave put sve do tri
sata ujutru.
Neugledna malena kolona nastavila je marš preko leda u polumraku, a Šaklton ih je
predvodio tražeći najpogodniji put. Pratilo ga je sedam psećih zaprega, i sve su držale
pristojnu razdaljinu jedna od druge da se čopori ne bi koškali. Za njima su išle sanke
natovarene lojnom peći i kuvarskom opremom. Vukli su je Grin i Orde-Liz, koji su svaki
dan provodili nad kotlom, tako da su im lica bila crna od čađi loja. Sedamnaestorica ljudi
pod Vorslijevom komandom vukli su čamce na stražnjem delu kolone.
Cak i u tri sata ujutru, kada je bilo najhladnije, nije se moglo verovati površini leda.
Natopljene sante bile su prekrivene koricom leda preko koje je već napadao sneg. Ova
površ je delovala kao da može izdržati ljudski korak, ali čim bi se čitava noga oslonila na
nju, propala bi pravo u ledenu vodu. Ljudima su trnuli udovi jer je procep najčešće bio
dubok do kolena, a ponegde i više.
Većina Ljudi nosila je teške barberi-duroks kožne čizme, dugačke do čukljeva, s
krznenim navlakama koje su sezale do kolena. Ova obuća bila je smišljena za marširanje
preko čvrstog leda. Ipak, u njihovoj borbi da savladaju bljuzgavicu čizme su se neprestano
punile vodom. Natopljene čizme bile su teške preko tri kilograma. Svaki korak bio je
iscrpljujući, naročito pri izvlačenju nogu iz pola metra dubokih rupa u razvodnjenom
snegu.
Od čitave družine najgore su prošli ljudi zaduženi za vuču čamaca. Neprijatnost koju
su doživljavali sa svakim korakom značajno je povećana težinom njihovog bremena. Nisu
mogli da izdrže više od trista metara bez odmora. Cesto bi ostavili čamce i krenuli u malu
šetnju da dođu do daha. Dešavalo im se, pri tom, i da se saonice zamrznu u ledu. Tada su
morali nasilno da ih čupaju na Vorslijev znak, sve dok ih ne otrgnu.
U osam časova, nakon pet sati puta, Šaklton dade znak da stanu. Prešli su bednih
osamsto metara. Nakon jednočasovnog odmora mučili su se do podneva. Razapeli su
šatore i podelili večeru: hladno meso foke i čaj - ništa osim toga.
Tačno na taj datum prethodne godine Grinstrit je nakon svečane večere zapisao u
dnevnik: „Završi se, eto, još jedan Božić. Pitam se kako ćemo, i pod kojim okolnostima
provesti sledeći." Ove večeri, međutim, nije se ni setio koliko je datum značajan. Šaklton
je sažeto zapisao sve što je trebalo reći: „Neobičan Božić. Misli o domu."
Ljudi su ustali u ponoć i nastavili marš u jedan ujutru. Ali u pet sati, nakon
četvoročasovne samopregorne muke, kolona je zastala pred nizom visokih grebenova i
širokih vodenih pojaseva. Družina je sačekala da Šaklton i Vajld potraže neki prohodniji
put. Vratili su se u pola devet s vešću da se na nešto manje od kilometra odatle nalazi
ledena ploča prečnika četiri kilometra, te da se iza nje nazire još ravnih površina u pravcu
severa-severozapada. Ipak, odlučili su da sačekaju noć pre nego što nastave put.
Većina ljudi legla je oko podneva; spavali su, izmučeno i nemirno, do osam po podne.
Nakon što su se probudili i pojeli doručak, uputili su se Šakltonovim i Vajldovim putem.
Morali su da prokopaju put kroz ledene grebenove i da sagrade spust za čamce širok
nekih dva i po metra.

61
 Kada su dovršili taj posao, vozači zaprega upregoše pse i Vorslijeva grupa od
sedamnaest tegljača stade na svoje mesto. Pošli su za Šakltonom. Oko pola dva ujutru
stigli su do ivice ogromne ploče otkrivene prethodnog dana. Družina se ulogorila tek
toliko da prežvaće komad pogače i ispije čaj; nastavili su u dva.
U roku od sat vremena stigli su na drugi kraj ploče, gđe ih je sačekala još jedna oblast
visokih grebenova. Nikada im nije bilo teže, i u naredna dva sata nisu prešli ni ceo
kilometar.
Makniš najednom stade pred Vorslija i reče da odbija da nastavi. Vorsli mu je izdao
izravno naređenje da se vrati na svoj položaj na začelju sanki. Makniš je odbio.
Rekao je kako nema više nikakvu obavezu da sledi naređenja jer je brod potonuo -
samim tim nestale su i njegove propisane dužnosti. Bio je slobodan da odbija ili prihvata
naređenja po svom nahođenju. Probudio se nekakav pomorski advokat u njemu.
Skoro od samog početka putovanja stari drvodelja je svakodnevno bivao sve više
utučen. Naporan rad, uparen s ličnim nezadovoljstvom, polako je izjeo njegovu narav,
koja nikada i nije bila previše optimistična. Poslednjih dana se otvoreno žalio, da bi sada
prosto odbio da nastavi.
Ova prilika bila je daleko izvan Vorslijevih predvodničkih sposobnosti. Da je bio
pribraniji, mogao je pokušati da se izbori s Maknišom. Ali i Voršli je bio na ivici. Bio je
umoran do srži i neraspoložen. Svaki dan marša pojačavao je njegov utisak da je putovanje
osuđeno na propast.
Tako je, umesto da odlučno preduzme nešto povodom Maknišove tvrdoglavosti,
ojađeno obavestio Šakltona. Ovo je samo osnažilo Maknišov prezir.
Šaklton pohita ka kraju kolone, povede Makniša u stranu i "veoma snažno" mu objasni
kakve su njegove dužnosti. Maknišov izgovor da je gubitak Istrajnosti označio kraj svih
njegovih dužnosti bio bi tačan pod uobičajenim okolnostima. Ako brod potone, kida se i
ugovor koji je posada potpisala - i u isti mah prestaje i obaveza njihovog isplaćivanja.
Međutim, ovaj ugovor je imao posebnu klauzulu: „Vršiti svaku dužnost na brodu, u
čamcima i na kopnu kako odredi vođa i vlasnik ekspedicije" - Šaklton. Sada su, po
Šakltonovoj proceni, bili„na kopnu".
Daleko od legalnih pitanja, Makniš je izazvao apsurdnu situaciju. Nije mogao da nastavi
kao član družine ako ne obavlja svoj deo posla. Cak i kada bi sam tražio svoj put - pod
uslovom da Šaklton dozvoli tako nešto - ne bi preživeo ni nedelju dana. Maknišova
jednostrana pobuna bila je jednostavno nerazuman, isrcpljeni protest starog i bolnog tela
koje zahteva odmor. Nije se prelomio čak ni posle Šakltonovog objašnjenja, pa ga ovaj
uskoro ostavi da se pribere sam sa sobom.
U šest ujutru, kada su ponovo pošli u potragu za povoljnim mestom za logor, Makniš
je bio na svom mestu, na začelju sanki koje su nosile čamac. Ipak, ovaj incident je
uznemirio Šakltona. Da se i drugi ne bi poveli ovim primerom, Šaklton je pred spavanje
okupio sve posadnike i glasno im pročitao na šta su sve obavezani ugovorom.
Spavali su do osam uveče i krenuli jedan sat potom. Iako je stanje leda bilo sve gore,
do 5:20, uz samo jednu pauzu za obrok, prešli su zadovoljavajuća četiri kilometra. Ali
Šaklton je bio nezadovoljan stanjem leda. Nakon što su podigli kamp, poveo je Harlijev tim
u pretragu okoline. Stigli su u podnožje jednog brega i počeli da se penju. Na vrhu su
zatekli prizor koji je potvrdio Šakltonova strahovanja. Videli su naredna tri kilometra puta,
i led je zaista bio neprohodan - ispresecan kanalima vode i razbacanim komadima

62
prelomljenih ledenih grebenova. Uz sve to, bio je i previše tanak. Vratili su se u logor oko
sedam sati i Šaklton snebivljivo objavi kako neće ići dalje. Većina ljudi je bila
zaprepašćena. Nisu ni očekivali nešto bolje, ali to što je sam Šaklton priznao da su
pobeđeni zvučalo je skoro neprirodno - i pomalo zastrašujuće.
Niko, međutim, zasigurno nije mogao osetiti tako dubok poraz kao Šaklton, kome je
sama pomisao na predaju bila odbojna. Te večeri je u dnevniku pisao s karakterističnim
naglašavanjem: „Legao, ali ne mogu da spavam. Razmislio sam i rešio da se vratimo na
bezbedniji led: jedina bezbedna mogućnost… Plašim se: tako velika družina i dva čamca, a
uslovi toliko loši da ne možemo ništa. Ne volim povlačenje, ali opreznost zahteva ovakav
postupak. Svi rade dobro, izuzev drvodelje: nikada neću zaboraviti njegovo ponašanje u
ovom vremenu napora i stresa."
Povlačenje je počelo te večeri u sedam sati. Prešli su četiri stotine metara nazad i digli
logor na jednoj solidnoj ploči. Svi su probuđeni rano ujutru. Većina je poslata u lov na
foke, dok su Šaklton i Harli tražili put ka severoistoku, a Vorsli i Makilroj put ka jugu.
Niko nije pronašao bezbednu stazu.
Šaklton je primetio da se led oko njih lomi. Čim se vratio u logor, naredio je da se
podigne zastava kao poziv lovačkim družinama. Celo ljudstvo se ponovo povuklo, ovog
puta oko osamsto metara, do jedne veoma pljosnate i teške sante. Cak ni na njoj nisu bili
bezbedni. Sledećeg jutra otkrili su snegom zapušenu pukotinu u santi i pomerili kamp
nekih 150 metara ka središtu leda; ni tu nisu mogli računati na stabilan i čvrst led.
Vorsli je opisao situaciju: „Izgleda da su sve sante u okolini natopljene morskom
vodom; zasek od samo dva i po centimetra u ploči debeloj oko dva metra smesta propušta
vodu."
Ipak, najviše ih je uznemiravalo to što su bili zarobljeni na jednom mestu. Grinstrit je
objasnio: „Izgleda da ne možemo dalje, a ne možemo ni da se vratimo do Logora u
okeanu jer se led prilično razudio otkad smo prešli preko njega."
Sledeći dan bio je trideset prvi decembar. Makniš je napisao: „Hogmeni (škotska
proslava Nove godine), i to pun gorčine jer plutamo na ledu umesto da uživamo u životu
kao svi ljudi. Ali kako kaže izreka, neko mora biti i budala."
Džejms je pribeležio: „Novogodišnje veče; već drugo na ledu na približno istoj latitudi.
Verovatno nikome nije tako čudno kao nama…"
Maklin je pisao: „Poslednji dan 1915… Sutra počinje 1916. Pitam se šta će nam
doneti. Prošle godine u ovo vreme predviđali smo da ćemo već biti na pola puta preko
kontinenta."
Konačno, Šaklton je zapisao: „Poslednji dan stare godine; neka nam nova donese
sreću i izbavljenje iz ovog vremena strepnje, a onima koje volimo, koji su tako daleko -
sve najbolje."

63
DEO III

64
 POGLAVLJE 1

orsli je nazvao ovo mesto privremen logor, ali taj naziv se nije činio prikladnim.
V Nagoveštavao je da bi uskoro trebalo da krenu, ali niko nije verovao u to.
Nakon pet dana iscrpljujuće borbe naprasno je sve stalo. Nije bilo nikakvog
posla osim razmišljanja, a i za to je bilo previše vremena.
Mnogi su, izgleda, tek tada shvatili koliko je situacija bila očajna. Tačnije, razumeli su
svoju nemoć i nepripremljenost. Sve do polaska iz Logora u okeanu gajili su nade koje im
je Šaklton svesrdnim trudom usađivao - da će uz osnovnu veru u sebe, ako zatreba, moći
snažno i odlučno da prebrode svaku prepreku.
Ali tada je nastupio marš, putovanje koje je trebalo da traje 320 kilometara. Nakon
samo pet dana i petnaest malenih kilometara ka severozapadu nisu mogli dalje, čak su se
vratili. Toliko su mogli preći i za jedan dan uz pomoć vetra. Tako su sedeli u
Privremenom logoru, razočarani i poniženi pred veličinom sile koja im se isprečila. Snaga
i odlučnost bile su uzaludne. Ta svest nije bila ponižavajuća, već radije zastrašujuća.
Krajnji cilj im je bio da se izbave, ali to je sada bila beznačajna fraza. Nisu mogli da
nađu izlaz. Mogli bi da uteknu samo ako ledena masa to dozvoli, ali trenutno su bili
nemoćni. Više nije postojao cilj, čak ni najmanja ostvariva zamisao kojoj treba stremiti.
Suočili su se s krajnjom neizvesnošću. Nikada nisu bili u gorem položaju. Ostavili su
dobar deo zaliha iza sebe, zajedno s trećim čamcem. Premda je sadašnja santa bila
pogodna, nije se mogla meriti sa gigantskom pločom na kojoj se nalazio Logor u okeanu.
„Dolazi nam vreme puno strepnje", zapisao je Maklin na novogodišnji dan.„Do sada
nema nikakvog znaka da će se led otvoriti, a naši čamci su nesposobni za plovidbu preko
kaše izlomljenih komada. Ako se ne izvučemo, uskoro ćemo biti u veoma lošoj situaciji.
Ako budemo putovali zapregama ka ostrvu Pole tek na jesen, gde ćemo pronaći hranu za
pse i za sebe? Sta ako nas skladište na ostrvu izneveri? Foke će se odseliti pred zimu - i
možda ćemo morati da prolazimo kroz Grilijeve kušnje." [ 1 ]
Mnogi su se iskreno trudili da pokažu vedrinu, ali nisu uspevali. Nije bilo povoda za
radost. Temperatura je okolišala oko tačke smrzavanja, tako da je površina leda po danu
postajala nalik močvari. Bljuzgavica je sezala do kolena, a nekima se dešavalo da upadnu u
rupu duboku i do pojasa. Odeća im se nije sušila, a nešto najbliže udobnosti bila je
podnošljiva vlaga vreća za spavanje u koje su se zavlačili svake večeri.
Zalihe hrane nisu bile ohrabrujuće. Ostalo je dovoljno za samo pedeset dana punih
obroka - a vreme kada im se činilo da će to potrajati dovoljno dugo da se izbave iz leda
odavno je prošlo. Nadali su se da će obnoviti zalihe fokama i pingvinima, ali bilo je
razočaravajuće malo divljači - ispod svakog očekivanja za ovo doba godine. Ipak, prvog
januara sreća im se osmehnula. U logor je doneseno pet foka i jedan pingvin.
Vraćajući se s jednog lovačkog pohoda, Orde-Liz je skijao preko rastopljene površine
leda; bio je nadomak logora kada se iz vode, pred njegovim nogama, probi jedna zlobna,
kvrgava glava. Okrenuo se i počeo da beži što je brže mogao - sve vreme je dozivao
Vajlda da se prihvati puške.
Životinja - morski leopard - je iskočila iz vode i pojurila za njim gegajući se preko leda
baš kao što to čine foke na suvom. Ličila je na malog dinosaurusa sa dugim, zmijskim

65
vratom.
Nakon nekoliko desetina koraka morski leopard je skoro sustigao Orde-Liza, ali se
naprasno okrenuo i zaronio u vodu. Orde-Liz je već bio nadomak drugog kraja sante;
taman je krenuo da zakorači na bezbedni deo leda kada se glava životinje ponovo probila i
ukazala pred njim. Pratila je njegovu senku sa donje strane leda. Divljački je nasrnula na
Orde-Liza pokazujući ogromne šiljate zube. Povici u pomoć prerasli su u krike i
ponovo se dao u trk pred svojim napadačem.
Životinja ponovo iskoči iz vode i pojuri plen, ali u tom trenu pristiže i Vajld s puškom.
Morski leopard ga opazi i ustremi se ka njemu. Vajld se spustio na koleno i ispalio
nekoliko hitaca u pomahnitalu zver. Kada je konačno klonula, bila je udaljena manje od
deset metara.
Lešinu su morale dovući dve pseće zaprege. Bila je dugačka tri i po metra i procenili
su da je teška oko 550 kilograma. To je grabljiva sorta foke, koja podseća na leoparda
zbog pegavog krzna, ali i ponašanja. Kada su je rasporili, u utrobi su joj pronašli lopte
krzna, prečnika od pet do sedam centimetara - jedine ostatke foka koje je proždrala. Donja
vilica morskog leoparda, široka skoro trideset centimetara, predata je Orde-Lizu kao
uspomena na taj susret.
Te večeri Vorsli je u dnevnik zapisao: „Čovek koji bi se bez oružja i peške na mekom,
dubokom snegu susreo s tom životinjom ne bi imao šanse - u stanju je da se odbacuje i
poskakuje brzinom od bar osam kilometara na sat. Napada bez povoda, a na čoveka gleda
kao i na pingvina i foku."
Lovačke družine su nastavile s radom i sledećeg dana, iako je toplo i vlažno vreme
površinu leda pretvaralo u bljuzgavicu. Četiri foke su ulovljene i donete u logor. Dok su ih
kasapili, Orde-Liz se vratio sa skijaškog izleta i prijavio da je otkrio i ubio još tri foke. Ali
Šaklton je naredio da leševi ostanu gde jesu jer su mesečne zalihe već bile ispunjene.
Nekolicina ljudi smatrala je Šakltonove nazore neshvatljivim. Grinstrit je napisao:
„Sasvim budalasto… s obzirom na to da se do sada ništa nije odvijalo kako je očekivao,
bolje bi bilo da se spremimo za slučaj prezimljavanja na ovom mestu."
Grinstrit je bio u pravu. Kao i većina drugih, smatrao je nagomilavanje mesa
pametnom merom opreza. Tako bi mislio svaki običan čovek. Ali Šaklton nije bio obična
osoba. Čvrsto je verovao u svoju nepobedivost, a poraz je smatrao odrazom sopstvene
nesposobnosti. Ono što bi razumna osoba smatrala oprezom, Šakltonu se činilo kao
prezira vredno priznanje da se poraz ozbiljno uzima u obzir.
To Šakltonovo nepobedivo samopouzdanje bilo je izvor optimizma. Imalo je i drugo
dejstvo: raspirivalo je vatru u srcima ljudi - kako je Maklin rekao, samo Šakltonovo
prisustvo bilo je silno iskustvo. To je ono što ga je činilo izuzetnim vođom.
Ali istovremeno je temeljan egoizam iz koga je niklo njegovo samopouzdanje umeo da
ga zaslepi pred realnošću. Očekivao je da svi oko njega prihvate i pokažu ekstreman
optimizam, i umeo je da bude prilično neprijatan kada se to nije događalo. Osećao je da
takvi stavovi bacaju sumnju na njega i njegovu sposobnost da ih dovede na bezbedno.
Stoga se Šakltonu predlog da se donesu još tri foke mogao činiti i kao priznanje
nepoverenja. Ponekad je mogao i da zažmuri na takve incidente, ali sada je bio
prenadražen. Skoro sve što je pokušao - ekspedicija, spasavanje Istrajnosti, i dva marša ka
bezbednom tlu - okončano je veoma bedno. Uz to, držao je život dvadeset i sedam ljudi u
svojim rukama. „Prilično sam umoran", napisao je jednog dana. „Pretpostavljam da je u

66
pitanju napetost." Kasnije je dodao: „Žudim za odmorom i oslobađanjem od briga."
Stanje se u sledećih nekoliko dana nije poboljšavalo. Vreme je bivalo sve gore, koliko
god to delovalo nemoguće. Dnevna temperatura se pela i do tri stepena i pratile su je duge
padavine susnežice i kiše. „Prava škotska magluština", kako ju je Vorsli nazivao. Nisu imali
šta da rade, osim da leže u šatorima, spavaju, igraju karte - ili da misle o gladi.
Maklin je pisao: „Pojavio se jedan veliki galeb; skrasio se u našu otpadnu jamu - sa
crevima foka i još koječime - i ždrao do mile volje. Blago njemu."
Džejms je u Šakltonovom šatoru pokušavao„da se priseti svojih teorijskih zadataka iz
medicine", ali se uskoro umorio od toga. Stanari Vajldovog šatora imali su problem s
vrećama za spavanje jer je toplota njihovih tela topila sneg i lišavala ih suvog mesta za
spavanje. Za neke je čak i Hasijev bendžo izgubio šarm. Makniš se žalio: „Hasi nas
trenutno muči sa onih šest pesama koje zna da svira na bendžu."
Šaklton je devetog januara zabeležio: „Ovaj izlet mi uliva sve više zebnje." To je bilo
razumljivo. Već skoro mesec dana nije bilo ničeg jačeg od daška vetra, a i to uglavnom sa
severne strane. Protekle nedelje ubili su samo dve foke. Dakle, nisu se pomerali, a zaliha
mesa se smanjivala opasnom brzinom. Šakltonova procena da će potrajati mesec dana
pokazala se preteranom. Već nakon deset dana u Privremenom logoru situacija je postala
napregnuta. Grinstrit je napisao: „Monotonija života uništava nam živce. Nemamo šta da
radimo niti kuda da hodamo; nema promene u okolini, hrani, ni u čemu. Ako nam Bog ne
pošalje otvoreno more, uskoro ćemo poludeti."
Potom, trinaestog januara, pročule su se glasine da Šaklton namerava da odstreli pse
kako bi usporio smanjivanje zaliha. Među ljudima je bilo i obične skrušenosti, ali i istinskog
zaprepašćenja. Te noći se u svim šatorima vodila rasprava kako bi se procenila vrednost
pasa u odnosu na hranu. Osnovni povod za razgovor većini ljudi je bio to što su im psi
predstavljali više od kapaciteta za vuču; postojala je duboka, osećajna veza među njima.
Bila je to osnovna ljudska potreba za ljubavlju i nežnošću na ovom pustom mestu. Iako su
psi jedni prema drugima bili napadni i opaki, lojalnost prema ljudima bila je van svake
sumnje. Ljudi su im uzvraćali pažnjom koja je bila višestruko uvećana spletom okolnosti.
Pomišljajući na rastanak sa Grasom, štenetom rođenim prethodne godine na
Istrajnosti, Maklin je rekao:„On je dobar mali pas, vredan i umiljat. Hranim ga i obučavam
otkad se rodio. Sećam se kako sam ga dok je bio štene nosio u džepu tako da mu viri
samo smrznuti nosić. Kada sam upravljao zapregama, vodio sam ga sa sobom, i već tih
ranih dana zanimalo ga je šta rade drugi psi."
Pod najboljim okolnostima ovo bi bile neprijatne vesti. U trenutnoj situaciji - neki ljudi
su to smatrali katastrofom. Neki su krivicu ogorčeno svaljivali na Šakltona - uz određeno
opravdavanje: „…trenutni manjak hrane", pisao je Grinstrit, „Šefovo je delo jer nije
dozvoljavao da dopremamo foke kad smo mogli; čak nije davao Orde-Lizu da ide u lov…
a njegov potpuni optimizam za mene je apsolutna budalaština. Od početka smo mislili da
će sve biti u redu i niko se nije obazirao na ono što je polazilo naopako, i eto nas sad."
Sledećeg jutra Šaklton nije pominjao ubijanje pasa. Umesto toga, naredio je posadi da
preseli logor jer im se santa topila opasnom brzinom. Čađ lojne peći prekrila je led i počela
da privlači sunčevu toplotu. Ljudi su konstruisali šine od ledenih i snežnih blokova i
premostili pukotinu do sledeće sante - preselili su se 150 metara dalje. Posao je svršen
rano po podne. Novu lokaciju su nazvali Logor strpljenja.
Tada je mirnim odmerenim glasom Šaklton naredio Vajldu da strelja sopstveni čopor,

67
zajedno sa Makilrojevim, Marstonovim i Krinovim.
Nije bilo protestovanja ni rasprave. Četiri vozača pokorno upregoše pse i odvezoše ih
na nekih pola kilometra od logora. Vratili su se sami, svi osim Makilroja, koji je zajedno s
Maklinom trebalo da pomogne Vajldu.
Svaki pas je ponaosob izvlačen iz čopora i vođen iza niza ledenih bregova. Vajld je
potom puštao pse da sednu u sneg, podizao pištolj levom rukom i prislanjao ga uz njihovu
glavu. Smrt je nastupala trenutno.
Posle svakog ustreljivanja Maklin i Makilroj su odvlačili telo nešto dalje i vraćali se po
sledeću životinju. Nijedan pas nije predosetio šta se događa - svi su poslušno zaobilazili
breg mašući repovima dok su išli u smrt. Po obavljenom poslu trojica muškaraca prekriše
pseća tela snegom i polako se vratiše u logor.
Šaklton je odlučio da poštedi Grinstritovu zapregu jednogodišnje štenadi„do daljnjeg", i
takođe je dozvolio još jedan dan života Harlijevoj i Maklinovoj zaprezi jer su morali da se
vrate do Logora u okeanu po nešto hrane koja je tamo ostavljena.
Dve zaprege su pripremljene i Harli i Maklin su pošli u pola sedam uveče, Bilo je to
iscrpljujuće putovanje, dugo skoro deset časova, jer su morali da putuju preko dubokog,
mekog snega i razrovarenog leda, u koji su psi zalegali do trbuha.
Kako je Maklin kasnije napisao: „Bilo je tako naporno da nisu mogli da me vuku;
morao sam da siđem i teturam se kraj sanki. i psi su zaostajali - čim bi jedan zastao ili se
spotakao, čitava kolona je stajala. Pri tom bi svi legli, nevoljni da ustanu dok im se grubo
ne naredi. Nekoliko grebenova smo morali lomiti lopatom i krampom. Do Logora u
okeanu smo stigli oko četiri ujutru sa izmrcvarenim psima."
Mesto je bilo skoro prekriveno vodom. Iskoristili su most od dasaka samo da priđu
skloništu koje je nekad skrivalo hranu. Uspeli su da skupe dva tovara od oko 250
kilograma, sastavljena iz konzerviranog povrća, mesnog nareska, pudinga i džema.
Spremili su dobar obrok konzervirane supe za sebe, nahranili pse i pošli natrag oko pola
sedam.
Povratak je bio znatno lakši zahvaljujući tome što su sada mogli da prate sopstvene
tragove. Psi su odlično vukli, mada je stari Bosin, Maklinov predvodnik, bio toliko iznuren
da se teturao i povraćao nekoliko puta. Sanke su stigle do Logora strpljenja u jedan po
podne i psi su „pali u sneg", kako je Maklin zapisao, „a neki se nisu dizali ni kada im je
doneta hrana."
Maklin je te večeri, ležeći u vreći za spavanje, umornom rukom pribeležio događaje
koji su se zbili. Zapis je završen ovako: „Moji psi će sutra biti ustreljeni."

68
 POGLAVLJE 2

va šatora odatle i stari Čipi Makniš pisao je svoj dnevnik. Prošao je obeshrabrujući
D dan vlažnog, umrtvljenog vremena i drvodelja je bio premoren. Od ranog jutra
premazivao je spojnice na čamcima krvlju foka kako ne bi popustile pri porinuću.
„Nema nikakvog vetra", pisao je. „Još se nadamo da će nam jugozapadni vetar olakšati
posao pre zime."
Sledećeg jutra ugledali su tri foke i Maklin i Tom Krin su poslati da ih pokupe. Kada
su se vratili, Šaklton je obavestio Maklina da njegovi psi još neće biti odstreljeni pošto je
zaliha mesa prilično ojačana. Harlijeva zaprega, međutim, zajedno s predvodnikom,
najkrupnijim psom po imenu Šekspir, bila je ustreljena. Vajld je, kao i obično, bio dželat;
poveo je pse na daleku santu i pobio ih. Maklin je kasnije otkrio da je jedan pas još bio živ i
smesta ga je izbo nožem.
Oko tri po podne s jugozapada je dopro nežan vetar i vazduh je postao oštar.
Temperatura se cele noći spuštala i jugozapadni vetar se sledećeg dana učvrstio. Te noći
Šaklton je napisao: „Ovo može biti preokret u našoj sreći." Ali vetar sada nije bio olako
shvatan. „O njemu se priča sa strahopoštovanjem", primetio je Harli„,i pri pomenu vetra
mora se dodirnuti drvo."
Neko je, po svemu sudeći, dodirnuo pravi komad drveta. Vetar je duvao i sledećeg
dana; prava oluja sa jugozapada, praćena snegom - šatori su se tresli od njene siline. Ljudi
su bili šćućureni u vreće za spavanje, neudobno smešteni, ali neverovatno srećni.
„Osamdeset kilometara na sat", radosno je beležio Makniš, „ali slobodno može i brže,
samo da nam ne oduva šatore." Vetar je bez prestanka urlikao do devetnaestog januara.
Šaklton, čovek od nesputanog optimizma, držao se odmerenih reči da nekako ne prokune
ovaj veličanstveni vetar. „Trebalo bi da malo odmaknemo ka severu", zapisao je s
najvećom uzdržanošću.
Oluja je trajala i dvadesetog, i nekolicina ljudi je već bila zamorena vlagom snežnog
vetra koja je prodirala u šatore. „Nikada nismo zadovoljni", zapisao je Harli„,i sada bi nam
godilo lepše vreme. Oprema u šatorima postaje natopljena i jedva čekamo priliku da je
osušimo."
Ali većina je razdragano trpela užasno vreme, srećna saznanjem da prelaze ogroman
put ka severu.
„Ne može se nagađati o pređenoj razdaljini", pisao je Šaklton nešto hrabrije„,ali večeras
je četvrta noć vetra, bez znaka prestanka, pa bi trebalo da smo na dobrom putu ka severu.
Jedini pesimisti u logoru su Lis i Vorsli, mada je Lis, podstaknut snagom vetra, već
predložio povećanje porcija hrane."
Oluja je urlala i sledećeg dana, a nekoliko naleta je doseglo i brzinu od sto kilometara
na sat. Međutim, tog se jutra dva puta među oblacima ukazalo sunce. Vorsli je bio
spreman sa sekstantom, dok je Džejms stajao u blizini s teodolitom, pripravan da uhvati
ugao sunca. Premerili su, obračunali i objavili rezultat.
„Izuzetno, zapanjujuće divno", pisao je Šaklton. „Latituda 65“43' južno - pređeni put
117 kilometara ka severu. Čitave godine nismo imali ovoliko sreće: ne možemo biti više od
270 kilometara udaljenosti od ostrva Pole. Ljudi su klicali vestima. Vetar ne jenjava.

69
Možda ćemo izvući još petnaestak kilometara. Hvala Bogu. Šatori mokri, ali nije bitno.
Pojeo pogaču da proslavim izlazak iz kruga." Antarktički krug sada je ležao čitav stepen
latitude iza njih.
Oluja se sledećeg dana primirila i sunce je jarko zasijalo. Posada je izašla iz šatora - bili
su srećni što su živi. Izneli su vesla iz čamaca, poboli ih u led i razvukli konopce između
njih. Okačili su vreće za spavanje, ćebad, čizme i podne prekrivače. „Izgledalo je kao da
smo ih upravo oprali", s vedrinom je pisao Makniš.
Kasnije tog dana Vorsli je izvršio novo merenje, koje je pokazalo da su na 64°12'
južno, 52°4' zapadno - sedamnaest kilometara ka severu za dvadeset i četiri sata. To je
povećalo ukupan put sa olujom na 135 kilometara - za šest dana. Pored toga, plutanje ka
istoku, dalje od kopna, iznosilo je tričava dvadeset četiri kilometra.
Vetar je do večeri izgubio snagu i prešao na severnu stranu. Nikome nije smetalo.
Severni vetar je upravo trebalo da rastopi led i dozvoli im da porinu čamce. Vetar je
nastavio i sledećeg dana, ali nije vidno razudio led. Čekali su..
Narednog dana Vorsli se popeo na vrh jednog brega na jugozapadu, na visinu od nekih
osamnaest metara. Vratio se sa vestima da je santa sa Logorom u okeanu očito doplovila
bliže - sada je bila udaljena nekih osam kilometara. Kroz dvogled je ugledao staro skladište
i treći čamac - Stenkomb Vils. Sta je bilo s otvorenom vodom? Vorsli je odmahivao
glavom. Nigde, kazao je, ako se izuzme neznatan otvor na jugu.
Ipak, otvaranje je sledilo - moralo je nastupiti. Dvadeset petog januara spustila se teška
magla, po Maknišovim rečima „prava morska magla", odnosno znak da je otvoreni okean
blizu. Šaklton ju je i sam ocenio kao morsku maglu. Ali otvaranja nije bilo i Sefovo
strpljenje je počelo da nestaje. Dvadeset i šestog, nakon dana nesnosne monotonije, uzeo
je dnevnik i napisao sledeće preko strane namenjene tom danu:
„Čekamo
Čekamo
Čekamo."
Pre isteka te sedmice većina ljudi je izgubila nadu. Nije se videla nikakva promena u
ledenoj masi. Možda je jedino bila još čvršća, zbijena snagom vetra, nabijena uz neko
nepoznato kopno na severu ili severozapadu. Uzbuđenje se polako rastapalo, a atmosfera
u logoru ponovo je bila ispunjena neodlučnošću i skrušenošću.
Na sreću, ljudstvo je imalo čime da se pozabavi. Na novoj poziciji divljači je bilo na
pretek i svi su je lovili i dovlačili u logor. Osam dana po prestanku oluje, tridesetog
januara, ulovili su jedanaest foka. Sakl on je odlučio da pošalje Maklina i Grinstrita na još
jedan put do Logora u okeanu. Pošto Grinstrit, koga je u poslednjih nekoliko nedelja
mučila reuma, nije mogao da putuje, njegova zaprega dodeljena je Krinu. Dat im je zadatak
da donesu bilo šta što ima ikakvu vrednost.
Uslovi za sankanje ovog puta bili su znatno bolji, i put je potrajao manje od deset
časova. Zaprege su se vratile noseći razne ostatke zaliha, uključujući nešto konzervirane
haringe, oko trideset kilograma goveđe supe u prahu i veće količine duvana. Takođe su se
dokopali pristojnog broja knjiga, među njima i nekoliko tomova enciklopedije Britanike,
koja je naišla na posebnu dobrodošlicu. Čak je i Makniš, okoreli prezbeterijanac, priznao
kako bi mu prijala promena štiva nakon što je pročitao Bibliju od korice do korice
nebrojeno puta.
Sledeća dva dana Šaklton je proveo u proučavanju pokreta leda i potom je odlučio da

70
grupa od osamnaest ljudi, vođena Vajldom rano sledećeg jutra krene da dogura
Stenkomba Vilsa. Ove vesti su bile olakšanje za mnoge. Mornari su naročito loše cenili
mogućnost da se čitava družina spakuje u dva čamca.
„Veoma mi je drago", pisao je Vorsli. „Ako nam zatrebaju čamci, tri će biti daleko
bezbednija; dva ne bi ni u kom slučaju uspela da prevezu dvadeset osam Ljudi."
Sankaška družina probuđena je u jedan ujutru i pošli su nakon dobrog, obilatog
doručka. Za sobom su vukli prazne sanke namenjene čamcu. Zahvaljujući brojnosti ljudi
brzo su stigli - već nakon dva časa i deset minuta. Vajld je odredio Harlija kao kuvara, a
Džejmsa kao„zamenika i odgovornog mešača čorbe". Sastavili su obrok od svega što su
mogli naći, što je rezultiralo mešavinom nareska za pse, kuvanog pasulja, repe i kelja - sve
skuvano u praznoj kanti za benzin. Maklin ga je ocenio kao „vrlo dobar", dok je Džejms
krajnje zadovoljno izjavio: „Pravi uspeh."
Družina je pošla natrag ka Logoru strpljenja u pola sedam, i premda su bili znatno teži,
napredovali su brzo. Do podneva su već bili na kilometar i po od odredišta. Šaklton i Hasi
su im izašli u susret noseći lonac vrelog čaja - „nikada mi nije bolje legao čaj", pisao je
Džejms. Stenkomb Vils je bio bezbedan u logoru u jedan po podne.
Šaklton je smesta upitao Maklina da li je preumoran da se ponovo vrati do Logora u
okeanu, ovog puta sa svojom zapregom, i donese još jednu turu zaliha. Maklin je pristao i
pošao u tri sata, zajedno s Vorslijem i Krinom, koji su preuzeli čopor štenadi. Na manje od
tri kilometra od Logora u okeanu zaustavio ih je veliki pojas otvorene vode. Vorsli je
očajnički pokušavao da ih ubedi kako bi trebalo da nastave. Trčao je gore-dole uz ivicu
sante pokazujući moguće puteve za prelazak, ali Maklin ih je opisao kao „sasvim
nemoguće". „Bilo mi ga je žao, ali pod takvim okolnostima nastavljanje bi bilo suludo."
Vorsli je u dnevniku pribeležio razočarenje zbog toga što su bili zaustavljeni, ali je
dodao: „Veoma mi je drago što je masa ostala zatvorena dovoljno dugo da povratimo svoj
treći čamac."
Takođe je zapisao: „Mislim da se naši želudci bune zbog pretežno mesnate ishrane.
Valjda ćemo se uskoro privići, ali mislim da bi bilo bolje da skuvamo i malo loja uz to. Ima
nas dosta koji patimo od, blago rečeno, nadutosti i nečeg što se može opisati kao pištava
probava." Zapravo, ovo nije bila zabavna tema. Zahvaljujući šturim porcijama, skoro svi
ljudi imali su zatvor, što je dodatno otežavalo već komplikovan proces. Uobičajen
postupak bio je da čovek kada oseti nuždu zamakne iza obližnjeg brega - pre radi zaštite
od vremena nego radi privatnosti - i da obavi posao što je brže moguće. Budući da je
jedan od predmeta kojeg su lišeni napuštanjem Istrajnosti bio i toalet-papir, morali su da
upotrebljavaju jedini dostupan materijal kog je bilo na pretek - led. Stoga skoro svi behu
prilično ugruvani. Lečenje, nažalost, nije bilo nemoguće pošto su sve masti i većina lekova
završile na dnu Vedelovog mora.
Po hladnom vremenu mnogo su im smetale suze. Slivale bi se niz nos i stvarale
ledenicu na vrhu - ona bi kad-tad morala biti otrgnuta i uvek je povlačila komad kože, tako
da je trajno oguljeno tkivo nosa uvek bilo bolno.
Put do Logora u okeanu i donošenje Stenkomba Vilsa promenilo je ponašanje mnogih
ljudi. Do tada su imali neki nedostatak vere u rastapanje ledene mase. Međutim, nakon
kružnog putovanja od devetnaest kilometara uvideli su da je led čvršći nego ikad.
Priželjkivanje je ostalo za njima; sada su mogli samo da sede i čekaju.
Dan za danom vreme se razvlačilo u monotonoj izmaglici. Temperature su bile visoke,

71
a vetrovi blagi. Većina Ljudstva želela je da prespava sve to, ali ne može se večito boraviti
u vreći za spavanje. Svaki vid ubijanja vremena i zabave iscrpljen je do krajnje granice, a
ponekad i dalje od toga. Šestog februara Džejms je zapisao: „Harli i Šef svakog
popodneva, kao da se mole, igraju šest partija pokera. Mislim da ga i jedan i drugi
smatraju obavezom, ali svakako je i dobar način da se provede vreme. Prava šteta, ali
osim toga nema više šta da se radi."
Svaki dan postao je nalik onom prethodnom, pa je bilo kakav neobičan događaj, makar
i beznačajan, privlačio ogromnu pažnju.
„Večeras nas je uhvatila nostalgija", pisao je Džejms osmog, „kada smo osetili miris
zapaljene grančice - našli smo je u svežnju morske trave. Svaki novi miris ili miris koji
budi sećanja čudesno nam prija. Verovatno se i sami prilično osećamo, što bi strancima
bilo naročito jasno jer smo se poslednji put kupali pre četiri meseca…"
„Upravo sada", nastavio je, „posmatramo strane našeg šatora, veoma pažljivo, motreći
na uticaj vetra… Žudim za mestom na kome smer vetra ne vredi ni ciganske psovke."
„Takođe, patimo od 'amenomanije' (doslovno - ludilo vetra)", pisao je kasnije. „Ova
bolest se javlja u dva oblika: oboleli može morbidno strepeti zbog pravca vetra i uz to
neprekidno mumlati o njemu; drugi vid je teži i nastaje slušanjem drugih amenomanijaka.
Patio sam od oba."
Samo je još jedna tema pored vetra uvek davala povod razgovoru - hrana. S početka
februara skoro dve nedelje nisu videli foku - i premda im zaliha mesa nije bila premala,
nestajalo im je loja za kuvanje - nisu imali za više od deset dana. Devetog februara Šaklton
je zapisao: „Nema foka. Moramo smanjiti potrošnju loja… oh, da mi je da osetim tvrdo tlo
pod nogama."
Sledećeg dana grupa ljudi je poslata da iskopa snežnu otpadnu rupu i oguli i poslednju
kap loja sa bačenih kostiju. Sekli su peraja foke i ljuštili odrubljene glave kako bi ogulili
svaki trag loja - ali količina je bila sasvim beznačajna, pa im je Šaklton smanjio porcije na
jedno toplo piće dnevno - šolju toplog mleka u prahu za doručak. Sledećeg dana poslužili
su se poslednjim komadima sira, i svakom čoveku je dopala kockica od dva i po
centimetra. Makniš je prokomentarisao: „Pripala mi je muka koliko sam se trudio da
prigušim glad ovog popodneva."
S nestrpljenjem su čekali Šakltonov rođendan, petnaesti februar, jer im je za tu priliku
obećan dobar obrok. Ali „zahvaljujući nemaštini", kako je Maklin pisao, „neće ga biti.
Ješćemo pogaču s nareskom za pse, i jedva je čekamo."
Potom, u jutro sedamnaestog februara, baš kada je situacija s lojem postajala očajna,
neko je ugledao jato malih Adelinih pingvina - nekih dvadesetak - kako se sunčaju
nedaleko od logora. Dvadesetina ljudi dograbila je najbliže oružje - drške sekira, krampove,
slomljena vesla - i došunjala se skoro puzeći. Pažljivo su okružili jato odsecajući mu
odstupnicu ka vodi. Kada su svi bili na položaju, ljudi jurnuše ka sredini divljački udarajući
po usplahirenim pingvinima. Ulovili su sedamnaest. Tog jutra ugledali su još manjih jata i
grupa ljudi je išla po svako od njih. Do ranog popodneva ulovili su šezdeset i devet
pingvina. Kasnije tog dana, kada je magla obavila šatore, sa svih strana su se čuli Adelini
pingvini kako se dozivaju i svađaju kreštavim glasovima.„Da je vreme bilo pogodnije",
pisao je Vorsli, „verovatno bismo ih otkrili na stotine."
Uprkos valjanom dodatku za ostavu, večera je te noći bila siromašna i sadržala je,
kako je Makniš zabeležio, „kuvana pingvinska srca, jetre, oči, jezike, noge, i ko zna šta još

72
- uz čašu vode" da se sve to spere. „Sumnjam da će se iko prevrtati u snu od sitosti."
Nakon večere je započeo severoistočni vetar, praćen jakim snegom. Duvao je i
sledećeg dana nagoneći ljude da ostanu u šatorima. Kreštanje pingvina nije prestajalo.
Konačno se razvedrilo dvadesetog februara, i čim je svanulo, ljudi izađoše iz šatora - kao
da su se našli usred pingvinskog odgajališta. Hiljade pingvina bilo je raštrkano po santi, u
svim pravcima; gegali su se po ledu, igrali u vodi i pravili silnu buku. Mora da su započeli
migraciju ka severu i nekom srećom naišli na Logor strpljenja.
Svi se baciše na pokolj jureći svakog mogućeg pingvina. Do večeri su ih ubili, odrali,
očistili i isekli tri stotine. Sledećeg dana su otišli baš kako su se i pojavili. Iako su videli
oko dvesta pingvina, uspeli su da ubiju samo pedeset. Nekoliko dana potom pojavljivale su
se samo manje, zaostale grupice. Do dvadeset četvrtog februara družina je osigurala
brojku od skoro šest stotina pingvina. Adelin pingvin je, međutim, mala i ne baš mesnata
ptica, tako da vrednost hrane nije bila impresivna. Uz to, na tim pingvinima ima veoma
malo loja.
Uprkos tome, iznenadna pojava pingvina trenutno je uklonila najveću pretnju s kojom
su se susreli - glad. Pošto ona više nije bila akutna opasnost, misli im se nanovo okrenuše
konačnom spasenju.
Grinstrit je pisao: „Hrana je sada uglavnom sastavljena od mesa. Odresci od foke,
pingvina, kuvani pingvini, jetre, koje su uzgred veoma dobre. Kokos je odavno potrošen, a
nestalo je i čaja; uskoro će nam jedino piće biti mleko u prahu. Brašna je sve manje i sada
se meša sa nareskom za pse pri pravljenju pogača koje su prokleto ukusne. Sada smo
udaljeni 150 kilometara od ostrva Pole. To znači da smo prešli tri četvrtine puta otkada
smo stupili na santu. Pitam se hoćemo li ikada stići."
Maklin je pribeležio: „Proveli smo trećinu godine na ledu, plutajući kako je priroda
htela. Pitam se hoćemo li ikada više videti dom."
A Džejms je, večito u naučničkom raspoloženju, iskoristio laboratorijske termine:
„Stvaramo svakakve teorije na osnovu onoga što nam vid govori o ledu, ali to se većma
ne oslanja ni na šta. Neizbežno se prisećam teorije relativiteta. U svakom slučaju, naš
horizont je svega dva-tri kilometra, a Vedelovo more je veliko otprilike 500.000 kvadratnih
kilometara (zapravo bliže 2.000.000 kvadratnih kilometara). Nekakav insekt na
usamljenom molekulu kiseonika u vetrovitoj oluji imao bi istu šansu da predvidi gde će
završiti."

