Приповијетке из Старога и Новог

завјета

Exported from Wikisource on 28. новем ар 2021.

1
 ПРИПОВИЈЕТКЕ ИЗ СТАРОГА И
НОВОГ ЗАВЈЕТА
Писац: неӣозна и

Превео Ђура Даничић. Седмо издање. Београд 1865.

Из Старога завјета
1. Постање свијета.

Бог је створио не о и земљу само својом ријечју. Осим

Бога није ило ништа докле Бог није створио. Сам је Бог
ез почетка, и он може стварати штогод хоће. Он није
хтио да свијет у један пут постане овако лијеп, него мало
по мало, уредивши и намјестивши из почетка све једно
према другоме.

Сад да видимо како је Бог за шест дана створио не о и

земљу.

Бог рече да постане видјело; и видјело постане. Тада Бог

одвоји видјело од таме; и тако постане прва ноћ и први
дан. — По том створи Бог свод који је око земље, и
одвоји воду изнад свода од воде испод свода, и свод
назове не о. То је други дан. — Трећи дан одвоји Бог на
земљи воду од суха, и учини те из земље никне трава, и
иље и дрвета с родовима.

2
Четврти дан створи Бог видјела на не у, што показују
земљи знаке и времена и дане и године, а на име велико
видјело што управља даном, и мало видјело што
управља ноћи, заједно са звијездама. — Пети дан створи
Бог велике ри е, и све што у води живи, и свакојаке
птице, па их лагослови и рече: „Рађајте се и множите
се!“ — Шести дан учини Бог те изиде из земље звјериње,
свако по својему роду. Тада рече Бог: „Дај да начинимо
човјека, који ће ити у о лику као и ми, и ити господар
над ри ама у мору и над свима птицама и над звјерињем
и над свом земљом.“ И Бог створи човјека по својему
о личју. Али створи само једнога човјека и једну жену,
па их лагослови и рече им: „Рађајте се и множите се,
напуните земљу и владајте њоме!“ — Тако и шести дан;
и Бог погледа све што је створио, и гле! све ијаше врло
до ро.

Али шта је Бог радио седми дан? Уредио је недјељу и

одредио нам дан за отпочивање. Јер седми дан почину
Бог од свију својијех дјела што је учинио; и лагослови
седми дан, и посвети га за то што је он тај дан почивао
од свију својијех дјела што је учинио.

2. Први гријех.

Бијаше један лијеп врт, који је сам Бог насадио и уњ

човјека поставио. У томе је врту ило свакојакијех
дрвета, лијепијех за гледање и до ријех за јело. Усред
врта ијаху два осо ита дрвета: једно јеше дрво од
3
живота, а друго дрво од познања до ра и зла. С овога
пошљедњега за рани Бог човјеку да не једе, говорећи:
„Једи са свију дрвета у врту; али с дрвета од познања
до ра и зла немој ни по што; јер како с њега окусиш
одмах ћеш умријети.“

Али змија ијаше лукава, и рече жени: „Је ли истина да

је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?“ А
жена одговори змији: „Ми једемо са свију дрвета у врту;
само с дрвета усред врта казао је Бог да не једемо, и да
не дирамо уњ, да не умремо.“ Тада рече змија жени: „Не
ћете ви умријети! — него Бог зна да и вам се одмах очи
отвориле, како исте окусили с овога дрвета, и да исте
постали као и он, и да исте сазнали шта је до ро шта ли
зло.“ Жена погледа на дрво, и слакоми се видећи како је
лијеп род на њему и како и до ро ило свашта знати, те
уза ере с онога дрвета и окуси, па да мужу те и он окуси.
У онај час им се очи отворе, те опазе да су голи; па узму
смокова лишћа, и оплету опрегаче, те се запрегну.

То је ило пред вече кад је већ ило захладило. И они

зачују Господа Бога гдје иде по врту. И Адам се сакрије
са својом женом испред очију Божијих међу дрвета у
врту.

А Господ Бог викне Адама говорећи: Адаме! Гдје си?“

— Он се одзове и рече: „Ја те чух гдје идеш, па се
поплаших, јер сам го, и за то се сакрих.“ А Бог му рече:
„Ко ти каза да си го? Да нијеси јео с онога дрвета што

4
сам ти за ранио да не једеш с њега?“ Онда Адам рече:
„Жена што си је удружио са мном даде ми с дрвета, те
окусих.“ Онда рече Бог жени: „За што си то учинила?“ А
жена одговори: „Змија ме превари те окусих.“ Тада рече
Господ Бог змији: „Кад си то учинила, да си проклета
мимо све животиње! На тр уху да се вучеш и земљу да
једеш до вијека! И још ћу метнути мрзост између те е и
жене, и између твојега сјемена и њезина сјемена. Оно ће
ти на главу стајати, и ти ћеш га у пету уједати.“ — Жени
пак рече: „Те и ћу много муке задати, с муком ћеш дјецу
рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега,
и он ће ти ити господар.“ — Па онда рече Адаму: „А ти
што си послушао жену, и окусио с дрвета с којега сам ти
за ранио да не једеш: с те е да је проклета земља! с
муком ћеш се од ње хранити до вијека. Трње и коров ће
ти рађати. Са знојем лица својега јешћеш хље свој,
докле опет не удеш земља, од које си постао. Јер си
земља, и земља ћеш ити.“ Тако човјек и изагнан из
раја; и херувим с пламеним мачем стаде чувати пут к
дрвету од живота.

3. Брат рату крвник.

Првоме сину Адамову ијаше име Каин а другоме Авељ.

Каин је ио тежак, а Авељ овчар. Једном ова два рата
принесу Господу жртву: Каин од земаљскога рода, а
Авељ од првенаца својега стада. Али Богу уде угоднија
жртва Авељева од Каинове; јер Авељ ијаше принио
жртву с вјером, а Кам ијаше тврд, и срце му јеше пуно
5
зависти. Тада се расрди Каин, и лице му се промијени. А
Господ му рече: „Шта се срдиш, Каине? Што ли ти се
лице промијени? Није ли тако? Кад си кротак, онда си
мио, а кад нијеси кротак, гријех је на вратима. Али не
дај гријеху на вољу, него га надвладај!“ По том поче
говорити Каин опет с ратом својијем Авељем. Али кад
ијаху заједно у пољу, скочи Каин на рата својега
Авеља и у ије га.

Тада рече Господ Каину: „Гдје ти је рат Авељ?“ А он

одговори: „Не знам! зар ћу га ја чувати!“ — Али му
Господ рече: „Шта учини! крв рата твојега виче са
земље к мени. И сад, да си проклет на земљи, која је
зинула да прими из твојијех руку крв рата твојега. И
кад земљу узрадиш, не ће ти више рађати. Не ће ти ити
станка на земљи, него ћеш једнако јежати.“ Тада рече
Каин Господу: „Мој је гријех тако велики да ми се не
може опростити. Мене ће у ити ко ме удеси.“ Али
Господ рече: „Не,“ и начини знак на Каину, да га нико не
у ије.

Тако отиде Каин испред очију Господњих са женом и

дјецом, и наскоро по том сазида град, и прозове га по
сину својему Енох. Двјеста и тридесет година ило је
Адаму кад се ово догодило. И Јева роди још једнога
сина, којему надјене име Сит, као накнада за ово што је
изгу ила.

4. Потоп.
6
Први људи или су много јачи и дуже су живјели од
данашњих људи десет пута. Адам је живио девет стотина
и тридесет година, и кад је умр-о, имао је од Ситове лозе
девет кољена, а од Каинове десет. Онда су и остали људи
тако дуго живјели; Ноје је живио девет стотина и педесет
година, а Матусал девет стотина и шездесет и девет. Да
је Адам од свију синова својих имао потомака, ило и
их за живота његова толико колико је данас рода
људскога. Али док су се тако људи умножавали на
земљи, умноже се и зла и пакости међу њима. Тада рече
Господ: Људи већ не ће да слушају духа мојега, јер су
тијело. Даћу им рока још сто и двадесет година.“ — Јер
онда Бог још није карао људи као по том свакојакијем
невољама, муњама, громовима ни помором; нити је онда
ило писанога закона Божијега, ни светога писма ни
власти, нити је кога Бог покарао друкчије осим духом
својим.

Тада рече Господ: „Хоћу да истрије им са земље људе,

које сам створио.“ Али Ноје ијаше стекао милост у
Господа, јер ијаше по ожан човјек, и живљаше по вољи
Божијој. — Тада рече Бог Ноју: „Начини ковчег, у
дужину од 300 лаката, у ширину од 50 лаката, и у висину
од 30 лаката (дакле велику кућу), и у њему прегратке. Јер
ево хоћу да пустим потоп на земљу. Па се затвори у
ковчег са синовима својима и са женом својом и са
женама синова својијех, и узми у ковчег од сваке
животиње по двоје, да се сачува на земљи сјеме, и узми
са со ом свашта за јело, да прехраниш се е и њих.“
7
Шест стотина година ило је Ноју кад је ушао у ковчег и
кад је потоп наишао на земљу, седам стотина и двадесет
шесте године по смрти Адамовој. Тада се развалише сви
извори земаљски, и прозори се не ески отворише, и
удари дажд на земљу, за четрдесет дана, и вода дође и
диже ковчег, те стаде водом пловити, и вода навали тако
јако да сва рда под не ом огрезоше у њој.

Петнаест лаката дође вода изнад рда, и стаја на земљи

сто и педесет дана, па онда стаде опадати. Двадесети дан
другога мјесеца ијаше Ноје ушао у ковчег, двадесет
седми дан отворише се велики извори земаљски, а први
дан десетога мјесеца опет се показаше врхови од рда.
Ноје је чекао још четрдесет дана, па онда отвори прозор
и испусти гаврана, и он одлети и више се не врати. По
том Ноје испусти голу ицу, и она одлети па му се опет
врати у ковчег натраг. Послије седам дана Ноје испусти
опет голу ицу и она се врати са зеленом ловориковом
гранчицом у кљуну. Опет послије седам дана испусти
Ноје голу ицу, али му се она више не врати. Ово је ило
први дан првога мјесеца; онда Ноје открије мало кров на
ковчегу, и види да је вода пресахла. Али још двадесет и
седам дана и од другога мјесеца прође, док се земља тако
осуши да је Ноје могао из ковчега изићи. — Тада
принесе Ноје Господу жртву и захвали му; а Господ му
рече: „Одселе више не ћу земље клети људи ради; јер
људи од малена у срцу зло мисле. Одселе, докле тече
земље, не ће више нестајати сјемена ни жетве, студени
ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.“
8
И Бог лагослови Ноја, и учини с њим завјет, и постави
знак својега завјета с њиме у о лаке, лијепу дугу од
седам оја. И Бог рече: „Ово нека уде знак завјета, који
сам учинио између се е и свакога тијела на земљи.“

5. Кула Вавилонска.

Послије потопа живио је Ноје још триста и педесет

година. Ноје је ио пошљедњи који је толико живио. И
његов син Сим живио је по потопу још пет стотина
година, и доживио читав народ своје породице. Нојев
пак унук Арфаксад живио је само 338 година, а
Арфаксадов син 433, а унук му истина опет 464 године;
али од тога до а снага људска тргне натраг тако нагло да
наскоро нико више није живио 250 година. Сим је
надживио своје потомке из десетога кољена. У ово
вријеме почели су владаоци људе под своју власт
о ртати, и на силу њима владати. Први је такови
силеџија ио Неврод, Хамов унук, а Нојев праунук, и
почетак његова царства ио је Вавилон. То је ило од
прилике 180 година послије потопа (колико дакле година
послије постања свијета?).

Онда на свему свијету није ило више до само један

језик. У равни на води Еуфрату науме људи да граде
град и у њему да подигну кулу до не а високу, да и се
прославили, и да се ласно не и расијали по свијету. Али
та мисао њихова не уде Господу угодна. И Господ рече:
„Хајдемо доље да им језик пометемо, да један другога не
9
разумију!“ И тако их расија Господ оданде по свему
свијету, те се прођоше града и куле.

6. Како је Бог изазвао Аврама.

Наскоро послије Нојеве смрти роди се Аврам у десетоме

Симову кољену. Онда су људи већ или подијељени на
многе народе, и већ пали у незна оштво. Тада рече
Господ Авраму: „Сели се из своје постој ине и од
својега рода и из куће оца својега, па иди у другу земљу
коју ћу ти ја показати! И начинићу од те е велики
народ, и лагословићу те, и име твоје прославићу, и ти
ћеш ити лагословен. И лагословићу оне који те е
уз лагосиљају. и проклећу оне који те е успроклињу; и
по те и ће ити лагословена сва племена на земљи.“
Тада се исели Аврам, а ило му је онда седамдесет и пет
година, и с њим Лот.

Али се заваде Аврамови пастири с Лотовима око паше,

јер о ојица имаху многу стоку, те им ондје већ ијаше
тијесно. Тада рече Аврам Лоту: „Немој да се свађамо ја
и ти, ни моји пастири да се свађају с твојима; та раћа
смо! Није ли ти отворен свијет на све стране? Брате, иди
од мене! Ако ћеш ти на лијево, ја ћу на десно, ако ли
ћеш ти на десно, ја ћу на лијево.“ Тада иза ере Лот
лијепу долину, гдје је ио Содом и Гомор: а Аврам се
стани у земљи Хананској.

7. Вјера Аврамова.
10
Аврама лагослови Господ за то што је иза рао Ханан, и
рече му: „Не ој се, Авраме; ја ћу те заклањати, и плата
ће твоја ити велика.“ Али је Аврам ио жалостан што
није имао сина. Тада га изазове Бог на поље, и рече му:
»Погледај звијезде! можеш ли их пре ројити? Онолико
ће ити твојега сјемена!“ Аврам повјерова Господу, а
Господ му то прими у правду.

Кад Авраму уде деведесет и девет година, онда му се

јави Господ и рече му: „Ја сам Бог твој, угађај мени и
уди по ожан. Ја ћу учинити завјет с то ом, и те е врло
умножити. За то се више не ћеш звати 'Аврам, него ће ти
име ити ’Аврâм. Јер сам те учинио оцем многих
народа.“ И Бог постави о резање за знак својега завјета.

По том се јави Бог Авраму у лугу Мамвријском, кад је

једном у подне сједио на вратима пред својом коли ом.
Аврам погледавши опази три човјека, и потрчи им на
сусрет и поклонивши им се до земље рече: „Господе! ако
сам стекао милост пред то ом, немој проћи слуге
својега. Да вам донесемо мало воде, и ноге да вам
оперемо, те почините у хладу.“ По том отрчи у коли у к
Сари, и рече јој: „Брже мијеси погачу.“ А сам донесе
младо теле и нареди те се зготови, и изнесе млијека и
скорупа, и стану јести. Тада рече Господ: „До године у
ово до а опет ћу доћи; и Сара ће онда имати сина.“ Сара
чује то иза врата па се насмјене у се и. А Господ рече:
„За што се Сара смије томе? Зар нешто има што Бог не
може учинити?“ — Тада Сара удари у ах и рече:

11
„Нијесам се смијала.“ Али Бог рече: „Није истина;
смијала си се!“ —

У томе устану људи, и пођу пут Содома, и Аврам пође с

њима да их испрати. И Господ рече: „Како их тајао од
Аврама шта радим, кад знам да ће он заповједити дјеци
својој и својему дому након се е да се држе путова
Господњијех, и чине што је право и до ро, да и се
навршило на Авраму све што му је Господ о ећао.“ Тада
каже Господ Авраму да је наумио Содомљане да походи
у гријесима њиховијем! — Аврам пак стане се молити за
њих: „Може ити да има међу њима педесет праведника.
Немој то чинити ни гу ити праведника с езаконицима.“
А Господ рече: „Ако уде педесет праведника, опростићу
цијеломе мјесту њих педесет ради.“ Онда Аврам настави
даље:“А ако уде четрдесет и пет? — хоћеш ли онда
затрти град за онијех пет?“ И тако се стане погађати:
„Може ити да ће се наћи четрдесет?“ — „или тридесет?“
— „или двадесет?“ — „или десет?“ — Господ пак рече:
„Не ћу их затрти десеторице ради!“ — И Господ отиде
онамо, а Аврам се врати својој кући.

8. Содом и Гомор.

У вече дођу два анђела у Содом. Лот мислећи за њих да

су каки путници, изиде им на сусрет и лијепо их замоли
да у њега преноће, и они пристану. Али Содомљани
навале ноћу на Лотову кућу да учине велико езакоње, и
најпослије анђели узму им вид да не и могли наћи врата
12
на Лотовој кући. Онда анђели реку Лоту: „Ако имаш
овдје још кога свога, води га из овога града, јер ћемо
град овај да затремо!“ Лот каже ово двојици Содомљана,
за које је ио наумио своје кћери удати, а они му се
стану смијати.

Кад у јутру зора за ијели, реку анђели Лоту да похита, а

он се стане шчињати; онда га они узму за руку, и њега и
његову дјецу и двије кћери, па га изведу иза града и
ондје га пусте говорећи: „Из ави душу своју, и не осврћи
се натраг. И у читавој околини овој да нијеси стао.“ Кад
се сунце роди, а Лот приспије у Сигор. Тада пусти
Господ из не а сумпор и огањ на Содом и Гомор, те их
затр и сву околину њихову. — На ономе мјесту гдје је
онда ила лијепа долина, сада је мртво море. И сва је
она околина врло жалосна, те једнако људе опомиње
како страховито Бог плаћа за езакоње. — Жена Лотова
идући путем ијаше се осврнула натраг, те се скамени и
остане слан камен.

9. Исмаило.

Аврам је имао једнога сина са ро ињом Мисирком

Агаром, по имену Исмаила, који му се роди кад му је
ило осамдесет и шест година.

По том пак походи Бог Сару, те и она роди Авраму сина,

кад му је ило сто година, и надјену му име Исак. И
Сара опази да се Исмаило подругује Исаку, и рече

13
Авраму: „Отјерај ову слушкињу с њезиним сином.“ На
ову се ријеч Аврам врло наљути; али му Бог рече: „Немој
се љутити дјетета и слушкиње ради. Послушај Сару што
ти је казала. Јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати. Али
опет ја ћу и од слушкињина сина начинити народ за то
што је од твојега сјемена.“

Тада Аврам да ро ињи својој Агари хље а и мјешину

воде, па је отпусти с дјететом. — А она отишавши заиђе
у пустињи. Воде умјешини нестане, а извора нигдје.
Агара метне својега сина од жеђе изнемоглога под једно
дрво, па сједне мало подаље од њега говорећи: „Не могу
гледати гдје дијете умире.“

Тада услиши Бог глас дјетињи, и анђео Божји викне с

не а Агари и рече: „Што ти је, Агаро! не ој се!“ И Бог
јој отвори очи те угледа студенац и напоји дијете.

И Бог ијаше с њим у пустињи, и он постане до ар

ловац. Ово је Исмаило, од кога се родило дванаест
кнезова, и од кога су остали Исмаиловци: Турци и Арапи
до данас.

10. Исак.

Послије свега овога пође Бог да окуша Аврама и рече му:

„Узми Исака, својега милога јединог сина, па иди у
земљу високу, и сажези га на жртву тамо на рду гдје ти
ја кажем.“ Сјутрадан рано устане Аврам, осамари

14
магарца, и узме са со ом двије слуге и сина Исака. Трећи
дан угледавши из далека одређено мјесто, рече слугама
да остану ондје с магарцем, натовари дрва за жртву
своме сину Исаку на леђа, а сам понесе нож и кресиво, и
тако отиду о ојица заједно. Тада рече Исак: „Оче! ево
дрва и кресиво, а гдје нам је овца за жртву?“ Аврам му
одговори: „Бог ће, синко, наћи се и овцу за жртву.“ И
тако отиду мучећи даље.

Кад дођу онамо, Аврам начини жртвеник, и метне дрва

нањ, и свезавши Исака сина својега метне га на
жртвеник врх дрва, па измахне ножем да закоље сина
свога. Тада му викне анђео Господњи с не а: Авраме!
Авраме! не улажи на дијете. Јер сад видим да се ојиш
Бога и нијеси пожалио милога сина својега мене ради.“ И
погледавши Аврам очима својима угледа у чести овна
гдје се заплео роговима, па онда сажеже њега на жртву
мјесто Исака сина својега.

И анђео Господњи још једном викне с не а Авраму

говорећи: „Ја се со ом заклех, вели Господ: кад си тако
учинио и нијеси пожалио милога сина својега мене ради,
то ћу те лагословити и сјеме твоје умножити као
звијезде на не у, и по сјемену твојему иће
лагословени сви народи на земљи за то што си
послушао глас мој.“

11. Сарина смрт.

15
Кад Авраму уде сто тридесет и седам година, умре му
Сара у Хеврону. Шездесет година живио је Аврам у
земљи Хананској, па још није имао ондје ни једне стопе
своје земље, него је велика стада своја пасао по туђој
земљи, и као туђин живио је с Хананцима. Тада пође да
купи мало земље, да и мртваца својега у своју земљу
укопао. Отишавши ка кнезовима земаљскијем лијепо их
замоли да и му продали мало земље, а кнезови га опет
стану молити да узме од њих земље на поклон.
Најпослије попусти кнез Ефрон, и прими од Аврама за
земљу пет литара и по сре ра. По том погре е Аврам
Сагру жену своју у пећини код Хеврона према
Мамврији.

12. Исакова женид а.

Остарјевши Аврам врло, пошље најстаријега слугу

својега у Месопотамију да му ондје тражи дјевојку за
сина Исака.

Слуга пође и потјера десет камила са силнијем лагом,

да њим дарује дјевојку коју Бог да Исаку.

Тако дође једно вече под град Нахоров, и ондје иза града
пусти камиле код једнога студенца, гдје су грађанке
долазиле на воду, па се помоли Богу говорећи: „Господе
Боже! Учини милост господару мојему! Која дјевојка
дође сад овамо, и ја јој речем: „Дајде крчаг да се
напијем!“ па она одговори: „На пиј, и камиле ћу ти

16
напојити,“ дај Боже то да уде она коју си намијенио
слузи својему Исаку.“ Истом он то рече, а Ревека кћи
Ватуилова дође и наточи крчаг. Онда јој слуга рече:
„Дајде да се мало напијем!“ Она му одговори: „На пиј, и
камиле ћу ти напојити!“ па онда отиде и напоји све
камиле. Слуга видећи све ово, о радује се врло, пак
извади златне о оце и двије златне наруквице, и давши
јој о оје запита је: „А чија си, ћерко?“ Она одговори:
„Ватуила, сина Нахорова“ (а овај је Нахор ио рат
Аврамов).

Тада се поклони слуга и захвали Богу говорећи: „Хвала

Господу, који није милости своје одвратио од господара
мојега, и који ме је упутио у кућу рата господара
мојега.“

По том Ревека отрчи кући и показавши матери о оце и

наруквице приповједи шта је и како је, те Лаван, рат
Ревечин, рже оље истрчи на студенац и Аврамова
слугу доведе у кућу оца својега. И по што слуга Аврамов
испроси Ревеку за Исака сина господара својега и по што
је дарује и почасте се, сјутрадан навали да иде кући, и
рече: „Пустите ме да идем господару својему, немојте ме
заустављати!“ Тада они запитају Ревеку: „Хоћеш ићи с
овијем човјеком?“ А она одговори: „Хоћу.“ Онда је они
лагослове говорећи: „Сретна ила и хиљадама пута
хиљадила се!“ И они отиду.

Тако се Исак утјеши за матером својом.

17
13. Јаков и Исав.

Исаку је ило четрдесет година кад се оженио Ревеком, а

кад му уде шездесет година, онда му се роде два
лизанца, два неједнака рата: први се роди сав рутав, и
ијаше опоре ћуди, а други гладак по тијелу и тих; ономе
надјену име Исав, а овоме Јаков. Исав постане ловац и
тежак; а Јаков остане пастир да живи како су му и стари
живјели. Исак је већма пазио пустога Исава, и све му је
ило по вољи што је год Исав чинио; Ревека пак вољела
је тихога Јакова.

Једном дође Исав из лова мртав гладан, а Јаков ијаше

аш скухао лећа. „Дај ми лећа, гладан сам!“ рече Исав
Јакову, а Јаков му одговори: „Хоћу, ако ћеш ми продати
старјештво.“ Јер су онда првенци имали много веће
правице од осталијех. Исав рече: „Та ево хоћу да умрем;
шта ће ми старјештво!“ Тако Исав прода Јакову
старјештво, и заклетвом потврди. Али овога
неразмишљенога посла не ијаше отац потврдио, и тако
још могаше лагослов Исаву допасти. А кад Исак остари,
дође му једном те ослијепи и учини му се да ће рзо
умријети. Тада зовне Исава и рече му: „Ево, ја сам
остарио, и не знам кад ћу умријети. Него иди, те ми
улови што, и зготови по мојој вољи, да једем па да те
лагослови душа моја док сам још у животу.“ Кад Исав
отиде у лов, Ревека зготови једно јаре, и пошље сина
Јакова с јаретом к оцу, да прими очин лагослов. Јаков
ушавши к оцу рече: „Оче!“ Исак одговори! „Који си ти,
18
сине!“ А Јаков рече: „Исав, твој првенац! Сједи да једеш
мојега лова, па да ме лагослови душа твоја.“ Тада му
пипне отац руке, јер су у Исава иле руке рутаве а у
Јакова глатке. Али му је Ревека напријед већ ила
начинила руке онаке о ложивши их јарећим кожицама.
Тада рече Исак: „Глас је Јаковљев, али руке су Исавове,“
па га запита још једном: Јеси ли ти Исав?“ Он одговори:
„Ја сам, ја!“ Тада отац почне јести, и једавши и напивши
се, рече Јакову: „Ходи, сине, цјеливај ме.“ Па га
лагослови и рече: „Бог ти дао росе не еске, и до ре
земље, и пшенице и вина изо ила! Народи ти служили и
кнезови ти се клањали! Проклет ио који те е
успроклиње, а лагословен који те е уз лагосиља!“

Тек што Јаков изиде из куће, а ето ти Исава из лова;

зготовивши јело уђе Исав к оцу, и рече му: „Устани оче
да једеш што ти је син уловио!“ Онда се Исак упропасти
и повиче: „Шта! да гдје је онај ловац што ми је већ
донио? ја сам већ јео, и њега лагословио. Он ће и
остати лагословен!“ Тада врисне Исав и рече: „Та
лагослови и мене, оче!“ А он му рече: „Брат твој дође с
пријеваром и однесе твој лагослов.“ Тада Исав ризне
плакати, а Исак му рече: „Ево и ти ћеш имати до ре
земље и росе не еске; мачем ћеш се својим хранити, и
рату својему служити; али ако се удеш трудио,
сметнућеш јарам његов са својега врата.“ Од Исава су
постали стари Едомци, и данашњи Арапски Бедуини.

19
Али се Исав страшно расрди на Јакова лагослова ради,
и стане му пријетити говорећи: „Мој ће отац наскоро
жалост дочекати, јер ћу у ити Јакова рата својега.“ За
то мати наговори Јакова те по јегне од рата својега
Исава, и отиде к њезину рату Лавану у Харан.

У овоме је јежању Јаков много муке поднио, што је

пријеваром лагослов до ио. Нико не тре а да мисли да
је Јаковљева и Ревечина пријевара ила Богу угодна.
Њима је ваљало чекати да Бог сам своје о ећање
испуни, а не они у то да се мијешају.

14. Јаковљево путовање.

На походу својему опрости се Јаков с оцем својијем, и

отац праштајући се препоручи му: „Немој да се ожениш
Хананком дјевојком, већ иди у Месопотамију, и ожени
се оданде, једном од Лавановијех кћери.“ На путу једну
ноћ метнувши Јаков камен под главу и тако спавајући
усни да љестве стоје од земље до на не о, и анђели се
Божији по њима пењу и силазе, а горе стоји Господ
говорећи: „Ја сам Бог Аврамов и Исаков; по те и и по
сјемену твојему иће лагословена сва племена на
земљи. И ево ја сам с то ом, и не ћу те оставити.“
Послије тога кад се Јаков про уди, рече: „Како је
страшно мјесто ово! Јамачно је овдје кућа Божија и
врата не еска!“ и утврди онај камен за спомен и прозове
га Ветиљ, које ће рећи: кућа Божија. Путујући Јаков за
дуго, дође у Харан к Лавану. Као што је негда Елеазар
20
удесио Ревеку на студенцу, тако сад Јаков удеси Рахиљу;
она му омили врло, и он се најми за њу да служи седам
година. Али Лаван превари Јакова, и мјесто Рахиље да
му Лију за жену, а за Рахиљу је служио још седам година
док је и њу издворио. Са ове двије жене имао је Јаков
дванаест синова, који су или оцеви дванаест племена
Израиљевијех. Они су се звали: Рувим, Симеун, Левије,
Јуда, Завулон, Исахар, Дан, Гад, Асир, Нефталим, Јосиф
и Венијамин.

Јаков одслуживши четрнаест година, остане још шест у

Лавана, и Бог га лагослови те стече силно лаго, и слуга
и слушкиња, и камила и магараца, и говеда и оваца. Али
Лаван стане зету завидјети. Онда он један дан дозове
о је жене своје к се и у планину, па крене своју стоку и
све лаго своје, и отиде не рекавши Лавану ни ријечи.
Кад трећи дан Лаван дозна да је Јаков по јегао, рже
оље пође за њим у потјеру, и тјерајући га седам дана,
најпослије га стигне. Али Бог дође Лавану у сну и рече
му: „Чувај се да Јакову не речеш зле ријечи.“ Тада се
Лаван помири с Јаковом на гори Галаду, па се лијепо
растану. По том Јаков пошље гласнике к Исаву, да му
јаве зањ да иде. Исав чувши то изађе предањ са четири
стотине друга. А Јаков се поплаши, па раздијели стоку
своју на двоје мислећи: „Ако Исав удари на једне и
раз ије их, да ако други утеку.“ Па се онда помоли Богу:
„Боже старијех мојијех! ја нијесам достојан толике
милости што си учинио слузи својему; јер не имадијах
ништа осим овога штапа, кад пријеђох преко Јордана, а
21
сад сам господар од два стада. Извади ме из руку рата
мојега Исава; та ти си рекао: ја ћу те чувати.“ А рату
своме Исаву из ере што је имао најљепше у стаду, па му
пошље на дар и поручи му: „Ово шаље твој слуга Јаков
господару својему Исаву.“ По том претјера своју стоку
на роду Јакову а он остане сам.

Ондје се ону ноћ орио с њиме један човјек до саме

зоре. А кад зора за ијели, онда му рече онај човјек:
„Пусти ме да идем, зора је!“ А Јаков му одговори: „Не ћу
те пустити док ме не лагословиш!“ Тада му рече онај
човјек: „Одселе се не ћеш више звати Јаков, него Израиљ
(то ће рећи: јачи од Бога); јер си се орио с Богом и с
људима и надвладао си.“

Јаков кад угледа рата Исава гдје иде, седам му се пута

до земље поклони. А Исав потрчи му на сусрет па га
загрли и заплаче. А и жене Јаковљеве и дјеца поклоне се
пред Исавом. Дарова не хтијаше Исав да прими, али га
Јаков намоли те узме. И тако Јаков опет дође к оцу
својему у земљу Хананску.

15. Како су Јосифа раћа продала.

Међу Јаковљевијем синовима што су се у Месопотамији

изродили, најмлађи је ио Јосиф, којега му је Рахиља
родила. А Венијамин, дванаести, родио се у Хананској.
Израиљ је осим свију синова највећма пазио Јосифа, и
љепше га одијевао него остале. Јосифу раћа стану

22
завидјети, и тако нањ омрзну да му више нијесу хтјели
лијепе ријечи проговорити. Уз то још усни једном Јосиф
да је у пољу везао с раћом пшеницу, па се снопови
раће његове клањали његовијем сноповима. Кад им он
приповједи овај сан, они још већма стану нањ мрзити.
Другом опет приповједи им: „Снио сам а то ми се сунце
и мјесец и једанаест звијезда клањају.“ За то га отац
накара и рече му: „Зар ја и твоја мати и твоја раћа да се
те и клањамо?“ Али је отац његов мислио да ово не ива
узалуд. Једном пошље Јаков Јосифа да о иђе раћу, која
су ила у планини код стоке неколико дана хода од
Сихема, гдје је Јаков живио. Он их нађе у Дотаиму. Кад
га раћа из далека опазе гдје иде, реку међу со ом: „Гле,
ено онога што сне сања; хајде да га у ијемо, да видимо
шта му сни значе.“ Али Рувим, најстарији рат, рече им:
„Немојте крви прољевати; оље га аците у какву јаму;“
мислећи да га крадом послије извади из јаме.

Браћа тако и учине и аце Јосифа у јаму; али мало за

тијем ударе онуда некаки трговци Исмаилски путујући у
Мисир. Тада рече Јуда раћи својој: „Хајдете да га
продамо!“ И раћа га изваде из јаме и продаду
Исмаиловцима за двадесет сре рника. По том узевши
хаљину Јосифову, закољу јаре и умоче је у крв, па је
онда онако крваву пошљу оцу поручивши му: „Ево смо
нашли ову хаљину, види да није твојега сина!“

А Јаков кад је види, повиче: „Јест, мојега је сина

хаљина! љута га је звјерка изјела; звјерка је Јосифа

23
раскинула!“ Тада дођу синови и стану га тјешити; али се
он није могао утјешити говорећи: „С овом ћу тугом у
гро лећи!“

16. Јосиф у Мисиру.

Трговци продаду Јосифа у Мисиру као ро а Пентефрију,

цареву доглавнику. Кад Пентефрије позна разум и
до роту Јосифову, и види да на све од Господа лагослов
долази штогод он ради, постави га над свијем својим
имањем. Тако Јосиф и у ропству нађе до ријех дана.

Пентефрије имадијаше жену езо разницу, која салети

Јосифа да учини с њом невјеру господару својему. Али
јој Јосиф говораше: „Како их ја тако грдно зло чинио и
Богу гријешио!“

Кад жена види да се Јосиф не да на гријех навратити,

претвори се љу ав њезина у освету, те почне Јосифа
мужу својему опадати да је он њу хтио на гријех да
наврати. Тада Пентефрије аци Јосифа у тамницу. Али
Бог управи срце тамничару, те Јосиф стече вјеру у њега,
и тамничар му преда остале сужње да пази на њих. Тако
Јосиф и у тамници нађе приличнијех дана. — У то до а
доведу у тамницу два царева доглавника, један је ио
над царевом храном, а други над пићем; тамничар и њих
преда Јосифу. Један дан затече их Јосиф врло невеселе,
па их запита шта им је, а они му кажу како су о ојица
снили чудновате сне, па немају никога да им каже шта

24
сни значе. „Сни шта значе“ одговори Јосиф, „то сам Бог
зна; а шта сте то снили?“

Онај први што је ио над царевијем пићем стане

казивати: „Ја сним а преда мном стоји чокот и на њему
три лозе. И чокот напупи, и процвати; и грожђе заруди и
узри; мени се у руци о рете чаша Фараонова, те по ерем
грожђе, исциједим га у чашу па однесем Фараону.“
Јосиф му одговори: „Три су лоз три дана. Још три дана и
Фараон ће се опоменути те е, и опет те поставити у
пређашњу служ у, да му опет додајеш чашу као што си и
прије. Али ме немој за оравити кад удеш у до ру,
помени за ме Фараону, и извади ме одавде.“ Онај што је
ио над храном царевом, кад види како Јосиф лијепо
каза сан овоме првом, о радује се врло, и рече Јосифу:
„И ја сам снио да сам носио на глави три котарице и у
њима ијела хље а, а у најгорњој свакојакијех колача за
Фараона, и птице лећаху нада мном, и јеђаху из
котарице.“ Јосиф му одговори: „Три котарице три су
дана. Још три дана и Фараон ће ти узети главу и на
вјешала те о јесити, и птице ће јести с те е месо.“

Три дана послије тога Фараон славећи дан својега

рођења опомене се ове двојице сужања, и онога што је
ио над пићем постави опет у пређашњу служ у, а онога
другога о јеси, као што им је Јосиф казао. Али онај што
је ио над царевим пићем за орави Јосифа, и Јосиф
остане још двије године дана у тамници. Али „Бог зна
кад је вријеме праве радости!“

25
Послије двије године усни Фараон сан, и нико се не нађе
да му каже шта значи. Тада ономе што је ио над
царевијем пићем падне на ум шта је о ећао Јосифу, па
приповједи цару како има у тамници један момак, који
је прије њему и ономе другоме што су га о јесили сан
казивао и како се све стекло што је казао. Брже изведу
Јосифа из тамнице и пред цара доведу.

