p r i r e d i l i : Pe t a r B o j a n i ć i V l a d a n D j o k i ć

MISLITI GRAD

Beograd 2011
IMPRESUM

AUTORI ZBORNIKA: dr PETAR BOJANIĆ i dr VLADAN ĐOKIĆ

NASLOV ZBORNIKA: MISLITI GRAD
IZDAVAČ: UNIVERZITET U BEOGRADU, ARHITEKTONSKI FAKULTET
ZA IZDAVAČA: dr VLADIMIR MAKO, dekan
RECENZENTI: Prof. dr ZORAN NIKEZIĆ
Prof. dr DOBRIVOJE TOŠKOVIĆ
LEKTURA I KOREKTURA: SANJA MILUTINOVIĆ
DIZAJN: MILICA MILOJEVIĆ
TIRAŽ: 500
ŠTAMPA: COLORGRAFX
MESTO I GODINA IZDANJA: BEOGRAD, 2011.
ISBN: 978-86-7924-053-8
© ZA SRBIJU, ZA IZBOR I PREVOD, UNIVERZITET U BEOGRADU, ARHITEKTONSKI FAKULTET
MISLITI GRAD
 SADRŽAJ

REČ UVODA 009

CIVITAS GRADA

PROSVETITELJSKA ENCIKLOPEDIJA
[Encyclopédie - dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers (1751-1772)]
Nekoliko pravila 013
LUIS MAMFORD [Lewis Mumford]
Šta je grad? 015
MIŠEL SER [Michel Serres]
Utemeljujuće surovosti 020
FERNAND BRODEL [Fernand Braudel]
Podele prostora i vremena u Evropi 022
ŽIL DELEZ, FELIKS GATARI [Gilles Deleuze, Félix Guattari]
Poreklo sela 030
ŽORŽ VALE [Georges Vallet]
Razmišljanja o prvim grčkim temeljima zapada: Grad i site 034
MASIMO KAČARI [Massimo Cacciari]
Polis i civitas: etnički koren i pokretna koncepcija grada 040

GRADU U SUSRET

FRIDRIH NIČE [Friedrich Nietzsche]

O prolaženju 046
SAVINJAN DE SIRANO DE BERŽERAK [Savinien de Cyrano de Bergerac]
Odlomak iz Drugog Sveta ili Državâ i Imperija s Meseca 049
MORIS MERLO-PONTI [Maurice Merleau-Ponty]
Suština Pariza 051
VALTER BENJAMIN [Walter Benjamin]
E. Osman, ili Barikade 052
BENDŽAMIN VORD RIČARDSON [Benjamin Ward Richardson]
Higija, grad zdravlja (1876) 055
ŽAN-LIK NANSI [Jean-Luc Nancy]
Umetnost grada 069

IZLAŽENJA

GI-ERNEST DEBOR [Guy-Ernest Debord]

Uvod u kritiku urbane geografije 083
Teorija nazvana „dérive“ 087
ŽAK DERIDA [Jacques Derrida]
Pokolenjâ jednog grada: sećanje, predskazivanje, odgovornosti 092
MARTIN HAJDEGER [Martin Heidegger]
Stvaralački predeo 101
ANRI LEFEVR [Henri Lefebvre]
Pravo na grad 104
 GRAD I SVET
DŽON FRIDMAN [John Friedmann]
Jedna hipoteza o svetskim gradovima 109
EDUARDO MENDIETA [Eduardo Mendieta]
Fenomenologija globalnog grada 115
AJRIS MERION JANG [Iris Marion Yung]
Gradski život kao normativni ideal 119
SASKIA SASEN [Saskia Sassen]
Gradovi i zajednice u globalnoj ekonomiji 128
KONSTANTIN SERGEJEVIČ AKSAKOV [Константин Сергеевич Aксаков]
Smisao prestonice 135

STANJA

ALESANDRO PETI [Alessandro Petti]

Neformalni urbanizam 147
IAN BURUMA, AVIŠAI MARGALIT [Ian Buruma, Avishai Margalit]
Zapadnjački grad 149
UMBERTO EKO [Umberto Eco]
Grad robota (odlomak) 154
POL VIRILIO [Paul Virilio]
Grad panike 160
MANUEL KASTELS [Manuel Castells]
Proces urbane društvene promene 172

URBANIZMI

MANFREDO TAFURI [Manfredo Tafuri]

„Radikalna“ arhitektura i grad 179
AJSAR ARIDA [Ayssar Arida]
Horizonti događaja: rub nije granica 186
EDVARD SODŽA [Edward Soja]
Drugi novi urbanizam 192
EDVARD ROBINS [Edward Robbins]
Novi urbanizam u dvadeset prvom veku: Progres ili problem? 198
MANUEL KASTELS [Manuel Castells]
Prostor protoka, prostor mesta:
Materijali za teoriju urbanizma informacionog doba 204
BIL HILIJER [Bill Hillier]
Nova nauka prostora i umetnost mesta:
U susret prostorno-vođenoj paradigmi istraživanja i projektovanja grada 218
 TRANSFORMACIJE

REM KOLAS [Rem Koolhaas]

Prevazilaženje ludosti 233
KORBIZIJE [Charles-Édouard Jeanneret-Gris dit Le Corbusier]
Savremeni grad 238
FRENK LOJD RAJT [Frank Lloyd Wright]
Brodejker Siti: novi plan zajednice 248
RIKEN JAMAMOTO [Riken Yamamoto]
Grad ćelija 253
ŽAN NUVEL [Jean Nouvel]
Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan! 268
LEON KRIER [Léon Krier]
Grad unutar grada 272
Naselja budućnosti 278
KEVIN LINČ [Kevin Lynch]
Matrica metropole 285
Forma gradova 299
REČ UVODA
O gradu, o mišljenju grada

„Formons la cité“1

Procenjuje se da će 2050. godine, 70 % stanovništva zemlje živeti u gradovima.

Činjenice da 100 najvećih (globalnih) gradova danas učestvuju u 30 % celokupne svetske
ekonomije, da će ukupan broj stanovništva – pre svega u Kini i Indiji – biti znatno povećan,
ukazuju da život i rad u gradovima i njihovim periferijama, ponovo treba promišljati,
razumevati na nove načine i tumačiti. Osim toga, od svih nas se očekuje da mislimo prinudu
obitavanja u gradu, kao i da svako za sebe ali i svi zajedno, tematizujemo otpor prema
gradu. Naravno, u osnovi ovog poslednjeg zadatka, nalazi se ideja da svaki otpor prema
gradu uvek pretpostavlja i otpor prema zajednici i drugima. Ova suprotstavljenost nikada
ne sme da bude ishitrena i bez oklevanja.
Grad je gradilište ili grad podrazumeva proces pravljenja grada. Grad je zajednički
rad jedne ili više grupa na određenoj teritoriji. Pošto se u poreklu jedne od reči (ital. villa)
koja obeležava „grad“ krije i vila ili kuća za dokolicu, za uživanje, pošto je dom jedinica
grada – misliti grad ili praviti grad danas, iako podrazumeva kontekstualizaciju mare
magnum elemenata2 – uvek znači i zaštitu života s drugima, kao i zaštitu života bliskih i
drugih. Izgleda da je danas sasvim nemoguća Blochova podela na kapitalističke i pred-
kapitalističke gradove (Napulj je bio njegov slavni primer)3, odnosno, čini se da je danas
nemoguće misliti gradove u ekološkom skladu s prirodom, sa okolinom, a da se istovremeno
ne misli globalna sudbina planete. Nema više okoline (okruženja) koja nije grad. Isto tako,
misliti grad danas znači misliti beskonačni broj elemenata (uloga arhitekte je tim presudnija
i, recimo to slobodno, najteža), ali i misliti vezu grada s drugim gradovima. „Praviti“ grad
danas i raditi u gradu, označava početak velikog posla na konstrukciji svetskog grada.
Studenti doktorskih studija Arhitektonskog fakulteta u Beogradu (generacija 2008.)
istinski su tvorci ovog zbornika. Potpisujući se u ime svih onih koji su tokom 2010/11
školske godine zajednički prevodili ove tekstove o gradu – samo nekoliko tekstova preveli
su profesionalni prevodioci – nije nam samo namera da istaknemo dosadašnji napor ali i
potrebu da se na ovim tekstovima i dalje radi, da se oni brojnim čitanjima usavršavaju i
prepravljaju sa svakom sledećom generacijom doktoranata, nego, pre svega, da svedočimo
o značaju „zajednice“ koja takođe nastaje isključivo tokom zajedničkog rada, bezuslovnog
uslova bilo kog, pa i ovog poduhvata.
Posebno se zahvaljujemo Ognjenu Šukalu koji je koordinisao rad prevodilaca i
pomagao u izboru tekstova, kao i Milici Milojević, čiji je estetski izbor učinio da ova knjiga,
kao i prethodni zbornik Teorija arhitekture i urbanizma (2010), ostavljaju utisak prijatnosti.

Petar Bojanić, Vladan Đokić

1 Antoine-Louis de Saint-Just, Institutions républicaines, in Œuvres complètes, Paris, Gallimard, 2004, str. 1138.
2 Ildefonso Cerdá, Teoria general de la urbanización, Madrid, Imprenta Española, 1867, tom 1, str. 29.
3 Ernst Bloch, „Die Angst des ingenieurs“, Gesamtausgabe, tom 9, Frankfurt am Main, Suhrkamp, 1965, str. 350.

009
CIVITAS GRADA
 PROSVETITELJSKA ENCIKLOPEDIJA
[Encyclopédie – dictionnaire raisonné des sciences,
des arts et des métiers (1751-1772)]

Nekoliko pravila*

GRAD, s. f. (Archit. civile) skup većeg broja kuća koje su raspoređene po ulicama,
obručene zajedničkim okružjem, obično u vidu zidova i kanala. Preciznije definisanje jed-
nog grada, međutim, podrazumeva zatvoreno utvrđenje zidina koje uključuje više kvar-
tova, ulica i javnih trgova, kao i nekih drugih zdanja.

Da bi jedan grad bio lep, potrebno je da glavne ulice vode ka kapijama; da budu,
koliko god je to moguće, upravne jedne u odnosu na druge, kako bi uglovi kuća bili pod
pravim uglom u odnosu na ulice; da velike ulice budu široke šesnaest,1 a male osam meta-
ra. Još je potrebno da i razmak između dve paralelne ulice bude toliki da na tom delu bude
dovoljno prostora za podizanje dve buržujske kuće od kojih će jedna imati pogled na
jednu ulicu, a druga, na onu drugu koja joj je paralelna. Svaka od ovih kuća bi trebalo otpri-
like da bude široka deset do dvanaest metara, sa četrnaest do šesnaest metara temelja; i
dvorištem slične veličine, što omogućava da razmak između dve ulice bude šezdesetčetiri
do šezdesetšest metara. Na mestima gde se ulice preklapaju, uobičajeni su trgovi, dok se
glavne ulice ulivaju na glavni trg; te trgove ukrašavamo tako što održavamo uniformnost
fasada pojedinačih hotela i kuća koje ih okružuju i u sredini postavljamo skulpture i fon-
tane. Ukoliko su kuće na ovaj način dobro izgrađene i njihove fasade ukrašene, malo će još
stvari preostati da se uradi.

G. Belidor [Bélidor], u svojoj knjizi Nauka inžinjera I. IV, pogl. 8 [Science des ingé-
nieurs], nudi raspored ulica u gradovima koji su u stalnim ratovima; pošto je taj raspored
podređen već postojećem utvrđenju, on predstavlja delo vojne arhitekture kojom se mi
ovde nećemo baviti; Vitruvije sasvim zaslužuje da bude konsultovan u te svrhe jer o arhi-
tekturi gradova pruža izvanredne savete. Taj vešt čovek smatra da, podižući gradove, treba
voditi računa o sedam glavnih stvari:

1. Potrebno je izabrati zdravo mesto, koje stoga mora biti izdignuto, jer smatra on,
treba da u najmanjoj meri trpi magle.
2. Potrebno je izgraditi zidine i kule.
3. Potrebno je iscrtati mesta za kuće, i povući prave linije za ulice; najbolji raspored,
smatra on, treba da bude takav da ulice ne budu izložene vetru.
4. Treba da se izabere mesto za zajedničke građevine celokupnog grada, kao što su
hramovi, javni trgovi, brinući se pritom o korisnosti i udobnosti svih javnih mesta. Na
taj način, ukoliko grad predstavlja morsku luku, potrebno je da javni trg bude sasvim
blizu mora; ukoliko je grad udaljen od mora, trg bi trebalo da se gradi u sredini i da

* „Ville“, u Encyclopédie – dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, Ed. Pellet, Genève, 1778, str. 447-450;
29-31.
1 Starofrancuska mera „toaz“ [toise] iznosi oko dva metra.

013
 njegova veličina bude proporcionalna broju stanovnika, da predstavlja dve trećine nje-
gove dužine.
5. Hramovi bi trebalo da budu raspoređeni tako da im oltari budu okrenuti ka istoku
i da im dužina bude dvostruko veća od širine.
6. Da javne službe, zatvor i opština budu na glavnom trgu.
7. Da pozorište bude izgrađeno na zdravom mestu, i da mu temelji budu čvrsti, visina
da mu ne bude preterana kako se glas ne bi izgubio; da ulazi i izlazi budu prostrani i
mnogobrojni; da svako ima prostora da se mimoiđe i tako spreči sudaranje. Sve ove
primedbe sasvim su opravdane.

RIMSKA URBANOST, (Hist. rom.) opisuje oblike učtivog jezika, duha i postupaka,
posebno vezane za grad Rim.

Sasvim čudno izgleda da je reč urbanost imala toliko otpora pre nego što se
odomaćila u našem jeziku; jer, iako su je koristili svi sjajni pisci, a i rečnik akademije nauka
je dopušta, ne može se reći da je njena upotreba, čak i danas, česta. Ispitujući zbog kojeg
razloga bi to tako moglo biti, moguće je da Francuzi, koji retko ispituju stvari do njenih
temelja, ovu reč nisu smatrali neophodnom; verovali su da njihove reči učtivost [politesse] i
uglađenost [galanterie] mogu obuhvatati sve što se podrazumeva pod urbanošću; u čemu
su veoma pogrešili jer pojam urbanosti opisuje ne samo mnogo više toga, koliko i u više
navrata sasvim drugu stvar. Uostalom, reč urbanitas je za Rimljane predstavljala lično ime
koje je označavalo – što smo već i rekli – te učtivosti duha, jezika i postupaka, posebno ve-
zane za grad Rim; za nas učtivost ne predstavlja povlasticu bilo kog posebnog grada, čak
i prestonice, već isključivo dvora. Konačno, ideja koju urbanost predstavlja za duh – pošto
nije sasvim jasna – zaista predstavlja razlog zbog kojeg ta reč nije upotrebljavana.

Sa urbanošću se dešava isto što i s drugim kvalitetima; da bi bili istaknuti, oni

zahtevaju prirodnost ali i stečenost. Kvalitet urbanosti, shvaćen u smislu učtivosti i dobrog
vladanja, duha i postupaka, baš kao i u jeziku, može se nadahnuti samo kroz dobro vaspi-
tanje i kroz brigu koja mu se posvećuje.