73
 POGLAVLJE 3

rošlo je tek nešto manje od mesec dana otkad je južni vetar uminuo. Prešli su 109
P kilometara, uz prosečno dnevno plutanje od preko tri kilometra. Pravac je uglavnom
bio severozapadni, ali svakodnevno kretanje ledene mase bilo je nepredvidivo i
promenljivo - ponekad severozapadno, ponekad zapadno, ili čak južno; neko vreme su išli
i pravo ka severu. Ali definitivno su se približavali kraju Palmerovog poluostrva.
Vorsli se svakog dana dugo smrzavao na vrhu jednog okrnjenog brega i gledao ka
zapadu, željan da vidi kopno. Dvadeset šestog februara video je „nešto što bi moglo biti
planina Hadington, prelamanjem svetlosti primaknuta nekih trideset kilometara bliže nego
što zaista jeste".
Svi su želeli da veruju, ali retko ko jeste, ponajmanje Makniš.„Kapetan kaže da ju je
video", pisao je„,ali svi znamo da je on lažov." Vorsli je zaista bio kriv za povremeno
umišljanje od silne želje. Planina Hadington na ostrvu Džejms Ros bila je udaljena više od
176 kilometara.
Ispostavilo se da je 1916. bila prestupna godina, i Šaklton je iskoristio slabašni izgovor
dvadeset devetog februara da podigne moral ljudstva proslavom „Slavlja neženja", uz
veoma šturu „gozbu". „Prvi put nakon mnogo dana", kazao je Grinstrit, „završio sam obed
bez želje da ga iznova započnem."
Tako su doplovili do marta. Grinstrit je petog napisao: „Dani prolaze sa vrlo malo ili
nimalo toga što može narušiti monotoniju. Šetamo zbog zdravlja, ukrug i ukrug, ali niko ne
može dalje jer se zapravo nalazimo na ostrvu. Praktično nema ničeg svežeg za čitanje i
nikakve teme za razgovor… sve su teme dobrano iscrpljene. Ne znam ni koji je dan u
nedelji, osim same nedelje, kada jedemo pingvinsku jetru i slaninu za ručak, što je najveći
obrok sedmice. Uskoro neću razaznavati ni nju jer nam se količina slanine umanjuje.
Ledena masa oko nas izgleda istovetno kao i pre četiri ili pet meseci, a s obzirom na niske
noćne temperature, tj. -17° i niže, otvori u ledu brzo premrznu novim ledom, preko kog
nije bezbedno hodati, a koji ne bi dozvolio plovidbu čamcem. Moje je mišljenje da su nam
sada šanse da stignemo do ostrva Pole otprilike jedan prema deset…"
Zaista, šanse da će stići do ostrva Pole svakodnevno su, po svemu sudeći, bivale sve
manje. Sada je bilo udaljeno tačno 146 kilometara. Ali ležalo je na zapadu-severozapadu,
dok je njihovo plutanje čvrsto držalo severni kurs. Ukoliko ne bi došlo do radikalnih
izmena u kretanju leda, činilo se, jednostavno bi zaobišli ostrvo Pole. i bili su nemoćni
pred tim - mogli su samo bespomoćno da čekaju.
Ni Šakltonu nije bilo nimalo lako da iznađe način za ubijanje vremena. Njegov sustanar
u šatoru, Džejms, šestog marta je pribeležio: „Sef je upravo otkrio novu namenu loja i
predano čisti karte njime. Naše karte su postale toliko prljave da su neke bile i
neprepoznatljive. Loj ih, međutim, potpuno čisti. Zaista, foka je korisna zver."
Najgori su bili dani kada je vreme bilo loše. Tada su mogli samo da sede u šatoru. Da
sneg ne bi prodirao unutra, pristup i izlaz onima koji „osećaju zov prirode" bio je
ograničen. Takav je bio sedmi mart - duvao je jak jugozapadni vetar praćen teškim
snegom. Maklin je opisao prilike u petom šatoru: „Ima nas osmorica, natrpani smo kao
sardine… Klark skoro nesnosno šmrče - šmrkao je čitavog dana izluđujući svakog kraj

74
sebe. Lis i Vorsli se samo svađaju i nagvaždaju o beznačajnim stvarima, dok mi ostali
nemamo načina da pobegnemo od toga. Lis noću zverski hrče, dok Klark i Blekboro nisu
toliko glasni.
„…u ovakvim trenucima, dok mi Klark šmrče na uvo, jedino olakšanje predstavlja mi
pisanje dnevnika…"
Potom, devetog marta, osetili su bubrenje - nepogrešivo, neporecivo uzdizanje i
spuštanje okeana. Ovog puta to nisu bile puke želje. Videlo se, osećalo i čulo.
Primetili su to rano izjutra, kada je iz leda doprla čudna, ritmička škripa. Ljudi su se
skupili ispred šatora i posmatrali. Slobodni komadi leda oko sante zbijali su se i razmicali,
od deset do petnaest centimetara. Velike ledene ploče su se skoro neprimetno uzdizale -
ne više od dva i po centimetra - i postepeno tonule natrag.
Posada je bila uzbuđena; male grupe ljudi pokazivale su drugima ono što je svima bilo
očigledno - blago, lenjo kretanje čitave ledene mase. Neki pesimista je pretpostavio da je u
pitanju puko mreškanje pred nadolaženjem plime, pojačano lokalnim atmosferskim
prilikama. Ali Vorsli je izneo hronometar do ivice sante i izmerio interval između nadimanja
- osamnaest sekundi, što je bilo previše kratko za plimske talase. Nije bilo sumnje -
nadolazila je voda s otvorenog mora.
Ali koliko je bila udaljena? To je bilo pitanje.„S koje daljine", pitao se Džejms,
„nadolaženje može da se oseti kroz gusto zbijen led? Naše iskustvo govori da ne može biti
predaleko, ali naravno, nikada nismo ispitivali led tako pomno kao sada…"
Duge rasprave pune nagađanja trajale su čitavog dana, dok je Vorsli čučao na ivici
leda mereći beskrajno spor razmak dizanja i spuštanja mase. Do večeri su svi zadovoljno
prihvatili pretpostavku da otvoreni okean leži na najviše pedeset kilometara. Šaklton je,
izgleda, jedini posmatrao novosti kao najstrašniju pretnju do sada. Te noći je zapisao:„Vera
u izbavljenje se neće povećati dok ne nastanu trajne pukotine."
Znao je da od spasavanja neće biti ničega sve dok je led zbijen, ma koliko se voda
uzdizala. Rad morske vode bi na kraju izlomio sante, što bi se završilo drobljenjem leda na
sitne komade, na kojima se ne može logorovati, a kroz koje se ne može ploviti.
Pre nego što je legao Šaklton je još jednom osmotrio logor i zadovoljno utvrdio da
šatori i čamci nisu toliko blizu da zajedničkom težinom naprave pukotinu u santi. Još jedna
prednost ove predostrožnosti bila je to što pucanjem leda ne bi izgubili mnogo opreme -
pošto je bila raspoređena po velikoj površini.
Sledećeg jutra ljudi su ispuzali iz šatora očekujući pojačano nadolaženje vode. Umesto
toga, nije bilo ni nagoveštaja pokreta u ledu, i masa je bila zbijena kao i obično.
Razočarenje ravno ožalošćenosti prekrilo je veći deo družine. Prvi istinski znak otvorenog
mora, mučno obećanje izbavljenja na koje su toliko dugo čekali, prikazalo im se samo na
tren - i isparilo.
Tog popodneva Šaklton je naredio da se vežba brzina svlačenja čamaca sa sanki i
utovar zaliha u slučaju žurbe. Posada je radila svoj posao, ali iskrzanost njihovih živaca
počela je da izlazi na površinu - bilo je i nekih prepirki punih divljačkog besa. Situacija se
nije popravila ni kada su ukrcali zalihe u čamce - svi su shvatili koliko su im zalihe u stvari
bedne. Svakako, pretrpanost im nije mogla postati pretnja. Nakon vežbe su se smrknuto
vratili u šatore jedva razgovarajući.
„Nema šta da se čini, vidi ili kaže", pribeležio je Džejms. „Svakog dana se sve više
povlačimo u sebe."

75
 Do nadolaska vode mnogi ljudi su se već mesecima borili da im se nada ne prikrade u
misli. Većina njih je ubedila sebe da će provesti zimu na santi - pa čak i da će to izdržati
bez većih problema.
Ali nakon tih talasa - fizičkog dokaza da postoji nešto izvan beskrajne ledene tamnice -
njihova pažljivo građena umna odbrana se srušila. Maklin, koji se neprestano borio da
održi tvrdoglavi pesimizam, više nije mogao da se suzdržava. Dao je sebi oduška
trinaestog marta govoreći: „Potpuno sam opsednut idejom bega… Već smo četiri meseca
na santi - vreme potpune beskorisnosti ljudi. Ostaje jedino ubijanje vremena, što je bolje
moguće. Cak i kod kuće, uz pozorišta i sve vrste zabave, četiri meseca nerada bio bi
napor: onda se samo može zamišljati koliko je nama teže. Jedva čekamo obroke, ne zbog
potrebe, već radi prelamanja dana. Dan za danom belina se ne menja i nema olakšanja."
Počeo je da ih obuzima očaj. Džejms je sledećeg dana pisao: „Mora se desiti nešto
presudno, šta god - biće bolje od mirovanja. Ovo nam je peti mesec od brodoloma. Mislili
smo da ćemo za mesec dana stići do kopna! 'Bog je neumoljiv', i u to smo se sa gorčinom
uverili."
Čak ni jugozapadni olujni vetar, koji je duvao čitavog popodneva, nije podigao
raspoloženje. Bilo im je izuzetno teško da trpe nasrtaje tog vetra - iako su znali, kako je
Vorsli sročio„,da verovatno srljamo ka severu neverovatnom brzinom od kilometar i po na
čas!"
„Nanosi oluje", nastavio je Vorsli, „čupaju i kidaju naše slabašne šatore kao da će ih
ostaviti u dronjcima. Buka ne prestaje. Materijal je tako tanak da dim iz naših lula i cigara
pravi kovitlace i vrluda onako kako vetar spolja duva."
Noćni stražari su se svakog sata smenjivali. Čovek koji bi završio smenu otresao bi
sneg u mrklom mraku šatora i zavlačio se u vreću za spavanje. Pri tom bi bez izuzetka
razbudio sve prisutne. Kako je moguće spavati, pitao se Vorsli, „ako ti sneg pada na lice,
nečija stopala te gaze po stomaku, vetar prašti poput gromova, šator zvuči kao doboš, a
pukovnik hrče kao zver?"
Te noći, dok ih je oluja gurala dalje ka severu, Džejms je sumorno pisao: „Ostrvo Pole
je verovatno već sada južno od nas."

76
 POGLAVLJE 4

a bi sve bilo još gore, problem hrane - naročito loja za kuvanje - ponovo se bližio
D kritičnoj tački. Poslednju foku su ulovili pre tri nedelje, a neznatna zaliha od Adelinih
pingvina bila je na izmaku. Zalihe sa broda takođe su bile sve manje. Šesnaestog
marta potrošili su brašno. Napravili su pogače s nareskom za pse i nekolicina ljudi je
grickala i žvakala malene porcije duže od sat vremena.
Neizbežno, vratile su se i stare razmirice o Šakltonovoj zabrani da se lovi sva moguća
divljač. Čak je i Maklin, do tada potpuno uzdržan od kritike na račun Šakltonove politike,
bio toliko uznemiren da je smislio šifru preko koje će u svom dnevniku komentarisati
prilike bez straha da će neko otkriti njegove misli.
Sedamnaestog je pisao šifrovano: „Mislim da je Šef bio pomalo nesmotren jer nije
obezbedio svu moguću hranu kada su prilike bile dobre. Bilo je vredno rizika." Potom,
osamnaestog: „Lis je pre nekoliko dana preporučio Šefu da dovuku svu moguću hranu iz
Logora u okeanu u slučaju prezimljavanja na santi. Šef mu je prilično ljutito odvratio:
'Neće im škoditi da malo izgladne, kad su im prokleti apetiti tako veliki!'"
Dani su odmicali, a njihove porcije su se ravnomerno smanjivale. Nije više bilo ni čaja
ni kafe, a pošto nije bilo loja da se podloži za rastapanje leda, dozvoljena im je bila samo
jedna šolja „veoma razvodnjenog" mleka u prahu na dan. Služena je uz doručak, uz dvesta
grama fokinog mesa. Ručak je bio hladan, četvrt konzerve hladne čorbe i jedan biskvit.
Večera je bila smućena od ostataka foke i pingvina.
Većini ljudi nedostatak hrane bio je poput telesnog bola. Nekontrolisana žudnja tela za
gorivom protiv hladnoće ih je izjedala. Vreme je postajalo sve oštrije, a noćne temperature
su dosezale -20°. Tako da su, kada su im kalorije bile najpotrebnije, morali da opstaju na
nezapamćeno malim količinama. Nekoliko časova nakon jela veliki broj Ljudi morao je da
se zavlači u vreće za spavanje kako bi toplota odagnala drhtavicu do sledećeg obroka.
Bilo je nekih odvažnih pokušaja zbijanja šale s kanibalizmom. „Grinstrit i ja", pisao je
Vorsli, „zabavljamo se na Marstonov račun. Marston je najdeblji čovek u logoru i postali
smo veoma zabrinuti za njegovo zdravlje; pravimo istinsku predstavu darežljivosti nudeći
mu stare prežvakane kosti pingvina. Molimo ga da ne omršavi, pa se povremeno čak i
cenkamo oko njegovih delova i svađamo oko toga kome će pripasti najslađe. Konačno se
toliko zgrozio da nam više i ne prilazi."
Pokušaj šale bio je neuspešan jer je ta tema bila utemeljena u zbilji. Vorsli je i sam,
uprkos bolnim pokušajima sprdnje, postao ćutljiv i namrgođen.
Do dvadeset drugog marta situacija je postala toliko kritična da je Šaklton obavestio
Maklina kako će njegovi psi sutradan biti ustreljeni da bi ljudi jeli hranu odloženu za pse.
Maklin je bio pomirljiv: „Iskreno, ne vidim kako će nam to koristiti. Logor u okeanu je
očito nestao. Imamo goriva za još deset dana - nadamo se da ćemo uloviti još neku foku,
inače nam se zaista loše piše."
Jutro dvadeset trećeg marta bilo je studeno, a ledena masa obavijena neravnomernom
izmaglicom. Šaklton je ustao rano da protegne noge. Prišao je ivici sante, i kada se magla
na tren razmakla, ugledao je crnu siluetu daleko ka jugozapadu. Posmatrao ju je nekoliko
minuta, a zatim je pohitao ka šatoru i probudio Harlija. Dvojica ljudi su se vratila na ivicu

77
leda i zurila kroz maglu nekoliko minuta.
Silueta je svakako bila tamo - bilo je to kopno.
Šaklton je smesta otrčao natrag u kamp i trčao od šatora do šatora vičući: „Kopno na
vidiku! Kopno na vidiku!" Reakcije su bile čudne. Neki su iskočili iz šatora da se uvere, ali
drugi - hladni i obeshrabreni, umorni od lažnih uzbuna - nisu hteli da ustaju iz vreća za
spavanje, barem dok vesti ne budu potvrđene.
Međutim, ovo nije bilo priviđenje, niti daleki ledeni breg. Bilo je to jedno od Ostrva
opasnosti, prepoznatljivo, prema britanskom priručniku za plovidbu Antarktikom, po
ravnim liticama koje se strmo uspinju iz vode. Bilo je udaljeno tačno šezdeset sedam
kilometara, a svega trideset dva kilometra iza njega nalazilo se njihovo odredište, ostrvo
Pole.
Ljudi su neko vreme ostali tu da posmatraju kopno, sve dok im gusta magla nije
sakrila vidik. Međutim, rano po podne vreme se sjajno razvedrilo i u daljini su se videla
Ostrva opasnosti i crno podnožje planinskog venca iza njih, s vrhovima sakrivenim u
oblacima. Vorsli je prepoznao najviši vrh kao planinu Persi, deo ostrva Džojnvil na samom
vršku Palmerovog poluostrva.
Ostrvo je bilo daleko svega devedeset kilometara ka zapadu - skoro pod pravim uglom
u odnosu na njihovo plutanje. „Ako se led otvori, stići ćemo za jedan dan", pisao je Harli.
Ali nijedna duša nije verovala da će se led otvoriti. Naprotiv. Na vidiku je bilo čitavih
sedamdeset ledenih bregova, od kojih su mnogi bili nasukani - trenutno su sprečavali
otvaranje leda i značajniju plovidbu ka severu. Kada bi porinuli čamce, verovatno bi bili
zdrobljeni za nekoliko minuta.
Pored toga, sankanje preko leda bilo je nezamislivo. Masa je sada bila hiljadu puta
opasnija i neizvesnija nego pre tri meseca, kada su se pet dana mučili da pređu petnaest
kilometara krenuvši iz Logora u okeanu.
Prema tome, prizor kopna bio je samo još jedan podsetnik na njihovu bespomoćnost.
Grinstritovo raspoloženje odisalo je cinizmom: „Lepo je uveriti se da na svetu postoji još
nešto osim snega i leda, ali ne vidim razlog za uzbuđivanje, pošto nas to i dalje nikuda ne
vodi. Više bih voleo da smo ugledali gužvu foka, pa da se opskrbimo hranom i gorivom."
Koliko god ih je to frustriralo, prizor kopna im je prijao, kako je Džejms zabeležio, ako
ni iz kog drugog razloga, onda zato što je„prošlo više od šesnaest meseci otkada smo
poslednji put videli crne stene." Maklin je bio posebno dobre volje pošto je u uzbuđenju
Šaklton očito zaboravio odluku da njegov čopor bude ustreljen.
„Molim te, Bože", pisao je Šaklton te noći, „dopusti da uskoro stignemo na obalu." Ali
nestajalo im je kopna. Plutanje ih je odnelo na sam vrh Palmerovog poluostrva i dolazak
do zemlje izgledao je nemoguć.
Tako je, između njih i rta Horn, na dalekoj strani zlokobnog Drejkovog prolaza -
najburnijeg okeana na svetu - antarktički kontinent imao svega još dve ispostave:
Klarensovo ostrvo i Slonovsko ostrvo, udaljene nekih 190 kilometara ka severu. Osim
njih, nije bilo ničega.
Dvadeset četvrti mart bio je blistav i sunčan dan i vrhovi ostrva Džojnvil bili su jasno
vidljivi. Džejms je zurio u zbijeni, neprohodni ledeni krš; morao je da pribeleži: „Izluđuje
pomisao da bi nas u roku od dva dana spasao samo jedan procep širok oko šest metara.
Ništa se ne menja i svaki pokret je nemoguć. Svi smo ćutljivi, obuzeti mislima pod
šatorima i ne pričamo mnogo. Iščekivanje nas okupira."

78
 Napetost se pojačala predveče, kada su se u santi pojavile dve naprsline, na manje od
trideset metara od čamaca. Na sreću, nisu se proširile.
Odmah po svitanju sledećeg jutra iznenadio ih je nasilan vetar s jugozapada. Trajao je
samo do posle podneva, a potom je vetar uminuo i vreme se razvedrilo. Zalazak sunca
nagoveštavao je oluju; vatreni oblaci prekrivali su lice sunca. Ostrvo Džojnvil se još
jednom prikazalo na desnoj strani, ovog puta daleko i neprepoznatljivo.
Oštra studen doneta južnim vetrom trajala je cele noći, i svi su gorko patili. Tela su im
jedva mogla zagrejati vreće za spavanje.
Ostalo im je manje od jednonedeljne zalihe loja, tako da je dvadeset šestog marta
ukinuta podela mesnih odrezaka za doručak. Umesto njih, posada je dobijala pola porcije
psećeg nareska i pola šolje mleka u prahu. Po izuzetno hladnim danima dobijali su i po
nekoliko zrna šećera. Ručak se sastojao od jednog biskvita i tri kockice šećera, a večeru,
jedini takozvani topli obrok dana, činili su ostaci pingvina i foka, „prokuvani za najkraće
moguće vreme". Ni u jednom trenutku nisu dobijali vodu. Svako ko je bio žedan morao je
da napuni kanticu od duvana snegom i da je pritisne uz sebe ili spava s njom u vreći kako
bi ga istopio. Međutim, puna kutijica od duvana davala je svega dve-tri supene kašike
vode.
Šaklton je tog dana dobio obaveštenje da je nekoliko ljudi otelo komade loja i
pingvinskog mesa iz ostave i da pokušavaju da ih jedu - smrznute i presne. Šaklton je
smesta naredio da se ostatak zaliha smesti tačno pred njegov šator.
Pored toga, Maklinu je naloženo da pregleda otpadno meso namenjeno psima i potraži
bilo šta pogodno za ishranu ljudstva. Maklin je prerasporedio sve, odlažući samo ono što
je „previše smrdljivo za pomisao o jelu". Bila je to odurna zbirka komadića mesa,
pribeležio je Maklin, i dodao: „Nažalost, ako ne ulovimo još foka, moraćemo da je jedemo
presnu."
Sve su prilike bile da su i psi bili na redu za jelo. Do sada su bili pošteđeni samo zbog
toga što je postojala očajnička šansa da će još jednom posetiti Logor u okeanu i doneti
nešto hrane. Sada je to očigledno bilo nemoguće i psi su kad-tad morali biti ustreljeni i
pojedeni.
„Ne bih oklevao da jedem kuvano pseće meso", pisao je Maklin„,ali me ne bi radovalo
presno."
Nekolicina ljudi je već danima nagovarala Šakltona da dozvoli još jedan očajnički trk
do Logora u okeanu, koji je bio jedva vidljiv na nekih jedanaest kilometara odatle. Tamo je
ostalo još nekih trista kilograma nareska za pse i oko trideset kilograma brašna. Ali
Šaklton, iako smrtno zabrinut za stanje zaliha, nije dozvoljavao put preko toliko
nepouzdanog leda. Mlevenje leda retko je prestajalo; pritisak je verovatno poticao od neke
mase koja se zaglavila u zakrivljenom tesnacu Palmerovog poluostrva. Zvuk je odjekivao
svuda i led je podrhtavao. „Nadam se da naša santa neće posustati", komentarisao je
Grinstrit, „jer nigde u blizini ne vidimo drugu pogodnu."
Brojni ledeni bregovi u blizini takođe su potpomagali loše stanje ledene mase. Njihovo
duboko korenje je očigledno počelo da trpi potisak čudnih podvodnih strujanja. S vremena
na vreme bi neki bregovi prestali s mirnim kretanjem uz ledenu masu i nasilno pošli svojim
putem drobeći led bez muke i kršeći sve ispred sebe. Za njima bi ostao trag zdrobljenih i
izvrnutih santi. Smer ovih pijanih kolosa nije bilo moguće predvideti.
Vorsli je dvadeset sedmog marta zabeležio da je jedan ogroman breg neshvatljivo

79
zaokrenuo ka severoistku„,dok je jedan sa severa jurišao pravo ka našoj santi prešavši
osam kilometara za četiri sata. Srećom, glatko nas je zaobišao s istočne strane."
Mogućnost odlaska do Logora u okeanu umanjivala se svakog sata i Šaklton je bio
svestan da je došao poslednji trenutak. Neodlučnim glasom obavestio je Maklina da se
pripremi za mogući polazak rano ujutru. Maklin je već legao, ali je bio toliko oduševljen da
je ustao i neko vreme radio na konopcima zaprege i doterivanju sanki. Međutim, u zoru se
spustila teška magla, a led je bio prilično uskomešan. Šaklton je za vreme doručka došao
do petog šatora i obavestio Maklina da puta neće biti. Bio je to pravi slom razočarenja,
vrhunac noći pune vlage i magle, u kojoj se niko nije naspavao.
Čim je Šaklton izašao, Maklin se nekim beznačajnim povodom brecnuo na Klarka;
skoro istog trena počela je vika. Napetost se prenela i na Orde-Liza i Vorslija, koji uskoro
počeše razmenu bogohulnih reči. Usred svega, Grinstrit je ispustio svoje mleko. Okrenuo
se prema Klarku i prokleo ga zbog svega jer mu je na tren odvukao pažnju. Klark je
pokušao da se usprotivi, ali ga je Grinstrit nadjačao vikom.
Grinstrit potom zastade da uhvati dah i u tom trenu ućuta jer je potrošio sav gnev.
Tišina je prekrila i ostale u šatoru; svi su gledali u Grinstrita, kudrave kose, zaraslog u
bradu, čađavog lica, kako drži praznu šolju u ruci i bespomoćno gleda u sneg koji mu je
ispio dragoceno mleko. Bio je to tragičan trenutak, skoro na ivici suza. Klark bez reči
priđe i nasu nešto svog mleka u Grinstritovu šolju. Za njim se povedoše i Vorsli, Maklin,
Rikinson, Ker, Orde-Liz i najzad Blekboro. Završili su u tišini.
Odmah posle doručka ugledali su dve foke. Smesta su organizovane lovačke družine.
Prva grupa je uhvatila bližu foku, a drugi su bili nadomak plena kada ih je Šaklton opozvao
natrag u logor smatrajući da je led previše opasan.
Dok su se vraćali, Orde-Liz se onesvestio od gladi. Kao i obično, pojeo je samo pola
doručka - zalogaj hladnog psećeg nareska i kocku i po šećera - namerivši da sačuva ostalo
za kasnije. Nakon kratkog odmora uspeo je da ustane i vrati se u logor.
Kasnije tog dana magla se pretvorila u kišu, a temperatura je porasla na jedan stepen.
Većina ljudi se zavukla u vreće za spavanje i ostala tamo dok je padala kiša - tu noć i
čitavog sledećeg dana. Maklin je opisao: „Potok vode je prošao ispod moje vreće potpuno
je natopivši; rukavice, čarape i ostalo, sve mi je potpuno smočeno… Čak i sada, dok
sedim i pišem, s vrha šatora kaplje voda. Svo posuđe koje imamo - prazne šolje itd. -
koristi se da spreči dodatno vlaženje naših vreća. Uspeh je delimičan jer imamo dovoljno
sudova za samo jednu četvrtinu promočenih delova. Prostro sam kaput preko vreće i
čekam da se sakupi dovoljno velika barica, nakon čega ću je proliti u sneg po strani. Nije
lako budno motriti… molim se Bogu da nam pošalje suvo vreme jer je ovo krajnja beda.
Stanje duha u šatoru nikada nije bilo gore."
Kasnije tog popodneva kiša se pretvorila u sneg i oko pet sati padavine su prestale.
Džejms je bio noćni čuvar od devet do deset, i dok je šetao duž sante primetio je kretanje
leda. Kada je bliže pogledao, shvatio je da je santa „veoma jasno nabubrela", odnosno da je
led počeo da se podiže. Prijavio je svoje otkriće Šakltonu, koji je naredio da noćna straža
bude posebno pripravna.
U pet i dvadeset sledećeg jutra santa je prepukla.

80
 POGLAVLJE 5

ali Alf Čitam je bio na straži i protrčao je između šatora. „Pukotina!", vikao je.
M „Pukotina! Dižite se! Pomagajte!"
U roku od nekoliko sekundi posadnici su izbauljali iz šatora. Ugledali su dve
pukotine - jednu preko cele dužine sante, a drugu pod pravim uglom u odnosu na prvu.
Uz to, čitava santa se propinjala pod naletom vode.
Otrčali su do Džejmsa Kerda i iščupali smrznute klizaljke njegovih sanki iz leda. Potom
su ga dogurali na središte sante. Pukotina je do tog trena na nekim mestima bila široka šest
metara i polako se pomerala pod uticajem vode. Zalihe mesa bile su s druge strane.
Nekolicina ljudi preskočila je pukotinu na mestu gde nije bila previše široka i počeli su da
prebacuju meso preko kanala otvorene vode.
Do 6:45 sve je bezbedno prebačeno i rad je prekinut zarad doručka. Ljudi su čekali
svoje porcije, kada je led ponovo počeo da puca, ovog puta tačno ispod Džejmsa Kerda,
trideset metara od šatora. Naređenje nije ni bilo potrebno. Otrčali su do broda i brzo ga
dogurali bliže šatorima. Konačno su mogli da doručkuju - uobičajenu gromuljicu psećeg
nareska, nešto šećera i pola šolje mleka.
Još ne behu završili doručak kada se kroz izmaglicu pomolila neobična sen; kretala se
preko obližnjeg dela njihove bivše sante. Vajld je otrčao do šatora po pušku, kleknuo na
koleno i opalio. Životinja se zanela i polako klonula na led. Nekoliko ljudi je potrčalo prema
njoj - bio je to morski leopard dugačak skoro tri i po metra.
Samo jednim metkom, činilo se, Vajld je promenio život svih prisutnih. Pod nogama
im je ležalo petsto kilograma mesa i bar dvonedeljna zaliha loja. Šaklton je objavio da će se
za ručak gostiti jetrom životinje.
U dobrom raspoloženju družina je povela pse da dovuku trofej do logora. Kada su
rasekli zver, u utrobi su joj pronašli još pedesetak nesvarenih riba; pažljivo su ih odvojili da
budu pojedene sledećeg dana. Posao je završen u devet sati.
Šaklton je potom pozvao Maklina i obavestio ga da je došlo vreme da se njegovi psi
streljaju. Maklin se nije bunio jer zaista više nije bilo razloga da ih štede. Mogućnost
odlaska do Logora u okeanu nikada nije bila manja s obzirom na nove prilike u ledu, a
pošto su imali morskog leoparda, nije bilo potrebe da se rizikuje.
Vajld je pošao s Maklinom. Poveli su pse preko jedne uzane pukotine do mesta gde im
je nekad stajalo skladište. Usput su prošli pored otpadaka. Songster, bistri stari pas,
dograbio je bačenu glavu pingvina, dok je Bosin ugrabio neku kost. Obojici je dozvoljeno
da ih zadrže.
Maklin je s mučninom razvezivao jednog po jednog psa i vodio ih iza ledenog zida.
Vajld je kao i pre spuštao pse na sneg i pucao im u glavu. Songster je uginuo s
pingvinskom glavom u ustima, a Bosin nije ispuštao kost. Kada su svi psi pobijeni, Maklin
ih je isekao i odrao spremajući ih za jelo. Krinov čopor štenadi je takođe poubijan i isečen.
U kampu je bila upriličena bezmalo praznična atmosfera, u iščekivanju prvog vrućeg
ručka u poslednje dve nedelje. Predloženo je da probaju pseće meso i Šaklton se složio.
Krin je isekao svog psa Nelsona na male šnicle, a Maklin je učinio isto sa Grasom.
Kada je meso isprženo, Krin je požurio da ga podeli ljudima. Prvo je svratio do

81
Šakltonovog šatora; njegovo ogrubelo irsko lice provirilo je kroz zastor: „Doneo sam vam
komadić Nelsona da probate", vragolasto je rekao.
Pseće meso je naišlo na silno odobravanje. „Prava poslastica", govorio je Makniš.
„Naročito nama koji smo toliko dugo opstajali na mesu foke." Džejms ga je ocenio kao
„iznenađujuće dobro i ukusno". Vorsli je za komad Grasa koji je pojeo izjavio da„ima bolji
ukus nego morski leopard". Harli je otišao još dalje govoreći da je bilo „neprevaziđeno
nežno i ukusno, naročito Nelsonovo meso, ravno mladoj teletini".
Nadolaženje vode se nastavljalo čitavog jutra, čak i pojačavalo, tako da je posle ručka
Šaklton podelio ljude na dve grupe i organizovao stražu u smenama od četiri časa. Šaklton
je preuzeo prvu smenu, a Vajld sledeću. Ovako je pola posade uvek bilo spremno, budno i
pod punom opremom. Dvojica ljudi iz pripravne grupe bili su zaduženi da šetaju duž sante
tražeći nove pukotine ili bilo kakav razlog za uzbunu. Drugima je za to vreme bilo
dozvoljeno da odmaraju u šatorima.
Kako je dan odmicao bilo je sve više znakova neizbežnog razuđivanja mase. Nad
glavama su im leteli morski golubovi i laste, a Vorsli je ugledao i sjajnu, ogromnu snežnu
burnicu sa samo dve male crne trake na krilima - siguran predznak otvorene vode. Klark
je ugledao jednu meduzu u pukotini između dve ledene ploče i izravno izjavio da se takva
stvorenja susreću isključivo u blizini mora slobodnog od leda. Sve ovo, uz prizor crnog
morskog neba ka severozapadu, nadolaženje vode i temperaturu od jednog stepena,
doprinelo je Vorslijevom komentaru: „Prilike svakako obećavaju mnogo toga." Ali potom
je dodao: „Reči nade umeju biti puko laskanje."
Oko tri sata po podne počelo je da sipi, da bi oko osam uveče, po svršetku Vajldove
straže, počela prava kiša. Vajld i Makilroj su prešli u šator broj pet da sačekaju smenu, i
uprkos jadnim okolnostima gužve i vlage, naišli na prijatnu atmosferu. Svima je prijalo da
čuju neke nove priče umesto mnogo puta ponovljenih doživljaja starih, dosadnih sustanara
u šatoru.
Brzo po ulasku pridošlica ljudi se počastiše luksuzom šibice.„Jeste li spremni?", pitao
je Vajld, dok su pušači pripravno držali lule i cigarete. Tada je zapalio dragocenu šibicu
osvetlivši bradata lica. Fitilji od krzavog konopa u katranu bili su pripaljeni šibocom;
potom se svi zavališe i počeše zadovoljno pućkati.
Vajld ih je zatim zasuo serijom priča o svojim pustolovinama koje su uključivale dame,
dok je Makilroj opravdao svoju reputaciju kosmopolite među posadnicima otkrivši pažljivoj
publici svoje recepte za nekolicinu koktela, uključujući i jedan siguran afrodizijak po
imenu„milovatelj grudi". Izuzev ovoga, noć je protekla mirno. Kiša je do zore prestala, a
vetar se okrenuo ka jugu, odakle je duvao hladno i suvo. Nadolaženje vode je prestajalo.
Bez obzira na sve ohrabrujuće znake, ledena masa se tog dana i sledećeg jutra nije
značajno izmenila. Po podne, od jugozapada do severoistoka proteglo se veoma tamno
morsko nebo, ali pošto je otvaranje leda bilo malo verovatno Šaklton je odlučio da otkaže
straže za isplovljavanje. Nastavljeno je sa danonoćnim patrolama pojedinaca.
Te večeri, oko osam sati, baš kada je Maklin smenjivao Orde-Liza na straži, santa se
neočekivano uzdigla i prepukla, ne više od šezdeset centimetara od Vajldovog Šatora.
Maklin i Orde-Liz zajedno podigoše uzbunu.
Svi, medutim, behu legli, ubeđeni da neće biti promene, i uzbuna ih zateče u potpunoj
nepripravnosti. Nastao je metež oblačenja u mrklom mraku šatora; svi su se mučili da
pronađu odgovarajuću odeću i obuju čizme smrznute na -20°. Čak i kad su izašli iz šatora,

82
bili su zbunjeni po pitanju mesta i prirode nevolje. Trapavo su žurili po mraku gurajući se i
propadajući kroz nevidljive rupe u ledu. Ipak, red je konačno uspostavljen. Čamci su
primaknuti šatorima, dok je zaliha mesa, ponovo odsečena pukotinom, po mraku
prebačena na drugu stranu.
Šaklton je naredio da se noćna straža nastavi, ali da svi ljudi van dužnosti spavaju u
punoj opremi - uključujući rukavice i kape.
Nije bilo lako spavati. Santa se čitave noći primetno uzdizala nošena talasima, možda
čitavih trideset centimetara, možda i više - a neprestani potresi izazvani sudaranjem s
drugim santama držali su ljude u napetosti. Znali su da je santa sada tako mala da bi
sledeća pukotina sigurno odnela i zdrobila nešto - ili nekoga.
Ali sa jutrom se južni vetar predao i do podneva talasi posustaše. U podne, prvi put
nakon šest dana, Vorsli je obavio merenje. Nalazili su se na 62°33' južno, 53°37' zapadno.
Preplovili su zapanjujućih četrdeset pet kilometara za šest dana, sve uprkos neprijateljskim
severnim vetrovima. Ledeni pokrov je očito bio pod uticajem severnih struja.
Bio je to treći april, Makliodov četrdeset deveti rođendan. Družina mu je baš
nazdravljala za ručkom, kada se na ivici sante ukazala glava morskog leoparda. Makliod,
nizak ali čvrsto građen čovek, priđe zveri i poče da mlatara rukama imitirajući pingvina.
Morski leopard je očito poverovao glumi jer je iskočio iz vode i ustremio se na Maklioda.
Ovaj se smesta okrenuo i pojurio ka zaklonu. Morski leopard se dogegao nekoliko koraka
napred i stao, verovatno da sagleda ostala čudna stvorenja na santi. Odugovlačenje je bilo
smrtonosno po njega - Vajld je već doneo pušku iz šatora. Proizvoljno je nanišanio i opalio,
i dodao još petsto kilograma mesa ostavi.
Tako je količina zaliha stabilno rasla. S njom su rasle i porcije, a moral družine se
popravljao istim tempom. Mračno i sumorno gunđanje od prethodnih dana, kada su bili
nadomak proždiranja polutrulog presnog mesa, sada je nestalo, a pažnja im se povremeno
okretala pitanjima nevezanim za preživljavanje. Tog popodneva Vorsli i Ričardson su
započeli dugu i bučnu raspravu o veoma udaljenoj temi - razlikama u čistoći mlečnih
farmi Novog Zelanda i Engleske.
Iako je svako bio svestan da se okolnosti bliže kritičnoj tački, bilo je daleko lakše
suočiti se sa opasnošću punog stomaka.
Njihova santa, nekada široka čitavih kilometar i po, sada je bila manja od dvesta
metara. Uglavnom je bila okružena otvorenom vodom i trajno ugrožena prelivanjem vode i
sudaranjem s drugim santama. Klarensovo ostrvo je sada ležalo na 109 kilometara ka
severu i premda su, po svemu sudeći, plutali ka njemu, brinulo ih je sve zapadnije kretanje
ledene mase. Pretilo je da ih izvuče na more kroz Loperov kanal, 129 kilometara dug zaliv
između Slonovskog ostrva i Ostrva kralja Džordža.
„Ne bi bilo dobro", pisao je Makniš„,da odlutamo tim prolazom i završimo u moru."
Džejms je pribeležio:„U vazduhu se oseća iščekivanje. Nalazimo se na nekoj prekretnici,
nema sumnje u to. Ako sve bude kako treba, uskoro ćemo biti na kopnu. Sef samo čeka
otvor u ledu. Najveća opasnost je mimoilaženje s ostrvima zbog kretanja ledene mase. Naš
cilj, Klarensovo ostrvo i Slonovsko ostrvo…"
Sledećeg dana merenje je bilo nemoguće - bilo je vlažno i maglovito, a talasi behu jaki.
Međutim, petog aprila Vorsli je odredio poziciju - i otkrio da su se uputili pravo ka
otvorenom moru.

83
 POGLAVLJE 6

lutanje je nekako, za samo dva dana, zaokrenulo ka zapadu i prešli su neverovatna

P trideset četiri kilometra za četrdeset i osam časova, uprkos čeonom sudaranju s
vetrom.
Cela družina je bila zapanjena vešću. U roku od jednog minuta celokupan sklop
njihovog razmišljanja morao je da se promeni. Odredište je bilo Klarensovo ostrvo ili
Slonovsko ostrvo - ali sada više nije bilo ni govora o njima. „Ovo je dokaz jakih zapadnih
struja", rekao je Harli„,i više nema nade o iskrcavanju na Slonovsko ostrvo."
Pažnja im se naglo preusmerila na Ostrvo kralja Džordža na zapadu. „Sada se nadamo
istočnom ili severoistočnom vetru da nas povede ka zapadu dok nismo otplovili predaleko
na sever", pisao je Džejms. „Čudno je kako se izgledi mogu promeniti za samo nekoliko
dana - od dobrih do krajnje loših… Ili se priča o vetrovima i strujanju, ili se uopšte ne
razgovara."
Mnogi su sumnjali da će i najsnažniji istočni vetar moći da zaokrene lednike ka zapadu
dovoljno brzo da ne završe u okeanu. Tamo bi se led bez sumnje rastopio i u najboljem
slučaju bi ostali u čamcima, goli pred gnevom oluja Drejkovog prolaza.„Ne daj bože da
nas to zadesi", pisao je Grinstrit, „sumnjam da bismo preživeli."
Te noći, dok su ležali u vrećama za spavanje, zlokobni zvuci davali su im do znanja da
se ledena masa kreće. Sledeći dan je bio toliko oblačan da nisu mogli da utvrde poziciju.
Ali se u noć šestog aprila razvedrilo i vedrina je potrajala do svitanja. Daleko, skoro na
samom severnom horizontu, ugledali su ogromni ledeni breg. Međutim, dok se sunce
pridizalo, primetili su da su vrhovi brega obavijeni oblacima. Nijedan breg nije bio tako
visok - u pitanju je bilo ostrvo. Ali koje?
Sudeći po grubim procenama plutanja ka severozapadu, mnogi su pomislili da je u
pitanju Slonovsko ostrvo; drugi su držali da je to sigurno bilo Klarensovo ostrvo.
Zbunjivalo ih je to što vide samo jedno jer su ostrva morala biti podjednako udaljena od
njih. Prevagnula je grupa naklonjena Klarensovom ostrvu jer je činjenica da su njegovi
vrhovi od nekih 1.800 metara čitavih dvesta metara viši od planina Slonovskog ostrva, pa
samim tim i vidljivi s veće razdaljine.
Oblaci su se do doručka zgusnuli zaklanjajući kopno s vidika. Međutim, Vorsli je u
podne merenjem otklonio svaku sumnju da je to zaista Klarensovo ostrvo, udaljeno
osamdeset tri kilometra. Sto je bilo još važnije, koodinate su im kazivale da je napredak
leda ka zapadu usporen, te da su u protekla dva dana prešli trinaest kilometara ka severu.
Silan talas olakšanja preplavio je družinu.
„…naposletku", pisao je Džejms, „Slonovsko i Klarensovo ostrvo su nam i dalje cilj, a
vetar trenutno duva s jugozapada. Sanse su nam u ovom trenutku malo bolje. Led se
preko noći dodatno suzbio. Svuda vrvi od života. Svakog časa čujemo i vidimo kitove.
Jedan posebno ružan kit ubica je podigao glavu na našu santu i razgledao okolinu. Pingvini
krešte… Plivaju kroz vodu u jatima i poskakuju po površini poput nekih buva; divan su
prizor kada ih obasja blistavo sunce. Ovog jutra smo na tren ugledali dvadesetak foka… U
vazduhu se tiskaju gomile snežnih, velikih bumica i galebovi."
Ipak, prokleti lednik nije se otvarao. „Molimo boga da nas izbavi odavde", pisao je

84
Makln„,sa ovog zalutalog, nekontrolisanog leda, koji nas vodi ko zna gde, uprkos svom
našem trudu… Ali nalazimo se u rukama više sile, i bedni smrtnici poput nas ne mogu se
protiviti silama prirode. Ako ne stignemo do kopna, što je veoma moguće, mislim da bi
bilo dobro da se popnemo na neki ledeni breg. Zaista, mnogi su pričali o njima i
priželjkivali to već nedeljama, ali naravno, postoje nadmoćnija mišljenja."
Ta mišljenja pripadala su Ernestu Šakltonu. Bio je čvrsto rešen da se ne preseljavaju na
breg ako to nije neizbežno. Znao je da bregovi, iako izgledaju stameno, lako mogu da
izgube ravnotežu ako im se jedan kraj otopi brže od drugog i da se nakon toga naglo i
nepredvidivo prevrnu.
Noću su promuklo kreštanje pingvina i povremeno eksplozivno izdisanje kitova stvarali
skoro nesnosnu buku. Kada je svanulo, vreme beše vedro i prozračno uz umeren zapadni
vetar. Ljudi su ponovo ugledali Klarensovo ostrvo i veoma daleko s njegove leve strane
planinske lance Slonovskog ostrva. Vorsli je izbrojao deset vrhova.
Međutim, položaj Klarensovog ostrva se značajno izmenio u odnosu na prethodno
veče. Sada je bilo tačno na severu, što je značilo da su se nekako pomerili ka istoku.
Vorslijevo očitavanje u podne potvrdilo je pretpostavku. Za protekla dvadeset i četiri časa
jedva da su prešli tri kilometra ka severu - umesto toga, preplovili su dvadeset pet
kilometara ka istoku.
Bilo je teško poverovati u to. Lednik se sasvim preokrenuo. Pre dva dana su zapanjeno
shvatili da idu ka zapadu; sada su se suočili sa činjenicom da sve brže idu ka istoku - dalje
od kopna. „Ako vetar ne pređe na istočnu stranu", rekao je Grinstrit, „potpuno ćemo
zaobići ostrvo."
Sa severozapada je takođe snažno nadolazila voda. Probijala se ispod leda nekakvog
pokretnog brda - i njihova santa se s vremena na vreme dizala i po čitav metar. Orde-Liz
je čak dobio morsku bolest.
Kretanje lednika prema istoku bilo je očito kada su bolje pogledali bregove koji se
sporije kreću. Led je već bio toliko usitnjen da je podsećao na sirup.
Te večeri u 18:45 Makniš je pisao dnevnik:„Od juče voda pojačano nadolazi",
pribeležio je. „Ali ne pričinjava nam štetu pošto nam je santa već previše mala. Podiže se i
pada sa…" Nije dovršio rečenicu.
Začuo se snažan, tup udar i santa je pukla pod Džejmsom Kerdom. Na straži je bio
Vorsli; povikao je u pomoć i svi posadnici izjuriše iz šatora. Zgrabili su čamac baš u trenu
kad je pukotina počinjala da se širi. Druga dva čamca, koja su stajala na odvojenom delu
ledene ploče, hitro su preneta na istu stranu. Od sante je na kraju ostao trougao leda, a
strane mu ne behu duže od stotinak metara.
Nedugo posle ponoći vetar je zaokrenuo sa zapada na jugoistok i znatno oslabio.
Skoro u istom trenu sante su se razmakle i ukazali su se široki vodeni kanali. Led je do
svanuća ponovo srastao, ali je severno nebo bilo crno poput mastila. Nadolaženje vode se
pojačalo i ljudi su morali da se pridržavaju pri kretanju.
Za vreme doručka led se ponovo misteriozno razmakao. Malene sante postale su
usamljene bele tačke na tamnoj, hladnoj površini vode. Ali družina je čekala posmatrajući
vodu, i ledena masa se ponovo zgusnula. Sa svih strana dopirali su jači talasi,
ugrožavajući njihovu santu. Sredinom jutra, po treći put, kanali i bazeni otvorene vode
neobjašnjivo rastaviše led i počeše da se šire.
U pola jedanaest prolomio se Šakltonov vrlo povišen glas: „Skupite šatore i spremite

85
čamce!" Ljudi pohitaše na zadatak. Za nekoliko minuta šatori su sklopljeni, a spavaće
vreće spakovane u pramce čamaca. Potom je svaki čamac ponaosob odguran do ivice
sante.
Prasak!
Santa je ponovo prepukla, ovog puta tačno na mestu na kojem je do malopre stajao
Šakltonov šator. Polutke se brzo razmakoše odvajajući Stenkomba Vilsa i ogroman deo
zaliha od ostatka družine. Skoro svi skočiše na drugu stranu i počeše gurati čamac i
prebacivati zalihe natrag.
Potom su čekali… rastrzani između silne žudnje da porinu čamce bez obzira na rizik i
sigurnog znanja da posle toga ne bi mogli natrag. Koliko god mala, njihova santa je bila
jedina dovoljno velika u blizini. Ako bi je napustili, i ako bi se led zatvorio pre nego što
stignu do nekog novog mesta za logor, ne bi im bilo spasa.
Kroz sve te aktivnosti Grin se metodično bavio svojim poslom. Već je bio pripremio
masnu supu od foke i poslužio toplo mleko u prahu. Ljudi uzeše svoje porcije i progutaše
ih s nogu netremice posmatrajući led. Bilo je pola jedan i bazeni vode su postali nešto veći.
Svi su uprli pogled u Šakltona.
Led je trenutno bio otvoren - ali koliko će dugo moći da ostane takav? A opet, koliko
bi oni mogli da izdrže u suprotnom? Ogromna santa na kojoj je nekada ležao Logor
strpljenja sada se pretvorila u nepravilan pravougaonik leda, širok svega pedesetak
metara. Koliko je mogao izdržati pre sledećeg lomljenja i drobljenja pod njihovim nogama?
U dvadeset do jedan Šaklton je tihim glasom izdao naređenje:
„Porinite čamce."
Santa je oživela od žurbe. Grin je potrčao do svog kotla i ugasio vatru. Ostali su
pokupili komade platna i svezali preostalo meso i loj; potom požuriše ka čamcima.
Dadli Doker je skinut sa saonica i pušten da sklizne u vodu. Posadnici potom
utovariše zalihe: kutije suve hrane, vreću mesa, kotao na loj i klimavi stari šator broj pet na
rasklapanje. Prazne sanke su spuštene u vodu i privezane za rep čamca. Sledeći je bio
Stenkomb Vils, hitro porinut i natovaren, a za njim i Džejms Kerd.
Bilo je pola dva po podne kada se posada ukrcala na čamce. Izbacili su sva
raspoloživa vesla i svom snagom zapeli ka otvorenom okeanu.
Nisu se valjano ni udaljili od Logora strpljenja, a led je već počeo da se zbija.