Цар рече: „Уснио сам сан, па ми нико не умије да каже

шта сначи. А за те е чујем да сваки сан погађаш.“ Јосиф
одговори: „То није у мојој власти! Али Бог ће дати те ће
се Фараону до ро казати.“ Цар стане приповиједати:
„Сним а ја стојим на ријегу Нила (воде која тече кроз
Мисир). На један пут изиђе из воде седам лијепијех
де елијех крава, те стану пасти по ријегу. И за њима
изиђе другијех седам крава мршавијех и врло гаднијех,
каковијех у цијеломе Мисиру нијесам видио! — и ове
мршаве, гадне краве поједу онијех седам де елијех, и
опет остану онако мршаве као што су и прије иле. У
томе се про удим. Иза тога одмах сним гдје из једнога
ста ла израсте седам класова великијех и једријех. Иза
њих исклија седам малијех, штуријех. И ови штури
поједу онијех седам једријех.“

Јосиф одговори Фараону: „О адва су сна једнака. Бог

јавља напријед цару шта је наумио. Седам де елијех
крава и седам једријех класова јесу седам роднијех
година. Седам мршавијех крава и седам штуријех
класова јесу седам гладнијех година. Ево! доћи ће седам

26
врло роднијех година свему Мисиру, а иза њих окренуће
глад за седам година. А што је тако засопце Фараон снио,
то је знак да ће Бог за цијело и наскоро то учинити. —
Него сад потражи мудра и разумна човјека, па га постави
над Мисиром. Он нека за седам роднијех година скупи
од свакога по свој земљи пети дио од жита, и нека све
свуче у житнице, па кад настане глад, нека даје народу да
не помру од глади.“

Ове ријечи Јосифове уду Фараону врло по вољи. „Гдје

исмо“ рече Фараон „нашли човјека у којем и ио дух
Божји као у те и!“ Па онда постави Јосифа над свом
земљом и рече му: „Само царскијем пријестолом хоћу да
сам старији од те е.“ И скине прстен с руке своје и метне
Јосифу на руку, и о уче га у скерлетну хаљину, и о јеси
му златну верижицу о врату, па га посади на своја царска
кола, и заповједи слугама да га возе по граду и да пред
њим вичу народу: „Клањајте се!“ И Фараон рече Јосифу:
„Тако ја Фараон ио! Преко твоје воље не ће нико своје
руке ни своје ноге маћи у свему Мисиру.“

Тако изведе и подиже Бог Јосифа: из очине куће у јаму,

из јаме у ропство и у тамницу, из тамнице у царске
дворе. Око седамнаест година ило је Јосифу кад су га
раћа у Мисир продала, а тридесет му је ило кад је
пред цара изишао.

17. Како су Јосифова раћа дошла у Мисир.

27
Као што је Бог у сну напријед о јавио, тако и уде.
Седаm роднијех година настану, и Јосиф стане купити
пети дио од свакога жита по свему Мисиру, и толико га
накупи да се већ није могло ни мјерити. Али и гладне
године настану; и одмах прве гладне године така невоља
постане по сусједним земљама да је све долазило у
Мисир те у Јосифа храну куповало.

Така невоља ијаше и у земљи Хананској. Тада рече

Израиљ својијем синовима: „Шта се толико
премишљате! Ето кажу да у Мисиру има жита на
продају; идите онамо те купите, да не помремо од глади.“
Десеторица раће пођу у Мисир, сам Венијамин остане
код оца. Они изишавши пред Јосифа, падну пред њим
ничице не познавши га да је рат њихов. Он пак позна
њих, али се учини да их не познаје, и оштро их запита
Мисирски преко тумача: „Одкуда сте?“ Они одговоре:
„Из земље Хананске. Дошли смо да купимо хране.“ А
Јосиф им рече: „Ви сте уходе! дошли сте да уходите
земљу.“ Они му одговоре: „Боже сачувај! господару!
Нијесмо ми уходе. Ми смо поштени људи, има нас
дванаест рата, све од једнога оца; најмлађи је остао код
оца, а једнога смо изгу или.“ А Јосиф им рече: „Хоћу да
се увјерим је ли истина што говорите: пошљите једнога
између се е кући, нека вам доведе најмлађега рата, а
остали ћете остати овдје у тамници. Послије три дана
дозове их опет преда се, па им рече: „Ја се Бога ојим, и
не ћу никоме да чиним криво. Нека остане један од вас у
тамници. А остали идите кући, однесите пшеницу своју
28
што сте купили. Али најмлађега рата да ми доведете,
или ћете изгинути кад дођете други пут.“ Тада рекоше
раћа међу со ом Јеврејски: „Огријешисмо се о рата
својега, јер видјесмо тугу душе његове кад нам се
мољаше, па га се оглушисмо. Сад се тражи од нас крв
његова.“ Они не знадијаху да их Јосиф разумије, који се
на ове ријечи на страну окрене и заплаче. По том Јосиф
заповједи те Симеуна пред њима вежу и у тамницу аце;
остали се врате кући. Отац кад чује све ово, врло се
ожалости и рече: „Хоћете дјецу да ми потрете! Јосифа
нема! Симеуна нема! Сад хоћете и Венијамина да
водите! Све се скупило на мене. Ја не дам сина својега да
иде с вама.“

18. Друго путовање раће Јосифове.

Али глад притисне земљу тако да синовима Јаковљевијем

не уде куд ни камо, него пођу друге године опет у
Мисир. И Јакову се не могаше на ино, него оправи и
Венијамина с осталом раћом његовом. Он им да те
понесу и за дарове што најљепше расте у земљи
Хананској, меда, скупоцјенијех мириса, смокава и
адема. „Али Бог мој“ рече Јаков „да вам да да стечете
милост у онога човјека, еда и вам рата повратио и
Венијамина отпустио. А ја остадох као да немам дјеце.“

Јосиф кад чује за њих да су дошли, одмах их дозове

преда се, па се стане с њима љу азно разговарати: „Шта
вам ради стари отац? — Је ли вам то најмлађи рат? —
29
Бог да те лагослови синко!“ — Једва једвице се још
уздржи да га раћа не познаду, тако му се срце ило
заиграло гледајући рата најмлађега; и отиде на страну у
со у и удари у плач.

По том, умивши се од плача, опет изиђе, устегне се,

заустави их на о јед, и заповједи да се сто постави. Па
онда их посади и сам сједе о ашка, јер Мисирци не
смијаху с Јеврејима заједно јести. И раћа се зачуде кад
опазе да их је све редом по годинама посадио и врло им
уде мило.

Послије о једа заповједи Јосиф те им наспу у вреће

жита, али нареди те им и новце озго у вреће метну,
свакоме што је који платио; а у Венијаминову врећу
осо ито још заповједи те метну и његову сре рну чашу.
Тек што они одмакну, а Јосиф пошље својега пристава за
њима. А овај кад их стигне, осијече се на њих: „За што
враћате зло за до ро ?“ Браћа се стану згледати не
знајући шта је човјеку. „Та ваља да знате шта говорим“
— настави пристав, „оно, из чега мој господар пије! —
ко је украо чашу?“ Они му одговоре: „Шта говориш,
господару, за Бога! Ми смо поштени људи! Ето ако
нађеш у кога чашу, погу и га, а ми ћемо сви ити ро ови
твоме господару.“ По том раздријеше све вреће и стану
тражити, и у Венијаминовој нађу чашу. Тада раздру на
се и хаљине од јада, и сви се заједно опет врате натраг.
А Јосиф се осијече на њих како су смјели тако што
учинити. Тада проговори Јуда и рече: „Шта да ти речемо,

30
господару, и како да се правдамо? Бог је открио
злочинство твојијех ро ова! Ево, ми сви и овај у којега
се нашла чаша, одселе смо твоји ро ови.“ Јосиф
одговори: „Тога ја не тражим! У кога се нашла чаша, он
нека ро ује, а ви идите мирно своме оцу.“ Тада се стане
Јуда молити Јосифу и огорадити да то не чини. „Да се
сад вратимо к оцу“ рече „а рат да не пође с нама, стари
ће нам отац од жалости умријети. Ја сам се, слуга твој,
подјемчио зањ оцу својему, и рекао: ако га не доведем
натраг, да сам му крив до вијека. За то узми мене мјесто
рата мојега да ти удем ро , а њега пусти с раћом нек
иде. Јер како их се ја вратио ез рата својега, да
гледам јаде, који и ми оца задесили!“

Јосиф се није могао даље устегнути, него заповједи те

сви Мисирци изиђу на поље; ни један туђин није смио
ондје ити кад се Јосиф својој раћи показао! Тада
ризне плакати и кроз плач повиче: „Ја сам Јосиф. Је ли
ми отац још у животу?“ Браћа му нијесу могла ништа
одговорити, тако су се ила од њега препала; стид и
страх измијеша се са радости, те сви остану као да су се
скаменили. Тада проговори Јосиф раћи својој: „Та
ходите лиже к мени.“ На то му они приступе, али још
не могаху проговорити. Онда он настави: „Ја сам Јосиф,
рат ваш, којега сте продали у Мисир. Немојте жалити
што сте ме амо продали; јер живота вашега ради Бог је
мене амо послао.“ — „Кажите“ — настави даље, оцу
мојему за моје госпоство у Мисиру и за све што сте
видјели; похитајте и доведите амо оца мојега.“
31
На то загрли рата својега Венијамина, и проплаче над
њим, и Венијамин проплаче о врату његову; и Јосиф
ижљу и сву своју раћу и исплаче се над њима. По том
проговоре раћа његова и разговоре се с њим. Сам цар
поручи старцу Јакову да дође у Мисир, и Јосиф пошље
кола по оца својега и друге лијепе дарове оправи му.

„Немојте се свађати путем,“ рече још Јосиф на растанку

раћи својој, и они весело дођу у земљу Хананску.

19. Како је Јаков ишао у Мисир.

„Жив је Јосиф, и сав Мисир има под со ом!“ викну

синови Јаковљеви дошавши к оцу својему.

Али Јакова ијаше жалост о узела, те им не могаше

одмах вјеровати. Али кад му они кажу све ријечи
Јосифове, и кад му покажу кола што му је Јосиф послао,
онда оживи дух у њему, те повиче: „Мени је доста кад ми
је син још у животу; идем да га видим прије него
умрем.“

Тако крене Јаков у Мисир са својом дјецом и унучадма,

на рој свега њих шездесет и шесторо, и са свијем
имањем својијем, са мноштвом слугу и слушкиња. А
Јосиф сједне на кола и изиђе оцу на сусрет, и угледавши
га загрли га и остане дуго плачучи о врату његову.

32
И Израиљ рече Јосифу: „Сад могу умријети, кад сам
видио лице твоје да си још у животу.“ И пред Фараона
изведе Јосиф оца својега Јакова. „Колико ти је година?“
запита га цар. А Јаков му одговори: „Мени има сто и
тридесет година. Кратки су и зли или дани живота
мојега, и далеко су много иза вијека мојијех старијех.“

Још је седамнаест година живио старац Јаков у Мисиру.

Кад му се при лижи смрт, дође Јосиф са два своја сина,
Јефремом и Манасијом, да види старога оца. И Израиљ
рече Јосифу: „Ја нијесам ио мислио ни твојега лица да
ћу још видјети, а гле, Бог ми даде и дјецу твоју да
видим.“ А Јосиф узме своју дјецу и доведе или пред оца,
да метне руке своје на њих и да их лагослови. И
Израиљ метне своју десну руку на главу Јефрема,
млађега, а лијеву на првенца Манасије главу, и
лагослови их и рече: „Бог, којему угодише стари моји,
Аврам и Исак; Бог, који ме храни од како сам постао до
данашњега дана; и анђео мој, који ме је из ављао од
свакога зла, — он да лагослови дјецу ову, да се по
мојему имену и по имену мојијех старијех, Аврама и
Исака прозову!“ По том их посини и изједначи их са
својијем синовима, да од Јефрема и Манасије, постану
два племена у народу Израиљеву, и још дода: „Кад ко у
Израиљу кога уз лагосиља, нека му рече: Бог да те учини
као Јефрема и Манасију!“ По том Јаков скупи све своје
синове око самртнога одра својега, и свакога на по се
лагослови. Рекавши у напредак шта ће ити, каже им

33
своју пошљедњу вољу, па онда опет легне на одар и
престави се.

Кад се Јаков престави, онда Јосиф и раћа његова, са

многом господом Мисирском на колима и на коњма,
однесу оца својега у земљу Хананску и погре у у
гро ници Аврамовој у пећини према Маврији. Вративши
се натраг, поплаше се раћа Јосифова да им се сад по
смрти очиној Јосиф не освети за ону пакост што су му
учинили. Али им Јосиф рече: „Не ојте се, јер је Бог
нада мном. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог
мислио до ро, хотећи, као што се сад види, да сачува
многи народ.“

Тако живљаше Јосиф сретно с раћом својом у Мисиру и

дочека унучад и праунучад. Сад се може видјети за што
је Јосиф онако дуго и онако оштро раћу своју кушао,
ако их и јест веома пазио. Он није мислио у срцу да зло
за зло врати; него је Јосифу тре ало тако радити да сазна
како му раћа маре један за другога, како ли за оца и
како зањ, јер се иначе не и могао за њих овако старати.

20. Мојсије.

За неколике стотине година од дванаест синова

Израиљевијех народи се велики народ Израиљски с
дванаест племена. Али по смрти Јосифовој не уде им
више онако до ро као прије. Израиљ кад је ишао у
Мисир, Бог му је о ећао; „ Ја ћу ондје начинити од те е

34
велики народ.“ И ово је Бог учинио. Али кад се намноже
и осиле, почну их се ојати цареви Мисирски. У Мисиру
настане нови цар, који за Јосифа није хтио ништа да зна,
него стане с Израиљцима поступати као с ро љем, и
нагонити их на тешке послове, гдје су градили опеке за
царске грађевине. Послије опет други цар смисли сву
мушку дјецу Јеврејску по ити како се које роди, тако да
само женскиње остане. Ово најприје заповједи а ицама
Израиљскијем, али оне ојећи се Бога остављаху дјецу у
животу. По том заповједи свима Мисирцима да
Јеврејкама узимљу мушку дјецу како се које роди, и у
воду да ацају.

У оно вријеме роди једна Израиљка лијепо мушко

дијете. С великијем страхом крила га је три мјесеца. Не
могући га већ више крити оплете ковчежић од сите и
о лије га смолом, и метне дијете уњ, па га однесе и
метне у трску крај воде Нила. У тај час дође Фараонова
кћи да се купа у Нилу, и угледа ковчежић у трсци и
пошље једну дворкињу те загази и извади ковчежич. Кад
га отвори, а то лијепо мушко дијете у њему плаче. „То је
Јеврејско дјетешце !“ рече царева кћи и сажали јој се.
Тада притрчи сестра дјетиња, која је у прикрајку
стајала, и рече царевој кћери: „Хоћеш да ти доведем
Јеврејку да ти доји дијете?“ „Иди, доведи!“ одговори
царева кћи. Дјевојка отрчи и доведе матер дјетињу. Тада
рођена мајка онога дјетета постане дојкиња код цареве
кћери; послије узме царева кћи дијете у свој двор, па га
да те изучи књигу и сву мудрост Мисирску. Она му
35
надјене име Мојсије, то ће рећи: из воде извађен. У том
су Израиљци једнако злопатили. Мојсије се опаше
снагом; и нико не мишљаше зањ да је Израљац, него га
сви зваху: син кћери Фараонове; али он са жалошћу
гледаше јаде својега народа. Један дан изиђе по граду и
види гдје некакав Мисирац ије једнога Израиљца, те
поможе Израиљцу и у ије Мисирца. Он мишљаше да ће
раћа његова разумјети да је Бог наумио његовом руком
помоћи им; али они не разумјеше. Кад ово дјело
Мојсијево цару до ушију дође, Мојсије по јегне од њега
у земљу Мадијамску међу потомке Аврамове, који у
пустињи код црвенога мора живљаху. У оној пустињи на
једноме студенцу од рани седам дјевојака од пастира,
који их нијесу хтјели пустити на воду. Отуда се позна с
Јотором оцем онијех дјевојака, који је ио кнез
Мадијамски и свештеник Божји. Он му да кћер Сефору
за жену, и преда му своју стоку да чува. Тако храњеник
царске кћери постане пастир у туђој земљи, као што су
му и стари или. Он чуваше овце својему тасту и ни
мало не жаљаше за господскијем животом у двору цара
мисирскога.

21. Мојсије пред Фараоном.

Четрдесет година ило је Мојсију кад је из Мисира

по јегао; другијех четрдесет преживи чувајући стоку у
Мадијамској, а невољама Израиљскијем још не ијаше
краја. У то вријеме чувајући једном овце у планини
Хориву, угледа Мојсије купину гдје сва укти у пламену,
36
а не сагоријева ни мало. Тада пође лиже да види шта је,
а из купине викне Господ: „Мојсије! Мојсије!“ А
Мојсије се одзове: „Што је, Господе! А Господ му рече:
„Не иди овамо! Изуј опанке с ногу својијех, јер је мјесто
гдје стојиш света земља.“ И по том рече: „Ја сам Бог оца
твојега, Бог Аврамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев!“ —
Тада Мојсије заклони лице своје, јер га страх ијаше у
Бога гледати. И Господ рече даље: „Видјех невољу
својега народа у Мисиру, и сад хоћу да их из авим из
руку Мисирскијех, и да их одведем у другу земљу, гдје
млијеко и мед тече. Тако сад иди! ја те шаљем к
Фараону, да изведеш народ мој, дјецу Израиљеву, из
Мисира.“ Ово је ио тежак посао, и Мојсије рече: „Ко
сам ја да идем к Фараону и да изведем дјецу Израиљеву
из Мисира?“ А Бог му рече: „Ја ћу ити с то ом.“ „Али“
— рече Мојсије — „дјеца Израиљева не ће ми вјеровати;
они ће рећи: није се Бог те и јавио.“ Тада му Господ
рече: „Шта ти је то у руци?“ Мојсије одговори: „Штап.“
А Господ му рече: „Баци га на земљу!“ И Мојсије га аци
на земљу, и од штапа постаде змија, а Мојсије јежи!
Али му Господ рече: „Пружи руку па је уливати за реп!“
и он учини тако, и у његовој руци од змије опет постане
штап. По том рече Господ Мојсију: „Тури руку у њедра!“
Мојсије тури руку, а кад је извади из њедара, а то сва
гу ава као да је снијег по њој попао. И Господ му рече те
опет тури руку у њедра, и рука постане као и остало
тијело његово. „Ако ли“ рече Бог „за ова два знака не
узвјерују, а ти захвати воде из ријеке, и пролиј је на
земљу, и вода ће се на земљи у крв прометнути.“ А
37
Мојсије рече Господу: „Молим ти се Господе! нијесам
рјечит, од како сам на свијету, спора сам језика.“ Господ
му рече: „Ко је дао уста човјеку? ко је створио нијема и
глуха, оката и слијепа? Нијесам ли ја, Господ Бог? Иди
дакле, ја ћу отворити уста твоја, и учићу те шта ћеш
говорити.“ Још му рече Господ: „Ево, рат твој Арон
сусрешће те. У његова уста мећи ријечи, па он нека за те
говори.“

Тако и уде. Мојсије и Арон скупе старјешине

Израиљске и кажу им да Бог хоће из Мисира да их
изведе. Па онда отиду к цару и кажу му: „Господ Бог
Израиљев вели: пусти народ мој да ми празнују празник
у пустињи.“ Али цар одговори: „Ко је тај да га ја
слушам? Не знам ја за Господа, нити ћу пустити
Израиља!“ И од тога дана заповједи Фараон те се стане
још горе с Израиљцима поступати. „Јеврејима је сувише
до ро,“ рече „одселе не тре а им давати сламе за опеке;
нека је сами траже, али опет да по онолико опека
начињају колико и до сад.“ Мојсије истина учини чудеса
са штапом пред Фараоном, али онака чудеса учине и
врачи Мисирски, те га Фараон не хтјене послушати. Тада
учини Бог преко Мојсија страшна чудеса у Мисиру, и
стане на народ слати зло иза зла.

Мојсије удари штапом својим по води Нилу, а вода се у

крв прометне. Седам је дана валовита ријека текла
крвава, да је нико не могаше пити и да све ри е
помријеше. То је ило прво зло.

38
Арон пружи руку своју на воде Мисирске, и у један пут
сву земљу Мисирску притисну жа е, и стану скакати по
кућама и по клијетима и по постељама и по наћвама и по
здјелама. Тада се замоли Фараон: „Молите Господа, да
ме опрости жа а, па ћу пустити народ.“ Мојсије се
помоли Господу, и жа е поцркају све за један дан, да су
их све метлама мели, и да је сва земља смрдјела од њих.
Али Фараоново срце опет отврдне, и не пусти дјеце
Израиљеве. Тре ало је дакле треће зло да дође.

Тада Арон удари штапом по земљи, а сав пијесак у

земљи Мисирској претвори се у некаке мухе, које навале
и на људе и на стоку. Врачи реку: „Ово је прст Божји!“
али Фараоново срце остане тврдо.

Иза овијех муха дођу друге у ине на земљу; иза тијех

у ина удари помор у стоку; камила, волова, оваца,
магараца и коња поцрка страхота; али срце царево не
попусти.

Мојсије узме у руке пепела па га пред царем аци у вис.

Грдне красте изиђу по људима и по стоци. Мојсије сваки
пут напријед казиваше сахат кад ће зло почети и кад ће
престати; али Фараон остане једнако тврда срца.

Мојсије дигне свој штап пут не а. Тада засијеваше муње

и громови загрмјеше и удари град, да не јеше такога
времена још никад у Мисиру од како је људи у њему.
Дрвета се поломише и људе и стоку у пољу град по и.

39
Тада рже Фараон дозове Мојсија и Арона, па им рече:
„Сад сам згријешио: молите се за ме Господу, да ова
страхота престане!“ Мојсије изиђе иза града [насељено
место, прим. приређивача дигиталног издања], и рашири
руке своје пут не а и град престане; — али Фараоново
срце опет на ново отврдне.

Сад дуне вјетар од истока и донесе скакавце, који сву

земљу притисну и поједу све што је још ило остало иза
града. Фараон стане молити Мојсија и Арона:
„Опростите ми још сад гријех мој.“ Тада Бог пошље
вјетар од запада, који узме скакавце и по аца их у
црвено море. Али Фараоново срце опет отврдне.

Мојсије пружи руку своју пут не а, а густа тама падне по

свему Мисиру за три дана, да људи нијесу видјели један
другога, нити се који смио маћи с мјеста гдје се је десио.
Само се видјело у Гесемској земљи, гдје су или
Израиљци. Ни онда није хтио Фараон да попусти, него
рече Мојсију: „Иди од мене, и више ми не долази на очи,
ако ти је живот мио!“

22. Излазак из Мисира.

Тада већ уде сувише Фараонова упирања. И Господ

рече Мојсију: „Још ћу једно зло да пошљем на Мисир,
тада ће вас пустити Фараон, и још ће вас сам тјерати. Јер
ћу послати морију на Мисир, која ће им поморити
првенце синове!“ Израиљцима се заповједи да се са

40
свијем приправе на пут, и да испеку по јагње од године
дана, па да се провеселе за сретна пута. „Кад станете
јести,“ заповједи им Бог, „опашите се, и притегните
опанке на ногама својијема, и узмите сваки свој штап у
руку; и једите рзо. А јагњећом крви назначите врата на
кућама својијем да морија к вама не дође.“

Кад дође одређени дан, сви се Израиљци ијаху

спремили на пут. Око поноћи зађе морија, и помори сву
дјецу првенце по Мисиру од сина Фараонова до сина
пошљедње ро иње, још и од скота што је год прво пало.
Кукњава и лелек стане свијех Мисираца, а Фараона
спопадне страх и сав двор његов. Још ону ноћ заповједи
Мојсију и Арону: „Идите што рже можете и с дјецом
својом и са стоком својом!“ И Мисирци навале на њих
да иду, „јер ћемо“ вељаху „пропасти сви.“ Тада пођу
Израиљци из земље својега ро овања и понесу много
суђа од сре ра и од злата, и много огатијех хаљина, што
су им или дали у наруч Мисирци за лаг дан. А тијесто
понесу пријесно не имајући кад хље а пећи.

Фараон како чује да су Израиљци кренули и да су већ

дан хода у пустињу одмакли, одмах се раскаје што их је
пустио. Брже оље скупи своју војску и пође за њима у
потјеру. У једноме кланцу крај црвенога мора стигне их.
Страх и дрхат ухвати Израиљце кад опазе Мисирску
војску; а Мојсије их стане сло одити: „Не ојте се!“ рече
„Господ ће се за вас ити, а ви ћете само гледати.“ Али су
они или у невољи великој: спријед ду ина морска, с

41
о је стране страховита стрмен, а остраг љута војска
Мисирска! Тада Господ рече Мојсију: „Шта је? Кажи
дјеци Израиљевој нек иду!“ — „Куда? У море?“ — „Да!
Сад ваља да познаду Мисирци да сам ја Господ, кад се
прославим Фараоном, и његовијем колима и коњицима.“

Тада Господ пусти вјетар, који преко ноћ воду уз ије и

дно морско осуши. А између Израиљаца и Мисираца
спусти се мрачан о лак, који од стране Израиљаца
ијаше сјајан, и свијетљаше им, а од Мисираца их
заклањаше. Тако усред ноћи Израиљци уђу у море, и
вода им стајаше као зид и с десне и с лијеве стране. И
Фараон пође за њима, и у свануће Мисирци се о рету
насред мора, а Израиљци већ изишли на другу страну.
Тада Бог поплаши Мисирце огњем из о лака, те
дршћући од страха повичу: „Бјежите, да јежимо!
Господ се ије за Израиљце с Мисирцима!“ Али Господ
рече Мојсију: „Махни руком преко мора!“ И у онај час
склопи се вода над Мисирцима, и сви се потопише у
мору, да ни један главе не изнесе.

23. Израиљци у пустињи.

Али пут из Мисира у земљу Хананску иде преко једне

велике дивљачне пустиње. Ондје не ијаше њива ни
ријека као у Мисиру; по неколико дана хода не ијаше
ништа до пијеска, нигдје извора, нигдје травке, нигдје
стазице, нигдје коли ице. Послије три дана наиђу на
један извор; али му вода ијаше горка даје не могаху
42
пити. Тада стане викати народ на Мојсија. А Мојсије
вапије ка Господу; и Господ му покаже једно дрво те га
метне у воду, и вода постане за пиће. „Та ја сам Господ,
љекар твој!“ рече Бог народу.

Мало за тијем опет стану викати, јер им ијаше нестало

хље а и меса. Тада Бог пошље силна јата препелица, и
сјутрадан пусти те попадне по земљи нешто ситно,
округло, као крупа; — Јеврејским језиком ово се назове
мана, које ће рећи: шта? (шта је ово?) јер не знадијаху
шта ијаше! А Мојсије им рече: „Ово је хље што вам
Господ даде да једете.“ То је ило ситно округло
зрневље, слатко као мед и сито као најљепше рашно.

Мало по том опет не имаху воде. Тада се опет стану

унити. А Мојсије вапије ка Господу и Господ му рече:
„Узми свој штап па удари њиме у стијену.“ Мојсије
удари у стијену, и из стијене потече вода.

Мало за тијем дођу хајдучке чете Амаликове и ударе на

Исраиљце. Мојсије пошље Исуса Навина пред њих, а сам
отиде на врх рда и подигне руке к Богу. И докле
Мојсије могаше држати подигнуте руке, дотле над ијаху
Израиљци, а како спусти руке одмах почеше над ијати
хајдуци. Тада притрчи Арон и Ор те прихвате Мојсију
руке. И тако надвладају Израиљци Амиликовце.

Али још није казано што је најљепше. Како је Мојсије у

великој пустињи пут находио ? — О лак и огањ што их

43
је извео из црвенога мора, никад их не одустављаше, и
цијелијем путем Господ вођаше народ дању у о лаку а
ноћу у огњу.

24. Закони.

Трећега мјесеца по изласку својему из Мисира дођу

дјеца Израиљева под гору Синајску. Ондје у краснијем
зеленијем долинама остану цијелу годину дана са својом
стоком. Али је то ила знатна година. Ондје се племена
и породице уредише, народ пре роји, и старјешине и
судије и главари поставише; људи тада ијаше на рој
преко 600000, а свега душа око три хиљаде хиљада.
Ондје до ише закон од Бога, у којему ијаше наређено
како им ваља живјети по кућама својима, како ли изван
кућа између се е. Ондје Израиљци посташе управо
народ Божји. Како се намјесте ондје, Мојсије изиђе на
гору Синајску. Тада му рече Господ: „Приправи народ,
јер ће трећи дан сићи Господ на гору Синајску; и огради
гору, јер ако ко ступи на њу, погинуће.“

Кад уде трећи дан у јутру, постаде црн о лак на гори и

стадоше громови грмјети и муње сијевати, и зачу се глас
као да јака тру а тру и. Сва се гора Синајска задими, и
тру а се све јаче чујаше. Мојсије стајаше на гори пред
Богом, а народ сав испод горе, у чистијем хаљинама,
дршћући од страха. И Бог рече ове ријечи: „Ја сам
Господ Бог твој, који те изведох из Мисира, из куће
ро овања. Немој држати другијех огова до мене!
44
Никакој слици ни прилици немој се клањати! Немој
узалуд узимати имена Господа Бога својега. Не
за орављај су оте светковати. Шест дана ради и сврши
све своје послове; а седми је дан су ота Господа Бога
твојега, тада немој ништа радити. Поштуј оца својега и
матер своју. Немој у ијати. Немој чинити прељу е.
Немој красти. Немој лажно свједочити. Не жели туђе
куће, нити и чега што је туђе.“

И сав народ видје гром и муњу, те нагоше јежати и

рекоше Мојсију: „Говори нам ти, а не дај да нам Бог
говори, јер ћемо помријети. Штогод те и Господ каже,
ми ћемо слушати и чинити онако.“ Тада рече Бог
Мојсију: „Кад и им срце остало тако, да ме се оје и
заповијести моје да држе, да и и њима и дјеци њиховој
ило до ро до вијека.“

Али Мојсије уђе усред о лака на гори, и остане ондје

четрдесет дана и четрдесет ноћи. И кад Бог сврши
разговор с Мојсијем, да му двије камене плоче завјета
исписане прстом Божијим. Тада Мојсије пође низ гору
носећи у рукама плоче завјета, које је сам Бог начинио.
Кад тамо, има шта и видјети! Они начинили теле од
злата, па играју око њега пјевајући и свирајући. Тада се
разгњеви Мојсије и срдито аци плоче из руку, те се
раз ише под гором. И рече Арону: „Шта ти је учинио
овај народ, те га у толики гријех ували?“ А Арон му
одговори: „Немој се гњевити, господару! Ти знаш да је
ово зли народ. Рекоше ми: начини нам огове, који ће

45
ићи пред нама, јер не знамо шта и томе Мојсију што
нас из Мисира изведе. Ја им рекох: ко има злата на се и
нека га скине и донесе преда ме. Тада ми донесоше све
златне о оце са својијех жена и са своје дјеце, а ја их
онда ацих у ватру, те се сали теле!“ Али Мојсије узме
теле те га сажеже, и пепео од њега метне у воду и запоји
њом дјецу Израиљеву. И рече Мојсије Господу: „Молим
ти се, Господе! Народ овај љуто сагријеши! Опрости им
гријех; ако ли не ћеш, а ти из риши и мене из књиге
своје.“ А Господ му рече: „Иди, води тај народ куд сам
ти казао. Ево, мој ће анђео ићи пред то ом. Ја ћу их
покарати за гријех њихов, кад дође вријеме да их
покарам.“ По том му заповједи: „Истеши двије плоче од
камена, као што су иле оне прве, да на њима напишем
ријечи које су иле на првијем плочама, и донеси ми их
сјутра на гору.“ Тада Мојсије још једном остане
четрдесет дана и четрдесет ноћи код Господа ништа не
једући нити што пијући. И Бог написа на двије плоче
ријечи завјета, десет заповијести.

25. Закони за цркву и за остало.

У законима које је Бог дао својему народу иле су

уред е за сав домаћи и општински живот. Нездрава јела
назову се „нечиста,“ и за ране се: за женид у и удају, за
нашљедство, за тежаке и пастире, за крађу, за крв и за
друга злочинства, за ратове, за оцеве и дјецу између
се е, за удовице и сироте, за у оге, за слијепе и глухе, и
за ро ове, за све је то ило разговијетно одређено; а и за
46
птичија гнијезда, и за воћке; па ни за вола кад врше није
се за оравило. Н. п. „волу кад врше немој уста свезати.“
„Немој воћака кварити.“ „Кад нађеш птичије гнијездо,
немој узимати и мајку и птиће, него мајку пусти, да и
ти до ро ило и да и дуго живио.“ „Кад видиш вола или
магарца под ременом да падне, помози муда устане.“
„Немој глуха псовати, нити пред слијепа метати што да
се спотакне, јер ти се ваља ојати Господа Бога својега!“

Осо ите су правице у закону иле дате племену

Левијеву, од којега је ио и Мојсије. Мојсијева дјеца,
истина, не до ију веће власти од осталијех својега
племена, али рат његов Арон до ије свештеничку
служ у за се и за своје потомство, и из свега племена
стану излазити учитељи, љекари, управитељи и
старјешине народне.