Postoji jedna vrsta urbanosti koja se pripisuje ruganju; nije preporučljiva ali radi se
o daru s kojim se rađamo, i izgleda da je oblikovan sâmom prirodom. Među Rimljanima se
pominje izvesni Krasije [Crasius] koji je bio posebno nadaren da zbija prefinjene rugalice,
pritom znajući da sasvim čuva pristojnost koja ih je pratila.

Urbanost, pored savršenosti o kojima smo govorili, zahteva i temeljnu čestitost koju
je moguće pronaći samo u srećno rođenih osoba. Od zamerki koje joj se suprotstavljaju,
glavna bi se sastojala od upadljive želje da se ta osobenost urbanosti ističe, jer upravo je
preterivanje uništava.

Sažimajući u nekoliko reči sve što sačinjava osobenosti rimske urbanosti, verujem
da ona predstavlja lepo vaspitanje koje se usavršava kada ga upotrebljava veliki broj ljudi,
i rukovodi prefinjen ukus, bujna rečitost, učena razmena, proučavanje lepe književnosti,
čistota jezika, probirljiv izgovor, precizno promišljanje, plemeniti postupci, čestitost i is-
pravnost.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

014
 LUIS MAMFORD [Lewis Mumford]

Šta je grad? *

Veliki deo našeg stambenog i urbanističkog planiranja je oslabljen, zato

što oni koji se njime bave nemaju jasnu predstavu o društvenim funkcijama gra-
da. Oni ove funkcije izvode na osnovu nasumičnog pregleda aktivnosti i inte-
resa savremene gradske scene. Očigledno je da ne sumnjaju da bi se tu mogli
pojaviti neki nedostaci, pogrešno usmereni napori ili neopravdani troškovi koji
se ne mogu naprosto otklanjati izgradnjom sanitarnih čvorova ili doterivanjem i
proširivanjem ulica.

Grad je, kao isključivo fizička pojava, predmet mnogobrojnih istraživanja.

Šta je, međutim, grad kao društvena institucija? Raniji odgovori na ovo pitanje,
koje pružaju Aristotel, Platon i utopijski pisci, od Tomasa Mora do Roberta Ovena
zadovoljavaju više od odgovora mnogih sistemskih sociologa: većina savremenih
rasprava o „sociologiji grada“ u Americi ne osvetljava značajno ovaj problem. Jed-
nu od zvučnijih definicija grada dao je Džon Stou [John Stow], pošteni posmatrač
elizabetanskog Londona, koji kaže:

Ljudi se okupljaju u gradovima i grupama zajednica zbog iskrenosti i

javnog dobra, retko kad zbog trgovine koja ide uz gradove, društvo i kom-
panije. Kao prvo, ljudi se ovom bliskom saradnjom udaljavaju od varvarske
čvrstine i sile, ka blagosti manira, ljudskosti i pravdi... Lepo ponašanje se
naziva urbanim, jer se najčešće susreće u gradovima, a ne izvan njih. Da
zaključimo, često se kaže da je ljude lakše kontrolisati verom, da im je stalo
do toga kako izgledaju u tuđim očima, te da se primerom lakše navode na
pravdu i da ih stid čuva da ne povređuju druge.

Kao što države i kraljevstva pored Boga ne mogu imati sigurnije ute-
meljenje od ljubavi i dobre volje čoveka prema svom bližnjem, tako i u
gradovima, ljudi zajedničkim držanjem i udruživanjem, sklapaju saveze,
osnivaju zajednice i korporacije.

S obzirom na to da se ovom osnovnom uvidu u opis urbanog procesa ne

može mnogo dodati, za sociološki koncept grada izveo bih, kao zaključak, sledeće
preduslove:

Grad je povezan skup osnovnih grupa i hotimičnih udruženja: prvo je

udruženje porodica i susedstva, zajedničko svim zajednicama, dok drugo pred-
stavlja posebno obeležje gradskog života. Ove raznolike grupe podržavaju jedne
druge kroz ekonomske organizacije koje nalikuju manjim ili većim preduzećima,
ili su barem javno kontrolisane; sve su smeštene u trajnim strukturama, unutar
relativno ograničenog područja. Suštinska fizička sredstva opstanka grada su
njegov stalni položaj, izdržljiva zaštita, trajni objekti za okupljanje, razmenu i
skladištenje; osnovna društvena sredstva predstavljaju društvenu podelu rada,

* Lewis Mumford, „What is a City?“, Architectural Record, 1937.

015
i to ne samo u ekonomskom životu, već i u kulturnim procesima. Posmatran u
celini, grad je geografski splet, ekonomska organizacija, institucionalni proces,
mesto društvenog dešavanja, kao i estetski simbol kolektivnog jedinstva. Grad
neguje umetnost i jeste umetnost; grad stvara pozorište i jeste pozorište. Upravo
u gradu, gradu kao pozorištu, odvija se srž čovekovih svrhovitih aktivnosti, one se
ispunjavaju kroz sukobe i saradnju mnogih ličnosti, događaja i grupa, zadobijajući
sve značajnije razmere.

U nedostatku društvene drame, koja nastaje kroz usmerenost i osnaživanje

grupnih aktivnosti, ne može postojati nijedna funkcija grada koju je nemoguće u
gradu izvršiti – i koja je ikada izvršena u bilo kojoj ruralnoj sredini. Fizička orga-
nizacija grada može ublažiti ili ojačati ovu dramu kroz osmišljene napore umet-
nosti, politike i obrazovanja, može je učiniti bogatijom i značajnijom, baš kao što
dobro dizajnirana, potpuna scena, osnažuje i naglašava pokrete glumaca i sâm
čin predstave. Ljudi ne naseljavaju gradove bez nekog razloga i naprosto zbog
njihove lepote ili ružnoće: ove osobine određuju ljudske društvene aktivnosti. I
ako postoji duboko opiranje pravog stanovnika grada da napusti svoje teskobne
četvrti preselivši se u fizički pitomiji ambijent predgrađa – čak i predgrađa nalik
na vrtu – njegovi instinkti se obično opravdavaju tim drugačijim i svestranijim
životom, mogućnošću društvene disharmonije i sukoba; grad stvara dramu dok
predgrađu ona nedostaje.

S društvenog aspekta, grad bi se mogao opisati kao poseban okvir koji

usmerava stvaranje različitih povoljnih prilika običnog života i važnih kolektivnih
drama. U posrednim oblicima udruživanja, uz pomoć znakova, simbola i poseb-
nih organizacije, dodatna neposredna sučeljavanja, gradski likovi stiču mnoštvo
lica koja izražavaju njihove posebne interese, ističu usvojene sklonosti, suptil-
nije različitosti i izbore: takve ličnost više ne predstavlja manje-više neokrnjeno,
tradicionalno lice stvarnosti kao celine. Tu počiva mogućnost ličnog propadanja;
ali i potreba za reintegracijom kroz šire sudelovanje u konkretnoj i vidljivoj kolek-
tivnoj celini. Ono što ljudi ne mogu čak ni zamisliti u neodređenom, bezobličnom
društvu, to mogu neposredno doživeti i iskusiti kao građani u gradu. Njihovi
ujedinjeni planovi i građevine postaju simbol njihove društvene povezanosti;
kada se to fizičko okruženje poremeti i kada se naruši sklad, društvene funkcije
koje gaji postaje mnogo teže izraziti.

Iz ovog pojma grada, sledi još jedan zaključak: društveni činioci su primarni,
a fizička organizacija grada, njegova industrija i tržište, komunikacije i saobraćaj,
moraju biti podređeni društvenim potrebama. Dok su se za razvoj grada tokom
prethodnog veka bezobzirno proširivala fizička postrojenja, a osnovno društveno
jezgro, organe vlasti, obrazovanja i društvene službe tretirali kao nešto usputno,
danas moramo negovati društveno jezgro kao osnovni element svakog valjanog
plana grada: primarni zadatak u definisanju gradskog susedstva i postavljanju
obrisa integrisanog grada, jeste uočavanje međusobnog odnosa između škola,
biblioteka, pozorišta i zajedničkih centara zabave.

Pružajući sociološki odgovor o tome šta je grad, ujedno se daje odgovor i

na druga značajna pitanja. Pre svega, o tome da li postoji kriterijum jasne odluke
o poželjnoj veličini grada – ili grad može nastaviti da raste sve dok jedinstveno
neprekinuto urbano područje ne pokrije pola američkog kontinenta, i da ostatak
sveta pruži svoj doprinos toj gomili? Sa stanovišta čisto fizičke organizacije ur-
banih funkcija – jedine stvari kojom su se bavili planeri metropola u prošlosti
– ovaj proces bi zaista mogao biti beskonačan. Ako je grad pozornica društvene

016
aktivnosti i ako su njegove potrebe definisane uslovima koje on nudi različitim
društvenim grupama u vidu određenog jezgra građanskih institucija i udruženja,
onda proističe da je nužno ograničavanje njegove veličine.

U jednoj od ranijih Korbizijeovih shema idealnog grada, njegov grad je

imao tri miliona stanovnika: taj broj se odnosio na urbani deo Pariza i teško je
objašnjivo zašto je upravo taj broj uzet kao norma racionalne vrste razvoja grada.
Ako, međutim, veličinu gradske jedinice predstavlja funkcija njegove produktivne
organizacije i mogućnosti aktivnog druženja i kulturnih aktivnosti, na osnovu
odnosa naseljenosti prema procesima koji se nude, mogu se prepoznati određene
sigurne činjenice. U skladu sa sadašnjim kulturnim nivoom u Americi, izgleda da
je potrebno milion ljudi da bi se opravdalo osnivanje jednog univerziteta. Iako
se mogu pojaviti mnogi drugi činioci koji menjaju osnovu odnosa univerziteta
i naseljenosti, provizorno bi se moglo reći sledeće: ukoliko je potrebno milion
ljudi da bi se obezbedio dovoljan broj studenata za jedan univerzitet, onda bi
dva miliona ljudi trebalo da imaju dva univerziteta. Isto bi se moglo zaključiti i
da pod jednakim uslovima, pet miliona ljudi neće dati bolji univerzitet od jednog
miliona. Alternativa uočavanju ovih odnosa, prepoznaje se u prenaseljenosti i
preteranom bujanju nekolicine postojećih institucija, čime se obrazovne ustanove
umesto podsticanja, naprosto ograničavaju.

Kada se radi o naseljenosti i veličini gradskog područja, nije bitan apsolutni

broj, iako u nekim aspektima života, kao što je veličina grada koju je moguće
reprodukovati prirodnim putem, ta brojka već ima značaja. Veličinu je najvažnije
izraziti uvek kao funkciju društvenih odnosa kojima služi.

Postoji optimalna veličina grada preko koje dalji priraštaj stanovništva

ne donosi korist, već stvara poteškoće svih razmera. Takođe postoji i optimal-
no područje širenja, izvan kojeg dalji urbani rast umesto da poboljšava, parališe
značajne društvene odnose. Brza sredstva prevoza omogućila su periferije koje
imaju regionalne srazmere, prečnika od četrdeset do sto milja, jednog London
ili Hampsted pre uvođenja podzemne željeznice. Ali, dečje aktivnosti i dalje se
ograničavaju na udaljenost od oko četvrt milje, dok ljudima koji se okupljaju
slobodno i često u susedstvima, razdaljina ne znači ništa. Ona bi se mogla
ograničavati u zonama u kojima bi odabranoj manjini bila korisna kao što je to
univerzitet, centralna biblioteka ili potpuno opremljena bolnica. Područje po-
tencijalnog urbanog naseljavanja proširuju motorna vozila i avioni; dok telefon
i radio ublažavaju potrebu njegovog striktnog ograničavanja u svrhu druženja.
Krajnje granice grada su u srednjem veku obično određivane udaljenošću koja ne
bi prelazila pola milje u odnosu na gradski centar. Veliki grad raste blok po blok,
duž avenija, što uz sve opravdane izgovore odbacuje bolje vrste grupisanja, koji
su nedavno osmišljeni. Za svaku vrstu slučajnih susreta, okrug je dobro organi-
zovana jedinica društvenog života, ali on ne može uspešno opstajati kao dobro
organizovana jedinica, ukoliko je celokupna oblast gusto naseljena – prisustvo
velikog broja ljudi će zakrčiti saobraćajnice i onemogućiti društvene funkcije.

Ograničenja koja se tiču veličine, gustine naseljenosti i površine grada, ap-

solutno su neophodna za uspešne društvene odnose i predstavljaju najznačajnije
instrumente racionalnog ekonomskog i gradskog planiranja. Nepostojanje volje
u prošlosti da se postave ovakva ograničenja, dugujemo uglavnom dvema
činjenicama: pretpostavci da je svaki rast znak napretka i automatski „dobar za
posao“, i verovanju da su ta ograničenja u osnovi proizvoljna, da „smanjuju eko-

017
nomske mogućnosti“ – odnosno, da umanjuju mogućnosti zarade od zagušenosti
– i da predstavljaju kočnicu u neuhvatljivom smeru promena. Obe tvrdnje su neis-
tinite.

Ograničavanja visine zgrada postaju česta pojava u Americi; drastična

ograničenja zbijenosti zgrada postala su pravilo stambenog razvoja svih opština u
Engleskoj: učinjeno je ono što naizgled nije moglo da se učini. Takva ograničenja,
očigledno, ne ograničavaju samu naseljenost: ona pružaju planeru i administra-
toru mogućnost da povećaju broj centara s naseljenim stanovništvom, umesto
da dozvole da se nekoliko postojećih centara proširi po monopolističkom uzoru.
Ova ograničenja su neophodna kako bi se prekinulo nefunkcionalno uvećavanje
urbane mase kao u prošlosti. U skladu s načinom planiranja, planer predlaže da
se „mononukleusni grad“, kako ga je nazvao profesor Voren Tomson [Warren
Thomson], zameni novom vrstom „polinukleusnog grada“ u kojem će grupacije
prikladno postavljenih i povezanih zajednica preuzeti funkcije loše organizovanih,
bezličnih gradova. Dvadesetak takvih gradova, na području gde su okolina i izvori
adekvatno isplanirani, bez većih nepravilnosti bi imali sve povlastice metropola
od milion ljudi: kapital bi se održao u neprofitabilnim komunalnim uslugama,
vrednost zemljišta bi bila na nivou koji bi dozvoljavao raspolaganje sredstvima u
skladu sa novim potrebama.

Danas je na delu obeležavanje promene. Novi izvori moći, transport i ko-

munikacije ne prate staru mrežu autoputeva. Moćnici gaze preko brdâ, ignorišući
točkaše; avioni, još slobodniji, lete preko močvara i planina i svoja putovanja ne
završavaju na ulici, nego u polju. Čak i autoput za brza motorna vozila napušta
model ere konjanika i zaprega. Novi autoputevi, poput onog kod Nju Džersija i
Vestčestera, ako spomenemo samo lokalne primere, manje-više se zasnivaju na
sistemu koji je formulisao Benton Mekej [Benton MacKaye] u raznim radovima o
„autoputu bez gradova“ [Townless Highway]. Najpotpuniji planovi oblikuju ne-
zavisnu mrežu autoputeva, izolovanu od susednih sela i gradova koje povezu-
ju: oslobođeni od komunalnih zloupotreba, nalik na železnički sistem. U takvoj
mreži, pojedinačni centri kao metropole prošlosti, neće postati privlačna region-
alna tačka zbog svojih prednosti: naprotiv, „ceo region“ postaje otvoren za nas-
eljavanje.

Čak i bez uspešne javne kontrole, postoji verovatnoća da će kod naredne

generacije ovo odvajanje i decentralizacija gradskih funkcija ići još dalje. „Autoput
bez grada“ stvara „grad bez autoputa“ [Highwayless Town] u kojem će potrebe
bliskog i stalnog ljudskog udruživanja na svim nivoima postati preovladavajuće.
Što je upravo suprotno od prethodne mehanocentrične slike „grada na putu“
[Roadtown], kakvu su oslikali Edgar Čembles [Edgar Chambless] i španski pro-
jektanti „linearnog grada“ [Linear City]. Jer, grad bez autoputa, zasniva se na
pojmu efektivne podele funkcija po zonama na osnovu početnog javnog dizajna,
a ne na osnovu slepih pravnih uredbi. To je grad u kojem su razni funkcionalni
delovi strukture topografski izolovani kao urbana ostrva, prikladno oblikovana
za posebnu upotrebu, bez pokušaja stvaranja jednoobraznog plana istih opštih
uzora za industrijska, trgovačka, domaća i javna područja.

Prvu sistematsku skicu ove vrste grada dali su gospoda Rajt i Štajn u svom
Radburn projektu 1929. godine, novoj vrsti plana koji su u ograničenoj srazmeri po-
novili – izgleda sasvim nezavisno – planeri u Kelnu i Hamburgu. Zbog ograničenja
projekta koji je trebalo da izražava konvencionalni tip kuće iz predgrađa i ustaljeni
arhitektonski oblik, ovakva vrsta planiranja u Radburnu nije daleko odmakla. Ali

018
obris glavnih odnosa okvirno je jasan: razdvajanje pešaka od vozila u nezavisne
sisteme, izdvajanje stambenih četvrti od prometnih puteva; isprekidana ulična
mreža; odvajanje društvenog života u posebne, tačkasto raspoređene javne cen-
tre, počevši od susedstva sa školom, do igrališta i bazena. Ova vrsta planiranja je
donela logičan rezultat u možda najfunkcionalnijem i društveno najinteligentni-
jem od svih Korbizijeovih planova: planu za grad Nemurs u severnoj Africi, 1934.
godine.

U skladu s tim naporima koji svi teže istom cilju, načela grada s više jezgara
su bila dobro ustanovljena. Takvi planovi su morali pružiti potpunije mogućnosti
primarnoj grupi, s njenim navikama čestih direktnih susreta i druženja; jednako
se moraju ostvariti u sveobuhvatnom životu celog regiona jer se to geograf-
sko područje, po prvi put tek sada, može posmatrati kao postojeća celina svih
funkcija društvenog postojanja. Umesto verovanja da će samo povećanje popu-
lacije proizvesti neophodnu društvenu koncentraciju i društvenu dramu, sada za
ovim rezultatima moramo tragati kroz promišljeno stvaranje lokalnog centra i
boljeg regionalnog izražavanje. Ove reči predstavljaju žargon iako se ne izgu-
biti iz vida njihovo pravo značenje. Zadatak budućih generacija će biti da ove
nove mogućnosti, koje tek nadolaze, uobliče u urbani život – ne samo kroz bolju
tehničku organizaciju, nego i kroz bolje sociološko razumevanje – i dramatizaciju
same aktivnosti u prikladnim pojedinačnim i urbanim strukturama.

Prevod: Dijana Stanković

Korektura: Zvjezdana Milašinović, Dragana Kotur

019
 MIŠEL SER [Michel Serres]

Utemeljujuće surovosti *

Kako je osnivačka porodica utemeljila Rim? Rea Silvija [Rhea Silivia], ves-
talka, majka, beše okovana nakon što je silovana, bačena u tamnicu. O kakvim se
okovima radilo, kakav je bio zatvor? Silovane vestalke sahranjivane su žive pod
samom kapijom Kapitola. Ceo narod se u tišini podiže, u stravičnoj tuzi okružuje
sve što se dešava u središtu. Tog žalosnog dana, vestalka obavijena velovima,
pridržavana remenjem, skrivena u svojoj nosiljci, spušta se slepa i onemela u svo-
ju podzemnu sobicu, gde je čeka mleko, nešto vode u jednoj vazi, ulje. Svi ćute,
niko ne gleda, a i ona nit’ čuje niti vidi. Zatrpava se zemljom. Crna zemlja, crn
sanduk nadalje je slep i gluv pred svim bolima. O kakvom se zatvoru radi? Sâmoj
grobnici. O kakvim okovima? Svim onim okovima koji mogu skrivati počinjeno
delo. Rea Silvija je upravo u sred’ naroda nestala. Da nije bilo Plutarha, da nije
bilo opisa rituala za koje on kaže da ih je nametnuo Numitor, nikada ne bismo
saznali za sudbinu Rea Silvje. Istorija stidljivo pominje okove i zatvor. I potom
je nema. Nema je na pomen ritulanog linča. Ćuti o postojanju moguće paralele
sa smrću Tarpeje [Tarpeia]. Rea Silvija nestaje iz istorije i iz teksta, nestaje njeno
nestajanje. Čitao sam o Taipeji učene knjige koje objašnjavaju sve u vezi s njom,
izuzev njenog kamenovanja i njenog nestanka pod štitovima: i one pomažu da
nestane njeno nestajanje.

Bio je to dan inauguracije. Rem je na Aventinu prvi uočio šest lešinara kao
dobar znak. Istog trena ih je i Romul primetio dvostruko više, dvanaest nad Palati-
nom. I obojica behu prvi, jedan u vremenu, a drugi u broju. I jednog i drugog
sopstvene interesne grupe objaviše za kraljeve. Potom nastupi svađa, rasprava,
beznadežni gnev se okonča u smrtonosnoj borbi. U gomili, udarcima usmrtiše
Rema. Ibi in turba ictus Remus cicedit. Usred gomile, usred rulje, u vrtlogu kavge.
U proređenom okruženju gomila se razbežala. Uobičajeno predanje, međutim,
nalaže da ga je ubio brat blizanac nakon što je u jednom skoku prešao nove zidine
Rima. Dve priče su protivrečne jer pripovedaju da su se kao različite desile istim
likovim, u isto vreme, u istom rasporedu snaga. Dve priče, ako smo dobro primetili,
jesu dva blizanca koji se međusobno ubijaju. Ili je došlo do ubistva između braće,
ili se desilo kamenovanje, trećeg puta nema. Dovoljno je samo tu istovremenost
misliti. Dovoljno je misliti na nju kao na dopunski blizanački element. Dovoljno je
samo malo je razdvojiti u vremenu. Mržnja između braće završava se ubistvom.
Dakle, ta mržnja među blizancima raste poput divljeg bršljana u grupi i prerasta
u istrebljenje, tako da utemeljenje nastupa samo ukoliko se zaustavi međusobno
gušenje, gomila se ustremljuje samo prema jednom od njih. Učenje Rene Žirara
i shema koju predlaže čine da ove dve protivrečne priče postaju skladne, čak

*
Michel Serres, Rome, Le livre des fondations, Grasset, Paris, 1983, str. 95-96; 115-116.
1 Tarpeja je bila ćerka guvernera Rima u vreme rata sa Sabinjanima. Kontroverzni zapisi o njenoj sudbini
upućuju da je kao devičanska ratnica završila kamenovana pod štitovima neprijatelja Rima. Prim. Prev

020
ih čini i komplementarnima. Borba između blizanaca je pokretač, smr t usred
vr tloga predstavlja tačku preokreta. Pr va je pokretačica vremena i druga pred-
stavlja kraj jednog vremena kao i početak nekog drugog. Otuda se i govori o
utemeljenju.

Romul je zasedao skupštinom u Kozjim močvarama kada iznenada zagrmi,

munje bljesnu i bukne podivljala oluja. Zlokobni znaci, rekli bismo; usred dana
se spusti noć, izbrazdana bljeskovima i silovitim vetrovima. Kralj nestade s vidika
u gustom oblaku. Kada se povratila spokojna i vedra svetlost, kraljevski presto
je bio prazan. Romul više nije bio tu. Svi zapanjeni ćute. Potom se prolomiše
krici, najpre nekolicine njih, konačno su svi vikali koliko ih grlo nosi da je kralj
postao bog, božji sin i otac grada Rima. Tako se pripoveda oboženje. Oboženje
ovde predstavlja prelaz iz nasilja i oluje ka svetom: Romul je postao bog. Dakle,
Romul je bio vuk, sin vučice, nasilan i plod jednog silovanja.

Slušajući tu pripovest, čuje se ovo: buka koju latinski jezik imenuje kao
fragor, najpre zaglušujući lom; potom tišina: i konačno jedna univerzalna molitva
miru.

Isto tako se šapatom govori, i kao u velikoj tajnosti, da su brata blizanca

sopstvenim rukama raskomadali Očevi. Svaki je, pritom se dodaje, uzeo po komad
njegovog tela i odneo ga u naborima svojih toga. Podela vlasti je i podela leša.
Čovek postaje bogom nakon što su ga raskomadali vukovi. Čovek je bog za ljude,
to jest za vukove. On je bog-vuk među vukovima i sisao je mleko vučice. Ubio je
svog brata blizanca.

Kako je osnivačka porodica utemeljila Rim? Majka je nestala, Romul je ras-

komadan, Rema je kamenovala rulja, celokupna porodica je linčovana. Kriminalna
je majka, silovana vestalka, brat je kriminalac jer ubija brata, blizanac je krimina-
lan jer prelazi granice.

Jadikovka. Zašto je još uvek potrebno komadati tela, zašto je potrebno

cepati dela? Zašto je potrebno uništavati predmete saznanja?

Odgovor: zarad temeljenja. Treba zakopati Silviju, kamenovati Rema, raskoma-

dati Romula zarad utemeljenja grada. Eto kako je utemeljen Rim.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

021
 Fernand Brodel [Fernand Braudel]

Podele prostora i vremena u Evropi *

Ekonomije sveta

Na početku rasprave, objasniću dva izraza koja bi mogla dovesti do

zabune: ekonomija sveta i svetska ekonomija. Ekonomija sveta je izraz koji
se primenjuje na ceo svet. On odgovara, kako to kaže Sismondi 1 [Sismondi],
„tržištu sveta“, „ljudskom rodu, odnosno onom delu ljudskog roda koji se bavi
trgovinom, i koji danas, na određeni način, čini jedinst veno tržište“. Svetska
ekonomija (izraz koji sam u prošlosti koristio kao posebno značenje nemačkog
pojma Welt wir tschaf t) odnosi se samo na fragment sveta, ekonomski autonom-
ni deo planete, sposoban da obezbedi većinu svojih potreba, deo kojem sop-
st vene unutrašnje veze i razmene obezbeđuju svojevrsno organsko jedinst vo.
Svetske ekonomije postoje, ako ne oduvek, onda barem veoma dugo – kao što
postoje društ va, civilizacije, države, pa čak i carst va. Ako krenemo džinovskim
koracima unazad kroz istoriju, mogli bismo reći da je drevna Fenikija bila rana
verzija svetske ekonomije, okružena velikim carst vima. Isto se desilo i s Kar tag-
inom na svom vrhuncu; ili grčkim svetom, čak i Rimom; kao i sa Islamom nakon
njegovih munjevitih pobeda. U devetom veku, normanski poduhvat na spoljnim
obodima zapadne Evrope, takođe ut vrđuje linije kratkotrajne i krhke svetske
ekonomije koju će drugi naslediti. Od jedanaestog veka, u Evropi počinje da se
raz vija nešto što će kasnije biti njena pr va svetska ekonomija, potom su se sve
do današnjih dana pojavljivale i neke druge. Moskovska kneževina, povezana sa
Istokom, Indijom, Kinom, centralnom A zijom i Sibirom, bila je barem do osam-
naestog veka još jedna svetska ekonomija. Kina je to bila od najranijih vremena
otimajući i pritom koristeći susedna područja kao što su Koreja, Japan, južna
A zija i Malajski arhipelag, Vijetnam, Junan, Tibet i Mongolija – lanac zavisnih
zemalja. Indija je, štaviše, i pre toga, od istočne obale Afrike do ostr va Južne
A zije i Malajskog arhipelaga, pret vorila Indijski okean u neku vrstu privatnog
mora.

Ukratko bi se moglo reći da se tu radilo o procesu stalne obnove, u kojoj je

svaka konfiguracija, ostavljajući iza sebe izdašne tragove, skoro spontano ustu-
pala mesto sledećoj – čak i onda, što je bio slučaj s rimskim carstvom, kada na
prvi pogled to tako nije izgledalo. Rimska ekonomija je, u stvari, granice carstva
prelazila duž prosperitetne linije između Rajne i Dunava, ili prema istoku, do
Crvenog mora i Indijskog okeana. Plinije stariji svedoči da je Rim u svojoj trgovini
s Dalekim istokom svake godine beležio manjak od 100 miliona sestercija. Stari
rimski novac se i danas iskopava u Indiji.

* Fernand Braudel, „Divisions of Space and Time in Europe“, The Perspective of the World, Sian Reynolds prev., Harper &
Rowe, New York, 1984, str. 25-31.
1 Simonde de Sismondi, New Principles of Political Economy: Of Wealth in its Relation to Population [1951],
R. Hyse prev., Transaction, New Brunswick, 1991.

022
 Neka temeljna pravila

U prošlosti postoji niz primera svetskih ekonomija – nema ih mnogo, no ipak ih

je dovoljno da bi omogućile neka poređenja. Pošto je svaka svetska ekonomija trajala
veoma dugo, menjala se i razvijala unutar sopstvenih granica, moguće je pratiti ih
sukcesivno i porediti neke njihove različite stadijume. Raspoloživi podaci su, prema
tome, dovoljno bogati da nam omoguće sastavljanje tipologije svetskih ekonomija i
da, u najmanju ruku, formulišemo niz pravila ili stremljenja koji će razjasniti, pa čak i
odrediti, njihove odnose s geografskim prostorom.

Tragajući za objašnjenjem bilo koje svetske ekonomije, prvi zadatak se sastoji

u određivanju područja koja ona zauzima. Njene granice se obično lako otkrivaju jer
se sporo menjaju, dok je zona koju pokriva zapravo prvi uslov njenog postojanja. Ne
postoji nešto što bi postojalo kao svetska ekonomija a da nema sopstveno područje,
značajno u više aspekata:

− ona ima fizičke granice, i međe koje je određuju pružaju joj identitet baš kao što
obala daje identitet moru;

− uvek ima središte u gradu i u njoj već preovladava neka vrsta kapitalizma,
kakvog god da je oblika. Širenje takvih središta upućuje na nerazvijenost ili,
naprotiv, na neku vrstu propadanja ili menjanja. Suočavajući se sa unutrašnjim i
vanjskim pritiscima, dolazi do pomeranja težišta i gradovi doživljavaju različite
međunarodne sudbine;

− svetski gradovi se neprestano suprotstavljaju, i jedni drugima zauzimaju mesto;

− radi se o hijerarhizovanom tržištu: svako područje je uvek zbir pojedinačnih
ekonomija, i neke su siromašne, pojedine su skromne, dok je ona relativno
bogatija u središtu. Sve to dovodi do nejednakosti i razlika u naponu što
omogućava funkcionisanje celine. Posledica je u „međunarodnoj podeli
rada“, kako ističe P. M. Svizi 2 [P. M. Sweezy], za koju Marks nije predvideo
da bi se „mogla pretvoriti u obrazac razvijenosti i nerazvijenosti, deleći
pritom čovečanstvo na one koji imaju i one koji nemaju i to u daleko širim
i dubljim razmerama od buržujsko-proleterske podele u samim razvijenim
zemaljama“. Isto tako, ne radi se o „novom“ rascepu, već o staroj i bez
sumnje neizlečivoj podeli koja je postojala daleko pre Marksovog doba.
Stoga postoje tri grupe pravila, svako ima opšte posledicama.

Prvo pravilo: granice se sasvim polako menjaju

Može se smatrati da se granice jedne svetske ekonomije završavaju tamo

gde započinje neka druga slična svetska ekonomija: one beleže među, ili radije,
zonu koju bi ekonomski gledano valjalo prekoračiti samo u izuzetnim okol-
nostima. Za najveći deo prometa u bilo kom smeru „gubitak u svetu razmene
nadjačava dobitak “. Dakle, opšte je pravilo da su granice svetske ekonomi-
je mirne zone, da predstavljaju područja s malo ak tivnosti. Nalikuju debelim
ljuskama koje je teško probiti i često predstavljaju prirodne prepreke, ničiju
zemlju ili ničija mora. Sahara je uprkos karavanima bila jedna tak va prepreka,

2 Paul M. Sweezy, Modern Capitalism, Monthly Review Press, New York, 1974.

023
odvajajući crnu od bele Afrike. Atlantik je bio druga granica, prazno prostrans-
t vo zapadno i južno od Afrike, i dugovekova prepreka u odnosu na Indijski
okean koji je, barem na severu, od ranih vremena bio mesto velike trgovine.
Podjednako impresivan je bio i Pacifik, koji su evropski istraživači samo do
pola ot vorili u promet: Magelanova plovidba je samo otključala jedan pravac
ka južnim morima, ne obezbeđujući prolaz za povratna putovanja. Vraćajući
se u Evropu, ekspedicija je bila prinuđena da krene por tugalskom rutom oko
Rta dobre nade. Čak i pr va putovanja Manili ratnog jedrenjaka, 1572. godine,
u st vari nisu premostila Južno more, jednu prepreku koja je ulivala izuzetno
strahopoštovanje.

Drugo pravilo: dominantan kapitalistički grad uvek se nalazi u središtu

Svetska ekonomija uvek ima urbano težište u gradu koji je poput

logističkog srca njenih ak tivnosti. Vesti, roba, kapital, kredit, ljudi, uputst va,
veze – sve potiče iz grada i u njega se stiče. Njegovi moćni trgovci uspostavljaju
zakon i povremeno postaju iz vanredno bogati. Na različitim i velikim udaljen-
ostima u odnosu na centar, nalaze se i drugi gradovi, ponekad u ulozi sarad-
nika ili saučesnika, obično pomireni sa sudbinom svoje drugorazredne uloge.
Njihovim delatnostima upravljaju ak tivnosti metropole oko koje oni postavljaju
straže, usmeravaju protok poslovanja, redistribuiraju ili prenose roba, od čije
pomoći zavise i čija pravila podnose. Venecija nikad nije bila izolovana, niti je
to bio Ant verpen a kasnije ni Amsterdam. Pojavom ovih metropola javlja se niz
podređenih gradova.

Malo značajniji grad, naročito ako je morska luka, postaje „Nojeva bar-
ka“, „maskenbal“ i „Vavilonska kula“, kako je predsednik de Bros [de Brosses]
opisao Livorno. Kak ve li su bile tek prave metropole! One predstavljaju mesto
fantastičnih mešavina, bilo da je reč o Londonu ili Istanbulu, Ispahanu ili Mal-
aki, Suratu ili Kalkuti (potonja naročito iz vremena njenih ranijih uspona). Pod
stubovima amsterdamske berze – mikrokosmosa sveta trgovine – mogla su
se čuti sva narečja sveta. U Veneciji, „ako ste znatiželjni da vidite ljude iz svih
delova sveta, obučene na različite načine, otiđite do trga svetog Marka ili do
mosta Rialto, i zateći ćete svakojake osobe“.

Ova slikovita kosmopolitska populacija trebalo je da živi i radi u miru. Pravi-

lo Nojeve barke bilo je živeti i pustiti druge da žive. Vilamont [Villamont] je 1590.
godine mislio da „u celoj Italiji ne postoji mesto gde se može živeti slobodnije
nego u Mletačkoj državi“... prvo zato što Sinjorija čoveka retko osuđuje na smrt,
drugo, oružje nije zabranjeno, treće, veru ne proverava inkvizicija, i na kraju svako
živi shodno slobodnoj savesti, što i jeste razlog zašto je nekoliko libertinskih
Francuza tamo živelo potpuno bez ograničenja, kontrole i progona“. Čini se da
urođena tolerancija Venecije pomaže da se objasni njen „nepopravljiv antikleri-
kalizam“ ili, kako bih ga radije nazvao, njen oprezan otpor rimskoj nepopustljivo-
sti. Čudo tolerancije, međutim, postojalo se posvuda gde je zasnivana trgovačka
zajednica. Amsterdam je zasluženo ostao otvoren grad i nakon verskog nasilja
između Arminijusa i Gomarista (1619-1620). U Londonu su upražnjavane sve re-
ligije pod kapom nebeskom. Jedan francuski posetilac je 1725. godine izjavio
da u njemu „postoje Jevreji, protestanti iz Nemačke, Holandije, Švedske, Danske
i Francuske, luterani, anabaptisti, milenaristi, pristalice Roberta Brauna [Robert
Browne], nezavisni ili puritanci; i tremblersi ili kvekeri (Društvo prijatelja)“. Na-
vedenima se mogu pridodati anglikanci, prezbiterijanci i katolici koji su, Englezi
ili ne, posećivali mise u kapelama francuske, španske ili portugalske ambasade.

024
Svaka sekta ili vera imala je svoje crkve i sastajališta. I svaka je bila prepoznatljiva
u vanjskom svetu. „Po odeći koju nose, ravnom šeširu, kratkoj kravati, kaputu
zakopčanom do grla i uglavnom sklopljenjim očima, s velike udaljenosti možete pre-
poznati kvekere“.

Možda je najupadljivija osobenost svih ovih naj-gradova bila njiho-

va dragocena i izrazita društ vena raznolikost. U svima je bilo proletarijata,
buržoazije i patricija, i ovi drugi su kontrolisali celokupno bogatst vo i moć,
te bili toliko samouvereni, da se vrlo brzo čak nisu ni trudili, kao što je to
bio običaj u Veneciji i Đenovi u ranijim vremenima, da zadobijaju plemićke
titule. Patriciji i proletarijat su se sve više udaljavali, pošto su bogati postajali
bogatiji a siromašni još siromašniji, jer je opsedajući porok ovih pulsirajućih
kapitalističkih gradova počivao u njihovim visokim troškovima života, praćenim
neprestanom inflacijom koja je proizlazila iz sâme prirode sve urbanijih funk-
cija čija je suština počivala u ovladavanju susednim ekonomijama.

Vladajući gradovi nisu uvek bili dominantni; međusobno su se smenjivali.

To je bilo istinito, koliko na vrhu toliko i na svakom nivou gradske hijerarhije.
Tak ve smene su uvek značajne, gde god da se dogode (na vrhu ili tokom silazne
putanje), bez obzira na (ekonomske ili druge) uzroke, s njima se prekida miran
tok istorije i pruža se uvid koji je tim više dragocen koliko je redak. Kada je
Amsterdam zamenio Ant verpen, ili London preuzeo Amsterdam, kada je oko
1929. godine, Njujork pretekao London, beležena je velika istorijska smena sila,
otkrivane su nesigurnosti prethodne ravnoteže i nastupajuća snaga koja za-
uzima njeno mesto. Ove promene utiču na celokupan ciklus svetskih ekonomija
i njihove posledice nikada nisu isključivo ekonomske.

Osvr t na vladajuće gradove ne bi trebalo da nas navede na pomisao

da su uspesi i snaga tih urbanih centara oduvek iste vrste: ti gradovi su to-
kom svoje istorije ponekad bili bolje ili lošije opremljeni za svoj zadatak, i nji-
hove razlike ili uporedni nedostaci, bliže posmatrani, nalažu određene razlike u
tumačenjima.

Prateći klasičan sled vladajućih gradova zapadne Evrope – Venecije, An-

t verpena, Đenove, Amsterdama, Londona – koje ćemo detaljno razmatrati –
primetićemo da pr va tri pomenuta grada ne poseduju potpun arsenal eko-
nomske dominacije. Venecija je krajem četrnaestog veka bila trgovački grad u
procvatu i tek je zabeležila začetake industrijskog raz voja; ali i pored toga što
je u njoj bilo finansijskih i bankarskih institucija, njen kreditni sistem je imao
uticaja samo kao unutrašnji mehanizam u ok virima venecijanske ekonomije.
Ant verpen, s veoma malom brodskom flotom, predstavljao je luku evropskog
trgovačkog kapitalizma, delovao je kao neka vrsta dostavnog i kupovnog trgov-
inskog i poslovnog centra u kojem se sve sticalo. Red na Đenovu je došao doista
samo zbog njene bankarske nadmoći, slične onoj koju je imala Firenca u trin-
aestom i četrnaestom veku; ako je i igrala vodeću ulogu bilo je to pre svega zato
što joj je glavni klijent bio kralj Španije, koji je kontrolisao promet zlatnim polu-
gama; a zatim i zato što se u periodu između šesnaestog i sedamnaestog veka
nije ni znalo gde zaista počiva težište. Antverpen je svoju ulogu tek odnedavno
stekao, dok Amsterdam još uvek nije bio spreman: prevlast Đenove se dogodila u
međuvremenu. Do trenutka kada Amsterdam i London stupaju na scenu, svetski
gradovi poseduju celokupan arsenal sredstava ekonomske moći: sve su kon-
trolisali, od transpor ta do trgovačke i industrijske ekspanzije, kao i celokupan
finansijsk protok.

025
 Još jedan činilac koji se mogao menjati od jednog do drugog vladajućeg
grada, ogledao se u mašineriji političke moći. S te tačke gledišta, Venecija je
bila jaka i nezavisna država: u ranom petnaestom veku preuzela je Terafer-
mu [Terraferma] na dohvat ruke je štitila široko područje; još od 1204. godine
posedovala je kolonijalno carstvo. Antverpen, za razliku od Venecije, gotovo da
nije imao nimalo političke moći na raspolaganju. Đenova je bila običan teritori-
jalni okvir: odrekla se svih težnji za političkom nezavisnošću i sve nade položila
u alternativni način vladanja – u novac. Amsterdam je, na neki način, polagao
pravo na Ujedinjene provincije, bez obzira da li su one na to pristajale. Njegovo
„kraljevstvo“ je, međutim, bilo tek nešto veće od venecijanske Teraferme. S Lon-
donom se potpuno menja kontekst: ovaj veliki grad pod svojom komandom ima
celokupno englesko nacionalno tržište, a kasnije i tržište svih Britanskih ostrva i
to sve do dana kada se svet menja i ovu moćnu kombinaciju svodi na manje sraz-
mere u odnosu na džina kakvog predstavljaju Sjedinjene Američke Države (videti
slike 1 i 2).

Slika 1: Evropske nezavisne svetske ekonomije na globalnom nivou, 1500. godina

Šireću evropsku ekonomiju predstavljaju glavni prometi robe na svets-

kom nivou. Svetska ekonomija, s Venecijom u svom središtu, 1500. godine
neposredno deluje na Mediteranskom moru i u Zapadnoj Evropi; posredno,
njen uticaj dopire do Baltika, Nor veške, i preko luka Levanta, do Indijskog
okeana.

Ukratko, pregled istorije vladajućih gradova, koji su se od četrnaestog

veka smenjivali u Evropi, pruža uvid u poreklo raz voja svetskih ekonomija: bilo
je moguće, manje ili više, sasvim ih kontrolisati dok su oscilirale između jakih
i slabih težišta. Sâm niz nam uzgred govori nešto i o promenljivoj vrednosti
sredstava dominacije poput kontrola transpor ta, trgovine, industrije, kredita,
pa sve do političke moći ili nasilja.

026
 Slika 2: Evropske svetske ekonomije na globalnom nivou, 1775.

Evropska trgovina 1775. godine proširuje svoje pipke i pokriva ceo svet:
ova kar ta pokazuje englesku, holandsku, špansku, por tugalsku i francusku
trgovačku mrežu, prepoznatljivu po svojim tačkama porekla. (Poslednju je
potrebno shvatiti u sa-odnosu s drugim evropskim trgovinama u Africi i A zi-
ji.) Prevlast britanske trgovačke mreže je presudna iako je teško predstavljiva.
London postaje centar sveta. Morski rute prikazani na Mediteranu i Baltičkom
moru jednostavno pokazuju glavne puteve kojima prolaze svi brodovi različitih
trgovačkih nacija.

Treće pravilo: uvek postoji hijerarhija zona unutar svetske ekonomije

Sve različite zone unutar jedne svetske ekonomije teže jednoj tački u
centru: tako „polarizovane“ se kombinuju ne bi li oblikovale celinu mnogo-
strukih odnosa. I nakon što se ovak vi spojevi jednom uspostave, oni traju.
Na nivoima zemlje i mora, tako reći, st varale su se stolećima mreže lokalnih i
regionalnih tržišta. Sudbina lokalne ekonomije s njenim unutrašnjim rutinama
jeste da s vremena na vreme bude apsorbovana, kako bi, za možda jedan ili
dva veka sve dok se ne pojavi novi „centar organizacije“, postala delom „nacio-
nalnog“ poretka u interesu dominantnog grada ili zone; kao da centralizacija
i koncentracija bogatst va i resursa nužno favorizuje iz vesna odabrana mesta
akumulacije.

Svaka svetska ekonomija predstavlja neku vrstu slagalice, neko srastanje

međusobno povezanih zona, ali na različitim nivoima. Na terenu možemo ra-
zlikovati najmanje tri različite oblasti ili kategorije: uska jezgra, prilično razvi-
jena središnja zona i prostranu periferiju. Kvaliteti i karakteristike vrste društva,
ekonomije, tehnologije, kulture i političkog poretka nužno se menjaju iz zone u
zonu. Ovo objašnjenje ima vrlo široku primenu i na njemu Imanuel Valerštajn 3

027
[Immanuel Wallerstein] temelji svoju knjigu Moderni svetski sistem.

Centar ili jezgro sadrži sve što je najnaprednije i najraznovrsnije. Sledeća

zona poseduje samo neke od tih pogodnosti iako ih delimično st vara, ona
predstavlja „drugoplasiranu“ zonu. Ogromna periferija, sa svojim raštrkanim
stanovnicima, čini, tome nasuprot, zaostalost, arhaizam koje drugi koriste.
Ova diskriminatorna geografija je čak i danas objašnjenje i zamka u pisanju
svetske istorije – iako periferija svojim prećutnim povlađivanjem često samoj
sebi st vara zamke.

U središnjoj zoni nema tajni: kada je Amsterdam bio „spremište sveta“,

Ujedinjene provincije (ili, u svakom slučaju, najak tivnije među njima) formiraju
središnju zonu; kada London nameće svoju prevlast, Engleska (ako ne i sva
Britanska ostr va) formiraju svoju okolnu oblast. Kada Ant verpen u šesnaestom
veku postaje centar evropske trgovine, kako je Anri Piren [Henri Pirenne]
rekao,Holandija postaje „predgrađe Ant verpena“ dok ostatak sveta predstav-
lja njegovu periferiju. „Usisavanje i privlačeće sile ovih polova rasta“ jasno su
vidljivi. Doduše, detaljna identifikacija je otežana kada su u pitanju regije iz van
ove centralne zone, koje se ponekad graniče sa njom, donekle su joj možda
potčinjene i teže da joj se pripoje vršeći pritisak na nju sa svih strana, tako da
na tim mestima postoji više kretanje nego bilo gde drugde. S druge strane, čim
se stupi u regije periferije svaka nesigurnost iščezava. Na ovom mestu nema
dvojbe: radi se o siromašnim, nazadnim zemljama u kojima često preovladava
kmetst vo ili čak ropst vo ( jedini slobodni ili nazovi slobodni seljaci postojali su
u samom srcu Zapada) kao socijalni status; zemljama u kojima jedva da postoji
ekonomija novca; i gde gotovo da ne postoji podela rada; gde je seljak džoker u
svim razmenama a novac, ukoliko ga i ima, nema vrednost. Niski troškovi života
zaista su sami po sebi znak neraz vijenosti.

Nazadne regije na obodima Evrope pružaju mnoge primere ovak vih mar-
ginalnih ekonomija: „feudalnu“ Siciliju u osamnaestom veku; Sardiniju, u bilo
kojem razdoblju; turski Balkan; Meklenburg, Poljsku, Lit vaniju – ogromna pros-
transt va iscrpljena za dobrobit zapadnog tržišta, osuđena da svoju proiz vodnju
ne prilagode lokalnim potrebama već zahtevima stranih tržišta; Ruska svetska
ekonomija iskorištavala je Sibir; dok su podjednako upotrebljavana i mletačka
ostr va na Levantu, u kojima su još od petnaestog veka inostrani zahtevi za
grožđem i jakim vinima konzumiranim na mestima udaljenim poput Engleske,
nametala monokulturu pogubnu za lokalnu ravnotežu.

Naravno, periferije su postojale u svim delovima sveta. Pre i posle Vaska

da Game, crni kopači zlata i domorodački lovci iz zemalja Monomotapa na
istočnoj obali Afrike, razmenjivali su svoje zlato i slonovaču za indijski pamuk.
Kina je uvek širila svoje granice i bez doz vole upadala u „var varske“ zemlje, kao
što svedoče kineski tekstovi – kineski stav je nalikovao grčkom u odnosu prema
ne-grčkom svetu: stanovnici Vijetnama, južne A zije i Malajskog arhipelaga bili
su „var vari“. U Vijetnamu su, međutim, Kinezi pravili razliku između var vara koji
su imali dodira s kineskom civilizacijom i svih drugih. Jedan kineski istoričar
iz šesnaestog veka, zapisao je da su njegovi sunarodnici nazivali „one koji
održavaju svoju nezavisnost i svoje primitivne običaje ‘sirovim’ var varima, dok
su oni koji su manje-više prihvatili kineske običaje i podvrgavali se carst vu bili

3 I. Wallerstein, The Modern World-System I. New York: Academic Press, 1974.

028
‘obareni’ var vari“. Politika, kultura, ekonomija i društ veni model, ovde su pri-
doneli različitosti. Sirovost i obarenost u ovom semantičkom kodu, objašnjava
Žak Durbes [Jacques Dourbes], takođe označavaju kontrast između kulture i
prirode: sirovost predstavlja preteranu golotinju. „Kada Potao [„kraljevi” plani-
na] siđu da odaju počast anamitskom sudu [koji je postao kineski] pokrivaju se
odećom.

Treće pravilo (nastavak): da li postoje neutralne zone?

Nazadne zone se, međutim, ne nalaze isključivo u st varnim perifernim

oblastima. Raspoređene su i po središnjim regijama, s lokalnim džepovima
zaostalosti u distriktima ili „platama“, izolovanim planinskim dolinama ili oblas-
tima odsečenim od glavnih puteva komunikacije. Sve raz vijene ekonomije imaju
svoje „crne rupe“ van svetskog vremena.

Svetska ekonomija je poput ogromnog omotača. Imajući u vidu slabu

komunikaciju u prošlosti, a priori bismo očekivali da je za njeno pravilno funk-
cionisanje potrebno ujediniti značajna sredst va. Svetske ekonomije prošlosti,
međutim, neosporno su funkcionisale iako su potrebna gustoća, koncentracija,
snaga i prateći sadržaji zaista postojali samo u jezgru regiona i u neposrednom
okruženju; te bi se, ako posmatramo zaleđe Venecije, Amsterdama ili Londona,
moglo zaključiti da se radi o oblastima umanjene ekonomske ak tivnosti koje
su slabo povezane sa centrima odlučivanja. Sjedinjene Američke Države čak i
danas imaju džepove neraz vijenosti u ok viru sopst venih granica.

Prevod: Tanja Trkulja

Korektura: Dejan Todorović, Zvjezdan Avramović, Dubravko Aleksić

029
 ŽIL DELEZ, FELIKS GATARI [Gilles Deleuze, Félix Guattari]

Poreklo sela *

Predlog XI: ko je prvi?

Pvi pol zadržavanja ćemo naz vati imperijalnim ili despotskim. On odgo-
vara Marksovim azijskim formacijama. Arheologija taj polo posvuda pronalazi,
često prekrivenog zaboravom, ali u vidokrugu sistema ili država, i to ne samo
u A ziji, već i u Africi, Americi, Grčkoj, Rimu. Besmr tni Urstaat se pojavio još u
neolitiku, a možda i ranije. U skladu s marksističkim opisom, državni aparat
se izdiže iz pr vobitnih zemljoradničkih zajednica s već raspolaživim rodbins-
ko-teritorijalnim kodovima; koje te zajednice nad-kodiraju, podvrgavaju moći
jednog imperijalnog despota, jedinst venog i transcedentnog javnog vlasnika,
gospodara viška ili zalihe, organizatora velikih radova (nad-radova), iz vora ja-
vnih i birokratskih službi. Radi se o paradigmi veze, čvora. Takav je poredak
znakova države: nad-kodiranje ili označitelj. Radi se o mašinskom ropstvu: do-
slovno, o pr voj „megamašini“, kako bi to rekao Mamford. O izuzetnom uspehu
u jednom potezu: preostale države će biti tek nedonoščad u odnosu na ovaj
model. Imperator-despot nije kralj ili tiranin; potonji to postoje tek ukoliko
je vlasništ vo već privatno. U imperijalnom poretku sve je javno: zajedničko
je posedovanje zemlje, svako je poseduje isključivo kao član jedne zajednice;
istaknuto vlasništ vo despota predstavlja pretpostavljeno jedinst vo zajednicâ;
sâmi službenici poseduju tek službeno im dodeljene posede čak i ukoliko su
nasleđeni. Novac može postojati, doslovno, u vidu poreza kojim se službenici
obavezuju prema imperatoru, ali koji se ne koristi u kupoprodajnim odnosima
zato što zemlja ne postoji kao otuđiva roba. Radi se o poretku nexum-a, veze:
nešto je pozajmljeno ili čak i dato a da nije došlo do prenosa vlasništ va, ne
postoji privatno prisvajanje čiju protivrednost ne predstavlja interes ili profit
za onoga ko je darodavac, već postoji „dohodak “ koji mu pripada jer prati
upotrebnu pozajmicu ili poklanjanje prihoda.

Marks istoričar i Čajld [Childe] arheolog, slažu se u sledećoj tački: arhajska

imperijalna država, koja je upravo nad-kodirala zemljoradničke zajednice, u naj-
manju ruku pretpostavlja određeni razvoj sopstvenih produktivnih snaga, jer je
potreban potencijalni višak koji će biti u stanju da ustanovi državnu rezervu,
održi specijalizovano zanatstvo (metalurgiju), i da postepeno podstakne javne
službe. Zato je Marks i povezivao arhajsku državu sa izvesnim „proizvodnim mo-
dalitetom“. Ipak, poreklo neolitskih država moguće je pronalaziti i u ranijim vre-
menima. Dakle, pozivajući se na gotovo paleolitske imperije, više se neće raditi
samo o količini vremena, već se menja i kvalitativni problem. Katal Hidžik [Catal
Hüyük] u Anatoliji pruža osnaženu specifičnu imperijalnu pradigmu: radi se o
rezervi divljeg semena i prilično odomaćenim životinjama, proisteklim s različitih

* Gilles Deleuze, Félix Guattari, Capitalisme et schizophrénie, Mille plateaux, Minuit, Paris, 1980, str. 532-534; 538-542.

030
teritorija, koje deluju, najpre sasvim slučajno, i omogućavaju delovanje, hibrid-
izaciju i odabir na osnovu kojih proističu zemljoradnja i sitno stočarstvo. Uočljiv
je značaj te promene u podacima o ovom problemu. Nije više rezer va ta koja
pretpostavlja mogući višak, već obrnuto. Ne pretpostavlja više država raz vijene
zemljoradničke zajednice i istaknute proiz vodne snage; tome nasuprot, država
se uspostavlja neposredno u okruženju skupljača-lovaca a da zemljoradnja
ili metalurgija predhodno ni ne postoje, upravo država st vara zemljoradnju,
stočarst vo i metalurgiju, najpre na sopst venom tlu, a potom ih nameće i sused-
nom svetu. Nije više selo ono koje postepeno st vara grad, grad je taj koji st var
selo. Ne pretpostavlja država način proiz vodnje, već obrnuto, država je ta koja
od proiz vodnje pravi „modalitet“. Ukidaju se poslednji razlozi koji pretpostav-
ljaju postepeni raz voj. Poput semenja u nekoj vreći; sve započinje u slučajnoj
smešanosti. „Državna i urbana revolucija“ može biti paleolitska, a ne može biti
neolitska, kao što je verovao Čajld.

Postoje kolektivni mehanizmi koji istovremeno podrivaju i anticipiraju

formiranje centralne moći. Ta moć se pojavljuje kao jedan prag ili jedan stepen
onoga što anticipira ili ne anticipira svoje postojanje, onoga što kao podriveno
prestane da to bude i dogodi se. I taj prag postojanosti ili prinude nije evoluti-
van, on sa-postoji s onim što je s onu stranu njega samog. Štaviše, potrebno je
razlikovati nekoliko pragova postojanosti: grad i država ne predstavljaju jednu
te istu st var, koliko god da su komplementarni. „Urbana revolucija“ i „državna
revolucija“ se mogu dešavati istovremeno ali se ne mogu poistovećivati. U oba
slučaja postoji centralna moć, iako se ne radi o istoj figuri. Pojedini autori
su znali da razlikuju imperijalni ili palatni sistem (sistem palata-hramova), od
gradskog, urbanog sistema. U oba slučaja postoji grad, ali u jednom slučaju
grad predstavlja proširenje palate ili hrama, dok je u drugom slučaju palata,
odnosno hram, zgušnjavanje grada. U pr vom slučaju se, pre svega, radi o gra-
du kao prestonici, dok u drugom on predstavlja metropolu. Već su Sumerci
svedočili o postojanju rešenja koje je počivalo u siteu [fr. cité, grad-uprava], za
razliku od imperijalnog rešenja Egipta. Upravo je mediteranski svet, s Pelasgi-
jcima, Feničanima, Grcima, Kar taginjanima, st vorio značajno urbano tkivo im-
perijalnih organizama Istoka. Ali, i tu se ne radi o različitim evolucijama, već o
dva praga postojanosti koja su sa-postojeća. Razlike se primećuju u različitim
vidovima.

Grad je sa-odnosan s putevima. On postoji samo ukoliko postoji neki

saobraćaj, neko proticanje; i predstavlja značajnu tačku protoka koja ga st vara
ili koju on sâm st vara. Definiše se prema ulazima i izlazima, potrebno je da u
njega nešto ulazi i izlazi. Grad nameće jednu frek vencu. On vrši polarizaciju
nepokretne, žive ili ljudske materije i čini da se phylum, tok [ flux] zadesi tu
i tamo, na horizontalnim linijama. Radi se o fenomenu trans-postojanosti, o
mreži, jer je grad u temeljnoj vezi s drugim gradovima. Grad predstavlja prag
deteritorijalizacije, potrebno je da bilo koji materijal bude dovoljno deterito-
rijalizovan kako bi mogao da uđe u mrežu i podvrgne se polarizaciji, da prati
proticanje urbanog i putnog prekodiranja. Maksimum deteritorijalizacije se
pojavljuje u nastojanjima trgovačkih i pomorskih gradova da se razdvoje od
zaleđa, od sela (Atina, Kar tagina, Venecija...). Često se naglašavala trgovačka
osobenost grada, ali trgovina isto tako može biti duhovna, kao u mreži manasti-
ra ili gradova-hramova. Gradovi predstavljaju svakojake vrste tački-proticanja,
i čine kontrapunktove horizontalnih linija; iz grada u grad se sprovodi potpuna,
ali i lokalna integracija. Svaki grad uspostavlja središnju snagu ali i polarizaciju,
ili prinudnu koordinaciju sredine. Otuda i potiče egalitarna pretenzija te snage

031
bez obzira na oblik koji zauzima, bilo da je tiranski, demokratski, oligarhijski
ili aristokratski... Snaga grada izmišlja ideju upravljanja gradom koja se bitno
razlikuje od državnih službi. Ali, ko će reći u čemu počiva najveće građansko
nasilje?

Država, u stvari, drugačije postupa: radi se o fenomenu unutrašnje-

konzistentnosti. Ona čini da zajedno rezonuju tačke koje nužno nisu gradovi-po-
lovi, već veoma različite tačke poretka geografske, etničke, lingvističke, moralne,
ekonomske ili tehnološke specifičnosti... Država usaglašava grad sa selom. Ona
to radi u vidu stratifikacija, oblikujući vertikalnu i hijerarhizovanu celinu koju
presecaju dubinski horizontalne linije. Država zadržava određene elemente
presecajući ih s drugim ospoljenim elementima, time ih inhibirajući i usporavajući,
ili kontrolišući te odnose: ako sâma država poseduje neki protok, onda se radi o
unutrašnjem protoku koji pre svega zavisi od rezonantnosti, od zone povraćaja
koja se time izdvaja od preostalog dela mreže, ali koja je jednako rešena da još
strožije kontroliše odnose s tim ostatkom. Ne radi se o saznanju da li je ono što se
zadržava prirodno ili veštačko (granično), jer deteritorijalizacija u svakom slučaju
postoji; već da deteritorijalizacija nastupa iz onoga što je sâma teritorija prihvati-
la kao predmet, kao materijal stratifikacije, usaglašavanja. Tako je i središnja moć
države hijerarhizovana i konstituiše službu; centar nije u središtu, već na visini
jer ono što izdvaja može ujediniti isključivo kroz subordinaciju. Doduše, postoji
mnoštvo država, kao što postoji i mnoštvo gradova, ali ne radi se o istoj vrsti
mnoštva; postoji onoliko država koliko postoji dubinskih vertikalnih preseka, koji
su međusobno razdvojeni dok je grad neizdvojiv iz horizontalne mreže gradova.
Svaka država predstavlja globalnu (a ne lokalnu) integraciju, obilje rezonanci (ali
ne i frekvenci) i operaciju stratifikacije teritorije (a ne polarizacije sredine).

Moglo bi se rekonstituisati kako prvobitna društva anticipiraju dva praga,

istovremeno ih podrivajući. Levi-Stros [Lévi-Strauss] ukazuje na to da ista nas-
elja mogu biti podložna dvema predstavama, jednoj koja bi bila segmentišuća
i egalitarna, i drugoj koja bi bila globalistička i hijerarhizujuća. Kao da postoje
dva potencijala, jedan koji anticipira zajedničku središnju tačku u dva horizon-
talna segmenta, dok je drugome središnja tačka izvan jedne prave. Jer, prvobi-
tnim društvima ne nedostaju oblici moći: čak ih imaju i u obilju. Međutim, ono
što sprečava moguće centralizovane tačke da se kristalizuju, da očvrsnu, upravo
jesu mehanizmi koji čine da ti oblici moći ne rezonuju zajedno sa superiornim
tačkama, kao što se ni ne polarizuju u zajedničkoj tački: krugovi, u stvari, i nisu
koncentrični i dva segmenta imaju potrebu za trećim uz pomoć koga komunici-
raju. Upravo u tom smislu, prvobitna društva ostaju ispod praga grada kao što
ostaju i ispod praga države.

Ukoliko sada razmatramo dva praga postojanosti, videćemo da oni podra-

zumevaju jednu deteritorijalizaciju u odnosu na prvobitne teritorijalne kodove.
Izlišno je pitati se šta se prvo dogodilo, grad ili država, urbana ili državna revo-
lucija, jer se i jedna i druga stvar recipročno pretpostavljaju. Da bi se sprovelo
parcelisanje prostora, potrebne su obe stvari, i melodijske linije grada i harmoni-
jski preseci države. Jedino pitanje koje se postavlja, tiče se mogućnosti obrnutog
odnosa u okvirima te same recipročnosti. Jer, ako arhajska imperijalna država
nužno sadrži značajne gradove, ti gradovi joj i dalje ostaju potčinjeniji u odnosu
na palatu koja može čuvati monopol spoljnje trgovine. Obrnuto, grad nastoji da se
emancipuje u trenucima u kojima državno nad-kodiranje i sâmo izaziva dekodirane
tokove. Dekodiranje se vezuje za deteritorijalizaciju i ono je proširuje: ponovno
kodiranje tako prolazi kroz određenu autonomiju gradova ili kroz trgovačke i ko-

032
rporativne gradove koji su se oslobodili državnog oblika. Upravo se tada javljaju
gradovi-sitei koji više nemaju nikakvu vezu sa svojom zemljom, jer obezbeđuju
trgovinu između imperija, ili, štaviše, ustanovljavaju i sami druge gradove-sitee
kao slobodne trgovačke mreže. Zaista postoji nešto specifično što se dešava gra-
dovima u zonama intenzivnog dekodiranja: tako je bilo u egejskom svetu u antici,
i u zapadnom svetu tokom srednjeg veka i renesanse. Zar onda ne bismo mogli
reći da je kapitalizam jednako plod gradova, kao i da nastaje u trenutku kada
urbano re-kodiranje pokušava da zameni nad-kodiranje države? To nije u svakom
slučaju istinito. Nisu gradovi tvorci kapitalizma. U stvari, trgovački i bankarski
gradovi, sa svojom neproduktivnošću, svojom ravnodušnošću prema zaleđu, us-
postavljaju re-kodiranje a da podjednako inhibiraju opšte spajanje dekodiranih
tokova. Ako je i tačno da anticipiraju kapitalizam, tačno je da to čine i podjednako
ga podrivajući. Gradovi se nalaze iznad tog novog praga. Bilo bi potrebno proširiti
hipotezu o anticipirajućim i inhibirajućim mehanizmima, jer se ti mehanizmi, i u
gradovima a ne samo u prvobitnim društvima, odigravaju „protiv“ države i „pro-
tiv“ kapitalizma. Konačno, kapitalizam će trijumfovati u obliku-države a ne u ob-
liku-grada kada zapadne države budu postale modeli za ostvarivanje aksiomatike
dekodiranih tokova, i kada u tom smislu obezvlaste gradove. Kao što je to rekao
Brodel, „svaki put se pojavljuju dva trkača, država i grad“ – dva oblika i dve brzine
deteritorijalizacije – i po običaju država pobeđuje (...), ona nasilno ili nenasilno,
ostrašćeno ili ne, disciplinuje gradove i to posvuda u celoj Evropi gde god da se
osvrnemo (...), država u trku sustiže gradove“. Dolazi, međutim, i do osvete; jer,
zaista, ako moderna država pruža kapitalizmu svoje modele ostvarivanja, ono što
se na taj način ostvaruje predstavlja nezavisnu, svetsku aksiomatiku koja nalikuje
na jedan te isti grad, megapolis ili „megamašinu“ čije su države tek delovi, različiti
kvartovi.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

033
 ŽORŽ VALE [Georges Vallet]

Razmišljanja o prvim grčkim temeljima zapada*

Grad i site

Misliti grad u antičko doba! Eto nečega ambicioznog, čak i preteranog...

Odlučio sam da ostavim po strani uobičajna razmišljanja o grčkom i rimskom
gradu i da se rado ograničim na jedan, kako mi se čini, noviji aspekt koji se odnosi
na prve grčke kolonije formirane na zapadu (oko osmog veka p.n.e.), a za koji
verujem da je u osnovi našeg zapadnog urbanizma.

Dugi niz godina profesorskog i istraživačkog staža, trudio sam se da istovre-

meno budem arheolog grada ali i istoričar sitea. Govorim o grčkom svetu, tačnije,
govorim o zapadnom grčkom svetu. Neposredno posle Drugog svetskog rata
imao sam sreće da boravim u Italiji kao član francuske škole u Rimu, i tada sam
shvatio – kao i uvek, i u svemu uz pomoć prijatelja F. Vilara – kako mi gotovo
ništa ne znamo o tim velikim gradovima koje Grci, u vreme stvaranja Rima, grade
svuda po Mediteranu, pogotovo na Zapadu i najviše na obalama južne Italije
i Sicilije. Nedavno objavljenje knjige, i među njima dve izrazito značajne, Žana
Berara [Jean Bérard], Grčka kolonizacija južne Italije i Sicilije u antičko doba i T.
J. Dunbabina [T. J. Dunbabin] Zapadni Grci, ističu značaj zapadnog helenizma i
njegovu veoma važnu ulogu za našu civilizaciju zajedno s nešto ranijim nalazima
koje je tokom pola veka (1880-1930) vodio P. Orsi [Orsi], neosporni autoritet
italijanske arheologije na Jugu i Siciliji, i omogućavaju nam da bolje upoznamo
velike nekropole (podsetimo se da nekropola znači „grad mrtvih“) koje su se
poput nemih predgrađa uzdizale oko antičkog grčkog grada, ali i da proučavamo
određeni broj ovih velikih, slavnih spomenika koji su oblasti Mediterana dali
grčki izgled. Ali, ako smo ponešto i saznali o bogovima i mrtvima, ništa ili skoro
ništa ne saznajemo o živima. Neverovatna raznovrsnost rimskih gradova u pro-
vincijama – izuzev „zatrpanih gradova“ Herkulanuma i Pompeja, sačuvanih, ako
se tako može reći, razaranjem koje je izazvalo neočekivano buđenje Vezuva 79.
godine n.e. – poznata nam je zahvaljujući raščišćavanjima (reč je preciznija od
iskopavanja) koja su, na prostorima velikih gradova podizanih za vreme Pax ro-
manae daleko od Rima, na severu Afrike izvodile francuske ekipe. Šta se znalo o
slavnim grčkim gradovima na Zapadu znanih imena: Tarent, Sirakuza, Agriđento,
Selinonte ili Napulj? Veoma malo. Suštinski razlog ovog neznanja očigledno treba
tražiti u kontinuitetu života na tim prostorima, što je znatno otežavalo ili čak
onemogućavalo dalja istraživanja (tada se nije govorilo o urbanoj arheologiji),

*
Georges Vallet, „Ville et cité: réflexions sur les premières fondations grecques en occident“, L’idée de la ville, François
Guéry ur., Champ Vallon, 1985, Seyssel, str. 56-64.
1 Cité je francuska imenica (XI vek, starofrancuski civitet, od latinskog civitas/civitatis) i označava najstariji deo grada,
urbanu celinu koja može imati administrativnu autonomiju. Uzor sitea moguće je prepoznati u grčkom polisu ali i
srednjovekovnim gradovima državama. Prim. ur.

034
iako treba isto tako reći da, ma šta se onda govorilo, arheologija nije zaboravl-
jala svoje prve godine kada se isključivo ograničavala na proučavanje predmeta:
arheologe su više zanimali predmeti nego istorija i kada bi radoznali duhovi (koji
nisu nedostajali) pokušavali da razumeju život u prošlosti, to bi činili, kroz same
predmete koji, kao što je nekada govorio Kajlus, Didroov protivnik: „nose u sebi
hiljade detlja o istoriji, kultu, običajima i navikama tih slavnih naroda...“

Stoga smo, vrativši se na godine neposredno posle Drugog rata, imali

sreće da – zahvaljujući velikodušnosti naših kolega iz Italije kojima nikada neću
moći dovoljno da se zahvalim i zahvaljujući razumevanju vlasti u njihovoj zemlji
– na terenu započnemo sistematska istraživanja jednog naseljenog mesta, jedne
od prvih kolonija koje su Grci osnovali na zapadu, prostor Megare Hiblee. Grad
se nalazi na nekih dvadesetak kilometara severno od Sirakuze i bio je razoren
početkom V veka p.n.e. Osniva ga Megar iz Grčke, u drugoj polovini VIII veka, a
Orsijeva istraživanja, izvedena u nekropolama i prostoru svetilišta, pokazuju da
je grad u vreme svoga postojanja bio veoma značajan. Da li će nam sistematsko
razaranje grada, koje je 483. godine p.n.e. izveo tiranin Gelon iz Sirakuze, pružiti
mogućnost da rekonstruišemo – kao što je to bilo moguće s rimskim gradovima
koje je zatrpao Vezuv – ako ne i celokupni grčki grad, onda barem jednu određenu
sliku grada? Prošlo je već više od trideset godina kako smo započeli sistemats-
ka istraživanja unutrašnjosti antičkog grada, u samom srcu staništa, ne bismo li
pokušali da razumemo kako je rođen, kako je živeo i bio organizovan jedan novi
grad koji su utemeljili Grci. Istraživanja koja su trebalo da se ograniče na samo
nekoliko godina, traju i dalje: nije jednostavno razumeti život jednog grada, i ako
je nepostojanje modernog staništa olakšalo iskopavanja, treba mnogo strpljenja
kako bi se koliko toliko pomirili zahtevi temeljnog iskopavanja, i nužnost da se
dobiju podaci sa šireg područja naseobine, bez čega nije moguće stvoriti pravu
sliku grada.

Eto, to je, dakle, moje iskustvo arheologa grada, ali dodao bih da sam
se trudio da budem i istoričar sitea. Naime, materijalna kultura, stambene ili
spomeničke arhitekture jednog grada, poprimaju istorijsko značenje samo uko-
liko možemo da ih smestimo u kontekst njihovog funkcionisanja i njihovog života.
Grad i nekadašnji site! Stara rasprava, kojoj ovoga puta ne pomaže etimologija
pošto s rečima villa i civitas (ili bolje civitatem) uopšte ne objašnjavamo mehanize
antičkog grada. Zna se da su Grci pravili razliku između polis i astu, ta razlika
nije toliko oštra kao što bi se pomislilo, ali suština je jasna: astu ima pre materi-
jalnu vrednost i označava mesto stanovanja, dok polis, pre svega, znači grad. Na
primer, izraz „ta tes poleos“ označava poslovne osobenosti grada, rekli bismo
gotovo države i blizu smo rimskog izraza res publica. Setimo se slavnog Rusoovog
teksta Društveni ugovor: „Pravi smisao reči (radi se o reči site) gotovo se izbrisao
u modernim vremenima; većina grad posmatra kao site, a buržuja kao građane.
Ne znaju da grad čine kuće a građani site“. Kada Platon govori o idealnom siteu,
najviše ga zanima upravo odnos građana i institucija, a ako se bavi materijalnom
organizacijom prostora, onda je to u funkciji građana i funkcionisanja građanskog
života. U više navrata smo primetili da ga urbanizam kao takav mnogo ne zanima,
da ne bismo rekli kako ga uopšte ne zanima, i verujem da je sâma ova napomena,
veoma značajna jer ukazuje na ideju grada kakvu su imali stari Grci. Za Platona je
ideja grada, iznad svega i pre svega ideja sitea.

Šta je site za jednog Grka? Neka mi bude dozvoljeno da se pozovem na

najvažnije, na analize i zaključke koje je izneo Fistel de Kulanž [Fustel de Cou-
langes] u vezi sa ovim problemima u knjizi objavljenoj sredinom veka (1864),

035
i koja je i dalje temeljna za celokupna razmišljanja o antičkom gradu. Naziv je
Antički grad, dok je sâm podnaslov čitav jedan program: „Studija o kultu, pravu,
institucijama Grčke i Rima“. Zapamtimo sledeće: pre svega je religija, ili u naj-
manju ruku izvestan stav čoveka pred velikim problemima života i smrti u osnovi
društvenih institucija, dakle, u osnovi grada. Bilo bi to temeljno polazište. Ali
treba isto tako zapamtiti njegovo razmišljanje koje naglašava činjenicu da je grad
izraz tačno određenih društvenih struktura. Ne radi se tome da je, na određeni
način, nemoguće porediti antički grad, srednjovekovni grad, istočni grad itd.,
već je uvek potrebno podsećati one koji traže i nalaze isti site tokom celokupne
istorije, da grad ne može biti izolovan od društva u kome postoji kao i od insti-
tucija koje omogućavaju njegovo funkcionisanje. Dakle, koje su to razlike između
antičkih društava i ovih današnjih? „Nema, piš Fistel, u modernim vremenima
bilo čega što im je nalik, ni u budućnosti neće biti ičega što će ličiti na njih“. Eto,
zašto treba odrediti celokupan sistem važnih elemenata, konstitutivnih činilaca
antičkog sitea i ne tumačiti ih u skladu s našim modernim koncepcijama, naročito
ih ne treba posmatrati izvan konteksta: postupajući drugačije mogli bismo ih
povezati s bilo čim, i što bi privlačnije bile te pogrešne analogije, u tolikoj meri
bismo više bili izloženi opasnosti da promašimo u našem pristupu umesto da nam
on pomogne da stvari postanu jasnije. U tome i počiva značaj istorijskog sistema
na koji se uvek poziva Fistel de Kulanž.

Stoga, krenimo sa igrom: pokušajmo da se smestimo u istorijski sistem on-

oga što nesrećno nazivamo „grčkom kolonizacijom“. Kažem nesrećno, pošto reč
kolonizacija u nama nužno pobuđuje pojmove imperijalizama, jakih država ili onih
koje su takve želele da budu, osvajanja, ukratko, celokupan sistem koji je, iako
ima zajedničkih tački s pojmom grčke dijaspore ka Zapadu, suštinski drugačiji, pre
svega zato što je kod Grka mnoštvo gradova stvaralo dijasporu, da bi se potom
osnivali gradovi koji su postajali autonomni sitei, jer je samim činom osnivanja,
novi kolonijalni grad (reč se teško uklapa u grčki sistem koji govori o „gradu os-
novanom na drugom mestu“) postajao autonoman, sa svojim kultovima, svojim
institucijama, dakle, sa svojim građanima. Pored problema pojedinačnih podela
parcela koje su temeljne za svaki novi grad, pri uređenju grada i teritorije, trebalo
je predvideti javne prostore na kojima su se ljudi mogli okupljati kako bi sklapali
poslove i kako bi se bavili svojim „građanskim zanimanjem“. Zato je grčki grad,
kao i bilo koji novopodignuti grčki grad, već unapred site, što uslovljava men-
talno ustrojstvo građana, jednako kao i sâm urbani pejzaž.

Maločas sam govorio o Platonu. Kada naš filozof raspravlja o idealnom

gradu, mi svakako ne treba da zaboravimo da on piše otprilike četiri veka na-
kon započinjanja grčke kolonizacije na Zapadu; značajno je, međutim, da kada se
upusti u određivanje suštinskih uslova tog idealnog grada, on bira jedan „temel-
jan site“, odnosno sasvim novi site koji nameće sve probleme, ali i pruža sve slo-
bode koje bi mogao da ponudi jedan site zamišljen i ostvaren od strane čoveka,
a da ga pritom ništa ne primorava da a priori odabere jedno ili drugo rešenje.
Važno je naglasiti da ono što nazivamo kolonijom predstavlja najbolji model ide-
alnog sitea, jer čovek tada ima svu slobodu da ostvari životne uslove tipične za
polis, i da je polis oduvek bio nezavistan grad sa svim onim što nezavisnost po-
drazumeva.

Site najpre podrazumeva građane. Novopristigli će postati građani u za-

visnosti od toga da li će im biti data zemlja. Evo, dakle, ponovo onog temeljnog
pojma deljenja parcelâ, suštinskog u istoriji „kolonizacije“, eto suštinske slike pra-
vog sitea, koju Platon ima, i koju želi da nam prenese. Poznato je, a Platon nas

036
na to podseća, pošto je nova teritorija odabrana, da će biti neophodno predvi-
deti dve vrste podele parcela: jedna koja namenski razdeljuje celokupnu zemlju
na određenoj teritoriji, sa, za svakog građanina, jednom parcelom blizu grada i
drugom u graničnom pojasu, koja predstavlja budući gradski prostor. Izvesno je
da se Platonovi ili Aristotelovi tekstovi ne mogu posmatrati kao tačan izraz ili
veran prenos prvih kolonijalnih iskustava, jasno je, međutim, da je sve promene
koje je želeo da vidi u idealnoj državi, filozof mogao pronaći u istorijskoj podlozi
i prošlim iskustvima. u U svakom slučaju, ono što je temeljno u celokupnoj isto-
riji grčkog sitea, jeste da građanin poseduje zemlju, da je veoma dugo, tokom
čitavog antičkog perioda on vlasnik zemlje, dok sâm živi u gradu (u kolonijalnom
svetu zapada, tek od V i IV veka započinje naseljavanje sela), da u siteu učestvuje
u religioznom i političkom životu, ali da će njegova dobra, kao uslov sine qua
non njegovog statusa građanina, biti posedi na teritoriji sitea. Setimo se naših
prvih saznanja iz grčke istorije: stranac, trgovac i „metek“ ne mogu biti građani. U
suštini, na to je ukazivao Marks kada je govorio da je „istorija klasičnog antičkog
doba bila istorija gradova utemeljenih na nepokretnoj imovini i na poljoprivredi“,
a da ni Maks Veber [Max Weber] nije govorio išta drugo, određujući antički site
kao site potrošača, a ne proizvođača.

Site, to su građani, ali isto tako i bogovi. Fistel de Kulanž je bio u pravu
kada je insistirao na snazi religioznog osećanja, na tom kulturnom identitetu
specifičnom za antički site, koji je pored bogova svih imajo i sebi bliska božanstva,
kao što su nekada davno gradovi imali svetitelje za zaštitnike. Ono što je važilo
za svaki grčki site, tim više je bilo važno i za sitee utemeljene negde dalje: novi
„kolonijalni site“ istovremeno treba da potvrdi i autonomiju i nezavisnost u odno-
su prema metropoli, ne poričući, pritom, spoj koji ga za povezuje s njom, jedanko
prikazujući i svoju miroljubivu snagu prema susednim strosedeocima. U tome
počiva jedna od suštinskih funkcija religiozne arhitekture zapadnih sitea: takvi su
upravo želeli da budu, i bili su, čuveni hramovi Agriđenta ili Selinonta u odnosu
na lokalno i punsko stanovništvo (ne zaboravimo da je Kartagina, pre no što je
postala nesrećni protivnik Rima, vekovima bila veliki suparnik grčkog zapadnog
sveta i da je zauzimala dobar deo Sicilije), odražavali su slavne odsjaje grčkog
Panteona. Nemojmo zaboraviti ni ulogu i značaj onoga što se rado označava kao
neurbano svetilište: mesto okupljanja stanovništva celokupne teritorije, proslavâ,
povorki ili susreta koji su imali funkcionalnu ulogu. Ne zaboravimo – Luj Robert je
na tome mnogo i s pravom insistirao – da su ratovi između sitea bili često posledica
sukoba koji su izbijali na granici, među pastirima, kada bi stada nekog čobanina
prelazila s jedne na drugu stranu; na Zapadu su uvek bili mogući sukobi između
gradova, ali je do njih dolazilo isto tako i zboga prisustva lokalnog stanovništva u
zaleđu s kojim odnosi nisu uvek bili jasno određeni. Kako smo nedavno naglasili,
svetilišta na određenoj teritoriji, nesumnjivo su imala pomiriteljsku i ujedinjujuću
ulogu, iako su, isto tako, mogla obeležavati vojna utvrđenja ili tvrđavice zadužene
za nadzor graničnih oblasti.

Jasno je da su postojali prostori za ljude i prostori za bogove. Potrebno

je to dalje razviti. Grad je najpre mesto u kome se razlikuje privatni prostor od
javnog prostora. Ja sam se nekad mnogo trudio oko zapadnog urbanizma: imali
smo sreće da na nalazištu Megara Hiblea uspemo, ne samo da odredimo prvi
„plan“ po kome osnivač „trasira“ grad, već i da na osnovu stanja grada iz VII
veka dođemo do stanja koje je bilo karakteristično u vreme samog osnivanja.
Grad, ukoliko je organizovan kao grad, znači od sredine VII veka p.n.e, predstav-
lja neposredno nizanje više „kvartova“ osmišljenih na isti način i sa istom struk-
turom, sa istim paralelenim ulicama (širokim tri metra), razdvojenim „ostrvcima“

037
koji su bili dugi otprilike dvadesetpet metara i oivičeni zidovima, i s nesumnjivo
mnogobrojnim slobodnim prostorima; individualni posedi, nazovimo ih gradskim
parcelama, predstavljali su male kvadrate ili pravougaonike veličine stodvadeset
sa stopedeset kvadratnih metara na kojima su se nalazile kuće s pogledom na
dvorište s južne strane. Na spoju dva „kvarta“ (kvartovi su imali istu strukturu ali
su se razlikovali u različitim položajima svojih ulica i urbanim tkivima) nalazila se
agora oivičena „spomenicima“ koji su je zatvarali: hramovima, tremovima sa stu-
bovima, gradskim zgradama koje su služile kao mesta okupljanja magistrata itd.
U isti mah, dakle, postoji gradski prostor i skup građevina koje sačinjavaju okvir
ili, bolje rečeno, neophodne elemente za život grčkog građanina; to je suštinska
funkcija ovih mesta okupljanja i odlično ih simbolizuju kapije koje s jedne strane
zatvaraju ili izdvajaju javni prostor, dok s druge služe građanima da se zaklone
kako od sunca tako i od nevremena.

Gradski pejzaž u VIII veku, koji zaista odgovara određenoj slici grada –
poslužimo se razlikom koju podvlači Ruso – nalikovao je jednoj određenoj slici
sitea; na kuću se tada nije računalo. Danas nam je poznato kako su izgledale te
kuće „slobodnih seljaka“ (kolona): u prvoj generaciji se radi o prostoriji od pet-
naest do šesnaest kvadratnih metara, kojoj se postepen dodaju, najpre jedna
a zatim dve prostorije s dvorišne strane,na jugu; izvesna udobnost pa i raskoš,
pojavljuju se mnogo kasnije; ta kuća je manje-više u središtu gradske parcele, i
postavljena je u nizu s drugim zgradam jer se poštuje gradski plan. Kuća nije ni
mesto rada (čemu služe dvorište i polja) niti mesto mogućih susreta (koji se odvi-
jaju na javnim prostorima).

Kako je, znači, nastao taj prvi proces urbanizacije, zamišljen kao pravi glo-
balni plan, postepeno ostvarivan trasiranjem ulica, izgradnjom veličanstvenih
građevina, planiranjem slobodnih prostora? Šta se dogodilo tokom tri pokolenja
koja dele početak osnivanja grada i određivanje i ostvarivanje takvog urbanog
pejzaža čije osnovne karakteristike navodim? Ono što je tokom prva tri prva po-
kolenja izniklo u urbani pejzaž 1 , najpre se desilo planiranom podelom zemlje,
deljenjem gradskih parcela pri čemu osnovno merilo nije bilo stvaranje budućeg
gradskog jezgra, već podela građanskih parcela. Deljena je zemlja jedinstvenog
prostora, koja je time postajala mesto za stanovanje, kao što se delila zemlja
celokupne teritorije. Osnivač oikistes je – kako su govorili Grci – pre nego što bi
posle svoje smrti postao heroj osnivač, tokom najslavnijih trenutaka svoga života
više bio „geometar“ nego što je bio „urbanista“.

Upravo zato što je od ničije zemlje stvarao novi svet. Zato je istorijski sistem
grčkog zapadnog sveta, poslužićemo se ponovo našim izrazom od maločas kada
smo tumačili Fistela, toliko drugačiji od sistema i sveta metropola. Istog trenutka
je vidljivo drugačije poimanje prostora, koji nema istu vrednost tu i tamo, i velika
razlika se pronalazi u svakom pojedinačnom poduhvatu stvaranja kolonija. Pomis-
limo, na primer, na Portugalce koji otkrivaju prostrane teritorije koje će postati
Brazil! U suštini, odnos prostora je isti kao i kada se u VIII veku p.n.e. Eubejci
tačnije, stanovnici Halkisa i Eritreje, dva grada malog ostrva Eubeja, upute da na
Zapadu „kolonizuju“ obale Tirenskog mora i Istočne Sicilije, Napuljski zaliv (Iskiju),
sve do krajnjeg juga doline Katanije (Leontinije). To objašnjava začuđujuću razliku
koja postoji između malog broja doseljenika i ogromnog prostranstva koja su im
na raspolaganju; to važi za teritoriju ali i za grad. Jedan od aspekata ovog prvog
urbanističkog organizovanja, koji nas najviše iznenađuje, jeste suprotnost između

1 Videti G. Vallet, D. Villard, P. Auberson, Mégara Hyblaea 3, Guide, 1983.

038
relativno velikih dimenzija tog prostora, u etimološkom smislu određenog za
stanovanje, i više nego svedenih dimenzija pojedinačnih parcela kao i prvih kuća
izgrađenih na njima. Treba istaći da je kuća prvog pokolenja Grka, pristiglih na Si-
ciliju, veličine otprilike petnaest do dvadeset kvadratnih metara, parcela na kojoj
se ona nalazi iznosi stodvadeset do stopedeset kvadratnih metara, dok je celoku-
pan prostor određen za stanovanje, a kasnije će biti opasan zidinama i oko njega
će se uzdizati nekropole – broj očigledno varira od grada do grada – otprilike
reda veličine više desetina hektara. Prvi grad predstavlja više autonomnih kvar-
tova iste strukture, postavljenih jednih pored drugih, među kojima postoji slo-
bodan prostor, ili bolje rečeno, prostor rezervisan za sve druge koji će postojati
u budućnosti, ali i za „javne prostore“. Uzimajući kao primer, područja posvećena
svetilištima, bez sumnje je, u strukturi određenoj na početku, bilo mesta za ob-
red iako zajednica još u početku nije zamislila izgled tih građevina, hramova i
svetilišta. Kao što smo naznačili, za to su bila potrebna tri pokolenja. Prostor je
bio tu od samog početka, i unutar tog prostora, kasnije se razvija grad.

Eto kako je moguće u širokim potezima zamisliti proces utemeljenja prvih

grčkih zapadnih gradova. Ne radi se o urbanističkom modelu koji bi se kasnije
mogao bilo gde „primeniti“, a da se pritom ne vodi računa, ili malo razmišlja o
topografskim uslovima. I dalje je reč o iskustvu, u kojem suštinsku ulogu igra-
ju nagađanja i različite varijacije. Sve će se to menjati sa istorijskim razvojem:
eto zašto se i o antičkom gradu ne može govoriti s nepažnjom, kao da se grad
uopšte ne menja u meri u kojoj se društva razvijaju. Pogledajmo samo naš za-
padni grčki svet: prvo pokolenje „kolona“ bilo je pokolenje mladih ljudi koji su
se s hrabrošću i preduzetničkim duhom suočili s problemima stvaranja jednog
novog sveta. Poznat nam je, potom, razvoj ovih kolonijalnih svetova: postojanje u
zaleđu jeftine radne snage zatečenog stanovništva, prvobitnu egalitarističku za-
jednicu postepeno pretvara u oligarhijsku klasu koja iskorišćava snagu lokalnog
stanovništva. Tada se u grčkim gradovima na zapadu primećuje pojava raskošnih
kuća i njihove teritorije više uopšte ne nalikuju teritorijama kakve su bile prilikom
prve raspodele parcela.

Preostali su, međutim, temeljni kriterijumi. Setimo se rečenice nemačkog

istoričara Beloha [Beloch], s kraja prošlog veka: „politička razlika između grada i
sela nije postojala u antičko doba. Prava domovina svakog stanovnika teritorije bila
je unutar zidina grada“. Nevažno je bilo, ukoliko su se s vremena na vreme pojav-
ljivale manje-više nestalne naseobine na određenoj teritoriji. Domovina je i dalje
grad, ali prava građana se zasnivaju samo na posedovanju zemlje. Mogli bismo i
bez šematizma govoriti o jasnoj razlici u odnosu na srednjovekovni svet u kojem
je podela između grada i grofovije sasvim jasna i u kojem postoji suštinska razlika
između stanovnika jednog gradskog središta i stanovnika na nekom posedu. Čak i
ako se u jednom od retkih sačuvanih fragmenata sicilijanske komedije, prepoznaje
sicilijanska, na primer, Epiharmijeva (VI/V vek) grčka komedija, i podsmeva seljak
koji se oseća loše pošto je došao u grad, te samo sanja da opet vidi svoja polja
gde rastu biljke i cveće, ne bi trebalo preuveličavati značaj ove književne teme
„seljačeta“, seoskog čoveka, čiji se lik pojavljuje i u atičkim komedijama. Suštinski,
građanin i zemljoposednik predstavljaju istog čoveka.

Upravo je to ideja sitea koja se prepoznaje u okvirima tek osnovanih ili raz-
vijenih zapadnih grčkih gradova, a koju su naša arheološka istraživanja omogućila
i prikazala.

Prevela Zorana Ogrizović

039
 Masimo Kačari [Massimo Cacciari]

Polis i civitas: etnički koren i pokretna koncepcija grada ∗

Valja krenuti od nekih istorijsko-terminoloških pojašnjenja, jer govori-

ti uopšteno o gradu predstavlja neku vrstu apsurda. Ne postoji grad, postoje
različiti i posebni oblici urbanog života. Nije slučajno da se termin grad kaže na
više načina. U latinskom, na primer, ne postoji odgovarajuća reč za grčku reč
pólis. Razlika koja se odnosi na poreklo grada je suštinska. Kada Grk govori o
pólis-u misli pre svega na prebivalište, boravište, mesto na kojem određeni génos,
određeno pleme, narod ( gens/génos) ima svoj koren. U grčkom jeziku termin pólis
odmah budi ideju snažnog ukorenjenja. Pólis je ono mesto na kojem određeni
narod, osoben po predanju i običajima, ima svoje prebivalište, ima svoj éthos. U
grčkom termin éthos upućuje na isti koren latinske reči sedes i nema nikakvo jed-
nostavno moralno značenje, kakvo, pak, ima latinski mos. Na latinskom mores su
predanja, običaji; na grčkom éthos je, pre i izvornije od svakog običaja i svakog
predanja- prebivališta, mesta. Pólis je, međutim, upravo mesto éthos-a, mesto
koje pruža prebivalište nekom narodu. Ova ontološka i geneaološka određenost
termina pólis nije prisutna u latinskom civitas. Razlika je radikalna, jer latinska
reč civitas, ako bolje promislite, upućuje na svoje poreklo od cives, odnosno na
grupu ljudi koji su se sakupili kako bi osnovali grad. Benveniste, veliki indoevrop-
ski lingvista, davno je to izneo na videlo.

Ne postoji, dakle, madame la ville, kao što ne postoji monsieur le capital ili
madame la terre. Civitas je termin koji dolazi od civis, pa stoga na neki način de-
luje kao proizvod cives-a u njihovom zajedničkom susticanju na istom mestu, gde
sebi dodeljuju iste zakone. Ali u grčkom taj odnos je apsolutno izokrenut, jer je
osnovni pojam pólis, a onaj izvedeni pólites, građanin. Obratite pažnju na savršeni
paralelizam između nastavaka reči pólites i reči civitas; u drugom on označava
grad, a u prvom građanina. Od samog početka Rimljani primećuju da je civitas
rezultat zajedničkog povinovanja istim zakonima onih ljudi koji su suštinski s onu
stranu svake etničke ili religijske određenosti. Ovo je, u odnosu na čitavu istoriju
pređašnjih grčkih i helenističkih gradova, apsolutno svojstveno i izuzetno obeležje
Rimskog ustava. I temeljno je za razumevanje celokupne političke moći rimske is-
torije, političkog naglaska, u našem smislu reči, koji preovlađuje u rimskoj istoriji.

U grčkoj civilizaciji grad je na temeljan način jedinstvo ljudi istog génos-a,

pa se dakle, može razumeti kao pólis, kao ideja koja upućuje na organsku celinu
koja prethodi ideji građanina. S druge strane u Rimu je grad od samog početka –
i to je upravo osnivački mit Rima – zajedničko susticanje, sastajanje ljudi veoma
različitih po religiji, etniji, itd, s ciljem dogovaranja zakona. To je veliki mit o Rim-
skom konkordatu (Concordia romana) koji preovladava kod Livija, a zatim i kod
svih potonjih mislilaca, iako postoji i pre Livija. Ako čitamo Ab urbe condita, prvu

* Massimo Cacciari, La città, Pazzini Editore, Villa Verucchio, 2004, str. 7-21.

040
knjigu istorije Rima, ova se koncepcija grada jasno ukazuje, da bi kasnije postala
osnovna tema celokupne evropske politologije i političke filozofije.

Prvi bog kojem je podignut hram u Rimu je Asylum. Rim se osniva kroz
usaglašeni poduhvat ljudi koji su čak bili proterani iz svojih gradova: izgnanika,
skitnica, izbeglica, razbojnika, koji, slivajući se u isto mesto, osnivaju Rim. Ovaj
aspekt preovlađuje u celokupnoj istoriji Rima: ideja građanstva nema nikakav
etničko-religijski koren. Postojali su, naravno, robovi koji su slučaj za sebe, ali slo-
bodni ljudi su građani bez obzira na bilo kakvu razliku u poreklu ili verovanju. To
predstavlja unicum u odnosu na istoriju grčkih i helenističkih gradova pre Rima,
a kasnije se pod rimskim uticajem širi po drugim gradovima i po čitavom basenu
Mediterana kada je ovaj postao rimski. Proces se završava Karakalinim Antonijan-
skim ustavom iz prvih decenija III veka n. e. prema kojem svi slobodi ljudi koji žive
u okviru granica Imperije postaju cives romani, bilo da su Afrikanci, iz Male Azije,
Španci, Gali, itd, bez obzira na bilo kakvu etničko-religijsku određenost.

Toga nema ni u jednom grčkom poleis-u pre rimskog uticaja i premoći, jer
u njima preovladava načelo „pripadam ovom pólis-u jer je ovde prebivalište mog
génos-a“. Nije, dakako, isključena mogućnost uspostavljanja foedera, saveza među
gradovima, ali svaki od njih (ovo je temeljno za razumevanje istorije Grčke) ostaje
„za sebe“ zbog ukorenjenosti plemena i roda. Sve to za posledicu ima izdvojenost
svakog pólis-a u odnosu na neki drugi. Postoje Olimpijske igre, velike proslave, ali
grčki gradovi ostaju ostrva i samo u veoma kratkim razdobljima se udružuju pod
pritiskom izuzetno dramatičnih događaja (kao na primer početkom V veka p.n.e.
zbog persijskih ratova) ili zato što jedan od njih nametne, mada nakratko, hege-
moniju (atinska hegemonija traje jako kratko, spartanska još kraće). Postoji, dakle,
nemogućnost grčkih gradova da stvore šire federacije upravo zato što nijedan od
njih nije civitas, ne može da u sebe prihvati i uključi različito.

Onaj koji je u pólis-u slobodan a da ne pripada génos-u, ima status meteka,

gosta koji nalikuje statusu Jevreja i Hrišćana u muslimanskim gradovima. Naime,
neki istoričari smatraju da pravo na gostovanje (diritto di ospitalità) u muslimans-
kim gradovima, zbog kojeg su ti gradovi zaista postali multikulturalni i multireligi-
jski u Mediteranskom basenu, proizlazi upravo iz institucije gostoprimstva prisutne
u helenističkim gradovima: ta institucija je važila za slobodnog stranca koji se u
potpunosti toleriše i priznaju mu se lična prava, predanje i slobodno upražnjavanje
vere, ali ne i uživanje političkih prava.

Nalazimo se, dakle, pred ovom velikom razlikom koja nas dovodi do pitanja
šta podrazumevamo pod gradom: da li mu je potrebno pripisati snažnu etničku
vrednost ili ga razumeti u smislu civitas-a? Kada razmišljamo o atinskoj demokratiji
ne treba da smetnemo s uma da je ona funkcionisala na etničkoj i religijskoj osnovi,
dok se u rimskoj perspektivi radi o veštačkom proizvodu: neko postaje građanin
u punom smislu reči i ima sva prava jednostavnim dogovorom da se povinuje
određenim zakonima i da bude poslušan određenom režimu: to je značenje reči
concordia.

Rim kao prebivalište, Urbs, ima, dakako, veliku simboličku vrednost, ali sa
suštinskog gledišta ima različito značenje od Atine ili Aleksandrije. On je centar
imperije, u njemu se nalaze velike političke institucije (Senat, Republika i Impera-
tor), ali tu ne živi određeno pleme ili rasa, koja kao takva ima prevlast; primat Rima
nikako ne proističe iz onih razloga zbog kojih je Atinjanin smatrao Atinu srcem,
temeljnom vrednošću Helade.

041
 Još jedna zanimljiva ideja koja nastaje u ovom kontekstu jeste da je grad
pokretan, da se kreće, da nije nepomičan. Najčešći epitet u kasnom rimskom
periodu je Roma mobilis, upravo zato što ova izuzetna dinamičnost u samom
mitu o postanku, omogućava Rimu da preko sinteze različitih elemenata osmisli
i izgradi sopstveni mit. Sav Vergilijev trud i čitava avgustinska ideologija temelje
se na ideji porekla, i poreklo grada je uvek njegova potissima pars (kako je rečeno
u Justinijanovom kodeksu), njegov najmoćniji deo, jer je poreklo ono što zasniva
grad. Poreklo Rima, kako to avgustinska ideologija predstavlja, počiva upravo u
susticanju različitih naroda; čak ni Latini nisu neprijatelji koje treba pokoriti i pod-
jarmiti. Zevs obećava Junoni da će Trojanci pobediti, ali će ih kasnije latinski jezik
i latinsko ime apsorbovati. Eneja odlazi kod Etruraca kako bi pridobio njihovo
savezništvo: sve je susticanje različitih elemenata, različitih predanja i jezika, i
upravo to je civitas. Sve počiva na istoj ideji, čak, na istoj strategiji (koja je viša
od utemeljivačke ideje), jer upravo cilj udružuje ove toliko različite građane, a ne
njihovo poreklo. Građane ne udružuje prošlost gens-a, krv, već ih udružuje grad
koji projektuje svoju budućnost. Sastaju se kako bi sledili cilj: otuda Roma mobilis.
Sve ovo je jasno rečeno u velikoj vergilijanskoj poemi.

Ali koji cilj treba postići? Odgovor je: imperium sine fine. Iz najrazličitijih
mesta, iz Evrope, iz Afrike i Azije, ljudi se susreću složni u nameri da Rimu omoguće
da proširi svoje granice: da Rimska imperija nema ni prostorne ni vremenske
granice. Imperija ne znači imperiju policije, ne znači prevlast ostvarenu oružjem:
kod Vergilija beskrajna imperija znači da Rim treba da dâ zakone celom svetu,
čitavoj kugli, da Urbs postane onaj koji daje zakone, dakle, onaj koji celokupan
svet usaglašava po tim zakonima. U ovoj ideji se podrazumeva da ono što održava
civitas nije prvobitni temelj, koliko cilj: držimo se zajedno jer preko konkordata
nastalog našim zakonima možemo da težimo velikom cilju – Roma-i mobilis.

Zar crkva ne podražava upravo to? Ona je velika i večna konstrukcija rim-
skog prava; zato su crkveni Oci smatrali Rim proviđenjem. Pravna struktura crkve
suštinski je rimska i ne može biti drugačija.

Veličanstvena je ideja da ono što nas združuje, što nas povezuje, ne počiva
u poreklu već samo u svrsi. I ne radi se samo o „globalizaciji“: o tome da od orbis-
a nastane urbs, to jest da se magični krug, koji je u zatvarao i zarobljavao poleis
unutar granica grada, podudari u celoj svojoj prostorno-vremenskoj dimenziji s
krugom sveta. To je velika ideja starih Rimljana već upisana u DNK zapis zapada
i nemoguće je iskoreniti upravo stoga što je postala temeljna ideja političke te-
ologije, evanđelizacije.

Ova pokretnost je, naravno, moguća ako je povezana sa idejom civitas

augescens-a, grada koji raste: još jedan ključni i značajan pojam oko kojeg sam
se povremeno zadržavao s prijateljima romanistima, izraz koji preovladava u
našim jezicima i našoj kulturnoj baštini. Ovaj izraz je nepojmljiv u odnosu na
pólis: čitanjem Platona i Aristotela shvatate da je za njih suštinski problem kako
da se pólis ne proširi previše; kako bi on ostao ukorenjen u svom génos-u ako bi
se previše proširio? U Platonovim delima Država i Zakoni, u Aristotelovoj Politici
problem počiva u kontroli zadržavanja prostornih obeležja pólis-a, jer bi se u su-
protnom čitava njegova konstrukcija demokratije urušila. Osnovno, programsko
obeležje civitas-a je rast; nema civitas-a koji nije augescens, koji se ne širi, koji ne
delirira (lira je brazda, znak koji ograničava grad, delirirati znači izaći iz lire, preći
granicu grada). Civitas je, dakle, po svojoj prirodi augescens i za Rimljana, civitas
koji ne delirira, naprosto nije pojmljiv.

042
 Osnovno merilo génos-a u obrazovanju pólis-a je neuklonjivo, čak i kod Pla-
tona i Aristotela. Da je pólis oblikovan od političkih životinja koje govore, nešto
je što se podrazumeva, ali lógos je grčki. Grci su u čitavoj svojoj istoriji gotovo
isključivo monoglote. Rimska imperija je programski dvojezična (što je izuzetno
zanimljivo kad se ima u vidu kontekst američke imperije). U celokupnoj grčkoj
literaturi, od I do VI veka n.e. nisu navođeni latinski autori ni Vergilije, Horacije
ili Ovidije, niti Lukrecije: praktično i suštinski, gotovo svi su bili zanemareni. Grci
su, dakle, smatrali da grčki lógos – kao nešto što u svojim različitim dijalektima
pripada i svojstveno je određenom génos-u – predstavlja jedan od elemenata
koji ih ukorenjuju u određeno prebivalište, u određeni éthos (u gorepomenu-
tom smislu). Lógos je za Grke imao etničko značenje, nije bio sredstvo. Grci nisu
imali nikakvu instrumentalnu koncepciju jezika. To ih je obeležavalo kao Helene u
odnosu na varvare. Ta dva aspekta su nerazdvojiva: s jedne strane éthos, s druge
lógos. Jedan od osnovnih elemenata grčkog éthos-a je jezik, koji ima obeležja
mere, artikulacije, bogatstva, jedini jezik za koji Grci, pre svega u V veku, osećaju
da je sposoban za parresía-u (otvoren, slobodan govor). