ВИЗАНТИЈСКО-СЛОВЕНСКА

ЧТЕНИЈА II
Зборник радова са Међународне научне конференције,
одржане 24. новембра 2018. године на Универзитету у Нишу

Уредници:
Драгиша Бојовић
Кристина Митић

Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу

Међународни центар за православне студије, Ниш
Центар за црквене студије, Ниш

2019.

3
Византијско-словенска чтенија II, 269-274
УДК 94(497.11)"12/13":929 Јелена Анжујска

Ирена Плаовић
Филолошки факултет
Универзитет у Београду, Србија
E-mail: irena.plaovic@gmail.com

КРАЉИЧИН ГОВОР:
ЈЕЛЕНА АНЖУЈСКА КАО КЊИЖЕВНА БЕСЕДНИЦА
Апстракт: Мада је реторика српског средњег века свој израз превасходно
нашла у похвалним словима, различити мањи реторички облици расути су по свим
жанровима наше старе књижевности. У Житију краљице Јелене Данила Пећког
обраћања ове јунакиње, која су у неким случајевима прави мали говори, играју кључну
улогу у обликовању њеног лика, а ову хагиографију чине специфичном и на структурном
плану.
Кључне речи: Јелена Анжујска, реторика, средњовековна књижевност, Данило
Пећки, хагиографија, говор

У савременом кретању ка све већој разједињености дисциплина и области

људског деловања, које изгледа незаустављиво, реторика се већ дуго налази на неком
острву удаљеном од луке Књижевност, као што је, уосталом, случај и са философијом,
правом, теологијом, и млађим наукама попут психологије, социологије и естетике. Једна
хумористичка страница на друштвеним мрежама, која се бави проблемима и
парадоксима академског живота, недавно је поставила ,,статус“ који на карактеристично
интернетски смешно-тужан начин апострофира проблем савременог уситњавања наука:
Сви смо ми само два пића удаљени од интердисциплинарности.
Ово питање, толико значајно да је доспело и до мим-културе на Мрежи, слика
је савременог погледа на свет, који као да више не може ни да замисли ону целовитост
што је средњовековном светоназору била увек пред очима. У том, широком смислу,
једна од намера бављења реторичким аспектима наше старе књижевности је, између
осталог, и да се врати тој целини коју у средњовековном књижевном делу чине разне
духовне дисциплине, снажно утемељене, као и сама књижевност, на реторици као
битној чланици trivium-а седам слободних вештина. Показујући како она није нешто
различито од књижевности, не само да је ослобађамо из ексклузивног кавеза правних и
политичких наука, већ и књижевности, посредно, враћамо озбиљан егзистенцијални
значај – у средњем веку неупитан. Сем тога, из херменеутичке ситуације овог уситњеног
тренутка, покушавамо да схватимо односе стварности и књижевног света, у широким
захватима, који су једно од кључних питања не само медијевистике, него и теорије
књижевности уопште.
Зато се појам књижевна беседница нашао и у овом наслову. Она је нешто више
од књижевне јунакиње, а нешто друкчије од стварног говорника. То је историјска
личност, која је свакако морала имати и своје стварне говоре, који су могли и нису
морали имати великог утицаја на њено житијно говорништво, приказано у делу Данила
Пећког. Као књижевна беседница, она је сродна кнегињи Милици из слова о светом