86
DEO IV

87
 POGLAVLJE 1

rvi minuti bili su presudni i izludujuće napeti. Veslači su davali sve od sebe da veslaju
P složno, ali bili su trapavi i neuvežbani, dodatno sputani strepnjom. Led ih je okruživao
i nisu mogli da se razmašu veslima. Takođe, sudari su bili neizbežni. U svim čamcima
mornari su s pramaca pokušavali da odgurnu led, ali su komadi mahom bili teži od samih
čamaca.
Povišeni bokovi Džejmsa Kerda i Dadlija Dokera bili su dodatna smetnja. Sedišta su
sada bila previše niska za valjano veslanje i premda su po četvorica veslača u svakom
čamcu sedela na kutijama hrane, i dalje su se osećali nezgrapno.
Pa ipak, na njihovo iznenađenje, kao za inat ljubomornim stegama koje su ih vukle
natrag, dobro su napredovali. Sa svakom dužinom čamca led je bivao sve labaviji. Bilo je
teško reći da li se lednik razuđuje ili velikom brzinom ostavljaju Logor strpljenja za
sobom. U svakom slučaju, sreća je trenutno bila na njihovoj strani.
Tmurno nebo bilo je puno života; hiljade ptica - golubova, morskih lastavica, galebova
i srebrnih i snežnih bumica tiskalo se u vazduhu takvom gustinom da je njihov izmet kišio
po čamcima. Veslači su morali da obore glave. Takođe, kitovi su očito bili svud okolo.
Pojavljivali su se sa svih strana, povremeno prilazeći zabrinjavajuće blizu - naročito kitovi
ubice.
Džejms Kerd je bio predvodeći čamac i Šaklton je bio za kormilom. Koliko je led
dozvoljavao, kurs je okretan ka severozapadu. Pratio ga je Vorsli na čelu Dadlija Dokera i
Hadson u Stenkomb Vilsu. Njihova jednoglasna vika „o-ruk… o-ruk… o-ruk…" mešala se
s kreštanjem ptica i šumom nadolazeće vode. Svaki zamah uvlačio ih je dublje u ritam.
Logor strpljenja je za petnaest minuta nestao u nejasnoj ledenoj masi iza njihovih leđa.
Ali logor više nije bio bitan. Ta čađu prekrivena santa koja im je skoro četiri meseca bila
tamnica - a vrlo su joj dobro znali svaki kutak, kao što osuđenici upoznaju svoju ćeliju - i
koju su počeli da preziru, ali za koju su se tako često molili, sada je bila prošlost. Plovili su
u čamcima… zaista su plovili, i samo to je bilo važno. Nisu više ni pomišljali na Logor
strpljenja. Prilike su im nalagale da veslaju… beže… da se izbave. Za pola sata leda je bilo
samo u tragovima, a do pola tri već su prešli čitavih kilometar i po. Cak i da su želeli da se
vrate, to više ne bi bilo moguće. Pravac ih je vodio pored jednog visokog, zaravnjenog
brega, koji su severozapadni talasi žestoko nagrizali. More se lomilo o njegove ledenoplave
litice, a voda je pljuštala i do dvadeset metara u vazduh.
Baš kada su ga zaobilazili, začuli su duboko, hučno škripanje koje se pojačavalo.
Okrenuli su se nalevo i ugledali talas uskomešanog leda nalik reci lave, visok barem
šezdeset centimetara. Doticao je sa istoka-severoistoka i bio usmeren na njih. Bio je to
proizvod fenomena znanog kao cepanje plime: struja vode je doprla sa dna okeana i
pokupila masu leda sa sobom. Kretala se brzinom od neka tri čvora.
Isprva su bili zatečeni. Potom Šaklton zaokrenu pramac Džejmsa Kerda na desnu
stranu i doviknu ostalima da učine isto. Veslači su ukopali stopala i zapeli svom snagom
ne bi li utekli od ledenog talasa. Talas ih je ipak sustizao. Sedeli su tako da gledaju ledenu
masu, visoku skoro do linije njihovih pogleda. Oni koji nisu držali vesla bodrili su veslače i
udarali im takt istovremeno trupkajući nogama. Dadli Doker je bio najmanje pokretljiv i

88
dva puta je jedva izbegao sudar s ledom.
Nakon petnaest minuta snaga veslača počela je da čili, ali je i plimski procep počeo da
se sravnjuje. Nakon pet minuta je izgubio snagu i ubrzo nestao podjednako misteriozno
kao što se i pojavio. Odmorni ljudi preuzeše vesla, a Šaklton povrati Džejmsa Kerda na
severozapadni pravac. Vetar se postepeno okretao tako da im duva u leđa i izuzetno im je
pomagao.
Pozicija na kojoj su bili pri porinuću čamaca bila je 6I°45' južno, 53°56' zapadno, blizu
severnog kraja Brensfildovog moreuza.
Moreuz je dug oko 320 i širok nekih devedeset pet kilometara. Leži između
Palmerovog poluostrva i Južnih Setlandskih ostrva; povezuje opasni Drejkov prolaz s
vodama Vedelovog mora - i veoma je negostoljubiv. Imenovan je u čast Edvarda
Brensfilda, koji je 1820. malenim brodom poznatim pod imenom Vilijams uplovio u vode
koje danas nose njegovo ime. Prema britanskim izvorima Brensfild je bio prvi čovek u
istoriji koji je ugledao antarktički kontinent.
Za devedeset i šest godina, od časa Brensfildovog otkrića do popodneva devetog aprila
1916, kada su Šakltonovi ljudi izvlačili čamce iz leda, nije se saznalo ništa novo o uslovima
plovidbe u ovim pustim vodama. Čak i danas plovidbene smernice za Antarktik Mornarice
Sjedinjenih Država počinju izvinjenjem zbog malobrojnih podataka o ovoj oblasti. „Veruje
se", nastavljaju smernice, da u oblasti vladaju snažne, nepredvidive struje, brze i do šest
čvorova. Vetar ne utiče prejako na njih, tako da se često javljaju takozvani „ukršteni talasi"
- vetar duva u jednom pravcu, a struja se kreće u drugom. Tada se dižu veliki, ljutiti
talasi, visoki jedan, dva ili tri metra - baš kao kad more udara u nasip i podiže ogromne
penušave talase. Ukršteni talasi su pogubni po male brodove.
Osim toga, vremenske prilike u Brensfildovom moreuzu su pouzdano neprijatne. Neki
izveštaji govore kako je nebo vedro svakog desetog dana. Sneg obilno pada, a oluje su
uobičajena pojava - počinju u februaru i zaoštravaju se sa približavanjem antarktičke zime.
Čamci u kojima je družina zaplovila ovim pretećim morem bili su prilično čvrsti, ali
nijedno otvoreno plovilo nije doraslo putovanju koje ih je čekalo. Dadli Doker i Stenkomb
Vils bili su sekači - teški čamci od hrastovine, sa pravougaonom osnovom. Norveški
graditelji zvali su ih dreperbats, odnosno „čamci-ubice kljunastih kitova", jer su upravo
tome prvobitno i namenjeni. Svaki čamac na pramcu je imao čvrstu gredu predviđenu za
postavku harpuna. Bili su dugi šest i po i široki 1,85 metara. Imali su po tri sedišta, uz
neveliki skladišni prostor pod pramcem i repom. Imali su takođe i debele jarbole na koje se
moglo privezati jedro; ali ipak su bili namenjeni za veslanje, a ne za jedrenje. Jedina razlika
između ova dva čamca bila je to što je Makniš daskama dodao Dadliju Dokeru nekih
dvadeset centimetara visine.
Džejms Kerd je bio dvokraki kitolovački čamac dug 6,75 i širok 1,87 metara. Izgrađen
je u Engleskoj po Vorslijevoj narudžbini - baltička borovina presvučena preko rama
američkog bresta i engleskog hrasta. Iako je bio malo veći od preostala dva čamca, bio je
lakši i pokretljiviji zahvaljujući upotrebljenim materijalima. Makniš ga je podigao za nekih
trideset pet centimetara, pa je i pod punim teretom bio šezdeset centimetara iznad vode.
Prema tome, Kerd je bio najizdržljiviji za plovidbu.
Što se tiče težine, čamci nisu bili prepunjeni - Vils je nosio osam ljudi, Doker devet a
Kerd jedanaest. Svaki je mogao poneti barem dva puta više posadnika. Kako su stvari sada
stajale, ipak nije bilo mesta za opuštanje. Šatori i smotane vreće za spavanje zauzimale su

89
neočekivano mnogo mesta. Kutije zaliha i velika količina opreme ostavljale su premalo
mesta za same ljude.
Po podne, dok su se držali severozapadnog kursa, tri čamca su sjajno napredovala.
Nailazili su na prilično guste pojaseve leda, ali nijedan im nije zaprečio put. Nešto posle pet
časova svetlost je počela da nestaje. Šaklton je pozvao ljude u ostalim čamcima da ostanu
blizu dok ne pronađu pogodno mesto za logorovanje. Veslali su još nekih pola sata i naišli
na ravnu, tešku ledenu ploču, široku dvestotinak metara. Šaklton je procenio da je
pogodna. Trebalo im je nekih šest pokušaja borbe sa talasima da bezbedno izvuku čamce
na led. Iskrcavanje je završeno u šest i petnaest. Grin je podložio lojnu peć, a ostatak
družine je podigao šatore; šator broj pet je bio toliko nestabilan da je Šaklton dozvolio
njegovim korisnicima da spavaju u čamcima.
Večera se sastojala iz nešto psećeg nareska i dva biskvita po osobi. Sve je završeno u
osam časova i svi osim stražara pođoše na spavanje. Dan je bio zamoran, ali uzbudljiv. Po
Vorslijevoj proceni prešli su dobrih jedanaest kilometara ka severozapadu. Iako razdaljina
nije bila zadivljujuća, činjenica da su najzad uposlili čamce činila se kao ispunjenje snova.
Nakon pet i po meseci na ledu najzad su pošli na put „radeći nešto zarad sebe", kako je to
Maklin opisao. Zaspali su veoma brzo.
„Pukotina - hej!", povikao je stražar nekoliko minuta nakon što su polegali. Umorni
ljudi isteturaše se iz šatora; neki ne behu ni obučeni. Međutim, uzbuna je bila lažna i
posadnici upuzaše natrag u vreće za spavanje.
Oko jedanaest časova Šaklton je osetio neku neobičnu zebnju, pa se obukao i izašao
napolje. Primetio je da se talasi pojačavaju i da se santa na kojoj su bili okrenula tako da ih
prima na grudi. Posmatrao je to nekoliko trenutaka, kada se najednom začuo dubok tup
udarac - led mu je prepukao tačno između nogu i po sredini šatora broj četiri, u kome je
spavalo osam mornara s prednje palube.
Santa se prepolovi za tren. Šator je klonuo i začuo se pljusak. Mornari izbauljaše ispod
mlitavog platna.
„Neko nedostaje", začulo se. Šaklton potrča napred i poče da čupa šatorsko platno.
Čuo je prigušen hropac iz mraka. Kad je konačno uklonio šator, spazio je bezobličnu masu
kako se praćaka u vodi - bio je to čovek u vreći za spavanje. Šaklton se savi, uhvati vreću
i jednim silnim potezom izvuče je iz vode. Tren potom polovine prelomljene sante sudariše
se s nasilnim potresom.
Čovek u vreći za spavanje bio je Emi Holnes, jedan od ložača. Bio je potpuno mokar,
ali živ, i nije bilo vremena da se brinu o njemu - pukotina se ponovo otvarala, ovog puta
veoma brzo. Stanari Šakltonovog šatora i ljudi koji su spavali u Kerdu ubrzano su se
odvajali od družine. Bacili su konopac preko pukotine, i dve male grupe ljudi povukoše
svaka na svoju stranu. Nekako su uspeli da nanovo spoje polovine. Hitro su prebacili
Kerda preko pukotine i ljudi pređoše na veću santu. Šaklton je čekao da drugi pređu na
sigurno, ali kada je došao red na njega, komadi su se opet razdvojili. Povukao je konopac,
ali jedan čovek bio je nemoćan. U roku od minut i po nestao je u tami.
Dugo, činilo se, niko nije progovarao; potom iz tame začuše Šakltonov glas: „Porinite
jedan čamac."
Vajld je upravo izdao isto to naređenje. Vils je spušten u vodu i šest dobrovoljaca
uskočilo je u čamac. Izbaciše vesla i požuriše prateći Šakltonov glas. Konačno su ga
ugledali u tami. Približili su se santi, Šaklton je uskočio u čamac, i zajedno se vratiše u

90
logor.
Sada nije bilo ni pomisli o spavanju. Šaklton naredi da se pripali peć, a potom se
okrenu prema Holnesu, natopljenom do gole kože, koji više nije mogao da dođe sebi od
drhtanja. Nisu imali suvu odeću za njega, osim one koju su sami nosili. Da bi spasli
čoveka od smrzavanja, morali su da ga pokreću dok mu se odelo ne osuši. Do kraja noći
ljudi su ga na smenu vodili u šetnju. Čuli su hrskanje njegove zaleđene ode će i zvuk
ledenog praha koji je opadao s njega. Iako se nije žalio na ode ću, Holnes je satima gunđao
zbog duvana koji je izgubljen u vodi.

91
 POGLAVLJE 2

rvi znaci svetlosti na nebu označili su kraj noći u pet ujutru. Bio je to deseti april.
P Vreme je bilo daleko od ohrabrujućeg - tmurno i magleno, sa snažnim istočnim
vetrom koji je s prekidima donosio delove snežne oluje preko ledene vode. Ni
Klarensovo ni Slonovsko ostrvo nisu bili na vidiku i Vorsli je mogao samo da pretpostavlja
da se nalaze negde na severu, otprilike pedeset-šezdeset kilometara. Istočni vetar je naneo
novu masu leda na njihovu santu, tako da su, po trenutnim prilikama, ponovo bili
zatočeni.
Ipak, bilo je nagoveštaja otvaranja u ledu i nakon doručka bili su spremni za hitro
porinuće. Šaklton je odlučio da olakšaju čamce; ostavili su neke alatke za led i dve-tri
kutije suvog povrća. Nešto pre osam sati led je počeo da se razmiče, a u osam i deset
Šaklton je naredio da se čamci porinu.
Jedan nezgodan talas je rasekao more, pri čemu su se čamci dobro ustresli, a veslanje
je postalo izuzetno teško. Međutim, uskoro se led sasvim otvorio i u roku od sat vremena
našli su se na slobodnom vodenom prostranstvu, dok im je led sa obe strane iščezavao iz
vidokruga. Nakon više od godinu dana gledanja u led, bio je to prijatan prizor. Šaklton
dade naredbu da se razviju jedra.
Kerdova dva jarbola podigoše prednje i središnje jedro, a razvili su i maleno trouglasto
jedro do pramca. Doker je nosio jedno jedino vučno jedro, a Vils veoma malo prednje i
trouglasto. Čamci su, prema tome, bili loše uparena grupa za jedrenje - što se pokazalo
čim su podigli jedra.
Kerd je uhvatio vetar i zalomio ka levoj strani napredujući daleko brže od druga dva
čamca. Iako je Doker bio nešto brži od Vilsa, razlika nije bila velika, i nijedan nije mogao
da uhvati vetar. Kerd je morao da se vrati da ne bi ostavio druge daleko iza sebe.
Oko sredine jutra čamci naiđoše na ogradu čvrsto zbijenog leda u dugačkoj liniji koja
je očito pratila struju. Sante su bile veterani; pretrpele su godine lomljave u Vedelovom
moru i sada su se kretale ka obodima Antarktika da bi bile rastopljene. Njihove ivice nisu
bile oštre kao kod nedavno prepuklih ledenih ploča, već oborene i izglađene erozijom
vode. Više od sat vremena tri čamca su se kretala ka zapadnom kraju ove drevne povorke
leda. Posle jedanaest sati ukazao im se prolaz i proveslaše kroz njega.
Smesta im je postalo jasno da su sada na otvorenom okeanu. Ironično, ali to su sanjali
još od dana Logora u okeanu - a stvarnost je bila sasvim suprotna snu. Čim su ostavili
barijeru leda iza sebe, vetar ih je ošinuo svom snagom, a ustalasano, lomno more naletelo
je na njih sa severoistoka. Ledena voda je prštala po njima dok su dignutih jedara
pokušavali da se probiju ka severu-severoistoku. Studeni naleti vetra šibali su ih po licima,
što im je padalo još teže jer su bili neispavani. Na Dokeru su se Orde-Liz i Ker svalili na
hrpu vreća za spavanje, ophrvani morskom mučninom.
Ipak, posada se nije žalila. Znali su da negde iza magle, verovatno ne više od pedeset
kilometara ka severu, leži kopno - i zaista su mu se sve više približavali. Kada je došlo
vreme za ručak, Šaklton je dozvolio izdašnu količinu biskvita, hladnu suvu hranu, pseći
narezak i po šest kocki šećera..
Međutim, rano po podne vetar se silno pojačao i čamci su počeli da primaju veliku

92
količinu vode. Duže od sat vremena Šaklton je držao severoistočni kurs u nadi da će se
čamci nekako izboriti s talasima. Ali oko dva po podne shvatio je da je borba nesmotrena i
naredio da se vrate u zaštitu ledene barijere.
Čamci se okrenuše i pohitaše natrag nošeni vetrom. Za nekoliko minuta stigli su do
oboda lednika i produžili ka zapadu tražeći santu za koju bi se mogli pričvrstiti. Najveći
komad leda koji su pronašli bio je jedan „gladak breg", kako ga je Vorsli opisao - gusta
masa tamnoplavog krtog leda, površirve nekih trideset pet kvadratnih metara. Na nekim
mestima uzdizao se i do četiri i po metra iznad vode. Plutao je nezavisno od ostatka mase i
očito je već dugo plovio morem. Linija gaza bila mu je izjedena vodom, a iza nje je ostao
viseći opasač šupljikavog leda.
Šaklton nije bio naklonjen novim rizicima nakon neprospavane noći pune opasnosti.
Družina je morala da provede noć u čamcima. Privukli su se uz breg i zabili vesla u led.
Potom su zavezali pramce za vesla i čekali tamu.
Za nekoliko minuta, međutim, sa severoistoka je doleteo živahan vetar i more ga je
dočekalo na isti način. Čamci počeše da se sudaraju prilično snažno - pretili su da se
otrgnu od vesala kojima behu pričvršćeni za santu. Pored toga, vetar je brisao sneg preko
površine leda i nanosio im ga pravo u lice. Nakon nekih pola sata ove muke Šaklton je
ostao bez izbora. Ako su mislili da spavaju - a posada je morala spavati - nije bilo zamene
za logorovanje na ledu. Neodlučno je izdao naređenje.
Čamci se privukoše još bliže glatkom bregu i pola družine se pope na led. Brzo su
prikupili hranu i opremu. Tada je nastupilo mučenje s čamcima. Šupljikavi obod na ivici
brega bio je strm i nestabilan, visok skoro metar i po. Morali su da vuku čamce pod skoro
pravim uglom u odnosu na vodu da ne bi prilazili nesigurnoj ivici.
Vils je bio prvi, i izvučen je bez problema. Doker nije bio tako lagan. Na pola puta led
je izdao Bila Stivensona, jednog od ložača, i čovek ulete u ledenu vodu. Šestorica ga
izvukoše na sigurno. Kerd je bio poslednji, i ledena ivica se opet smrskala. Šaklton, Vajld i
Harli su uspeli da se uhvate za čamac; u suprotnom bi upali u vodu. Bilo je pola četiri kada
su najzad osigurali čamce, i već su se nalazili na izmaku snage. Jedva da su sklopili oči u
poslednjih trideset šest časova. Ruke su im se ožuljale i promrzle jer nisu bile naviknute na
vesla. Odeća im beše natopljena morskom penom, a kada su razvili vreće za spavanje,
videše da su i one vlažne.
Ali u tom trenutku jedino je san bio važan. Nakon večere hladnog psećeg nareska,
mleka i nekoliko komadića šećera uvukli su se u vreće ne skidajući odeću. Neki ljudi, pre
nego što su sklopili oči, pokušali su da poslednjim atomima snage pribeleže događaje tog
dana u svoje dnevnike. Vorsli je napisao:„Po mojoj proceni, ako danas pređemo petnaest
kilometara (ka severozapadu), struja će nas dobro poneti ka zapadu pred ovim jakim
istočnim vetrom." A Harli je pribeležio reči koje su svima bile prve u mislima:„…daj bože
da ova santa noćas ostane čitava."
Nekim čudom, ostala je, ali su daleko pre zore shvatili da nešto drugo nije u redu. Sa
izlaskom sunca probudili su se da prisustvuju užasnom spektaklu prirode.
Vetar je preko noći postao bezmalo olujan i naneo ogromne količine leda odnekud sa
severoistoka. Sada se lednik pružao po čitavom horizontu, bez ikakvih otvora. Komadi
santi i smrskane ploče u deset hiljada različitih oblika prosto su pojeli površinu vode. Sa
severozapada su dolazili pokretni bregovi visoki po devet metara. Probijali su stazu kroz
ledenu masu, a putevi im behu udaljeni po osamsto metara. Bez njih na obzorju, glatka

93
santa se činila vrtoglavo visokom, ali sada kao da je utonula u dolinu iz koje se horizont i
ne nazire. Kroz vazduh se prolamao zagušeni urlik vetra i talasa koji se promuklo krše
između komada leda, dok je sam led neprekidno grmeo drobeći se.
Ledena masa je sa svih strana udarala i probadala njihovu santu, dok joj je voda u isti
mah nagrizala liniju gaza. Santa im je zahvaljujući veličini bila sporija od ostatka ledene
mase. Komadi leda su povremeno otpadali s nje, a svaki je donosio mučan potres.
Upravo se ovakve situacije pribojavao Šaklton još od prvog nadolaska vode u Logoru
strpljenja. Breg se drobio pod njima, spreman da prepukne ili da se bilo kog trena
prevrne. Ipak, porinuće čamaca bilo bi ravno idiotizmu. Bili bi smrskani u roku od jednog
minuta.
Bili su na neki užasan način zadivljeni prizorom. Stajali su tu, napeti i svesni da bi
svakog trena mogli da budu zbačeni u more, zdrobljeni, udavljeni ili ostavljeni da plutaju u
ledenoj vodi dok im se iskra života ne smrzne. Ipak, nije se mogla opovrgnuti lepota
prirodne predstave.
Mnogi su, gledajući prizor, pokušali da izliju osećanja u reči, ali niko nije pronašao
prigodne izraze. Redovi Tenisonove Arturove smrti prolazili su kroz Maklinovu glavu: „…
nikada ne videh niti ću videti, ovde ili ma gde drugde, dok god sam živ, pa makar
proživeo tri smrtna života, ovakvo čudo…"
Šaklton se popeo do jednog uzvišenja od neka tri metra na daljem kraju brega i
posmatrao beskrajno ledeno prostranstvo. Tu i tamo u daljini ukazivali su se tamni
kanalčići ili mali bazeni otvorene vode. Jedina nada družine bila je da će se jedan od tih
otvora približiti njihovom bregu i okružiti ga kako bi mogli da pokušaju bekstvo. Ali
pukotine su iznova i iznova prilazile nedovoljno blizu, skretale s puta ili nestajale
prekrivene ledom. Čekali su satima - do osam, devet, deset. Čamci su bili spremni još od
zore, a oprema i zalihe bile su pri ruci radi što bržeg tovarenja.
Posadnici su gledali u Šakltona na uzvišenju. Gledajući ga odozdo mogli su bolje videti
nepokolebljiv stisak njegove vilice, ali i podočnjake od umora, brige i napetosti.
Povremeno je, kada bi se ukazala šansa, dovikivao ljudima da se pripreme. Oni bi otrčali
do čamaca i čekali, ali bi Šaklton uskoro oborio pogled i odmahnuo glavom. Sanse su
promicale.
Dok su čekali, njihov breg je trpeo sistematsko uništenje, komad po komad. Kasno tog
jutra ogroman talas odvalio je i potopio komadinu od šest metara. Pritisak leda i vode
pridržavao je breg da se ne preokrene. Postojala je velika šansa da će izgubiti izjedeni donji
deo i prepući po horizontali.
Stiglo je i podne. Breg je bio manji, ali je led i dalje bio zbijen. Talasanje se pojačavalo.
Ljudi su obedovali stojeći, uz tih razgovor. Oko jedan sat mučna misao poče da se širi
među njima. Šta će se desiti ako padne mrak, a led ostane zbijen? Uz ovakve udarce breg
nikako nije mogao potrajati do sledećeg jutra. Ove noći bi sigurno završili u vodi.
Bilo je slabašnih pokušaja šale, trudili su se i da se pomire s tim ili da prosto ne
razmišljaju. Grinstrit je uzeo dnevnik i pokušao da piše: „…veoma napeti trenuci jer se naš
breg ljulja i njiše, budući da…" Zapis je prekinut u pola rečenice. Nije vredelo; nije se
mogao koncentrisati.
Nešto posle dva sata, znajući da je ostalo samo tri sata dnevnog svetla, družina je
utonula u tišinu. Mnogi otvori su prošli kraj njih, ali su bili predaleko. Posmatrali su
Šakltona kako prati još jedan bazen koji se približavao sa severa, ali niko nije očekivao

94
pravu šansu.
Začula se ushićena vika. Led se raspadao sa suprotne strane. Okrenuli su se i zurili s
nevericom. Masa se misteriozno razdvajala, kao pod uticajem neke nevidljive sile. Mogli
su videti male virove i vrtloge u vodi. Očito je neka neočekivana struja isplivala iz morskih
dubina. Skakali su od sreće upirući prste u površ mastiljave vode koja se širila pred
bregom.
„Porinite čamce", vikao je Šaklton žurno silazeći sa svoje osmatračnice. „Ubacujte
prtljag kako stignete." Nestrpljive ruke povukoše čamce i pojuriše do ivice brega. Površina
vode bila je metar i po niže, pa su bezmalo bacali čamce u nju. Mornari skočiše dole i
hitro prihvatiše kutije sa zalihama. Moglo se loše završiti jer se led u jednom trenutku
zaneo, umalo uklještivši Dokera, ali su ga žurno odgurali u stranu. Za pet minuta čamci su
zaplovili.
Do sada je njihovo odredište bilo Klarensovo ili Slonovsko ostrvo - na koje prvo naiđu.
To su bili najlogičniji izbori, najbliži komadi kopna. U trenu kada su čamci porinuti iz
Logora strpljenja Klarensovo ostrvo je bilo udaljeno šezdeset tri kilometra ka severu.
Ploveći ka severozapadu umanjili su tu udaljenost na nekih četrdeset kilometara severno-
severoistočno, po Vorslijevoj proceni. Međutim, poslednje merenje bilo je pre dva dana, a
od tada su, nošeni severoistočnim vetrom, verovatno prešli ogroman put ka zapadu. Pored
toga, najveća otvorena površina vode vodila je ka jugozapadu - prema Ostrvu kralja
Džordža, udaljeno nekih 130 kilometara. Šaklton je na licu mesta doneo odluku da će
odustati od puta ka Klarensovom i Slonovskom ostrvu - uputili su se ka Ostrvu kralja
Džordža.
Taj pravac je u svakom slučaju bio poželjniji. Klarensovo i Slonovsko ostrvo su bili
daleko od svega i, koliko je Šaklton znao, neposećeni. Ali od Ostrva kralja Džordža moglo
se ploviti dalje od ostrva do ostrva, pri čemu je najveći raskorak bio dug trideset
kilometara sve do Ostrva obmane, udaljenog još nekih 160 kilometara. Ovde su ostaci
vulkana načinili odličnu prirodnu luku i kitolovci su je često posećivali. Takođe su verovali
da na Ostrvu obmane postoji i zaliha hrane za brodolomnike. Ali najvažnije je bilo to što su
kitolovci na ostrvu sagradili malu, grubu kapelu. Cak i da ne nabasaju ni na jedan brod,
Šaklton je bio ubeđen da bi mogli srušiti tu crkvu i sačiniti dovoljno veliko plovilo od njene
drvene građe.
Čitavog popodneva su održavali jugozapadni kurs. Oko pola četiri Šaklton je s Kerda
dao signal da se razviju jedra. Nejednakost brodića se ponovo pokazala, skoro u istom
trenutku. Dok su Kerd i Doker glatko sekli talase, Vils je hramao i sve više zaostajao.
Nakon nekog vremena Šaklton je priveo Kerda u zaklon jedne sante i doviknuo Vorsliju da
se vrati po Vilsa. Doker se skoro sat vremena borio protiv vetra, da bi na kraju privezao
Vilsa za sebe i vratio se do Kerda.
U trenu kada su se tri čamca ponovo susrela tama je počela da se spušta velikom
brzinom. Šaklton se plašio sudara s ledom, tako da su spustili jedra i produžili veslanjem.
S poslednjim tračkom svetla usmerili su se ka jednoj santi i privili se uz nju. Međutim, ove
noći nije bilo logorovanja - niti je ikada trebalo da ga bude, po Šakltonovom mišljenju. Već
dva puta su naučili lekciju i bilo im je zauvek dosta leda. Iskrcao se samo Grin, noseći
svoju peć na loj i zalihe hrane. Skuvao je nešto mešanog fokinog mesa i zagrejao malo
mleka. Ljudi su jeli sedeći u čamcima.
Kada su završili, produžili su put. Čamci su bili privezani jedan za drugi, a Doker je bio

95
predvodnik. Družina veoma polako poče da vesla ka jugozapadu. Parovi su se smenjivali
za veslima, dok su ostali čučali na pramcima i osmatrali ivice leda kako bi čamci ostali u
zaštićenoj liniji. Posebno su motrili na ogromne sante i bregove koji su dovoljni da
smrskaju čamce. Počeo je da pada i sneg - ogromne mokre pahulje rastapale su se pri
dodiru. Osmatračima je bilo dvostruko teže da rade svoj posao po snegu. Upinjali su
umorne oči prkoseći vetru kako im kretnja leda ne bi promakla.
Smene za veslima trajale su veoma kratko da bi ljudi što češće mogli da se zagreju.
Jedino su tako mogli izbeći smrzavanje. Oni koji nisu veslali ili osmatrali činili su sve što
su mogli da im krv prostruji. Spavanje je sada bilo nemoguće jer se nigde nije moglo
prileći. Dno svih čamaca bilo je pretrpano prtljagom, tako da nisu imali dovoljno mesta ni
za stopala. Pramci su bili uglavnom ispunjeni vrećama za spavanje i šatorima, a na
poprečnim veslačkim klupama više nije bilo mesta. Tako je mesta za ljude van dužnosti
bilo samo u sredini čamaca, i tu su sedeli, šćućureni radi toplote.
Čitave noći javljali su se praskavi vodoskoci i zvuci pare pod pritiskom kao znak
blizine kitova. Oni su postali glavna briga te duge, crne noći. Kitovi su izranjali sa svih
strana razbacujući led kako bi mogli da udahnu vazduh. Zaista je bilo zanimljivo pitanje da
li kitovi razlikuju dno čamca od ledene ploče.
Oko tri ujutru čitava posada je bila ushićena - Hadson je histerično vikao: „Svetlo!
Svetlo!", upirući prstom ka severozapadu. Svi su ustali i zagledali se u pravcu Hadsonove
ruke. Uzbuđenje je potrajalo samo jedan surov trenutak - dok se nisu pribrali i shvatili
besmislenost situacije. Potom se ponovo skrasiše psujući Hadsonovu glupost i davanje
lažne nade. Hadson je i dalje tvrdio da je video svetlost i proveo je još neko vreme
gunđajući kako mu niko ne veruje.
Oko pet sati nebo je počelo da se razvedrava. Uskoro je zora dvanaestog aprila raširila
očaravajuće zrake preko horizonta. Sunce se uspinjalo kroz potpuno vedro nebo, i sam taj
prizor bio je dovoljan da promeni mnogo toga. Doplovili su do jedne velike sante i Grin se
ponovo iskrcao da pripremi fokino meso i toplo mleko. Ponovo su isplovili nakon doručka
i produžili pod idealnim uslovima - široki pojas otvorene vode s jedne strane bio je zaštićen
ledenom masom na kojoj je spavalo na stotine foka.
Oko pola jedanaest Vorsli se mašio svog sekstanta. Pridržao se za jarbol Dokera i
pažljivo merio - prvi put nakon što su napustili Logor strpljenja. U podne je ponovio
proces, dok su ostali čamci čekali rezultat. Svi pogledi bili su upereni na njega dok je
sedeo na dnu čamca i sabirao svoje cifre. Čekali su da vide njegov izraz lica kada otkrije
tačnu poziciju. Trebalo mu je duže nego obično i izraz mu je odavao zbunjenost. Ponovo
se preračunao, i zbunjenost je bila zamenjena brigom. Još jednom je proverio i polako
podigao glavu. Šaklton je priveo Kerda uz Dokerov bok i Vorsli mu je pokazao poziciju -
62°1' južno, 53° zapadno.
Bili su na dvesta kilometara istočno od Ostrva kralja Džordža i devedeset osam
jugoistočno od Klarensovog ostrva - trideset pet kilometara dalje od kopna nego u
trenutku kad su napustili Logor strpljenja pre tri dana!

96
 POGLAVLJE 3

lovili su ka zapadu, a pomagao im je i jak istočni vetar - ali u stvari su se kretali u

P suprotnom smeru. Nalazili su se na trideset dva kilometra od prvobitne pozicije,
odnosno osamdeset kilometara istočnije nego što su mislili.
Vesti su bile tako srceparajuće da su neki odbijali da poveruju. Nije to bilo moguće.
Vorsli je pogrešio. Ali ne. Izvršio je i treće merenje rano po podne i utvrdio da se ostrvo
Džojnvil, koje im se izgubilo s vidika pre dve nedelje, nalazi na samo 128 kilometara od
njih.
Uhvatila ih je neka nepoznata i neosetna istočna struja - tako moćna da ih je uprkos
burnom vetru gurala natrag.
Da bi stigli do Ostrva kralja Džordža morali bi da plove pravo uprkos struji, tako da je
Šaklton treći put najavio promenu odredišta. Ovog puta to je bio Zaliv nade, nekih 210
kilometara od vrha Palmerovog poluostrva, nešto dalje od ostrva Džojnvil. Čamci se
okrenuše ka jugu, a ljudi klonuše u skoro potpunoj tišini, umorni i obeshrabreni, skrhane
nade da će skoro stupiti na kopno.
Kasno po podne severni-severozapadni vetar se pojačao i čamci naiđoše na raštrkanu
ledenu masu. Šaklton se pribojavao da će biti opasna po mraku. Dao je naredbu da
pristanu čim budu mogli. Vorsli je predložio da nastave pod veslima, ali Šaklton je odbio.
Pokušali su da nađu santu za koju bi mogli da se privežu dok ne prođe noć. Ali nije bilo
takve - nije bilo čak ni dovoljno velikog komada da primi Grina i njegovu peć. Najbolje što
su mogli bilo je da privežu Dokera za jednu malenu santu, dok Vils i Kerd stoje privezani
za njegov rep. i ovo je bilo prilično teško pod navalom talasa od kojih su se i čamci i santa
silovito ljuljali. Trebalo im je skoro sat vremena.
Prostrli su šatorska krila preko čamaca i uz velike poteškoće upalili male primuse na
gas kako bi ugrejali malo mleka. Popili su ga dok je bilo sasvim vrelo, pa se šćućuriše pod
lepršavim platnom. Uživali su u kratkotrajnom osećanju toplote, ali ih je prenula nova
pretnja. Sa obe strane male sante doplovili su ogromni blokovi leda i počeli da plutaju
prema zavetrini na kojoj su stajali čamci.
Zbacili su šatorsko platno i prihvatili se svih raspoloživih vesala i kuka kako bi odgurali
nadolazeće komadine leda, ili ih bar skrenuli utoliko da ih snaga talasa ne obije o led.
Borba je pretila da potraje čitavu noć, ali oko devet sati, u roku od svega nekoliko minuta,
vetar je promenio pravac. Santa je smesta prestala da pruža utočište - postala je vetrom
tučena litica, a čamci su se usmeravali ka njenoj krzavoj površini. Šaklton povika da se
povlače i veslači žurno stadoše na mesta. Sve se dogodilo tako brzo, a vetar je bio toliko
jak da nisu imali vremena ni da razvežu Dokerov konopac pričvršćen za santu;
jednostavno su ga presekli. Panično su se čupali dok se najzad ne udaljiše od sante.
Ponovo je počeo da pada gust, mokar sneg. i temperatura je opala pošto je vetar sada
dopirao s Južnog pola. Ubrzo se i na površini mora ukazala kašasta smesa od koje će
kasnije nastati „ledene palačinke".
Šaklton naredi da Doker preuzme vođstvo. Kerd je bio privezan za Dokerov rep, a
Vils je bio na začelju. Iz Dokera su isturena dva vesla da bi održavala pravac i da se
čamci ne bi sudarali. Oko deset sati bili su na svojim pozicijama.

97
 Već drugu noć zaredom nije bilo spavanja, premda se nekolicina ljudi zagrlila u nadi da
će proizvesti dovoljno toplote da na čas zadremaju. Ali studen je bila bolna. Hasijevi
termometri bili su zapakovani, tako da nisu mogli očitati temperaturu, ali Šaklton je
procenio da nije iznad -20°. Mogli su čak i čuti kako se mrzne voda. Sneg je padao po
novostvorenom ledu uz tiho pucketanje, dok je sam led siktao lomeći se nad talasima.
Odeća im je, sada kada su bili skoro nepokretni, bila potpuno smrznuta. Ne samo da je
bila vlažna od morske pene i snega već i istanjena i natopljena mašću koju su njihova tela
lučila u proteklih šest meseci, otkad se nisu presvukli. Kako bi se pomerili, koža bi im
došla u dodir s novom nezagrejanom površinom odeće. Pokušavali su da sede mirno, ali to
nije bilo moguće. Umor, izgladnelost, napor i briga su ih toliko oslabili da su pri svakom
pokušaju da se usprave sve jače drhtali - a drhtanje ih je držalo budnima. Veslanje je bilo
bolje od ovoga.
Šaklton je sumnjao da će svi ljudi preživeti noć.
Vorslija su, činilo se, sto puta upitali koliko je sati. Svaki put je zavlačio ruku pod
košulju i izvlačio hronometar, okačen oko njegovog vrata kako bi ostao topao. Prinosio ga
je licu da pogleda kazaljke osvetljene slabašnom mesečinom koja je dopirala kroz tanke
snegonosne oblake. Ovo je vremenom preraslo u mučnu igrariju - ko će duže izdržati pre
nego što ponovo upita za vreme. Kada bi neko najzad poklekao, svi bi pogledali u Vorslija
čekajući odgovor.
Zora je naposletku, ipak, osvanula, i njena svetlost je otkrila muku mračnih časova
ocrtanu na svim licima. Obrazi im behu isprani i beli, a oči krvave od soli i nespavanja jer
su u poslednja četiri dana spavali samo jednom. Slepljene brade bile su načičkane snegom
i smrznute u belu masu. Šaklton ih je odmeravao tražeći odgovor na pitanje koje ga je
najviše mučilo: koliko će još moći da izdrže? Nije bilo jednostavnog odgovora. Neki ljudi
su izgledali kao da se nalaze na ivici sloma, dok je kod drugih bila jasna odlučnost da
istraju. Barem su svi preživeli noć.
Nedugo po izlasku sunca vetar je zaokrenuo ka jugoistoku i postao prilično živahan.
Šaklton je pozvao Vorslija da pristane Dokerom uz Kerda. Nakon užurbane rasprave
objavili su da se cilj četvrti put menja. Imajući u vidu jugoistočni vetar, odlučili su da se
ponovo ustreme ka Slonovskom ostrvu, udaljenom 160 kilometara ka severozapadu - i da
se pomole Bogu da vetar potraje dok ne stignu tamo.
Preraspodelili su zalihe tako da Vils dobije malo slobodnog prostora, i brodići podigoše
jedra. Kerd je poveo povorku. Dok su se čamci probijali kroz ledene nanose, ljudi su se
smenjivali na pramcima gurajući komade leda. Uprkos ovome, dogodilo se nekoliko
sudara i Kerd je zaradio naprslinu nakon dodira s jednim posebno velikim komadom.
Srećom, rupa je bila iznad gaza, ali Šaklton je ipak naredio da uspore kako bi izbegli
dodatnu štetu.
Ponovo su pripalili primuse i spremili porcije toplog mleka. Šaklton je oglasio da su svi
mornari slobodni da jedu koliko god mogu ne bi li nadoknadili gubitak sna i hladnoću.
Nekima ni ovo nije bila uteha jer su patili od morske mučnine. Orde-Liz je bio najgori
slučaj, ili se barem najviše žalio. Ipak, niko ga nije sažaljevao. Niko nije radio manje od
njega otkad su se ukrcali na čamce. Cesto je izbegavao svoju smenu za veslima moleći
Vorslija da ga poštedi zbog bolesti ili zato što nije vičan veslima. Kao i obično, Vorsliju nije
bilo lako da se ponaša strogo, a kako je bilo mnogo dobrovoljaca željnih da se zagreju na
veslima, Orde-Lizu je izbegavanje polazilo za rukom. U retkim trenucima kada po

98
naređenju ili zbog sramote nije mogao da odbije veslo, pokazivao je toliku nespretnost da
su ga brzo slali da se odmori. Nekoliko puta je veslao sedeći ispred Kera i toliko ispadao iz
ritma da je svakim zamahom udarao ovog po prstima. Psovke, pretnje - ništa nije uticalo
na njega. Činilo se čak i da ne čuje. Ker bi konačno zamolio Vorslija da zameni Orde-Liza.
Kada im je Šaklton dozvolio neograničene porcije, ljudi iz Dokera su pokušali da se
osvete Orde-Lizu tako što su jeli isključivo ispred njega s namerom da mu pripadne još
veća muka. Negde oko jedanaest časova raštrkani led je počeo da se tanji, iako je
čamcima i dalje smetala velika količina sveže smrznute snežne kaše. U jednom trenu
tanana ledena korica bila je natrpana hiljadama mrtvih riba, dugih oko osamnaest
centimetara, koje su očito usmrćene ledenom vodenom strujom. Lastavice i snežne
burnice ponirale su da pokupe ribe s leda.
Vetar je sve vreme razvijao veću snagu. Do kasnog jutra bezmalo je prerastao u buru i
nosio je čamce izuzetnom brzinom. Tik pred podne probili su se kroz granicu ledene mase
i uplovili u otvoreno more.
Promena ih je ostavila bez daha. Severozapadna plima, do sada prigušena ledom,
udarala je o čamce punom snagom. Put ih je vodio pravo kroz talase, i u roku od nekoliko
minuta našli su se na mukama ploveći uzbrdo, uz lice talasa dugačkog četiri stotine
metara. Na njegovom vrhu vetar je urlikao rasprskavajući penu u kapi lagane poput pera.
Potom bi započelo sporo i duboko poniranje u dolinu, nakon čega bi krug nanovo
započeo. Uskoro su izgubili led iz vidika, a povremeno se čamci nisu mogli videti ni
međusobno, razdvojeni ogromnim kotrljajućim brdima vode.
Kao da su utonuli u nešto beskrajno. Čitav okean bio je njihov - pustoš, prostrana i
neprijateljska. Šaklton se prisetio Kolridžovih stihova:

„Usamljen, usamljen, sasvim sam,

sam na pučini mora."

Bili su žalostan prizor - tri malena čamca napunjena neobičnim ostacima nekada
ponosne ekspedicije nosila su dvadeset osmoro namučenih ljudi u poslednji, skoro
bezuman pokušaj kockanja sa životom. Ovog puta nije bilo odstupanja i dobro su to znali.
Ljudi su se pridržavali za bokove čamaca koji su zaranjali gotovo okomito. Iako su
odlično napredovali, borba nije bila laka. Doker i Vils su neprestano primali vodu. Posada
je sedela na začelju, s vetrom u licu - što je bilo bolje od oštre pene koja bi ih udarala na
prednjoj strani.
Po podne se vetar pojačao i Šaklton je naredio da se jedra dodatno razviju. Ovako su
produžili do sumraka. Kada je sunce zalazilo, Vorsli je prišao do Kerda i predložio da
nastave, ali Šaklton je izravno odbijao. Dovoljno je teško bilo držati čamce na okupu po
danu, govorio je, a po noći bi to bilo nemoguće. Odbio je čak i Vorslijev predlog da se
sastanu i da veslaju noću.
Šaklton je bio ubeđen da njihove šanse za bezbednost leže u zajedničkom pokretu.
Kerd i Vils su poprilično zavisili od Vorslijeve veštine navigacije i Šaklton nije gubio iz vida
činjenicu da neprekidno mora motriti na Vilsa. Ne samo da je taj čamac bio najmanje
izdržljiv već je i Hadson, njegov zapovednik, bio manje dorastao naporu - očito je bilo da
gubi fizičku i mentalnu snagu. Šaklton je bio ubeđen da će Vils brzo biti izgubljen ako se
odvoji od grupe.

99
 Odlučio je da tri brodića provedu noć svezana jedan s drugim. Naredio je da se na
Dokeru pripremi nekakvo sidro i potom su Kerd i Vils vezani za Dokerov rep. Vorsli,
Grinstrit i Makliod su utrnulim prstima privezali tri vesla jedno za drugo i razvili komad
platna oko njih. Čitava ta šklopocija privezana je za dug komad konopca i bačena u vodu.
Nadali su se da će improvizovano sidro proći kao neki vid kočnice, odnosno da će
podizati pramce brodića uvis dok ga voda nosi. Kada su obavili posao, posade sva tri
čamca su se skrasile i sačekale jutro.
Noć nikada nije bila gora. Dok se tama produbljivala, temperatura se spuštala još niže.
Precizno merenje još nije bilo moguće, ali verovatno je bilo preko dvadeset stepeni u
minusu. Bilo je tako hladno da je voda mrznula čim bi ih zapljusnula. Cak i pre nego što je
zaista nastupila noć bilo je jasno da ih sidro neće održati u pravcu vetra. Čamci su iznova i
iznova tonuli u brazde talasa i nošeni morem dalje u stranu. Čamci, posada - sve je bilo
natopljeno i smrznuto. Većina ljudi pokušavala je da se zaštiti šatorskim platnom, ali vetar
ga je istrzao iz njihovih ruku.

Na Kerdu, u gomili vreća za spavanje, bilo je mesta da se zavuku najviše četiri čoveka,
tako da su na smenu uzaludno pokušavali da spavaju. Na Dokeru je, međutim, bilo
dovoljno mesta samo za sedenje, a noge im behu uklještene između kutija sa zalihama.
Voda koja je pljuskala preko ivice slivala se na dno čamca, a pošto je većina muškaraca
nosila filcane čizme, noge su im čitave noći bile natopljene ledenom vodom. Svojski su se
trudili da izbace vodu, ali povremeno im je dosezala i do članaka. Da im se noge ne bi
smrzle neprestano su mrdali prste u čizmama. Samo su mogli da se nadaju da bol neće
prestati, jer bi prijatnost, koliko god poželjno izgledala, značila da ih hvataju promrzline.
Uskoro im je postalo neverovatno naporno da se usredsrede na mrdanje prstiju - bilo je
tako lako da prestanu.
Sati su se odužili, a agonija se povećavala. Ljudi u Dokeru su počeli da se bore jednim
jedinim, bednim i smešnim oružjem koje su imali - psovkama. Psovali su sve što se da
opsovati: more, čamce, penu, studen, vetar, a često i jedan drugog. Ipak, njihove psovke
su imale nekako umoljiv ton, kao da se u stvari ponizno mole za spasenje od ove vlage i
mraza. Većina je psovala Orde-Liza, koji se dočepao poslednjih uljanih koža i odbijao da ih
ustupi drugima. Zauzeo je najudobnije mesto u čamcu gurajući Marstona, i nije se
pomerao. Možda je ignorisao psovke, a možda ih je bio i nesvestan. Nešto potom Marston
se predao i odvukao do repa čamca, gde je seo da pravi društvo Vorsliju za krmilom.
Neko vreme čuo se samo huk vetra pod konopcima. Potom, da bi dao oduška besu,
Marston poče da peva. Otpevao je jednu pesmu, pričekao, pa započe drugu. Konačno je
počeo da ponavlja jedan refren umornim, istanjenim glasom:

„Tvankedilo, Tvankedilo,
gajde od zelene vrbe
čule su se čilo."

Ljude je mučila i česta potreba za mokrenjem. Svakako da je mraz uticao na njihovo

stanje, a dvojica doktora su verovala da je ono dodatno pogoršano vodom koju su upijali
preko kože. Šta god da je bio razlog, ljudi su noću nekoliko puta napuštali oskudnu
udobnost zaštitnog platna i odlazili do ivice čamca. Zahvaljujući ishrani nekuvanim psećim

100
nareskom, Većina je takođe patila i od dijareje - povremeno bi jurnuli do ivice, uhvatili se
za konopce i seli na zaleđeno drvo, nakon čega bi ih, bez izuzetka, zapljusnula i ledena
morska voda.
Najgore od svih čamaca prošao je Vils. Voda im je povremeno sezala i do kolena.
Maleni Voli Hau, mornar, nije mogao da odagna strašne misli o kitu ubici koji će ih
prevrnuti u vodu. Stivenson, ložač, bi povremeno pokrio lice šakama i zaplakao. Blekboro,
koji je zahtevao da nosi kožne čizme ne bi li sačuvao filcane za budućnost, ili bar ono za
šta se nadao da će biti budućnost, već nakon nekoliko časova više nije osećao noge.
Hadson je bio za kormilom skoro sedamdeset dva sata i užasno ga je boleo tur, koji je već
bio pomalo podbuo. Morao je da sedi pogrbljen u stranu, a ljuljanje čamca za njega je
predstavljalo agoniju. Ruke su mu takođe bile nagrižene promrzlinama.
Konopac između Vilsa i Kerda naizmenično se stezao i opuštao, a svaki put je upadao
u vodu i bivao nanovo razapet u gorkom mrazu vazduha. Kako su časovi proticali nakupio
je prilično debeo sloj leda. Život osmorice ljudi sa Vilsa zavisio je od tog konopca. Da je
pukao, kao što se činilo da hoće, Vils bi odlutao na pučinu, gde bi bio izgubljen pre nego
što bi ljudi stigli da otresu led s platna i razviju jedro.
Svi čamci bili su prekriveni ledom, ali Vils je nosio težinu jednog čitavog balvana.
More ga je zapljuskivalo i voda je tekla preko gomile spavaćih vreća pod pramcem, nakon
čega su ostajali prekriveni ledom. Oko pramca se pri svakom zaranjanju stvarala sve veća
količina leda, od čega su toliko otežali da je svakih pola sata, povremeno i češće, neko
morao da priđe i lomi led kako pramac ne bi potonuo.
Konačno, čitava posada bila je žedna. Tako su brzo i neočekivano napustili lednik da
su zaboravili da ponesu led za rastapanje. Od prošlog jutra nije bilo ničega za piće i izgarali
su očajni za vodom. Usta su im bila suva, a smrznute usne naduvene i ispucale. Neki nisu
mogli da progutaju hranu, i glad im je samo pojačavala mučninu.

101
 POGLAVLJE 4

egde oko tri ujutru vetar je počeo da se spušta, a već u pet je prerastao u lagani
N povetarac. Postepeno se smirivalo i more.
Nebo je bilo vedro i sunce se konačno ukazalo u nezaboravnom sjaju kroz ružičastu
izmaglicu na horizontu. Izmaglica se uskoro rastopila u zlatne plamenove.
Nije to bio običan izlazak sunca. Kao da su im duše poplavljene njime, kao da im je
život potpaljen. Sve jača svetlost gutala je divljačku, crnu bedu noći koju su najzad
prebrodili.
Kako se sunce ispelo za još dva-tri koraka, s leve strane ugledaše vrhove Klarensovog
ostrva, a nešto potom i Slonovsko ostrvo, pravo pred sobom - Obećana zemlja nije bila
udaljena ni pedeset kilometara. Šaklton oduševljeno pozva Vorslija i pohvali ga za
upravljanje plovidbom. Vorsli, ukočen od hladnoće, skrenu pogled stidljivo skrivajući
ponos.
Mogli su da stignu do noći - pod uslovom da se ne izgubi ni jedan jedini trenutak.
Šaklton je bio nestrpljiv i odmah je naredio pokret. Ali to nije bilo tako jednostavno.
Svetlost zore razotkrila je rezultate noći. Mnoga lica nosila su ružne bele kolutove
promrzlina i skoro svi su imali grozne čireve od slane vode, koji su ispuštali zgrušanu sivu
masu kada bi pukli. Makilroj je s Vilsa doviknuo da je Blekboro verovatno izgubio stopala
jer ih nije osećao i nije mogao da pokrene cirkulaciju. Šaklton je i sam izgledao ispijeno.
Glas mu više nije bio snažan i zvonak, već promukao od napora. Doker i Vils su bili
okovani ledom, spolja i iznutra. Trebalo im je više od sat vremena da ih osposobe za
plovidbu.
Kad je došlo vreme da se podigne sidro, Čitam i Holnes se nadviše nad vodu
pokušavajući da razvežu čvor na konopcu skoro sasvim ukočenim prstima. Dok su radili,
Doker se zanjihao nošen talasom i potom obrušio nazad. Holnes nije stigao da povuče
glavu unazad i sidro mu je izbilo dva zuba. Niz lice su mu lile suze i ledile mu se na bradi.
Dvojica mornara odustadoše od razvezivanja. Rasekli su konopac i podigli celu
konstrukciju s ledom na čamac.
Vesla su bila sleđena za brodske bokove i morali su da ih odlamaju. Veslači su pokušali
da obiju ledeni sloj sa vesala, ali dva su ostala tako skliska da su skliznula kroz alke i upala
u vodu. Srećom, Kerd je uspeo da dograbi jedno, ali drugo je nestalo u moru.
Konačno su pošli u sedam časova. Jeli su orahe i biskvite, ali bili su toliko žedni da
nisu ni mogli jesti. Šaklton je predložio da žvaću presno meso foke kako bi progutali krv.
Komadi mesa su raspodeljeni i nakon nekoliko minuta žvakanja i sisanja ljudi su imali
dovoljno krvavog soka da barem mogu gutati. Jeli su tako proždrljivo da je Šaklton uvideo
kako zalihe neće dugo potrajati. Stoga je naredio da se meso foke deli samo u slučaju
ozbiljne žeđi.
Jugozapadni vetar je bio nepovoljan, tako da su razvili jedra i veslali u isti mah,
usmereni ka zapadnom obodu Slonovskog ostrva.
Maklin i Grinstrit su na Dokeru izuli čizme i otkrili da su im stopala smrznuta.
Grinstrit je bio u daleko lošijem stanju. Začudo, Orde-Liz se ponudio da Grinstritu
izmasira noge. Dugo je radio na njima, a potom je raskopčao košulju i stavio Grinstritova

102
polusmrznuta stopala na svoje tople, gole grudi. Nedugo potom Grinstrit je počeo da
oseća bol - krv mu se vraćala u stegnute kapilare.
Satima su veslali, a silueta Slonovskog ostrva postajala je sve veća. U podne su već
bili skoro na pola puta; do pola dva ostalo im je manje od dvadeset pet kilometara. Nisu
spavali skoro osamdeset časova, a tela su im bila iznurena - ovo je bio poslednji trzaj.
Ipak, ubeđenje da će stići do noći i očaj preporodili su njihovu snagu. Birali su između
borbe i smrti i zaboravili na mučnu žeđ. Prionuli su na vesla poslednjim atomima snage.
Pre dva po podne snežni vrhovi Slonovskog ostrva visoki 1.200 metara bili su pred
njima, ne dalje od petnaest kilometara. Ali i nakon sat vremena ostrvo nije bilo nimalo
bliže. Bilo je na istom mestu, koliko god da su veslali. Očito ih je uhvatila snažna plimska
struja u suprotnom pravcu. Vetar je prešao na severnu stranu, tako da su morali i da
spuste jedra kako mu se ne bi suprotstavljali.
Šaklton je postao izuzetno nestrpljiv od želje da iskrca družinu na kopno. Sazvao je
čamce i naredio da se privežu u povorku sa Dokerom na čelu. Mislio je da će ih ovo
ubrzati - ali nije. Oko četiri po podne vetar je prešao na zapad. Hitro su odložili vesla i
podigli jedra, ali za Vilsa je ovo bio nemoguć zadatak, tako da je Kerd morao da ga vuče
sa sobom. Nisu nimalo napredovali zbog morske struje.
Oko pet časova vetar je uminuo. Smesta su dohvatili vesla i panično zapeli; bivalo je
sve mračnije i nadali su se da neće zanoćiti ovde. Međutim, nakon pola sata ošinuo ih je
iznenadan vetar sa zapada-severozapada, i za petnaest minuta razvio brzinu od skoro
osamdeset kilometara na sat. Vorsli je pristao uz Kerda i urlao kako bi nadjačao vetar -
predložio je Šakltonu da se razdvoje i iskrcaju negde duž jugoistočne obale, nezavisno
jedni od drugih.
Šaklton je prvi put pristao na razdvajanje. Dao je Vorsliju dozvolu da nastavi
samostalno. Vils je, međutim, i dalje bio privezan za Kerda, tako da je Šaklton upozorio
Vorslija da ipak daje sve od sebe da ostane na vidiku. Kada je Doker otplovio, mrak već
beše pao. Ostrvo je bilo veoma blizu, ali nisu znali tačnu udaljenost - možda petnaest
kilometara, a možda i manje. S neba je dopiralo sablasno bledo svetlo, mesečev odsjaj sa
glečera na ostrvu. To je bilo jedino svetlo kojim su se mogli upravljati kroz ukrštene
talase. Povremeno je vetar dostizao toliku snagu da su morali otpuštati konopce jedara da
se ne bi prevrnuli. Posada Kerda je čučala izbegavajući oštre udare pene, ali za ljudstvo
Dokera i Vilsa nije bilo rešenja.
Krmanoši su najviše propatili. Oko osam časova Vajld je počeo da posustaje -
upravljao je Kerdom već dvadeset i četiri sata bez odmora. Šaklton naredi Maknišu da ga
zameni, ali i stari drvodelja je bio iscrpljen. Kada je proveo sat i po za krmom, iako mu je
ledeni vetar kidao odeću, a slana voda ga prskala po licu i telu, Makniš klonu glavom i
zaspa. Istog trena Kerd se okrenu bokom prema vetru i ogroman talas preplavi brod.
Makniš se probudio, ali Šaklton ipak naredi Vajldu da se vrati na položaj.
Cilj im je bio jugoistočni ugao ostrva. Kada bi zašli za njega, bili bi zaštićeni zemljom,
pa bi mogli da biraju mesto iskrcavanja. Oko pola deset odsjaj na nebu se približio još više
i znali su da su nadomak kopna. Ali tada su naprasno počeli da se udaljavaju. Gledajući
preko bokova utvrdili su da se kreću odgovarajućom brzinom; uprkos tome, nešto ih je
odvlačilo sve dalje od kopna. Mogli su samo da zapnu još jače.
Oko ponoći Šaklton pogleda na levu stranu i primeti da je Doker nestao. Skočio je na
noge i zagledao se preko burne pučine, ali nije mogao videti drugi čamac. Uznemiren,

103
naredio je da se na jarbol okači kutija od kompasa sa zapaljenom svećom kako bi jedro
bilo osvetljeno. Ali iz daljine nije odgovaralo nikakvo svetlo.
Šaklton zatraži kutiju šibica. Naredio je Hasiju da svakih nekoliko minuta zapali po
jednu i prinese je jedru. Hasi je poslušno palio šibice, jednu po jednu, a Šaklton je zurio u
tamu. i dalje nije bilo signala od Dokera.
Međutim, ljudi sa Dokera pokušavali su da odgovore. Bili su jedva nešto dalje od
osamsto metara odatle i nekoliko njih je primetilo Kerdov signal u tami. Vorslijevo
naređenje je bilo da se sveća zapali iza podignutog šatorskog krila u odgovor Šakltonu - ali
odgovor nije primećen.
Pomisao o odgovaranju na Kerdov signal ubrzo je isparila - Doker se naprasno
zaljuljao uletevši u stisak žestokog plimskog procepa. Vorsli je jedva održao kontrolu nad
brodićem. Posada je brzo svila jedro i čak razmontirala jarbol jer je pretio da se prelomi pri
nasilnim trzajima čamca. Izbacili su vesla i pokušali da održe ravnotežu veslanjem. Prvo bi
se sudarili sa čvrstom i nevidljivom barijerom talasa, a potom bi tonuli u mračni ambis
vode.
Vorsli je naredio Orde-Lizu da se prihvati vesla, ali Orde-Liz ga zamoli da bude
pošteđen pravdajući se kako nije vičan veslanju u ovako opasnim prilikama i kako je
previše vlažno za njega. Urlali su jedan na drugog u mraku i iz svih delova čamca dopreše
psovke upućene Orde- Lizu - ali nije bilo koristi. Vorsli ga najzad zgađeno otera od sebe.
Orde-Liz se smesta zavuče na dno. Odbijao je da se pomeri, iako je njegova težina
narušavala ravnotežu čamca.
Za veslima su bili Grinstrit, Maklin, Ker i Marston, i bili su na granici izdržljivosti.
Vorsli je uskoro odlučio da se ponovo usudi da razvije jedra. Zaleteo je Dokera pravo u
ralje vetra, dok su mu talasi udarali u čelo. Držao je balans veštinom sticanom dvadeset i
osam godina moreplovstva, ali to je bio skoro nemoguć zadatak. Čamac je bio dodatno
usporen zbog vode koju je primio. Orde-Liz se uspravio iz ležećeg položaja. Izgleda da je
naprasno shvatio da brod tone, pa je dograbio kantu i počeo da izbacuje vodu. Čitam mu
se pridružio i radili su divljačkom brzinom. Uskoro je Doker išao nešto laganije.
Bilo je oko tri sata i Vorsli je počeo da malaksava. Oči su mu odbijale poslušnost
nakon tolike izloženosti vetru. Nije mogao da prosuđuje o udaljenosti. Koliko god da se
trudio, više nije mogao ni da ostane budan. Bili su već pet i po dana u čamcima. Nakon
ovog vremena svi su posmatrali Vorslija s novim poštovanjem. Ranije su ga smatrali
neozbiljnim, razuzdanim - čak i neodgovornim. Ali sve se to promenilo. Pokazao je
neverovatnu moreplovačku veštinu, kao i umešnost u upravljanju čamcem. Niko u družini
nije mogao da se meri s njim po tome, i to ga je uzdiglo.
Glava mu se klimala dok je sedeo za krmilom. Maklin je to primetio i predložio da se
zamene. Vorsli je pristao, ali je smesta shvatio da ne može da se uspravi. Proveo je skoro
šest dana u istom položaju. Makliod i Marston ga spustiše s repa čamca i odvukoše preko
klupa i kutija s prtljagom. Položili su ga na dno čamca i masirali mu prepone i stomak dok
mišići nisu počeli da mu se opuštaju. Tada je već čvrsto spavao.
Grinstrit se takođe kratko odmarao, ali sada je bio budan - preuzeo je krmu od
Maklina. Ni jedan ni drugi nisu imali predstavu o tome gde se nalaze. Pribojavali su se,
međutim, kao i svi ostali, da su na otvorenom moru. Između Klarensovog ostrva i
Slonovskog ostrva postoji procep od dvadeset dva kilometra i iza njega leži Drejkov
prolaz. Čamci su poslednji put imali pouzdanu poziciju u suton, kada je Slonovsko ostrvo

104
bilo udaljeno svega petnaest kilometara. Ali od tada je neprestano duvao jugozapadni vetar
- pravo prema tom ukletom prolazu. Ako su prošli kroz taj procep, zaista više nisu imali
šanse za povratak uz vetar. Opet, Grinstrit i Maklin nisu krili jedan od drugog bojazan da
su već na drugoj strani.
Dokerov kompas je već neko vreme bio slomljen, i sada su mogli da se upravljaju
samo Vorslijevim džepnim srebrnim kompasom. Dvojica mornara razviše šatorsko platno
iznad glava; Maklin je palio šibice dok je Grinstrit pokušavao da očita kompas. Međutim,
čak i pod zaštitom platna, šibice su bile preslabe da izdrže vetar. Maklin izvuče nož i poče
da razrezuje glave šibica kako bi jače bleskale pri paljenju i Grinstrit bolje video kompas.
Svaka dva-tri minuta su se sklanjali pod platno i orijentisali se u nadi da će održati
jugozapadni kurs utoliko da ne odlutaju još dalje na pučinu.
Baš kada su bili na granici klonuća, uz vetar koji je urlikao ogromnom snagom, na
istočnom nebu ukazala se veoma bleda svetlost. Polako je počela da se pojačava. Nisu
mogli pretpostaviti koliko će vremena proći do svitanja, ali bilo je to veoma dugo čekanje.
Dok su čekali da im sunce razotkrije sudbinu, zaboravili su čak i na svoju razdiruću žeđ.
Potajno su svi pokušavali da se pripreme na šok ako bi ugledali praznu pučinu ili, u
najboljem slučaju, nedostižne obrise ostrva daleko uz vetar.
Površina vode je postajala jasnija. Nedugo potom, pravo pred njima, ukazaše se
ogromne sivomrke litice Slonovskog ostrva, obavijene maglom, strme i visoke - i bile su
bliže od kilometra. Nisu mogle biti dalje od nekoliko stotina metara. Nije bilo velike radosti
u tom trenutku. Ništa osim zapanjenosti, koja je polako prerastala u mir.
Baš tada, bez ikakvog upozorenja, niz litice se sjurio nalet vetra, udarivši na vodu
brzinom od nekih 150 kilometara na sat. Tren potom vodeni zid visok koliko i čamac
polete ka Dokeru.
Grinstrit povika da spuštaju jedra. Hitro su izbacili vesla i poleteli u susret vetru, koji je
vrišteći jurio iz pravca planina. Nekako su uspeli da prelome talas glavom broda, ali ovaj
napor je crpao snagu koje više zaista nisu imali. Ispred sebe ugledaše još jedan talas, visok
neka dva metra, ustremljen na čamac.
Neko povika da probude Vorslija, i Makliod ga snažno prodrma. Ali Vorsli je bio poput
mrtvaca, prostrt preko kutija na sredini čamca, pokriven mokrim šatorskim krilom.
Makliod ga ponovo protrese, ali Vorsli se nije mrdao. On onda poče da ga šutira - i Vorsli
ubrzo otvori oči. Ustao je i smesta shvatio šta se događa.
„Zaboga", povikao je, „okrećite nas - dalje od ovoga! Dižite jedro!"
Grinstrit povuče krmilo, a ljudi grozničavo požuriše da podignu jedro. Baš u trenu
kada su uhvatili vetar, prvi talas udari u njihov rep.
Grinstrit umalo nije sleteo sa sedišta. Tren potom drugi talas ih potpuno prekri. Doker,
dopola pun vode, poče da zaostaje od težine. Zaboravili su na sve ostalo. Ljudi se
dohvatiše najbližih predmeta i počeše da izbacuju vodu - šoljama, kapama, čak i golim
rukama. Polako su olakšali čamac. Vorsli preuze krmu i okrenu se ka severu, u begu pred
burnim vetrom koji ih je sada tukao sa strane. Poveo je brod bliže obali, ka visokim
glečerskim vrhovima. U talasima su plutali komadi leda i ljudi počeše da se saginju i da ih
dohvataju.
Pohlepno su grizli i sisali komade leda i slatka voda im se slivala niz grlo.

105
 POGLAVLJE 5

itave noći Šaklton je sa Kerda pogledom tražio Dokera. Njegova strepnja je narastala
Č iz sata u sat. Verovao je u Vorslijeve pomorske veštine, ali ovakva noć je iziskivala
više od veštine.
Ipak, imao je dovoljno obaveza i na Kerdu. Vajld je ostao na krmi, i pri pojačavanju
jugozapadnog vetra okrenuo ih je skoro licem ka vetru kako ne bi premašili ostrvo. Pena
je prskala preko ivice čamca i padala na tamne obrise ljudi stisnutih na dnu čamca. Hasi je
pokušao da upravlja konopcem glavnog jedra, ali vetar mu ga je nekoliko puta iščupao iz
ruku, tako da je Vinsent morao da preuzme konopac.
Na Vilsu, privezanom za Kerdov rep, prilike su bile još bednije. Hadson je jedva trpeo
bol u zadnjici i više nije mogao da se dohvati krme. Tom Krin je preuzeo sedište, a
povremeno ga je prepuštao i Biliju Bejkvelu. Rikinson beše krhke građe i činilo se da će se
onesvestiti. Sedeo je po strani, sam. Hau i Stivenson su se odmarali od izbacivanja vode
tek toliko da se malo zagreju grleći jedan drugog.
Vilsov pramac je propuštao skoro svaki talas, tako da su ljudi sedeli u vodi do kolena.
Ironično, ali ovo je bilo bezmalo ugodno po njih jer je voda bila toplija od vazduha.
Blekboro već odavno nije osećao stopala. On se, međutim, nije žalio, iako je znao da će
uskoro nastupiti gangrena. Čak i u slučaju da preživi, činilo se da ovaj mladić koga su
primili pre samo godinu i po više neće moći da hoda. Šaklton ga je jednom obišao
pokušavajući da ga osokoli.
„Blekboro", povikao je kroz tamu.
„Ovde sam, gospodine", odgovorio je ovaj.
„Sutra ćemo stići na Slonovsko ostrvo", povikao je Šaklton. „Ljudi još nisu kročili na
njega, ti ćeš biti prvi."
Blekboro nije odgovorio.
Šaklton je seo na stražnji deo čamca zajedno s Vajldom i uhvatio konopac koji ih je
povezivao s Vilsom. Pre mraka dao je Hadsonu instrukcije u slučaju razdvajanja; ako Vils
ostane sam, moraće da zaokrene što dalje od vetra, verovatno prema Klarensovom ostrvu,
gde mogu sačekati neko spasilačko plovilo da ih pokupi. Međutim, ovo naređenje je bilo
samo rutinsko - Šaklton je znao da ih nikada više neće videti ako se veza s Vilsom
prekine. Sada je, sa svog sedišta na repu čamca, osećao kako se konopac zateže i opušta
dok se Vils nevoljno pokorava talasima. Osvrnuo se i jedva je mogao da vidi siluetu
brodića u tami. Povremeno je i nestajao, da bi se naglo povratio kao senka naspram bele
pene skršenih talasa.
Kad se najzad ukazalo sivkasto svetlo zore, Vils je nekom čudesnom srećom još pratio
Kerda kao veran pas. Videli su i kopno - s leve strane pramca iz magle su se dizale
ogromne crne planine, udaljene svega pola kilometra. Šaklton im naredi da promene smer
i preseku vetar prema zapadu. Nakon manje od petnaest minuta vetar naglo poče da se
smiruje. Prošli su pored severnog kraka ostrva i konačno su bili u zavetrini. Držali su
zapadni kurs kraj masivnih litica i glečera. Dominikanski galebovi su kreštali leteći kraj
okomitih stena. Bile su ovo ogromne mase vulkanske zemlje, i more je jarosno udaralo u
njih. Ali nije bilo nikakvog mesta za pristanak na vidiku - čak ni najmanje uvale ili plaže.

106
 Međutim, bilo je leda. Ogromni komadi glečera koji su se stropoštali u vodu sada su
plutali na površini. Ljudi dograbiše male komade leda i počeše da ih trpaju u usta. Skoro
ceo sat su tražili bilo kakav oslonac, a onda neko ugleda malenu, ograđenu plažu iza lanca
stena. Šaklton se pope na jednu klupu i vide da to mesto može kriti velike opasnosti.
Kratko je oklevao, pa naredi da čamci krenu ka plaži.
Kada su bili na nekih hiljadu metara od nje, Šaklton dade znak Vilsu da ga pokupi.
Manji čamac je imao i plići gaz, i Šaklton je želeo da poseti plažu s njim pre svega da bi
video može li Kerd prebroditi kanal između stena.
U istom tom trenutku Doker je jurio ka zapadu duž obale, takođe tražeći mesto za
iskrcavanje. Od svitanja su, po Vorslijevoj proceni, prešli dvadeset dva kilometra ne
videvši ni traga od drugih brodova, a već je bilo oko pola deset. Dokerova posada je bila
ubeđena da su jedini koji su preživeli noć. „Jadni kukavci", šaptao je Grinstrit Maklinu.
„Nema ih više."
Baš tad zaobiđoše jednu malenu stenu i pravo pred njih izbiše jarboli Kerda i Vilsa,
uzdrmani talasima. Nekim neverovatnim slučajem Dokerova nemogućnost iskrcavanja
ponovo je spojila čitavu družinu. Da je negde u ta dvadeset dva kilometra bilo prigodnog
mesta, dve grupe bi verovatno ostale kilometrima udaljene jedna od druge, ubeđene da su
im prijatelji izgubljeni.
Posada Dokera triput promuklo kliknu svojim saputnicima, ali huk lomnih talasa
priguši njihove glasove. Nekoliko minuta kasnije sa Kerda ugledaše njihovo jedro. Istog
trena i Šaklton vide kako se Doker približava. Vils je već bio nadomak obale. Plitak greben
bio je razvučen ispod prolaza, ali preko njega su se valjali ogromni talasi. Šaklton sačeka
pravi trenutak, pa dade naredbu da zaveslaju, i Vtls zajaha talas i bezbedno pređe greben.
Dno čamca očešalo je obalu.
Šaklton se setio svog obećanja, pa poče da ohrabruje Blekboroa da skoči na obalu, ali
dečak se nije pomerao. Kao da nije razumeo šta Šaklton govori. Ovaj ga nestrpljivo podiže
i prebaci preko ivice čamca. Blekboro pade na šake i kolena, pa se prevrnu i sede među
talase.
„Ustani", naredi Šaklton.
Blekboro ga pogleda odozdo.„Ne mogu, gospodine", odgovorio je.
Šaklton se iznenada seti Blekborovih stopala. Zaboravio je na njih u uzbuđenju
izazvanim iskrcavanjem i osećao se posramljeno. Hau i Bejkvel iskočiše i povukoše
Blekboroa dalje uz obalu.
Hitro su istovarili zalihe i odveslali do Dokera. Prebacivali su prtljag i ljude do obale.
Potom su olakšali Kerd tako da može preći preko grebena.
Dok su vukli brodove na bezbedno mesto, Rikinson najednom preblede. Nakon jednog
minuta izgubio je svest - bio je to srčani udar. Grinstrita nisu slušale promrzle noge -
hramao je po obali i svalio se kraj Blekboroa. Hadson se izvukao iz plićaka i klonuo na
plažu. Stivensona su izvukli iz talasa; bio je potpuno odsutan.
Bili su na kopnu.
Jedva da ga je bilo dovoljno za jednu šaku, trideset metara dužine i petnaest širine.
Oskudan tračak zemlje na divljoj obali, izloženoj totalnom gnevu subantarktičkog okeana.
Ali nije bilo bitno - bili su na kopnu. Prvi put u poslednjih 497 dana bili su na čvrstom,
nepotopivom, nepokretnom, blagoslovenom kopnu.

107
DEO V

108
 POGLAVLJE 1

nogi su besciljno tumarali vukući noge po šljunku ili kupeći kamenčiće. Neki su se
M čak potpuno prostrli po zemlji da osete blaženu čvrstinu pod sobom. Neki su
isprva sedeli, drhćući i mumlajući besmislice, sami za sebe.
Tada se pomolilo sunce. Pri njegovom svetlu videlo se mrtvačko bledilo malaksalosti,
promrzlina i neprekidne izloženosti vodi na njihovim licima. Podočnjaci su im bili tako
tamni da se činilo da su im oči utonule u lobanju.
Grin je spremio nešto mleka, što je brže mogao - napunili su šolje svim posadnicima.
Popili su ga dok je bilo vrelo i toplota poče da se širi njihovim telima. Živci su im titrali
dok im se krv rastapala i vraćala u protok.
Mesto na kome su se okupili oko peći bilo je na svega petnaest metara od litice. Stene
su se dizale oko 250 metara u visinu, a nakon kraćeg zaravnjenja uzletale su do nekih
1.200 metara. Ipak, njihova mala šljunkovita niša bila je prilično ispunjena životom -
„zemlja puna sala, antarktičkim žargonom govoreći", zabeležio je Džejms. Dalje niz plažu,
nedaleko od vode, sunčalo se deset foka. Na jednoj obližnjoj steni bilo je i jato pingvina.
Pingvini druge sorte plivali su u vodi, povremeno izlazeći da osmotre čudna stvorenja koja
su doputovala s pučine. Bilo je i ptica - galebova, kormorana i golubova.
Šaklton je stajao u središtu grupe. Skinuo je kapu i duga nepodšišana kosa pade mu
preko čela. Leđa mu behu povijena od brige, a glas mu beše tako promukao od vike da je
mogao samo da šapuće. Ipak, osećao je potpuno zadovoljstvo pred ovim uspehom -
konačno je stajao na kopnu okružen svojim ljudima.
Sami ljudi su veoma malo pričali pijući mleko. Svako je bio obuzet svojim mislima.
Niko nije bio potpuno pribran, zbog iscrpljenosti, ali i činjenice da su toliko dugo bili na
čamcima da nisu mogli održati ravnotežu. Kada su dovršili mleko, jedna družina ode po
foke. Uhvatili su četiri, i smesta im oguliše salo i isekoše ih na debele odreske. Grin se
bacio na prženje odrezaka, koliko god je mogao da ih naslaže u svoje posuđe, dok je
ostatak ljudstva podizao šatore i slagao kutije što dalje od vode.
Hrana je konačno zgotovljena i obedovali su. Nije to bio ni doručak, ni ručak, ni
večera, već jedan dug, neprekidan obrok. Čim su dovršili prvu turu odrezaka, Grin je
bacao još na vatru. Kada su bili gotovi posada je odložila svaki posao i vratila se jelu.
Najeli su se tek oko tri po podne.
Potom je došlo vreme za spavanje. Odmotali su vreće za spavanje i ocedili ih koliko su
mogli; i dalje su ostale vlažne, ali im to nije smetalo. Džejms je pisao: „Legli na spavanje;
kao da nikada nismo spavali - potpuna obamrlost i san bez snova. Nisu nam smetale
mokre vreće za spavanje; uljuljkalo nas je kreštanje pingvina." Bilo im je svejedno.„Kako je
čarobno", pisao je Harli, „sanjati graju pingvina kako se meša s muzikom mora - zaspati i
probuditi se, i otkriti da je to stvarnost. Stigli smo na kopno!"
Većina ljudi je morala biti probuđena te predivne noći radi jednočasovne straže - pa i
to im je bilo bezmalo zadovoljstvo. Noć je bila mirna, a nebo vedro. Mesec je obasjavao
šljunkovitu plažu okupanu talasima - prizor potpunog spokoja. Vorsli je na straži napisao:
„Jedemo, održavamo vatru, jedemo, sušimo odeću, jedemo, i ponovo jedemo pre nego što
legnemo."

109
 Šaklton je dozvolio ljudima da spavaju do pola deset sledećeg jutra. Međutim, oko
doručka su počele da kruže ružne glasine. Po završetku jela Šaklton je potvrdio strašnu
istinu - morali su da krenu odavde.
Teško da se moglo zamisliti nešto pogubnije po moral. Tek što su se izbavili iz gladnih
ralja mora, morali su da se vrate… ali neosporno, to je bila nužnost. Litice na čelu plaže
bile su siguran znak ogromnih plima, a poznavali su se i ožiljci od oluja - ovo je mesto,
dakle, često bilo pod vodom. Moglo se opstati na njemu samo pri dobrom vremenu i
umerenim plimama.
Šaklton naredi Vajldu da povede pet mornara na Vilsa i potraži bezbednije mesto za
logor duž zapadne linije ostrva. Vils je isplovio u jedanaest časova. Ostatak družine je
radio ležernim tempom čitavog dana. Šatori su bili oboreni, pa ih ponovo podigoše što su
više mogli uz obalu. Kutije sa zalihama su nazidali još više, u slučaju iznenadne oluje.
Međutim, glavninu dana su proveli jednostavno uživajući u životu. Još su bili
obogaljeni šestodnevnim grčevima, i prvi put počeše da shvataju neverovatnu veličinu
napora koji su pretrpeli. Vraćala su im se izgubljena osećanja, što im se nije dogodilo još
od napuštanja Istrajnosti. Bio je to osećaj bezbednosti - nisu imali čega da se plaše, bar u
poređenju sa preživljenim. Svakako je postojala opasnost, ali drugačija od sveprisutnih
katastrofalnih pretnji koje su ih tako dugo proganjale. Njihovi umovi, koji su do sada
netremice motrili na opasnost, su doista počeli da se opuštaju.
Bila je, na primer, prava radost posmatrati ptice jednostavno kao ono što jesu, a ne
samo radi njihovog značaja - bilo da su predznak dobra ili zla, otvaranja leda ili
približavanja oluje. i ostrvo je bilo vredno pažljivijeg posmatranja. Priobalne stene izgledale
su kao zid izgrađen protiv vode. Glečeri su curili niz njih, protegnuti sve do vode, gde je
more neprestano nagrizalo led. Povremeno su maleni komadi ili pak komadine velike
poput bregova upadali u vodu.
Grubost ove zemlje očito je prizivala i slično nemilosrdne vremenske prilike. Iz nekog
čudnog meteorološkog razloga divljački vetrovi nalik tornadu sletali su s visina i praktično
eksplodirali udarajući u vodu, pri čemu su bičevani talasi besno penili. Hasi je čuo za takav
vetar, prisutan samo na priobalnim polarnim regijama. Jedan takav nalet je očito spopao
Dokera prethodnog jutra.
Celog dana su čekali povratak Vajlda i njegove družine, ali ni s mrakom nisu dočekali
nikakav znak. Ostatak ljudstva je večerao i otišao na spavanje; peć na loj je ostala upaljena
sa otvorenim vratancima okrenutim prema moru kako bi služila kao svetionik. Jedva da su
zaspali kada je stražar čuo povik iz pravca pučine. Bio je to Vils. Mornari poustajaše i
siđoše do ivice vode. Vajld provede Vilsa kroz greben i brzo se izvukoše na obalu.
Vajld i pet premorenih ljudi potvrdiše pretpostavku da je ostrvo zaista negostoljubivo.
Za devet časova pretrage pronašli su samo jedno naizgled pitomo mesto - zaklonjenu
malenu plažu, dugu 150 i široku trideset metara, udaljenu nekih jedanaest kilometara ka
zapadu. Vajld je naglasio da tamo postoji poveliko leglo pingvina, a pomorci su ugledali i
veći broj foka i nešto morskih slonova. Obližnji glečer mogao im je služiti za rastapanje
leda u vodu.
Šaklton je bio zadovoljan i najavio je da će napustiti logor u zoru. Družina se probudila
u pet ujutru; pojeli su doručak pri svetlosti lojne peći, a potom svanu bistra i mirna zora.
Čamci su porinuti, a natovareno je sve osim nekih sankaških zaliha suve hrane i određene
količine parafina koja ih je samo usporavala. Mogli su se vratiti po njih u slučaju da im

110
zatrebaju. Plima je nadolazila veoma polako tako da nisu imali dovoljno vode za prelazak
preko grebena sve do jedanaest sati.
Blekboro je prebačen na Kerda, a Hadson na Dokera, tako da je Vils bio laganiji. Prva
tri kilometra pređena su dobrom brzinom. Tada, bez ikakvog upozorenja, stihija poče da
divlja. Vetar im najednom zavrišta oko ušiju, a voda se uskomeša u penu. Uhvatio ih je
jedan od naleta vetra s planina. Potrajalo je svega tri ili četiri užasna minuta. Ali bio je to
znak promene vremena - nakon četvrt sata vetar je prešao sa zapada na jugozapad i počeo
da dobija na snazi: od povetarca, vetra, burnog i olujnog vetra do uragana. Brodovi su bili
u zaklonu litica visokih sedamsto metara, tako da je trebalo da budu zaštićeni. Suprotno
tome, litice su usisavale visoke vetrove i sa vriskom ih bacale naniže prema čamcima i
moru.
Samo su kretanjem uz same stene mogli izbeći da budu oduvani na pučinu. Litice
behu tako strme da je izgledalo kao da se nadvijaju nad njima. Ogromni pijani talasi bacali
su se na stenje s leve strane i pena je ispunjavala vazduh. Sa desne strane more se
pretvorilo u haotični vrtlog. Između je postojala malena staza bezbednosti; njom su polako
plovili čamci. Njihovo napredovanje moglo se uporediti s puzanjem. Merili su pređeni put
prema stenama, i povremeno su išli centimetar po centimetar ili čak stajali u mestu. Nije
se moglo zamisliti razvijanje jedara. Sada su mogli samo da veslaju. Kerd je još uvek imao
sva četiri vesla, ali Doker i Vils su spali na po tri vesla.
Temperatura je znatno pala s promenom vetra i sada se kretala oko -15°. Pena se
mešala sa snegom i stvarala novu smrznutu kašu na unutrašnjosti brodića, kao i na
glavama i ramenima mornara. Grinstrit je za vreme pakovanja dao Klarku da mu pridrži
rukavice. Međutim, Klark je u žurbi završio na Kerdu, pa Grinstrit na Dokeru nije imao
čime da zaštiti ruke od mraza dok vesla. Šake počeše da mu se smrzavaju. Dlanovi
popucaše od hladnoće i vode koja ih je zapljuskivala. Žuljevi mu postadoše poput kamenja
usađenog pod kožu.
Negde posle jedan sat, kada su prevalili prvu polovinu puta do novog logora, susreli su
se sa jednom ogromnom stenom koja se uzdizala iz vode na nekih pola kilometra od obale.
Kerd, sa Vajldom za krmom, i Vils na čelu sa Krinom doneše očiglednu odluku - da prođu
između stene i kopna. Vorsli je, međutim, odlučio da posluša jedan od svojih nepredvidivih
nagona i da je zaobiđe. Vils i Kerd nastaviše mukotrpni put ka plaži, ali Doker nestade s
vidika.
Zaobilazeći stenu s morske strane, odlutali su predaleko na pučinu i vetar ih je tukao
svom silinom. Ovde je površina vode bila pretvorena u penu, a vetar je rasprskavao
odrubljene glave talasa. Vorsli je znao da nije mudro postupio i zaokrenuo je Dokera
natrag ka obali. „Zapnite iz sve snage!", vikao je veslačima - ali oni su jedva izdržavali i
telesne udarce koje im je vetar nanosio.
Vorsli najednom skoči i povika Grinstritu da preuzme krmu; potom je preuzeo njegovo
veslo. Bio je svež i postavio je neverovatan tempo. Maklin i Ker su na preostalim veslima
nekako uspeli da ga sustignu, te su polako, metar po metar počeli da se približavaju steni.
Stigoše do zaklona, ali u tom trenu počeše da ih hvataju lomni talasi oko stene. „Natrag!
Natrag!", urlao je Vorsli.
Odmakli su se na jedvite jade. Doker je tri puta leteo ka steni nošen talasima. Vetar je
potom na tren utihnuo i mogli su da nastave. Grinstrit se vratio na veslačko mesto i
produžiše ka kopnu.

111
 Usred ove bitke Maklinu je spala desna rukavica i opazio je da mu prsti blede od
promrzlina. Nije se usudio da prestane s veslanjem, čak ni da zaštiti ruku.
Sada već beše prošlo tri sata. Kerd i Vils su bezbedno iskrcani. Na plaži su zatekli i
dve foke, pa su ih ubili i oljuštili od sala kako bi podložili vatru. Šaklton je zurio u burno
more iščekujući Dokera. Konačno, čamac se pojavio na vidiku - u vidu tačke koja kroz
sivu izmaglicu zaobilazi stenje. Činilo se da će uspeti, ali u tom trenu niz stene se
sunovrati još jedan vetroviti udar.
Vorsli ponovo zauze Grinstritovo mesto, a ovog puta i stari Makliod. dohvati polovinu
slomljenog vesla i dodade njenu neveliku snagu ostalim veslačima. Ipak, razlika se osetila -
bilo je to dovoljno da se pređe preko grebenova. Vorsli dohvati krmu i povede čamac
preko kamenja.
U trenu kad je pramac zaorao po plaži Grinstrit preskoči ivicu broda, dočeka se na
utrnule noge i hramljući potrča preko obale. Opazio je paru koja se dizala s toplih tela
sveže ubijenih foka, dobauljao do njih i zavukao smrznute ruke u njihova creva, vruća od
krvi.