Арон сам уде помазан за поглавара свештеничког и

о учен у свештеничке хаљине; и за служ у Божију
начини се огат чадор, са два прегратка: у једноме је
стајао златан ковчег и у ковчегу камене плоче, на којима
је сам Бог закон написао, и тај се преградак зваше:
светиња од светиње. Пред њим ијаше други преградак,
у којему се поглавар свештенички сваки дан Богу
мољаше и приношаше му кад, и тај се преградак зваше
светиња. Око чадора ијаше велики тријем са једнијем
олтаром, у којему свештеници клаху жртве народне.
Народ се јако држао старијех о ичаја, осо ито жртава, за
то му их Бог није хтио укинути, него га је само стегао

47
заповједивши му: „Ко хоће да принесе жртву за паљење
или за гоз у или за хвалу, њему ваља чинити то на нов
начин као што је Бог сад одредио, и на одређеном
мјесту,“ да се не чине жртвене гоз е под свакијем
зеленијем дрветом и на свакоме рдељку. И за гдјекоје
кривице иле су одређене жртве. У данашњијех Јевреја
нема више жртава.

Три су празника ила у години по читаву недјељу дана, о

којима су се састајали сви мушкарци: први је ио
празник пријеснијех хље ова за славу изласка из
Мисира, други за славу онијех дана кад је Бог дао законе
на гори Синајској, а трећи празник сјеница за спомен
како су дјеца Израиљева по сјеницама живјела, кад их је
Бог водио из Мисира. О овијем празницима помињали су
Израиљци и пољски рад. О празнику пријеснијех
хље ова приносили су Господу први зрео сноп јечма, јер
се по овоме празнику почињаше јечмена жетва у
Хананској. Други се празник звао празник прве жетве,
јер и се дотле жетва јечмена свршила, и по том и се
почела пшеница жети. А о празнику сјеница, који је
послије ер е падао, захваљивало се и на сретноме
свршетку ер е. Али је о овијем празницима једнако
ило сло одно радити, само је први и пошљедњи дан
свакога празника ила су ота. Ове празнике празнују
Јевреји и данас.

26. Лакомо гро ље.

48
Готово годину дана проведу Израиљци под гором
Синајском, и ондје прославе дан у који се навршила
година како су изишли из Мисира. Тада један дан дигне
се о лак изнад чадора гдје је ио златан ковчег са
каменијем плочама, и сав се народ одмах стане
приправљати на пут. Ту је сад ило радости, јер народ
мишљаше да ће сад управо у ону земљу, гдје тече
млијеко и мед. Али се дотле још много којешта догоди!
Три дана ходивши по пустињи, већ им се досади. Прост
народ зажели меса, пак стане жалити и викати: „Ко ће
нам дати меса да једемо! Опоменусмо се ри а и ундева
и диња и лука и црна и ијела, и шта још не имасмо у
Мисиру за адава! А сад немамо ништа до мане.“ Тада
рече Бог: „Приправите се, сјутра ћете меса јести. За то
што сте се по унили, даће вам Господ меса да једете. Не
један дан! —ни два, ни пет дана, ни десет, ни двадесет
дана, него читав мјесец дана, докле вам на нос не удари
и не огади вам се, за то што нијесте покорни Господу,
који је међу вама, него рекосте: за што изиђосмо из
Мисира?“ А Мојсије рече: „Шест стотина хиљада
пјешака има овдје са мном, па ти кажеш: даћу вам меса
да једете, и јешћете мјесец дана!“ — А Бог рече: „Зар
рука Господња не ће ити доста?“ И тако Мојсије скупи
старјешине Израиљске; тада вјетар донесе од мора
препелице, и поспе их онуда по околу и на дан хода у
наоколо, све на два лакта изнад земље; и народ стане
купити препелице, и купљаше их два дана; али још све и
не поједу, а то удари помор у њих, и ондје укопају

49
лакомце. И од тада се оно мјесто прозове: лакомо
гро ље.

27. Уходе.

Кад народ дође у пустињу Фаранску, онда Мојсије

пошље уходе, од свакога племена по једнога, да уходе
земљу Хананску. Они отиду и прођу сву земљу од
јужнога краја све до сјевернога. А то је ило управо кад
прво грожђе приспијева, те они одрежу једну лозу са
гроздом, и узевши је двојица међу се на мотку, понесу
је; а и шипака и смокава и другога којечега што ондје
рађа узму те понесу. Послије четрдесет дана дођу натраг
к народу и стану приповиједати: „Били смо куда сте нас
послали, и гдје тече млијеко и мед, и ево шта ондје рађа;
само што је народ велики и јак, и има велике и тврде
градове. Видјесмо људе према којима ми ијасмо као
скакавци, тако су велики!“ На то се народ препадне и
уз уни, те сви повичу: „Да поставимо се и старјешину,
па да се вратимо натраг у Мисир.“ Узалуд се упру
двојица од ухода, Исус Навин и Халев, еда и народ
умирили и о ратили да се у Бога узда; народ стане
викати: „Дајте камењем да их заспемо!“ Тада се показа
слава Господња у о лаку свему народу и Господ рече:
„Докле ће ме гњевити тај народ? кад ли ће ми вјеровати
послије толикијех чудеса, што сам међу њима учинио!
Али ћу вам учинити као што сами преда мном рекосте.
Вашу дјецу, за коју вељасте да ће ро ље постати, ја ћу
одвести онамо да познаду земљу за коју ви не марите. А
50
ваша ће тјелеса остати у овој пустињи. Али ће и ваша
дјеца најприје у пустињи четрдесет година стоку
чувати.“ Тако у пустињи помру сви којима је ило
двадесет година кад су из Мисира изишли, осим Исуса
Навина и Халева; и дјеца Израиљева остану још тридесет
и девет година у пустињи. Њихова су главна мјеста ила
пустиња Синајска и пустиња Кадис у Фарану, гдје су
много година стајали, а свега су двадесет мјеста имали за
овијех тридесет и девет година.

28. Буне Израилске.

Али то још не ијаше пошљедња уна у Израиљу. Један

од старјешина Левијева племена, по имену Кореј, који
јеше Мојсију род, договори се са Датаном и Авироном,
старјешинама племена Рувимова, и са још двјеста и
педесет другијех знатнијих Израиљаца, те стану викати
на Мојсија и на Арона корећи или да су се погосподили
те хоће само да владају над другима, већ нека уду сви у
народу једнаки, и нека свак може постати свештеник и
народни поглавар. А Мојсије рече: „Дођите сјутра пред
Господа са својијем кадом, па ћемо видјети кога ће
Господ иза рати.“ Кореј искупи сав народ пред чадор
завјета. Тада рече Господ: „Уклоните се од чадора
Корејева и Датанова и Авиронова, да их овај час
затрем.“ И земља се под њима провали и прождрије их
са свијем имањем њиховијем, а онијех двјеста педесет
поједе огањ. Сјутрадан стане сав народ викати на
Мојсија и на Арона, говорећи: „По исте народ
51
Господњи!“ Тада дође од Господа помор, те у један мах
помрије 14700 људи.

У Кадису не имадијаше народ воде, те опет стане викати

на Мојсија. Али Бог рече: „Узми свој штап, и скупите
народ, ти и Арон, па говорите са стијеном пред њима, те
ће стијена дати воду своју.“ Мојсије и Арон скупе народ
и реку му: „Слушајте, непослушни! Хоћемо ли вам из
ове стијене воду извести?“ Али Мојсије не проговори са
стијеном, него дигне руку и удари у стијену два пута
својијем штапом; и изиде вода многа, те се напоји народ
и стока њихова. Али Мојсију и Арону рече Бог: „Кад ме
не послушасте и не прослависте пред тијем народом, за
то га не ћете одвести у земљу коју ћу му дати.“ Извор се
овај послије прозове: вода од свађе.

Четрдесете године, о илазећи око земље Едомске, опет

се по уни народ, и стане викати: „Овдје нема ни хље а
ни воде, а ова нам се мана већ огадила!“ Тада пошље Бог
змије на народ,које их стану клати те силно људство
помре. Тада дођу к Мојсију говорећи: „Ми згријешисмо;
моли Бога нека одажене змије од нас!“ Мојсије се стане
молити за народ, и Господ рече Мојсију: „Начини змију
од мједи, па је подигни у вис! Кога змија уједе, нека
погледа у змију од мједи, пак ће оздравити.“ Мојсије
начини змију од мједи, и когагод уједе змија, он погледа
у змију од мједи и оздрави.

29. Валам.
52
Тада стану Израиљци освајати земљу. Најприје раз ију
Сиона, цара Аморејскога, и Ога, цара Васанскога, па се
онда намјесте у пољу Моавском на Јордану. Али Валак,
цар Моавски, пошље по некакога врача из Месопотамије,
по имену Валама, поручивши му: „Ходи, прокуни ми
овај народ што је дошао на ме!“ Али Бог рече Валаму:
„Не иди с њима, нити куни народа, јер је лагословен.“
А Валак пошље још веће кнезове од првијех, и Валам се
превари и пође.

На путу изиђе анђео Божји предањ, и магарица му опази

пред со ом анђела гдје стоји с голијем мачем у руци, па
сврне с пута. А Валам не видећи анђела, стане ити
скота; магарица падне на кољена, а Валам удри још
већма! Тада отвори Бог магарици уста, те проговори
гласом човјечијим: „Шта сам ти учинила те ме ијеш?“ У
онај мах отвори Бог очи Валаму, те угледа анђела. А
анђео му рече: „Иди само куд си наумио! Али да нијеси
друго шта говорио него што ти ја кажем.“

Валам дошавши к Валаку, изиђе с њим на једно рдо да

принесе жртву, и Валам повиче и рече: „Како их клео
онога кога Бог не куне! Како их карао онога кога Бог не
кара! — Ево, ја сам доведен да лагословим; и
лагословићу, друкчије не могу!“ И лагослови седам
пута. А Валак рече Валаму: „Шта то радиш од мене? Ја
те дозвах да прокунеш, а ти лагосиљаш. Ја те шћадијах
честита учинити; али ево Господ ти не даде!“ И Валам се

53
врати својој кући. А Моавце Израиљци раз ију, и по ију
што је год мушко ило.

30. Смрт Мојсијева.

Од људи што их је Мојсије из Мисира извео, ијаху још

само Исус Навин и Халев у животу; а остали сви ијаху
помрли. Сад дође ред на Мојсија. „Опаши се,“ рече му
Господ, „па изиди на гору Навав да видиш земљу
Хајианску, коју ћу дати дјеци Израиљевој. Очима ћеш је
својима видјети, али у њу не ћеш отићи.“ Тада се
Мојсије опрости са својијем народом. Напомене им сва
до ра што им је Бог учинио, и све заповијести његове, и
лагослови их ако узаслушају, и прокуне ако не
узаслушају, и о ећа им говорећи: „Пророка као мене
подигнуће вам између раће ваше Господ Бог ваш, њега
слушајте!“ По том изиде на гору и ондје се престави, и
погре оше га, и нико му за гро не дознаде. Сто и
двадесет година ијаше Мојсију кад се преставио. Очи
његове не ијаху потамњеле, нити га снага ијаше
издала. Али више у Израиљу не настаде пророк као
Мојсије.

31. Исус Навин.

Као што је Бог ио с Мојсијем, тако сад ијаше и с

Исусом Навиним. Као што је Мојсије превео Израиљце
преко мора, тако их сад Исус Кавин преведе преко
Јордана. Вода се раступи, доље што ијаше оно отече, а
54
што ијаше горе оно се устави и стаде као зид докле
народ не прође. Бијаше један град који се зваше Јерихон.
„Ево,“ рече Господ, „предајем ти у руке град и цара
његова.“ Напријед свештеници с ковчегом завјета, а за
њима војници, тако су ишли седам дана око града.
Седми дан затру е свештеници у тру е, и Исус Кавин
рече народу: „Вичите, јер вам Господ предаде град.“ И
кад народ чу глас од тру а и повика, попадаше зидови
Јерихонски, и народ уђе у град. Грађане по ију и куће им
попале. — Тада је помагао Бог Исусу Навину док није
надвладао и по ио тридесет и једнога малога цара, који
су Хананском владали. У оју у долини Јелону на ријеч
Исуса Навина сунце и мјесец стаде, и Бог градом и
громовима по и Аморејце. За неколико година толико
о ладају земљом да је Исус Навин могао почети
дијелити земљу на дванаест племена. Племе Рувимово и
Гадово и половина племена Манисијна населе се с ону
страну Јордана, а осталијех девет племена и по између
Јордана и мора; а племену Левијеву не допадне осо ита
земља, него узме градове по земљи осталијех племена.
Светињу, чадор са ковчегом завјета, намјесте у Силому.

Кад Исусу Навину уде сто и десет година, и кад већ све
сврши, сазове сав народ Израиљски у Сихем на
скупштину да се с њима опрости. Он им напомене сва
до ра што им је Бог учинио, и опомене их да му уду
вјерни. „Бојте се Господа,“ рече им, „и творите све што
је написано у закону Мојсијеву. Немојте служити
туђијем оговима, него се држите Господа. Ако знате
55
 ољега, из ерите данас коме ћете служити. Али ја и моја
кућа служићемо Господу.“ На то сав народ одговори: „Не
ћемо Господа одустати, ни другијем оговима служити!“

32. Судије.

Што рекоше Израиљци, не свјероваше. По смрти Исуса

Навина често су пристајали за другијем оговима, и
Господ их је онда остављао њиховијем непријатељима у
руке; а кад су се о раћали натраг, Бог им је помагао
преко јунака и судија, које је подизао међу њима. Ови су
онда владали над једнијем или над више племена; али не
ијаше слоге, и народ види да му тре а цар.

Мадијамци са својим стадима ударе из пустиње у

Хананску, оплијене земљу и отјерају стоку Израиљцима.
Тада сваке године удараху за седам година, и нико им не
могаше досадити. Тада подиже Бог из племена
Манасијна једнога младића по имену Гедеона, ка којему
се јави анђео Господњи и рече му: „Господ је с то ом!
хра ри јуначе!“ А Гедеон рече: „Кад је Господ с нама, за
што нас оволики јади снађоше! Гдје су толика чудеса
његова, за која су нам стари казивали?“ А анђео га
Господњи погледа и рече му: „Иди у тој сили својој, и
из авићеш Израиља из руку Мадијамскијех. Ево, ја те
послах!“ Гедеон одговори: „Чим ћу из авити Израиља?
Моје је ратство најмање у племену Манасијну, а ја сам
најмањи у дому оца својега!“ А Господ му рече: „Ја ћу
ити с то ом, те ћеш по ити Мадијамце као једнога.“
56
Гедеон прво и прво исијече луг својега оца гдје се
служаше идолу Валу. То је ио тежак посао, јер сви који
се идола држаше, скочише нањ да га у ију. Али им
Гедеон рече: „Шта ви Вала раните? Ако је он Бог, нек
се рани сам!“ Али опет Гедеон заиште знак од Бога, да
се увјери је ли онај глас заиста од Бога што му рече да ће
он из авити Израиљце од Мадијамаца. И рече: „Ево
метнућу овчије руно на гумну, и ако у јутру уде роса
само на руну, а по свој земљи сухо, онда ћу знати да ћеш
мојом руком из авити Израиља.“ И сјутрадан урани, и
исциједи руно, и истече росе из руна пуна здјела. Тада се
Гедеон осло оди и још једном Бога замоли: „Још једном
да о идем руном; али сад руно да остане сухо, а по свој
земљи да уде роса.“ И Бог му учини ону ноћ те по свој
земљи попадне роса, а руно остане сухо. Тада се дигне
Гедеон и скупи војску на рој 32000 од горњијех
племена; али кад по заповијести Божијој огласи по
војсци: „Кога је год страх, нека се врати кући да не
уплаши рата својега;“ онда га одустану 22000. Тада рече
Господ Гедеону: „Још их је много. Још ћу ти их
пре рати.“ И тако с Гедеоном остане само триста друга,
„да се не и Израиљ кадгод похвалио и рекао: моја ме је
рука из авила.“

Тада Гедеон раздијели својих три стотине друга на три

чете, да свакоме по тру у у руку и по празан лонац и по
запаљену свијећу у лонцу; тако се прикраду са три стране
у òкô Мадијамски, па онда на један пут по ацавши лонце
са свијећа, и затру ивши у тру е повичу: „Мач Господњи
57
и Гедеонов!“ Мадијамци се онако иза сна поплаше и
за уне и по ију се између се е не знајући које су
непријатељи, и сви по јегну, а Израиљци се са свију
страна наклопе за њима, много их по ију, и силну стоку
заплијене.

Кад се Гедеон с војском натраг врати, народ навали нањ

да им уде цар, али им он рече: „Не, раћо; сам Бог нека
је господар над вама.“

33. Рута.

У оно вријеме, кад су судије народом владале, једном

настане глад. Један Витлејемац исели се са својом женом
и са два сина из Витлејема у земљу Моавску. Синови му
се ондје ожене двјема Моавкама, Орфом и Рутом.
Витлејемац умре, па му помру и синови. Онда
Витлејемка Ноемина оставши ез мужа и ез синова
пође у своју постој ину натраг; уз њу пристану о је
снахе, а она их путем стане одвраћати да остану у својој
земљи; тако се Орфа врати, али Рута не хтјене, него јој
рече: „Немој ме одвраћати; куда ти идеш, идем и ја! Твој
је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог. Гдје ти умреш,
ондје ћу и ја.“

Кад Ноемина опет дође у Витлејем, једва је ондје

познаду, и говораху: „Је ли то Ноемина?“ А она им рече:
„Не зовите ме више Ноемина (јер Ноемина значи
весела), него ме зовите Мара (т. ј. жалосна). У огатству

58
сам се иселила одавде, а у сиротињи ме Бог поврати
натраг.“ У то до а аш ијаше јечмена жетва, и Рута
изиђе у поље да па ирчи класје. И Бог је намјери на
жетеоце једнога огатог човјека, који се зваше Воз и
ијаше род покојноме мужу њезину. Кад Воз дође у поље
к својим жетеоцима, запита их за њу ко је. По том
љу азно проговори к Рути и рече: „Знам ја све како си
ти ила својој свекрви по смрти мужа својега. Да ти
плати за то дјело Бог Израиљев, ка којему си дошла!“ И
заповједи својијем људма да с њоме лијепо поступају, и
да јој остављају много класја.

Рута ово све приповједи својој свекрви. А она рече: „Он

је нама род. Бог да га лагослови кад се тако милостиво
сјећа и мртвијех и живијех!“

Воз гледајући цијеле жетве како се сиромашица Рута

поштено влада, омили му. А у Израиљаца ијаше закон:
кад ожењен човјек умре ез дјеце, онда нај лижи од
његова рода да му узме удовицу, и њој ни мало није ио
зазор њему то напоменути. Кад Рута од свекрве дозна за
овај закон, она по о ичају земаљскоме спомене Возу, и
одмах по жетви уде свад а.

Ова сиромашна Моавка уде пра а а великога цара, од

којега ћемо мало послије приповиједати. Њојзи Бог да
једнога сина, којему надјене име Овид. А Овид роди
Јесеја, оца цара Давида.

59
34. Илије и Самуило.

Послије јунакâ и војвода поглавар свештенички Илије

постане судија. Тако је тре ало свагда да уде по
Мојсијевој уред и. Чадор завјета ијаше у Силому;
ондје се скупљаху Израиљци о празницима. Једном
опази Илије у тријему од чадора једну жену гдје се моли
Богу. Она молећи се говораше у срцу својему, и усне јој
се само мицаху, а гласа јој нико не чујаше. Тада помисли
Илије да је пијана, јер ијаше с гоз е дошла. Тијем
учини врло криво јадној жени, као што не личи
поглавару свештеничком. Она искаше у Бога сина, јер
одавно живљаше с мужем, а не имаше порода. Илије
дознавши то од ње, рече јој: „Иди с миром! Бог
Израиљев да ти да све за што си му се молила!“ Ана
(тако ијаше име жени) отиде и не ијаше више
жалостива, јер изручи срце своје пред Богом. Бог јој
услиши молитву и да јој сина, и она надјене сину име
Самуило, то ће рећи: испрошени у Бога.

Послије неколико година доведу родитељи Самуила у

Силом на празновање, и мати га преда свештенику да
служи Господу. Сваке године долазећи на празновање
све слушаху до ро зањ; и мало вријеме постоји, а то се
сам Бог стане с дјететом разговарати, и из ере га се и за
пророка. Синови поглавара свештеничкога, Офније и
Финес, ијаху вјетрењаци и еспосличари, који светињу
Божију својом неваљалштином скврњаху. Илије
напомињаше својијем синовима како љуто гријеше и
60
Богу и људима, али не могаше онако оштро с њима да
поступи као што закон заповиједа, јер их врло пажаше.
Тада једну ноћ зовне Господ: „О Самуило!“ Самуило
устане и притрчи к Илију мислећи да га он виче. А кад
и и другом и трећом, онда се Илије осјети да Господ
зове, и рече Самуилу: „Ако те опет зовне, одзови се и
реци: говори, Господе; твој слуга чује.“ И заиста глас
Божји опет дође зовнувши: „О Самуило!“ Самуило се
одзове: „Говори, Господе; твој слуга чује.“ Тада рече
Господ: „Ево! учинићу чудо у народу Израиљскоме, да
ће зујати о а уха свакоме ко га год чује. У један ћу дан
покарати и Илија и синове његове. Јер је знао како се
ружно владају, па им није за ранио.“

Сјутрадан запита Илије Самуила: „Шта ти је говорио

Господ? немој од мене ништа затајити.“ Самуило, ако му
је и ило врло тешко, искаже све. А Илије рече: „Господ
је! нека чини што му је воља.“ И Бог што рече, не
порече. Наскоро завргне се крајина. Филистимци
над ију Израиљце; и војводе Израиљске, да и се војска
на ново осло одила, нареде да се изнесе ковчег Божји у
òкô. И два млада свештеника, два Илијева сина, изиђу с
ковчегом. Илије, старац од деведесет и осам година,
сјеђаше на вратима погледајући од оја гласника. Кад
али ето ти жалосна гласника, сав подеран. Илије га
запита: „Како је у околу?“ А гласник одговори:
„Израиљци јеже. О а твоја сина поги оше. И ковчег
Божји узеше Филистимци.“ Илије чувши то, од жалости
падне наузнако преко столице и пре ије врат.
61
Филистимци однесу ковчег Божји у Азот у кућу својега
Бога. Сјутрадан нађу својега идола гдје лежи на земљи
пред ковчегом сав нагрђен. По том га однесу у Аскалон,
али и тамо их од њега чудо снађе. Послије седам мјесеци
пошљу ковчег натраг, али остану господари над
Израиљцима двадесет година, и Израиљци ијаху у љутој
невољи.

Али кад их Самуило о рати к Богу њиховијех старијех,

Бог им да срећу у рату с Филистимцима, те преотму
градове што им ијаху Филистимци узели. На међи
Филистимској удари Самуило камен у земљу, и напише
на њему: „Авенезер,“ т. ј. „Довде нам Господ поможе.“ И
Самуило владаше по правди и оштро, и ијаше један од
нај ољијех судија што су имали Израиљци.

35. Самуило и Саул.

Кад Самуило остари, преда нешто од власти своје

својијем синовима. Али они примаху мит и не угледаху
се на оца својега. Један дан скупесе старјешине из свију
племена Израиљскијех код Самуила у Арматему, и кажу
му да не ће више судија, над њима да владају, него хоће
цара. Ово Самуилу не уде мило; али му Бог рече:
„Послушај глас народни; јер не од ацише те е, него
мене, да не удем цар над њима.“

У оно вријеме једноме човјеку из Венијаминова

племена, по имену Кису, нестане неколико магарица, те

62
пошље сина својега Саула с једним слугом да их тражи.
Неколико дана тражише их на све стране. А кад дођу
лизу града Арматема, падне слузи на ум да питају врача
куд су се дјеле магарице. И кад Самуило угледа Саула,
рече му Господ: „Ето човјека, за којега ти рекох да ће
владати мојијем народом.“ — И Самуило одмах рече:
„Не рини се магарицама; нашле су се! — и чије ће ити
што је нај оље у Израиљу!“ Саул не разумије овијех
ријечи; а други дан испративши га пророк, узме га
насамо, и извади рог с уљем, и излије му уље на главу, па
га цјелује говорећи: „Видиш ли сад да те Господ помаза
за кнеза над својијем достојањем?“ Али Саул вративши
се кући не каза никоме ништа, докле Самуило није
разгласио. Мало за тијем пророк сазове скупштину, и
изведе пред народ новога цара. Саул ијаше лијеп човјек
висока и лијепа раста. Сав му се народ о радује. Наскоро
се у ратовима прослави; из ави Галад од силе Амонске, и
за јунаштво његово стане га лагосиљати сав народ. Али
послије оја с Амаликовцима, преко заповијести Божије
поштеди и људе и стоку, и пође да принесе на жртву што
му Бог ијаше заповједио да по ије. Али се Самуило
упре говорећи: „Зар је Господу угодније да му се жртве
приносе него да се слуша глас његов? Гле! послушност је
оља од жртве, а непослушност је гријех какогод и
незна оштво или чарање.“ Од тада Саул постане све
непослушнији и немирнији, и наскоро остави га дух
Господњи са свијем.

63
36. Давид пастир.

Самуило отиде у Витлејем к Јесеју, сину Овидову, унуку

оне сиромашице што је па ирчила класје; јер му је Бог
казао: „Између синова Јесевијех иза рао сам се и цара.“
Ондје позове Јесеја са синовима на жртву, да види кога
је Господ иза рао, па онога да помаже тајно. Јесеј дође
са седам синова. Самуилу сви уду по вољи, али код
свакога зачује глас: „Тога Господ није иза рао.“ Самуило
запита Јесеја јесу ли му то сви синови. Најмлађи не
ијаше ондје, већ ијаше код оваца, и њега се нијесу ни
сјећали. Брже оље пошљу по њега. Он дође, ијаше
момче црномањасто лијепијех очију и згодна раста. И
Господ рече Самуилу: „Устани, и помажи га, то је!“ Тада
Самуило узме рог с уљем, и помаже Давида пред раћом
његовом. У онај дан дође дух Господњи на њега и по том
остане на њему. Саула пак остави дух Господњи и он се
врло узмучи. А Давид и по томе остане код своје стоке
доклегод цар сам не пошље по њега. Саул наручи
слугама својима да му траже човјека који до ро зна уз
гусле пјевати, да и га разговарао кад га рига и немир
нападне; тада му реку за Јесеја да у њега има син Давид,
паметан момак, и јунак, који врло до ро зна гуслати.
Таки је Саулу аш и тре ао, да и му не само гудио и
пјевао, него и на војску с њим ишао. Саул одмах пошље
поњ, и доведавши га у свој двор постави га да му носи
оружје.

64
Послије некога времена кад се заметне рат с
Филистимцима, Давид дође опет у Витлејем, а старија
раћа његова отиду са Саулом на војску. По том отац
пошље Давида у око, да види раћу. Дошавши онамо
нађе о је војске гдје стоје једна према другој, и између
њих један див од војске Филистимске, по имену Голијат,
страшно наоружан, који зазиваше ко од Израиљаца смије
на мејдан да му изиђе. И нико му изићи не смијаше.
Давид разумије ондје да је цар о ећао своју кћер дати
ономе који дива погу и, и сврх тога дом оца његова
нигда данка да не плаћа. Он није марио за те поклоне;
али му жао ијаше да се ни један Израиљац не нађе, који
и се у Бога поуздао и с Филистимцем се огледао. И тако
се сам пријави цару да ће он дива погу ити. Цар
познајући га до ро, стане га одвраћати: „Ти си још
дијете, а див је стари мејданџија.“ Давид одговори да је
он још кад је стоку чувао лава и медвједа у ијао.
„Господ,“ рече, „који ме је од лава и од медвједа
сачувао, сачуваће ме и од тога Филистимца.“ Тада му
Саул да своје оружје и метне му од мједи капу на главу и
свој оклоп метне нањ. Али Давид то опет скине са се е,
ни мача не узме, него отрчи на поток и из ере пет
глаткијех камена, па онако у пастирској кошуљи са
штапом и с праћом изиђе пред дива, који ијаше сав у
оклопу.

Див кад види чо анче гдје иде, расрди се и стане викати:

„Зар сам ја псето, да са штапом на ме идеш! Ходи да
напитам птице не еске твојијем месом.“ Давид му
65
одговори: „Ти си изишао с мачем и с копљем и са
штитом; а ја ти дођох у име Господа Бога Израиљева,
којему војску срамотиш.“ А кад Филистимац пође к
Давиду, Давид рже оље размахне праћом, и погоди га
каменом у чело, те див падне ничице на земљу. А Давид
онда док Филистимац још није устао, притрчи и узме
мач његов па му њим осијече главу.

Кад то виде Филистимци, поплаше се па јежи! а

Израиљци за њима! и тако их тјераху све до њиховијех
градова. Саул стане питати Давида којега је рода и
племена. Али Давид не хтјене казивати за јуначки свој
род, нити спомињати славнијех својијех старијех (Воза,
Салмона, Насона), него само рече: „Ја сам син слуге
твојега Јесеја Витлцјемца.“ Али у овоме разговору
њихову душа Јонатана сина Саулова прионе за душу
Давидову, и Јонатан запази Давида као своју душу. За
јавни знак пријатељства поклони царев син хра роме
чо анину свој плашт и лук и мач. И Саул више не пусти
Давида од се е, него га постави војводом.

37. Давида гоне.

Давидова срећа не и за дуго. Кад се Израиљци

раз ивши Филистимце врате с војске, жене њихове
сретајући их пјеваху: „Саул згу и хиљаду, али Давид
десет хиљада.“ На то се цар врло разгњеви и рече: „Још
му само царство тре а.“ И што већма виђаше да је
народу Давид омиљео, то он све већма стане мрзити нањ,
66
па најпослије науми да га у ије. Једном кад је Давид
пред царем у гусле ударао, аци се цар копљем пут њега,
али се Давид измакне, те копље удари у зид, а Давид
по јегне кући својој. Онда цар пошље људе да га код
куће у ију; али Мелхола жена његова, а Саулова кћи,
спусти га кроз прозор, те утече и по јегне к цару
Филистимскоме с мачем Голијатовијем. То господи
Филистимској не и мило, и Давид једва изнесе главу
оданде, и дође опет на своју постој ину; и Јонатан, који
је већ једном оца од зла одвратио, устане и сад око њега
еда и га како помирио с Давидом; али узалуд; Саул рече
сину: „Погу ићу га, није друкчије.“ Јонатан наново
заклетвом потврди пријатељство с Давидом, и сад му сам
рече да јежи. Давид по јегне у гору Јудину, и ондје се
веркао по пећинама и по гудурама, и мало помало
накупи се око њега до шест стотина јунака, а и стараца и
жена и дјеце, који су или од рода његова па их Саул
гонио. Јер се Саул на Давида тако ио разгњевио да је и
поглавара свештеничкога погу ио само за то што је
Давиду дао хље а и мач Голијатов не знајући да је
по јегао од цара, и с њиме погу и триста и пет
свештеника ни кривијех ни дужнијех. Па му ни то још не
уде доста освете, него сав град гдје су свештеници
живјели, развали, и људе и жене и дјецу по ије. Цигли
један утече и дође к Давиду, по имену Авијатар, који ће
послије постати поглавар свештенички. Тако се страшно
поквари до ри цар, пошто га дух Божји остави.

67
Јонатан остане Давиду вјеран пријатељ и у овоме
јежању његову; али Давид остане у срцу једнако вјеран
Саулу, не могући нигда за оравити да је Саул њему цар
и таст и отац пријатеља његова. Саул пошто погу и оне
свештенике, изиђе с 3000 ода ране војске у гору Јудину
да ухвати Давида. Тада се догоди да Саул уђе у једну
пећину да почине, а у тој пећини унутра ијаше се
сакрио Давид са својом дружином. Тада рече Давиду
дружина његова: „Ево, дође дан, и Господ ти предаде
непријатеља у руке.“ Али Давид само устане те полако
Саулу осијече један скут од хаљине. А кад Саул устане и
пође оданде, стане Давид за њим викати: „Царе
господине! Ево данас те Господ ијаше предао у моје
руке, и ништа ти не и. И ево ти скута од хаљине у мојој
руци.“ Тада заплаче Саул и рече Давиду: „Правији си од
мене!“ И тако посрамивши се Саул врати се натраг; али
мало за тијем опет изиђе на Давида. Тада се Давид и
Авеса прикраду ноћу до усред окола царева, и нашавши
цару више главе копље и чашу, узме Давид о оје, па се
врате натраг. И изишавши наврх рда, стане Давид
викати: „О Авенире, о Авенире!“ Саулов војвода скочи
иза сна, и повиче: „Ко ме то виче?“ А Давид опет повиче:
„Нијеси ли ти јунак да такога нема у Израиљу? — За што
оље не чуваш својега цара? Ево је један ишао да у ије
цара, господара твојега. И ево царева копља и чаше што
му је ило више главе.“ — Тада повиче Саул: „Јеси ли
ти, сине Давиде!“ — А Давид одговори: „Ја сам, царе
господине. За што ме гониш? Шта сам скривио? — За
што изиђе цар Израиљев с великом силом својом да гони
68
по планини јаре ицу!“ — И Саул рече: „Ја се огријеших!
Ходи сине Давиде! Не ћу ти од сад ништа!“ Али Давид
до ро знадијаше да онакоме човјеку не ваља вјеровати.
Па му рече: „Нека дође амо какав момак, па нек носи
копље и чашу.“ — Ово је ио пошљедњи разговор
Давидов са Саулом. Саул није дуго послије тога живио.

38. Смрт Саулова и Давид цар.

Иза тога отиде Давид са својијех шест стотина друга у

земљу Гетску, ојећи се да како не падне Саулу у руке.
Анхус, цар Гетски, да Давиду град Секелаг, те остану
ондје са женама и с дјецом око подруг године дана. Тада
Филистимци скупе војску да ударе на Израиљце, и Анхус
рече Давиду: „И ти ћеш ићи.“ И Давид пође с дружином,
али на путу остале војводе по оје се невјере, те Давида
врате натраг. Али кад Давид трећи дан стигне под
Секелаг, има шта и видјети: града нема, него само
гариште! Амаликовци све развалили, и жене и дјецу са
свијем имањем одвели. Колико људи његови ијаху
сустали на толикоме путу, опет одмах пођу у потјеру за
хајдуцима, и цијелу ноћ иђаху по пустињи. Сјутрадан у
зору стигну их. Из ненада ударивши на њих, не само
поврате што им ијаше отето, него још огат плијен
заплијене. Али шта је ило у том горе на гори Гелвуји?
Филистимци раз ију Израиљце, Јонатана и још два друга
сина Саулова у ију, а Саул се сам у ије својијем мачем.
Истом се Давид раз ивши Амаликовце врати на гариште
Секелашко, а један Амаликовац дотрчи и донесе му глас
69
да су Израиљци над ијени и Саул да је погинуо. Овај
гласник плијенећи мртве по раз ојишту ио је наишао
на мртва цара Саула, и скинувши му с руке царску
наруквицу и с главе круну донесе о оје Давиду, и
надајући се још ољему дару слаже да је он сам цара
у ио. Али Давид упропастивши се раздре хаљине своје и
повиче: „Како те није страх ило руке своје дићи и
погу ити помазаника Господњега! Крв твоја на твоју
главу, јер твоја сама уста на те свједочише! Водите га, те
погу ите.“ И Амаликовца погу ише онај час.

Тада се Давид с дружином врати на своју постој ину и

дође у Хеврон. Од плијена Амаликовачкога оправи
поклоне свијем старјешинама земље Јудине. А они га
из еру за цара. Авенир пак учини Јевостеја сина Саулова
царем Израиљским. И тако народ имадијаше два цара;
али за мало. Послије шест година Јевостеја сами његови
људи у ију, и Давида из еру за цара над свијем
Израиљем.

39. Уријна смрт.

Тако чо анче постане цар, али за то не потури својијех

гусала, него још и данас пјевач под царском круном
весели срца весела а тужна разговара својим пјесмама и
псалмима.

Прва рига Давиду ијаше да се лијепе служ е Божије

опет почну служити у чадору завјета, који сад у

70
Јерусалиму намјесте, јер се за дуго није ковчег ни
помињао. Али је најприје ваљало Јерусалим наново
освојити, јер су га још одмах по смрти Исуса Навина
или Јевусеји узели и град се Сион онда зваше Јевус.
Давид га узме на јуриш, и по том раширивши га и
утврдивши премјести ондје царску столицу.

Давид ијући многе и жестоке ојеве рашири своје

царство од средоземнога мора до самога Еуфрата, и од
Дамаска до Мисира. По свијем тијем ратовима народ
живљаше за његова владања много сретније него под
судијама, а и други народи које је Давид ио покорио,
као Сирци, Едомци, Моавци и Филистимци, хваљаху
Бога што су под његовом владом. Само од Амонаца
учини што не и тре ало до ар цар да чини од покорена
народа.

У оно вријеме нечиста жеља освоји срце Давидово; кад

се крв у човјеку запламти, хоће и очи да му заслијепе, и
уши да оглухну, и срце да отврдне. Тако се цар загледа у
Вирсавију жену хра рога војводе Урије, па једном у оју
заповједи војводи Јоаву те Урију намјести на тако мјесто
гдје ће га непријатељи у ити. Давиду је ваљало
помислити да је и њега Саул тако хтио прије рока
опремити на онај свијет, па га Бог сачувао. Али тако
далеко он није мислио, јер га нечиста жеља ијаше
занијела; и Бог допусти те Урија погине. Готово читаву
годину дана проведе Давид са свијем на миру.

71
Тада пошље Бог пророка Натана к Давиду, и Натан
дошавши рече: „У једном граду ијаху два човјека, један
огат а други сиромах. У огатога ијаше много оваца и
говеда, а у сиромаха нигдје ништа до једна овчица, која
од хље а његова јеђаше, и из његове чаше пијаше, и на
крилу му спаваше. И кад дође гост огатоме човјеку, жао
му и заклати од својих оваца и говеда, него узе овцу
у огоме те закла и зготови госту својему.“

Давид мислећи да је Натан дошао к њему да се тужи и

тражи суда, срдито рече: „Тако ми Бога! тај ће погинути
који је то учинио!“ Тада му рече Натан: „Ти си тај!“ — И
настави даље: „Господ Бог Израиљев вели: ја сам те
помазао за цара, и из авио те из руку Сауловијех. За што
погази ријеч Господњу и тако зло учини? Урију си у ио
мачем синова Амонскијех, и његову жену узео си за се.“
Давид призна да је зло учинио, раскаје се и рече:
„Сагријеших Господу!“ Натан му каже да ће му Бог
опростити, али му каже и шта ће се догодити њему и
кући његовој за то злочинство. „Ево,“ рече у име
Господње, „подигнућу на те несрећу из куће твоје. — Ти
не ћеш умријети. Али кад си непријатеље Господње
овијем дјелом потпомогао, за то ће ти умријети син који
ти се родио.“ И Натан отиде својој кући.

Љута је рана за оца кад зна да ће му дијете умријети за

његово неваљалство. Седам дана Давид на земљи лежаше
и плакаше и Богу се мољаше, не и ли сина у Бога
одмолио. У то је вријеме пјевао или нарицао оне псалме

72
од кајања, који и сад стоје у и лији да се свака тужна
душа њима разговара: „Помилуј ме, Боже, по великој
милости својој, и по мноштву до роте своје очисти
езакоње моје. Опери ме од езакоња мојега, и очисти
ме од гријеха мојега. Јер признајем езакоње своје и
гријех је мој једнако преда мном. Самоме те и
згријеших, и зло пред то ом учиних! Чисто срце начини
у мени, Боже! и дух прав понови у мени!“

Али кад дијете умре, устане Давид, умије се и намаже се,

и жалост га прође, и отишав у цркву Господњу стане
хвалити и славити Господа: „Хвали, душо моја, Господа!
и све што је у мени нека хвали свето име његово! Хвали,
душо моја, Господа, и не за орављај ни једнога до ра
што ти је учинио. Он ти све гријехе прашта и исцјељуле
сла ости твоје. Он ти живот од смрти из авља, и
вјенчава те милошћу и до ротом. Човјек је у животу
својему као трава; као цвијет пољски цвјета. Кад дуне
вјетар нањ, нестане га, и не познаје више мјеста својега.
Али милост Господња остаје од вијека до вијека на
онима који га се оје, и правда његова на унуцима
онијех који држе завјет његов и памте заповијести
његове да их извршују.“ Колико се је већ хиљада отаца
овијем псалмом Давидовијем разговорило, којима тежак
ијаше растанак с дјецом!

40. Авесалом.

73
Смрт синчића Давидова јеше само започетак јадима
његовијем. Грђи јади тек иђаху. Авесалом син Давидов
у ије рата својега Амнона. За то се Давид нањ страшно
разгњеви, и Авесалом не могући подносити гњева очина
науми да з аци оца својега с прјестола. То се је из
далека и врло вјешто приправљало; Ахитофел вијећник
Давидов пристане с Авесаломом, и много народа пријеђе
на његову страну, јер ијаше најљепши у свему народу
Израиљском, па љепотом својом многе занесе; а уз то
још умијаше се као змија претварати, па својим
претварањем многима срца опчини. Један дан пукне глас
по Јерусалиму: „Авесалом поста цар у Хеврону.“ Кад
Давид то чује, изда га пређашње јунаштво, те повиче:
„Бјежите, да јежимо! да нас овдје не затече, јер ако нас
овдје затече, ни један не ће главе изнијети!“ И тако цар
по јеже ос преко потока Кедрона уз гору Маслинску,
плачући и он и сви његови пратиоци. А један рођак
Саулов, по имену Семеј, пристане за царем ацајући се
камењем и ружећи га свакојако; тада Авеса шћаше да га
посијече, али Давид не даде говорећи: „Остави га, Господ
му је казао.“ И тако Давид дође у град Манаим, а
Авесалом освојивши царски пријесто у Јерусалиму
помисли да му сад не тре а више до само ријеч рећи па
да му народ оца или жива или мртва донесе. Али се око
Давида скупе сви који му вјерни ијаху, те кад дође до
оја, с ваљаном војском дочека Јоав непослушна сина.
Староме цару не даше да иде с њима говорећи: „Ти
вриједиш нас десет хиљада, за то је оље да нам отуда из
града помажеш.“ На поласку пред свима наручи Давид
74
војводама: „Чувајте ми дијете Авесалома.“ Бунтовници
уду страшно потучени. Авесалом јежећи запне
прекрасном дугом косом својом за гране растове, а мазга
испод њега утече, и он остане висећи о расту. Један
војник опазивши га гдје виси, јави одмах војводи Јоаву.
А Јоав викне: „За што га нијеси у ио?“ „Да ми хиљаду
сре рника на длан из ројиш,“ одговори војник, „опет не
их дигао руке на царева сина, јер сам чуо шта је цар
рекао: чувајте ми дијете Авесалома!“ — „Ја се немам кад
овдје с то ом за ављати,“ рече му Јоав, и узме три
стријеле и нашавши Авесалома о расту још жива,
застријели му све три у срце.

Кад дође цару глас да је његова војска надвладала, и син

да му је погинуо, он се изнајприје ни мало не о радује,
него стане плакати и нарицати: „Авесаломе сине мој!
сине мој! Да је Бог дао да сам ја мјесто те е умр-о!“ Али
у Јерусалиму и по свему народу Израиљскоме на мах све
се прео рне, кад испреко Јордана стигне глас да је Давид
надвладао. С великом радошћу дођу Јудејци да својега
Давида са славом натраг одведу. А и Семеј допуже
молећи за опроштење. Народ с великијем весељем
допрати Давида у Јерусалим и царство Израиљско остане
силно за Давидова вијека.

41. Помор у Израиљу.

По смрти Авесаломовој још је ивало уна. Најприје

дигне уну неки Савеј из племена Венијаминова,
75
говорећи: „Шта је нама до Давида и до његова дома!
Свако племе може само со ом управљати.“ Али Јоав
покори унтовнике. По том непослушност изиде опет из
Давидове куће. Јоав шћаше Адонију сина Давидова на
очино мјесто царем да учини. Али Давид и ту намисао за
рана поквари, и учини те народ најмлађега сина његова
Соломуна из ере за цара још за његова живота.

Али још једно велико зло дође прије владе Соломунове.

Послије толикијех уна науми Давид, наново да уреди
царство на војнички начин са свијем друкчије него што
је у Мојсијеву закону. Тога ради заповједи својему
војводи Јоаву да препише сав народ. И сам је Јоав
одвраћао цара од тога. Али царева остане старија. Јоав
проведе са својијем војводама девет мјесеци по
племенима преписујући народ; и још га не могне свега
преписати. А кад Јоав покаже цару пријепис од једанаест
племена, Давид се препадне, и стане се кајати шта је
учинио. Тада пошље Бог к Давиду пророка Гада, који му
рече: „Троје сам ти донио, ирај једно што хоћеш да ти
учиним. Хоћеш ли седам гладнијех година, или ћеш три
мјесеца да јежиш од непријатеља својијех, или три дана
помор у својему царству?“ Давид му одговори: „Страшно
је све троје, али опет нека западнем Господу у руке, јер
је велика милост његова; а људима да не западнем у
руке.“ И тако пусти Господ помор те од Дана до
Вирсавије помре седамдесет хиљада људи. И кад анђео
пружи руку своју на Јерусалим да га помори, раскаја се
Господ и рече анђелу: „Доста, спусти руку.“ Али Давид
76
опази анђела на гори Сиону гдје стоји пред грмом
покоренога цара Јевусејскога Орне, и онаје начини
Господу олтар, и принесе жртву, и помор престане.

Тада по закону постави Давид старјешине из Левијева

племена, на рој шест хиљада. Остале Левите разреди на
двадесет и четири реда за црквене служ е, у сваки ред по
хиљаду, и четири хиљаде одреди да поју у цркви
раздијеливши их у двадесет и четири реда, све од синова
Асафовијех, којима су старјешине иле по ожни појач
Идитум и гудач Еман.

42. Соломун.

Као што се Давид у почетку својега царовања најприје

постарао за цркву и за служ у Божију, тако му је и на
свршетку владе ила то највећа рига. Пред свом
господом и главарима народнијем преда Давид царство
сину својему Соломуну, и заповједи му прво и прво да
сазида цркву коју је он ио наумио градити. Преда му и
хартије на којима је он ио написао цркву какову је
мислио градити, и не ројено лаго преда му, злата и
сре ра, мједи и гвожђа, што је он саставио за тај посао,
силу златнога и сре рнога посуђа, што је он за цркву
приправио, и силу Божију дрвене грађе и мрамора; и
зазове сав народ, осо ито господу и огатуне, да
прилажу злата и сре ра и драгога камења, сваки по
својој вољи. — Соломун ијаше у оно вријеме међу
свијем царевима нај огатији; за његова живота народ је
77
Израиљски живио у миру под виновијем лозама и под
смоквама својима. Али од огатства његова ијаше
мудрост његова још већа. Пошто постане цар, јави му се
Бог у сну и рече му: „Ишти шта хоћеш да ти дам.“
Соломун рече: „Ја сам млад и неук, а тре а оволиким
народом да управљам; дај ми мудрост и послушно срце
да их могао судити твојему народу по правди и
распознавати до ро и зло.“ Ово Богу уде мило и Бог му
рече: „Кад то иштеш, а не иштеш дуга живота, ни
огатства, ни да савладаш своје непријатеље, ево учиних
по твојијем ријечима. Ево ти дајем мудрост, да ти не ће
ити у свијету друга; а сврх тога даћу ти и што нијеси
искао, даћу ти огатство и славу да ти не ће ити друга
међу царевима твојега нараштаја.“ Ово је истина ио
само сан, али се послије покаже да је сан ио од Бога.
Соломун се прослави својом мудрости и огатством и
господством као још ни један цар до онда. Његове лађе
пловиле су по црвеноме мору до саме Индије, и враћале
су се око Африке морском узином код Шпањолске. Из
далекијех земаља долазили су цареви да га виде и
мудрост његову да чују. Његове су приче пуне науке
тако да се и данас из њих имају чему научити и простаци
и највећи мударци.

Али ни толика мудрост није могла Соломуна сачувати од

гријеха. Он имаше у двору својему неколико стотина
царица, међу којима је ило и Хананскијех и
Сидонскијех и Сирскијех и Мисирскијех и другијех
царскијех кћери, које донесу своја идолопоклонства у
78
Јерусалим и Соломуново срце премаме на незна оштво.
Тако најмудрији цар страшно паде, другима за углед,
прекинувши сам завјет што је Бог учинио с народом
Израиљскијем.

43. Дио а царства.

По смрти Соломуновој скупи се народ Израиљски да

из ере новога цара. Најпрече се чињаше царство да
припадне Ровоаму најстаријему сину Соломунову. Али
још не ијаше закона који и народу укратио да не може
иза рати кога хоће. Скупштина народна ијаше у
Сихему. Ровоам дошавши на скупштину стане радити
као да је већ цар, и то не као цар који хоће да уде отац
својему народу, него као охоли силеџија, који хоће да га
се људи оје и на силу да га слушају. Народ пошље
посланике к њему и поручи му: „Под оцем твојим јарам
нам је отежао, хајде нам ти отпусти од данка и од
кулука; па ћемо ти ити покорни.“ Али Ровоам одговори:
„Ако вам је под оцем мојим јарам отежао, пода мном ће
вам ити још тежи! Мој мали прст иће тежи од све теже
оца мојега. Отац вас је мој ичем ши ао, а ја ћу вас
јакрепима“ (овако су се звали некаки ичеви с одљама).
Оваким одговором мишљаше махнити син премудрога
Соломуна да ће Израиљце заплашити; али они ијаху већ
прегли. „Шта је нама“ рекоше „до дома Јесејева, у
Израиљу има и другијех домова!“ Десет племена отпадну
од племена Јудина и начине за се е царство, које се
прозове царство Израиљско. Славнога војводу Јеровоама
79
из еру се и за цара, и Бог сам потврди им из ор. Јер кад
Ровоам пође с војском на Израиљско царство, пошље
Бог пророка к цару и к свему народу, који им рече:
„Овако вели Господ: не ијте се с раћом својом,
синовима Израиљевијем; идите сваки својој кући, јер
сам ја наредио тако да уде.“ И сви се врате својијем
кућама, као што Господ рече.

Али Јеровоам не остане код Бога Израиљевога, него

начини двије златне јунице, једну у Ветиљу а другу у
Дану, да се народ њима клања, и за рани народу ићи у
Јерусалим о празницима. Тада пошље Бог једнога
Јудејца те повиче пут олтара за којијем стајаше Јеровоам
хотећи жртву принијети: „Олтаре! олтаре! овако вели
Господ: ево ће један од дома Давидова, по имену Јосија,
на те и жртвовати свештенике, који на те и жртвују, и
људске ће кости на те и спалити.“ Јеровоам чувши то
пружи руку и повиче: „Држите га!“ И гле рука му усахну,
и олтар се распаде и пепео се просу. Тада цар рече
човјеку Божијему: „Помоли са Господу за ме“, и кад се
помоли Господу, постаде рука његова као што је и ила.
А човјек Божји свршивши заповијест врати се одмах
кући, као што му је Бог ио заповједио. Али један стар
пророк из Ветиља отиде рже за њим и наврати га
лажући му којешта те се врати с њим натраг и о једује у
њега преко заповијести Божије. А кад се по том врне
кући, изиђе лав предањ и закоље га: али га не изједе,
него остане крај њега — за знак како се за непослушност

80
плаћа, — а и магарац му остаде ондје, докле не дође
стари пророк из Ветиља те укопа преваренога пророка.

Али сви ови знаци узалуд ијаху, Јеровоам се не врати са

својега зла пута. Од тога до а мало је ило среће међу
Израиљцима. Буне настану једна за другом. Тек што
један цар сједне на пријесто, а други га з аци, и погу и и
њега и сву род ину његову; и стану се тако мијењати
гори иза горега. Не само сваки остане у гријеху
Јеровоамову клањајући се златнијем јуницама, него се
свакојака идолопоклонства незна ожачка и гадне жртве
њихове у народ увуку, и свакоме злу врата се отворе.

44. Пророк Илија.

Цар Ахав ијаше најгори осим свију који су прије њега

царовали, и жена његова Језавеља, кћи цара Сидонскога,
сазида идолима Сидонскима велике цркве у Самарији, и
доведе четири стотине и петдесет свештеника Вала ога
сунчанога, и четии стотине свештеника Астароте огиње
од мјесеца, којој се у мрачнијем луговима срамно
клањаху. Којигод вјероваху Бога Израиљева оне све
растјера Ахав, и пророке Божије по ије; али се опет међу
самијем дворанима његовијем нађе један који се крадом
мољаше Богу Израиљеву, и сто пророка из ави и сакри
их у пећинама по планини, и устаде око њих носећи им
крадом хље а и воде. Тада изиђе пророк Илија пред цара
и рече му: „Тако ми Бога Израиљева, пред којим стојим!
овијех година не ће ити росе ни дажда, докле ја не
81
речем.“ Тада настане глад у царству, а пророк се сакрије
код потока Хоратова, и ондје му гаврани доношаху
хље а и меса, а на потоку пијаше воду. А кад поток
пресахне онда му рече Господ: „Иди у Сарепту
Сидонску; ондје сам заповједио једној удовици да те
храни.“ И тако дошавши на градска врата нађе једну
жену гдје купи дрва. Пророк заиште у ње мало воде; а
кад она пође да му донесе, он викне за њом: „Донеси ми
и хље а мало.“ Сиромашица му одговори: „Тако ми Бога!
немам више до шаку рашна у здјели и нешто уља у
уљаници; то ћу још да зготовим се и и дјеци својој, да
поједемо, па онда да помремо.“ — „Не ој се,“ рече јој
Илија, „иди и зготови; али најприје умијеси и испеци
мени један колачић и донеси ми га амо, па онда готови
се и и дјеци својој. Јер овако вели Господ Бог
Израиљев: рашно се из здјеле не ће потрошити, нити ће
уља из уљанице нестати докле не пусти Господ дажда на
земљу.“ И Илија се нахрани у сиромашне удовице и оста
у ње годину дана. Брашно се из здјеле не потроши, нити
уља у уљаници нестаде. Кад се наврши три године и шест
мјесеци од како се је не о затворило, рече Господ Илији:
„Иди и покажи се Ахаву, да опет пустим дажд.“ Ахав кад
види Илију, рече му: „Јеси ли ти онај што несрећу
доносиш на Израиљце?“ „Ја не доносим несреће,“
одговори Илија, „него ти и дом оца твојега, одуставши
Господа својега, и за идолима приставши!“ По том
пророк рече те цар сазове скупштину на гори
Кармилској, на коју се осо ито дозову четири стотине и
педесет свештеника Валовијех.
82
„Докле ћете тумарати тамо и амо?“ проговори пророк
скупштини; „ако је Господ Бог, идите за њим, ако ли је
Вал, држите се њега.“ Али народ не одговори ни ријечи.
Тада рече Илија: „Ја сам сам, а пророка Валовијех ево
четири стотине и педесет. Дајте нам два јунца. Једнога
нека метну они на дрва, а једнога ћу ја; али да не
потпаљујемо ни ја ни они. Него ви помените својега
ога, а ја ћу поменути име Господа Бога својега. Који
Бог ватром одговори, онај нека уде Бог!“ Тада сав
народ рече: „До ро!“

Валови свештеници закољу својега јунца и метну га на

жртвеник. Па по својему о ичају стану играти око њега
вичући од јутра до подне: „Вале! услиши нас! „ Али ни
каква гласа ни одговора. И Илија им се почне ругати:
„Вичите већма, јер он је ог! Ваља дасе нешто замислио,
или је у каквом послу, или може ити спава!“ А они
скачи још већма, и вичи колико игда могу, и парај се
ножевима докле и крв потече; — али опет ни каква гласа
ни одговора.

Кад дође до а вечерњи (као што је ио о ичај у цркви),

начини Илија жртвеник. И около жртвеника ископа
опкоп, и на жртвеник метне дрва, и на дрва жртву, па
заповједи да једнако лију воду на жртву док се и опкоп
воде не напуни. Па се онда стане молити: „Господе Боже
Аврамов и Исаков и Јаковљев! покажи данас да си Бог
Израиљев, и ја да сам твој слуга!“ Тада паде огањ с не а
те спали жртву, и воду у опкопу попи. Народ кад то види,

83
попада ничке на земљу вичући: „Заиста је Господ Бог!
Он је Бог!“ Али Илија не даде свештеницима Валовијем
да утеку, него рече те их похватају и по ију. По том се
Илија помоли Богу седам пута за дажд заповједивши
слузи својему да гледа пут мора хоће ли угледати дажд.
И кад се Илија седмом помоли, рече слуга: „Ено мали
о лак као нога човјечија.“ Тада поручи Ахаву: „Прежи,
да те дажд не ухвати.“ И за час се нао лачи, и удари
велики дажд.

Охозија, син Ахавов, раз оли се, па пошље слуге да

питају Вала, Бога Филистимскога, хоће ли оздравити. А
Илија изиђе пред слуге и рече им: „Зар нема Бога у
Израиљу, кад идете да питате ога у Акарону? За то,
овако вели Господ: Охозија ће умријети.“ Онда се слуге
врате натраг и јаве цару: „Изиђе пред нас један човек,
сав космат, и рече нам да ти кажемо да ћеш умријети.“ А
цар рече: „То је Илија;“ па пошље једнога капетана с
педесет момака да ухвате Илију и да га доведу. Капетан
рече пророку: „Божји човјече! цар те зове, хајде са
мном.“ А Илија одговори: „Ако сам човјек Божји, нека
падне огањ с не а и нека прождре те е и твоју
педесеторицу.“ Тако и уде. Цар пошље другога капетана
и другу педесеторицу с њим, али и њега с његовом
педесеторицом прождре огањ с не а. Тада дође трећи;
овај клекне пред Илију говорећи: „Божји човјече!
Поштеди душу моју!“ Тада дође Илија к цару и рече му:
„Овако вели Господ: за то што си слао слуге да питају
Вала, ога у Акарону, као да нема Бога у Израиљу да и
84
питао, за то не ћеш више с постеље устати, него ћеш
умријети.“ И тако умре Охозија не оставивши по се и ни
једнога сина.

45. Јелисије.

По Божијој заповијести постави Илија након се е

Јелисија за пророка. Јелисије видје како Бог у олуји узе
пророка Илију на огњенијем колима на не о, и дух и
сила Илијна сиђе нањ. Код Ветиља, гдје се златноме
телету клањаху, дјеца ругаху се пророку вичући: „Ходи
ћело, ходи ћело!“ Јелисије до ро знајући кад је вријеме
трпљењу кад ли карању, прокуне их у име Господње. И у
онај час изиђу два медвједа из шуме те растргну дјеце
четрдесет и двоје.

На другоме мјесту, гдје је ила школа пророчка, изиђе

удовица једнога пророка предањ и жалећи му се рече:
„Умрије ми муж, па сад дође рукодавалац, и хоће о а
сина да ми узме у ропство.“ Јелисије јој рече: „Кажи ми
шта имаш још у кући?“ А она му одговори: „Слушкиња
твоја ништа нема до мало уља у уљаници.“ — „А ти
иди,“ рече Јелисије, „те у сусједа својијех узми у наруч
празнијех уљаница што више можеш. Па се онда са
својијем синовима затвори у своју кућу, и из своје
уљанице наљевај редом уљанице док све не уду пуне.“
И она отиде те узе уљанице у наруч и стаде их наљевати,
док се све не напунише. Тада рече синовима својијема:
„Дајте још једну уљаницу.“ А они јој одговоре: „Нема
85
више.“ Тада стаде уље. И човјек јој Божји рече: „Продај
уље, те се одужи, а што претече онијем се храни са
својијем синовима.“

Неман, војвода цара Сирскога, огу а се. Жена његова

имаше једну ро ињу Израиљку. И ро иња рече: „О, да је
мојему господару да отиде к пророку у Самарију, он и
га рзо од гу е излијечио!“ Тада Неман сједне на кола, и
понесе господске дарове и отиде у земљу Израиљеву и
дође пророку на врата. А Јелисије му поручи: „Иди те
зарони седам пута у Јордан.“ На то се Неман расрди и
рече: „Ја мишљах: он ће приступити к мени у име Бога
својега, и метнути руку своју гдје је гу а, и гу у
отјерати. Нијесу ли воде у Дамаску оље од свију вода
Израиљскијех?“ Али слуге његове стану га наговарати:
„Да ти је пророк казао тешко Бог зна што, ти и учинио!
а за што не и учинио кад ти само рече: окупај се па ћеш
се очистити.“ Тада сиђе Неман и зарони у Јордан седам
пута, и тијело његово поста здраво као у малога дјетета.
Тада се врати да захвали пророку. Изнесе му дарове и
рече: „Сад видим да нема нигдје Бога до у Израиљу. Ево
узми овај дар!“ Али му Јелисије одговори: „Тако ми Бога
пред којим стојим, не ћу узети. Него иди смиром!“ Али
се Гијезије, слуга Јелисијев, полакоми на сре ро и злато
и на лијепо одијело, које господар његов не хтједе да
прими, те истрчи за Неманом, и рече му: „Посла ме
господар да ти кажем: ево, аш сад дођоше два сиромаха
пророка; дај за њих таланат сре ра и двије лијепе
хаљине.“ Неман му одговори: „Ево, узми два таланта!“ И
86
да му двије господске хаљине. Кад се Гијезије врати кући
и изиђе пред господара, запита га господар: „Гдје си
ио?“ А он одговори да није нигдје. Али му пророк рече:
„Мислиш да нијесам видио у духу својему кад човјек
сиђе с кола преда те? Зар је то ила згода да узмеш
сре ро и хаљине, те да купиш винограде и маслинике?
Али Неманова гу а да дође на те, и да на те и остане до
вијека!“ Тада изађе од њега, сав гу ав као да је снијег по
њему попао.

Једном кад је цар Израиљски војевао на цара Сирскога,

доказиваше пророк Јелисије цару својему све шта је у
околу Сирскоме и како је. Тада цар Сирски пошље
војску да опколи град Дотаим, гдје сјеђаше пророк, да
и ухватили човјека Божијега. Сирци се ноћу прикуче и
опколе град. И кад у јутру момак пророков рано урани, а
то сила притисла све поље око града са коњма и колима.
Тада момак повиче: „Јаох господару, што ћемо сад?“ А
он му одговори: „Не ој се: више је нашијех него
њиховијех.“ И Јелисије се помоли Господу и рече:
„Господе, отвори му сад очи да види!“ Тада Господ
отвори очи момку те погледа и види а планина пуна
огњенијех коња и кола око Јелисија.

„Нијесу ли то све духови који служе, послани да служе

онима којима ће допасти лаженство?“

46. Ропство Асирско.

87
Послије Ахава царовало је још дванаест царева над
десет племена. Али за мало. Један је у ијао другога, и
постајао цар мјесто њега; а тешко земљи гдје се често
цареви мијењају! Сирци удараху на Израиљце и паљаху
и плијењаху им земљу. И народ се не опамети. Што су
пророци већма викали и пријетили, то је народ све
већма падао у незна оштво и у езакоње. Најпослије
дођу Асирци, љути војници, те завладају земљом и
ухараче је. Цар Осија зада вјеру цару Асирскоме
Саламанасару да ће му харач плаћати, па вјеру погази.
Тада се расрди Саламанасар, и удари на Израиљце,
развали Самарију, и народ од десет племена одведе из
земље о ећане у Јерменску и у друге даљне земље
својега великога царства. Ово се зове ропство Асирско.
Само је нешто мало народа смјело остати. Него
Саламанасар пошље Сирце и Месопотамце и друге
незна ошце у опустјелу земљу, и да им свештеника који
их учаше како им се ваља Господа ојати. И тако се
сврши царство десет племена, и оно мало Израиљаца
што оста у Израиљској, помијеша се с дошљацима
незна ошцима, те тако постане народ Самарјански.

47. Пророк Јона.

И самијем Асирцима пошље Бог пророка из Израиља.

Главни град цара Асирскога зваше се Ниневија и ијаше
огат и красан град, око њега ијаше три дана хода. Тада
Бог рече Јони: „Устани и иди у велики град Ниневију, и
проповиједај онамо, јер неваљалство њихово изиђе горе
88
к мени.“ Али Јона не послуша Господа, него пође на
другу страну морем. Тада Господ подиже олују, рекао и
распашће се лађа. На лађи се сви препадну и стану се
молити сваки својему огу; и ствари своје по ацају у
море да и лађа лакша ила. А Јона лежаше доље у лађи
и спаваше. Тада викне нањ господар од лађе: „Шта! ти
спаваш? Устани и моли се Богу својему.“ И људи рекоше
један другоме: „Хајде да ацимо ждрије , да видимо са
кога је ова несрећа.“ И ждрије паде на Јону, и он им
рече: „Баците ме у море, те ће вам море утолити.“ Тада
се помолише Богу говорећи: „Немој да пропаднемо
заради душе овога човјека; нити нам упиши у гријех
праве крви!“ Па аце Јону у море, и утоли море онај час.
Али се људи веома ојаху Господа, те му се помоле и
принесу жртву. А Јону велика једна ри а прогута; али га
Бог сачува у животу, и послије три дана и три ноћи
из аци га ри а на сухо. Тада по други пут рече Бог Јони:
„Иди у град Ниневију, и проповиједај им као што сам ти
прије казао.“ Тада Јона отиде у Ниневију, и стане викати
улицама: „ Још четрдесет дана пак ће Ниневија
пропасти.“ Народ повјерује ријечи пророковој и
поплаши се, те запосте и о уку се у вреће од тешкога
кајања; цар скине са се е царску хаљину и заповједи: „И
људи и животиње да посте, и једнако Богу да се моли, и
сваки да се поврати са својега злога пута, не и ли Бог
несрећу уклонио.“ И Бог се смилује на град и не уде му
ништа. Али Јони уде жао гдје се Бог смилова, и рече:
„Боље и ило да умрем него што живим.“ И изиђе иза
града и начини коли у да види шта ће ити од града.
89
Тада преко ноћ заповједи Бог те никне тиква, која до
зоре узрасте и постане као сјеница са де елим хладом.
Јона се тикви врло о радује; али други дан заповједи Бог
те дође црв и подгризе тикву, и кад сунце пригрије,
тиква усахне. Тада стане сунце Јону пећи, и он по други
пут пожели да умре. А Бог му рече: „Жао ти је тикве ?“
Јона одговори: „Жао ми је до смрти.“ И рече Бог: „Те и
је жао тикве, које мијеси ти одгајио, него сама једну ноћ
узрасте а другу усахну: а мени да не уде жао Ниневије,
великога града, у којему живи више од сто и двадесет
хиљада људи, који још не знају ни шта је десно ни шта
је лијево, а сувише још толика стока!“ —

48. Пошљедњи цареви у царству Јудејскоме.

Пошто се царство раздијели, измијени се на пријестолу

Давидову у Јерусалиму за 372 године двадесет царева, и
царство Јудејско одржа се преко сто година дуже од
царства осталијех десет племена. Али и међу
Давидовијем потомцима ијаше више царева ез ожника
и незна ожаца него по ожнијех, и врло је мало међу
њима свијетлијех имена као што су Јосафат и Језекија и
Јосија.

Ахаз начини Валу олтаре по улицама Јерусалимскијем;

врата на кући Господњој закључа, те црква Божија
постане као пуста кућа, која нема господара него стоји
на продају. Језекија, по ожни син ез ожнога Ахаза,
опет отвори врата на кући Господњој, очисти Јерусалим
90
од идола, и позове народ од десет племена да се о рате к
Богу својијех старијех и да дођу да празнују пасху. За
његова владања настало је Асирско ропство; и много
хиљада Израиљаца јежећи од Асираца дођу у земљу
Јудину, те царство његово још оље ојача. Сенахирим
цар Асирски, који је послије Саламанасара настао,
пошље војску на земљу Јудину и освоји све градове и
опколи Јерусалим. Али кад се почне ругати Богу живоме,
Језекија раздере на се и хаљине и стане се молити Богу
Израиљеву; тада изиђе анђео Господњи и за једну ноћ
по ије у околу Асирском сто и осамдесет и пет хиљада
људи; и гле, сјутрадан стајаше све пуно мртваца. Тада се
Сенахирим дигне и врати се натраг у Ниневију. У оно
вријеме раз оли се Језекија на смрт, и пророк Исаија
дође к њему и рече му: „Нареди за кућу своју, јер ћеш
умријети.“ А Језекија стане плакати и молити Господа да
и му још мало продужио вијек. И кад Исаија пође кући,
рече му Господ: „Врати се натраг и реци Језекији: овако
вели Господ: чуо сам молитву твоју и видио сузе твоје;
ево ћу ти дати вијека још петнаест година.“ Тада начини
Исаија мелем од смокава и привије Језекији на рану; и за
три дана оздрави цар и отишавши у цркву захвали Богу
што га је исцијелио.

Језекијин неваљали син Манасија за педесет и неколико

година својега владања поквари опет све што је по ожни
родитељ његов ио учинио, и ували народ опет у
незна оштво. На свршетку својега вијека западне у
ропство у Вавилон. Тада се покаје, и Бог га услиши, те
91
опет задо ије царство своје и одмах укине
идолопоклонство у Јерусалиму. Амон, син Манасијин,
ио је гори од свију што су прије њега царовали, али му
царство не јеше за дуго. Послије двије године дана
настане цар Јосија, дијете од осам година. Сад опет
сјеђаше на пријестолу Давидову цар по Божијој вољи.
Првијех осам година поред њега земљом управљаше
свештенички поглавар, и до двадесете године своје
очисти Јерусалим и сву Јудеју од идола, и на ново
оправи кућу Господњу. И гле! спремајући по цркви нађу
књигу које још од Манасијина времена ијаше нестало,
и већ је или за оравили; то јеше књига Мојсијева.
Одмах је прочитају цару. Кад цар чује како књига
пријети, чудо и страх спопадне га, те раздере хаљине на
се и. Али му Бог по једној пророчици поручи: „Кад ти је
срце одмекнуло чувши што књига каже, за то ћеш на
миру у гро лећи, и не ћеш очима својима видјети
несреће коју ћу послати на то мјесто.“ Сад још већина
прионе Јосија да народ уреди са свијем по закону
Мојсијеву. Скупи скупштину и заповједи те се прочита
скупштини све што књига каже, и завјетује се Господу са
свијем народом. И његов труд и посао отиде и изван
царства Јудејскога: јер и у Ветиљу раскопа олтар, и
повади кости из гро ова, и спали их на олтару по ријечи
Господњој, коју је онај човјек Божји олтару изрекао.
Али кад Јосије нестане, рзо све удари натраг. Два сина
његова и два унука за мало времена један за другијем
измијене се на пријестолу у Јерусалиму, и сва се четири

92
з аце, и по хиљаду знакова могаше се познати да се већ
прикучује пошљедње вријеме.

49. Пророци.

Људи који су прорицали ове знаке и казивали народу

шта значе, звали су се пророци. Њихове есједе многе
стоје и данас у и лији. Њихов је посао ио учити народ
да позна Бога, и поправљати што су често цареви и сами
свештеници кварили у народу. Бог је подизао оваке
пророке како у царству Израиљеву тако и у Јудину и у
Јерусалиму, и како између највећијех сиромаха у народу
тако и између највеће господе. Исаија и Данило или су
од царске крви; Јеремија и Језекиљ од свештеника;
Илија, Јелисије, Јона и Михеј или су прости људи: а
Амос сиромашни говедар. Још док је царство
Вавилонско ило мало и нејако, казао је напријед
пророк Исаија да ће рзо узрасти и осилити, али је рекао
и да ће се наћи још јачи цар те ће га развалити, и да ће
се тај цар звати по Персијски Кир. Јеремија је прорекао
да ће Јерусалим раскопати Халдејци, и казао је за колико
ће година остати пуст. Али он је говорио да се то
мимоћи може: за то их је свјетовао да се поправе еда и
их како поги ија минула. Пророк Језекиљ свјетовао је
заро љенике у Јерменској, који су већ сто година онамо
или, и као и Јудејци чекали да Бог укине царство
Вавилонско: „Сад још није вријеме да се поврати
царство Израиљско, него ће још и остали народ наскоро

93
за нама у ропство.“ Али ни њему Израиљци нијесу
вјеровали као ни Јудејци што нијесу вјеровали Јеремији.

Врло је знатно како су пророци говорили све у

приликама. Јеремија је пророк често узимао лончара за
прилику. „Што се чини с нечистом здјелом ? — махне се
њоме па се изврне: тако ће се и Јерусалим изврнути.“
Другом вељаше: „Видјех лончара гдје гради лонце, и
лонац који грађаше раз и му се у рукама; а он га онда
са и у гуку и начини други од њега. — Зар ја не могу
тако од вас учинити, Израиљци, вели Господ! Гле, шта је
земља у руци лончаревој, то сте ви, Израиљци, у мојој
руци.“ Опет други пут купи н лончара лијеп крчаг, и
пред старјешинама народнијем и првијем свештеницима
аци га на земљу те прсне на комаде, па им рече: „Овако
вели Господ: каогод што се суд лончарски раз ије, те не
може више ити читав, тако ћу раз ити овај народ и овај
град; и куће и дворови у Јерусалиму развалиће се, за то
што су се на крововима њиховијем приносиле идолима
жртве.“

50. Ропство Вавилонско.

Јудејци, и који су вјеровали и који нијесу, сад почну

осјећати да се све навршује што су пророци прорицали.
Појаве се Халдејци, народ љут и силан, и развале красни
град Јерусалим. Али су у томе и судови Божији полако
долазили. Навуходоносор, цар Халдејски, најприје
ухарачи Јудеју, и одведе у Вавилон цара Јехонију и десет
94
хиљада ратника и знатнијих људи и све коваче и
дрводјеље. И мјесто Јехоније постави другога цара, и
тако остане Јудејско царство још за десетину година.
Али Седекија отпадне од цара Халдејскога и стане
тражити у Мисираца да га ране од Навуходоносора;
тада војска Халдејска удари у Јудејску и притисне сву
земљу. Двије године ранили су Јудејци свој град: за то
је вријеме ила у граду така глад да су мајке своју дјецу
клале те јеле. Најпослије продру непријатељи у град.
Седекију у јежању ухвате Халдејци, те се з уде на њему
што је рекао пророк Језекиљ: „да ће доћи у Вавилон и
ондје умријети, а видјети га неће.“ Халдејци му ископају
очи, и пошљедње што је могао видјети ило је како су
му синове погу или; по том га одведу у Вавилон. А град
Јерусалим и цркву оплијене и све са земљом поравне,
закладе црквене пре роје и однесу у Вавилон у цркву
својега ога Вила; али за ковчег завјета нико није могао
дознати шта је од њега ило. Осим неколико знатнијех
људи, у које је Навуходоносор више вјере имао, и осим
неколико сиромаха, којијех се није тре ало ојати,
остале све дигне цар оданде и по царству Вавилонскоме
разаспе, као вјетар пљеву што разасипље, као што су
пророци казали.

Најзнатнији између онијех који су остали, ијаше

поштени Годолија, којега цар Вавилонски постави над
свом Јудејом. Али га Јудејци у ију. И пророку Јеремији
допусти цар да остане у Јудеји; и по том је на

95
развалинама Јерусалимскијем нарицао своје жалосне
пјесме.

51. Данило.

Ово ропство не тре а мислити да је тако ило да су

Халдејци чинили од Јевреја шта су хтјели. Они су много
оље живјели него што данас живе многи народи на
свијету. Они су имали једнака права с Халдејцима, и
могли су долазити до највећега господства и власти. Сам
Xавуходоносор узме неколико Јеврејскили младића и да
их на науке. Међу њима је ио Данило, Седрах, Мисах и
Авденаго, које Навуходоносор послије учини највећом
господом, те су својему народу помагали и ранили га, а
незна ошцима показивали право видјело познања
Божијега. Али је то тре ало најприје кроз невоље да
прође.

Они су држали за гријех јести она јела која им се

доношаху с Навуходоносорове трпезе, и за то намоле
својега старјешину те им допусти да једу само зеље и
мјесто вина само воду да пију. Ово им Бог лагослови те
уду здравији и јачи од осталијех; и кад дође вријеме те
пред цара изиђу, не нађе се ни један који и се с њима у
науци и у мудрости могао испоредити. Тако стану у
царску служ у.

Од силног плијена што је Навуходоносор са свију страна

ио скупио, начини златнога идола, од шездесет лаката у

96
висину. Кад су освећивали идола, скупе се сва господа из
свега царства. Телал викне: „Чујте, народе! кад чујете
тру е да затру е и свирке да засвире, и гусле да загуде,
тада попадајте сви ничке и поклоните се златноме идолу,
којега цар Навуходоносор подиже. А ко не падне и не
поклони се, онај час иће ачен у пећ зажарену.“ Тек
што се сврши освећивање, туже цару Седраха, Мисаха и
Авденага, да се нијесу хтјели поклонити идолу, него су
стајали кад је сав народ ничке попадао. Навуходоносор
дозове их преда се и рече им: „Шта! зар ви не ћете да
служите Богу мојему? Хајде да видимо тога Бога који
вас може из авити из мојијех руку!“ А они му одговоре:
„Бог наш, којему ми служимо, може нас извадити из
пећи зажарене и из авити из твојијех руку; па и то да не
учини, опет знај да се твојему златноме идолу не ћемо
поклонити.“ Тада се Навуходоносор врло расрди, и
заповједи те седам пута већма пећ ужаре, па онда их
свежу и онако у ка аницама и у о ући и под капама и
осталим хаљинама аце их у зажарену пећ. Док их
по ацају у пећ, од тешке јаре мртви попадају они који су
их ацали; али Седрах, Мисах и Авденаго попадају усред
пећи онако везани и ништа им не уде. Тада се препаде
цар и рече својијем доглавницима: „Не ацисмо ли у
огањ три човјека? а сад ено их четири гдје иду по огњу и
није им ништа, и четврти још као да је син Божји.“ И
Навуходоносор приступи пећи на врата и викне:
„Седраше, Мисаше и Авденаго! слуге Бога највишега,
ходите напоље!“ Тада изиђу на поље, и ни коса им се на
глави није ила опалила, нити се могаше и најмање
97
осјетити паљевина на њима. Онда цар рече: „Хвала Богу,
који посла анђела својега и из ави слуге своје које су се
уњ уздале!“ И по свему царству изда заповијест: „Ко на
Бога Седрахова, Мисахова и Авденагова похули,
изгу иће главу.“ И овој тројици даде велику власт у
царству својему.

Колико је Навуходоносор пазио младога Данила, још га

је већма пазио син Навуходоносоров Валтасар, који по
смрти оца својега постане цар. Али га на највише
господство подигне Дарије Мидијанац поставивши га у
старости његовој својијем намјесником над трећином
царства својега, и мислећи све царство предати му. За то
стану Данилу друга господа завидјети и гледати како и
га сметнули с толикога господства. И не могући га ни за
што окривити осјете се његова огомољства, пак салете
цара те изда заповијест: „Ко се за тридесет дана осим
цара комегод огу или човјеку замоли, да се аци
лавовима.“ Данило и послије заповијести ове настави као
што је научио по три пута на дан молити се својему Богу
отворивши прозоре. Непријатељи његови одмах то
докажу цару. Цар и му ио радо опростио, али
непријатељи Данилови доказујући да се царска не
пориче, наговоре га те заповједи да аце Данила
Јавовима у јаму. „Бог твој,“ рече му цар, „којему
служиш, нека ти поможе.“ Врата на пећини запечати сам
цар својијем прстеном; али по том не могаше ништа
окусити, и сву ноћ не могаше тренути. Сјутрадан како
сване, отиде к јами и повиче: „Данило, слуго Бога
98
живога, може ли те Бог твој из авити из уста лавовијех?“
Данило му одговори: „Бог мој посла анђела својега, и
затвори уста лавовима, те ми ни мало не наудише.“ Тада
се цар врло о радује, и заповједи те Данила изваде из
јаме, па онда оне који су га оптужили или аци у њу. И
лавови нијесу им дали ни на земљу пасти, него их
шчепају и раскину. И Дарије изда заповијест: „По свему
царству мојему свак нека се оји Бога Данилова, јер он у
невољи помаже и из авља, и чини чудеса и на не у и на
земљи.“

52. Како је Јерусалим наново сазидан.

Седамдесет година по што се раскопа Јерусалим,

Персијски кнез Кир постане цар над Асиријом и Мидиом
и над Вавилонском. Одмах прве године својега владања
о јави свијем Јеврејима по својему царству да се могу
сло одно вратити у своју земљу, и град свој и цркву
наново сазидати. „Господ, Бог не ески,“ рече Кир,
„заповједи ми да му сазидам кућу у Јерусалиму; који од
вас мари за свој народ, нека иде у име Божије у своју
земљу.“ И пет хиљада и четири стотине златнијех
заклада, што су из цркве у Вавилон донесени, врати Кир
Исраиљцима натраг. Когод Јерусалима није ио
за оравио, сад се стане спремати на пут. Али се највише
Јудејаца и Израиљаца ијаше у Асирској и Вавилонској
намјестило и о огатило, те се само четрдесет и двије
хиљаде кућнијех старјешина, понајвише од племена
Јудина и Левијева, с поглаваром свештеничкијем Исусом
99
Јоседековим и са Зорававељем, Давидовим потомком,
врате на развалине Јерусалимске.

Дошавши онамо прво им је ило да начине олтар Богу

Израиљеву и да поставе темељ кући Господњој.
Свештеници се нареде с тру ама и стану хвалити
Господа. Али многи старци који су запамтили пређашњу
кућу, ризну плакати видећи колишна се сад почиње, и
тако се плач стараца и радосно пјевање млађијех људи
помијеша да се није могло једно од другога распознати.

У овоме тешком послу много је помагао пророк Агеј и

Захарија свјетујући народ и тјешећи и поучавајући. И
Самарјани су хтјели да им помажу зидати, али им
Јевреји нијесу дали; за то им Самарјани стану свакојако
сметати, и цару их опадати, а најпослије и с војском на
њих ударе, те пола народа остави зидање да се ране, а
они који остану да зидају, зидали су под оружјем. Ово је
ило послије Кира, за владања Даријева и
Артаксерксова. Дарије пошље књижевника Ездру из
Персије у Јерусалим, и да му све закладе из
Јерусалимске цркве што су још или заостали у
Вавилону, и он дошавши у своју домовину наново уреди
служ у Божију и свештенство и народне власти, као што
је ило у старо вријеме. И Неемија, који ијаше
доглавник цара Артаксеркса и имаше царске пивнице
под со ом, измоли се у цара, те га оправи у Јерусалим
мјесто се е, да понови разваљени Јерусалим. Јер црква,

100
истина, ијаше већ сазидана и куће пограђене, али град
још ијаше као како село.

Заиста су Персијски цареви пазили Јевреје. Силни цар

Артаксерксо имао је жену Јеврејку, по имену Естиру, и
преко ње је много до ра учинио Јеврејима у
Персијскоме царству. И кад Естирин ратучед Мардохеј
дозна и прокаже царици да су се некаки унтовници
договорили цара да у ију, изнајприје цар заповједи те му
само име упишу у царску књигу, и то му за онда уде сва
плата. Али послије неколико година Јеврејин Мардохеј
постане први до цара у Персијском царству на велику
срећу својега народа. Неемија докле је год ио у
Јерусалиму намјесник Персијскога цара, није купио за
се е од народа данка, него је још сваки дан гостио по сто
педесет гостију за својом трпезом. Свакоме је помагао и
давао од својега што је више могао, и ни од кога никад
није заискао да му што врати. Он се није клонио
никакога посла и труда. У зидању Јерусалима његове су
слуге радиле и помагале као макар ко други. И тако се и
старјешине народне и огатуни стану нањ угледати и
сиромашнијем дужницима стану враћати залоге и дугове
опраштати. Оваковијех је људи тре ало народу
Израиљскоме да и га за неко вријеме мало подигли, али
за онога који га управо шћаше подићи овако рече Господ
преко пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати анђела
својега, који ће приправити пут преда мном. И у један
пут ће доћи у цркву своју Господ, којега тражите, и

101
анђео завјета, којега иштете. Ево га! иде, вели Господ
сведржитељ.“

53. Додатак к приповијеткама из Старога

завјета.

По што се наново сазида црква Јерусалимска тре ало је

по пророштву Данилову још да прође до Христа четири
стотине и осамдесет и три године. И за то вријеме
дочекаше Јевреји доста и среће и несреће.

Александар велики поштоваше цркву и свештенике

јединога Бога на велико чудо својијех војвода. и чињаше
народу много до ра. По смрти његовој један од војвода
његовијех, по имену Птоломеј, начинивши се цар у
Мисиру, освоји земљу Јеврејску, и много хиљада Јевреја
одведе у Мисир у ропство. По смрти његовој син његов
учини Јеврејима много до ра, и заповједи те се преведе
свето писмо на грчки језик, и силно лаго на то
потроши.

Проживјевши више од сто година под Мисирскијем

царевима, потпадну под власт Антиоха цара Сирскога.
Антиох које премамљивањем које пријетњом превјери
много хиљада Јевреја те постану идолопоклоници. Али
су многи вољели на највећим мукама душу испустити, да
и о васкрсенију могли доћи у ољи живот.

102
Тада су се прославили Макавеји, јуначка породица. Они
отеше земљу испод туђе власти. Али сами за се е не
могући се одржати удруже се с Римљанима, који их
послије мало по мало ухараче, и у Јудејској земљи
поставе својега намјесника. То ожњи цар Ирод Едомац
управљао је земљом под римском власти. Он је ио врло
разуман човјек и велики јунак, али и велики крвопилац.
Његове удворице говораху да је он наново подигао
пријесто Давидов, али правијем Јеврејима срце пуцаше
од жалости гледајући гдје туђин над њима влада, и гдје
су Јевреји царство изгу или. Али су то аш држали за
знак да ће сад јамачно доћи јунак за кпјим ће народи
пристати, као што је отац Јаков прорекао.

Послије Малахије не појави се више ни један пророк,

који и јадне душе Божијим ријечима тјешио и хра рио.
За то још већма изгледаху о ећанога сина Давидова,
помазаника Божијега, који и пријесто Давидов опет
подигао и Римљане из земље изагнао. Али — друго им је
ваљало познати! Та још је пророк Исаија рекао: „Нијесу
Божије мисли као мисли људске, нити су путови Божији
као путови људски; него колико је од земље до не а
толико је од путова људскијех до путова Божијих, и од
људскијех мисли до мисли Божијих.“

Из Новога завјета.
1. Како се Гаврило јавио Захарији и Марији.

103
У вријеме Ирода цара Јудејскога ијаше у Јудеји један
свештеник по имену Захарија и имадијаше жену по
имену Јелисавету. Они ијаху о оје већ стари и не
имадијаху дјеце, а то ијаше онда велика несрећа. И кад
дође ред на Захарију да служи у цркви Јерусалимској,
аш кад уђе у светињу и пође да кади, јави му се ондје с
десне стране олтара кадионога анђео Господњи и рече му
да ће до ити сина, и да му надјене име Јован, који ће
многе синове Израиљеве о ратити ка Господу, и пред
месијом ићи у духу и сили Илијној, Захарија изнајприје
не хтјене вјеровати овоме чудновату гласу, него заиште
знак да је то истина. А анђео му одговори: „Ја сам
Гаврило што стојим пред Богом, и послан сам да
говорим с то ом. И ево, онијемјећеш и не ћеш моћи
говорити до онога дана док се не з уде што сам ти казао,
јер нијеси вјеровао мојијем ријечима.“ — Тако и уде.
Од онога часа Захарија остане нијем, и изишавши к
народу не могаше их да лагослови.

Послије шест мјесеци дође овај исти анђео у Назарет к

дјевојци по имену Марији и рече јој: „Радуј се,
лагодатна! Господ је с то ом, лагословена си ти међу
женама.“ —Смјерна Марија чувши ово поплаши се; али
анђео настави даље: „Не ој се, Марија! јер си нашла
милост у Бога. Ево, родићеш сина, и надјени му име
Исус. Он ће ити велики, и назваће се син највишега, и
даће му Господ пријесто Давида оца његова; и цароваће у
дому Јаковљеву до вијека.“ — А кад Марија запита како
ће то ити кад она не зна за мужа, одговори јој Гаврило:
104
„Дух свети доћи ће на те е, и сила највишега осјениће
те; за то и оно што ће се родити иће свето и назваће се
син Божји. Јер у Бога нема ништа што не може ити.“ —
Марија смјерно прими милостиво о ећање Господње, и
анђео отиде од ње. Иза тога одмах отиде Марија к
Јелисавети, жени Захаријној, у госте. Како је поздрави,
напуни се духа светога, и назва је мајком Господа
својега. А Марија јој рече: „Велича душа моја Господа;
и о радова се дух мој Богу спасу мојему; што погледа на
понижење слушкиње своје; јер гле, од сад ће ме звати
лаженом сви нараштаји; што ми учини величину силни
и свето име његово.“

Послије три мјесеца дана врати се Марија кући својој у

Назарет. А Јелисавета роди сина, као што ијаше
Захарији преко анђела о ећано. И у осми дан дођоше да
о режу дијете и да му име надјену. Пријатељи шћадијаху
да му надјену очино име Захарија, а мати опет Јован.
Тада запитају оца, који још једнако нијем ијаше, како
и он хтио, а он заиште дашчицу да напише, и пишући
одријеши му се језик и рече: „Јован му је име.“ Од тога
до а опет говораше, и који год чуше за то сви се чудише.
„Шта велиш шта ће ити од овога дјетета?“ говораху
људи један другоме. Захарија пак напуни се духа
светога, и пророкова говорећи: „Благословен Господ Бог
Израиљев шта походи и из ави народ свој, као што
говори устима светијех пророка својијех, и опомену се
светога завјета својега, и клетве којом се клео Авраму
оцу нашему. И ти, дијете, назваћеш се пророк највишега:
105
ићи ћеш напријед пред Господом, да му приправиш пут,
и да народу његову покажеш спасење у опроштењу
гријеха!“

А Јован растијаше, и јачаше духом, и ијаше сам у

пустињи дотле док се не показа народу Израиљскоме.

2. Рођење Исусово.

У оно вријеме изиђе заповијест од Римскога ћесара

Августа да се препише сав народ у његову царству: и
тога ради тре аше у земљи Јеврејској свак да иде онамо
гдје су му стари живјели. Марија ијаше од старине
царскога рода Давидова, али род њезин ијаше пострадао
и осиромашио, а тако и Јосиф, њезин зручник, ијаше
дрводјеља у Назарету. Јосифу се јави у сну анђео и рече
му да ће Марија родити сина, и да му надјене име Исус
(спаситељ или из авитељ), јер ће он из авити свој народ
од гријеха њиховијех, и заповједи му да узме Марију.
Тада пође Јосиф с Маријом у град Витлејем. гдје је од
старине живјела Давидова лоза, и тада се изврши што је
прорекао пророк Михеј: да ће се у маломе Витлејему
родити месија, цар Израиљски. Кад они дођу у Витлејем,
а то све куће и гостионице већ пуне гостију, те они не
имајући куд склоне се у једну коњушницу. Ондје Марија
роди својега сина првенца, и пови га и метну га у јасли.
Тако, као сиромашно, нејако дјетешце у јаслима лежаше
онај који сад сједи на највишему пријестолу! Осим

106
Јосифа и Марије нико не знадијаше за то, нити ко зањ
питаше.

Али се то опет рзо разгласи. У ономе крају ијаху у

пољу пастири и чуваху ноћу стадо своје. И у један пут
сину велика свјетлост и из свјетлости стаде међу њих
анђео Господњи и рече им: „Ево, јављам вам велику
радост, која ће ити свему народу. Јер вам се данас роди
спас, Христос Господ, и то овдје одмах у Витлејему.
Ондје ћете наћи дијете повито гдје лежи у јаслима.“
Истом он то изговори, а то сви анђели Господњи
о ретоше се ондје пјевајући: „Слава на висини Богу, и на
земљи мир, међу људима до ра воља!“ — По том анђели
отиду од њих опет на не о; а они још ону ноћ одмах
похите у Витлејем, и нађу све како им је анђео казао, и
приповједе Јосифу и Марији шта су у пољу видјели, а и
многима другијем људима. И сви се дивише томе; а
Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу
својему.

У осми дан по рођењу о режу дијете и надјену му име

Исус.

А кад му се наврши четрдесет дана, донесоше га у

Јерусалим у цркву, као што је ио закон. А у Јерусалиму
ијаше један по ожан старац, по имену Симеун; њему
ијаше свети дух казао да не ће прије умријети док не
види месију. И онај дан каза му дух свети те дође у
цркву, и узе Исуса на руке и рече: „Сад отпушташ с

107
миром слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер
видјеше очи моје спасење твоје.“ — Марији пак рече:
„Гле! овај лежи да многе о ори и подигне, и да уде знак
против којега ће се говорити; и те и самој про ошће
нож душу, да се открију мисли многијех срца!“

И једна стара пророчица, Ана, приступи и хваљаше

Господа и говораше за њега свима који чекаху спасења у
Јерусалиму.

3. Мударци од истока.

За што су Јосиф и Марија послије овога опет у Витлејем

отишли и ондје стајали, не зна се; еле они стајаху у
Витлејему, а то дођу мударци од истока питајући: „Гдје
је цар Јудејски што се родио? Јер смо видјели његову
звијезду на истоку, и дошли смо да му се поклонимо.“
Тако питајући дођу у Јерусалим мислећи да ће се то
ондје нај оље знати. Од четири хиљаде година чека се
месија: па сад на једанпут пуче глас да се је родио. Али
Ирод мјесто да се томе о радује, он се уплаши, и сав
Јерусалим с њим, — јер им срце не ијаше чисто. Ирод
са равши све главаре свештеничке и књижевнике
народне, запита их гдје ће се родити месија. А они
знајући до ро књиге пророчке одмах рекоше: „У
Витлејему; тако вели пророк Михеј.“

Онда Ирод дозва мударце, и испитиваше их кад се

појавила звијезда, па их посла у Витлејем говорећи:

108
„Идите и распитајте до ро за дијете, па кад га нађете,
јавите ми да и ја идем да му се поклоним.“ Али друкчије
мишљаше Ирод.

Мударци још оно вече пођоше даље, а то и звијезда коју

су видјели на истоку, иђаше пред њима докле их доведе
гдје јеше дијете. И они падоше пред Исусом и
поклонише му се; па отворише даре своје, и дариваше га
златом и тамјаном и смирном. Али се у Јерусалим више
не вратише, него примивши у сну заповијест од Бога,
другијем путем отидоше у своју земљу. Тада се Ирод
разгњеви врло, јер мишљаше да погу и новога цара, а
сад не знадијаше како ће га наћи. Да му не и измакао,
посла те по ише сву дјецу по Витлејему и по свој
околини од двије године и ниже. Какво тада онамо јеше
ридање и јаукање! Али Ирод опет што шћаше не учини;
за то се Бог постара! Јер како мударци отидоше, каза
анђео Господњи Јосифу у сну: „Устани, узми дијете и
матер његову па јежи у Мисир, и уди онамо док ти не
кажем; јер Ирод хоће дијете да погу и.“ И Јосиф
уставши још ону ноћ узе дијете и матер његову и
по јеже у Мисир. А по смрти Иродовој дође опет анђео
и рече Јосифу: „Сад опет можеш ићи у своју земљу; јер
су изумрли који су тражили душу дјетињу.“ — И тако се
опет врате и дођу у Назарет и ондје остану.

4. Исусово дјетињство.

109
Дјечица која ово ушчитају, пожељеће да чују што од
дјетињства Исусова: како је он родитеље своје слушао и
са својијем се врсницима пазио, како је и шта је радио,
како и чим се играо? Али од тога у и лији не стоји
много. До дванаесте године његове она само ово каже:
„Дијете Исус растијаше, и јачаше у духу, и пуњаше се
премудрости, и лагодат Божија јеше на њему.“ Али у
ово мало ријечи казано је више него другоме за сав вијек
што и се могло казати; о кад и се овако могло казати за
свако дијете! Али ако и јесте у њему Бог ио, опет је он
ио дијете као и остала дјеца. И он је гладњео и жедњео
и морио се, и њему је на очи санак падао; и њему је
ваљало учити, и он је мало по мало дошао до онога што
је знао; али је он ио послушан и помњив, те му је све
ило лакше. Упорност ни лакоумност ни пакост никад се
не могаше на њему опазити, јер он немаше у срцу
гријеха као ми. Нарочито ијаху му веома миле ријечи
Божије, и веома их радо читаше, али и мишљаше о
ономе што читаше. Ово се види из једне приповијетке
јеванђелиста Луке.

Родитељи Исусови иђаху сваке године у Јерусалим о

празнику пасхе. И кад му и дванаест година, дођоше
они у Јерусалим по о ичају празника. И кад дане
проведоше и они се вратише, оста дијете Исус у
Јерусалиму; и не знадоше родитељи његови; него
мислећи да је с друштвом, отидоше дан хода, и стадоше
га тражити по род ини и по знанцима. И не нашавши га
вратише се натраг у Јерусалим да га траже. И послије три
110
дана нађоше га у цркви гдје сједи међу учитељима, и
слуша их и пита их. Он не шћаше још другијех да учи,
него питаше да и сам што научио. И сви који га
слушаху, дивљаху се његову разуму и одговорима. И
видјевши га родитељи зачудише се, и мати његова рече
му: „Сине! шта учини нама тако? Ево отац твој и ја са
страхом тражисмо те.“ А он им рече: „За што сте ме
тражили? Зар не знате да мени ваља у оном ити што је
оца мојега“ (и радити што ми отац рече). Јер га дух
Божји ијаше у цркву упутио. — Али они не разумјеше
ријечи што им рече. И Исус сиђе с њима и дође у
Назарет; и ијаше им послушан. И мати његова чуваше
све ријечи ове у срцу својему. И Исус напредоваше у
премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.

5. Како је Исуса Јован крстио и ђаво кушао.

Кад Јован нарасте човјек, дође му у пустињи од Бога

заповијест да изиђе у народ Израиљски. И он дође у
околину Јорданску проповиједајући крштење покајања
за опроштење гријехова, и говорећи: „Покајте се, јер се
при лижи царство не еско.“ А Јован имаше хаљину од
длаке камиље и појас кожан око се е; а храна његова
ијаше скакавци и мед дивљи.

Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудејска, и он их

кршћаваше у Јордану и исповиједаху гријехе своје. И
многи мишљаху да је он о ећани месија, али им Јован
рече: „Ја вас кршћавам водом; а онај што иде за мном,
111
јачи је од мене: ја нијесам достојан њему о ућу
одријешити; он ће вас крстити духом светијем и огњем.“

У то вријеме јеше Исусу настала тридесета година. Па и

он дође из Галилеје на Јордан к Јовану да се крсти. А
Јован рањаше му говорећи: „Ти тре а мене да крстиш, а
ти ли долазиш к мени?“ А Исус му одговори: „Остави
сад, јер тако нам тре а испунити сваку правду.“ Тада га
крсти Јован; и кад Исус пође из воде, гле! отворише се
више њега не еса, и дух Божји као голу сиђе нањ, и
зачу се глас с не а говорећи: „Ово је син мој љу азни
који је по мојој вољи!“

По том Исуса одведе дух у пустињу да га за четрдесет

дана ђаво куша, и он ијаше са звјерињем и не једе
ништа за то вријеме. А кад се наврши четрдесет дана,
тада огладње. И приступи к њему ђаво и рече: „Ако си
син Божји, реци да камење ово хље ови постану.“ А
Исус му одговори; „У писму стоји: не живи човјек о
самом хље у, него о свакој ријечи која излази из уста
Божијих.“ Тада га одведе ђаво у свети град и постави га
на врх цркве, па му рече: „Ако си син Божји, скочи доље!
јер у писму стоји да ће анђелима својима заповједити за
те е и узеће те на руке, да гдје не запнеш за камен ногом
својом.“ А Исус му рече: „Али и то стоји у писму: немој
кушати Господа Бога својега.“

Тада га опет одведе ђаво на гору врло високу, и показа

му сва царства овога свијета и славу њихову у тренућу

112
ока, па му рече: „Све ово даћу те и, ако паднеш и
поклониш ми се; јер је мени предано, и коме ја хоћу
даћу.“ Тада му рече Исус: „Иди од мене, сотоно! јер у
писму стоји: Господу Богу својему поклањај се и њему
једноме служи!“

И тако ђаво свршивши све кушање, отиде од њега, и гле,

анђели приступише и служаху му.

6. Апостоли. Свад а у Кани.

Јован стајаше на Јордану са двојицом ученика својијех,

и видјев Исуса гдје иде, рече: „Гле, јагње Господње!“
Тада о а ученика отиду за Исусом; а Исус о азрев се
рече им „Шта ћете?“ А они му рекоше: „Учитељу! гдје
стојиш?“ Исус им одговори: „Ходите и видите!“ И они
отидоше и осташе у њега онај дан. Ова двојица ијаху
Јован и Андрија. И Андрија нађе најприје рата својега
Симона, и рече му: „Ми нађосмо месију,“ и доведе га к
Исусу. А Исус погледавши нањ рече му: „Ти си Симон,
син Јонин, ти ћеш се звати Кифа“ (то ће рећи Петар, то
јест камен). Сјутрадан нађе Исус Филипа, и рече му:
„Хајде за мном!“ А Филип нађе Натанаила, и рече му:
„За кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо га.
Исуса сина Јосифова из Назарета.“ А Натанаило рече:
„Из Назарета може ли ити што до ро?“ А Филип му
рече: „Ходи и види.“ — Исус видјевши Натанаила гдје
иде к њему, рече зањ: „Ево правога Израиљца, у коме
нема лукавства!“ Рече му Натанаило: „Како ме
113
познајеш?“ Исус му одговори: „Прије него те позва
Филип, видјех те кад ијаше под смоквом.“ Натанаило
повика: „Рави! ти си син Божји, ти си цар Израиљев.“ А
Исус му рече: „Што ти казах да те видјех под смоквом,
за то вјерујеш; видјећеш више од овога.“

Послије три дана и свад а у Кани Галилејској, и ондје

јеше Марија, мати Исусова. А позван јеше и Исус и
ученици његови на свад у. И кад неста вина, рече
Марија Исусу: „Немају вина.“ А Исус јој рече: „Још није
дошао мој час“ (да одлазим). Рече мати његова к
слугама: „Штогод вам рече чините.“

А ондје ијаше шест воденијех судова од камена. И Исус

рече слугама: „Напуните судове воде!“ И напунише их до
врха. И рече им: „Захватите сад и носите куму.“ У томе
прометну се вода у вино. Кад кум окуси од вина, које је
постало од воде, не знадијаше одкуда је, па зовну
женика, и рече му: „Свак најприје до ро вино износи, а
кад се гости опију онда рђавије; а ти си сачувао до ро
вино дослије.“ — Ово ијаше прво чудо које учини Исус
и показа њиме славу своју, по којој свагда од горега
оље чини. И ученици његови вјероваше га.

7. Самарјанка.

Једном јеше Исус о празнику пасхе у Јерусалиму, и

идући преко Самарије натраг у Галилеју, дође лизу
града Самаријскога који се зове Сихар; а ондје ијаше

114
извор Јаковљев; и Исус уморан од пута сједне крај
извора. А ученици његови отиду град да купе јела. Тада
дође жена Самарјанка из града да захвати воде; па јој
рече Исус: „Дај ми да пијем.“ Јевреји се нијесу хтјели ни
мало мијешати са Самарјанима; за то се зачуди жена
чувши Исуса гдје иште од ње воде, и рече му: „Како
можеш искати од мене да пијеш, кад си ти Јеврејин, а ја
Самарјанка?“ Одговори јој Исус: „Да ти знаш ко у те е
воде иште, ти и искала у њега, и он и ти дао воду живу.
Ко пије од воде коју му ја дам, не ће ожедњети до
вијека.“ Жена не знајући да Исус говори за познање
истине а не за праву воду, рече му: „Господе, дај ми те
воде, да више не жедним нити да долазим овамо на
воду.“ — Рече јој Исус: „Иди зовни мужа својега!“
Одговори му жена: „Немам мужа.“ А Исус јој рече:
„Право си казала. Пет си мужева имала, и сад кога имаш
није ти муж.“ — Кад жена види како Исус за највеће
тајне њезине зна, одмах помисли да он не ће ити као
што су други људи, и да ће јој моћи казати која је вјера
оља, Јеврејска или Самарјанска, око чега су се онда
много препирали. И тако рече Исусу: „Господе, видим да
си ти пророк. Оци наши молише се Богу на овој гори а
ви Јевреји кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се тре а
молити: сад ко има право?“ — Одговори јој Исус:
„Вјеруј ми: иде вријеме, кад ће се прави огомољци
( или они Јевреји или Самарјани) молити оцу духом и
истином. Бог је дух и који му се моле, духом и истином
тре а да му се моле.“ Рече му жена: „Знам да ће доћи

115
месија; кад он дође казаће нам све.“ Рече јој Исус: „Ја
сам који с то ом говорим.“

Кад жена то чу, остави судове своје, и отрча рже у град

и рече људима: „Ево иза града има један човјек, који ми
каза све што сам год учинила, и највећу тајну; ходите и
видите: да није то месија.“ Тада изиђоше из града и
дођоше к њему, и намолише га те остаде у њих два дана
учећи их. И многи га вјероваше, и по томе жени
говораху: „Сад не вјерујемо више само за твоју есједу;
сами чусмо и познасмо да је овај заиста спас свијету,
Христос.“

8. Петров лов и статир.

Исус се намјести у Капернауму граду крај мора

Галилејскога. И једном кад стајаше крај мора и учаше,
належе к њему народ да слушају ријеч Божију. Тада
уљезе у једну лађу и учаше народ из лађе. А кад преста
говорити, рече Петру: „Хајде на ду ину, и аците мреже
своје те ловите.“ А Петар му рече: „Учитељу! сву ноћ
смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али кад ти кажеш,
ацићу мрежу.“ И ухватише велико мноштво ри а, и
мреже им се продријеше; те намагоше на друштво које
јеше на другој лађи да дођу да им помогну. И дођоше и
напунише о је лађе тако да се готово потопе.

Кад то видје Симон Петар, припаде ка кољенима

Исусовим говорећи: „Изиђи од мене, Господе! ја сам

116
човјек гријешан.“ Јер ијаше ушао страх у њега и у све
који ијаху с њим од мноштва ри а које ухватише. И
рече им Исус: „Не ојте се, одселе ћете људе ловити.“ И
извукавши о је лађе на земљу оставише све, и отидоше
за њим.

По том опет једном дође Исус са својијем ученицима из

Галилеје у Капернаум. Тада дођоше они што купљаху
новце које јеше дужан давати на цркву сваки Јеврејин
по што му се наврши двадесет година, и рекоше Петру:
„Зар ваш учитељ не ће платити дидрахме?“ А Петар
рече: „Хоће.“ И кад уђе у кућу, претече га Исус говорећи:
„Шта мислиш, Симоне? Цареви земаљски од кога
узимају порезе и хараче: или од својијех синова или од
туђинâ?“ Рече му Петар: „Од туђинâ.“ А Исус му рече:
„Дакле не плаћају синови. Али да их не са лазнимо, иди
на море, и аци удицу, и коју прву ухватиш ри у, узми
је, и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир (нешто више
од двије цванцике); узми га те им подај за ме и за се.“ —
Петар тако учини. Тако Исус у један пут показа и да је
покоран закону и да је господар од свијета.

9. Наука на гори.

Много народа долажаше к Исусу да га чују. Једном се

попе Исус на гору, и сједавши поче их учити говорећи:
„Благо онима који су сиромашни духом, који плачу, који
су кротки, који су гладни и жедни правде, који су
милостиви, који су чистога срца, који мир граде, које
117
прогоне мене ради и правде ради!“ А ученицима
својијема рече да су со и видјело свијету. И народ
увјераваше да није дошао да поквари закон Божји, него
још да покаже како га ваља по вољи Божијој
испуњавати. И учаше како ваља милостињу дијелити и
како се ваља Богу молити и постити, не пред људима да
нас они виде, него тајно, да само отац не ески види.
Ученицима казиваше да не са ирају се и лага на
земљи, јер срце хоће за лаго да прионе и нико не може
у један пут служити два господара, земаљскога и
не ескога. И аш за то да се превећ не рину ни за храну
и одијело, него да се ослањају на Бога, он ће се за то
ринути. „Погледајте на птице не еске,“ рече им; „нити
сију ни жњу, ни са ирају у житнице; па отац ваш
не ески опет храни их. А нијесте ли ви много
претежнији од њих?“ — „И за одијело што се ринете?
Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се,
нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломун у свој
слави својој не о уче се као један од њих. А кад траву по
пољу, која данас јест а сјутра се у пећ аца, Бог тако
одијева, а камо ли вас, маловјерни? — Иштите најприје
царства Божијега и правде његове, и ово ће вам се
додати.“ — Даље говораше Исус ученицима својим да не
суде на пречац раћи својој, него да свагда хране милост
што су од Бога до или и да се моле да и још више
до или. „Јер,“ рече им, „који је међу вама човјек у кога
ако заиште син његов хље а камен да му да? Или ако
ри е заиште да му да змију? Кад дакле ви зли удући,
умијете даре до ре давати дјеци својој, колико ће више
118
отац ваш не ески дати до ра онима који га моле?“ — По
том им говораше да се чувају лажнијех пророка, који се
с поља до ри чине, и да се клоне празнијех ријечи, јер са
самијем ријечима не може нико доћи у царство не еско;
и да није доста само слушати и знати ријечи његове, него
да ваља творити. Тако је и завршио Исус тада есједу
своју: „Којигод“ вели, „слуша ове моје ријечи и
извршује их, казаћу да је као мудар човјек који сазида
кућу своју на камену. Па кад удари дажд, и дођоше воде,
и дунуше вјетрови, и нападоше на кућу, она не паде; јер
јеше утврђена на камену. А који слуша ове моје ријечи
а не извршује их, он ће ити као човјек луд који сазида
кућу своју на пијеску. Па кад удари дажд, и дођоше воде
и дунуше вјетрови, и ударише у кућу, она паде, и распаде
се страшно.“

10. Чудеса Исусова.

Исус изиђе у Јерусалим на празник. А у Јерусалиму

јеше ања која се зваше Витезда, и око ње пет
тријемова, у којима лежаше мноштво олесника,
слијепијех, хромијех, сухијех који чекаху да се заљуља
вода. Јер анђео Господњи силажаше у одређено вријеме
у ању и мућаше воду. И који најприје улажаше по што
се замути вода, оздрављаше, макар каква олест да је на
њему. А ондје ијаше један човјек који тридесет и осам
година јеше олестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и
разумје да је већ толико олестан, рече му: „Хоћеш ли да
удеш здрав?“ — Болесник му одговори: „Господе!
119
немам човјека да ме спусти у ању кад се вода узмути; а
док ја дођем други сиђе прије мене.“ А Исус му рече:
„Устани узми одар свој и ходи!“ И одмах оздрави човјек,
и узевши одар свој хођаше.

По том дође Исус у Капернаум. Ондје у једнога

Римскога капетана ијаше слуга олестан на умору који
му јеше мио. Кад капетан чу за Исуса, посла к њему
старјешине Јудејске молећи га да му исцијели слугу. А
они дошавши мољаху га лијепо говорећи: „Достојан је да
му то учиниш; јер љу и наш народ и начини нам
з орницу.“ И Исус пође с њима. А кад већ ијаху лизу
куће, посла капетан к њему пријатеље говорећи му:
„Господе! не труди се, јер нијесам достојан да уђеш под
моју стреху; за то и не држах се е достојна да ти дођем;
него само реци ријеч, и оздравиће слуга мој. Јер и ја сам
човјек под власти, и имам под со ом војнике, па речем
једноме: „иди!“ — и иде; и другоме: „дођи!“ — и дође; и
слузи својему: „учини то!“ — и учини.“ А ти си, шћаше
да рече, силнији од нас људи, те можеш за цијело само
ријеч рећи, па да те слушају. — А кад то чу Исус, зачуди
се, и рече народу који иђаше за њим: „Кажем вам: ни у
Израиљу толике вјере не нађох.“ — И вративши се
послани нађоше олеснога слугу здрава.

Једном уљезе Исус у лађу с ученицима својима и рече

им: „Да пријеђемо на ону страну језера.“ И пођоше, и
кад иђаху он заспа. Тада се подиже велика олуја на
језеру, да се стаде лађа топити. И прикучивши се

120
ученици про удише га говорећи: „Помагај, Господе!
Изги осмо!“ А он им рече: „За што сте тако страшљиви,
маловјерни?“ Па устаде, и запријети вјетру и мору, и
поста тишина. А људи се чудише говорећи: „Ко је овај да
га слушају и вјетрови и море?“ — И дођоше мирно на
ону страну у земљу Гергесинску, и ондје два ијесна
опростивши Исус многијех ђавола, врати се натраг преко
мора у Капернаум. И онај се час разгласи да је код куће,
те се одмах скупише многи тако да не могаху ни пред
вратима да се спрате и он их учаше. И дођоше к њему с
узетијем кога ношаху четворица. И не могући
при лижити се к њему од народа, открише кућу гдје он
ијаше, и прокопавши спустише одар на којему узети
лежаше. А Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме:
„Синко! опраштају ти се гријеси твоји. Кажем ти, устани
и узми одар свој, и иди кући својој.“ И уста одмах, и
узевши одар изиђе пред свјема, тако да се дивљаху и
хваљаху Бога говорећи: „Нигда тога не видјесмо.“

11. Друга чудеса Исусова.

Једном иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим

иђаху многи ученици његови и мноштво народа. Кад се
при лижи вратима градскијем, и гле, изношаху мртваца,
који ијаше јединац у мајке, а мајка му ијаше удовица,
и народа из града много иђаше с њом. И видјевши је
Господ, сажали му се за њом, и рече јој: „Не плачи!“ —
И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше.
И рече Исус: „Момче, те и говорим, устани!“ И мртвац
121
сједе и стаде говорити. И Исус га даде матери његовој. А
страх о узе све, и хваљаху Бога говорећи: „Велики
пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој!“

Иза тога на скоро дође човјек по имену Јаир, који јеше

у Капернауму старјешина у з орници, и паде на кољена
пред Исусом, и мољаше га да дође у кућу његову; јер у
њега јеше јединица кћи од дванаест година, и лежаше
на умору. И Исус пође; а кад иђаше, туркаше га народ,
јер свак ијаше рад да је што лиже до њега. Међу њима
ијаше једна жена која дванаест година оловаше од
неке љуте олести, и све своје имање потроши на љекаре
и ни један јој не поможе. И приступивши са страг к
Исусу дотаче се скута од хаљине његове, јер говораше:
„Ако се само дотакнем хаљина његовијех, оздравићу.“
Тако се уздаше у Исуса. И заиста оздрави онај час. А
Исус рече: „Ко ме се дотаче?“ А ученици му рекоше:
„Видиш народ гдје те опколио и турка те, па питаш: ко
ме се дотаче?“ Али Исус опет рече: „Неко се дотаче
мене; јер осјетих силу која изиђе из мене.“ Тада жена,
кад то чу, задрхта се и клече пред њим, и каза све. А он
јој рече: „Не ој се кћери! вјера твоја поможе ти; иди с
миром!“ Док он још ово говораше, дође неко од куће
Јаирове говорећи му: „Умрије ти кћи, не труди учитеља.“
А кад чу Исус, одговори му и рече: „Не ој се, само
вјеруј па ће оживјети.“ И кад дође у кућу, не даде ни
једноме ући осим Петра и Јована и Јакова, и дјевојчина
оца и матере. А сви плакаху и јаукаху за њом. А Исус им
рече: „Не плачите, није умрла, него спава.“ И
122
подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши
све узе је за руку, и зовну говорећи: „Дјевојко, те и
говорим, устани!“ И поврати се дух њезин, и устаде
одмах.

12. Још друга чудеса Исусова.

Једном стече се око Исуса много народа, и кад их Исус

видје сажали му се, јер ијаху као овце ез пастира. И
поче их учити много. А кад и већ пред ноћ, приступише
к њему ученици његови говорећи: „Овдје је пусто
мјесто, а доцкан је већ; отпусти их нека иду у околна
села да купе се и хље а; јер немају шта јести.“ А Исус
им рече: „Подајте им ви нека једу.“ И рекоше му: „Већ
ако да идемо да купимо за двјеста гроша хље а, и да им
дамо да једу?“ А он им рече: „Колико хље ова имате?
Идите видите.“ И видјевши рекоше: „Пет хље ова и
двије ри е.“ Тада им Исус заповједи да их посаде све на
гомиле по трави. И посадише се све по сто и по педесет.
И узевши онијех пет хље ова и двије ри е погледа на
не о, и лагослови, па преломи хље ове, и даде
ученицима својима да раздаду народу; тако и оне двије
ри е раздијели свима. И једоше сви и наситише се. По
том рече ученицима својијем: „Скупите комаде што
претекоше да ништа не пропадне.“ И накупише дванаест
котарица пунијех. А онијех што су јели јеше људи око
пет хиљада, осим жена и дјеце.

123
По том ученици његови уљезоше у лађу и пођоше на
другу страну, а он оста ондје, па се попе на гору да се
моли Богу. И већ се ијаше смркло. А лађа јеше насред
мора у невољи од валова, јер ијаше противан вјетар.
Али у четврту стражу ноћи (ујутру рано) дође к њима
Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору
гдје иде, поплашише се говорећи: „То је утвара!“ А Исус
им се јави говорећи: „Не ојте се! ја сам; не плашите се!“
А Петар одговарајући рече: „Господе! ако си ти, реци ми
да дођем к те и по води!“ А он рече: „Ходи!“ И
изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу.
Али видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се
топити повика говорећи: „Господе помагај!“ И одмах
Исус пруживши руку ухвати га и рече му: „Маловјерни!
за што се посумња?“ — И кад уђоше у лађу, вјетар утоли.

Још и се много могло приповиједати од чудеса

Исусовијех, како је слијепима очи отворао, а глухима
уши; како је нијемима језик дријешио, гу аве чистио и
чинио да хроми ходе. Ово се све може читати у Новоме
завјету.

13. Велика грјешница и жена Хананејка.

Сад ево двије приповијетке од велике љу ави и од

велике вјере.

Симон фарисеј замоли Исуса да и о једовао у њега. А у

ономе граду јеше једна грјешница; дознавши она даје

124
Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе скленицу
мира; и ставши са страг код ногу његовијех плакаше, и
стаде прати ноге његове сузама, и косом од главе своје
отираше, и цјеливаше ноге његове и мазаше миром. А
кад то видје фарисеј који га је дозвао, рече у се и
говорећи: „Да је он пророк, знао и ко и каква га се жена
дотиче; јер је грјешница.“ Исус одговарајући рече му:
„Симоне! имам ти нешто казати.“ А он рече: „Учитељу
кажи.“ А Исус настави: „Двојица ијаху дужни једноме,
један јеше дужан пет стотина динара, а други педесет.
А кад они не имадоше да му врате, поклони о ојици.
Кажи који ће га од њих двојице већма љу ити ?“ Симон
одговори: „Мислим онај коме више поклони.“ А Исус му
рече: „Право си судио.“ И окренувши се к жени рече
Симону: „Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу, ни
воде ми на ноге нијеси дао; а она од како уђох не преста
цјеливати ми ногу. Уљем нијеси помазао главе моје; а
она миром помаза ми ноге. За то кажем ти: опраштају
јој се гријеси многи, јер је велику љу ав имала; а коме
се мало опрашта, има малу љу ав.“ А њојзи рече:
„Опраштају ти се гријеси; иди с миром!“

Ево сад друге приповијетке.

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске, да и се мало

одморио, јер народ једнако врвљаше к њему. Али се не
може ни ондје сакрити. Чувши зањ жена Хананејка што
у њезиној кћери ијаше дух нечисти, дође и паде к
ногама његовима молећи га да истјера ђавола из кћери

125
њезине. А Исус јој рече: „Стани да се најприје дјеца
нахране; јер није право узети хље од дјеце и ацити
псима.“ Исус је тијем шћаше да искуша. Али она
одговори: „Да, Господе! али и пси под трпезом једу од
мрва дјетињијех.“ И рече јој Исус: „О жено! велика је
вјера твоја; нека ти уде како хоћеш!“ И оздрави кћи
њезина од онога часа.

14. Смрт Јована крститеља.

По што Јован сврши свој велики посао, при лижи му се

крај, и постаде мученик за истину. А то је ило овако:

Цар Ирод ожени се Иродијадом женом Филипа рата

својега преко закона, и за тај гријех караше га Јован; и
Ирод га за то аци у тамницу, ако га и слушаше радо за
друго којешта. Кад Ирод на дан својега рођења даваше
вечеру, игра кћи Иродијадина пред гостима, и угоди
Ироду, и он јој с клетвом о рече дати штагод заиште. А
мати је научи, те му рече: „Дај ми овдје на кругу главу
Јована крститеља.“ И за рину се цар; али клетве ради и
онијех који се гошћаху с њим, заповједи јој дати, и
посла те посјекоше Јована у тамници. И донесоше главу
његову на кругу, и дадоше дјевојци, а дјевојка однесе
матери својој. По том дошавши ученици Јованови, узеше
тијело његово и укопаше га, и дођоше Исусу те јавише.

15. Приче Исусове.

126
Исус често говораше у причама, јер га народ ни онако не
и разумио. Али ученицима осо ито казиваше шта приче
значе, јер су они више марили за истину. Ево неколико
прича.

„Изиђе сијач да сије. И кад сијаше, једна зрна падоше

украј пута, и дођоше птице и позо аше их. А друга
падоше на каменита мјеста; и по што изникоше,
посахнуше, јер немаху влаге. А друга падоше на земљу
до ру, и доношаху род по сто.“ Рекавши ово повика: „Ко
има уши да чује нека чује!“

А ученици га запиташе за ову причу шта значи. И рече

им: „Сјеме је ријеч ожија. А оно су крај пута они који
слушају ријечи и одмах с радости и приме, али немају
коријена. За мало вјерују, а кад их потјерају, ударе
натраг. А што паде у трње, то су они који слушају; али
риге овога свијета и огатство и остале сласти загуше
ријеч и ез рода остане. А на до рој земљи — то су који
слушају ријеч и чувају у чистоме до роме срцу, и доносе
род подносећи свашта.“

Другу причу каза им и рече: „Царство је не еско као

човјек који посија до ро сјеме у пољу својему. А кад
људи поспаше, дође непријатељ његов и посија кукољ по
пшеници, па отиде. А кад ниче усјев и род понесе, онда
се показа и кукољ. Тада дођоше слуге домаћину и
рекоше му: „Господару, нијеси ли ти до ро сјеме сијао
на својој њиви? Откуда дакле кукољ?“ А он им рече:

127
„Непријатељ то учини.“ А слуге рекоше му: „Хоћеш ли
да идемо да га почупамо?“ А он рече: „Не; да не исте
чупајући кукољ почупали с њим и пшеницу. Оставите
нека расте о оје заједно до жетве, и у вријеме жетве
рећи ћу жетеоцима: са ерите најприје кукољ, и свежите
га у снопље да га сажежем; а пшеницу свежите у
житницу моју.“ И приступише ученици к њему говорећи:
„Кажи нам причу о кукољу на њиви.“ А он одговарајући
рече им: „Који сије до ро сјеме оно је син човјечији. А
њива је свијет. А до ро сјеме синови су царства. А
кукољ синови су зла. А непријатељ који га је посијао
јест ђаво. А жетва је пошљедак овога вијека. А жетеоци
су анђели. Како што се дакле кукољ са ира, и огњем
сажиже, тако ће ити на пошљетку овога вијека. Послаће
син човјечији анђеле своје, и са раће из царства његова
све са лазни и који чине езакоње, и ациће их у пећ
огњену: ондје ће ити плач и шкргут зу â. Тада ће се
праведници засјати као сунце у царству оца својега. Ко
има уши да чује нека чује!“

16. Друге приче Исусове.

Другу причу каза им говорећи: „Царство је не еско као

зрно горушично које узме човјек и посије на њиви
својој; оно је истина најмање од свију сјемена, али кад
узрасте веће је од осталога поврћа, и уде дрво да птице
не еске долазе и сједају на гранама његовијем.“

128
Другу причу каза им: „Царство је не еско као квасац
који узме жена и метне у три копање рашна док све не
ускисне.“

„Још је царство не еско као лаго сакривено у пољу,

које нашавши човјек, од радости за то отиде и све што
имаше продаде и купи поље оно.“

„Још је царство не еско као човјек трговац који тражи

до ра исера. Па кад нађе једно многоцјено зрно исера,
отиде и продаде све што имаше и купи га.“

„Још је царство не еско као мрежа која се аци у море и

загра и од сваке руке ри е. Па кад се напуни извуку је
на крај, и сједавши из ирају до ре у судове а зле ацају
на поље. Тако ће ити на пошљетку вијека. Изићи ће
анђели и одлучиће зле од праведнијех, и ациће их у пећ
огњену. Ондје ће ити плач и шкргут зу â.“

Другу причу каза им:

„Царство је не еско као човјек домаћин, који у јутру

рано изиђе да наима посленике у виноград свој. И
погодивши се с посленицима по грош на дан посла их у
виноград свој. И изишавши у трећи сахат (у јутру око
девет сахата), видје друге гдје стоје на чаршији
еспослени, па и њима рече: „Идите и ви у мој виноград,
и што уде право даћу вам.“ И они отидоше. И опет
изиђе у шести и у девети сахат (у дванаест сахата и у

129
три), и учини тако. И у једанаести сахат (у вече у пет
сахата) изишавши, нађе друге гдје стоје еспослени, и
рече им: „Што стојите овдје вас дан еспослени?“
Рекоше му: „Нико нас не најми.“ Рече им: „Идите и ви у
мој виноград, и што уде право примићете.“ — А кад и
у вече, рече господар од винограда к приставу својему:
„Дозови посленике и подај им плату почевши од
пошљеднијех до првијех.“ И дошавши који су у
једанаести сахат најмљени примише по грош. А кад
дођоше први, мишљаху да ће више примити: и примише
и они по грош. И примивши викаху на господара
говорећи: „Ови пошљедњи само један сахат радише, и
изједначи их с нама који смо се читав дан мучили и
горјели.“ А он одговарајући рече једноме од њих:
„Пријатељу! ја те и не чиним криво; нијеси ли погодио
са мном по грош? Узми своје па иди. Или зар ја нијесам
властан у својему чинити шта хоћу? Зар те е мрзи што
сам ја до ар?“ — Тако ће ити пошљедњи први и први
пошљедњи. Јер је много званијех, а мало из ранијех.“

17. Још друге приче Исусове.

К Исусу долажаху сви цариници и грјешници да га чују.

И викаху нањ фарисеји и књижевници говорећи: „Овај
прима грјешнике и једе с њима.“ А он им каза причу ову
говорећи: „Који човјек од вас имајући сто оваца и
изгу ивши једну од њих не остави деведесет и девет у
пустињи и не иде за изгу љеном док је не нађе? И
нашавши дигне је на раме своје радујући се. И дошавши
130
кући сазове пријатеље и сусједе говорећи им: „Радујте се
са мном: ја нађох овцу изгу љену!“ Кажем вам да ће тако
ити већа радост на не у за једнога грјешника који се
каје, него ли за деведесет и девет праведника којима не
тре а покајање.“

Или која жена имајући десет динара, ако изгу и један

динар, не запали свијеће, и не помете куће, и не тражи
до ро док не нађе? И нашавши сазове другарице и
сусједе говорећи: „Радујте се са мном: ја нађох динар
изгу љени!“ Тако, кажем вам, ива радост пред анђелима
Божијима за једнога грјешника који се каје.“

И рече: „Један човјек имаше два сина, и рече млађи од

њих оцу: „Оче, дај ми дио од имања што припада мени.“
И отац им подијели имање. И по том до неколико дана
покупи млађи син све своје, и отиде у даљну земљу; и
онамо просу имање своје живећи еспутно. А кад
потроши све, постаде велика глад у оној земљи, и он се
нађе у невољи. И отишавши при и се код једнога човјека
у оној земљи; и он га посла у поље своје да чува свиње.
И он жељаше напунити тр ух свој рошчићима које
свиње јеђаху, и нико му их не даваше. Тада дође к се и и
рече: „Колико најамника у оца мојега имају хље а и
сувише, а ја умирем од глади! Устаћу и идем оцу
својему, па ћу му рећи: оче! сагријеших не у и те и, и
већ нијесам достојан назвати се син твој: прими ме као
једнога од својијех најамника! И уставши отиде оцу
својему. А кад је још подалеко ио, угледа га отац

131
његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и цјелива
га. А син му рече: „Оче! сагријеших не у и те и, и већ
нијесам достојан назвати се син твој.“ А отац рече
слугама својим: „Изнесите најљепшу хаљину и о уците
га, и подајте му прстен на руку и о ућу на ноге; и
доведите теле угојено и закољите, да једемо и да се
веселимо! Јер овај мој син јеше мртав, и оживје; и
изгу љен јеше, и нађе се.“ И стадоше се веселити.“

18. Богати и Лазар.

Тада им још приповједи и ову приповијетку:

„Бијаше један огат човјек, који се о лачаше у скерлет и

у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.
А ијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше
пред његовијем вратима сав гнојав, и жељаше да се
насити мрвама које падаху с трпезе огатога; али и пси
долажаху и лизаху гној његов. А кад умрије сиромах,
однесоше га анђели у наручје Аврамово; а умрије и
огати, и закопаше га. И у паклу кад јеше у мукама,
подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у
наручју његову, и повикавши рече: „Оче Авраме! смилуј
се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од
прста својега, и нека ми расхлади језик; јер се мучим у
овоме пламену!“ А Аврам рече: „Опомени се, синко, да
си ти примио до ро своје у животу својему, и Лазар опет
зло; а сад се он тјеши, а ти се мучиш. И преко свега тога
постављена је међу нама и вама велика пропаст, да они
132
који и хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они
отуда к нама.“ Тада рече: „А оно те молим, оче, да га
пошљеш кући оца мојега, јер имам пет раће: нека им
посвједочи, да не и и они дошли на ово мјесто мучења.“
Рече му Аврам: „Они имају Мојсија и пророке, нека њих
слушају.“ А он рече: „Не, оче Авраме! него ако им дође
ко из мртвијех, покајаће се.“ А Аврам му рече: „Ако не
слушају Мојсија и пророкâ, да ко и из мртвијех устане
не ће вјеровати.“

19. Дјеца и огатуни.

И доношаху к Исусу дјецу, да метне руке на њих. А

ученици рањаху онима који их доношаху. А Исус
видјевши расрди се и рече им: „Пустите дјецу нека
долазе к мени, и не раните им; јер је таковијех царство
Божије. Заиста вам кажем: који не прими царства
Божијега као дијете, не ће ући у њега.“ И загрливши их
метну на њих руке и лагослови их.

Мало за тијем приступи к Исусу један огат младић, и

клекнувши на кољена пред њим запита га: „Учитељу
лаги! шта ћу чинити да до ијем живот вјечни?“ А Исус
му рече: „Што ме зовеш лагијем? нико није лаг осим
једнога Бога. А десет заповијести знаш.“ А младић му
рече: „Учитељу! све сам ово сачувао од младости своје.
Шта ми још тре а?“ — А Исус погледавши нањ, омиље
му, и рече му: „Још ти једно недостаје: иди продај све
што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш лаго на не у;
133
па хајде за мном узевши на се крст.“ А кад то чу младић
поста жалостан јер јеше врло огат. И погледавши га
Исус рече ученицима својима: „Како је тешко огатима
ући у царство не еско!“

Али мало по том нађе се и такови огатун. Исус идући

пошљедњи пут у Јерусалим пролажаше кроз Јерихон. И
гле ондје ијаше човјек по имену Закхеј, који јеше
старјешина царинички, и јеше огат. И искаше да види
Исуса да га позна; али не могаше од народа, јер јеше
малога раста. И потрчавши напријед попе се на дуд да га
види, јер му је онуда тре ало проћи. И кад дође Исус на
оно мјесто, погледавши горе видје га, и рече му:
„Закхеју! сиђи рзо; јер ми данас ваља ити у твојој
кући.“ И сиђе рзо и прими га радујући се. И сви, кад то
видјеше, викаху нањ говорећи да грјешноме човјеку уђе
у кућу. А Закхеј стаде и рече Господу: „Господе! ево
пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога
занио вратићу онолико четворо.“ А Исус му рече: „Данас
дође спасење кући овој; јер је и ово син Аврамов. Јер је
син човечији дошао да нађе и спасе што је изгу љено.“

20. Милостив Самарјанин и немилостив

слуга.

Једном приступи к Исусу један књижевник и кушајући

га рече: „Учитељу! шта ћу чинити да до ијем живот
вјечни?“ Исус му напомене закон гдје стоји да тре а
љу ити Бога и лижњега. А књижевник шћадијаше да се
134
оправда, па рече Исусу: „А ко је лижњи мој?“ Мјесто
одговора приповједи му Исус ову приповијетку:

„Један човјек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га

ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па
отидоше, оставивши га пола мртва. А изненада силажаше
онијем путем некакав свештеник, и видјевши га прође. А
тако и Левит пролазећи онуда. Најпослије удари и
Самарјанин некакав, у којега се рањени Јеврејин
најмање уздаше. Али Самарјанин видјевши га сажали му
се, и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и
посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и
устаде око њега. И сјутрадан полазећи извади два гроша
те даде крчмару и рече му: „Гледај га, и што више
потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим.“ — Шта
мислиш дакле, који је од оне тројице ио лижњи овоме
што су га или ухватили хајдуци?“ — А књижевник
одговори: „Онај који се смиловао на њега.“ Тада му Исус
рече: „Иди и ти чини тако.“

А шта ће ити немилостиву човјеку? то показа Исус у

овој причи:

„Царство је не еско као цар који намисли да се

прорачуни са својијем слугама. И кад се поче рачунити
доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата
(око три милијуна талијера). И удући да немаше чим
платити, заповједи господар да га продаду, и жену
његову и дјецу и све што има, и да му се плати. Али

135
слуга тај паде и стаде му се молити: „Господару!
причекај ме, и све ћу ти платити.“ Тада се сажали
господару за тијем слугом, и пусти га и дуг му опрости.
А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својијех другара
који му јеше дужан сто гроша, и ухвативши га стаде га
давити говорећи: „Дај ми што си дужан.“ А другар његов
паде на кољена молећи му се да га причека. Али он не
хтје, него га одведе и аци у тамницу док не плати дуга.
Видјевши пак другари његови шта учини, жао им и
врло, и отишавши казаше господару својему. Тада га
дозва господар његов и рече му: „Зли слуго! сав дуг онај
опростих те и, јер си ме молио; није ли тре ало да се и
ти смилујеш на својега другара, као и ја на те што се
смиловах?“ И разгњеви се господар његов, и предаде га
мучитељима док не плати сав дуг свој. — Тако ће и отац
мој не ески учинити вама, ако не опростите сваки рату
својему од срца својијех.“

21. О смјерности.

Некима који мишљаху за се е да су праведни и друге

уништаваху каза Исус једноћ причу ову: „Два човјека
уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј а други
цариник. Фарисеј стаде и мољаше се овако: „Боже!
хвалим те што ја нијесам као други људи: хајдуци,
неправедници, прељу очинци, или као овај цариник.
Постим двапут у недјељи; дајем десетак од свега што
имам.“ А цариник издалека стајаше, и не шћаше ни
очију подигнути на не о, него се ијаше у прси говорећи:
136
„Боже! милостив уди мени грјешнику!“ —Кажем вам да
овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки
који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижује
подигнуће се.“

Другом опет приступише ученици к Исусу питајући: „Ко

је највећи у царству не ескоме?“ А Исус дозва дијете, и
постави га међу њих, и рече им: „Заиста вам кажем, ако
се не повратите и не удете као дјеца, не ћете ући у
царство не еско. Који се дакле понизи као дијете ово,
онај је највећи у царству не ескоме. И који прими
таково дијете у име моје, мене прима. Гледајте да не
презрете једнога од малијех овијех! Јер вам кажем да
анђели њихови на не есима једнако гледају лице оца
мојега не ескога.“

Послије тога једном ијаше Исус у цркви у Јерусалиму и

учаше народ говорећи: „Чувајте се књижевника, који иду
у дугачкијем хаљинама, и хоће да им се клања по
улицама, и траже првијех мјеста по з орницама, и
зачеља на гоз ама.“ Говорећи тако сједе према Божијој
хазни и гледаше како народ меће новце у Божију хазну.
И многи огати метаху много. И дошавши једна
сиромашна удовица метну двије лепте (око једне
крајцаре). И дозвавши ученике своје рече им: „Заиста
вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију
који мећу у Божију хазну. Јер сви метнуше од сувишка
својега; а она од сиротиње своје метну све што имаше.“

137
22. Прео ражење.

Исус пред што ће пошљедњи пут поћи у Јерусалим, узе

Петра и Јакова и Јована, и изведе их на гору високу саме.
И прео рази се пред њима, и засја се лице његово као
сунце, а хаљине његове посташе ијеле као снијег. И
показаше се Мојсије и Илија у слави, и говораху с
Исусом о изласку његову који му је тре ало свршити у
Јерусалиму. А Петар и који ијаху с њим ијаху заспали;
али про удивши се видјеше славу његову и два човјека
поред њега. Тада рече Петар Исусу: „Учитељу! до ро нам
је овдје ити: да начинимо три сјенице: једну те и, једну
Мојсију и једну Илији.“ Али не знадијаше шта говори,
јер ијаху врло уплашени. А док он још говораше, дође
о лак и заклони их. И чу се глас из о лака говорећи:
„Ово је син мој љу азни, који је по мојој вољи; њега
послушајте!“ И кад се чујаше глас нађе се Исус сам. А
ученици чувши падоше ничице и уплашише се врло. А
Исус приступивши дохвати их се, и рече: „Устаните, и не
ојте се!“ — И силазећи с горе заповједи им Исус
говорећи: „Ни ком не казујте што сте видјели док син
човјечији из мртвијех не устане.“

23. Лазар, Марта и Марија.

Сахат од Јерусалима с ону страну горе Маслинске ијаше

село по имену Витанија, и у њему три по ожне душе,
Лазар и сестре му Марта и Марија, које Исус пажаше, и

138
путујући често се к њима увраћаше. Тако кад им једном
дође у кућу, сви се кућани о радоваше. Марија сједе код
ногу његовијех и слушаше есједу његову; а Марта се
ијаше з унила како ће га дочекати. И приступивши к
Исусу рече му: „Господе! зар ти не мариш што ме сестра
моја остави саму да служим? Реци јој да ми поможе.“ А
Исус одговарајући рече јој: „Марта! Марта! ринеш се и
трудиш за много, а само је једно потре но. И Марија је
до ри дијел иза рала, који се не ће узети од ње.“

Идући Исус пошљедњи пут у Јерусалим дође му глас из

Витаније: „Господе! гле, онај који ти је мио олестан је.“
А кад чу Исус, рече: „Ова олест није на смрт, него на
славу Божију, да се прослави син Божији с ње.“ И оста
још два дана на оном мјесту гдје јеше. А по том рече
ученицима: „Хајдемо опет у Јудеју!“ Ученици му
рекоше: „Сад Јудејци шћадијаху да те у ију камењем, па
опет хоћеш да идеш онамо?“ — Исус одговори: „Ко дању
иде не спотиче се.“ По том им рече: „Лазар наш пријатељ
заспа; него идем да га про удим.“ Онда му ученици
рекоше: „Господе! ако је заспао, устаће.“ А Исус им рече
за смрт његову, а они мишљаху да говори за право
спавање. Тада им каза Исус управо: „Лазар умрије; него
хајдемо к њему.“ И тако пођоше. А Марта кад чу да Исус
иде, изиђе предањ и рече му: „Господе! Да си ио овдје,
не и мој рат умр-о.“ Исус јој рече: „Брат ће твој
устати.“ — „Знам,“ одговори Марта, „да ће устати о
васкрсенију у пошљедњи дан.“ А Исус јој рече: „Ја сам
васкрсеније и живот. Који вјерује мене ако и умре
139
живјеће, и ни један који живи и вјерује мене не ће
умријети ва вијек. Вјерујеш ли ово?“ Рече му: „Да,
Господе! вјерујем да си ти Христос син Божји који је
тре ало да дође на свијет.“ И ово рекавши отиде те зовну
сестру своју Марију, којој ијаху дошли многи Јудејци
да је тјеше за ратом. Марија одмах отиде к њему, а
Јудејци мислећи да иде на гро Лазарев пођоше за њом.
А Марија како дође, припаде к ногама Исусовијем
говорећи: „Господе! да си ти ио овдје, не и умр-о мој
рат.“ Онда Исус кад је видје гдје плаче, и гдје плачу
Јудејци који дођоше с њом, згрози се, и сам постаде
жалостан, и сузе му ударише. Онда Јудејци говораху:
„Гледај како га пажаше!“ И запита Исус: „Гдје сте га
метнули?“ А они му рекоше: „Господе! хајде да видиш.“
И мишљаху да је рад само гро видјети, јер мишљаху да
већ помоћи нема. А ијаше пећина, и камен лежаше на
њој. Исус рече: „Узмите камен.“ А Марта му рече:
„Господе! већ смрди; јер већ четири дана лежи у гро у.“
А Исус јој рече: „Не рекох ли ти: ако вјерујеш видјећеш
славу Божију?“ — Тада узеше камен. А Исус подиже очи
горе, и рече: „Оче, хвала ти што си ме услишио! А ја
знадох да ме свагда слушаш; — него рекох народа ради
који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао.“ И ово
рекавши зовну иза гласа: „Лазаре, изиђи на поље!“ И
изиђе мртвац о авит платном по рукама и по ногама, и
по лицу у русом повезан. И Исус им рече:
„Раздријешите га и пустите нек иде.“

140
По том отиде Исус у град Јефрем лизу пустиње, и
остане ондје неко вријеме у самоћи с ученицима
својима. Али прије пасхе на шест дана дође опет у
Витанију; и ондје му зготовише вечеру у кући некога
Симона; и Марта служаше, а Лазар сјеђаше с њим за
трпезом. Марија пак узевши литру правога нардова
скупоцјена мира помаза ноге Исусове, и отр косом
својом; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече
један од ученика његовијех, Јуда Искариотски, који га
послије издаде: „За што се ово миро не продаде за триста
гроша и не даде сиромасима?“ А ово не рече што се
стараше за сиромахе, него што ијаше лупеж, и у њега
стајаху новци Исусови и његовијех ученика. — Тада
Исус рече: „Шта сметате жену? Она учини до ро дјело
на мени. Сиромахе имате свагда са со ом, и кадгод
хоћете можете им до ро чинити; а мене немате свагда.
Она што може учини: она помаза напријед тијело моје за
укоп. Заиста вам кажем: гдје се год успроповиједа
јеванђеље ово по свему свијету, казаће се и то за спомен
њезин што сад учини.“

24. Цвијети.

Сјутрадан пође Исус из Витаније преко села Витфаге у

Јерусалим. При лиживши се к Витфази посла напријед
двојицу ученика својијех говорећи им: „Идите у село
што је према вама, и одмах ћете наћи магарицу
привезану и магаре с њом; одријешите је и доведите ми.
И ако вам ко рече што, кажите: тре ају Господу; — и
141
одмах ће их дати.“ — А ово је све ило да се з уде што
је казао пророк говорећи: „Кажите кћери Сионовој: ево
цар твој иде те и кротак сједећи на магарцу и на
магарету.“ И ученици отидоше, и учинивши како им
заповједи Исус, доведоше магарицу и магаре, и метнуше
на њих хаљине своје, и посадише га на њих. А људи
многи простријеше хаљине своје по путу; а други резаху
грање од дрвета, и простираху по путу. А народ који
иђаше пред њим и за њим, викаше: „Осана сину
Давидову! лагословен који иде у име Господње! Осана
на висини!“ — И кад Исус угледа Јерусалим, заплака за
њим говорећи: „Кад и и ти знао, осо ито у овај дан, шта
је за те и срећу твоју! али је сад сакривено од очију
твојијех. Јер ће доћи дани на те е, и опколиће те
непријатељи твоји и о узеће те са свију страна, и
раз иће те е и дјецу твоју у те и и не ће оставити у те и
камена на камену, за то што нијеси познао вријеме у које
си похођен!“ — И ушавши у цркву изгна све који
продаваху и куповаху по цркви, и испремета трпезе
онијех што мијењаху новце, и клупе онијех што
продаваху голу ове. И рече им: „У писму стоји: дом мој
дом молитве нека се зове; — а ви начинисте од њега
пећину хајдучку.“ — А кад чуше главари свештенички и
књижевници гдје дјеца у цркви вичу: „Осана сину
Давидову!“ расрдише се и рекоше му: „Чујеш ли што ови
говоре?“ А Исус им одговори: „Да! зар нијесте никад
читали: из уста мале дјеце и која сисају начинио си се и
хвалу!“ И оставивши их изиђе на поље из града у
Витанију, и заноћи ондје. — А у јутру враћајући се у
142
град огладње. И угледавши смокву с лишћем дође к њој,
али не нађе ништа на њој осим самога лишћа; јер још не
јеше вријеме смоквама. Тада јој рече Исус: „Да од сад
нико не једе од те е рода до вијека!“ И онај час усахну
смоква из коријена. — Ова је смоква Јеврејски народ,
јер ни он не шћаше рода да рађа.

25. Виноградари и царева свад а.

Онај дан говораше Исус у Јерусалиму ове приче:

„Бијаше човјек домаћин који посади виноград, и огради

га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и
даде га виноградарима, па отиде. А кад се при лижи
вријеме роду, посла слуге своје к виноградарима да
приме род. А виноградари похватавши слуге његове,
једнога из ише а једнога засуше камењем. Опет посла
друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. А
по том посла к њима сина својега говорећи: „Постидјеће
се сина мојега.“ А виноградари видјевши сина рекоше
међу со ом: „Ово је нашљедник; ходите да га у ијемо, и
да на нама остане достојање његово!“ И ухватише га, па
га изведоше на поље из винограда, и у ише. Кад дође
дакле господар од винограда, шта ће учинити
виноградарима онијем?“ Рекоше му: „Злочинце ће злом
смрти поморити; а виноград даће другијем
виноградарима, који ће му давати родове у вријеме.“ А
Исус им рече: „За то вам кажем да ће се од вас узети

143
царство Божије, и даће се народу који његове родове
доноси.“

Другу причу рече им: „Царство је не еско као цар који

начини свад у сину својему, и посла слуге своје да зову
званице на свад у; али не хтјеше доћи. Опет посла друге
слуге говорећи: „Кажите званицама: ево сам о јед
уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је
готово; дођите на свад у.“ Али они не маривши за то
отидоше који у поље који за трговином својом. А остали
ухватише слуге његове, изружише их и по ише. И кад то
чу цар онај разгњеви се и посла војску те погу и крвнике
оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својима:
„Свад а је дакле готова, а званице не ише достојне.
Идите дакле на раскршћа и когагод нађете дозовите на
свад у.“ И изишавши слуге са раше све које нађоше, зле
и до ре. И столови се напунише гостију. По том
изишавши цар да види госте, угледа ондје човјека
нео учена у свад ено рухо, па му рече: „Пријатељу како
си дошао амо ез свад енога руха?“ А он ошутје. Тада
рече цар слугама: „Баците га у таму најкрајњу, гдје ће
ити плач и шкргут зу а. Јер су многи звани, али је мало
из ранијех.“

По том Исус вичући на ез ожне књижевнике и

фарисеје заврши овако: „Јерусалиме, Јерусалиме, који
у ијаш пророке и засипаш камењем послане к се и!
колико пута хтјех да скупим чеда твоја, као што кокош
скупља пилиће своје под крила; и не хтјесте! Ето ће вам

144
се оставити ваша кућа пуста. Јер вам кажем: не ћете мене
видјети од селе док не речете: лагословен који иде у
име Господње!“

26. Бесједе Исусове о посљетку свијета.

И кад изиђе Исус из цркве, приступише к њему ученици

да му покажу грађевину црквену, како је дивно
начињена и украшена. А он им рече: „Видите ли све ово?
Заиста вам кажем: не ће остати овдје ни камен на камену
који се не ће разметнути. А кад видите да Јерусалим
опколи војска, онда знајте да се при лижило вријеме да
опусти. Тада који уде у Јудеји, нека јежи у гору; и који
уде у граду, нека излази на поље; а који уде у пољу,
нека не иде у град. Јер су ово дани освете, да се изврши
све што је написано. Али тешко труднима и дојилицама
у те дане! Јер ће ити велика невоља на земљи и гњев на
овом народу. И пашће од острица мача, и одвешће се у
ропство по свијем народима; и Јерусалим ће газити
незна ошци, док се не изврше времена незна ожаца.“

А кад сјеђаше на гори Маслинској, питаху га сама Петар

и Јаков и Јован и Андрија: „Кажи нани какав ће ити
знак твојега доласка и пошљетка вијека?“ А Исус им
одговори: „Многи ће доћи на моје име говорећи: Ја сам
Христос“; и многе ће преварити. Чућете ратове и гласове
о ратовима. Устаће народ на народ и царство на царство;
и иће глади и помори, и земља ће се трести по свијету.
Вас ће предати на муке и по иће вас. И проповиједаће се
145
јеванђеље о царству по свему свијету за свједочанство
свјема народима. И тада ће доћи пошљедак. А невоља ће
тада ити велика какове није ило од постања свијета до
сад, нити ће ити. Тада ако вам ко рече: ево, овдје је
Христос или ондје; не вјерујте. Јер као што муња излази
од истока и показује се до запада, таки ће ити долазак
сина човјечијега. А гдје је стрвина, онамо ће се и орлови
купити. — И одмах ће по невољи дана тијех сунце
помрчати, и мјесец своју свјетлост изгу ити, и звијезде с
не а пасти, и силе не еске покренути се. И тада ће се
показати знак сина човјечијега на не у. И тада ће
проплакати сва племена на земљи, и угледаће сина
човјечијега гдје иде на о лацима не ескима са силом и
славом великом. И послаће анђеле своје с великијем
гласом тру нијем; и са раће из ране његове од четири
вјетра, од краја до краја не еса. — А за дан тај и час
нико не зна, ни анђели не ески, до отац мој сам. За то
стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш.“

27. Још есједе Исусове о посљетку свијета.

„Тада ће ити царство не еско као десет дјевојака које

узеше жишке своје и изиђоше на сусрет женику. Пет од
њих ијаху мудре а пет луде. И луде узевши жишке своје
не узеше уља; а мудре узеше уље у судовима са жишцима
својима. Али удући да женик одоцни, задријемаше све
и поспаше. А у поноћи стаде вика; „Ето женика гдје иде;
излазите му на сусрет!“ Тада усташе све дјевојке оне и
украсише жишке своје. А луде рекоше мудрима: „Дајте
146
нам од уља својега, јер наши жишци хоће да се угасе.“ А
мудре одговорише говорећи: „Да не и недостало и нама
и вама, оље је идите к трговцима и купите се и.“ А кад
оне отидоше, дође женик, и готове уђоше с њим на
свад у, и затворише се врата. А послије дођоше и оне
друге дјевојке говорећи: „Господару! господару! отвори
нам!“ А он одговарајући рече им: „Заиста вам кажем: не
познајем вас.“ — Стражите дакле, јер не знате дана ни
часа у који ће син човјечији доћи. —Као што човјек
полазећи на пут, дозва слуге своје и предаде им лаго
своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а
трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде
одмах. А онај што прими пет таланата отиде те ради с
њима, и до и још пет. Тако и други још два. А трећи
отиде те закопа новце господара својега. А по дугоме
времену дође господар тијех слугу, и стаде се рачунати с
њима. И први приступивши рече: „Господару! предао си
ми пет таланата; ево још пет до ио сам с њима.“ А
господар његов рече му: „до ро, слуго до ри и вјерни! у
малом ио си ми вјеран, над многијем ћу те поставити;
уђи у радост господара својега!“ Тада приступи други са
својом до ити; и господар рече и њему као и првоме.
Најпослије приступивши трећи рече: „Господару! знао
сам да си тврд човјек: жњеш гдје нијеси сијао, и купиш
гдје нијеси вијао; па се по ојах и отидох те сакрих
таланат твој у земљу. И ево ти твоје.“ А господар његов
рече му: „Зли и љениви слуго! и кад и тако ило као
што кажеш, тре ало је моје новце да даш трговцима, те
их опет што до ио. Узмите дакле од њега таланат и
147
подајте ономе што има десет. Јер свакоме који има, даће
се, и претећи ће му; а од онога који нема, узеће се, и оно
што има. А неваљалога слугу аците у таму најкрајњу;
ондје ће ити плач и шкргут зу а.“

„А кад дође син човјечији у слави својој, онда ће се

са рати пред њим сви народи. И разлучиће их између
се е као пастир што разлучује овце од јараца; и
поставиће овце с десне стране се и, а јарце с лијеве. Тада
ће рећи цар онима што му стоје с десне стране: „Ходите,
лагословени оца мојега! примите царство које вам је
приправљено од постауја свијета. Јер огладњех, и дасте
ми да једем. Ожедњех, и напојисте ме. Гост ијах и
примисте ме. Го ијах, и одјенусте ме. У тамници ијах,
и дођосте к мени.“ Тада ће му одговорити праведници
говорећи: „Господе, кад те тако послужисмо?“ А цар
одговарајући рећи ће им: „Заиста кажем вам: што
учинисте једноме од ове моје најмање раће, мени
учинисте.“ Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве
стране: „Идите од мене проклети у огањ вјечни
приправљени ђаволу и анђелима његовијем. Јер
огладњех, и не дадосте ми да једем. Ожедњех, и не
напојисте ме. Гост ијах, и не примисте ме. Го ијах, и
не одјенусте ме. Болестан и у тамници ијах и не
о иђосте ме.“ Тада ће му и они рећи: „Господе, кад те
видјесмо тако, и не послужисмо те?“ А он ће им
одговорити: „Заиста кажем вам: што не учинисте
једноме од ове моје мале раће, ни мени не учинисте.“ И

148
ови ће отићи у муку вјечну а праведници у живот
вјечни.“

28. Прање ногу и тајна вечера.

Пошљедњијех дана учаше Исус дању у цркви, а у

Витанији ноћиваше. И у први дан пријеснијех хљехова (у
четвртак), кад клаху пасху, рекоше му ученици његови:
„Гдје ћеш да идемо да ти зготовимо пасху да једеш?“ И
посла двојицу од ученика својијех у Јерусалим и рече
им: „Идите у град и срешће вас човјек носећи воду у
крчагу, идите за њим; и гдје уђе кажите господару од оне
куће: учитељ вели: гдје је со а гдје ћу јести пасху с
ученицима својијем? И он ће вам показати велику со у,
ондје нам зготовите пасху.“ И изиђоше ученици, и
дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише
пасху. А у вече пође и Исус с ученицима пут Јерусалима.
И идући ударише поред једнога винограда. Тада рече
Исус: ,,Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар.
Сваку лозу на мени која не рађа рода, осјећи ће је; и
сваку која рађа род, очистиће је да више рода роди.
Будите у мени и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода
родити сама од се е ако не уде на чокоту, тако и ви ако
у мени не удете. Ко у мени не остане из ациће се на
поље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ
ацити и спалити.“ Тако још много говори Исус
пошљедњијех дана ученицима својијем, осо ито за духа
светога којега им шћаше послати. Ове су есједе у
Јованову јеванђељу.
149
И дошавши Исус с ученицима својијем у вријеме вечере
скиде своје хаљине, и узе у рус те се запреже. По том
усу воду у умиваоницу и стаде прати ноге ученицима и
отирати у русом. И кад дође к Петру, рече му Петар:
„Господе! зар ти моје ноге да опереш?“ А Исус му
одговори: „Што ја чиним ти сад не знаш, али ћеш
послије дознати.“ (Ово прање ногу ијаше знак да тре а
свакоме срце да је чисто, којигод жели с Христом дијела
имати.) Рече му Петар: „Никад ти не ћеш опрати мојијех
ногу.“ Исус му одговори: „Ако те не оперем, немаш
дијела са мном.“ Чувши то Петар, рече: „Господе, ако је
тако, не само ноге, него и руке и главу.“ А Исус му рече:
„Опраноме не тре а до само ноге опрати, јер је већ чист.
И ви сте чисти, али не сви.“ Јер знадијаше да је сотона
ушао у срце Јуди Искариотскоме и навратио га да изда
Исуса; за то рече: „Нијесте сви чисти.“ По том узе своје
хаљине и сједавши за трпезу рече ученицима: „Знате ли
шта ја учиних вама? Ви зовете мене учитељем и
Господом; и право велите, јер јесам. Кад дакле ја опрах
вама ноге Господ и учитељ ваш, и ви сте дужни један
другоме прати ноге. Ја вам дадох углед да и ви тако
чините као што ја вама учиних. Заиста, заиста вам
кажем: није слуга већи од господара својега, нити је
посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате,
лаго вама ако га извршујете.“

И кад сјеђаху за трпезом и јеђаху пасху, рече Исус

ученицима својима: „Заиста вам кажем: један од вас,
који једе са мном, издаће ме.“ А они се за ринуше, и
150
стадоше говорити један за другијем: „Да нијесам ја?“ А
он им рече: „Један од дванаесторице који умаче са мном
у здјелу. Син човјечји иде као што је писано зањ. Али
тешко ономе човјеку који изда сина човјечијега; оље и
му ило да се није ни родио.“

И кад јеђаху, узе Исус хље и лагословивши преломи га

и даде ученицима и рече: „Узмите, једите; ово је тијело
моје, које се за вас даје; ово чините мени за спомен.“ И
узе чашу и давши хвалу рече им: Пијте из ње сви; ово је
крв моја новога завјета, која ће се пролити за многе ради
отпуштења гријехâ. Кажем вам: више не ћу пити од овога
рода виноградскога до онога часа кад ћу пити с вама
новога у царству оца својега.

29. Исус у Гетсиманији.

И отпојавши хвалу као што ијаше о ичај о пасхи,

изиђоше на гору Маслинску. И путем рече им Исус: „Сви
ћете се ви са лазнити о мене ову ноћ; јер је писано:
ударићу пастира и овце ће се раз јећи. Али по
васкрсенију својему ја идем пред вама у Галилеју.“ А
Петар му рече: „Ако се и сви са лазне о те е, али ја не
ћу никад.“ А Исус му рече: „Заиста ти кажем: ноћас док
двапут пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи.“
Рече му Петар: „Да их знао и умријети с то ом не ћу те
се одрећи.“ Тако и сви ученици рекоше.

151
Тада дође Исус с њима у село које се зове Гетсиманија, с
ону страну потока Кедрона, на гори Маслинској. И рече
ученицима сједите ту док ја идем да се помолим Богу.“
И узевши Петра и Јакова и Јована, за рину се и поче
тужити, и рече им: „Жалосна је душа моја до смрти.
Почекајте овдје и стражите са мном.“ И отишавши мало
паде на лице своје молећи се и говорећи: „Оче мој! ако
је могуће, да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја
хоћу, него како ти.“ И дошавши опет к ученицима нађе
их гдје спавају, и рече Петру: „Зар не могосте један час
постражити са мном? Стражите и молите се да не
паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело сла о.“
Опет по други пут отиде и помоли се говорећи: „Оче
мој! ако ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем,
нека уде воља твоја!“ И вративши се нађе их опет гдје
спавају; јер им ијаху очи отежале. И оставивши их
отиде опет трећи пут те се помоли говорећи оне исте
ријечи. А анђео му се јави с не а и кријепи га. И орећи
се са смрћу мољаше се још оље. Зној пак његов ијаше
као капље крви које падаху на земљу. И уставши од
молитве дође к ученицима својијем, и рече им: „Једнако
спавате и почивате! Ево се при лижи час, да се син
човјечији преда у руке грјешникâ. Устаните да идемо.
Ево издајника мојега.“

30. Како су Исуса ухватили и како се Петар

одрицао.

152
Јуда Искариотски отишавши ка главарима
свештеничкијем о ећа им издати Исуса, а они му дадоше
за то тридесет сре рника. Знајући Јуда да Исус често у
Гетсиманију долази с ученицима својијем, одведе онамо
чету коју главари свештенички и старјешине народне с
ножевима и кољем изаслаше на Исусу. Јуда им даде знак
говорећи: „Кога ја цјеливам, онај је; држите га.“ И
дошавши онамо, приступи к Исусу говорећи: „Помози
Бог, рави!“ и цјелива га. А Исус му рече: „Јуда! зар
цјеливом издајеш сина човјечијега?“ А кад ученици
видјеше шта ће ити, рекоше му: „Господе! да ијемо
ножем?“ И Петар не чекајући одговора извади нож, те
удари слугу главара свештеничкога и одсијече му ухо
десно. А слузи јеше име Малхо. Онда рече Исус Петру:
„Задјени нож у ножнице. Чашу коју ми даде отац зар да
је не пијем?“ И дохвативши се до уха његова исцијели
га. А ученици кад видјеше да не ће да се рани,
оставише га сви и по јегоше. И за њим иђаше некакав
младић (по свој прилици јеванђелист Марко) огрнут
платном по голу тијелу, те ухватише и њега. А он
оставивши платно го по јеже од њих.

Исуса одведоше к поглавару свештеничкоме, гдје се сви

главари свештенички и старјешине са раше. А Петар
опоменувши се како се Исусу затјецао да га не ће
одустати, иде за њим из далека до у двор поглавара
свештеничкога. И сјеђаше са слугама и гријаше се код
огња да и видио свршетак. Тада дође једна од
слушкиња главара свештеничкога; и угледавши Петра
153
рече му: „И ти си ио с Исусом Назарећанином.“ А он се
одрече говорећи: „Не познајем га нити разумијем шта
говориш.“ И изиђе на поље пред двор, и пијетао запјева.
А Петар се не сјети. И опет кад га видје слушкиња, поче
говорити онима што стајаху ондје: „Овај је од њих.“ А
он се опет одрицаше. И мало за тијем опет они што
стајаху ондје рекоше Петру: „Ва истину си од њих; јер си
Галилејац, и говор ти је онакови.“ А он се поче клети и
преклињати: „Не знам тога човјека за кога ви говорите.“
И други пут запјева пијетао. Тада Исус о азревши се
погледа на Петра, и Петар се опомену ријечи његове, и
изишавши на поље плака горко.

31. Исус пред Кајафом.

Тада Исус стајаше пред главаром свештеничкијем

Кајафом. И Кајафа га запита за ученике његове и за
његову науку. А Исус му одговори: „Ја говорих јавно
свијету. Ја свагда учих у з орници и у цркви, гдје се сви
Јудејци скупљају, и ништа тајно не говорих. Што питаш
мене? питај оне који су слушали шта сам им говорио;
ево ови знаду шта сам говорио.“ А кад он ово рече, један
од момака који стајаху ондје удари Исуса по о разу, и
рече: „Зар тако одговараш поглавару свештеничкоме?“
Исус му одговори: „Ако зло рекох, докажи да је зло; ако
ли до ро, за што ме ијеш?“

А главари свештенички и сав са ор тражаху

свједочанства на Исуса да и га у или; и не нађоше.
154
Истина многи свједочаху лажно на њега; али им
свједочанства не ијаху једнака. И уставши поглавар
свештенички запита Исуса: „Зар ништа не одговараш
што ови на те е свједоче?“ А он мучаше и ништа не
одговараше. Тада га опет запита поглавар свештенички:
„Заклињем те живијем Богом да нам кажеш јеси ли ти
Христос син Божји?“ А Исус му рече: „Јесам. И
видјећете сина човјечија гдје сједи с десне стране силе и
иде на о лацима не ескијем.“ Тада поглавар
свештенички раздрије своје хаљине, и рече: „Шта нам
тре ају више свједоци? Ево сад чусте из његовијех уста
хулу на Бога. Шта мислите?“ А они сви казаше да је
заслужио смрт. — Момци пак који га дрзаху, стадоше му
се ругати, и покривати му лице и ћушати га говорећи му:
„Прореци, ко те удари?“

Кад и ујутру, учинише опет вијећу главари

свештенички и старјешине народне за Исуса да га у ију.
И свезавши га одведоше, и предаше Понтију Пилату
судији. Тада видјевши Јуда издајник његов да га на смрт
осудише раскаја се, и поврати тридесет сре рника
главарима свештеничкијем и старјешинама говорећи: „Ја
сагријеших што издадох крв праву.“ А они рекоше: „Шта
ми маримо за то? ти ћеш видјети.“ А Јуда ацивши
сре рнике у цркви изиђе и отиде те се о јеси. А главари
свештенички узевши сре рнике рекоше: „Ке ваља их
метнути у црквену хазну, јер је узето за крв.“ Него се
договорише те купише за њих лончареву њиву за гро ље
гостима. Од тога се прозва она њива крвна њива.
155
32. Исус пред Пилатом и Иродом.

А Исус стаде пред судијом, и запита га судија говорећи:

„Јеси ли ти цар Јудејски?“ А Исус му одговори: „Царство
моје није од овога свијета. Кад и ило од овога свијета
царство моје, онда и слуге моје раниле да не их ио
предан Јеврејима.“ Онда му рече Пилат: „Даклем си опет
цар?“ Исус одговори: „Јесам. Ја сам за то рођен, и за то
дођох на свијет да свједочим истину. Ко је год од истине
слуша глас мој.“ Рече му Пилат: „Шта је истина!“ И ово
рекавши изиђе опет к Јеврејима, и рече им: „Ја никакве
кривице не налазим на њему.“ А они наваљиваху
говорећи: „Он уни људе учећи по свој Јудеји почевши
од Галилеје довде.“ А Пилат чувши за Галилеју запита:
„Зар је он Галилејац?“ И разумјевши да је из подручја
Иродова посла га к Ироду који такођер ијаше тада
дошао у Јерусалим на празник. А Ирод видјевши Исуса,
и му врло мило; јер је одавно желио да га види, јер је
много слушао за њега, и надаше се да ће видјети од њега
како чудо. И пита га много које за што; али му Исус
ништа не одговори. И Ирод осрамотивши га са својијем
војницима, и наругавши му се, о уче му ијелу хаљину,
и посла га натраг Пилату. У тај се дан помирише Пилат и
Ирод међу со ом; јер прије ијаху у завади.

А о празнику ијаше о ичај у судије да пусти народу по

једнога сужња кога они хоће. А тада имаху једнога
сужња по имену Вараву, који ијаше ачен у тамницу за
крв. И Пилат рече Јеврејима: „Кога хоћете да вам
156
пустим, Вараву или Исуса, за којега се говори да је
месија?“ И кад сјеђаше у суду, поручи му жена његова
говорећи: „Немој се ти ништа мијешати у суд тога
праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега
ради.“ А главари свештенички и старјешине наговорише
народ да ишту Вараву, а Исуса да погу е. Рече им Пилат:
„А шта ћу чинити с Исусом?“ А они иза гласа викаху:
„Распни га! распни!“ И кад видје Пилат да ништа не
помаже, него још већа уна ива, узе воду те уми руке
пред народом говорећи: „Ја нијесам крив у крви овога
праведника. Ви ћете видјети.“ А сав народ рече: „Крв
његова на нас и на дјецу нашу!“

33. Како су Исуса на смрт осудили.

Тада Пилат узе Исуса, и ши а га, а војници сплетавши

вијенац од трња метнуше Исусу на главу, и о укоше му
скерлетну ка аницу, и ругаху му се говорећи: „Помоз’
Бог, царе Јудејски!“ и ише га по о разима. Онда Пилат
изиђе опет на поље, и рече им: „Ево га изводим к вама на
поље да видите да на њему не налазим никакве кривице.“
И Исус изиђе на поље под вијенцем од трња и у
скерлетној хаљини. И рече им Пилат: „Ево човјека!“ А
кад га видјеше главари свештенички и момци, повикаше
говорећи: „Распни га, распни!“ Пилат им рече: „Узмитее
га ви и распните; јер ја не налазим на њему кривице.“ А
Јевреји му одговорише: „Ми имамо закон, и по закону
ваља да умре, јер начини се е сином Божијим.“ Кад
Пилат чу ову ријеч, по оја се још већма, и опет уђе у
157
судницу и рече Исусу: „Одакле си ти?“ А Исус му не даде
одговора. А Пилат му рече: „Зар мени не ћеш да
говориш? не знаш ли да имам власт распети те и пустити
те?“ Тада му Исус одговори: „Не и имао власти никакве
нада мном кад ти не и ило дано одозго; за то онај има
већи гријех који ме предаде те и.“ Од тада гледаше
Пилат да га пусти. Али Јевреји викаху говорећи: „Ако
овога пустиш нијеси пријатељ ћесару. Јер сваки који
се е царем гради противи се ћесару.“ Пилат чувши ово
предаде Исуса да га разапну. И Исус ношаше крст свој.
А за њим иђаше мноштво народа и жена, које плакаху и
нарицаху за њим. А Исус о азревши се на њих рече:
„Кћери Јерусалимске! не плачите за мном, него плачите
за со ом, и за дјецом својом. Јер кад се овако ради од
сирова дрвета, шта ће ити од суха!“

34. Исус на крсту.

И кад дођоше на мјесто које се зове коштурница а

Јеврејски Голгота, даваху му вино са смирном да пије.
Јер то ијаше јако пиће, и кад кога шћаху да погу е,
даваху му га да и се опио и муке лакше поднио. Али га
Исус не узе хотећи остати једнако при се и. И тако спаса
нашега, јединога чистога и езгрјешнога, на крсту
разапеше, и руке његове и ноге про одоше. Ово и
нашијех гријеха ради, и ради гријеха свега свијета! С
Исусом разапеше два хајдука, једнога с десне стране а
једнога с лијеве. И ово крвно дјело дадоше Римскијем
војницима да га сврше, а Исус говораше: „Оче! опрости
158
им, јер не знаду шта чине.“ А војници кад разапеше
Исуса узеше његове хаљине и начинише четири дијела,
свакоме војнику по дијел. А долама не јеше шивена,
него изаткана сва с врха до дна. Онда рекоше: „Да је не
деремо, него да ацимо ждрије за њу, па коме допадне.“
Тако и учинише. Пилат пак написа и натпис и метну на
крст, Јеврејски, Грчки и Латински: „Исус Назарећанин
цар Јудејски.“ А народ и главари свештенички и војници
хуљаху нањ говорећи: „Ако си син Божји, сиђи с крста.“
А и један од хајдука хуљаше нањ говорећи: „Ако си ти
Христос, помози и се и и нама.“ А други га шуткаше
говорећи: „Зар се ти не ојиш Бога. кад си и сам осуђен
тако? И ми смо још праведно осуђени; јер примамо по
својијем дјелима као што смо заслужили: али он никаква
зла није учинио.“ И рече Исусу: „Опомени ме се,
Господе! кад дођеш у царство своје!“ И рече му Исус:
„Заиста ти кажем: данас ћеш ити самном у рају.“ А
стајаху код крста Исусова мати његова, и сестра матере
његове, и Марија Магдалина. А Исус видјевши матер и
ученика кога љу љаше гдје стоје, рече матери својој:
„Жено, ето ти сина.“ По том рече ученику: „Ето ти
матере.“ И од онога часа узе је ученик к се и. А у подне
и тама по свој земљи до три сахата по подне. И Исус
повика иза гласа: „Боже мој! Боже мој! за што си ме
оставио?“ По том знајући Исус да се већ све сврши, да се
з уде писмо рече: „Жедан сам.“ Ондје стајаше суд пун
оцта. А они напунише сунђер оцта, и натакнувши на
трску, принесоше к устима његовијем. А кад прими Исус
оцат рече: „Сврши се!“ И још један пут повика иза гласа:
159
„Оче! у руке твоје предајем дух свој.“ И рекавши ово
преклони главу и предаде дух. И гле, завјес црквени
раздрије се на двоје од горњега краја до доњега; и земља
се потресе, и камење се распаде; и гро ови се отворише,
и усташе многа тијела светијех који су помрли; и
изишавши из гро ова по васкрсенију његовом уђоше у
свети град и показаше се многима. А капетан који
стајаше према њему видјевши гдје се земља тресе и гдје
с таком виком издахну, рече: „Заиста човјек овај син
Божји јеше!“ И сав народ који ондје стајаше, кад видје
шта и, врати се ијући се у прси.

35. Погре Исусов.

Онај дан кад Исус умрије јеше петак уочи празника. Да

не и тијела остала на крсту у су оту, Јевреји молише
Пилата да им пре ију голијени па да их скину. А
голијени се пре ијаху атинама, да и разапети помрии.
Онда дођоше војници и пре ише голијени о ојици
хајдука који ијаху с Исусом распети. А дошавши на
Исуса кад видјеше да је већ умр-о, не пре ише му
голијени; него један од војника про оде му ре ра
копљем, и одмах изиђе крв и вода. И ово се догоди да се
з уде писмо: „Кост његова да се не преломи.“ И опет
друго писмо: „Погледаће онога кога про одоше.“

И гле, у вече дође Јосиф из Ариматеје, савјетник, огат

човјек и поштен, који не јеше пристао на њихов савјет
и на посао, јер јеше крадом ученик Исусов. Он
160
приступи к Пилату, и заиска тијело Исусово. А Пилат се
зачуди да је већ умр-о; и дозвавши капетана запита га је
ли давно умр-о. И дознавши од капетана, даде тијело
Јосифу. А Јосиф купивши платно скиде тијело Исусово с
крста. А дође и Никодим, који прије долази к Исусу
ноћу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто
литара. Тада узеше тијело Исусово, и о авивши га
платном и мирисима помазаше као што је о ичај у
Јевреја да укопавају. А ијаше врт лизу онога мјеста
гдје јеше разапет, и у врту гро нов Јосифов, у који
никад нико не јеше метнут. Ондје метнуше тијело
Исусово, јер јеше лизу гро .

Сјутрадан са раше се главари свештенички и фарисеји

код Пилата и рекоше: „Господару! ми се опоменусмо да
овај лажа каза још за живота: послије три дана устаћу.
За то заповједи да се утврди гро до трећега дана да не
дођу како ученици његови и да га не украду, и не кажу
народу: уста из мртвијех; и иће пошљедња пријевара
гора од прве.“ Рече им Пилат: „Ево вам страже, па идите
те утврдите како знате.“ А они отишавши са стражом
утврдише гро , и запечатише камен.

36. Ускрс.

По што прође су ота, сјутрадан (дакле у недјељу) рано

земља се затресе врло; јер анђео сиђе с не а, и
приступивши одвали камен од врата гро нијех, и
сјеђаше на њему. А лице његово ијаше свијетло као
161
муња, а одијело његово ијело као снијег. И од страха
његова уздрхташе се стражари, и посташе као мртви.

Али Исус ијаше већ васкрсао. Њему није тре ало

чекати док му анђео гро отвори. А неколико
по ожнијех жена, које ијаху дошле с Исусом из
Галилеје, још у петак у вече купише свакојака мириса,
да дођу пошто су ота прође, да помажу у гро у тијело
Исусово. И тако у јутру рано пођу на гро . И Марија
Магдалина удари пречијем путем, и дође прије осталијех
на гро још док се не јеше расвануло. И кад видје да је
камен одваљен од гро а, отрча рже истијем путем
натраг и јави Петру и Јовану: „Узеше Господа из гро а, и
не знамо гдје га метнуше.“ Тада изиђоше Петар и Јован
да виде својијем очима, а и Марија Магдалина пође за
њима. У том дођоше и остале жене на гро , и нашавши
га празна за ринуше се. И у тај час, гле, два анђела
засјаше се, и жене се уплашише врло. А један од анђела
рече им: „Што тражите живога међу мртвима? Није
овдје; устаде; него идите кажите ученицима његовијем.“
И изишавши по јегоше од гро а; јер их ухвати дрхат и
страх.

Док оне својијем даљијем путем иђаху у град, дође и

Петар с Јованом на гро , и видјеше платно у које јеше
Исус завит. Али Исуса не нађоше, те и они мишљаху да
га је ко узео, не могући се досјетити да је васкрсао. Онда
отидоше опет дома. А Марија Магдалина оста на пољу
код гро а плачући. И плачући надвири се над гро , и

162
видје два анђела у ијелијем хаљинама, и анђели јој
рекоше: „Жено! што плачеш?“ Рече им: „Узеше Господа
мојега, и не знам гдје га метнуше.“ И ово рекавши
о азре се натраг, и видје Исуса гдје стоји, и не знадијаше
да је Исус. Исус јој рече: „Жено! што плачеш? кога
тражиш?“ А она мислећи да је вртар рече му:
„Господине! ако си га ти узео, кажи ми гдје си га метнуо,
и ја ћу га узети.“ Исус јој рече: „Марија!“ Тада га она
позна и повика: „Равуни!“ и паде му к ногама. А Исус јој
рече: „Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к оцу
својему. Него иди к раћи мојој, и кажи им: враћам се к
оцу својему и оцу вашему, к Богу својему и Богу
вашему.“ — И она потрча дома. У том изиђе Исус пред
оне друге жене, које још ијаху на путу хитећи у
Јерусалим, и рече им: „Помоз’ Бог!“ А оне од страха и од
радости падоше пред њим. По том вративши се јавише и
оне и Марија Магдалина све ово ученицима. Али они не
хтјеше вјеровати.

37. Како су два апостола ишла у Емаус.

Двојица ученика иђаху у онај дан у село по имену Емаус,

које ијаше далеко од Јерусалима око три сахата. И они
говораху међу со ом о свима овијем догађајима. Тада се
на путу удружи с њима један човјек којега они не
познаваху, и рече им: „Какав је то разговор што имате
међу со ом. и што сте невесели?“ А један, по имену
Клеопа, одговори му и рече: „Зар си ти један од црквара
у Јерусалиму који нијеси чуо шта је у њему ило овијех
163
дана?“ И рече им: „Шта?“ А они му рекоше: „За Исуса
Назарећанина, који јеше пророк, силан у дјелу и у
ријечи пред Богом и пред свијем народом; како га
предадоше главари свештенички и кнезови наши те се
осуди на смрт, и разапеше га. А ми се надасмо да ће он
из авити Израиља. Али сврх свега ово је данас трећи дан
како то и. А уплашише нас и жене неке од нашијех, које
су иле рано на гро у, а не нашавши тијела његова
дођоше говорећи да су им се анђели јавили који су
казали да је он жив. И идоше једни од нашијех на гро и
нађоше тако као што и жене казаше, али њега не
видјеше.“ И он им рече: „О езумни! како сте спори да
вјерујете што и пророци говорише! Није ли по
њиховијем пророштвима то тре ало да Христос претрпи
и да уђе у славу своју?“ И почевши од Мојсија казиваше
им што су за њега сви пророци написали у свему писму.
И при лижише се к селу у које иђаху, и он чињаше се да
хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: „Остани
с нама, јер је дан нагао и лизу је ноћ.“ И уђе с њима да
ноћи. И кад сјеђаше с њима за трпезом, узе хље и
лагословивши преломи га и даде им. Тада се њима
отворише очи и познадоше га. А њега нестаде. И они
говораху један другоме: „Не гораше ли наше срце у нама
кад нам говораше путем и кад нам казиваше писмо?“ И
уставши онај час вратише се у Јерусалим и нађоше у
скупу једанаесторицу и који ијаху с њима, који
говораху: „Заиста устаде Господ, и јави се Петру.“

164
И док они овако говораху, и сам Исус стаде међу њима и
рече им: „Мир вам!“ А они се уплашише, и онако
поплашени мишљаху да виде духа. И рече им: „Шта се
плашите? И за што такове мисли улазе у срца ваша?
Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме
и видите; јер дух тијела и костију нема као што видите да
ја имам.“ И ово рекавши показа им руке и ноге. А док
они још не вјероваху од радости и чуђаху се, рече им:
„Имате ли овдје што за јело?“ А они му изнесоше комад
печене ри е и меда у сату. И узевши изједе пред њима.

38. Како се Исус јавио Томи и на мору

Генисаретском.

А Тома јодан од дванаесторице, не јеше ондје с њима

кад дође Исус. А други му ученици говораху: „Видјесмо
Господа.“ А он им рече: „Док не видим на рукама
његовијем рана од клина, и не метнем прста својега у
ране од клина, и не метнем руке своје у ре ра његова, не
ћу вјеровати.“ И послије осам дана опет ијаху ученици
његови унутра, и Тома с њима. Врата ијаху затворена, а
Исус дође и стаде међу њима и рече: „Мир вам!“ По том
рече Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и
пружи руку своју и метни у ре ра моја, и не уди
невјеран него вјеран.“ И одговори Тома и рече му:
„Господ мој и Бог мој!“ Исус му рече: „По што ме видје
вјеровао си: лаго онима који не видјеше и вјероваше.“

165
Послије тога једном по мору Тиверијадском ловљаху
ученици ри у, и мучише се цијелу ону ноћ и ништа не
уловише. А кад и у јутру, стаде Исус на ријегу, и рече
им: „Дјецо! еда што имате за јело?“ Одговорише му:
„Немамо.“ А он им рече: „Баците мрежу с десне стране
лађе и наћи ћете.“ И извукоше великијех ри а сто и
педесет и три. Онда Јован рече Петру: „То је Господ.“ А
Петар кад то чу, скочи у море и исплива на сухо, а други
ученици дођоше на лађи. А кад ижљезоше на земљу,
видјеше огањ наложен, и на њему ри у, и хље . Исус им
рече: „Ходите о једујте.“ А знадијаху сви да је Господ.
И кад о једоваше, рече Исус Петру: „Симоне Јонин!
љу иш ли ме већма него ови?“ Рече му: „Да, Господе! ти
знаш да те љу им.“ Рече му Исус: „Паси јагањце моје.“
Рече му опет другом: „Симоне Јонин! љу иш ли ме?“
Петар одговори као и прије. А Исус му опет рече: „Паси
овце моје.“ И трећом га запита: „Љу иш ли ме?“ А
Петар поста жалостан, што га трећом пита, и рече му:
„Господе! ти све знаш, ти знаш да те љу им.“ Рече му
Исус: „Паси овце моје. Заиста, заиста ти кажем: кад си
ио млад, опасивао си се сам, и ходио си куда си хтио; а
кад остариш ширићеш руке своје и други ће те опасати и
одвести куда не ћеш.“ А ово рече, показујући каквом ће
смрти прославити Бога.

Још једном јави се Исус ученицима својијем кад их се

јеше скупило на једноме мјесту преко пет стотина. И
тако јеше доста знака да је устао из мртвијех.

166
39. Спасово.

Пред што ће се Исус растати с ученицима својима, још

им наручи и о рече говорећи: „Даде ми се свака власт на
не у и на земљи; идите дакле и научите све народе
крстећи их ва име оца и сина и светога духа, и учећи их
да све држе што сам вам заповједио! Који узвјерује и
покрсти се, спашће се; а ко не вјерује осудиће се. А
знаци онима који вјерују иће ови: именом мојијем
изгониће ђаволе; говориће новијем језицима; узимаће
змије у руке; ако и смртно што попију не ће им наудити;
на олеснике метаће руке, и оздрављаће. И ево ја сам с
вама у сваке дане до свршетка вијека.“

Са равши Исус пошљедњи пут ученике своје рече им да

не иду из Јерусалима, него да чекају о ећање да се крсте
духом светијем. А они онда који заједно ијаху, питаху
га говорећи: „Господе! хоћеш ли сад начинити царство
Израиљево?“ А он им рече: „Није ваше знати времена и
љета које отац задржа у својој власти; него ћете примити
силу кад сиђе дух свети на вас, и ићете ми свједоци и у
Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и ћа до краја
земље.“ И ово рекавши видјеше они гдје се подиже, и
однесе га о лак из очију њиховијех. И кад гледаху за
њим гдје иде на не о, гле, два човјека стадоше у
ијелијем хаљинама, који и рекоше: „Људи Галилејци!
шта стојите и гледате на не о ? Овај Исус који се од вас
узе на не о тако ће опет доћи као што видјесте да иде на
не о.“
167
40. Духови.

По што се Исус узе на не о, вратише се ученици у

Јерусалим, и ијаху једнако заједно и мољаху се Богу за
о ећанога духа светога. На мјесто несретнога Јуде
Искариотскога, Богу се молећи иза раше ждрије ом
Матију, да и их опет ило на рој потпуно дванаест.
Сваки дан се искупљаху чекајући велика чудеса, и
ијаше их око сто и двадесет. Кад се наврши педесет
дана послије пасхе, а десет по што се Исус узе на не о и
сједе на пријесто Божји, на дан кад су Јевреји славили
прву жетву и онај дан кад им је Бог законе дао, ијаху
заједно сви апостоли. И у један пут постаде хука с не а
као духање силнога вјетра, и напуни сву кућу гдје
сјеђаху. И дух свети показа им се у огњенијем језицима
који сједоше по један на свакога од њих. И напунише се
сви духа светога, и стадоше говорити другијем језицима,
као што им дух даваше те говораху. А у Јерусалиму
стајаху Јевреји људи по ожни из свакога народа под
не ом. И кад постаде овај глас, скупи се народ, и смете
се, јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовијем
језиком. И дивљаху се сви говорећи: „Нијесу ли ово све
Галилејци што говоре? Па како ми чујемо сваки свој
језик у коме смо се родили?“ И говораху један другоме:
„Шта ће ово ити?“ А други подсмијевајући се говораху:
„Накитили су се вина.“ Тада Петар стаде са
једанаесторицом и рече им гласовито: „Људи Јудејци и
сви који живите у Јерусалиму, слушајте! Јер ови нијесу

168
пијани, као што ви мислите; још је јутро (истом девет
сахата). Него је ово оно што каза пророк Јоило: „И иће
у пошледње дане, говори Господ, излићу од духа својега
на свако тијело, и прорећи ће синови ваши и кћери ваше,
и младићи ваши видјеће утваре, и старци ваши сниће
снове; јер ћу на слуге своје и на слушкиње своје у те
дане излити од духа својега, и прорећи ће.“ — Људи
Израиљци! послушајте ријечи ове: Исуса Назарећанина,
човјека од Бога, којега Бог потврди међу вама чудесима
и знацима, њега на крст разапесте. Али га Бог подиже из
мртвијех, чему смо ми сви свједоци. И кад га сила
Божија подиже, изли ово што ви сад видите и чујете.
Тврдо дакле нека зна сав дом Израиљев да је и Господом
и Христом Бог учинио овога Исуса којега ви разапесте.“
— А кад чуше, ражали им се у срцу и рекоше: „Шта ћемо
чинити, људи раћо?“ А Петар им рече: „Покајте се, и да
се крстите сваки у име Исуса Христа, и примићете дар
светога духа. Јер је за вас о ећање и за дјецу вашу, и за
све даљне које ће год дозвати Господ Бог наш.“ — И
тако који радо примише ријеч његову крстише се; и
пристаде у онај дан око три хиљаде душа. И осташе
једнако у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу
хље а, и у молитви. И течевину и имање продаваху и
раздаваху свима који тре аху, и имаху милост у свију
људи. А Господ сваки дан умножаваше друштво њихово.

41. Ананија и Сапфира.

169
А један човјек по имену Ананија, са женом својом
Сапфиром, продаде њиву своју, и сакри од новаца са
знањем и жене своје, и донесавши нешто метну
апостолима пред ноге, као да је све. А Петар рече:
„Ананија! За што напуни сотона срце твоје да слажеш
духу светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Кад
је ила у те е, не јеше ли твоја? и кад је продаде, не
ијаше ли у твојој власти? За што си дакле такову ствар
метнуо у срце своје? Људима нијеси слагао, него Богу.“
А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну. А момци
уставши узеше га и изнесоше те закопаше. А кад прође
око три сахата, уђе и жена његова не знајући шта је
ило. А Петар је запита: „Кажи ми јесте ли за толико
дали њиву?“ А она рече: „Јесмо.“ А Петар јој рече:
„Зашто се договористе да искушате духа Господњега?
Гле, ноге онијех који твојега мужа закопаше пред
вратима су, и изнијеће и те е.“ И одмах паде пред ногама
његовијем и издахну. А момци ушавши нађоше је мртву;
и изнесоше је и закопаше код мужа њезина. И уђе
велики страх у сву цркву и у све који чуше ово.

42. Смрт Стефанова.

Међу седморицом који дијељаху храну сиротама и

Христовој цркви у Јерусалиму ијаше Стефан, човјек
пун вјере и силе, који чињаше знаке и чудеса међу
људима. Неки Јевреји препираху се с њим око науке
Христове, и не могаху одољети премудрости и духу
којијем говораше. Тада се разгњевише те по унише
170
народ и старјешине и књижевнике, и нападоше и
ухватише га, и доведоше га на са ор. И изведоше лажне
свједоке који говораху: „Овај човјек не престаје хулити
на ово мјесто и на закон. Јер га чусмо гдје говори: Исус
Назарећанин развалиће ово мјесто, и измијениће о ичаје
које нам остави Мојсије.“ — И погледавши нањ сви који
сјеђаху на са ору видјеше лице његово као лице анђела.
А поглавар свештенички рече: „Је ли дакле тако?“ А он
им поче казивати како је Господ чудесима водио народ
Израиљски, и како је једнако непослушан, те се и они
данас тако гријеше, и најпослије рече им: „Тврдоврати и
нео резанијех срца и ушију! ви се једнако противите
духу светоме; како ваши оци тако и ви. Којега од
пророка не протјераше оци ваши, и не по ише од онијех
који напријед јавише за долазак праведника (Христа),
којега ви сад издајници и крвници постадосте? Примисте
закон наред ом анђелском, и не одржасте.“

Кад ово чуше, расрдише се врло и шкргутнуше зу има

нањ. А он, пун духа светога, погледа на не о и видје
славу Божију и Исуса гдје стоји с десне стране Богу; и
рече: „Ево видим не еса отворена и сина човечијега гдје
стоји с десне стране Богу.“ А они повикавши иза гласа
затискиваху уши своје, и навалише сви у један пут нањ;
и изведоше га иза града стадоше га засипати камењем. И
они који га засипаху камењем хаљине своје метнуше код
ногу младића по имену Савла. И засипаху камењем
Стефана, а он се мољаше Богу и говораше: „Господе
Исусе! прими дух мој!“ Онда клече на кољена и повика
171
иза гласа: „Господе! не прими им ово за гријех!“ И ово
рекавши умрије.“

43. Властелин царице Арапске.

Савлу пак ијаше мила смрт Стефанова; јер и он ијаше

од онијех езумника којима је врло ио мио закон
Јеврејски те прогоњаху цркву Христову. Он иђаше по
кућама, и вуцијаше људе и жене што се Христа држаху,
те предаваше у тамницу. А Хришћани који се ијаху од
овога прогоњења расијали пролажаху села и градове
проповиједајући јеванђеље. Тако Филип један од оне
седморице што дијељаху храну сиротама, сиђе у
Самарију, и онуда учаше народ. А кад учећи за ави се
ондје неколико времена, рече му анђео: „Устани и иди на
подне на пут који силази од Јерусалима у Газу.“ И
уставши пође. И гле, човјек Арапин властелин Кандакије
царице Арапске, што јеше над свима њезиним
ризницама, ијаше дошао у Јерусалим да се моли Богу,
па се враћаше дома, и сједећи на колима својима читаше
пророка Исаију. А дух рече Филипу: „Приступи и
прилијепи се тијем колима.“ Тада притрча Филип и чу га
гдје чита пророка Исаију, и запита га: „А разумијеш ли
шта читаш?“ А он рече: „Како их могао ако ме ко не
упути?“ И умоли Филипа те се попе и сједе с њим. А
мјесто из писма које читаше јеше ово: „Као овца на
заклање одведе се, и нијем као јагње пред онијем који га
стриже, тако не отвори уста својијех.“ И Арапин рече
Филипу: „Молим те за кога ово говори пророк? или за
172
се е или за кога другога?“ А Филип почевши од писма
овога проповједи му јеванђеље. И дошавши на неку воду
рече властелин: „Ево воде, шта рани мени да се
крстим?“ А Филип му рече: „Ако вјерујеш од свега срца
својега, можеш.“ А он одговарајући рече: „Вјерујем да је
Исус Христос син Божји.“ И заповједи да стану кола, и
сиђоше о а на воду. И Филип крсти га. А кад изиђоше из
воде, дух Господњи узе Филипа, и више га не видје
Арапин; него отиде путем својијем радујући се.

44. Како се Савле о ратио.

А Савле још једнако уто прогоњаше Хришћане, и

измоли у поглавара свештеничкога посланице на
старјешине Јеврејске у Дамаску да му помажу да
Хришћане похвата и да доведе у Јерусалим. А кад јеше
на путу и дође лизу Дамаска, у један пут о асја га
свјетлост с не а, и Савле паднувши на земљу чу глас гдје
му говори: „Савле, Савле! за што ме гониш?“ А он рече:
„Ко си ти Господе?“ А Господ рече: „Ја сам Исус којега
ти гониш. Тешко ти је противу одила праћати се.“ А
Савле дршћући од страха рече: „Господе! шта хоћеш да
чиним ?“ И Господ му рече: „Устани и уђи у град, па ће
ти се казати шта ти тре а чинити.“ А Савле устаде од
земље, и отворенијем очима својијем никога не виђаше.
А они га узеше за руку и уведоше у Дамаск. И јеше три
дана слијеп, и не једе нити пи. А у Дамаску јеше један
ученик, по имену Ананија, и рече му Господ у утвари:
„Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у
173
дому Јудином по имену Савла Таршанина. Јер гле, он се
моли Богу, и видје у утвари човјека, по имену Ананију,
гдје уђе и метну руку нањ да прогледа.“ А Ананија
одговори: „Господе! ја чух од многијех за тога човјека
колика зла почини светима твојима у Јерусалиму. И
овдје има власт од главара свештеничкијех да веже све
који призивају име твоје.“ А Господ му рече: „Иди; јер
ми је он суд из рани да изнесе име моје пред
незна ошце, и цареве и синове Израиљеве. А ја ћу му
показати колико му ваља пострадати за име моје.“ И
пође Ананија и дође у кућу, и метнувши руке нањ рече:
„Савле рате! Господ ме посла да прогледаш и да се
напуниш духа светога.“ И онај час отпаде од очију
његовијех као крљушт, и одмах прогледа, и уставши
крсти се; и по што поједе окријепи се. И од тога до а
стаде Савле у Дамаску и у Јерусалиму сло одно
проповиједати за Исуса да је син Божји.

45. Корнилије.

У Ћесарији јеше један човјек по имену Корнилије,

Римски капетан. Он јеше по ожан и ого ојазан са
цијелијем домом својијем, и даваше многима милостињу
и мољаше се Богу ез престанка. Он видје на јави у
утвари око три сахата по подне анђела Божијега гдје сиђе
к њему и рече му: „Корнилије! молитве твоје и
милостиње изиђоше на памет Богу. И сад пошљи у Јопу
људе и дозови Симона прозванога Петра: он стоји у
некога Симона кожара код мора. Он ће ти казати што ти
174
тре а чинити.“ Корнилије учини тако, и посла тројицу
својијех слугу у Јопу. Кад се они сјутрадан око подне
при лижише ка граду, изиђе Петар у горњу со у да се
помоли Богу. И огладње и шћаше да једе. А кад му они
готовљаху, дође изван се е и видје суд некакав гдје с
не а силази нањга, као велико платно, завезан на четири
рогља, у коме ијаше свакојаке четвороножне и друге
животиње. И постаде глас к њему: „Устани, Петре!
покољи и поједи!“ А Петар рече: „Ни по што, Господе!
јер никад не једох што погано или нечисто.“ И глас опет
другом рече: „Што је Бог очистио ти не погани.“ И ово
и трипут, и суд се опет узе на не о. А кад се Петар
дивљаше шта и ово ило, гле, људи Корнилијеви
стадоше пред вратима питајући за Петра. И дух му рече:
„Ево три човјека траже те, него сиђи и иди с њима, јер их
ја послах.“ Петар сишавши к људима рече им: „Ја сам
Петар, којега тражите; што сте дошли?“ А они му казаше
за што су дошли, и Петар их устави до сјутрадан. Па
онда пође с њима, и неки од раће у Јопи пођоше у
Ћесарију. А Корнилије чекаше их сазвавши род ину
своју и пријатеље. А кад Петар шћаше да уђе, срете га
Корнилије, и паде пред њим знајући да му га Бог посла.
А Петар га подиже говорећи: „Устани, и ја сам човјек!“
По том уђе и нађе многе који се ијаху са рали, и рече
им: „Ви знате како је неприлично човјеку Јеврејину
долазити к туђину. Али Бог мени показа да ни једнога
човјека не зовем погана или нечиста. Питам вас дакле: за
што посласте по мене?“ Тада му Корнилије редом
приповједи како му се анђео јавио и шта му је казао. А
175
Петар отворивши уста рече: „Сад видим заиста да Бог не
гледа ко је ко: него у свакоме народу који се оји њега и
твори правду мио је њему.“ Онда им проповједи
јеванђеље Христово. И док још Петар говораше, сиђе
дух свети на све који слушаху ријеч. И удивише се
вјерни Јевреји који ијаху дошли с Петром видећи да се
и на незна ошце изли дар духа светога: јер их слушаху
гдје говораху туђе језике и величаху Бога. Тада рече
Петар: „Еда може ко воду за ранити да се не крсте ови
који примише духа светога као и ми?“ и заповједи им да
се крсте у име Исуса Христа. Тада га умолише те оста у
њих још неколико дана да их утврди.

То ијаху први незна ошци који се примише у цркву

Христову.

46. Како се Петар опростио тамнице.

Цар Ирод Агрипа погу и Јакова рата Јованова мачем. И

видјевши да је то по вољи Јеврејима, ухвати и Петра,
али тада аш ијаше пасха, за то одгоди по пасхи да га
погу и. И тако Петра чуваху у тамници; а црква
Јерусалимска мољаше се за њега Богу ез престанка. А
кад шћаше Ирод да га изведе да погу и, ону ноћ спаваше
Петар међу двојицом војника, окован у двоје вериге, а и
пред вратима чуваху стражари тамницу. И гле, у
једанпут засја се тамница и анђео Господњи приступи и
куцну Петра у ре ра говорећи: „Устани рже!“ И
спадоше му вериге с руку. А анђео му рече: „Опаши се и
176
о уј опанке своје, и о уци хаљину своју, па хајде за
мном.“ И прође с анђелом поред страже, и врата им се
сама отворише, а Петар све мишљаше да је сан. И
прошавши једну улицу, анђео одмах одступи од њега. А
кад дође Петар к се и, рече: „Сад заиста видим да Бог
посла анђела својега те ме из ави.“ И размисливши дође
кући Марије матере Јована који се зваше Марко, гдје
јеху многи са рани и мољаху се Богу. А кад куцну
Петар у врата, приступи дјевојка да чује, и познавши
глас Петров од радости не отвори врата, него утрча и
каза им да Петар стоји пред вратима. И они јој не хтјеше
вјеровати. А Петар једнако куцаше, те му отворише и
видјевши га удивише се. А он махнувши на њих да ћуте,
каза им како га Господ изведе из тамнице, и по том рече:
„Јавите ово Јакову и раћи.“ Па изишавши отиде на
друго мјесто. А сјутрадан кад видјеше да га нема у
тамници, осуди Ирод стражаре да се погу е.

47. Павле у Листри.

Путујући Павле (онај исти што се прије зваше Савле) по

малој Азији дође и у Листру. Ондје јеше један човјек,
немоћан у ногама, који не могаше ходити од рођења
својега. Овај слушаше Павла гдје говори. Павле
погледавши нањ и видјевши да вјерује да ће оздравити,
рече му гласовито: „Устани на ноге своје!“ И скочи и
хођаше лијепо. А кад видје народ шта учини Павле,
повикаше иза гласа: „Богови начинише се као људи, и
сиђоше к нама.“ А свештеник Грчкога идола Јупитера
177
који јеше пред градом, доведе јунце и донесе вијенце
пред врата, и с народом шћаше да приноси жртву. А кад
чуше апостоли Варнава и Павле, раздријеше хаљине
своје, и скочише међу народ вичући и говорећи: „Људи
шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам
проповиједамо јеванђеље да се од овијех лажнијех
ствари о ратите к живоме Богу, који створи не о и
земљу и море и све што је у њима.“ И ово говорећи једва
уставише народ да им не приносе жртве. Али дођоше из
Антиохије и из Иконије некаки Јевреји и подговорише
народ те засуше Павла камењем и извукоше га из града
мислећи да је мртав. А кад га опколише Хришћани,
устаде и уђе у град. И сјутрадан изиђе с Варнавом у
Дерву, и проповједи јеванђеље граду ономе, и о рати ка
Христу једног младића по имену Тимотија, који имаше
по ожну мајку и а у, и знадијаше још из малена свето
писмо. Тимотије по том поста највећи пријатељ и друг
Павла апостола, и као старјешина цркве Ефеске
мученичком смрти умрије.

48. Лидија и тамничар.

Павле јеше у Троади у Малој Азији и ондје му се јави

утвара ноћу: јеше један човјек из Маћедоније, и молећи
га говораше: „Дођи у Маћедонију и помози нам!“ По том
одмах крену Павле и дође у Фили у. И у дан су отни
изиђе иза града к води, гдје јеше Јеврејска огомоља; и
сједавши говори к женама које се ијаху са рале. И
једна ого ојазна жена, по имену Лидија, из града
178
Тијатирскога, која продаваше скерлет, слушаше; и
Господ отвори срце њезино да пази на ријечи Павлове. И
крсти се и она и кућа њезина, и намоли апостоле те
уђоше у кућу њезину да живе. А кад Павле из једне
врачаре истјера дух, господари њезини, који од њезина
врачања имаху велику до ит, расрдише се врло и
одвукоше апостоле на суд тужећи их да нов закон
проповиједају. Судије их здраво из ише и ацише у
тамницу. А у по ноћи ијаху Павле и Сила на молитви и
хваљаху Бога, не марећи за ол. Тада се у један пут тако
затресе земља, да се помјести темељ тамнички, и врата
се сва отворише и свима спадоше окови. А кад се
про уди тамничар и видје отворена врата на тамници,
извади нож и шћаше да се у ије, мислећи да су по јегли
сужњи. А Павле повика здраво говорећи: „Не чини се и
никаква зла јер смо ми сви овдје.“ А он заискавши
свијећу и дршћући припаде к апостолима, и изведавши
их на поље рече: „Господо! шта ми тре а чинити да се
спасем?“ А они рекоше: „Вјеруј Господа Исуса Христа, и
спашћеш се ти и сав дом твој.“ И узе их онај час још
ноћу к се и и опра им ране, и крсти се он и сви његови
одмах, и постави им трпезу, и радоваше се са свијем
домом својијем што вјерова Бога. А сјутрадан судије
пустише апостоле дошавши сами к њима и молећи их да
изиђу из града.

49. Павле у Атини.

179
Из Фили е дође Павле у Атину, и ондје чекаше Силу и
Тимотија. Идући по граду раздражи се дух његов у њему
гледајући град пун идола. И проповиједаше у з орници и
на пазару јеванђеље о Исусу и о васкрсенију. А мударци
неки стадоше се препирати с њим, па га одведоше на
главицу гдје је ивао велики суд говорећи: „Можемо ли
и ми разумјети каква је то нова наука што казујеш?“ А
Павле им рече: „Људи Атињани! по свему вас видим да
сте врло по ожни; јер пролазећи и мотрећи ваше
светиње нађох и олтар на коме јеше написано: 'Богу
непознатоме.' Којега дакле не знајући поштујете онога
вам ја проповиједам. Бог који је створио свијет и све
што је у њему, не живи у црквама које људске руке
граде; јер је он господар не а и земље, и није далеко ни
од једнога нас: јер кроз њега живимо и мичемо се и
јесмо. И Бог не гледајући на времена незнања, сад
заповиједа свима људима свуда да се покају; јер је
поставио дан у који ће судити васиономе свијету преко
човјека којега одреди, и даде свима вјеру васкрснувши га
из мртвијех.“ А кад чуше васкрсеније из мртвијех, онда
се једни ругаху; а једни рекоше: „Да те чујемо опет о
томе.“ Тако Павле отиде између њих. А неки људи
присташе узањ и вјероваше, међу којима јеше Ђонисије
вијећник (ареопагитски) и жена по имену Дамара.

50. Павлово сужањство у Ћесарији.

Мало по том ухвате Павла у Јерусалиму и одведу у

Ћесарију Римскоме судији Филиксу да се оправда.
180
Филиксо лијепо прими Павла и заклањаше га од Јевреја,
који га љуто тужаху. Много му је којешта допуштао што
другима сужњима није, а ио и га и са свијем пустио да
му је Павле хтио дати новаца. За то га и често дозиваше
и разговараше се с њим. А једном дође Филиксо са
Друсилом женом својом, која јеше кћи цара Ирода
Агрипе, и жељаше чути апостола. А кад Павле стаде
говорити о правди и о чистоти и о суду који ће ити,
уплаши се Филиксо, јер му савјест не јеше чиста, и рече
Павлу: „Иди за сад; а кад узимам кад, дозваћу те опет.“
Али који гријеху служе, они никад немају кад истину
слушати!

Послије двије године измијени Филикса Поркије Фист.

Али ни он не гледаше толико истине да и могао познати
да Јевреји за права Бога ишту да погу е Павла, а Павле
ојећи се да Фист најпослије не учини Јеврејима на
вољу, стаде говорити да хоће ћесару да иде да му ћесар
суди. Тада му рече Фист: „Ћесару хоћеш: ћесару ћеш
поћи.“

По том дође Агрипа цар Фисту да га походи, и желећи

чути Павла изиђе с Фистом у судницу, гдје се скупе и све
старјешине онога града, и Фист заповједи те изведу
Павла, и Павле пред свјема опет засвједочи за Исуса, и
завршујући есједу своју рече им: „До ивши помоћ
Божију стојим до самога овога дана и свједочим и малом
и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше
и Мојсије: да ће Христос пострадати, и да ће ити први

181
из васкрсенија мртвијех и проповиједати видјело народу
Јеврејскоме и незна ошцима.“ Тада му рече Фист
гласовито: „Павле зар лудујеш? Многе те књиге изводе
из памети.“ А он рече: „Не лудујем честити Фисте, него
ријечи истине и разума казујем. Јер за ово зна цар,
којему и говорим сло одно. Вјерујеш ли, царе Агрипа,
пророцима? Знам да вјерујеш.“ Агрипа му рече: „Још
мало па ћеш ме наговорити да удем Хришћанин.“ А
Павле рече: „Молио их Бога и за мало и за много да и
не само ти него и сви који ме слушају данас или такови
као и ја што сам, осим овијех окова.“

51. Павлово путовање у Рим.

Мало за тијем предаше Павла једноме капетану

Римскоме, те с Аристархом и с Луком навезе се на море,
и пођоше пут Рима. На острву Криту шћаху да зимују;
али дуну уран вјетар, и лађа се оте, те се сви нађоше у
великој невољи. Све што је ило од мање потре е
по ацају у море да и лађа лакша ила, а најпослије и
пшеницу. А Павлу се ноћу јави анђео Господњи
говорећи: „Не ој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и
ево ти дарова Бог све који се возе с то ом.“ И тако
мучећи се четрнаест дана, угледаше земљу, али је не
познаваху, а прије него дођу к њој, лађа се насади, и који
знадијаху пливати испливаше, а остали који на даскама
који на чему другоме од лађе, и тако се спасу сви, око
276 душа.

182
Она земља гдје изиђоше јеше острво које се зваше
Мелит (а сад Малта). Ондје нађоше љу авне људе, који
им одмах огањ наложише да се осуше. А Павле
згра ивши гомилу грања наложи на огањ, а змија
изишавши од врућине скочи му на руку. И кад видјеше
људи змију гдје виси о руци његовој, говораху један
другоме: „ Јамачно је овај човјек крвник, којега
из ављена од мора суд Божји не остави да живи.“ А он
отресавши змију у огањ не и му ништа. Тада се људи
промијенише и говораху да је он Бог. И ондје зазимише,
и Павле излијечи многе олеснике. Послије три мјесеца
одвезоше се оданде на другој лађи, и на пошљетку
дођоше здраво у Рим. Ондје проповиједаше Павле
Јеврејима, и врло их уз уни. И једни примише вјеру
Христову. А Павле остаде пуне двије године дана о
своме трошку, и дочекиваше све који му долажаху, и
учаше о Господу Исусу сло одно и нико му не рањаше.

52. Шта учинише апостоли за живота.

Павле је напомињао у више својијех посланица које је

оданде писао да се нада да ће се опростити Римскога
ропства, и у црквеној се историји спомиње да је по други
пут долазио у Рим и да су га ондје науке ради Христове
посјекли. У овоме другоме ропству писао је другу
посланицу Тимотију. И прије тога које по путовима
својима које у првоме ропству својему у Риму писао је
многе посланице различнијем општинама
Хришћанскијем, с којима се путујући и проповиједајући
183
науку Христову ио познао. Ове су нам посланице остале
до данас у Новоме завјету. Још за живота његова
написана су и три јеванђеља, која стоје у почетку Новога
завјета. Матије је писао за Хришћанске Јевреје у
Палестини, Марко може ити за Римљане, а Лука за
некога господина Грка Хришћанина по имену Теофила.
— Што је Христос казао за Јерусалим да ће се
раскопати, оно се је већ ило извршило (седамдесете
године по рођењу Христову), кад је Јован своје
јеванђеље и свето откривење писао. — И од Петра и
Јакова и Јуде имамо посланица у Новоме завјету. За
Јована зна се да је у великој старости умр-о. За остале не
зна се управо. Само се то за цијело зна да су извршили
заповијест Христову што им је заповједио да иду по
свему свијету и јеванђеље проповиједају. За двадесет и
пет година разиђе се наука Христова по свима земљама
за које се онда знало. И као што су они његову
заповијест извршили, тако је и он заиста своје о ећање
извршио, и још га једнако извршује. И сви ученици
његови виде да је он с њима до свршетка вијека.

184
About this digital edition
This e-book comes from the online library Wikisource[1].
This multilingual digital library, built by volunteers, is
committed to developing a free accessible collection of
publications of every kind: novels, poems, magazines,
letters...

We distribute our books for free, starting from works not

copyrighted or published under a free license. You are free to
use our e-books for any purpose (including commercial
exploitation), under the terms of the Creative Commons
Attribution-ShareAlike 3.0 Unported[2] license or, at your
choice, those of the GNU FDL[3].

Wikisource is constantly looking for new members. During

the realization of this book, it's possible that we made some
errors. You can report them at this page[4].

The following users contributed to this book:

Smart

1. ↑ https://wikisource.org

185
2. ↑ https://www.creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0
3. ↑ https://www.gnu.org/copyleft/fdl.html
4. ↑ https://wikisource.org/wiki/Wikisource:Scriptorium

186