269
кнезу Лазару Непознатог Раваничанина, Данила Бањског и Андонија Рафаила, чија су
тужења битан део церемоније преноса моштију и играју важну књижевну улогу унутар
ових слова, али и унутар српске културе, као значајни чинилац грађења култа светога
кнеза. У случају Јелене Анжујске, међутим, може се и са више права говорити о
беседништву; она је најпре тако и заснована код Данила, као доброговорећа, лепорека
јунакиња, чија разноврсна обраћања заузимају веома велики део житија, и чији је лик у
највећој мери и обликован говорима. Љиљана Јухас Георгиевска већ је запазила да се у
молитвама даје Јеленин духовни микро-портрет, као и да такозвани микрожанрови –
молитва, плач, похвала, поука, писмо – имају битну улогу у композицији овог житија1.
По томе, оно се не разликује много од осталих хагиографија нашег
средњовековља. Ипак, толика присутност и разноликост микрожанрова привлачи
додатну пажњу када се узме у обзир да ово житије не спада у најобимнија, а да они сами
заузимају у њему више простора него основни наративни ток. Сем тога, већина њих (уз
изузетак такозване ауторске и Милутинове похвале) излази из уста књижевне Јелене.
Обиљем и разноврсношћу својих, писмених и усмених, обраћања, Јелена се приближава
житијним ликовима највећих словенских просветитеља – Константина Ћирила и светога
Саве Српског. Тип средњовековног интелектуалца, како је Аверинцев показао у
поглављу „Реч и књига“ своје Поетике рановизантијске књижевности2, заснивао се на
идеји писања и читања, са високо осећајним, из блискоисточних култура придошлим,
односом према записивању ‒ за разлику од класичног грчког модела говорне културе.
Грчки идеал ,,слободног држања и живе гестикулације говорника“ замењен је
,,погнутом позом писара који пажљиво и марљиво записује или преписује“3. Између
кратког и јасног упутства Илијаде да се има бити ретор и ратник4 и сликања светих са
свицима или, касније, кодексима, стоји једна велика промена културне парадигме у
времену. Па ипак, као што нам поменута житија Саве и Ћирила показују, у формирању
лика просветитеља још увек и говорник игра своју улогу, па хришћански учитељ постаје
онај у коме су се сјединили дар говора и дар писања. Полемика, проповед и епистола,
међутим, као заступљени микрожанрови, сведоче да је борба за утемељење
хришћанског идентитета Словена усвојила сва средства, речима Џ. А. Кенедија,
хеленске културе, хришћанске вредности5. Он ову синтагму користи да опише врхунац
рановизантијске реторике, виђен у Григорију Назијанзину, чије је надгробно слово
Василију Великом по његовом суду највећи домет грчке реторике још од смрти
Демостена6. Познато је да је ово слово остварило неупоредив утицај и на словенску
традицију слова. Уопште, реторика српског средњег века је свој израз превасходно
нашла у похвалним словима, којима се вреди посебно бавити, али су различити мањи
реторски облици расути по свим жанровима наше средњовековне књижевности. Житије
краљице Јелене је за то један од најубедљивијих примера.
Ако се и остави по страни такозвани богословски предговор који у овом житију
функционише као права мала хомилија, па се у том смислу може сматрати посебним

1 Јухас Георгиевска 2015: 59 – 72. О Даниловом књижевном делу в. и Трифуновић 1976.

2 Аверинцев 1982: 204 – 234
3 Исто, 213.
4 То је идеал образовања на који учитељ Феник подсећа Ахилеја у свом убедљивом говору у
деветом певању. Касније ће се од ретора и ратника доћи до пера и мача, оружја и снаге, познатог
топоса sapientia et fortitudo, карактеристичног за сликање средњовековног владара. О томе в.
Curtius1971.
5 Kennedy 1983.
6 Исто.

270
реторским обликом, ова је хагиографија сва издељена на разне типове говора. Они се
разликују по обиму, врсти и ,,адресатима“ – седам молитава, које су најмање блиске
класичним говорничким формама, два ламента, епистоле, беседе ђаконима, јерејима и
велможама, поука синовима, говор души. Овим обраћањима исцртава се свет у којем
Јелена живи, али и, у ширем смислу, свет средњовековља: Бог, породица, душа,
световна и црквена власт. Након уводне ,,проповеди“ и кратке повести о Јеленином
пореклу и брачном животу, толико сажете да је очигледно да функционише само у
контексту каноничности и поштовања-за-схему средњовековног књижевног дела, прави
портрет Јелене монахиње, како је у заглављу названа, свечано почиње молитвом, која је
релативно дуга, и коју одликује низ библијских цитата у функцији класичног реторичког
аргумента што се у Стеријином лепом преводу зове ,,сведочанство старих“7, а у
хришћанском беседништву готово увек и своди на цитате и парафразе Писма. У духу
познатих молитава за стварање и надахнуће, Јелена моли за помоћ на почетку хода
стазама врлине, који је подвижнички и стваралачки. ,,Говорећи ове речи блажена
Јелена, подвизава се добрим подвигом“, закључује Данило, подсећајући нас још једном
на то да се у средњем веку, речима Димитрија Богдановића8, у писању (додајемо – и
говорењу) видео подвиг. У приближавању екфрази, малом портрету Јеленине нарави
који следи, Данило Пећки најексплицитније представља ову свету као беседницу блиску
просветитељском моделу. Она је, на првом месту, ,,оштра речју9, а потом и кадра да
обрати доброразумним речима, да заповеда кротко али и да теши нелицемерно и
безлобно“. Њена (усмена) реч је, дакле, оштра, доброразумна, кротка, нелицемерна и
безлобна. Има ли потребе да се наглашава да чак пет епитета везаних не за њу саму,
него за њену реч, упућују на значај речеточења10 у конституисању њеног житијног
карактера? Ни ови епитети, међутим, нису довољни, па се наставља у правцу књижевног
и писаног, о коме смо већ говорили у контексту промене класичне грчке парадигме ка
источним традицијама: ,,познајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је
пита“. У овом опису књижевна Јелена се можда и највише приближава Константину
Ћирилу, а спремност на (опет усмену) полемику заснива се на познавању књига. Овај се
мали портрет завршава још једним атрибутом њене речи – она је растворена сољу. Реч
је, наравно, о парафрази дела из Посланице Колошанима ,,реч ваша да бива свагда у
благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати“. У светлости
ове библијске парафразе, Данило сведочи, кроз атрибут њене речи, о Јелениној
правичности, прелазећи на суптилан и реторички веома успео начин на сликање њеног
моралног лика. Овакви његови књижевни поступци показатељи су великога умећа, о
коме би се, управо у смислу реторичког наслеђа, могло посебно и дуго говорити. Овога
пута ћемо се зауставити на наговештају и вратити се говорима наше књижевне
беседнице. За екфразом Јелене следи њено прво, кратко обраћање души у покајном
тону, те још две молитве међу којима стоји мала Данилова дигресија о смислу
милостиње и поста, на којима се заснива Јеленино подвижништво. Уочи друге молитве
дат је још један ћириловски атрибут, овога пута Јелениних уста – она су богохвална.

7 То је превод који Стерија у својој реторици користи за аргумент auctoritas antiquitatis. О томе в.
Јелачић Србуљ 2007.
8 Богдановић 1980: 61.
9 Сви наводи из Житија дати су према издању: Данило Други: Животи краљева и архиепископа
српских. Службе, прир. Гордон Мак Данијел, Дамњан Петровић, едиција Стара српска
књижевност у 24 књиге, СКЗ 1988. стр. 79 – 107. Због учесталости навода, који се често своде на
синтагму или једну реч, нећемо сваки пут реферисати на извор.
10 Ђорђе Трифуновић у свом Азбучнику наводи да је стара наша реч за ретора била ,,речеточац“.
В. Трифуновић 1990.

271
Одмах затим прелази се на примере њених писаних речи, које су слатке и смирене. Из
одговора отаца сазнајемо и да су њене речи кротке и богоразумне, и то, сада, из угла
интрадијегетичких ,,списатеља“, а не више тек нашег главног приповедача. Ово
наизглед збрзано набрајање није случајно; намера му је да покаже како се брзо једно за
другим ређају Јеленина разна обраћања, и како се уз њих гомилају епитети што је без
сумње квалификују за једног од највећих беседника у српској житијној књижевности.
Након неколикобиблијских цитата које књижевна Јелена изговара, поновни помен
књига враћа нас неодступној писмености велике епохе религије књиге: ,,стављајући
божаствене књиге у свом дому, а исто тако и свештене сасуде, златне и сребрне…“. Реч
је, свакако, о даривању манастира, и, као и на другим местима у тексту, Данило смешта
књиге на прво место, наглашавајући и тиме њихов посебан значај. У још једној њеној
молитви, која одмах следи, издваја се један необичан исказ: ,,Која ће ме реч избавити у
дан страшнога Твога доласка, не имајући да Ти принесем добра дела?“ Овде се топос
самоунижења преплиће са једним одблеском самосвести, која се чини ироничном кад се
упореди са снажном Даниловом усмереношћу на похвалу њеној речи, која, као подвиг,
јесте и дело. Недуго затим видимо прво Јеленино усмено обраћање другом. У питању је
дужа поука синовима, у једној мери сродна реторској вежби gnome, присутној у великом
броју такозваних прогимназмата, припремних беседничких вежби, међу којима је за
нашу традицију свакако најзначајнији енкомиј11. У њој се антиципира сукоб међу
браћом, приповедачу свакако већ познат. Овом антиципацијом додаје се житијној
Јелени и такозвана прозорљивост – особина, такође, карактеристична за свеце
просветитеље. И у овом обраћању библијски цитати заузимају важно место. Пре и после
епизоде посвећене грађењу манастира, која је окружена молитвама Богородици, налазе
се два ,,монолога'', чије жанровско одређење није лако дати. То су својеврсне покајне
молитве, са снажним упливом стила плача, и повременим обраћањем души. Завршетак
зидања грађевине испраћен је још једним важним детаљем у грађењу Јелениног
интелектуалног лика: она утврди црквени устав. Сем тога она се, очекивано, обраћа
ђаконима богоразумним речима и тихим поукама. И ова њена поука испуњена је
различитим библијским парафразама, са основном темом гордости. Мала Данилова
похвала, у целости заснована на општим местима енкомиона, једини је ауторски
,,предах“ међу говорима свете краљице, и претходи још једном њеном прозорљивом
тренутку, наиме предвиђању сопствене смрти, замонашењу и првом ,,унутрашњем“
монологу, који Данило експлицитно најављује: ,,... ова блажена... говорећи у своме уму“.
У питању је, поново, разговор са душом који се прелива у молитву. Последње њено
обраћање везује се за свечану сцену смрти, једину у овом житију за коју хагиограф

11 Ова припремна беседничка вежба најважнија је за наше књижевно наслеђе јер је своје
литерарно остварење пронашла у похвалним словима, класичном беседничком жанру који је
наишао на плодно тле и у нашој култури у којој су, поред већ познатих светитеља, као ,,јунаци“
похвала доминирали владари-свеци. Узорита је и овде, као и у другим родовима и жанровима,
била византијска традиција, а у њеним оквирима нарочито Надгробно слово Василију Великом
Григорија Назијанзина. О византијској реторици већ су одавно настале значајне студије (в.
Maguire 1981, Kennedy 1983), док о српској реторици овога доба нема, нажалост, још увек
целовитих студија. Уопште, слова и похвале су не само трећи велики жанр старе српске
књижевности, уз хагиографију и химнографију, већ су и најзначајнији реторски жанр у средини у
којој делиберативно и судско беседништво нису уопште имали своју примену, а ни класична
омилитика није се развила све до познијег доба, када свој највиши домет добија у делима Г. С.
Венцловића. Сем тога, епидеиктичко (свечано, тржаствено) беседништво, чији је енкомион
примарни жанр, утицао је и на друге наше жанрове, који нису реторски у уском смислу те речи. О
томе видети Дојчиновић 2015.

272
наглашава да је његово лично сведочење. Она је обележена достојанственом беседом
јерејима и велможама, али и монасима, синовима и свем народу, поновном молитвом, те
последњим поукама које нису дате у житију, али о којима имамо јасно обавештење: ,,И
свима, од малих до великих, савршени благослов даровавши, и свакога од њих
појединце утврдивши слатким речима поука својих, и после овога знаменавши се
руком својом крстообразно, рече: Господе, у Твоје руке предајем дух мој“. Од
окупљених Јелена тражи само једно – да певају.
Овај аспект Даниловог изузетног дела узак је, алиипак може да прошири наше
погледе на прву српску главну јунакињу у књижевности, чији сваки помен умножава
њена многострука одређења. У то да је Јелена, напокон, и речеточац, не може бити
сумње, макар у оквирима њеног књижевно обликованог лика. Придруживши се, у томе,
кнегињи Милици, она представља друго лице женског средњовековног наслеђа, на
чијем челу као реалне ауторке стоје још две Јелене, Јефимија и Јелена Балшић.
Књижевна беседница остаје термин којег се држимо, помишљајући да би се и она могла,
заједно са Милицом, убројати у стварне ауторе, да је само време, заједно са
околностима, тако хтело.

Литература

Аверинцев 1982: Аверинцев, Сергеј Сергејевич. Поетика рановизантијске

књижевности. Превели Драгољуб Недељковић, Марија Момчиловић, Београд: Српска
књижевна задруга, 1982.
Богдановић 1980: Богдановић, Димитрије. Историја старе српске
књижевности. Београд: Српска књижевна задруга, 1980.
Дојчиновић 2015: Дојчиновић, Данијел. ,,Епидеиктичко бесједништво и
структура житија“ у: Црквене студије, година XII, број 12, Ниш 2015.
Јухас Георгиевска 1994: Јухас Георгиевска, Љиљана. Житије краљице Јелене од
архиепископа Данила Другог у: Књижевност и језик, год. 41, бр. 3/4, стр. 11 – 30
Јелачић Србуљ 2007: Јелачић Србуљ, Виолета. Rhetorike techne. Реторичка
вештина кроз реторске вежбе. Београд, 2007.
Трифуновић 1976: Трифуновић, Ђорђе. ,,Проза архиепископа Данила II” у:
Књижевна историја, год. 9, бр. 33, стр. 3 – 71
Трифуновић 1990: Трифуновић, Ђорђе. Азбучник српских средњовековних
књижевних појмова. Београд: Нолит, 1990.
Curtius 1971: Curtius, Ernst Robert. Evropska književnost i latinsko srednjovekovlje.
Prev. Stjepan Markuš. Zagreb: Matica Hrvatska, 1971.
Kennedy 1983: Kennedy, George Alexander. Greek Rhetoric under Christian
Emperors. Princeton: Princeton University Press, 1983
Maguire 1981: Maguire, Henry. Art and Eloquence in Byzantium. Princeton, New
Jersey: Princeton University Press, 1981

273
Irena Plaović

QUEEN'S SPEECH: QUEEN JELENA AS A LITERARY ORATOR

The Life of Queen Jelena by archbishop Danilo II is considered the first serbian
haghiography of a female saint, as well as the first work in serbian literary tradition to have a
woman protagonist. In this article we aim to explore the ways in which the speeches of the
queen constitute her character and partake in the construction of the Life, since they make up
the greatest part of the text. Her addresses to deacons, priests and lords, as well as moral
instructions to her two sons; seven prayers, two laments and various epsistles, make the variety
of rhetorical sub-genres, which contribute to the specific composition of the Life, quite
different from the usual scheme of serbian ruler haghiographies.

274