112
 POGLAVLJE 2

onovo su bili na suvom i bezbednom mestu, ali sada nije bilo čudesne radosti kao pri
P prethodnom iskrcavanju pre trideset časova. Shvatili su, kako je jedan čovek rekao,
da je Slonovsko ostrvo „laskalo samo da bi ih prevarilo". Sada su videli njegovo
pravo lice, i prizor je bio ružan.
Osim ovoga, pregled novog mesta za logor postavio je pitanje da li je selidba bila
vredna tolike muke. Bio je to jedan kameniti pojas širine trideset metara, isturen u more
poput kakvog jezička isplaženog ispod ogromnog glečera dugog nekih sto pedeset metara.
Plaža je bila strma i njen je najviši deo, činilo se, bio bezbedan i od najvišeg nivoa vode.
Pored ovoga, bila je potpuno gola. Nigde sem u vodi nije bilo stene ni manjeg kamena iza
kog bi se čovek mogao sakriti od vetra.
„Teško se može zamisliti negostoljubivije mesto", pisao je Maklin. „Vetar je u jednom
trenutku postao tako jak da smo jedva hodali, a nigde ni traga zaklonu i zavetrini." Mornari
su podizali šator broj četiri, ali vetar se podvi ispod platna i napravi mu poderotinu veću
od jednog metra. Nešto kasnije stari šator na rasklapanje broj pet u naletu vetra je manje-
više ostao u dronjcima. Ljudi se nisu ni trudili da popravljaju šatore; bilo je mračno i
nikoga ionako nije bilo briga. Jednostavno su ih razapeli najbolje što su mogli i pritisli ih
kamenjem. Potom su razmotali vreće za spavanje, ponovo namočene putovanjem u
čamcima, legli i zaspali.
Vetar je cele noći vrištao niz planine. Dočepao se Dokera, najtežeg čamca, i prevrnuo
ga. Makilroj je na straži bespomoćno gledao kako vetar podiže ogromnu vreću iskidane
stare ćebadi i odnosi je na pučinu. Ljudi koji su spavali na zemlji behu pokriveni lakim
nanosom snega, a oko četiri sata i oni koji su imali šatore morali su da ih obore jer je vetar
pretio da ih donese.
Mećava je bila uporna čitavog dana, a i sledećeg. Jedva da se iko pomerao iz kakve-
takve zaštite vreća za spavanje, dok u jedanaest sati Šaklton nije naredio da se svi bace na
ubijanje pingvina. Orde-Liz je pisao: „Mećava se samo pogoršala. Nemoguće je okrenuti
se licem u vetar. Sneg upada u grlo i davi." Na okupu je bilo nekih dvesta pingvina. Uspeli
su da ulove sedamdeset i sedam. „Bolno je bilo drati ih smrznutim rukama", nastavio je
Orde-Liz, „jer golim šakama svaki minut na mećavi znači sigurne promrzline. Nismo imali
dobar zaklon… ali toplota mrtvih pingvina nam je spasla šake."
Vreme se preko noći nakratko razvedrilo. Masivne litice ostrva ocrtavale su se pred
vedrim zvezdanim nebom. Do jutra je već počela nova mećava, ali nije bila oštra kao
prethodna.
Bio je dvadeseti april, dan zapamćen po jednom događaju: Šaklton je konačno
zvanično najavio nešto što su dugo očekivali - namerio je da povede pet ljudi i odjedri
Kerdom do ostrva Južna Džordžija kako bi doveo pomoć. Trebalo je da krenu čim Kerd
bude spremljen i natovaren za put.
Ove vesti nikoga nisu iznenadile. Formalna najava nije ni bila nužna. O ovoj temi se
već ranije otvoreno razgovaralo, čak i pre nego što je družina napustila Logor strpljenja.
Znali su da će, stigavši do bilo kog ostrva, morati da preduzmu plovidbu sa ciljem da se
spase cela družina. Cak je i odredište, ma koliko nelogično izgledalo na mapi, zadovoljilo

113
svakoga.
Mogli su da biraju između tri cilja. Najbliži je bio rt Horn, ostrvo Tjera del Fuego -
„Ognjena zemlja", udaljena nekih osamsto kilometara ka severozapadu. Sledeće je bilo
naselje Port Stenli na Foklendskim ostrvima, udaljeno 885 kilometara ka severu. Konačno,
Južna Džordžija je ležala više od 1.280 kilometara ka severoistoku. Iako je Južna Džordžija
bila upola dalja od rta Horn, vremenske prilike su je činile najrazboritijim odredištem.
U Drejkovom prolazu vlada istočna struja brza i do devedeset pet kilometara na sat,
kako se priča. Uz to, u istom pravcu skoro neprekidno duvaju burni vetrovi. Put ka rtu
Horn ili Foklendskim ostrvima značio bi suprotstavljanje ovim kolosalnim silama, što je za
brodić od šest i po metara, jedva dorastao ovim olujnim vodama, zaista previše. S druge
strane, na putu ka Južnoj Džordžiji vetrovi bi im bili povoljni - barem u teoriji.
Već se mnogo puta diskutovalo o svemu ovome. Iako su Kerdove šanse za uspešan
put do Južne Džordžije bile zanemarljive, mnogi posadnici su iskreno želeli da pođu. Nije
im bila privlačna pomisao da ostanu u neizvesnosti, a možda i da prezime na ovom
mrskom ostrvu.
Šaklton je već sve prelomio u sebi, nakon dugih razgovora s Vajldom, i znao je bez
koga ne sme kretati. Vorsli je bio neprocenjivo koristan. Čekao ih je put od nekih hiljadu i
po kilometara preko najburnijeg okeana na svetu. Odredište im je bilo ostrvce široko svega
četrdeset kilometara. Preći toliku udaljenost u otvorenom čamcu pod užasavajućim
uslovima i pogoditi majušnu tačku na mapi - takav zadatak iziskivao je krajnji domet
Vorslijeve veštine navigacije. Osim njega Šaklton je odabrao Krina, Makniša, Vinsenta i
Makartija.
Krin je bio čvrst, prekaljeni moreplovac, i činio je kako mu se kaže. Takođe, Šaklton
nije bio siguran da Krinova gruba i nestrpljiva priroda može podneti ostanak, naročito ako
se oduži. Maknišu je bilo pedeset i sedam godina i zaista nije bio raspoložen za putovanje;
ali i Šaklton i Vajld su prosudili da je bio preveliki problemdžija i da ne bi bilo pametno da
ostane. Uz to, veoma ozbiljna mogućnost da Kerd pretrpi štetu od leda učinila bi Makniša
izuzetno važnim posadnikom. Džek Vinsent je nosio isti beleg kao i Makniš - njegova
snalažljivost u iskušenju bila je sumnjiva, i bila je loša zamisao ostaviti ga. S vedrije strane
- dobro se ponašao od napuštanja Logora strpljenja, a vrlina mu beše i najobičnija telesna
snaga. Timoti Makarti pak nikada nikome nije zasmetao i svima se dopadao. Šaklton nije
imao komplikovane razloge da ga odabere - čovek je jednostavno bio iskusan mornar i
građen kao bik.
Čim je Šaklton ozvaničio odluku, Makniš i Marston počeše da skidaju pojačane daske
sa Dokera kako bi sagradili nekakvu strehu nad Kerdom. Uslovi za rad po mećavi bili su
očajni.
Ostali su se trudili da učine svoj smeštaj nešto udobnijim. Sagradili su novo sklonište
od kutija, kamenja i komada platna. Šaklton je dopustio da Doker bude prevrnut i
postavljen kao zaklon ljudima iz petog šatora, imajući u vidu Blekborovo i Rikinsonovo
stanje. Rikinson se još nije povratio od srčanog udara. Ljudi učiniše sve što su mogli da
ojačaju zaklon, trpajući sneg i blato sa spoljašnje strane i ćebad, kapute i rite sa unutrašnje.
Ali nisu mogli ništa protiv vlage koja je izbijala iz zemlje - odnosno rastopljenog snega s
pingvinskim izmetom. Ovde je čak i spavanje bilo skoro nemoguće. Mećava je potrajala tri
dana i tri noći. Po Hasijevoj proceni, brzinom i do 190 kilometara na sat, vetar je svuda
nanosio snežni prah - čak i na samo dno njihovih vreća za spavanje, koje se, izgleda, još

114
od početka putovanja čamcima nikako nisu sušile.
Udaljavanje je bilo veoma opasno zbog siline vetra. Povremeno su kroz vazduh
proletali mali ledeni blokovi. Jednom prilikom je čak i kotao za kuvanje odleteo od
skloništa sve do vode. Jedna grupa ljudi izgubila je činiju - neko ju je spustio na obližnji
kamen i jednostavno je nestala. Makliod je u jednom trenutku prostro svoj džemper na
sušenje i pritisnuo ga s dva kamena „velika poput njegove glave". Čim je na tren okrenuo
leđa, kamenje se otkotrljalo i vetar je odneo džemper. Nekim ljudima su odletele i
rukavice. Iako je platno razapeto nad skladištem bilo pritisnuto krugom povelikog
kamenja, vetar se nekako probijao ispod njega i odnosio manje predmete.
Uprkos ovim jadnim okolnostima, rad na spremanju Kerda za put nije prekinut ni
sledećeg dana. Makniš, Marston i Makliod upotrebili su klizaljke jednih polomljenih sanki
da naprave potporu za dogradu bokova čamca. Preko njih su nadogradili komade iverice
uzete sa kutija i razapeli platno. Glavni jarbol sa Dokera privezan je za hrbat Kerda, u nadi
da se neće prelomiti napola pri susretu s lošim vremenom.
Vorsli se povremeno peo na stenu visoku pedesetak metara, iznad pingvinskog legla, i
posmatrao ledenu masu. Uzani pojas izlomljenih santi bio je blizu ostrva, ali izgledalo je
kao da se može proći kroz njega. Ipak, Vorsli je ponajviše brinuo zbog tmurnog vremena
jer nije mogao izvršiti merenje kojim je trebalo da proveri tačnost svog jedinog
hronometra. Bez tog merenja morali bi da se oslone na Vorslijevu nadu u tačnost
hronometra.
Grinstritove promrzle ruke su se malo povratile, pa je zajedno sa Bejkvelom spremao
balast za Kerda. Zajedno su sašili platnene vreće i napunili ih rastresitim peskom. Platno je
bilo smrznuto i morali su da ga rastapaju, deo po deo, nad lojnom peći. Od toplote peći i
grubog peska Grinstritove promrzline počele su da pucaju i krvare.
Bilo je i drugih važnih priprema za polazak. Šaklton je pisao Harlijev dnevnik, po
Harlijevim željama:

21. April 1916.

Onima kojih se tiče, tj. mojim izvršiocima, naslednicima itd. Na dnu se
nalazi moj potpis za ove instrukcije.
U slučaju da ne preživim plovidbu do Južne Džordžije, ovim dajem
ovlašćenje Frenku Harliju da preuzme vlasništvo i potpunu odgovornost za
upotrebu filmova i fotografskih reprodukcija svih filmova i negativa
napravljenih na ovoj ekspediciji; pomenuti filmovi i negativi postaće vlasništvo
Frenka Harlija tek nakon njihovog prikazivanja i, shodno ugovoru načinjenom
pre početka putovanja, nakon isplate mojih izvršilaca. Dužnost prikazivanja
prestaje osamnaest meseci nakon prvog javnog prikazivanja.
Veliki dvogled ostavljam Frenku Harliju.
E. H. Šaklton
Svedok: Džon Vinsent

Sledećeg dana mećava je postala još jača. Nekoliko ljudi zaradilo je posekotine po licu od
letećih komada leda i kamenja. Nije se moglo ništa raditi - osim nužnog kuvanja - i posada

115
ostade u vrećama za spavanje celog dana. Vajld je predviđao da neki od slabijih ljudi neće
preživeti ukoliko se vreme ne poboljša, a Šaklton se potajno sastajao s Maklinom kako bi
procenili koliko posada može izdržati ovakve uslove. Maklin je pretpostavio nekih mesec
dana. Srećom, vetar je znatno oslabio preko noći - iako je sneg i dalje gusto padao.
Temperatura se zaoštravala. Makniš se izjutra ponovo pozabavio Kerdom - ostalo je samo
dovršavanje platnene strehe. Alf Čitam i Timoti Makarti ušivali su komade platna, ali ono
beše toliko kruto od hladnoće da su iglu morali provlačiti kleštima.
U isto vreme, razmatrao se i opstanak ljudi koji ostaju. Neko vreme su razmišljali o
izgradnji kamene kuće, ali raspoloživo kamenje bilo je uglačano morskom vodom. Kako
nije bilo ni pogodne zamene za cement, napustili su ovu zamisao. Umesto toga, družina
ljudi je pokušala da krampovima i lopatama prokopa pećinu u licu glečera na čelu plaže.
Međutim, nisu brzo napredovali - led je bio tvrd kao kamen.
Šaklton je nadgledao razne aktivnosti. Video je da je Kerd skoro dovršen i objavio da
će isploviti čim vreme to dozvoli. Kako je padalo veče vreme se smirivalo, te Šaklton
naredi Orde-Lizu i Vinsentu da rastope dovoljno leda za dva bureta vode i da ih prenesu na
Kerd. Pokušali su da pronađu čist led, ali čitav glečer je bio pomalo nagrižen slanom
penom. Kada su spremili tečnost, Orde-Liz donese uzorak Šakltonu. Ovaj okusi vodu i
reče da je u redu, iako je osetio tračak soli.
Šaklton je proveo skoro čitavu noć razgovarajući s Vajldom o stotinu različitih tema, u
rasponu od kašnjenja spasilačke ekipe do raspodele duvana. Kada su iscrpli teme za
razgovor, Šaklton napisa pismo u svom brodskom dnevniku i ostavi ga Vajldu:

23. April 1916,

Slonovsko ostrvo
Dragi gospodine,
U slučaju da ne preživim plovidbu do Južne Džordžije, učinićete sve što je
u vašoj moći da spasete posadu. Od trenutka kada moj čamac isplovi, pripada
vam puno zapovedništvo nad posadom. Pri povratku u Englesku, dužni ste da
uspostavite vezu s Komitetom. Želim da vi, Lis i Harli napišete knjigu. Znate
koji su moji interesi. U dodatnom pismu pročitaćete ugovorene uslove
predavanja - vi za Englesku, Veliku Britaniju i Kontinent. Harli za Sjedinjene
Američke Države. Imam poverenja u vas, i uvek sam imao. Neka vas Bog
čuva u životu i u radu. Prenesite ljudima moju naklonost i kažite im da sam
dao sve od sebe.
Iskreno vaš,
E. H. Šaklton
Frenk Vajld

116
 POGLAVLJE 3

vi stražari su pažljivo motrili na promene u vremenskim prilikama; povoljan trenutak

S je nastupio u ranim jutarnjim časovima. Vetar se znatno smirio. Šaklton je odmah
obavešten; naredio je buđenje s prvim zracima svetla. Ljudi su ustali nešto pre šest
časova.
Makniš je dovršavao rad na platnenoj strehi Kerda, dok su Grin i Orde-Liz rastapali loj
u ulje, koje je bilo potrebno za slučaj ekstremno lošeg vremena. Ulje se u takvim
trenucima prosipalo u morsku vodu. Ostali su skupljali zalihe i opremu za čamac.
Posada Kerda je isplanirala šestonedeljne zalihe hrane, sastavljene od pažljivo čuvane
suve hrane sa zaprega, dve kutije oraha, nešto biskvita i najzad mleka u prahu i supe u
kockama kako bi imali i tople napitke. Za kuvanje su spremili dva primusa, mada je jedan
bio tu samo kao rezerva. Pripremili su i malo dodatne odeće, tačnije čarape i rukavice, i
šest vreća za spavanje od jelenske kože.
Od opreme Kerd je računao na dvogled, prizmatički kompas, mali pribor za prvu
pomoć (nekada namenjen družini sa zaprega), četiri vesla, kofu za izbacivanje vode,
Harlijevu ručno sagrađenu pumpu, sačmaricu i nešto municije, sidro, udicu i još nekoliko
sveća i šibica. Vorsli je prikupio sva pomagala za navigaciju koja je mogao pronaći. Poneo
je svoj i Hadsonov sekstant, i sve navigacijske tabele i nacrte koji su bili pri ruci. Sve je to
spakovao u jednu kutiju koju su zaštitili od vlage najbolje što su mogli. Još je nosio
hronometar oko vrata. Od dvadeset četiri komada koja su poneli iz Engleske, ostao je
samo taj jedan.
Upriličen je oproštajni doručak i Šaklton je dopustio da se posluže dva dodatna biskvita
i nekoliko kašika džema po osobi. Ljudi su uglavnom stajali zbijajući šale. Makartija su
upozoravali da nikako ne sme da pokvasi noge u putu. Vorsliju su preporučili da se ne
preždere kad stignu do civilizacije, dok je Krin morao da obeća da će ostaviti po koju
devojku i za ostatak družine kada budu spaseni. Ali napetost u vazduhu nije bila odagnana.
i jedni i drugi su znali da se možda nikada više neće videti.
Ubrzo po doručku pojavilo se sunce. Vorsli dograbi sekstant i brzo načini premer,
utvrdivši da je njegov hronometar i dalje prilično tačan. To se činilo kao dobro
predskazanje.
Oko devet časova Šaklton i Vorsli se popeše na osmatračnicu da procene stanje leda u
blizini obale. Iako je paralelno sa obalom, na nekih deset kilometara, ležala gužva santi,
postojao je i prolaz kroz koji je Kerd lagano mogao proći. Vratili su se u logor i utvrdili da
je Makniš završio; brodić je bio spreman.
Pod ovim okolnostima Makniš je uradio sjajan posao. Čitav brod je bio zastrt platnom,
izuzev otvora na stražnjem delu, dugog oko metar i širokog šezdeset centimetara. Kormilu
je načinjen jaram od konopaca, tako da se moglo upravljati iz daljine. Po opštem izgledu,
čamac je delovao dovoljno izdržljivo.
Čitava posada se okupila da porine čamac. Bio je okrenut repom k moru, a za pramac
mu beše privezan dugačak konopac. Ljudi su pokušali da ga izguraju do ivice vode, ali
gusti vulkanski šljunak nije popuštao. Marston, Grinstrit, Orde-Liz i Ker zagaziše do
kolena u ledene talase i počeše da ljuljaju čamac levo-desno dok su ostali gurali, ali ni to

117
nije pomoglo. Vajld je pokušao da odigne pramac koristeći veslo kao polugu, ali veslo je
puklo i čamac je i dalje bio nepomičan. Kerdova posada, izuzev Šakltona, popela se na
čamac i počela da se odguruje veslima. Dok su to radili, jedan veliki talas se obrušio na
plažu i svojom silinom poneo brod ka dubljoj vodi. Čim su se našli na vodi, težina pet ljudi
učinila je da se čamac snažno zaljulja ulevo, i Vinsent i Makniš padoše u more. Obojica su
otplivala na obalu ljutito psujući. Vinsent se zamenio za par polusuvih gaća i pantalona s
Hauom, ali Makniš je odbijao da se menja sa bilo kime i popeo se natrag na čamac.
Odveslali su preko grebena, što je bio krajnji domet konopca na pramcu, i sačekali da
im Vils preveze nekih pola tone balasta. Pri drugom navraćanju s Vilsa je pretovareno još
250 kilograma balasta i još toliko krupnijeg kamenja.
Šaklton je sada bio spreman za polazak. Poslednji put je razgovarao s Vajldom i
rukovali su se. Natovarili su hranu na Vilsa i Šaklton i Vinsent se popeše; čamac zaplovi
ka Kerdu.
„Srećno, Šefe", vikala je družina sa obale. Šaklton se okrenuo i mahnuo.
Kada su stigli do Kerda, Šaklton i Vinsent preskočiše na njega i poče brzi utovar
hrane.
Vils se potom vratio po svoj poslednji tovar - dve boce vode od osamdeset litara i
nekoliko komada leda, teških oko šezdeset kilograma, predviđenih da dopune zalihu vode
na brodiću. Boce su zbog težine bile privezane za rep Vilsa, i čamac ih je vukao. Ali baš
kada su prelazili greben, u naletu jednog većeg talasa jedna od boca se odvojila i počela da
plovi ka plaži. Vils je brzo izručio svoj tovar i vratio se po odlutalu bocu. Stigli su je pre
nego što se nasukala na plažu i vratili je do Kerda.
Brodići su stajali jedan uz drugi nekoliko minuta i prilično se bučno sudarali. Šaklton je
bio nestrpljiv da pođe; žurno je izdavao uputstva za raspodelu balasta i opreme. Konačno,
dve posade se nagnuše preko vode i rukovaše se. Ponovo su razmenili nekoliko nervoznih
šala. Vils se potom odvoji i pođe natrag.
Bilo je tek pola jedan. Tri mala Kerdova jedra se razviše i Makarti s pramca dade znak
da ljudi na obali puste konopac pramca. Vajld ga je razvezao, a Makarti dovukao i skupio.
Družina sa obale triput glasno kliknu i začu tri daleka klika u odgovor.
Kerd uhvati vetar i Vorsli, krmanoš, zalomi pramac ka severu.
„Išli su neverovatno brzo s obzirom na to koliko je čamac bio mali", pribeležio je
Orde-Liz. „Posmatrali smo ih dok nisu nestali s vidika, za šta im nije trebalo dugo jer tako
malen čamac brzo nestane na ogromnoj uskomešanoj pučini okeana. Zaranjali su u korita
talasa sve dok i jedra nisu nestala."

118
 POGLAVLJE 4

a dvadeset i dva čoveka koji su se potom okrenuli ka kopnu uzbuđenje je prošlo i

Z započela je kušnja strpljenja. Bili su skoro potpuno bespomoćni, i znali su to. Kerd je
otplovio noseći najbolji deo svega što su imali.
Nakon što su odgurali Vilsa dalje uz plažu prevrnuli su ga i zavukli se ispod. „Dok
smo sedeli tamo, zgrčeni, zbijeni i mokri", pisao je Maklin, „pitali smo se kako da izdržimo
mesec pred nama… što je bilo najkraće moguće vreme u kojem smo mogli očekivati
pomoć." i ovo je, priznao je, bila „većim delom optimistička" procena, zasnovana na
običnim pretpostavkama - od kojih je prva bila da će se Kerd zaista provući.
Po ovom pitanju vladalo je opšte samouverenje - barem spolja. Ali koje im je osećanje
preostalo? Bilo kakav drugi stav podrazumevao je pomirenje s prokletstvom. Bez obzira na
šanse, ljudsko biće ne ulaže poslednju nadu za život u nešto očekujući njegovu propast.
Večera je poslužena rano i ljudi ubrzo legoše. Probudio ih je sumoran, preteći dan
praćen izmaglicom i snegom. Loše vreme je pospešivalo potrebu za nekakvim skloništem i
svi se baciše na kopanje pećine u glečeru. Radili su čitavog dana, i sledećeg, i onog posle.
Ali u jutro dvadeset osmog, četiri dana nakon što je Kerd isplovio, bilo je jasno da će ta
zamisao morati da se napusti. Kad god bi ušli u pećinu, sada već dovoljnu za nekolicinu
ljudi, toplota njihovih tela činila je da niz zidove i pod teku potoci vode.
Ostala je samo još jedna mogućnost - čamci. Grinstrit i Marston predložiše da izvrnuti
čamci budu upotrebljeni kao krov kolibe i Vajld se složi. Počeli su da prikupljaju kamenje
za pravljenje temelja. Bilo je neverovatno naporno. „Ponižavajuće smo slabi", pisao je
Orde-Liz. „Jedva dižemo kamenje kakvo smo nekada s lakoćom nosili, i tri čoveka rade
posao koji je nekada mogao raditi jedan… Ova slabost se može uporediti s onom koja
mori čoveka nakon duže bolesti."
Nažalost, većina pogodnog kamenja nalazila se na samoj ivici mora, što je značilo da ih
moraju nositi skoro 150 metara do mesta odabranog za kolibu. Konačno, kada su potporni
zidovi bili visoki nešto više od jednog metra, položiše čamce preko njih, jedan uz drugi.
Trebalo im je više od sat vremena da podese odgovarajuću visinu kamenja u zidu.
Nekoliko preostalih komada drvene građe prebačeni su preko hrptenjača čamaca nakon
čega su presvučeni šatorskim krilom. Šatorski konopci poslužili su kao potpora za čitavu
zgradu, dok su kameni zidovi dodatno zaštićeni od vetra komadima platna.
Vajld je konačno procenio kolibu spremnom za useljenje i ljudi uneše mokre vreće za
spavanje. Dozvoljeno im je da biraju mesta po želji, i neki se smesta popeše na sprat
stvoren izvrtanjem veslačkih klupa. Ostali zauzeše zemlju, gde god je delovala bar donekle
ugodno, suvo ili toplo. Večera je poslužena u 16:45 i umorni ljudi legoše da spavaju odmah
po obroku. Prvih nekoliko sati obamrlo su spavali, ali posle ponoći započela je nova
mećava, tako da su do zore imali veoma malo odmora. Krici planinske oluje uzdrmali su
kolibu i činilo se da će svaki nalet vetra oduvati čamce s njihovih glava. Vetar je bio toliko
snažan da je zviždao kroz svaku malenu pukotinu nanoseći sneg unutra. Sklonište je u
zoru, ipak, nekim čudom bilo netaknuto.
„…kakav bedan početak dana", pisao je Maklin. „Sve zastrto snegom, obuća zaleđena,
tako da je oblačimo centimetar po centimetar. Niko od nas nema suv ili topao par

119
rukavica. Mislim da mi je ovo najnesrećnije jutro u životu - sve što smo pokušali bilo je
toliko beznadežno, kao da se sudba urotila protiv nas. Ljudi su sedeli i psovali, ne glasno,
ali tako jetko da je mržnja prema ovom ostrvu na kome smo zatražili utočište bila jasna."
Ipak, preživljavanje je zahtevalo još posla. Uprkos mrazu i vetru, toliko snažnom da su
povremeno morali da se sklanjaju pod kolibu dok se malo ne primiri, počeli su da
ojačavaju sklonište. Neki su preraspoređivali šatorsko krilo preko krova, neki osiguravali
konopce; drugi su slagali komade ćebadi oko temelja i natrpavali vlažan šljunak kako bi
zapečatili zidove.
Ali mećava je besnela i te noći. Sneg je našao način da se probije unutra, mada
manjom snagom nego prethodne noći. U jutro tridesetog aprila Džejms, Hadson i Harli,
koji su pokušavali da spavaju pod šatorom, odustadoše i useliše se u kolibu među ostale.
Harli je pisao: „Život bez kolibe i opreme na ovom mestu nije zamisliv." Ipak, kako je vetar
otkrivao slabe tačke u konstrukciji, svakim danom su činili sklonište pomalo jačim i
prikladnijim za život.
Pokušali su da spremaju obroke unutra, ali nakon dva dana Grin je podlegao dimnom
slepilu i Harli je privremeno morao da ga zameni. Rešili su veći deo problema sa dimom
izgradnjom dimnjaka u krovu između dva čamca. Ali čak i tada, često se događalo da
iznenadan nalet vetra vrati svu gustu masu dima u kolibu. U tim slučajevima ne samo da
nisu mogli da dišu već su istrčavali poluugušeni, sa suzama u očima.
Danju je kroz platno dopiralo dovoljno svetlosti da se ljudi snađu, ali predveče je
postajalo previše mračno. Marston i Harli su eksperimentisali i otkrili da malene posude
pune loja, uz hirurške zavoje umesto fitilja, mogu da održe plamen pri kome se može i
čitati u blizini od nekih metar i po. Ovakvim postupcima polako su odagnavali niz manjih
nelagodnosti.
Najzad, drugog maja, osam dana nakon što je Kerd isplovio i više od dve nedelje nakon
pristanka na obalu, izašlo je sunce. Ljudi žurno iznesoše vreće za spavanje i prostreše ih da
se suše. Trećeg i četvrtog potrajalo je vedro vreme. Čak i nakon trodnevnog sunca vreće
im ne behu potpuno suve, mada je napredak bio očit. „…već smo suvlji nego što smo se
nadali da ćemo ikada biti", pisao je Džejms.
Bilo je velike rasprave o tome koliko će Kerdu trebati da stigne do Južne Džordžije i
koliko će dugo trajati putovanje spasilačkim brodom. Najvedriji među njima pretpostavljali
su da će već dvanaestog maja, za nekih nedelju dana, verovatno ugledati brod. Oni manje
optimistični smatrali su prvi jun prvim razumnim datumom. Opet, sve je to bilo pitanje
borbe za nadu. Već osmog maja, pre nego što je iko očekivao bilo kakav događaj, svi su
se zabrinuli zbog lednika oko ostrva i mogućnosti za prilazak broda.
Ova strepnja je imala čvrstu osnovu u činjenicama. Već su prevalili više od četvrt maja
- jednakog novembru na severnoj hemisferi - i zima je bila udaljena svega nekoliko nedelja,
ili čak dana. S njenim dolaskom javljala se i velika mogućnost potpunog smrzavanja vode
oko ostrva, što bi onemogućilo bilo kakvo pristajanje brodom. Maklin je dvanaestog maja
pisao: „Vetar sa istoka. Očekujemo da će zaliv ponovo biti ispunjen ledom - ovo nam
zaista ne treba sada kada se svakodnevno očekuje dolazak spasilačkog broda."
Imali su dovoljno obaveza - premda su radili s jednim okom uperenim ka pučini.
Morali su da love pingvine, povremeno i poneku foku, i da skupljaju led. Dugo su
pokušavali da ulove i neke male lešinare nalik golubovima koji su se skupljali oko gomile
otpadnog mesa. Od jednog vesla načinjen je jarbol za zastavu i postavili su ga na najvišu

120
dostupnu tačku. S njega se, na burnim vetrovima Slonovskog ostrva, vijorila potpuno
nepovezana trouglasta zastava kraljevskog jahtaškog kluba - kao signal očekivanom
brodu.
Maklin i Makilroj bili su zauzeti svojim pacijentima. Ker je imao kvaran zub i Maklin je
morao da mu ga izvadi. „Mora da sam izgledao kao užasan zubar", pisao je Maklin.
„Nema mnogo ugodnosti - 'dođi napolje i zini' - nema kokaina ni anestezije."
Vordiju se ruka inficirala, a Holnes je imao čmičak. Rikinson se polako oporavljao od
srčanog udara pretrpljenog na dan iskrcavanja, ali plikovi od slane vode nisu popuštali
njegove zglobove. Grinstritova stopala, ojedena promrzlinama, nisu se popravljala - bio je
osuđen na vreću za spavanje.
Hadson je bio u ozbiljnom stanju. Šake su mu se oporavljale, ali bol u zadnjoj loži koji
je otpočeo na čamcu sada se pretvorio u ogroman čir koji ga je užasno boleo. Takođe,
očito je imao i mentalne ožiljke od putovanja. Većinu vremena ležao je u vreći za spavanje
i provodio je sate ne progovarajući ni reč. Izgledao je nezainteresovano i odsutno od svega
što se događalo oko njega.
Najozbiljniji invalid bio je Blekboro. Njegovo desno stopalo pokazivalo je znake
isceljenja i nadali su se da će ga sačuvati, ali prste levog stopala već je zahvatila gangrena.
Makilroj, koji ga je čuvao, pomno je pazio da ne dođe do takozvane „vlažne gangrene", pri
kojoj oboleli delovi ostaju mekani i šire zarazu na druge delove tela. Pri suvoj gangreni
oboleli delovi pocrne i postaju krti, te ih telo vremnom ogradi od živog tkiva što znatno
umanjuje opasnost infekcije. Makilroj je pokušavao da održi Blekborovo stopalo suvim
kako bi pre ikakve operacije tkivo bilo odvojeno prirodnim putem.
Dok su dani odmicali, sve su se više uvlačili u rutinu života. Svake večeri pre obroka
su obavezno dugo posmatrali pučinu da im ne bi promakla tamna silueta broda ili dim na
horizontu. Videvši da nema spasilačkog plovila, odlazili bi na večeru.
Potom bi Hasi često i dugo svirao bendžo. Ipak, period pre gašenja lampi uglavnom je
prolazio u priči. Bilo je raznih tema, ali prednjačilo je spasenje praćeno hranom.
Marston je imao džepni kuvar, koji je neprestano išao od ruke do ruke. Svake noći je
pripadao drugoj grupi ljudi. Prelistavali su ga planirajući zamišljene obroke kojima će se
počastiti kada stignu kući. Orde- Liz je jedne večeri napisao: „Hoćemo da nas hrane
ogromnom drvenom varjačom, pa da nas, kao korejske bebe, nežno lupkaju varjačom po
stomacima da bi primili više hrane nego što je moguće. Ukratko, hoćemo da se
prežderavamo, da se odvratno prežderavamo. Da, da se vrlo odvratno prežderavamo
ovsenom kašom i šećerom, borovnicama i pudingom od jabuka, šlagom, kolačima,
mlekom, jajima, džemom, medom, hlebom i puterom dok ne puknemo. Ubićemo svakog
ko nam ponudi meso. Ne želimo ni da čujemo za meso do kraja života."
Makilroj je sedamnaestog maja sproveo anketu u kolibi tražeći od svih prisutnih da
otkriju šta bi zahtevali da im se nudi jedno jelo po želji. Rezultati su otkrili da je Orde-Liz
bio u pravu - žudnja za slatkišima bila je skoro jednoglasna: što slađe, to bolje. Na primer:

Klark - devonširski kolači sa šlagom

Džejms - puding sa sirupom
Makilroj - puding s marmeladom i devonširskim kremom
Rikinson - torta od kupina i jabuka sa šlagom
Vajld - puding od jabuka sa šlagom

121
 Grin - pita od jabuka
Grinstrit - božićni puding
Ker - kolači i sirup

Bilo je, međutim, nekoliko ljudi koji bi odabrali nešto drugačije:

Maklin - kajgana na tostu

Bejkvel - pečena prasetina i pasulj
Čitam - prasetina u sosu od jabuka s krompirima i repom
Blekboro se jednostavno uželeo hleba i maslaca.

Grin je došao u žižu interesovanja jer je nekada radio kao kuvar, a niko ga ranije nije
ispitivao o tome - naročito o tome da li je mogao da jede koliko hoće dok radi.
Harli je ležeći jedne noći u vreći za spavanje čuo Vajldov i Makilrojev razgovor o
hrani.
„Voliš li krofne?", pitao je Vajld.
„Prilično", odgovorio je Makilroj.
„Prokleto se lako prave", nastavi Vajld. „Volim hladne, sa džemom."
„Nije loša zamisao", kazao je Makilroj. „Ali kako ti se čini ogroman omlet?"
„Svega mi, izvrsno."
Harli je posle slušao mornare kako „razgovaraju o nekoj neobičnoj mešavini gulaša,
sosa od jabuka, piva i sira". Marston se naknadno upustio u užarenu debatu sa Grinom o
tome da li hlebne mrvice moraju biti osnova svakog pudinga - potpomagao se kuvarom.
Na ovaj ili onaj način, bodrili su se, uglavnom gradeći snove. Ipak, svakim danom
svetlosti je bilo sve manje i bližila se zima. Sunce je izlazilo posle devet sati i zalazilo oko
tri po podne. Pošto su bili 480 kilometara dalje od antarktičkog kruga nisu morali da brinu
o potpunom nestanku sunca. Ali postalo je prilično hladno.
Maklin je dvadeset drugog maja pisao: „Krajolik se prilično izmenio - sve je prekriveno
snegom i led se nahvatao sa obe strane plaže. Led pristiže već danima i masa se proteže
koliko pogled seže, što nam prilično umanjuje šanse za izbavljenje. Samo bi pravilno
opremljen ledolomac bio bezbedan u ovom ledniku; čelični parobrod bi brzo bio smrskan.
Pored ovoga, svetla je sve manje…"
Zaista, počela je da ih obuzima svest da spas pre zime postaje neverovatan, ako ne i
nemoguć. Dvadeset petog maja, mesec i jedan dan po porinuću Kerda, Harli je napisao:
„Sa istoka dolaze vetar i sneg. Naša zimska okolina usađuje misli o najgorim i
najusamljenijim prilikama u kojima se možemo naći. Svi su se pomirili s tim da ćemo
prezimiti ovde."

122
 POGLAVLJE 5

pak, ni u kom slučaju nisu bili rezignirani. Možda je logika nalagala da se zauzme
I stoički pomirljiv stav, s obzirom da su šanse za prolazak broda toliko male, ali njima je
previše toga visilo o koncu.
„Svakog jutra", pisao je Maklin šestog juna, „penjem se na vrh brda i uprkos svemu
očekujem da vidim brod koji nam stiže u pomoć." Čak je i Harli, uvek pozitivan, pribeležio
da „svi (mornari) svakodnevno zure u nebo iščekujući jarbol ili dim."
Iako su dani prolazili a brod se nije pojavljivao, pripisivali su to desetinama razloga -
ledu, vetrovima, maglama, traganju za pogodnim brodom, rasporedu porinuća - ili bilo
kojoj kombinaciji ovih činilaca. Niko nije ni pominjao najverovatniji razlog… da je Kerd
izgubljen.
Jedan zapis izdvajao se po iskrenosti - Orde-Liz je pisao:„Ne može se izbeći
zabrinutost za gospodina Ernesta. Pitamo se kako je prošao, gde je sada i kako nije uspeo
da nas izbavi. Ali ta tema je praktično tabu; svako ćuti i čuva svoje mišljenje za sebe.
Prilično je očito da se niko ne usuđuje da kaže šta misli."
Sta god da su mislili, nisu imali izbora do da čekaju i nadaju se. Svakog dana
smenjivala se dužnost održavanja vatre - ložili su kože pingvina - i rasterivanja dima.
Postojala je i dužnost „malog od palube", koja se sastojala od donošenja leda za rastapanje
i odlaska po zalihe smrznutog mesa pred obroke. Oba zadatka bila su naporna i trgovalo
se na razne načine kako bi se izbegli. Za pola pingvinskog odreska ljudi su prihvatali
dužnost ložača vatre na jedan dan.
Bilo je i razne trampe u raspodeli hrane i postojalo je nekoliko različitih skupina
namirnica. Tipičan primer bila je skupina šećera, u koju su svi zainteresovani ubacivali po
jednu od svoje tri kocke dnevno, da bi jednom u šest ili sedam dana učestvovali u gozbi.
Vajld se ovome nije protivio - dozvoljavao je priličnu fleksibilnost u većini slučajeva. Ovim
su izbegavali napetost i olakšavali dokolicu.
U celosti, manjak netrpeljivosti bio je zapanjujući kada se imaju u vidu okolnosti u
kojima su pokušavali da žive. Moguće je da je tome pomogla skoro neprekidna nervoza
jedne niže vrste: rasprave su trajale po čitav dan, čime su, izgleda, izbacivali višak pare.
Pored ovoga, u društvu se izgubio poredak i većina je smela da iznosi svoje mišljenje, pa je
to i činila. Bez obzira na nekadašnji čin, onaj ko bi slučajno zgazio čoveka po noći trpeo bi
iste uvrede i psovke kao i drugi.
Ovaj problem noćnih izlazaka radi vršenja nužde bio je možda najslabije rešen. Morali
su da tumaraju kroz spavače pri svetlosti jedne jedine lojne lampe, koja je gorela baš zbog
takvih prilika. Bilo je skoro nemoguće izbeći da neko bude zgažen. Potom je nastupalo
puzanje kroz vrata kolibe i izlaganje vremenu koje je uvek bilo kao pred mećavu. Teško je
bilo i kročiti napolje - komadi leda i kamenja nevidljivo su proletali kroz tamu. Pošto se
nisu rado izlagali tome, počeli su da vežbaju kontrolu bešike do granica ljudske
izdržljivosti.
Nakon nekog vremena, međutim, Vajld nije mogao da izdrži pritisak i benzinski
kanister od devet litara pretvoren je u noćni sud za mokrenje. Pravilo je glasilo da čovek
koji podigne nivo urina na pet centimetara do vrha mora da iznese kanister i prolije ga.

123
Kada bi neko osećao nuždu po lošem vremenu, obično bi sačekao da je neko obavi pre
njega kako bi mogao po zvuku oceniti sadržinu kanistera. Ako bi zvuk bio zlokobno tanak,
pokušao bi da se suzdrži do jutra. Ali to nije uvek bilo moguće i ponekad se moralo
ustajati. Više puta se desilo da neko napuni kantu veoma tiho i da se krišom zavuče u
vreću. Sledeći koji ustane razgnevljeno bi otkrio da je kanta puna i da se mora isprazniti
pre upotrebe.
Nesrećna žrtva ipak nije mogla očekivati sažaljenje. Većina ljudi gledala je na ovo kao
na šalu i ismevali su svakog ko izgubi živce zbog toga, sve dok ne odustane.
Bilo je, međutim, definitivnih talasanja u moralu, zavisno od vremena, stanja i položaja
leda. Kada je sijalo sunce, ostrvo je postajalo predeo surove lepote; glečeri su bleštali u
neopisivo živahnim prelivima boja. Nije bilo lako ostati natmuren ovakvih dana. Ali ostrvo
je uglavnom bilo daleko od ugodnog. Iako su bure postale ređe, vlažnost i magle su retko
prolazile, a rezultat je bilo raspoloženje kakvo je Grinstrit jedne večeri iskazao: „Svi su
proveli dan truleći u vrećama, loju i dimu duvana. Tako prođe još jedan prokleti, truli
dan."
U maju su pesimisti u družini, predvođeni Orde-Lizom, predviđali da će se pingvini
jednog dana odseliti i da ih neće videti do kraja zime. Orde-Liz je bio toliko ubeđen da je
napravio nekoliko opklada na taj račun. Jednog junskog dana izgubio je tri opklade u isto
vreme.
Kladio se: pod jedan, da tog dana neće biti nijednog pingvina; pod dva, da se posle
prvog juna nijednog dana neće pojavljivati više od deset pingvina; i pod tri, da za čitav
mesec neće uloviti više od trideset. Samo tog dana ubili su sto petnaest pingvina.
Prema tome, hrana nije bila neposredan povod za brigu. Ali bilo je problema koji su je
iziskivali - tačnije, Blekborovo stopalo. Početkom juna Makilroj je zadovoljno konstatovao
da se odvajanje mrtvog i živog tkiva u Blekborovoj nozi završilo i da se operacija ne sme
dalje odlagati. Više se nisu uzdali u to da će stići do nekakve bolnice, tako da je operacija
morala biti obavljena sledećeg toplog dana.
Petnaestog juna svanulo je umereno hladno i maglovito jutro. Makilroj se posavetovao
s Vajldom i Maklinom i odlučio da to učini. Blekboro se već odavno pomirio sa nužnošću
operacije. Pripremili su ono malo hirurške opreme što su imali i odmah po doručku
napunili kazan ledom; kada je voda proključala sterilisali su instrumente. Blizu kotla
naslagaše kutije i prekriše ih ćebetom da posluže kao hirurški sto.
Po obavljenim pripremama isterali su posadu napolje da pričekaju završetak operacije.
Preostala dva invalida, Hadson i Grinstrit, ostali su u kolibi. Hadson je ležao u daljem
kutku, ali Grinstrit je boravio pod veslačkom klupom, tačno iznad stola. Vajld i Hau su
ostali da asistiraju, a Harli da loži vatru. Čim mornari izađoše, Harli pojača plamen
pingvinskim kožama.
Kada je temperatura počela da raste, podigli su Blekboroa na hirurški sto. Upalili su
sve raspoložive lojne lampe i prljava koliba postade veoma svetla u malenom krugu oko
peći. Kada je bilo dovoljno vruće, Makilroj i Maklin skidoše sve osim potkošulja - to im
beše najčistiji deo odeće. Za anesteziju su koristili hloroform - slab anestetik, naročito pri
otvorenoj vatri, ali nisu imali ništa bolje - i njega je bilo samo stotinak grama. Maklin je bio
zadužen da ga upotrebi i čekao je da se koliba ugreje toliko da hloroform počne da
isparava. Harli je ložio peć kožama i za dvadesetak minuta temperatura je porasla do
pržećih trideset stepeni. Maklin otpuši flašicu hloroforma i natopi hiruršku gazu. Tapšao je

124
Blekboroa po ramenu i pritisnuo mu gazu uz lice. Rekao mu je da zatvori oči i duboko
diše. Blekboro je činio kako mu se kaže i za pet minuta je bio u nesvesti. Maklin klimnu
Makilroju da može početi.
Podigli su Blekborovo stopalo i isturili ga preko ivice kutija. Ispod su stavili veliku
praznu kantu. Uklonivši zavoje, videli su da je tkivo Blekborovih prstiju skoro
mumificirano, crno i krto. Vajld uze skalpel iz kazana-sterilizatora i dodade ga Makilroju.
Hadson, u dalekom kutku kolibe, okrenu glavu da ne bi gledao. Grinstrit je, međutim, sa
visine pomno posmatrao sve što se događa.
Makilroj raseče kraj Blekborovog stopala i poče da ljušti kožu. Maklin pogleda u Vjalda
i primeti kako ovaj ne pokazuje nikakvo gađenje. „Čvrst tip", pomislio je Maklin.
Makilroj potom zatraži klešta i Vajld ih izvadi iz ključale vode. Grinstritu su ličila na
običnu štipaljku. Hirurg je pažljivo zavukao klešta pod kožni nabor na mestu gde su se
kosti prstiju pripajale stopalu. Otkidao je jednu po jednu. Svaka kost limeno je odzvanjala
padajući u kantu.
Makilroj potom pažljivo sastruga crno, umrtvljeno tkivo, i nakon što je očistio ranu,
polako je zaši. Konačno je završio - Blekborovo stopalo je uredno skraćeno. Operacija je
potrajala pedeset i pet minuta.
Nedugo potom Blekboro poče da jauče i uskoro se razbudi. Bio je omamljen, ali
uskoro se nasmeši doktorima i reče: „Molio bih jednu cigaretu."
Tako Makilroj iscepa jedan list iz Britanike, udrobi malo duvana i uruči cigaretu svom
pacijentu. Napetost je napustila kolibu; Vajld, gledajući u kazan pun vode, predloži da je
upotrebe za kupanje. Makilroj i Maklin rado prihvatiše zamisao. Pronašli su i mrvicu
sapuna, pa skidoše potkošulje i opraše se do struka, najbolje što su mogli. Opet im je
ostala mala količina tople vode, pa udrobiše šećer koji su čuvali za sutradan i popiše ga.
Za to vreme ostali su boravili u pećini prokopanoj u glečeru. Pro veli su vreme šišajući
jedni druge.

125
 POGLAVLJE 6

a vreme zime led se na svim stranama pružao do samog horizonta, i spasilački brod -
Z ako bi ga uopšte bilo - ne bi mogao da priđe bliže od nekoliko kilometara. Led se
retko razmicao, ali to je bilo dovoljno da se spasenje kao mogućnost ne isključuje.
Tako je uvek postojao golicavi tračak nade, zbog koga su se svakog dana pobožno peli do
osmatračnice na liticama. Ali i vreme se odužilo zbog ovoga.
Zamorni dani su polako odmicali. Samo je jedan događaj podigao raspoloženje -
zimska kratkodnevica, dvadeset drugog juna. Proslavili su je obilatim doručkom i za
večeru čudesnim kolačem sastavljenim od dvadeset i tri biskvita, četiri sankaške porcije
hrane, dve kutije mleka u prahu i dvanaest porcija oraha.
Posle su polegali u vreće za spavanje i priredili program od dvadeset i šest glumačkih
tačaka. Mnogi su danima uvežbavali tekst koji će izgovarati, i kako se očekivalo - najveće
žrtve sprdnje bili su Grin i Orde-Liz.
Hasi je, naravno, svirao bendžo; Ker je, kao i prethodne godine na Istrajnosti, pevao
Toreadora Špagonija -„sa što većim falširanjem, kako bi zadovoljio publiku". Džejms je,
međutim, postigao najveći uspeh večeri pesmom na melodiju Solomona Livaja:

„Na Slonovskom ostrvu kolibu imam, i Frenki Vajld mi je ime.

Zid je bez cigle, krov bez crepa ove zime.
Al' mora se priznati, mesto poštujući time,
Da na Slonovskom ostrvu nikada nije bilo raskošnije vile."

Veče se završilo zdravicom za povratak sunca i zdravicom Šefu i posadi Kerda. Pili su
„stomačnu trulež 1916.", mešavinu vode, đumbira, šećera i metil-alkohola uzetog iz
rezerve za primuse. „Užasan ukus", pisao je Maklin. „Poslužilo je samo da svrsta većinu u
antialkoholičare do kraja života, izuzev nekoliko njih koji glume da im se dopalo…
Nekolicini je naknadno pripala muka."
Međutim, kada je proslava prošla, nije im preostalo ništa osim beskrajnog čekanja… i
preispitivanja.
„Još strpljivo živimo", pisao je Maklin šestog jula„,a vreme teče prilično brzo uprkos
užasnoj dokolici. Moj um postaje zastrašujuće prazan - satima ležim bez ikakvih misli u
nekakvom stanju vakuuma."
Dva-tri dana nakon toga Orde-Liz je pisao: „Vajld uvek govori kako će 'taj brod' stići
sledeće nedelje - ovo je naravno namenjeno onima koji lako klonu duhom. Takav je
optimizam… nije loš ako se ne preteruje s njim. Kaže… da se neće brinuti za gospodina
Emesta sve do sredine avgusta."
Harli je šesnaestog jula pribeležio: „Odlazim u nedeljnu šetnju. Dobro utabanih sto
metara na plaži. Ne bi me toliko umarala da znam da su gospodin E. i posada Kerda na
bezbednom, i da znam kada da očekujem pomoć. Računamo na sredinu avgusta…"
Ovo je, prema tome, postao datum iščekivanja - trenutak kada će zvanično moći da se
zabrinu. Vajld ga je namerno odlagao koliko je god moguće kako bi nada živela što duže.
To nije bilo nimalo lako. Uslovi života su malo-pomalo postajali primitivni. Dovršili su

126
dragocenu zalihu oraščića i mleka u prahu. Iako su gorko žalili za njima, taj nedostatak se
nije mogao meriti s tragedijom nestanka duvana. Nije se to dogodilo odjednom - neki su
bili štedljivi, dok je drugima osećaj govorio da neće ostati nasukani duže od nekih mesec
dana.
Džok Vordi, tipična škotska škrtica, toliko je rastegao svoju zalihu da je njemu
poslednjem nestalo duvana. Poslednje nedelje je obasipan raznim ponudama sa svih strana.
Mornari su vršljali po plaži tražeći bilo kakav zanimljiv kamičak ne bi li uzbudili Vordijevu
geološku strast. Krijući kamen od njega, cenkali su se za lulu duvana… pola lule, četvrt
lule -'dva dima? Iako je Vordi sam za sebe pretraživao plažu na desetine puta, radoznalost
bi skoro uvek prevagnula i poklekao bi.
Kada je i njegov duvan popušen, usledio je period depresije ravan ožalošćenosti. Ipak,
želja za pušenjem bila je tolika da su eksperimentisali s raznim mogućim zamenama.
Makliod je prvi počeo stružući norvešku suvu travu, senegras, s postave svojih čizama i
trpajući je u lulu. „Miris", pisao je Džejms, „više podseća na prerijski požar nego na
duvan."
Ipak, navika se raširila i uskoro su mnogi pušili travnatu postavu cipela. Bejkvel je
smislio način da joj podari aromu - skupio je sve lule i prokuvao ih u vodi zajedno sa
svojim senegrasom. U teoriji, isušena trava je trebalo da ima ukus nalik duvanu - ali
rezultat, kako je Džejms zapisao, „nije bio vredan muke pripremanja".
„Probali smo i lišajeve", nastavio je Džejms„,i živimo u strahu da će neko početi i s
morskom travom."
Od manjih smetnji, tu je bilo i hrkanje. Harli je pisao: „Vajld je napravio sjajan izum
protiv hroničnih hrkača. Liz, koji često prekida naš miran san svojim gromoglasnim
trubanjem, bio je prvi prestupnik u eksperimentu. Navukli smo mu omču na ruku, a
konopac je sproveden kraj većine spavača, sve do Vajlda. Čim se neki od spavača uzbuni,
živahno vuče konopac - kao da zaustavlja taksi. Taksi bi možda i stao, ali Liz je
nepopravljiv i retko kada se obazire na naše signale. Predloženo je da se omča veže oko
njegovog vrata. Siguran sam da bi mnogi vukli iz sve snage."
Većim delom jula vreme je bilo prihvatljivo i razorni vetar se samo nekoliko puta
obrušavao s planine. Ipak, postojala je veća neprestana opasnost - glečer nadvijen nad
plažom. Povremeno bi bez ikakvog upozorenja prskao, pri čemu su se ogromni komadi
leda obrušavali na plažu. Orde-Liz je opisao jedan takav trenutak:
„Ogroman komad, velik kao crkva, dugo se nećkao, ali je pao uz zvuk desetine
gromova. Podigao je talas visok celih dvanaest metara - i voda je išla pravo ka našoj kolibi.
Srećom, komadi leda su razbili talas… neki su se nasukali na obalu - komadi od po
nekoliko tona.
Marston je bio ubeđen da ćemo biti potopljeni, pa je zaurlao da se evakuišemo. To je
bilo nepotrebno i bezrazložno je namučilo dva sirota invalida, Hadsona i Blekboroa."
Iako ih je sudba poštedela dramatičnog nestanka sa obale, ostrvo je učinilo sve što je
moglo da ih poplavi. Početkom jula shvatili su da voda prodire kroz pod njihove kolibe.
Nije se znalo otkud i kako, ali očito su bili u pitanju prirodni razlozi.
Kada su to primetili prvi put, pokušali su da sprovedu vodu kroz rupu u jednom od
bočnih zidova, ali to nije pomagalo. Stanje se u međuvremenu pogoršavalo. Shvatili su da
u dnu kolibe moraju iskopati rupu duboku bar šezdeset centimetara kako ne bi bili
poplavljeni. Rupa se smesta punila vodom, ali odatle su mogli da je isprazne. Prvi put su

127
pretočili nekih trista litara. Od tada je pri vlažnom ili toplijem vremenu vladala uzbuna.
Džejms je dvadeset šestog jula pribeležio:
„Ljudi su me oko ponoći probudili žaleći se da je voda stigla do vrha. Mogli smo samo
da pretačemo ili da se podavimo. Harli, Makilroj, Vajld i ja izbacili smo dvesta litara. U pet
ujutru, izbacili smo još toliko, i još pre doručka."
Ne samo da je rad bio težak već je i voda bila gnusna, čorbasta od pingvinskog
izmeta. Slučaj je hteo da rupa za oticanje bude tačno pred kotlom za kuvanje.
Ovih meseci unutrašnjost kolibe prerasla je od neuredne do prljave. Zaista, zvali su je
„svinjac" ili „trpalište". Kad god su mogli donosili su novo kamenje da prekriju pod, ali
kamenje je napolju često bilo zaleđeno. U podzemnoj pomrčini kolibe komadići hrane su
neprimetno padali na zemlju; sada su uz toplotu i vlagu počinjali da trule, dodajući još
jedan neugodan miris vazduhu.
Krajem jula čir na Hadsonovoj stražnjici postao je veliki poput fudbalske lopte.
Makilroj nije želeo da ga raseca, pribojavajući se infekcije, ali Hadson je trpeo tolike bolove
da je to postalo nužno. Makilroj je obavio operaciju bez anestezije i otklonio više od litra
smrdljive tečnosti.
„Nije lako razumeti naš položaj ovde", pisao je Maklin. „Živimo u zadimljenoj, prljavoj
maloj straćari i jedva se zbijamo; pijemo iz zajedničkog suđa i ležimo kraj čoveka kome
upravo istaču ogroman čir - užasan život, ali prilično smo srećni…"
Kasnije je dodao: „Dao sam Blekborou moju jelensku kožu, koju sam poneo iz Logora
u okeanu… Njegova vreća je satrulila više nego moja; jadnik, retko kada napušta vreću."
Kakose jul bližio kraju, tako je dugo sputavana zebnja postajala žestok neprijatelj.
Harli je tridesetog pisao: „Današnji dan je posebno monoton, i divlje, veličanstvene
litice spletene nad nama čine ovo mesto maglovitim zatvorom, sumornim i
nepristupačnim. Da postoje još neke dužnosti, breme vremena bilo bi laganije; ali jedino
nam ostaje da se razgibavamo šetnjom od nekih osamdeset metara duž plaže ili penjanjem
do osmatračnice, u potrazi za dalekim jarbolom na maglenom horizontu. Jedva čekamo
sledeći mesec, kada se očekuje olakšanje. Umorni smo od brojanja dana od Kerdovog
polaska do prispeća spasilačkog broda."
Tako su se, u određenoj meri, svi osećali. Beskrajne rasprave o času i mogućnosti
spasenja nisu se doticale jedne mogućnosti - gubitka Kerda. Nekako su smatrali da bi i
razgovor o tome doneo lošu sreću, tako da je svako ko ga pomene smatran za nametljivu i
nevaspitanu osobu, kao da je hulio na nekakvu svetinju. i premda su bili nespremni da
otvoreno pomenu mogućnost nestanka Kerda, nisu više mogli da poriču da se nešto
verovatno dogodilo. Šaklton je otišao pre devedeset devet dana… Pod kožu im se uvlačila
bojazan da čekaju nešto što nikada neće stići."
U tom slučaju, Maklin je konačno priznao trideset prvog jula, „preduzeće se plovidba
u Stenkombu Vilsu do ostrva Obmane. Biće to mukotrpno putovanje, ali nadam se da ću
biti odabran da plovim ako do toga dođe."
I dalje su čekali krajnji rok koji su sami sebi zadali - sredinu avgusta. Ali vreme kao da
se nije pomeralo.
Prvi avgust je bio druga godišnjica porinuća Istrajnosti iz Londona i trenutka kada su
prvi put zarobljeni, prethodne godine. Harli je rezimirao:
„Sećanja o svemu što se dogodilo", pisao je, „proleću nam kroz glavu kao haotična
noćna mora, kao bunilo. Poslednjih dvanaest meseci kao da je prošlo veoma brzo, ali

128
poslednja četiri meseca bezbednog života čine se dužim od svih prethodnih. Bez sumnje,
ovo je podstaknuto time što brojimo vreme i svakodnevno iščekujemo pomoć, kao i time
što nemamo šta da radimo. Svakodnevno osmatranje i briga za bezbednost naših drugova
s Kerda okovala je ionako usporeno proticanje vremena."
Svakoga dana provodili su sve više vremena na steni-osmatračnici čekajući na znak
spasenja. Trećeg avgusta Orde-Liz je pisao:„…još uvek okruženi zbijenim ledom… nestaje
nam goriva i mesa, ali kao da nikog nije briga… Sada se već otvoreno priča o mogućnosti
da se gospodin Ernest ne vrati. Niko ne želi da misli kako nije uspeo da stigne do ostrva
Južna Džordžija, ali tok razmišljanja se vidi po tome što je Vajld naredio da se čuva svaki
komadić konca i vune, i svaki ekser, u slučaju neodložnog putovanja ka Ostrvu
obmane…"
Očajnički im je nedostajala oprema za takvo putovanje. Jedino preostalo jedro bilo je
patetično trouglasto jedro sa Vilsovog pramca, tako da bi morali da ga šiju od delova
satrulelog šatorskog platna. Nisu imali ni jarbol za jedro - Vilsov jarbol postao je stražnji
jarbol Kerda, dok je Dokerov žrtvovan da ojača Kerdov hrbat. Možda se nešto moglo
učiniti sa preostalih pet vesala.
I tako je to išlo.

4. avgust (Džejms): „Ekstremna monotonija življenja."

5. avgust (Harli): „…sedimo kao invalidi u vrećama za spavanje i
iščitavamo nekoliko otrcanih knjiga."
6. avgust (Harli): „Idealno vreme za pristanak broda."
7. avgust (Maklin): „Hadson je danas malo izašao napolje; bio je veoma
slab, i kada je pokušao da mahne Makilroju, pao je na leđa."
8. avgust (Orde-Liz): „Četiri puta smo izlivali vodu. Pored toga, sve po
starom."
9. avgust (Grinstrit): „Vordi je pronašao stare novine, ili barem delić s
datumom četrnaesti septembar 1914, i svi su ih željno pročitali po nekoliko
puta."
10.avgust (Maklin): „Posmatrao sam snežne burnice - zaista su divne
male ptice. Ponekad ih talas uhvati i izbaci na obalu, ali brzo se oporavljaju i
nastavljaju ribolov."
11. avgust (Orde-Liz): „Marston je bio napolju u pet ujutru, ali nema
ničeg na vidiku."
12. avgust (Maklin): „Brinem se za svoju rodbinu. Kad bih barem mogao
biti siguran da su dobili vesti, ne bih se bunio; ali znam koliko brinu…"
13. avgust (Džejms): „Nestrpljivo čekamo brod. Došlo je vreme…"
14. avgust (Džejms): „Odnedavno jedemo kuvanu morsku travu. Ukus je
čudan, ali promena godi."
15. avgust (Orde-Liz): „Sneg je padao čitavog dana, s kraćim prekidima."
16. avgust (Maklin): „…željno čekamo spasilački brod - većina čeka na
steni i posmatra horizont. Neki su se odrekli svake nade da će brod stići…"
17. avgust (Harli): „Led se vraća…"
18. avgust (Grinstrit): „Oba zaliva puna leda, zbijenog dokle pogled seže."
19. avgust (Orde-Liz): „Nema više smisla da se zavaravamo."

129
DEO VI

130
 POGLAVLJE 1

„P onedeljak, dvadeset četvrti april… Pozdravili smo se sa svojim

prijateljima i zaplovili tražeći pomoć; 1.400 kilometara do ostrva Južna
Džordžija. U pola jedan i dva po podne naišli smo na ledeni pojas i trebalo
nam je sat vremena da se probijemo. Potom smo se našli na otvorenom moru
- mokri, ali srećni što smo uspeli."
Maknišov dnevnik

„Ponedeljak, 24. april. Logor u divljini za procenu vremena. 192/262.

Pošli Džejmsom Kerdom u pola jedan. Okret ka SSI dvanaest kilometara,
potom i kilometar i po proboja kroz led ka i Z.
Vetar: u četiri po podne ZSZ 6 (oko pedeset kilometara…)"
Vorslijev dnevnik

Malena grupa tamnih prilika koje su mahale ocrtavala se na belini snega. Bio je to tužan
prizor, gledan s Kerda koji se nosio s talasima.
Vorsli je postavio pravac ka severu, a Šaklton je stajao kraj njega, čas posmatrajući
sve bliži led čas ljude koje je ostavljao za sobom. Uskoro više nisu bili razaznatljivi.
Nedugo potom čitavo Slonovsko ostrvo ostade zaravnjeno iza čamca, dok su krzave
stene i zidine glečera odbijale sunčev blesak. Sa desne strane videli su Kornvolska ostrva
kako štrče iz okeana iza rta Valentin; nešto potom ugledali su i snežne vrhove Klarensovog
ostrva u
Ljubičastoj izmaglici. Kroz vodu su povremeno proletala jata pingvina, zbunjena
čudnim stvorenjem koje je brodilo morem.
Kerd je stigao do leda u dva sata. Ispostavilo se da je u pitanju široka povorka
prastarih santi, izlomljenih i rastopljenih u bezbroj različitih oblika. Njihale su se na
zapadnoj struji strogim strojevim korakom i ispuštale hrapavu škripu.
Vorsli je skrenuo čamac ka istoku, uporedo s ledom, tražeći otvor koji su i on i
Šaklton videli ranije tog dana. Trebalo im je skoro sat vremena da ga pronađu i otkrili su
da je skoro zaptiven većim komadima i manjom ledenom kašom. Vorsli je ipak obrnuo
Kerdov pramac i uputio se unutra.
Brodić je najednom delovao patuljasto pred čudesnim ledenim oblicima, od kojih su
neki dvostruko nadvisili njihov jarbol. Ljuljali su se i zanosili prateći tromo kretanje mora;
iznad vode su bili čisti, snežnobeli, a ispod plavi, sve do najtamnijih dubina.
Vorsli je pokušavao da bezbedno sprovede čamac kroz ledene krhotine, ali nekoliko
puta je izbegavajući jedan komad udarao u drugi. Šaklton je odlučio da je bolje da veslaju.
Svili su jedra i pažljivo prešli na klupe hvatajući se za vesla. Veslanje je bilo vrlo
nezgodno jer su alke za vesla bile previsoko iznad sedišta. Srećom, vetar se primirio.
Šaklton je preuzeo krmu i podstakao veslače da nastave. Prošlo je četiri sata i svetlost je
počela da čili.
Ipak, nakon nekih sat vremena led je počeo da se tanji i stigli su do severnog oboda
ledene mase. Ponovo su stigli na otvoreno more. Veslači se zadovoljno vratiše pod strehu

131
- svi su osetili ogromno olakšanje.
Vetar je polako zaokretao ka jugozapadu, što im je bilo izuzetno povoljno za put ka
severu. Šaklton naredi da se razviju jedra, a potom posla Krina, Makniša, Vinsenta i
Makartija da se naspavaju govoreći kako će on i Vorsli ostati na dužnosti cele noći i paziti
na led.
Kada se svi skrasiše, Šaklton se okrenuo i pogledao iza sebe. Slonovsko ostrvo se
jedva naziralo - ogromna senovita masa. Nekoliko minuta je gledao ne progovarajući.
Bilo je to svakako zastrašujuće mesto, ali time još vrednije sažaljenja. Na njemu su
boravila dvadeset dva čoveka, ulogorena na izdajničkom, burom tučenom pojasu plaže -
bili su bespomoćni i izolovani od sveta, kao da su se našli na drugoj planeti. Samo su
šestorica posadnika ovog žalosnog malog čamca mogla da ih razumeju. Njihova
odgovornost je sada bila da dokažu kako zakoni verovatnoće nisu u pravu - i da se vrate u
pomoć. Ukazano im je zapanjujuće poverenje.
Dok je nebo tonulo dublje u tamu, tamnoplavi svod se načičkao hiljadama zvezda.
Pramičak od zastave, koji je lepršao na glavnom jarbolu Kerda, činio je nepravilnu
kružnicu na blistavim nebesima, i brod se ljuljao nošen talasima sa stražnje četvrti.
Šaklton i Vorsli su sedeli šćućureni jedan uz drugog. Južni vetar je bio hladan, a more
je postajalo življe. Glavna briga bio im je led, i pomno su osmatrali okolinu. Početkom
večeri mimoišli su se s nekoliko komada, ali već u deset sati more se iščistilo.
S vremena na vreme Šaklton je zavijao cigarete za obojicu i pričali su o mnogo čemu.
Bilo je očito da je breme odgovornosti koje je Šaklton nosio već šesnaest meseci nagrizalo
njegovo ogromno samopouzdanje. Želeo je da razgovara kako bi potvrdio ispravnost
njegovih odluka.
Priznao je Vorsliju da je odluka o razdvajanju družine bila očajno teška i da je se
gnušao. Ali neko je morao potražiti pomoć - a to nije bila odgovornost koja se mogla
svaliti na druge.
Sto se tiče samog putovanja, bio je začuđujuće sumnjičav i tražio je Vorslijevo
mišljenje o njihovim šansama. Vorsli je odgovorio kako ne sumnja da će uspeti. Šaklton
nije bio ubeđen u to.
Problem je bio u tome što se osećao izopšteno iz svog okruženja. Na kopnu se
dokazao - tamo se sukobio s prirodnim silama i pobedio. Ali more je drugačiji neprijatelj.
Za razliku od kopna, gde hrabrost, prosta volja i istrajnost mogu spasti čoveka, bitka sa
morem je telesna bitka od koje nema bega. To je bitka protiv neumornog neprijatelja, i
čovek je nikada ne može dobiti; može samo živeti u nadi da neće izgubiti.
To je bio izvor Šakltonovog nespokoja. Sada se borio protiv tako moćnog neprijatelja
da mu je snaga postala ništavna; nije mu prijalo što se nalazi u situaciji u kojoj hrabrost i
odlučnost ne znače skoro ništa, dok se pobeda meri golim životom.
Ali iznad svega bio je užasno umoran i jednostavno je želeo da završi putovanje što je
pre moguće. Da su mogli stići do rta Horn, kazao je Vorsliju, rado bi se odrekao trećine
puta. Znao je da je to nemoguće, ali pitao je Vorslija da li bi jugoistočni vetar dovoljno
potrajao. Vorsli ga je sažaljivo pogledao i odmahnuo glavom. Ni slučajno, odgovorio je.
Nešto pre šest časova, s prvom svetlošću zore, obojica se opustiše. Sada su barem
mogli videti led ako im se ispreči.
Šaklton je sačekao sedam časova i razbudio ljude. Krin se prihvatio primusa i
doručkovali su nakon veće muke oko paljenja i držanja lonca na mestu.

132
 Kada su završili, Šaklton ih je obavestio da počinju stražarske smene od po četiri sata.
Šaklton je preuzeo prvu stražu s Krinom i Maknišom, dok je Vorslija čekala druga, s
Vinsentom i Makartijem.

133
 POGLAVLJE 2

emoguće bi bilo porediti opasnosti s kojima su se suočavali po snazi, ali od poznatih

N pretnji led je svakako prednjačio - naročito po noći. Jedan jedini sudar s
neprimećenim komadom leda mogao je smesta okončati put. Šakltonov plan je,
prema tome, bio da punom brzinom idu ka severu dok god mogu, da bi kasnije skrenuli
ka istoku i ostrvu Južna Džordžija.
Sreća ih je pratila i u naredna dva dana. Vetar nije menjao pravac - uglavnom je duvao
sa jugozapada olujnom brzinom. Do podneva dvadeset šestog aprila prešli su čitavih 205
kilometara od Slonovskog ostrva i nisu se nijednom susreli s ledom.
Međutim, ta dva dana bliže su ih upoznala s iskušenjima i beskrajnim mukama života
na otvorenom moru - na prvom mestu s neizbežnom i sveprisutnom vodom. Ponekad je
to bio samo rasprskan talas prelomljen preko pramca i nošen vetrom, što je pričinjavalo
ozbiljnu smetnju samo krmanošu. Daleko su gori bili mirni talasi kroz koje je pramac
prosto orao razbacujući vodu preko i unutar strehe. Najgori od svih bili su trenuci kada
brodić prolazi između dva talasa, dok se jedan prelama i izliva u čamac u vidu zelenog
pljuska. Ostavljali su trag nalik uspenušanoj kiši koja se sliva kroz brojne rupice platna, baš
kao u kući s trošnim krovom, i teče niz čamac u ledenim potocima. Već nakon dvadeset i
četiri časa streha je ulegla na nekoliko mesta stvarajući desetak džepova koji su držali
vodu.
Krmanoš je, naravno, najviše patio, i stoga su se smenjivali na svakih sat i dvadeset
minuta tokom straže. Ipak, ni preostaloj dvojici nije moglo biti mnogo bolje. Ako nisu
izbacivali vodu ili upravljali jedrima, pomerali su balast ili kamenje na dnu čamca
izbegavajući potočiće ledene vode. Trud je bio uzaludan - u svakom slučaju završavali su
mokrih leđa.
Svi su bili približno isto obučeni - u vuneni donji veš, vunene pantalone, debeli ali
komotan džemper i vetrovke. Na glavi su imali debele pletene vunene kape i kapuljače
privezane iza vrata. Na nogama su imali po dva para čarapa, kožne čizme do čukljeva i
čizme od jelenske kože s krznom na spoljašnjoj strani; mada je krzno s njih odavno opalo i
bile su ćelave i omekšale. Na čitavom čamcu nije bilo uljanog platna.
Takva odeća bila je predviđena za intenzivnu, suvu studen - ne za brod okupan
talasima i penom. Bili su natopljeni ledenom vodom poput fitilja - i nisu ispuštali nijednu
kap.
Najbolje rešenje bilo je da trpe iskušenja vode, kao što su to činili na putu do
Slonovskog ostrva - sedeći mimo kako ne bi telima dodirivali nove hladne delove odeće.
Ali nije bilo lako nepomično sedeti u čamcu od šest i po metara usred burnog okeana.
Često su morali da ispumpavaju vodu, obično po dva ili tri puta u jednoj smeni. Za taj
posao bila su potrebna dvojica - jedan da pumpa dok drugi pritiska ledeni mesingani
cilindar uz dno čamca. Čak i s rukavicama, ruke čoveka koji je stezao cilindar utrnule bi
već za pet minuta, nakon čega su menjali mesto.
Neudobnost nije mučila samo ljude na straži. Svi su brzo shvatili da čak i spavanje
nosi mnogo neprijatnosti. Vreće za spavanje stajale su ispod pramca, po pravilu najsuvljeg
dela čamca. Da bi stigli do njih, morali su da puze po kamenju na dnu brodića. Što su više

134
prilazili, prostor je bivao uži, i na kraju su morali da se spuštaju na stomak i gmižu napred.
Kada bi najzad stigli pod pramac, morali su da se pomuče oko ulaska u vreću, a nije
bilo lako ni zaspati. Umor je naravno pomagao, ali kretanje čamca najsilovitije se
odražavalo na pramac. Povremeno su odskakali od poda i padali natrag na kamenje - ili još
gore, primali silan udarac u leđa ako bi brod u tom trenu uzjahao sledeći talas. Kerd je bio
opremljen sa šest vreća za spavanje, ali Šaklton je uskoro predložio da dele tri vreće, dok
tri koriste kao madrace i zaštitu od kamenja. Svi su orno prihvatili predlog.
Takođe, otkrili su da pod strehom nema mesta za sasvim uspravno sedenje. Prvih
nekoliko obroka pokušavali su da jedu polusavijeni, sa bradom uz prsa, ali ovaj položaj je
ometao gutanje i morali su da sednu na kamenje.
Ali bez obzira na položaj u kome su bili - da li su sedeli, bili naslonjeni ili ležali u
vrećama - nije bilo kraja borbi s kretanjem broda. Tona balasta činila je da se brodić
nasilno uspravlja sa svakim talasom. Vorsli je smatrao da je čamac pretovaren balastom i
predložio je Šakltonu da bace nešto kamenja u more. Šaklton je, međutim, zauzeo
karakterističan oprezan stav - jedini način da se proveri da li je Vorsli u pravu
podrazumevao je bacanje balasta, nakon čega bi bilo prekasno za ispravku greške. Osećao
je da bi bilo bolje da istrpe opako treskanje nego da rizikuju prekomerno olakšanje broda.
Isplovili su sa Slonovskog ostrva prilično dobro raspoloženi, znajući da konačno
kreću ka civilizaciji. Kako je Makniš zapisao: „Mokri, ali srećni što smo uspeli."
Međutim, nakon dva dana neprekidne bede veselje je iščilelo. U podne dvadeset šestog
aprila, nakon što je Vorsli utvrdio da su prešli 205 kilometara, kušnja kojoj behu izloženi
postala je surovo stvarna. Jedina uteha bilo je to što su napredovali - pa makar i agonijski
sporo, brzinom od neka tri kilometra na sat.
Tačna pozicija tog dana bila je 59°46' južno, 52°i8' zapadno, i Kerdu su falila još
tričava dvadeset dva kilometra do šezdesete paralele latitude. Tako su prelazili iz „divljih
pedesetih" u „urlajuće šezdesete", tako nazvane zbog preovladavajućih vremenskih prilika.
Ovo je, dakle, bio Drejkov prolaz - najstrašniji okean na planeti, sasvim zasluženo.
Ovde je prirodi dozvoljeno da pokazuje kakve su njene moći ako se razuzda. Rezultati su
impresivni.
Sve počinje vetrom. U blizini antarktičkog kruga postoji oblast niskog pritiska, na
nekoj šezdeset sedmoj južnoj latitudi. Ona funkcioniše kao ogromna pumpa i neprekidno
usisava visok pritisak sa severa stvarajući skoro neumoljiv zapadni vetar olujne snage.
Prozaičnim, često studiozno uzdržanim tonom plovidbenih uputstava za Antarktik
Mornarice Sjedinjenih Država ovi vetrovi opisani su na sledeći način:
„Često su uraganske snage, a naleti dostižu brzinu od 250 do 300 kilometara na čas.
Vetrovi te snage nisu primećeni nigde drugde, izuzev možda u tropskim ciklonima."
Takođe, na ovim latitudama, jedinstveno na celom svetu, more se ne prekida
kopnenom masom. Od početka vremena vetrovi su ovde nemilosrdno gurali more u
pravcu kazaljke na satu, i svakim krugom i povratkom na mesto rođenja donosili sebi ili
talasima veću snagu.
Ovdašnji talasi postali su legenda među moreplovcima. Zovu ih valjcima rta Hom, ili
„sivobradima". Njihova dužina od kreste do kreste ponekad iznosi i više od kilometar i po,
a izveštaji nekih užasnutih mornara pripisali su im visinu od šezdeset metara, iako naučnici
sumnjaju da je moguće prevazići visinu od 25-26 metara. Brzina njihovog putovanja je
uglavnom ostavljena nagađanju, premda mnogi moreplovci tvrde da mogu razviti i

135
devedeset kilometara na sat. Trideset čvorova je verovatno preciznija brojka.
Čarls Darvin je 1833. prvi put video kako se ovi talasi lome na Ognjenoj zemlji, i
zapisao sledeće u dnevnik: „Prizor… je dovoljan da čoveka nevičnog moru danima opseda
snovima o smrti, opasnosti i brodolomu."
Gledani s Kerda, ovi talasi su svakako pobuđivali takve misli. Retki trenuci sunčeve
svetlosti pokazivali su ih u kobaltnoplavoj boji, kao da su bezgranično duboki - što u
suštini i jesu. Ipak, vreme je uglavnom bilo oblačno, a površina mora sumorna i beživotno
siva.
Nezaustavljivi naleti ovih vodenih bregova proizvodili su zvuk jedino kada su im se
vrhovi u visinama pretvarali u penu i kada su se obrušavali vučeni silom teže.
Jednom u minutu, minutu i po, Kerdova jedra bi klonula zaklonjena nadvijanjem ovih
gigantskih talasa, visokih i po petnaest metara, koji su svakako pretili da ih sahrane ispod
stotine miliona tona vode. Ali tada bi, nekim čudnim zakonima plutanja, brodić počinjao da
se uspinje sve više, sve do samog vrha nadošlog talasa odakle je počinjao sunovrat.
Ova drama se ponavljala svakog dana po hiljadu puta, i uskoro je postala deo rutine
posadi Kerda. Izgubila je ono čudesno i postala uobičajena. Mogli su se uporediti sa
grupom ljudi naviknutom na život u senci aktivnog vulkana.
Veoma retko su pomišljali na Južnu Džordžiju. Bila je tako daleko da je utopijska
pomisao na nju bila bezmalo depresivna. Niko od njih ne bi izdržao ako bi ga samo to
teralo napred.
Umesto toga, život je meren periodima od nekoliko časova, ili čak nekoliko minuta -
pretvoren je u beskrajan niz kušnji i spasenja iz trenutnih boravaka u paklu. Svakom ko se
budio da preuzme stražu žižna tačka života postajao je četiri sata udaljen trenutak kada će
se ponovo uvući u vlažnu, hladnu, kamenjem podloženu vreću za spavanje. Svaka straža
je sadržala više delova: vreme za krmom, eonskih osamdeset minuta izlaganja opakoj peni i
mrazu; muke s pumpanjem i užasni zadatak preraspodele balasta; ostali su još i mnogi
manji problemi kao što su na primer bili dvominutni intervali između pljuska vode i
otopljavanja odeće dok pomeranje tela ne postane mogućno.
Ciklus se ponavljao dok im i umovi i tela nisu dosegli neki vid utrnulosti, pri kome su
unezvereni potresi brodića i trajna studen i vlaga bili prihvaćeni kao bezmalo normalne
pojave.
Dvadeset sedmog aprila, tri dana nakon odlaska sa Slonovskog ostrva, sreća im je
okrenula leđa. Oko podneva je počela bolna i prodorna kiša praćena maglom, a vetar je
počeo da se okreće ka severu - pravo u čelo.
Sada su bili na nekih 240 kilometara od Slonovskog ostrva i još su mogli naići na led -
prema tome, nisu smeli da se vraćaju ka jugu, čak ni jedan jedini kilometar. Šaklton i
Vorsli su nekoliko minuta razgovarali o mogućnim posledicama i odlučili da nema izbora:
Kerd je morao ići uz vetar, koliko god je to moguće.
Tako je počela bitka. Nošeni su navrat-nanos i mučeni nebrojenim udarcima. Bilo je
mučno jer nije bilo moguće uzvratiti udarac. Ipak, oko jedanaest sati, na njihovo veliko
olakšanje, vetar poče da se smiruje i pređe ka severozapadu. Kada je Vorslijeva grupa
preuzela stražu, u ponoć, mogli su da nastave u pravcu severoistoka.
U zoru dvadeset osmog aprila duvao je lagan severozapadni povetarac; ovo je zapravo
bilo najbolje vreme otkad su napustili Slonovsko ostrvo. Ipak, osećali su se znaci
otkazivanja - i u opremi i u ljudstvu. Šaklton je sa zebnjom shvatio da mu se vraća išijas

136
koji je trpeo u Logoru u okeanu. Svi ostali su osećali napetost u stopalima i nogama -
proizvod neprestanog grča.
Negde sredinom jutra Makniš naglo sede na središte čamca i izu čizme. Noge, čukljevi
i stopala bili su mu naduveni, bez sumnje zahvaljujući manjku vežbanja i upornoj vlažnosti.
Kada je Šaklton video u kakvom su stanju Maknišove noge, predložio je da se i ostali izuju
- i svi su imali isti problem. Vinsent je bio u najgorem stanju jer je očito bolovao i od
reume. Šaklton je pregledao pribor za prvu pomoć; dao je Vinsentu jedini lek koji je možda
mogao pomoći - malu bočicu veštičjeg leska.
Još ozbiljniji problem bilo je natapanje Vorslijevih navigatorskih priručnika. Uništenje
ovih knjiga označilo bi gubitak staze kroz ovu prokletu pustoš od okeana. Iako su ih štitili
na sve načine, morali su da ih vade pri svakom merenju.
Obe korice logaritamske knjige bile su natopljene, a vlaga se širila i ka unutrašnjim
stranama. Nautički almanah s tabelama sunčevih i zvezdanih pozicija bio je u još gorem
stanju - štampan na jeftinom papiru, počeo je da se slepljuje. Strane su morale da se
razdvajaju pažljivim guljenjem.
Kad je u pitanju merenje, Vorsli je isprva pokušavao da se učvrsti u kabini - ali
bezuspešno. Bilo je teško stajati, a uzimanje tačnih mera bilo je nemoguće. Procenio je da
je najbolje klečati na krmanoškoj poziciji, ako ga Vinsent i Makarti pridržavaju oko struka.
Rano pre podneva dvadeset osmog aprila relativno povoljan vetar sa severozapada
ustupio je mesto nešto žešćem vetru sa zapada. Do večeri je vetar duvao s juga-
jugozapada skoro silinom bure. Noć se spustila, ali zvezde behu zaklonjene oblacima.
Jedini način upravljanja brodićem bilo je posmatranje zastavice na glavnom jarbolu. Držali
su kurs pri kojem je zastavica bila uperena na prednji kraj levog boka.
Provera pravca dozvoljena je samo jednom za noć, i upotrebili su šibicu kako bi
nakratko videli kompas i uverili se da vetar još dolazi iz iste četvrtine. Imali su samo dve
sveće i čuvali su ih za taj daleki trenutak - iskrcavanje na Južnu Džordžiju.
Zora petog dana, dvadeset devetog aprila, otkrila je nabubrelo more i smrknuto nebo.
Proletali su i niski, usamljeni oblaci, skoro se češući o vodu. Vetar im je bio u leđima i
Kerd je napredovao s mukom - kao starica kojoj se nalaže da hoda brže nego što može.
Tik pre podneva na nebu se pojavio vedar procep i Vorsli žurno dograbi sekstant.
Stigao je na vreme jer je već za nekoliko minuta sunčev zimski osmeh potonuo među
oblake. Ali Vorsli je napravio očitavanje i Šaklton je pribeležio brojke hronometra. Kada su
izračunali poziciju, ispostavilo se da je Kerd 58°38' južno, 50°0' zapadno. Prešli su 383
kilometra za šest dana.
Prevalili su skoro trećinu puta.

137
 POGLAVLJE 3

dslužili su trećinu kazne.

O Celog dana i delom noći jugozapadni vetar je istrajavao i dobijao na snazi. U
trenutku kada se turobno sivo nebo razvedrilo, u jutro tridesetog aprila, površina
mora se uskomešala, a olujni vetar se sa urlikom cepao među konopcima svaki put kada
se čamac dizao na talasima. Temperatura je bila veoma blizu -20°, a oštrina vetra
svedočila je o blizini lednika.
Kako su jutarnji časovi odmicali, postajalo je sve teže upravljati brodićem. Bura ga je
gurala u talase brzinom od šezdeset čvorova, a naleti vode su pretili da ih potope. Čamac
je sa svakim talasom primao više vode - pumpa nije bila dovoljna, tako da su i ostali morali
da pomažu u izbacivanju. Čamac je oko podneva počeo da zarasta u led.
Odluka je bila neizbežna, ali Šaklton ju je odlagao koliko god mu je hrabrost
dozvoljavala. Pumpali su, izbacivali vodu, odlamali led - i sve vreme se borili da im vetar
ostane u leđima. Podne… jedan sat… dva sata. Nije moglo dalje; more je bilo suviše
snažno. Šaklton neodlučno dade naredbu da zastanu. Svili su jedra i spustili morsko sidro
- kupasti komad platna nešto duži od jednog metra - u vodu preko dugog konopca
vezanog za pramac. Sidro se razvlačilo zadržavajući vodu, tako da se Kerdov pramac
uzdizao prema vetru.
Stanje se skoro smesta poboljšalo. Barem se u čamac ulivalo manje vode. Ipak, čamac
se ponašao kao da ga je sam đavo zaposeo. Pijano se teturao preko talasa, zanosio ka
bokovima i trzao natrag kada bi osetio
čupanje sidra. Nije bilo vremena, ni trena za odmor. Ostalo im je samo da se drže i da
izdržavaju.
Nedugo potom na savijenim jedrima poče da se skuplja ledena pokorica; svaki prasak
talasa činio je njihovo breme težim. U roku od sat vremena jedra su postala smrznuta
gužva i čamac je počeo da zaostaje od težine na jarbolima. Morali su da ih skinu - Krin i
Makarti su obavili posao, razlomili led i zgužvali jedra pod strehu, u već pretrpanu kabinu.
Međutim, led se sada skupljao na veslima. Četiri vesla bila su privezana za bočne
konopce jarbola i kako se led taložio na njima postala su nalik malenim zidovima od kojih
voda nije mogla da se izliva preko ivice, već je ostajala zaleđena. Šaklton je isprva samo
posmatrao, u nadi da led neće postati previše težak. Pred suton je shvatio da bi bilo
opasno ostaviti stvari u tom stanju do sledećeg jutra. Naredio je Vorsliju, Krinu i Makartiju
da pođu s njim.
Lomili su led sa vesala uz veliki napor, pa prebaciše dva vesla preko ivice. Preostali
par su zavezali za bočne konopce, ali na visini od četrdeset pet centimetara, kako bi voda
mogla da protiče.
Trebalo im je preko dvadeset minuta, a kada su završili već je bio mrak i bili su
potpuno mokri. Zavukli su se u kabinu - i noć je započela.
Svaka straža je provodila svoja četiri užasna sata drhteći, zgrčena pod strehom,
smočena i napola smrznuta. Muka je bila ostati u uspravnom položaju; brod se drmusao
divljom snagom, a sedeli su na prezrenom tovaru kamenja.
U ovih sedam bolnih dana kamenje je činilo obroke napornim, izvlačenje vode

138
preteškim; obično kretanje postajalo je veoma komplikovano zahvaljujući njemu, dok je
spavanje bilo skoro nemoguće. Najgore je ipak bilo premeštanje kamenja. Povremeno su
morali da ga pretovaraju da bi balast čamca bio ispravno raspoređen, a to je
podrazumevalo čučanje i često bolno klečanje na hrpi kamenja. Sada su već dobro
poznavali i zdušno prezirali svaki oštar ugao i klizavu površinu ovog tovara.
Poseban problem bile su dlačice jelenske kože. Gulile su se sa unutrašnjih strana vreća
za spavanje i isprva nisu bile ništa do sitna neprijatnost. Ali bez obzira na to koliko se
dlačica rasipalo, opiljaka nije bivalo manje. Bilo ih je svuda… na bokovima čamca, na
sedištima, po balastu. Mokre gromuljice lepile su se za ruke i lica ljudi. Udisali su ih dok
su spavali - povremeno su se i budili gušeći se dlačicama. Pumpa se zapušavala od njih, a
sve češće su pronalazili svežnjeve dlaka i u hrani.
Postepeno, dok su dugi noćni časovi proticali, čamac je počinjao da se ponaša
drugačije. Curenje vode je malo-pomalo sasvim prestalo. Ljuljanje je postalo primetno
slabije; umesto nesputanog drmusanja čamac se sve stabilnije držao vrha talasa.
Prva svetlost dana pokazala im je zašto. Čitav čamac iznad vodenog gaza bio je
oklopljen ledom debelim i do petnaest centimetara, dok je konopac sidra bio debeo kao
ljudska noga. Pod ovom težinom brodić je potonuo nekih deset centimetara i po kretnji je
više podsećao na potopljenu olupinu nego na čamac.
Vorsli je bio na straži; odmah je poslao Makartija da probudi Šakltona, pa požuriše ka
stražnjem delu broda. Kada je sagledao situaciju, probudio je preostale posadnike. Sam je
uzeo malu sekiru i pažljivo prišao ivici čamca.
Led je potiljkom sekire udarao veoma pažljivo kako ne bi oštetio drvo. Nekoliko puta
se desilo da ga zapljusne voda, ali nije prekidao čitavih deset minuta; ostali su sa zebnjom
posmatrali šta radi. Sada je već bio toliko smrznut da nije mogao da drži ravnotežu niti da
drži sekiru kako treba. Upuzao je u kabinu. Sa odeće mu se cedila voda i brada mu je bila
napola smrznuta. Drhćući, predao je sekiru Vorsliju i upozorio ga da pazi na građu.
Tako je na svakog dolazio red da obija led koliko god može da izdrži, što je retko bilo
više od pet minuta. Prvo su morali da razbiju dovoljno leda da imaju gde da postave kolena
i da se pridrže rukom. Hodanje po ovoj staklastoj površini bilo bi ravno samoubistvu jer u
slučaju nečijeg pada u more posada nikako ne bi mogla da digne sidro i razvije jedra
dovoljno brzo da ga izbavi.
Za to vreme, Šaklton je uvideo da se led stvarao i u kabini. Sa strehe su visile ledenice,
a voda u dnu čamca beše gotovo smrznuta.
Pozvao je Krina i zajedno pripališe primus u nadi da će njegova toplota izazvati
otapanje u kabini. U suprotnom, težina leda na dnu mogla je jednostavno da potopi čamac.
Agonija je potrajala sat vremena i tada osetiše da se Kerdu polako vraća plovna moć.
Ipak su rešili da nastave i otklonili su najveći deo leda; na konopcu sidra ostao je ogroman
komad, ali nisu pokušavali da ga dohvate - rizik je bio preveliki.
Šaklton ih pozva u kabinu da uzmu malo mleka. Okupili su se oko peći skoro klonuli
od studeni. Činilo se nemogućnim da njihova utrnula tela proizvode nekakvu toplotu, ali
očito je bilo tako jer su ledenice pod strehom uskoro počele da se tope i kaplju po njima.
Nedugo potom voda na dnu se rastopila do te mere da su mogli da je ispumpavaju.
Šaklton je naložio Krinu da ne gasi primus, ali oko podneva opora isparenja postadoše
skoro nesnosna i morali su da ga ugase. Trebalo je nekoliko minuta da se vazduh pročisti,
a onda postadoše svesni jednog novog mirisa - odurnog, slatko-slanog, nalik ukvarenom

139
mesu. Makniš je otkrio da dopire iz vreća za spavanje, koje su zapravo počinjale da trule.
Bližim pregledom utvrdiše da su dve vreće iznutra postale sasvim ljigave.
Ledeni okovi su se ponovo nakupljali čitavog popodneva. Kasno tog dana Šaklton nije
želeo da iskušava šanse čamca da ostane plovan do jutra, te naredi da se brodić nanovo
očisti. Trebalo im je više od sat vremena, ali su uspeli, i nakon šolje toplog mleka prilegoše
da sačekaju jutro.
Jugozapadna bura je i dalje urlala, nimalo zamorena. Noćne straže su bile poput
pokušaja da se svede račun čitave večnosti - svaki minut je imao jasan početak,
proživljavan je i otpisivan zasebno. Nije bilo čak ni nekakve nevolje da olakša mučnu
monotoniju. Najzad, u šest sati, sa prvom svetlošću istoka, videše da brodić ponovo nosi
opasno teško breme leda. Čim im je svetlost dozvolila, očistili su ga po treći put.
Bio je drugi maj i počinjao je treći dan bure. Bilo je oblačno pa nisu mogli vršiti
merenje. Sada je svoj muci pridodata i činjenica da zaista nisu znali gde se nalaze.
Negde posle devet časova vetar se pomalo primirio, ali ipak nije bilo uslova da se
nastavi. Nakon dva-tri minuta more se neobičnom snagom uzdiglo pod Kerdom i jedan
prelomljen talas udari o čamac. Osetili su veoma slab potres - kao blagi drhtaj - i talas
ostade iza njih. Ali ovog puta nisu se zaneli natrag u vetar. Sidro je nestalo.

140
 POGLAVLJE 4

trenutku su bili zbunjeni, ali kad osetiše mučno zanošenje u desnu stranu, ka rovu
U između talasa, po instinktu su znali šta se dogodilo.
Šaklton i Vorsli izbauljaše i pogledaše šta se desilo. Otrcani kraj konopca vukao
se kroz vodu - komadina leda je nestala, a s njom i sidro.
Šaklton promoli glavu u kabinu i povika posadi da iznesu trouglasto jedro. Krin i
Makarti izvukoše smrznutu, zgužvanu masu i preteturaše se preko palube noseći je.
Konopci su takođe bili smrznuti i morali su da ih udaraju dok nisu postali savitljivi. Nakon
nekoliko minuta, koji su im se činili veoma dugi, uspeli su da razapnu trouglasto jedro na
olujnu poziciju, od repa do glavnog jarbola.
Polako i nevoljno, Kerdov pramac ponovo preseče vetar i svi osetiše kako im napetost
napušta mišiće.
Posao krmanoša sada je bio da drži čamac što bliže vetru i da pomno pazi na kretanje
donjeg dela jedra. Bilo je užasno neprijatno trpeti prodorni vetar i stajati licem u lice sa
uskovitlanim morem.
Srećom, oluja je nastavila da se stišava i oko jedanaest časova Šaklton odluči da
pokušaju s punim jedrima. Skinuli su trouglasto, podigli stražnji jarbol i razvili vučno i
glavno jedro. Kerd je nakon četrdeset četiri sata ponovo brodio ka severoistoku -
putovanje se nastavilo. Ali i dalje su se kretali navrat-nanos jer ih je uz snažan vetar u
leđima gurala i ogromna vodena masa, pa je pramac neprestano orao kroz talase.
Nešto posle podneva odnekud se stvorio divan zalutali albatros. Leteo je iznad čamca,
a u poređenju sa Kerdom, njegovo kretanje bilo je lagano, graciozno i poetično. Jahao je
oluju ne pomerajući krila. Načas bi se spustio na tri metra do broda, a već sledećeg trena
uzleteo na trideset, šezdeset metara i opet ponirao s čarobnom lakoćom.
Uvideli su ironiju svog položaja u prirodi: gledali su ubedljivo najveću pticu - širina
njenih krila od vrha do vrha iznosila je tri metra i trideset centimetara - kojoj je silna oluja
bila beznačajna dok je uporno pratila Kerda, kao da se ruga njegovim bolovima i mukama.
Albatros je satima kružio iznad njihovih glava, tako elegantno i glatko da ih je skoro
hipnotisao. Nisu mogli da suzdrže zavist prema ptici. Vorsli je primetio da bi Albatros
verovatno prevalio put do Južne Džordžije u roku od petnaest časova, ili još manje.
Kao da je želeo da dodatno naglasi njihovu patnju, Vorsli je pribeležio: „Vreće od
jelenske kože, užasne, prljave, ljigave, smrde i otežale su - bacili smo dve u vodu." Svaka
od njih težila je po dvadeset kilograma.
Kasnije je napisao: „Makti (Makarti) je najuporniji optimista koga sam ikad upoznao.
Kad dolazim da ga smenim na krmi, na zaleđenom čamcu, dok mu more lije za vrat, on
mi se srećno nasmeši i kaže: 'Izvanredan dan, gospodine.' Malopre sam se osećao
ogorčeno…"
Celog popodneva i večeri vreme se stišavalo, i do zore trećeg maja vetar je spao na
umeren jugozapadni povetarac. Prema podnevu oblaci počeše da se razmiču; ukazaše se
procepi plavog neba i najzad sunce.
Vorsli je izvadio sekstant i bez ikakve muke odredio poziciju. Njegov račun je iznosio
56°i3' južno, 45°38' zapadno - što je bilo 648 kilometara daleko od Slonovskog ostrva.

141
Prevalili su polovinu puta ka Južnoj Džordžiji.
Tako je u roku od samo sat vremena, možda malo više, pogled na situaciju potpuno
izmenjen. Pola bitke je već dobijeno, a toplota sunca im je milovala glave. Polovina posade
koja nije na dužnosti više se nije zavlačila u žalosnu rupetinu pod pramcem - okačili su
vreće za spavanje na jarbol, ne bi li ih osušili. Za bočne konopce su privezali čizme,
čarape i džempere.
U ovom trenutku prilike na Kerdu bile su potpuno neshvatljive i neprirodne. Bio je to
jedan izudarani i iskrpljeni čamac od šest i po metara na najburnijem moru sveta. Njegovi
konopci behu okićeni odećom i polutrulim vrećama za spavanje. Njegovu posadu činilo je
šest ljudi čađavih od loja, poluskrivenih iza slepljenih bradurina. Tela su im bila smrtno
bleda od izloženosti slanoj vodi. Lica i šake su im pri tom bili izjedeni ružnim
promrzlinama, a kolena iskrzana i izranjavljena od puzanja po kamenju. Na zglobovima,
čukljevima i zadnjicama imali su čireve pune slane vode. Ali da je neko slučajno nabasao
na ovu bizarnu scenu, bez sumnje bi ga pre svega zaprepastilo ponašanje ljudi… opušteno,
blago razdragano - kao da su na kakvom izletu.
Vorsli se mašio dnevnika i napisao: „Umereni talasi iz pravca juga. Vedro nebo,
mestimično oblačno. Fino. Nema padavina. Neki delovi odeće više nisu mokri već vlažni.
Do luke Lit 558 kilometara."
Sunce ih je odlično isušilo do večeri i osećaj koji su im vreće za spavanje pružile bio je
neverovatno prijatan - barem u poređenju sa onim na šta behu navikli.
Prijatno vreme trajalo je cele noći i sledećeg dana, četvrtog maja. Ponovo su okačili
razne predmete na konopce. Vetar je duvao s jugoistoka, ne jače od petnaest čvorova.
Brod nije primio mnogo vode i mašili su se pumpe samo dva puta.
Vorslijevo očitavanje u podne smestilo ih je na 55°3i' južno i 44°43' zapadno - za
dvadeset i četiri časa prešli su osamdeset tri kilometra.
Dvodnevne povoljne vremenske prilike učinile su svoju čaroliju i posada je doživela
blag ali osetan priliv samopouzdanja. Južna Džordžija je u početku postojala samo kao ime
- beskrajno daleko i nestvarno.
To vreme je prošlo. Sada su bili na samo četiri stotine kilometara od najbliže tačke
Južne Džordžije. Budući da su već prebrodili 725 kilometara, odredište se činilo u
najmanju ruku dostupnim. Još tri, najviše četiri dana, biće na svom cilju i sve će biti
gotovo. Tako je počela da ih obuzima ona neobična zebnja koja se rađa kada nedostižan
san nekako počne da se ostvaruje. Nije to bilo ništa previše otvoreno - jednostavno su bili
budniji i pažljiviji nego inače da bi mogli biti sigurni da ništa neće poći po zlu.
Jugoistočni vetar je cele noći bio stabilan, premda se znatno pojačao - neki naleti su
išli i do četrdeset čvorova. U svitanje petog maja vreme se vratilo na staro: tmurno nebo i
neugodno uskomešano more. Vetar je tukao desni bok broda proizvoljno, i obilato ga
zapljuskivao. Već u devet sati sve je ponovo bilo natopljeno.
Pored ovoga, dan je protekao bez većih događaja. Značajno je bilo to što se vetar
predveče okrenuo na sever, a potom i na severozapad. Takođe se ubrzao i do noći
prerastao u oluju.
Upravljanje je bilo teško te noći. Nebo je bilo oblačno, a trouglasta zastavica na vrhu
jarbola kojom su se upravljali ostala je u dronjcima nakon toliko uzastopnih oluja. Sada su
mogli samo da plove po osećaju, vodeći se senovitom belom linijom prepuklih talasa u
daljini.

142
 U ponoć, nakon šolje toplog mleka, došao je red na Šakltonovu smenu. On je lično seo
za krmu, dok su Krin i Makniš prionuli na pumpu. Kad oči počeše da mu se privikavaju na
tamu, okrenuo se i ugledao tračak svetlosti na nebu iza čamca. Doviknuo je ostalima
dobre vesti - da se vreme na jugozapadu poboljšava.
Tren potom začuo je siktaj praćen dubokim, zagušenim urlikanjem, i ponovo se
okrenuo da pogleda. Procep u oblacima zapravo je bila pena na vrhu ogromnog talasa i
kretala se ka njima neverovatnom brzinom. Instinktivno se okrenuo i povio glavu.
„Zaboga, držite se", povikao je„,ili smo gotovi!"
Ništa se nije dešavalo. Kerd se jednostavno uspinjao sve više i više, praćen muklom
tutnjavom divovskog talasa.
Tada je usledio udarac - planina uspenušale vode ih je ošinula i katapultirala napred i u
stranu. Zaista, kao da su leteli kroz vazduh, iako je Šaklton umalo pao sa sedišta od vode
koja se obrušila na njega. Konopci krme se razlabaviše, pa se ponovo zapeše; more je
opako vrtelo brodić kao kakvu prezrenu igračku.
U jednom trenutku nije postojalo ništa osim vode. Nisu znali ni da li su okrenuti na
pravu stranu; ali u sledećem trenutku sve je prošlo. Talas je nastavio svoj put, a Kerd je,
iako omamljen i polumrtav pod vodom skoro do sedišta, i dalje plovio. Krin i Makniš
dohvatiše najbliže sudove i počeše da izbacuju vodu suludom brzinom. Utom se i
Vorslijeva družina izbavila iz vreća za spavanje, pa se pridružiše borbi - najvećom brzinom
su izbacivali vodu znajući da ih sledeći talas može dokusuriti ako se ne olakšaju.
Šaklton je ponovo gledao ka jugu očekujući još neku svetlu tačku u mraku. Nije je
bilo, i Kerd se polako, uz pomoć pumpi i posuda, vratio u punu snagu.
Balast se pomerio, a staklo kompasa se razbilo - ali očito su pobedili. Pražnjenje
čamca je potrajalo dva sata - dva sata rada u ledenoj vodi do kolena.
Krin je potražio primus - našao ga je uklještenog među rebrima broda, ali bio je
potpuno natopljen. Pokušavao je da ga osposobi pola sata u mraku i brzo je gubio
strpljenje. Najzad steže zube i opsova peć. Tada se upalila, i pili su toplo mleko.

143
 POGLAVLJE 5

ora šestog maja dočekala ih je neprijatnim prizorom. Vetar je duvao sa severozapada,

Z brzinom od skoro pedeset čvorova i Kerdov severoistočni smer bio je krajnje
napregnut. Svaki talas je u prolazu ubacivao malo vode u čamac.
Ipak, činilo se da nisu toliko zabrinuti. Od svih batina, modrica i potapanja postali su
skoro bezosećajni. Osim ovoga, sinoćnji talas im je nekako promenio ponašanje. Trinaest
dana mučile su ih skoro neprekidne oluje, krunisane pravom pobunom mora. Bili su poput
poniženog psa, sposobni samo da trpe kažnjavanje.
Ali uz dovoljnu provokaciju, teško da na božjoj zemlji postoji stvorenje koje se neće
okrenuti i usprotiviti ne razmišljajući o šansama. Premda se to nije izgovaralo, tako su se
osećali. Obuzela ih je gnevna odlučnost da dovrše putovanje - po svaku cenu. Smatrali su
da to zaslužuju. Trinaest dana su gutali sve što im je Drejkov prolaz bacao - i sada su se
pred Bogom kleli da će dobiti ono što im pripada.
Odlučnost im je pojačana Vorslijevom procenom pozicije - merenje je iznosilo 54°26'
južno i 40°44' zapadno. Ako je ovo bilo tačno, bili su na svega 146 kilometara od
zapadnog kraka Južne Džordžije i već sada su očekivali znake kopna - nešto morske trave
ili komad trulog drveta u vodi.
More se, međutim, čitavog jutra sve više rogušilo, kao da se ruga njihovoj odlučnosti.
U podne je postalo toliko opasno da je Šaklton presudio da bi bila ludost produžiti, iako ga
je Vorsli savetovao da ne staje. Šaklton je u jedan dao naredbu da se zastane. Svili su
glavna jedra i razvukli trouglasto do repa - i opet počeše da se ljuljaju po volji vetra.
Svi su bili namrgođeni - čak i Šaklton, iako je od samog početka tražio bespogovornu
vedrinu od ljudi kako ne bi bilo prepirki. Ovo je očito bilo previše - bili su tako blizu,
možda samo jedan dobar dan, a morali su da stanu.
Šaklton je bio toliko napet da je izgubio živce oko nečeg sasvim beznačajnog. Na
čamcu se pojavila neka malena ptica i počela da im dosađuje oblećući uokolo kao
komarac. Šaklton je izdržao nekoliko minuta, a onda skoči, sluđeno mlatarajući rukama i
psujući. Smesta je shvatio da daje izuzetno loš primer i ozlojeđeno sede natrag.
Ostatak popodneva proticao je bez incidenata sve do sutona, kada je Krin počeo da
priprema večernju čorbu. Već nakon nekoliko minuta pozvao je Šakltona u kabinu. Krin
mu dodade šolju vode da oproba i Šaklton srknu; lice mu prekri mrtvački sumoran izraz.
Druga boca vode - ona koja se odvojila pri porinuću sa Slonovskog ostrva - bila je
ukvarena. Nepogrešivo se osećao opori ukus morske vode, koja je očito nekako doprla
unutra. Pored ovoga, boca je bila puna samo do polovine; očigledno je dobar deo vode
iscurio napolje.
Krin upita Šakltona šta da čini, a ovaj mu prilično odsečno odvrati da nema šta da se
radi - to je bila sva voda koju su imali i moraće da je upotrebe.
Krin je napravio čorbu. Pažljivo su je jeli i utvrdili da je zaista preterano slana.
Šakltonu je ovo otkriće bio samo još jedan znak da se treba ubrzati. Čim se smračilo,
kada je Vorsli preuzeo krmu, Šaklton mu priđe i stadoše razgovarati o situaciji. Govorio je
da imaju hrane za dve nedelje, ali da vode ima za najviše nedelju dana - a i ta količina nije
bila dobra za piće. Morali su da se iskrcavaju, i to veoma brzo.

144
 Iskrslo je neizbežno pitanje - da li će biti u stanju da pogode Južnu Džordžiju? Šaklton
je pitao Vorslija koliko se uzda u njihovu navigaciju. Vorsli odmahnu glavom - uz sreću,
rekao je, greška bi mogla da iznosi nekih petnaest kilometara, ali postojala je mogućnost
da su napravili i krupniju grešku.
Obojica su znali da Atlantski okean istočno od Južne Džordžije nije ništa do pustoš,
sve do Južne Afrike, udaljene bar četiri hiljade kilometara. Ako bi zbog lošeg proračuna ili
nepovoljnog vetra promašili ostrvo, ne bi imali drugu priliku. Kopno bi im nakon toga
ležalo uz vetar i nikada ne bi mogli da ga dosegnu. Nisu se usuđivali da promaše.
Srećom, kako je noć proticala severozapadni vetar je počinjao da slabi i nebo je bivalo
sve vedrije. U jedan po noći Šaklton presudi da mogu nastaviti, te ponovo zauzeše
severoistočni kurs.
Sada je bilo najvažnije odrediti tačan položaj, ali ubrzo po svitanju opkolila ih je gusta
izmaglica. Od sunca su videli samo mutan obris. Vorsli je celog jutra držao sekstant uz
sebe, nadajući se podizanju magle. Nakon nekoliko sati, delom iz očajanja, prihvatio se
sveske i nažvrljao: „Najgori uslovi za merenje. Magla, a brod poskakuje kao buva…"
Pri merenju sekstantom važno je da se centar sunca uporedi s linijom horizonta.
Najbolje što je Vorsli sada mogao učiniti bilo je da zuri u sunce kroz maglu, nagađajući
gde mu leži centar. Načinio je veliki broj merenja, uzdajući se u teoriju da će izvlačenjem
proseka iz njih dobiti razumno tačan rezultat. Konačni proračun bio je 54°38' južno, 39°36
zapadno - 109 kilometara od najbližeg kraka Južne Džordžije, ali upozorio je Šakltona da
se ne oslanja previše na ovu procenu.
Prvobitna zamisao bila je da zaobiđu zapadni krak Južne Džordžije, prođu između
ostrva Vilis i Ostrva ptica, i zalome istočno uz obalu, sve do kitolovačke stanice Lit.
Međutim, ona je podrazumevala prosečno dobre uslove plovidbe i nije uračunavala
nestašicu vode. Sada im je bilo svejedno gde će se iskrcati, samo da to učine. Tako su se
preusmerili ka istoku u nadi da će dosegnuti ma koji deo zapadne obale ostrva.
Ispostavilo se da je problem s vodom znatno ozbiljniji nego što su isprva zamišljali. Ne
samo da je bila poluslana već i puna prašine i jelenske dlake koja se odnekud uvukla u
bocu. Ova smrdljiva tekućina morala je biti ceđena kroz gazu iz pribora za hitnu pomoć da
bi mogli da je piju - čak i tada su jedva gutali, a žeđ im je na kraju samo postajala jača.
Šaklton je uz sve ovo upola smanjio dnevne porcije vode i ukinuo toplo mleko na svakoj
smeni straže po noći. Tog popodneva Šaklton ih je obavestio da će do kraja putovanja
moći da jedu samo čorbu dva puta dnevno.

Celog popodneva izgarali su od iščekivanja da vide bilo kakav znak blizine kopna -
ptice, nanose morske trave, bio šta. Ali nije bilo ničega. Sa spuštanjem večeri nestrpljenje
je ustupilo mesto zebnji - veoma protivrečnoj.
Po Vorslijevoj proceni trebalo je da se nalaze na nešto više od osamdeset kilometara od
obale. Međutim, Vorslijevi proračuni bili su grubi - lako su mogli biti i znatno bliže.
Na zapadnoj obali Južne Džordžije nije bilo ni najmanjeg naselja, niti svetionika ili bova
koje bi ih usmeravale. Zapravo, ta obala je čak i danas prilično neprecizno iscrtana. Tako
da nije bilo nezamislivo da usred noći udare u kopno - sa silnim i katastrofalnim
posledicama.
Sa druge strane, strah od brodoloma o ostrvo imao je čudnu protivtežu u strahu da će
možda promašiti ostrvo - zalutati u noći, potpuno nesvesni da su to učinili. Zaista, to se

145
možda već i desilo.
Tama je bila potpuna, a Kerd je tukao talase istočno-severoistočnim kursem, s vetrom
u levom boku. Ljudi su zurili u noć solju okovanim očima očekujući seni planina, i
naprezali su uši ne bi li čuli nešto neobično - možda vale koji se kotrljaju po obali. Ali
vidljivost nije mogla biti gora - oblaci su proždrali zvezde, a magla ugušila površinu vode.
Jedini zvuk bio je huk vetra u konopcima i šum nemirnog mora.
Žeđ je, naravno, pojačala njihovu nestrpljivost i produžila svaki minut strepnje. Uprkos
nelagodnosti i neizvesnosti, ljudi su osećali i neko prigušeno ushićenje. Na stražama su
neprestano pričali o tome kako će stići do kitolovačke ispostave i kako će najzad moći da
se okupaju, presvuku, spavaju u krevetu i jedu za stolom.
Sati su mileli kraj njih, ali i dalje nije bilo znaka da se bliže obali. U četiri ujutru, kad je
došlo vreme za Vorslijevu stražu, Šaklton ostade uz njega da pogledom traži kopno. Išli su
brzinom od oko tri čvora, i u šest bi već trebalo da se nađu na dvadeset pet kilometara od
obale - ali i dalje nije bilo kopna na vidiku - čak ni najsitnijeg komada leda ili busena
morske trave.
Navršilo se i sedam sati - devetnaest kilometara od ostrva, a nije mu bilo ni traga.
Nestrpljivost je sve više prelazila u napetost. Neki vrhovi Južne Džordžije bili su visoki i
do 3.300 metara. Do sada su ih svakako morali videti.
Šakltonova smena trebalo je da otpočne u osam sati, ali niko više nije razmišljao o
smenama. Posada se okupila u kabini, zagledana u daljinu; osećali su takmičarski duh,
nadu, strepnju - sve u isto vreme. Ali pred njima je bilo samo nebo i more, kao i uvek.
Oko devet časova Šaklton naloži Krinu da pripremi čorbu. Čim je zgotovljena, žurno je
pojedoše i vratiše se osmatranju.
Ovo su bili čudni trenuci ornosti i iščekivanja - prožeti sumornim neizgovorenim
mislima. Sve je bilo tako blizu kraja - povod za uzbuđenje, čak i proslavu. Ipak, kopkala ih
je misao da možda tragaju uzalud. Ako je ostrvo zaista bilo tu, to je već satima trebalo biti
jasno.
Potom, u pola jedanaest, Vinsent ugleda komad morske trave, a nakon nekoliko
minuta nadleteo ih je i jedan kormoran. Nada se nanovo razbuktala. Kormorani su retko
išli dalje od dvadeset pet kilometara ka pučini.
Magla veoma sporo poče da se razilazi. Iscepkani oblaci su i dalje visili nad samom
površinom vode, ali vidljivost je bila bolja. U podne magle skoro da nije ni bilo - ali more
se pružalo u svim pravcima.
„Kopno!"
Bio je to Makartijev glas, snažan i samouveren. Pokazivao je pravo preko pramca.
Zaista, tamo je bila crna, namrgođena litica ovenčana snegom. Jedva se videla od oblaka,
ali nije bila dalje od petnaestak kilometara. Tren potom oblaci se ponovo sklopiše poput
zavese i odsekoše im vidik.
Ali nisu marili. Kopno je bilo tu, i svi su ga videli.

146
 POGLAVLJE 6

aklton je jedini progovorio.

Š „Uspeli smo", reče neobično ustreptalim glasom.
Ostali nisu ispuštali glasa. Jednostavno su zurili ispred sebe čekajući da se kopno
ponovo ukaže kako bi bili sigurni da je tu. Za nekoliko minuta vetar razmače oblake i
uveriše se. Slabašni, budalasti osmesi presvukoše im lica, ne pobedonosno, čak ni
radosno, već iz čistog olakšanja.
Održali su Kerda na pravcu ka prvoj tački koju su ugledali i u roku od sat vremena
mogli su da sagledaju konture ostrva. Vorsli je nacrtao grubu skicu konture u svojoj
svesci.
Naknadno ju je uporedio s mapom i utvrdio da nacrt odgovara oblasti rta Demidov.
Ako je zaista bilo tako, njegova navigacija bila je besprekorna. Sada ih je od isturenog
zapadnog kraka ostrva delilo svega dvadeset pet kilometara; tom mestu su sve vreme i
težili.
U pola tri Kerd je već zašao u poslednja četiri kilometra puta, i na strmim padinama
planinskog masiva već su se jasno videli zeleni lišajevi i pojasevi žutomrke trave. Bilo je to
prvo što su videli da raste iz zemlje u poslednjih šesnaest meseci. Za nekih sat vremena
trebalo je da kroče na kopno.
Sve je izgledalo savršeno. Ali ne zadugo. Nakon dva-tri minuta začuli su duboki
potmuli tutanj obalskih talasa. Ispred njih i po desnoj strani, morska pena je prskala visoko
u vazduh. Kad su prišli još bliže, uvideli su Ljutinu talasa-grebenara. Bili su to sivobradi
talasi rta Hom, i slepo su jurišali ka svom uništenju na grebenovima o kojima se ništa nije
znalo.

Čitava situacija je izmenjena za tren. Nije bilo načina da se iskrcaju, barem ne ovde, jer
čamac ne bi izdržao ni deset sekundi između talasa i grebenova. Nisu to zaslužili - bila je
ovo izlišna surovost. Kopno je ležalo pred njima, zaradili su ga. Ipak, na kraju putovanja
sklonište im je uskraćeno.
Nisu mogli još dugo da drže ovaj kurs. Krin hitro preuze krmu od Vorslija, koji je
proučavao mapu zajedno sa Šakltonom. Morali su brzo da donesu odluku.
Ako je oblast pred njima bila rt Demidov, kao što je već bilo skoro sasvim izvesno,
mapa im je davala dva načina da se spasu. Jedan je bio Zaliv kralja Haakona, nekih
petnaest kilometara istočno duž obale, a drugi Vilsonova luka, veoma blizu njihove
pozicije, na severnoj strani.
Ali Zaliv kralja Haakona bio je sasvim otvoren punoj snazi severozapadnog vetra, a
stigli bi tek predveče, pa bi morali da se bore sa grebenovima i vetrom po mraku.
Sa druge strane, put ka bolje zaštićenoj Vilsonovoj luci, udaljenoj svega šest
kilometara, vodio bi ih pravo u lice vetra i verovatno ne bi stigli na vreme.
Prema tome, iako su u teoriji postojala dva izbora, nijedan nije bio vredan rizika. U tri
sata su već bili na tri kilometra od kopna. Mogli su lako da ga dosegnu za samo četrdeset
pet minuta, ali pri tom bi izginuli.
Šaklton je stoga u tri i deset po podne izdao naređenje da obustave pokret. Zaokrenuli

147
su ka desnoj strani i ponovo se uputili ka moru kako bi s mirom sačekali jutro i možda
pronašli bolji način da prenebregnu sprudove.
Vorsli je ponovo dohvatio navigatorski dnevnik i zapisao: „…nadolaze snažni talasi sa
zapada. More veoma nemirno. Odloženo za još jednu noć; vetar se pojačava."
Pravac je sada bio jug-jugoistok, a namera im je bila da pronađu bezbedno mesto za
noć. Brod se ljuljuškao, i dalje praćen vetrom, i niko nije progovarao. Svako za sebe, borili
su se sa užasnim razočarenjem. Ipak, sada je zaista, istinski ostala samo još jedna noć.
Oko pet časova svetlost je počela da gasne i horizont gledan s Kerdovog desnog boka
bio je obojen u živahne, skoro ljutite nijanse narandžaste i crvene boje, koje uskoro
izbledeše. Smračilo u šest sati.

Nad glave im se nadvio gust pokrov oblaka, a vetar se pojačavao i polako okretao ka
zapadu. Krin je spremio malo čorbe, ali približavali su se dnu boce i hrana je imala
izuzetno rđav ukus. Svaki zalogaj zahtevao je posebnu pribranost i napor.
Vetar je imao zlokoban prizvuk i sa svakim satom bivao je sve jači. Oko osam sati
počela je kiša - uskoro se pretvorila u krupu, a potom i u pravi grad koji je dobošario po
brodiću. Do jedanaest je oluja dosegla orkansku snagu i Kerd je stajao na raskršću mnogih
talasa trpeći njihove nagle kretnje i grubosti.
Bežali su pred vetrom do ponoći. Iako nisu imali pojma gde se nalaze, Šaklton je
procenio da su dovoljno daleko da mogu ostati na mestu. Krin i Makarti pažljivo skidoše
jedra ostavljajući samo trouglasto na glavnom jarbolu. Pramac se uneo u vetar i počelo je
dugo iščekivanje zore.
Ostatak noći pretvorio se u večnost i znao se poredak svake sekunde, osećalo se
njihovo stapanje s minutima, a minuti su užasno sporo srastali u sate. Vetar je pri tom
urlikao iz sveg glasa, kako ga nikada do tada nisu čuli.
Konačno je svanula i zora devetog maja, ali nije bilo pravog svitanja. Pusta tmina noći
smenjena je gustom sivom magluštinom. Mogli su samo da nagađaju o brzini vetra, mada
verovatno nije bila manja od 65 čvorova. Talasi su bili ratoborniji nego ikad, a dodatno ih
je osilila i zapadna plima nalik planini nošenoj burom. Neki talasi koji su jurcali ka obali bili
su visoki dvanaest metara, a neki i više.
Kerd je, sa svojim malim, bednim zaleđenim jedrom lebdeo nad svakim naletom talasa
i tresao se pri svakom drhtaju gnevne oluje. Činilo se da će im vetar iščupati platno iznad
glava. Nije, na kraju krajeva, bilo lako ni disati. Atmosfera je bila prezasićena vlagom,
snegom i maglom izniklom iz površine mora.
Vidljivost nije sezala dalje od malenog kruga oko broda. Nadalje se videlo samo
neprekidno komešanje zaslepljujućeg ništavila.
Iako nisu imali ni blagu predstavu o tome gde se nalaze, i te kako su bili svesni jednog:
strana broda u zavetrini licem je bila okrenuta crnim liticama Južne Džordžije - stene su ih
čekale, uporno odbijajući napade kolosalnih vodenih masa. Zalili su što ne znaju koliko su
bili daleko od njih.
Izgledalo je nemoguće, ali vetar je u jutarnjim časovima zapravo dobio na snazi, i oko
podneva je već bio blizu osamdeset čvorova iz jugozapadnog pravca. Nisu ni pokušavali
da spremaju hranu jer ionako nisu imali apetita. Jezici im behu nabrekli od žeđi, a usne
ispucale i krvave. Da je neko želeo, mogao je pojesti svu preostalu hranu. Neki su pokušali
da sažvaću pokoji komad, ali nisu imali dovoljno pljuvačke da gutaju kako treba.

148
 Kerdov pramac sada beše usmeren ka vetru, ali gledali su na desnu stranu iščekujući
da nazru ostrvo ili izdajničke grebenove koji su ih odbili prethodnog popodneva. Čitavog
jutra po sluhu su znali da se bliže. Daleko ispod piskave vriske vetra i mučeničkog huka
pučine čuo se potres nalik kucanju ogromnog srca - ili se radije osećao - stvoren
slamanjem talasa na obali, pri čemu su vibracije što putuju kroz vodu do broda stizale
umanjenom snagom.
Potom, negde oko dva sata, videli su gde se nalaze. Slučajan nalet vetra razvio je
oblake i pokazao dva opaka vrha nad niskom strmih litica i glečera usađenih u vodu.
Obala je bila udaljena možda nešto više od jednog i po kilometra.
Važnije je bilo to što su jednim pogledom, na svoj neizmeran užas, shvatili da su
veoma blizu grebenova, mesta gde su se silni talasi lomili i počinjali sunovrat
samouništenja usmeren ka kopnu. Osećali su kako ih svaki titraj vode vuče bliže ovom
mestu - more je želeo da ih zgrabi i zavitla ka plaži. Činilo se da su konačno i vetar, i
struja i samo more ujedinili snage u odlučnoj želji da zauvek unište maleni čamac koji se
do sada odupirao njihovim razumnim težnjama.
Nisu imali izbora - morali su da razviju jedra i pokušaju da grabe ka raljama đavolske
bure. Ali ovo je bilo nemoguće. Nijedan brod - ponajmanje Kerd - nije mogao da se bori
prsa u prsa s takvom silom.
Šaktlon pohita ka stražnjem delu čamca i dograbi uzde krme od Krina. Krin i Vorsli
legoše na dno čamca i počeše da pužu potrbuške. Da su stajali, verovatno bi pali ili bi se
naprosto prevrnuli preko ivice brodića. Kad konačno stigoše pod glavni jarbol, prigrliše ga
i oprezno ustadoše. Vetar je bio tako jak da su jedva skinuli trouglasto jedro. Nakon
nekoliko minuta posao je bio svršen. Kerdov kljun potonu u rov talasa. Dvojica mornara
požuriše i zavukoše jedro pod prednji deo brodića.
Makarti je morao da im pomaže oko glavniog jedra jer dvojica ne bi bila dovoljna da ga
zadrže ako bi ga vetar uhvatio kako ne treba.
Ipak su uspeli da ga osiguraju i svežu, a posle njega učiniše isto i s jedrom stražnjeg
jarbola. Šaklton potom okrenu pramac ka jugoistoku, a vetar poput kakvog tupog
predmeta udari u čamac, i umalo ga obrnu u mestu. Šaklton je usplahireno vikao Maknišu
i Vinsentu da prerasporede balast. Kleknuli su na kamenje i radili grozničavom brzinom,
koliko im je snaga dozvoljavala. Nagomilali su kamenje uz desni bok i Kerd poče da se
uspravlja.
Pola dužine čamca nakon toga prvi talas ih udari i usmrti njihovo kretanje. Iznad
jarbola je pljuštala prava pravcata voda, a silina potresa beše tolika da su se daske pramca
pokrivile toliko da su propuštale vodu. Ponovo se pokrenuše napred i more ih je ponovo
batinalo dok nisu stali. Pokušavali su sve dok nije postalo izvesno da će, ako nastave,
ostati bez jarbola, ili čak čamca.
Voda se ulivala sa svih strana tolikom brzinom da dva čoveka nisu mogla da se izbore,
makar i radili bez prestanka - Šaklton je stoga naredio trojici da prionu na pumpu i jednom
da koristi kotao za kuvanje, zapremine devet litara. Preostao je jedan čovek, spreman da
zameni onog ko prvi počne da posustaje.
Ipak, uprkos svom naporu, nisu se mrdali s mesta. Oblaci bi se povremeno razmakli i
prikazali obalu s leve strane, ništa dalju nego pre. Nakon više od sat vremena prihvatili su
istinu koje su se pribojavali - okretanje nije bilo moguće. Nema čamca koji je mogao
preseći taj vetar preko lica.

149
 Šaklton je bio ubeđen da im se bliži kraj. Međutim, polako su napredovali. Nije se to
moglo oceniti poređenjem s nejasnom linijom obale, ali je ipak bilo istinito.
Shvatili su to nešto posle četiri sata, kada je rascep u oluji otkrio ogromnu zubatu
stenu s leve strane. Bilo je to ostrvo Anenkov, planina visoka nekih sedamsto metara,
udaljena od obale oko osam kilometara. Odmah su primetili da im se isprečila na putu.
Iako je Kerdov pramac bio uperen ka pučini, nisu mogli da se izbore sa uraganom koji
ih je gurao u stranu. Takođe, nije bilo načina da se zaokrene. Obala je bila za leđima, a
levo su se naizmenično nizale grupe grebenova. More je čekalo na desnoj strani - što je
bio jedini pravac koji im nikako nije bio dostupan jer je vetar duvao odande.
Mogli su, dakle, samo da prihvate jugoistočni kurs, da se drže blizu vetra i mole Bogu
da će negde usput okrznuti ostrvo - ako čamac potraje tako dugo. Ništa od svega ovoga
nije delovalo ostvarljivo.
Iako je nebo počinjalo da se razvedrava, polako je padao mrak i ostrvo Anenkov
postade preteća tamna silueta naspram neba.
Prizor ove stene izdvajao se iz svega na zadivljujući način - dok se posada borila da ne
potone pred gnevom oluje, s leve strane im je kroz tamu prilazila ogromna, odlučna,
nepokolebljiva stena. Uskoro su mogli da čuju kako se talasi lome o nju.
Samo je krmanoš video šta se događa, pošto ostali nisu smeli da dižu pogled s vode u
čamcu, u strahu da ih poplava ne pretekne. Povremeno su menjali zadatke kako bi ugrabili
trenutak odmora. Žeđ je odavno postala nebitna, kao i sve osim očuvanja broda. Svaki je
krmanoš tešio svoje prijatelje govoreći: „Zaobići ćemo je! Evo, prolazimo!"
Ali ovo se nije događalo. Oko pola osam bili su pred samim ostrvom i čitav vidik bio
im je ispunjen njegovom masom. Cak je i vetar zamukao pred zvukom skršenih talasa
ovog mesta. Uspenušani povratni talasi Ljuljali su Kerda. Ogromni snežni vrh bio im je
toliko blizu da su morali dizati glave kako bi ga sagledali.
Vorsli je u sebi žalio mnogo toga. Razmišljao je o dnevniku koji je vodio još otkad je
Istrajnost napustila Južnu Džordžiju pre skoro sedamnaest meseci. Isti taj dnevnik,
zamotan krpama, potpuno natopljen, sada se nalazio pod pramcem Kerda. Dnevnik je
odlazio zajedno sa brodom. Vorslija nije mnogo mučila smrt jer je bila tako očigledno
neizbežna - već pomisao da niko neće saznati koliko su bili blizu.
Sedeo je za krmom, ćuteći, napet - spreman za poslednji udarac, za trenutak kada će
Kerd oguliti dno o neku nevidljivu stenu. S lica i brade kapala mu je voda dok je gledao
kako se na istoku nebo razvedrava.
„Proći ćemo!", vrisnuo je. „Proći ćemo!"
Radnici zastadoše i preko zaklonjene strane čamca ugledaše zvezde. Ostrvo im više
nije bilo na putu. Nisu imali predstavu kako se to dogodilo, ili zašto - možda ih je neki
neočekivani vir odgurnuo od stena. Opet, niko se nije ni trudio da otkrije objašnjenje. Znali
su samo da je čamac pošteđen.
Sada je pred njima bila još samo jedna prepreka - Kriva stena - 1.200 metara od ostrva
Anenkov. Prigrlili su jugoistočni kurs vetra. Sada je sve izgledalo nekako lakše. Huk talasa
je bio tiši i već u devet sati bili su svesni da su prošli sve prepreke.
Odjednom se osetiše neopisivo umorno, utmulo, čak i bezosećajno. Izgleda da je i
oluja bila iznurena borbom, ili je možda bila svesna svog poraza. Vetar je utihnuo i u roku
od pola sata povratio južni-jugozapadni pravac.
Zauzeli su severozapadni kurs u pokušaju da naprave lučni prilaz Južnoj Džordžiji.

150
More je još bilo nemirno, ali više nije bilo opako.
Izbacivanje vode potrajalo je sve do ponoći - tada je ostalo toliko malo vode da su i
trojica ljudi bila dovoljna. Vorslijeva straža je potom otišla na spavanje, dok su Šaklton,
Krin i Makniš preuzeli dužnost.
Žeđ se ponovo vratila, gora nego ikad. Vode je bilo još svega dve-tri litre, te Šaklton
odluči da je pričuva za jutro.
U pola četiri Vorslijeva straža preuze čamac i već oko sedam časova ponovo ugledaše
Južnu Džordžiju; bila je udaljena petnaestak kilometara ka desnoj strani.
Zapucali su pravo prema kopnu, ali Kerdova jedra se još ne navikoše na ovu stazu, a
vetar ponovo pređe na severozapad. Tako je njihovo jutarnje putovanje bilo bez prekida,
ali mučno sporo. U podne su već ponovo bili nadomak rta Demidov, i pravo pred njima
ležahu dva primamljiva glečera - obećavali su veliku količinu vode. Ipak, bilo je jasno da
neće stići pre mraka.
Stoga su se uputili ka Zalivu kralja Haakona. Pristojno su napredovali nekih dvadeset
minuta, da bi ih kleti vetar ponovo udario s čela - tačno iz pravca zaliva.
Spustiše jedra i prihvatiše se vesala, dvojica po dvojica, dok je Šaklton sedeo za
krmom. Nedugo potom plima se okrenula i počela da putuje ka jugu, pomažući tako vetru
da ih drži podalje od obale. Uskoro je postalo jasno da se uz sav napor jedva drže istog
mesta. Ipak, u tri sata uspeli su da priđu dovoljno blizu da mogu videti dosta mirnu vodu
u zalivu iza grebenova - a spazili su i nešto što je mogao biti bezbedan prolaz. Ipak, nisu
nikako mogli veslanjem stići pre mraka.
Došlo je vreme za poslednji očajnički pokušaj. Još jedna noć, ovog puta bez kapi vode,
i mogućnost nove oluje? Jednostavno više nisu imali snage.
Žurno su razvili sva jedra do pune snage i zaputili se ka otvoru u grebenovima. Ovo je
ipak bila plovidba u vetar i Kerd je bio bespomoćan. Četiri puta su se upinjali, četiri puta
pokušavali da saseku vetar. Četiri puta nisu uspeli.
Odavno je prošlo četiri sata i smrkavalo se. Okrenuli su Kerda kilometar i po ka jugu
trudeći se da ih vetar uhvati s boka. Ponovo su se zaokrenuli uhvativši vetar dok je bio
desno od njih - ovog puta zalet je bio dovoljan da se provuku.
Smesta su svili jedra i izbacili vesla. Veslali su nekih deset minuta i Šaklton ugleda
manju uvalu u zalivu pod liticama s desne strane.
Ulaz u njega bio je zaštićen sprudom preko koga su se prelamali plimski talasi. Ali
postojao je otvor - toliko uzan da bi u poslednjem trenutku morali povući vesla.
Nekih dvesta metara dalje nalazila se i strma, kamenita plaža. Šaklton je stajao na
pramcu pridržavajući se za otrcane ostatke konopca sidra. Kerd konačno s poslednjim
talasom očeša hrbat o stene. Šaklton je skočio na obalu i vukao konopac. Ostali Ljudi, što
su brže mogli, izbauljaše za njim.
Bilo je pet sati po podne desetog maja 19x6, i najzad su stajali na ostrvu sa koga su
isplovili pre petsto dvadeset dva dana.
Začuli su tiho klokotanje. Svega nekoliko metara od njih sa visokih glečera spuštao se
potok bistre vode. Tren potom svi su bili na kolenima pijući vodu.

151
DEO VII

152
 POGLAVLJE 1

io je to neobično tih trenutak, lišen skoro bilo kakvog proslavljanja. Učinili su

B nemoguće, ali cena je bila katastrofalna. Sada je to ostalo iza njih i osećali su
neizreciv umor - svest o pobedi jedva da je i dopirala do njih. Ipak, svi su se rukovali
- to se činilo prikladnim.
Ali čak i u ovom pobedničkom času tragedija se nadvijala nad njima. Priobalni talasi su
bili izuzetno jaki; okrenuli su Kerda bočno i snažno ga udarali o stene.
Doteturali su se natrag preko plaže. Kamenje beše grubo, a noge su im podrhtavale od
iznurenosti. Dok su stigli, krma je već bila odlomljena sa brodića. Morali su da dižu
čamac iz vode - a to je podrazumevalo istovarivanje prtljaga. Tako su napravili lanac i
započeli mukotrpno dodavanje kutija i odlaganje na plažu. Kad su završili, počeše da
bacaju mrski balast od kamenja u vodu.
Tek kada je došao čas da izvuku čamac na bezbedno tle stvarna mera njihove slabosti
postade jasna. Iako su se upinjali svom snagom, uspevali su samo da ljuljaju čamac.
Nakon nekih šest pokušaja Šaklton vide da nema svrhe nastavljati dok se ne odmore i
okrepe.
Konopac Kerdovog pramca privezan je za jednu stenu. Ostavili su čamac da se krši o
obalu.
Odvukli su vreće za spavanje i nešto malo zaliha do malene pećine koju su ugledali na
nekih trideset metara ulevo. Činilo im se da je prilično mala dok nisu prišli njenom zidu od
ledenica, visokom čitava četiri i po metra, provukli se i shvatili da je pećina duboka bar tri
i po metra - što je bilo sasvim dovoljno za sve njih.
Krin je pripalio vatru i spremio čorbu. Oko osam sati završili su obrok i Šaklton ih
posla na spavanje govoreći da će se jedan po jedan smenjivati u motrenju na Kerda.
Pristao je da bude prvi na straži. Ostali se zavukoše u svoje vlažne, ali blagosloveno
nepokretne vreće za spavanje, i već za nekoliko sekundi se zaista onesvestiše.
Sve je išlo dobro do nekih dva sata. Tom Krin je bio na straži kada jedan neobično
silan talas otkide i ponese čamac sa sobom. Krin stiže da zgrabi konopac i povika u
pomoć, ali dok su se ostali razbudili i stigli do plaže, već je pao u vodu, manje-više na
glavu.
Svi su se napeli da dovuku čamac natrag do obale i ponovo pokušaše da ga popenju uz
kamenje, ovog puta u nameri da ga prevrnu - ali opet nisu imali dovoljno snage.
Bili su na rubu izdržljivosti, ali čak ni njihova očajnička želja za snom nije mogla da se
meri sa opasnošću mogućeg gubitka čamca. Šaklton presudi da će morati da ostanu uz
brodić do jutra.
Sedeli su čekajući svitanje. Nije bilo spavanja jer su više puta morali da štite čamac od
stena.
Šaklton je u mislima pretresao čitavu situaciju. Isprva se nadao da će im ovo mesto
poslužiti samo kao kratka stanica, da se opskrbe vodom i odmore neka dva-tri dana,
nakon čega je trebalo da zaobilaze ostrvo putujući ka pristaništu Lit. Ali Kerd je ostao bez
kormila. Pored svega toga, nisu mogli da odmaraju dok nekako ne izvuku čamac iz vode.
Da bi to učinili, trebalo je da uklone strehu i sve nadograđene delove kako bi čamac bio

153
lakši. Opet, tada teško da bi u njemu mogli da se suoče s morem.
Dok je tako sedeo na stenama iščekujući jutro, Šaklton zaključi da neće biti plovidbe
ka luci Lit, već da će trojica ljudi ostati na mestu, a trojica preći na drugu stranu ostrva
kopnom i dovesti pomoć.
Morski put bio je dug nekih 210 kilometara oko zapadnog kraka ostrva, uz dodatni put
duž severne obale. Put je kopnom pravolinijski iznosio tričavih četrdeset šest kilometara.
Ova dva puta razlikovala su se u tome što u tri četvrtine veka, otkad su ljudi naselili Južnu
Džordžiju, niko nije prepešačio ostrvo - iz prostog razloga što je to bilo nemoguće.
Neki od vrhova Južne Džordžije bili su tek nešto niži od 3.400 metara, što po
planinarskim merilima nije preterana visina. Međutim, jedan ekspert je ovako opisao
središte ostrva: „Ključale stene i glečeri nazubljeni poput testere svaljuju se u more na
severnoj strani." Ukratko, bilo je neprohodno.
Šaklton je to znao - ali ipak nije bilo izbora. Najavio je to posle doručka i Ljudi
prihvatiše odluku rutinski, bez ikakvog pitanja. Šaklton je rekao da će poći s Vorslijem i
Krinom čim bude mogao.
Imali su, ipak, još posla. Makniš i Makarti se baciše na skidanje strehe i nadograđenih
dasaka s Kerda, dok su Šaklton, Krin i Vorsli zaravnjivali pod pećine pljosnatim kamenjem
i svežnjevima suve trave. Vinsent je ostao u vreći za spavanje, u silnim mukama od
reume.
Makniš je do podneva lišio Kerda većeg dela tereta, pa odlučiše da pokušaju još jednom
- i uspeli su da ga podignu, ali na jedvite jade. Pridizali su ga bukvalno centimetar po
centimetar i odmarali na svakih nekoliko minuta. U jedan sat čamac je bio na bezbednom,
iznad ocrtane linije plime.
Kasno tog popodneva Šaklton i Krin popeli su se na zaravan nad glavom pećine i
spazili nekakve bele nanose na stenama. Ispostavilo se da su to bili mladunci albatrosa.
Šaklton se vratio po sačmaricu, pa ubiše jednog odraslog i jedno pile. Pojeli su ih za
večeru. Vorsli je za stariju pticu napisao: „Ukusna, ali prilično tvrda." Makniš je
jednostavno pribeležio: „Prava gozba."
Potom su legli i spavali čitavih dvanaest sati bez prekida. Ujutru su se svi osećali
neopisivo bolje. Kasnije tog dana Makniš je ushićeno pisao: „Nismo se bolje osećali u
poslednjih pet nedelja. Pojeli smo tri mlada i jednog većeg albatrosa za ručak, uz pola litre
sosa boljeg od svake pileće supe koju sam u životu jeo. Baš sam se zamislio šta bi naši
prijatelji (na Slonovskom ostrvu) rekli kada bi okusili ovakvu hranu."
Šaklton i Vorsli za to vreme pretražiše oblast i uvideše da je skoro sasvim
nepristupačna. Osim pećine u kojoj su logorovali, litice i glečeri bili su skoro vertikalni.
Nakon ovoga Šaklton odluči da će morati da otplove Kerdom do čela Zaliva kralja
Haakona, što je bilo nekih deset kilometara dalje. Mapa im je govorila da je teren tamo
malo gostoljubiviji, a osim toga ta tačka je deset kilometara bliža zalivu Stromnes i
kitolovačkoj ispostavi na drugoj strani ostrva.
Koliko god da se ovo putovanje činilo kratko, Šaklton je osećao da ljudi i dalje nisu
spremni za njega, pa su proveli još dva dana u oporavku i obilnoj ishrani. Pomalo im se
vraćala snaga, a napetost im je napuštala nerve. Oblio ih je čudesan osećaj bezbednosti,
umanjen samo odgovornošću koju su osećali prema brodolomcima na Slonovskom
ostrvu.
Četrnaesti maj je bio određen kao datum isplovljavanja ka čelu zaliva, ali vreme je

154
izjutra bilo kišno, pa odložiše polazak za sutradan. Popodne je obećavalo razvedravanje.
Makniš je pisao: „Otišao sam navrh brda i legao u travu, i setio sam se starih vremena kad
sam kod kuće ležao na brdima i gledao ka moru."
Ustali su u zoru, opremili Kerda i lako ga sjurili nizbrdo u vodu. U osam sati uplovili
su u vode većeg zaliva, a živahan severozapadni vetar uskoro rastera oblake i otkri sunce.
Kerd je bez ikakve teškoće klizio po blistavoj vodi. Ubrzo počeše i da pevaju. Šakltonu
pade na pamet da bi ih neko mogao zameniti za družinu veseljaka na pikniku, samo da
nisu izgledali tako žalosno.
Ubrzo nakon podneva zaobiđoše jednu visoku stenu u vodi i nađoše se pred
zaklonjenom, blago iskošenom peščanom plažom. Bila je naseljena stotinama morskih
slonova - dovoljno hrane i goriva za neodređen period. Iskrcali su se u pola jedan.
Izvukli su čamac iz vode i prevrnuli ga. Makarti mu je sagradio i potporu od kamenja,
i najzad poređaše vreće za spavanje ispod njega. Odlučili su da nazovu ovo mesto Logor
Pegoti, po imenu siromašne ali čestite porodice iz Dikensovog Dejvida Koperfilda.
Šaklton je bio izuzetno nestrpljiv da otpočne put, prvenstveno zbog toga što je zima
odmicala, pa se svakog časa očekivalo pogoršanje vremena. Pored toga, mesec je bio pun
i imali su dovoljno svetla za putovanje po noći. Međutim, sledeći dan, šesnaesti maj
osvanuo je prekriven kišnim oblacima. Ostali su pod Kerdom skoro celog dana. Vreme su
provodili razgovarajući o putovanju, dok se Makniš pozabavio ojačavanjem njihovih
čizama za planinarenje. Skinuo je četrdesetak zavrtnja od pet centimetara s Kerda i
ugradio po osam komada u svaku cipelu pešačke družine.
Ni sedamnaestog maja vreme nije bilo pogodno za putovanje - duvali su kišni vetrovi,
a padala je i krupa. Vorsli i Šaklton su otišli do najdaljeg, istočnog kraja zaliva da što bolje
sagledaju ostrvo. Misija nije bila sasvim uspešna zbog loše vidljivosti, premda je Šaklton
bio zadovoljan nakon što je ugledao snežni spust protegnut između zaliva i vrhova ostrva.
Prvobitna zamisao bila je da vuku zalihe na malim sankama, pa je Makniš smesta
sagradio klimave sanke od drveta nasukanog na plažu. Pokušali su da ih povuku, ali pošto
su bile nezgrapne i teške odustali su od cele zamisli.
Osamnaesti maj je bio još jedan dan neprijatnog vremena i Šaklton je bio van sebe od
nestrpljenja da počne s putovanjem. Ponovo su preraspoređivali opremu i čitavog dana
čekali na promenu vremena.
Odluka je bila da se putuje sa što manje prtljaga, čak i bez spavaćih vreća. Svako od
pešaka bio je zadužen da nosi svoju trodnevnu zalihu hrane i biskvita. Od ostalih stvari
trebalo je da ponesu primus sa dovoljno goriva za šest obroka, malenu šerpu za kuvanje i
pola kutije šibica. Imali su dva kompasa, dvogled, oko petnaest metara konopca i
drvodeljsku bradvu umesto sekire za led.
Jedini dozvoljeni predmet koji nije bio neposredno koristan bio je Vorslijev dnevnik.
Sa sutonom je stiglo razvedrenje. Oblaci su se razilazili. Šaklton je prišao Maknišu,
koga je ostavio u zapovedništvu nad preostalom dvojicom Ljudi. Predao mu je poslednja
uputstva i zapisao sledeće u Maknišov dnevnik:

18. maij, 1916.

Južna Džordžija

155
Gospodine,
Polazim u pokušaj puta do Husvika na istočnoj obali ovog ostrva radi
spasavanja naše posade. Ostavljam vas na čelu družine sastavljene od
Vinsenta, Makartija i vas lično. Ostaćete ovde dok pomoć ne stigne po vas.
Imaćete dovoljno mesa foke, uz dopune ptičjim i ribljim mesom u zavisnosti
od vaše veštine. Ostavljam vam pušku dvocevku, oko pedeset patrona (i
drugih potrepština)… Takođe imate i svu potrebnu opremu da preživite
neodređeno dug period vremena u slučaju mog neuspeha. Tada bi vam bilo
najbolje da sačekate kraj zime i pokušate plovidbu do istočne obale. Kurs
koga ćemo se držati na putu ka Husviku je magnetski istok.
Verujem da ću vas izbaviti za nekoliko dana.
Vaš odani, E. H. Šaklton

156
 POGLAVLJE 2

stali su legli, ali Šaklton nije bio pospan - neprekidno je izlazio da proverava vreme.
O Razvedravalo se, ali veoma sporo. i Vorsli je ustao oko ponoći i izašao da osmotri
prilike.
Već oko dva sata mesec je sijao jarko i blistavo, dok je vazduh bio potpuno čist.
Šaklton je rekao da je došlo vreme.
Pripremili su poslednju čorbu i pojeli je što su brže mogli. Šaklton je želeo da pođu sa
što manje bezrazložnog komešanja kako ne bi opterećivali ljude koji ostaju značajem svog
odlaska. Trebalo im je samo dva-tri minuta da pokupe svoju oskudnu opremu. Rukovali
su se, i Šaklton, Vorsli i Krin ispuzaše ispod Kerda. Makniš ih je pratio nekih dvesta
metara, ponovo se rukovao s njima i poželeo im sreću, pa polako ode natrag do Logora
Pegoti.
Bilo je 3:10 ujutru. Počelo je poslednje putovanje. Tri čoveka su otišla do čela zaliva i
započela uspon preko prilično strmog snežnog brda.
Šaklton je bio na čelu i zadao je prilično živahan tempo. Nekih sat vremena nije bilo
nikakvog zastoja. Ipak, sneg je bio dubok do čukljeva i polako su počeli da osećaju napor
u nogama. Srećom, na visini od nekih osamsto metara brdo je počelo da se zaravnjuje.
Na mapi koju su imali videla se samo obala Južne Džordžije - a nedostajao je i njen
dobar deo. Središte je bilo potpuno prazno. Prema tome, mogli su da se upravljaju samo
onim što vide, i Šaklton je bio užasno oran da vidi šta ih čeka. Međutim, oko pet časova
razvila se gusta magla prekrivajući ceo krajolik raspršujućim sjajem, u kome je čak i sneg
izgledao nestvarno sve dok ga ne bi zgazili. Šaklton je smatrao da je najbolje da se vežu
konopcem radi bezbednosti.
Do zore su, po Vorslijevoj proceni, prešli nekih osam kilometara. Sa usponom sunca
magla je počela da se proređuje. Nešto dalje pred sobom, pomalo ulevo od istočnog
pravca koji su pratili, ugledaše ogromno jezero prekriveno snegom. Bio je to redak slučaj
dobre sreće jer je jezero pružalo ravan put duž cele svoje obale, te pođoše ka njemu.
Pratili su lagan put nizbrdo čitavih sat vremena, ali kako su odmicali, nailazili su na sve
više pukotina u zemlji. Isprva su bile tanke i plitke, ali uskoro se raširiše i produbiše, i
postade jasno da trojica ljudi hodaju preko glečera. To je bilo veoma čudno pošto su se
glečeri retko otapali u jezera - ali ipak, bilo je tu, pred njima, i izazivalo ih je.
Međutim, u sedam časova sunce je spalilo poslednje tračke magle i najednom shvatiše
da se jezero proteže do dalekog horizonta.
Marširali su ka zalivu Posešn - ka otvorenom moru na severnoj obali Južne Džordžije.
Prešli su, zapravo, nekih jedanaest kilometara i skoro stigli na drugi kraj ostrva ovim
suženjem. Od toga nisu imali nikakve koristi. Čak i da su se spustili do dna nizbrdice, nije
postojala obala kojom bi mogli da nastave put. Morali su da se vraćaju prateći sopstvene
korake, i pođoše uzbrdo.
Najgore je bilo to što ih je ovo koštalo vremena. Da su imali vremena, mogli su da
izviđaju i istražuju najpogodnije puteve odmarajući kad god ustreba i putujući samo kad im
se hoće, nezavisno od vremena. Ali odrekli su se svega u korist brzine. Nisu imali ni
spavaće vreće ni šatore. Kada bi ih u ovim planinama uhvatilo loše vreme, bili bi nemoćni

157
da se spasu. Mećave Južne Džordžije ubrajaju se u najgore na čitavoj zemlji.
Nakon dva mukotrpna časa povratili su izgubljeni put i ponovo pošli ka istoku. U pola
devet su naišli na maleni planinski venac, nisku od četiri nazubljene stene poput prstiju
stegnute pesnice. Vorsli je po osećaju procenio da će moći da nađu put između prve i
druge, pa se uputiše k njima.
U devet sati napravili su prvu pauzu za jelo. Iskopali su rupu u snegu i postavili primus
u nju. Ubacili su unutra suvu hranu, nekada namenjenu zapregama, i biskvite, i pojeli ih
sasvim vrele. Putovanje se nastavilo već u pola deset.
Uspon je odavde postajao izuzetno strm, i mučili su se penjući se metar po metar, sa
Šakltonom na čelu. Bila je to skoro vertikalna strana i morali su da usecaju stepenice
bradvom.
Najzad su stigli na vrh u jedanaest i petnaest. Šaklton je prvi pogledao preko njega.
Pred njima je bila provalija duboka 450 metara, natrpana smrskanim komadima leda koji
su nekada bili na mestu gde je on sada čučao. Pozvao je i ostale da se uvere. Dole se
jednostavno nije moglo. Takođe, s desne strane se prostirala neprohodna haotična masa
ispucalih ledenih litica. S leve strane se povorka glečera strmo spuštala ka moru. Ali pravo
pred njima, baš u pravcu kojim je trebalo da idu, pružao se blag snežni nanos, dugačak
nekih trinaest kilometara. Do njega su morali stići - ali nisu mogli da siđu.
Put do vrha trajao je tri mučna sata, ali sada su mogli samo da se povuku i potraže
drugačiji put, možda oko druge stene u vencu.
Priuštili su sebi petominutni odmor, pa pođoše natrag istim putem. Fizički, spust je bio
lakši i potrajao je svega sat vremena, ali bio je znatno pogubniji po njihov duh. Stigavši do
dna, zaobiđoše osnovu planine i počeše da se provlače ispod ledenih streha i oko jednog
istinski ogromnog bergschrunda — lučne jaruge usečene vetrom, duboke trista metara i
duge dva i po kilometra,.
U pola jedan su zastali da naprave još jednu porciju čorbe, pa ponovo počeše sa
penjanjem. Bilo je to pravo mučenje, još teže nego prethodno, i već na pola uspona morali
su početi da usecaju oslonce bradvom. Visina i napor toliko su ih iscrpli da više nisu mogli
da održe ritam. Svakih dvadesetak minuta legali su na leđa, širili ruke i noge i hvatali
ogromne udahe proređenog vazduha.
Najzad, u tri po podne pred njima se ukazao vršak, kapa plavobelog leda.
Pogled s visine pokazao je da je spust podjednako strašan i nemoguć kao i prvi - samo
što se sada približavala još veća opasnost. Popodne se razvuklo i u dalekoj dolini počela je
da se skuplja magla. Okrenuvši se natrag, ugledaše još maglenih oblaka kako dopiru sa
zapada.
Situacija je bila surovo jednostavna: ukoliko ne siđu, smrznuće se na smrt. Šaklton je
procenio da se nalaze na visini od nekih 1.500 metara. Na takvom mestu noćna
temperatura sigurno pada na dvadeset stepeni u minusu. Nisu imali zaklon, a odeća im
beše pohabana.
Žurno pođoše natrag. Ovog puta su u spustu započeli kretanje postrance polako se
bližeći trećoj steni, i uskoro počeše da se uspinju i uz nju.
Kretali su se što su brže mogli, ali bez žustrine. Noge su im drhtale i postajale
neobično neposlušne.
Konačno, dobrano posle četiri sata stigli su na vrh, koji je bio toliko oštar da je Šaklton
mogao da ga zajaše. Svetlost je ubrzano nestajala, ali njegov umorni pogled otkri da spust,

158
iako strm, nije toliko opasan kao prethodni. Takođe, činilo mu se da u podnožju postoji
povelika zaravan, ali nije mogao biti siguran - dolina je već bila puna magle, a svetlost beše
oskudna.
Magla im se, pored svega, ubrzano prikradala i s leđa, preteći da proguta sve i da ih
ostavi slepe i zarobljene na leđima ovog bodljikavog praseta.
Nije više bilo vremena za neodlučnost - Šaklton prejaha na drugu stranu. Ljutito je
usecao stepenice u ledu i spuštao se polako, metar po metar. Gorka studen ispunila je
vazduh, a sunca skoro da ne beše. Postepeno su se spuštali, ali napredak je bio izluđujuće
spor.
Nakon pola sata ledena površina poče da omekšava, što je značilo da nagib nije toliko
strm koliko se čini. Šaklton odmah stade. Kao da je naprasno shvatio uzaludnost svog
rada. Ovom brzinom njihov spust bi trajao satima, a za povratak je već bilo prekasno.
Napravio je malu platformu bradvom i pozvao ostale da mu se pridruže.
Nije morao podrobno da objašnjava situaciju. Brzo je govorio: pred njima se nalazio
jasan izbor - ako bi ostali gde jesu, smrzli bi se u roku od sat-dva, možda više. Morali su
što brže da se spuste.
Stoga je predložio da se klizaju.
Vorsli i Krin su bili zapanjeni - zapanjeni time što tako suluda pomisao dolazi od
Šakltona. Ali on se nije šalio. Nije se čak ni smejao. Bio je ozbiljan, i dobro su to znali.
Krin je želeo da zna šta će se dogoditi ako nalete na kakvu stenu; Šaklton povišenim
glasom upita šta će se dogoditi ako ostanu ovde.
Vorslija je brinuo nagib. Šta ako nema zaravnjenja? Šta ako ih čeka još jedna provalija?
Šakltonovo strpljenje je bilo tanko. Opet je zapovedničkim glasom pitao da li bi trebalo da
ostanu gde jesu?
Očito da nije trebalo, i Vorsli i Krin su neodlučno morali da pristanu. Zapravo, i nije
bilo drugog načina da se siđe. Odluka je time doneta - Šaklton je rekao da će se klizati
skupa, držeći se jedan za drugog. Brzo su posedali i razvezali konopac koji ih je
povezivao. Spetljali su nešto nalik madracu od svojih prtljaga. Vorsli je nogama stegao
Šakltonov struk i obgrlio ga rukama oko vrata, Krin je učinio isto to s Vorslijem. Izgledali
su kao trojica sankaša, samo im je nedostajao tobogan.
Spremanje je potrajalo tek nešto više od minuta, i Šaklton nije dozvolio ni tren
premišljanja. Čim su bili spremni, poleteo je. U sledećem trenutku njihova srca prestadoše
da kucaju. Kao da su bili zamrznuti delić sekunde. Kada se osvestiše, začuše urlik vetra u
ušima i videše zamućene obrise bele snežne mase kroz koju su šibali. Niže… niže…
Vrištali su - ne baš zbog straha, već prosto nisu mogli da se uzdrže. Glas je izlazio iz njih
pod sve većim pritiskom vazduha u ušima i grudima. Brže i brže, sve niže i niže… niže!
Tada izleteše na zaravan i počeše da usporavaju. Za nekoliko trenutaka zaustavio ih je
jedan snežni nanos.
Trojica Ljudi ustadoše bez daha, a srca su im divljački udarala. Ipak, počeli su
nekontrolisano da se smeju. Ono što je pre nepuna dva minuta izgledalo kao sumorna
budućnost pretvorilo se u zapanjujući trijumf.
Pogledali su ka sve tamnijem nebu i magli koja je oblivala vrhove planine udaljene
nekih sedamsto metara - i osetiše taj neponovljivi ponos ponikao iz trenutka ludosti,
prihvatanja nemoguće opklade, i savršenog uspeha.
Nakon nešto biskvita i suve hrane nastavili su uz snežnu padinu ka istoku. Nije bilo

159
lako kretati se po mraku i posebno su pazili na pukotine. Ipak, nedugo potom jugozapadne
vrhove planina oblio je mutan sjaj. Nakon još jednog sata neizvesnog pešačenja sjaj je
uzleteo iznad planina - pun mesec, tačno na njihovoj stazi.
Kakav je to samo prizor bio. Sada su jasno videli svaki nabor u površini kojom su išli i
svaka pukotina odavala se senkom. Nastavili su orno, vođeni prijateljskom mesečinom,
sve dok posle ponoći, nakon nekoliko kratkih odmora, nisu osetili da im umor postaje
preteško breme - jedino olakšanje beše im to što su svakako bili sve bliže cilju.
Oko pola jedan stigli su na visinu od nekih 1.200 metara. Uspon se zaravnio i polako
počinjao put nizbrdo, uz blago zakrivljenje ka severoistoku, baš kao što im je i odgovaralo
- ka zalivu Stromnes. Ushićeno su pratili ovu stazu, ali hladnoća se pojačavala - ili su
možda tek počeli da osećaju njenu snagu. Šaklton stoga u jedan ujutru dozvoli kratak
odmor i hranu. Ponovo su krenuli u pola dva.
Put ih je vodio nizbrdo više od sat vremena, i ponovo ugledaše vodu. Tamo, obasjano
mesečinom, beše ostrvo Maton, nasred zaliva Stromnes. Idući dalje počeše da susreću i
ostale poznate delove terena i ushićeno su skretali pažnju jedni drugima na njih. Ostalo im
je još samo dva-tri sata puta.
Međutim, Krin tada ugleda jednu pukotinu na desnoj strani. Pred njima su takođe
ležale ledene naprsline. Zastali su, zbunjeni - nalazili su se na glečeru. Ali oko zaliva
Stromnes nije bilo glečera.
Tada su shvatili da ih je sopstvena ornost surovo prevarila. Ostrvo pred njima nije bilo
ostrvo Maton, a poznati krajolici bili su samo plod njihove mašte.
Vorsli izvadi mapu i svi se okupiše oko njega na mesečini. Zaključak je bio da su se
sigurno spustili u zaliv Fortuna, zapadno od Stromnesa. To je značilo da ponovo moraju
ići natrag sopstvenim stopama. Ogorčeni i razočarani okretoše leđa i ponovo počeše da
hramlju uzbrdo.
Prelazak ivice zaliva Fortuna i povratak izgubljenog puta potrajao je dva žalosna sata.
Oko pet su već bili na starom putu i uskoro naiđoše na venac stena koji im je, baš kao i
onaj prethodnog popodneva, zaprečio put. Sada je izgleda postojao i mali prevoj preko
njega.
Bili su skoro sasvim iscrpljeni. Pronašli su kutak u zavetrini jednog kamena i seli pod
njega, šćućureni i zagrljeni radi toplote. Vorsli i Krin su smesta zaspali, a i Šakltonu glava
poče da se klima. Pribrao se i trgao glavu - sve godine antarktičkog iskustva govorile su
mu da je ovo znak velike opasnosti: fatalni san koji vodi u smrt smrzavanjem. Borio se da
ostane budan pet dugih minuta, pa razbudi ostale govoreći da su spavali pola sata.
Čak i nakon ovako kratkog odmora noge su im već bile tako ukočene da je protezanje
bilo bolno. Kretali su se nezgrapno kada su najzad ustali. Prolaz između stena bio je na
nekih trista metara od njih, i nije im se žurilo. Sa zebnjom su čekali da vide šta ih čeka s
druge strane.
Prošli su tuda oko šest časova, i prva svetlost zore pokazala im je da im nikakve litice i
provalije ne smetaju na putu - dokle pogled seže pružale su se samo ugodne padine. Dalje,
iza doline, videla su se brda koja okružuju zaliv Stromnes.
Vorsli reče: „Izgleda previše dobro da bi bilo istinito."
Započeli su spust. Kada su bili na nekih osamsto metara visine zastali su da
doručkuju. Vorsli i Krin su kopali rupu za primus, dok je Šaklton pokušao da izvidi teren.
Usekao je stepenice na jednom osrednjem komadu leda i popeo se na vrh. Pogled nije bio

160
sasvim ohrabrujući - činilo se da na kraju kosine postoji još jedna provalija, mada vidljivost
nije bila najbolja.
Krenuo je da silazi - i baš tada jedan zvuk stiže do njegovih ušiju. Bio je tih i nejasan, ali
možda je bila u pitanju parna pištaljka. Šaklton je znao da je tačno pola sedam… vreme
kada se posada kitolovačkih stanica obično budi.
Sjurio se niz ledenu grbinu da dojavi uzbudljive vesti Vorsliju i Krinu. Brzo su gutali
doručak i Vorsli izvadi hronometar. Skupili su se oko njega i pomno zurili u njegove ruke.
Ako je Šaklton zaista čuo sirenu za buđenje u Stromnesu, moraće da se začuje ponovo u
sedam sati, kao znak da počinje posao.
Bilo je 6:50… potom 6:55. Jedva da su disali; bojali su se da ne naprave buku. 6:58…
6:59… tačno u sekund kroz bistri jutarnji vazduh prolomila se piska sirene.
Zgledali su se i nasmejali. Nisu ni progovarali - samo su stegli ruke jedni drugima.
Neobičan povod za radost - zvuk fabričke sirene na obroncima planine. Ali za njih je
ovo bio prvi zvuk spoljašnjeg sveta, koji nisu čuli još od decembra 1914 - pre
neverovatnih sedamnaest meseci. Sada su bili preplavljeni ponosom i slašću uspeha. Iako
je prvobitni cilj njihove ekspedicije potpuno propao, znali su da su nekako uspeli da učine
mnogo, mnogo više od onoga što su ikada nameravali.
Šaklton je bio opsednut željom da se spuste što brže, i premda je bilo bezbednijih dužih
puteva, odabrao je da idu sasvim pravo, voljan da se kocka s mogućnošću da naiđu na
neku strmu liticu. Prikupili su opremu, sve osim prazne i neupotrebljive primus-peći.
Ostala im je po još jedna porcija hrane i samo po još jedan biskvit. Pojurili su kroz duboki
sneg.
Ipak, 150 metara niže shvatili su da je Šaklton zaista ugledao liticu na kraju kosine.
Bila je veoma visoka, kao zvonik crkve. Ali sada nisu bili raspoloženi da se vraćaju.
Spustili su Šakltona preko ivice i on poče da useca oslonce za noge u licu litice. Kada su
stigli do granice konopca od petnaest metara, preostala dvojica su se spustila do njega i
ciklus je iznova počeo. Tako su nastavili, napredujući, ali veoma sporo i opasno.
Trebalo im je tri sata da stignu do podnožja, ali su negde oko deset sati već bili na
bezbednom mestu. Odavde do doline i druge strane put je bio veoma lak.
Uspon je, međutim, bio veoma veliki, a oni behu mnogo umorni. Svest da ih čeka
samo još jedan vrh gurala ih je dalje. Oko podneva su bili na pola puta, a u podne se
nađoše na maloj zaravni. Potom, najzad, u pola dva stadoše na sam vrh brda i pogledaše
ispod sebe.
Pred njima, nekih osamsto metara niže, prostirala se kitolovačka ispostava Stromnes.
Na dokovima je bio ukotvljen jedan jedrenjak, a u zaliv je pristizao i mali kitolovački brod.
Videli su majušne ljudske prilike kako se kreću po dokovima i između koliba.
Gledali su ovaj prizor veoma dugo, ne progovarajući. Činilo se da zaista nema šta da
se kaže - ili da barem ne mora da se izgovara.
„Pođimo dole", tiho prozbori Šaklton.
Kada je stigao tako blizu, probudila se njegova stara obazrivost - bio je odlučan da ne
dozvoli da nešto pođe po zlu. Zemljište je zahtevalo opreznost - bilo je opako, klizavo od
leda, poput izdubljene činije, i sva zakrivljenja vodila su ka luci. Ako bi neko izgubio
ravnotežu, moguće je da bi se klizao celim putem jer nije bilo ničega za šta bi se mogao
uhvatiti.
Spuštali su se polako dok ne naiđoše na malenu brazdu kroz koju se moglo lakše

161
koračati, pa pođoše njome. Nakon nekih sat vremena brazda je postala strma, a kroz njeno
središte tekao je potočić vode. Nastavili su dalje, a potočić je postajao sve dublji - na kraju
su hodali kroz vodu do kolena, ledenu od snega kojim se hranila.
Oko tri sata pogledaše pred sebe i shvatiše da se potok završava veoma naglo -
vodopadom.
Stadoše na ivicu i pogledaše preko. Visina je bila nekih sedam i po metara, ali nije bilo
drugog puta. Brazda je postala pravi procep strmih strana, i put nije vodio dalje.
Morali su preći preko ivice. Uz malo muke pronašli su stenu dovoljno tešku da izdrži
njihovu težinu, pa privezaše jedan kraj konopca za nju. Sva trojica svukoše jakne,
zamotaše bradvu u njih, pa baciše i kazan i Vorslijev dnevnik preko ivice.
Krin je išao prvi. Šaklton i Vorsli su ga spuštali-, i stigao je na dno zadihan i
poluzadavljen. Sada je bio red na Šakltona da se spušta kroz vodu. Vorsli je bio poslednji.
Bio je to leden poduhvat, ali sada su bili skoro na ravnom tlu. Ostali su bez konopca,
ali pokupiše preostale stvari i pođoše ka stanici, koja nije bila dalja od kilometra i po.
Najednom, sva trojica se setiše svog izgleda. Kosa im je visila do ramena, a brade im
behu ulepljene solju i lojnim uljem. Odeća im beše prljava, rasparana i izderana.
Vorsli zavuče ruku pod džemper i pažljivo izvadi četiri spajalice koje je čuvao skoro
dve godine. Potrudio se da njima što bolje zakrpi najprimetnije rupe u svojim pantalonama.

162
 POGLAVLJE 3

atijas Andersen je bio upravnik stanice Stromnes. Nikada nije upoznao Šakltona, ali
M je znao, kao i svi ostali na Južnoj Džordžiji, da je Istrajnost isplovila odavde 1914. i
da je bez sumnje izgubljena u Vedelovom moru sa "čitavom posadom.
Sada su, međutim, njegove misli bile daleko od Šakltona i njegove uklete Imperijalne
transantarktičke ekspedicije. Protekao je dug radni dan, od sedam ujutru do četiri sata po
podne, i bio je umoran. Stajao je na dokovima nadzirući grupu Ljudi koja je istovarala neki
čamac.
Upravo tada začuo je vrisku i podigao pogled. Dva dečaka od po jedanaestak godina
trčala su, ne u igri, već u strahu. Andersen vide da ih prate tri čoveka, sporim i izuzetno
umornim korakom.
Bio je zbunjen. Svakako su bili stranci - ali još čudnije je bilo to što dolaze s planina iz
unutrašnjosti ostrva umesto sa dokova gde je mogao pristati kakav brod.
Kad su prišli bliže, video je da imaju duge brade, a da su im lica potpuno crna, izuzev
očiju. Imali su dugu kosu kao žene, skoro do ramena; izgledala je kruto poput konopca.
Odeća im je takođe bila neobična. Nisu to bili mornarski džemperi i čizme, već jakne s
pletenim kapuljačama - mada su i one u svakom slučaju bile pohabane.
Do sada su već i radnici prestali s poslom i zurili u tri stranca. Nadzornik im izađe u
susret, a čovek u sredini ga oslovi na engleskom.
„Možete li nas, molim vas, odvesti do Antona Andersena?", tiho je upitao.
Nadzornik odmahnu glavom. Objasnio je da Anton Andersen više nije na Stromnesu -
zamenio ga je regularni čelnik fabrike Toralf Serle.
Englez je očito bio zadovoljan. „Izvrsno", rekao je. „Dobro poznajem Serlea."
Nadzornik ih povede do Serleove kuće, udaljene stotinak metara. Skoro svi radnici
već behu napustili posao da bi posmatrali tri stranca koja su banula na dokove. Sada su
stajali duž celog puta radoznalo gledajući u nadzornika i njegova tri saputnika.
Andersen pokuca na čelnikova vrata i Serle ih veoma brzo otvori. Bio je u potkošulji,
još je imao velike ravne brkove.
Ugledavši trojicu ljudi, ustuknuo je s nevericom. Dugo je stajao u šoku, ne
progovarajući.
Najzad upita:„Ko ste do vraga vi?"
Čovek u sredini istupi pred njega.
„Moje ime je Šaklton", tiho odgovori.
Ponovo je nastupila tišina. Neki su pričali da se Serle okrenuo i zaplakao.

163
 EPILOG

relazak preko ostrva Južna Džordžija uspeo je samo još jednoj družini - bilo je to
P skoro četrdeset godina kasnije, 1955, a družina je bila istraživački tim pod sposobnim
vođstvom Dankana Karza. Tim je bio sastavljen od iskusnih planinara i imali su punu
opremu za putovanje. Uz sve ovo, ocenili su put kao opasan.
Karz je tog oktobra 1955. s mesta zbivanja pisao da postoje dva puta kojima se može
ići - visoki i niski put.
"Što se razdaljine tiče", pisao je Karz, „razlika između njih ne može biti veća od
šesnaest kilometara; po težini, međutim, ne mogu da se porede.
Svakodnevno putujemo lagano i bez žurbe. Sposobni smo, a uz sanke i šatore imamo i
dosta hrane i vremena. Napredujemo, ali ležerno, tako da možemo da izviđamo teren.
Razdvajamo i biramo svoje opasnosti veoma proračunato. Ničiji život ne ovisi o našem
uspehu - osim našeg sopstvenog. Mi putujemo po visokom putu.
Oni - Šaklton, Vorsli i Krin… putovali su nižim putem.
Ne znam kako su uspeli, valjda su morali - tri čoveka, tri heroja antarktičkog
istraživačkog doba, opremljeni s petnaest metara konopca - i drvodeljskom bradvom."

Sva moguća udobnost kitolovačke stanice pružena je na raspolaganje Šakltonu, Vorsliju i

Krinu. Prvo su uživali u sjajnom luksuzu duge kupke i brijanja, a zatim im je iz skladišta
data nova odeća.
Te noći, nakon obilne večere, Vorsli se ukrcao na kitolovački brodić Samson i pošao
na put oko Južne Džordžije do Logora Pegoti, gde su ih čekali Makniš, Makarti i Vinsent.
Samson je stigao u Zaliv kralja Haakona sledećeg jutra. Malo se zna o tom susretu, osim
činjenice da trojica brodolomnika nisu prepoznala Vorslija jer mu se izgled nakon brijanja i
presvlačenja drastično promenio.
Makniš, Makarti i Vinsent su se ukrcali na kitolovca, a povezli su i Kerda. je stigao u
Stromnes sledećeg dana, dvadeset drugog maja.
Šaklton je u međuvremenu ugovorio korišćenje velikog drvenog kitolovca po imenu
južno nebo, kojim je trebalo da se vrate do Slonovskog ostrva i izbave tamošnji deo
družine.
Te večeri održan je neki siromašan prijem u prostoriji koju je Vorsli ovako opisao:
„Ogromna soba puna kapetana, oficira i mornara, zagušena dimom duvana." Četiri seda
kapetana-veterana iz Norveške istupiše pred njih. Njihov predvodnik pričao je na
norveškom, a Serle je prevodio: rekli su da nakon četrdeset godina provedenih na
antarktičkim morima žele da se rukuju s čovekom koji je proveo otvoreni čamac od šest i
po metara od Slonovskog ostrva, preko Drejkovog prolaza, sve do Južne Džordžije.
Svi prisutni ustadoše na noge, a četiri stara kapetana stegoše Šakltonove, Vorslijeve i
Krinove ruke, čestitajući im na onome što su obavili.
Mnogi lovci na kitove bili su bradati, u debelim džemperima i mornarskim čizmama.
Nije bilo formalnosti, nije bilo govora. Nije bilo medalja i plaketa - nije bilo ničeg osim
svesrdnog divljenja prema delu koje su možda samo oni mogli u celosti da cene. Ta
iskrenost je podarila prizoru prostu, ali i duboko potresnu svečanost. Od svih titula koje

164
su usledile - a bilo ih je mnogo - verovatno nijedna nije mogla da nadvisi tu noć dvadeset
drugog maja 1916, kada su u prljavom magacinu na Južnoj Džordžiji, uz miris trulih
kitovskih lešina, kitolovci južnog okeana jedan po jedan prilazili i bez reči se rukovali sa
Šakltonom, Vorslijem i Krinom.
Sledećeg jutra, manje od sedamdeset i dva časa po prispeću s planina, Šaklton i
njegova dva saputnika napustiše Stromnes i uputiše se ka Slonovskom ostrvu.
Bio je to početak izluđujuće teškog niza spasilačkih pokušaja, koji su trajali duže od tri
meseca. Za sve ovo vreme lednici oko Slonovskog ostrva nisu nameravali da propuste
spasilačke brodove.
Južno nebo se susrelo s ledom već tri dana nakon porinuća iz Južne Džordžije, i
morali su da se vrate u luku nakon nepunih nedelju dana. Nakon desetak dana, međutim,
Šaklton je od urugvajske vlade obezbedio malo istraživačko plovilo zvano lnstituto de
Peska br. 1 i napravio novi pokušaj. Dohramali su kući nakon šest dana, ozbiljno oštećeni
Šakltonovim pokušajem da se probije kroz led.
Treći pokušaj načinjen je sa isluženom drvenom škunom po imenu Ema. Put je
potrajao skoro tri nedelje, koje su protekle uglavnom u trudu da je održe na površini - o
spasavanju nije bilo ni pomena. Ema nije prišla Slonovskom ostrvu bliže od 160
kilometara.
Već je bio treći avgust, i od Kerdovog polaska ka Južnoj Džordžiji proteklo je skoro tri
i po meseca. Svakim naknadnim neuspehom u pokušajima spasavanja Šakltonova napetost
je toliko narastala da ga Vorsli nikada nije video tako potresenog. Stalno je podnosio
zahteve engleskoj vladi da mu pošalju ledolomac kako bi mogao da se probije kroz ledenu
masu. Sada se pričalo da je Otkriće, brod koji je nosio Skota na antarktik 1901. godine,
konačno isplovio iz Engleske. Ali bile su potrebne nedelje da brod stigne, a Šaklton nije bio
raspoložen da sedi i čeka.
Tako je podneo čileanskoj vladi molbu za korišćenje jednog drevnog remorkera,
zvanog Jelko. Obećao je da neće ulaziti među lednike jer je trup broda bio gvozden, tako
da je i njegova plovidbena moć, a ne samo izdržljivost pred ledom, bila u pitanju.
Odobreno mu je, i Jelko je isplovio dvadeset petog avgusta. Sudba ih ovog puta nije
ometala.
Pet dana kasnije, tridesetog avgusta, Vorsli je pribeležio u dnevnik: „5:25 ujutru. Puna
brzina… 11:10… kopno na vidiku. Provlačimo se kroz ledene ploče, grebenove i ledene
bregove nasukane na sprudove. Jedan po podne. Ugledali smo logor na jugozapadu…"

Za dvadeset i dva brodolomnika na Slonovskom ostrvu trideseti avgust je počeo kao i svi
prethodni dani. S jutrom je stiglo vedro i studeno vreme, kao obećanje prijatnog dana. Ali
ubrzo su se navukli teški oblaci i prizor je prerastao u nešto što je Orde-Liz ovako opisao:
„Nepobediva pomrčina koja nam je suđena."
Kao i obično, svako se za sebe peo do stene-osmatračnice kako bi se uverio da
spasilački brod i dalje ne stiže. Do sada im je to preraslo u naviku - nade više nije bilo. Bio
je to običan ritual, obavljan bez ikakvih očekivanja, i završavan bez razočarenja. Od
Kerdovog odlaska je prošlo četiri meseca i šest dana, i među njima nije bilo nijednog
čoveka koji je ozbiljno verovao da je čamac izdržao put ka Južnoj Džordžiji. Bilo je samo
pitanje trenutka kada će se ostatak družine upustiti u opasno putovanje Vilsom ka ostrvu
Obmane.

165
 Nakon doručka posadnici se baciše na okopavanje snega oko kolibe. Međutim, kasnije
tokom jutra voda se povukla i rešiše da odlože okopavanje kako bi prikupili malene rakove
koje su pronalazili dalje niz plažu. Voli Hau je sada bio kuvar i spremao je supe od fokinih
kostiju, koje su postale omiljene među Ljudima.
Supa je bila spremna u 12:45, i svi sem Marstona behu okupljeni da jedu; on je bio na
osmatračnici i pravio neke skice.
Nakon nekoliko minuta čuli su njegov trk po stazi, ali niko nije obraćao posebnu
pažnju na to. Jednostavno je kasnio na ručak. Tada je promolio glavu i obratio se Vajldu,
potpuno bez daha, tako da je većini mornara njegov tihi glas zvučao sasvim uobičajeno.
„Možda bi bilo dobro da napravimo dimne signale?", upita Marston.
Za tren nastade tišina, i nakon nekoliko sekundi svi do jednog shvatiše o čemu se
govori.
„Pre nego što je bilo vremena za odgovor", pribeležio je Orde-Liz, „svi potrčaše gazeći
jedni druge i prevrćući činije supe. Vrata su smesta izvaljena, a oni koji nisu stigli da
prođu kroz njih prošli su kroz zid, ili ono što je od njega ostalo."
Neki su stigli da nazuju čizme - neki se nisu ni trudili. Džejms ih je obuo naopako.
Zaista, pred obalom je bio maleni brod, ne dalje od kilometra i po.
Maklin je pojurio ka osmatračnici i usput zgulio jaknu sa sebe. Tamo ju je okačio na
dršku vesla koja im je služila kao jarbol za zastave. Ipak, nije stigao da podigne jaknu do
vrha jer su se konopci zaglavili. (Šakltonu se, kako je kasnije pričao, nakon što je ugledao
jaknu na pola koplja, slomilo srce - mislio je da to označava smrt nekog od posadnika.)
Harli je skupio svu norvešku travu koju su imali, polio je uljem i svim parafinom koji
im je ostao. Nije bilo lako pripaliti ovu smesu, ali kada je uspeo, desilo se nešto nalik
eksploziji, i bilo je više vatre nego dima.
Bez obzira - brod se već kretao prema plaži.
Vajld je za to vreme prišao obali i signalizirao brodu najpovoljniji put za pristanak. Hau
je već otvorio kutiju dragocenih biskvita i delio ih uokolo. Malo je bilo njih koji su zastali
da pojedu biskvit - čak ni ta retka dragocenost nije mogla da se meri sa uzbuđenjem ovog
trenutka.
Maklin se vratio u kolibu i izneo Blekboroa na ramenima. Poneo ga je do stene kraj
koje je Vajld stajao kako bi izbliza uživao u prizoru.
Brod je stao na nekoliko stotina metara, i ljudi na obali videše da se spušta čamac. U
čamcu su stajala četiri čoveka, na čelu sa snažnom, širokom prilikom koju su dobro
poznavali - Šakltonom. Spontano počeše da kliču. Uzbuđenje je zapravo na trenutke bilo
toliko silno da su neki mogli samo da se kikoću.
U roku od dva-tri minuta čamac je bio dovoljno blizu da čuju Šakltonov glas: „Jeste li
dobro?", upitao je.
„Sve je u redu", odgovoriše oni.
Vajld sprovede čamac do bezbednog prolaza kroz stene, ali zbog leda nagomilanog
oko plaže morali su da zastanu nekoliko metara dalje.
Vajld je pozivao Šakltona da siđe na obalu makar na tren i da vidi u kakvoj su ga kolibi
čekali četiri meseca. Šaklton je, međutim, uprkos osmesima i očitom olakšanju, još bio
toliko napet da je samo želeo da ode odatle. Odbio je Vajldov poziv i požurio ih da bi se što
pre ukrcali.
Nije morao mnogo da se trudi - jedan po jedan poskakaše sa stena i počeše da se penju

166
na čamac. Ostavljali su iza sebe desetine sićušnih ličnih predmeta, koje su do pre svega
sat vremena smatrali najvećim dragocenostima.
Veslači odvezoše ljude do jelka, pa se vratiše po još jedan tovar.
Vorsli je za to vreme sve posmatrao s mosta na brodu.
Konačno je zapisao: „14:10. Sve je u redu! 14:15 punom brzinom napred."
Maklin je zapisao: „Ostao sam na palubi da gledam kako Slonovsko ostrvo nestaje u
daljini… Još sam mogao da vidim moju jaknu kako leprša na povetarcu, na onoj steni -
lepršaće tako, bez sumnje, na čuđenje galebova i pingvina sve dok je neka od oluja koje
smo tako dobro upoznali ne ostavi u dronjcima."

167
1)
Američki istraživač Adolfus Grili ostao je na Arktiku od 1881. do 1884. Od dvadeset četvorice
njegovih ljudi sedamnaestorica su umrli zato što spasilački brod nije stigao na vreme. <<<

168
 Sadržaj

ISTRAJNOST

DEO I

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

POGLAVLJE 6

POGLAVLJE 7

POGLAVLJE 8

DEO II

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

POGLAVLJE 6

DEO III

POGLAVLJE 1

169
 POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

POGLAVLJE 6

DEO IV

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

DEO V

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

POGLAVLJE 6

DEO VI

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

170
 POGLAVLJE 3

POGLAVLJE 4

POGLAVLJE 5

POGLAVLJE 6

DEO VII

POGLAVLJE 1

POGLAVLJE 2

POGLAVLJE 3

EPILOG

171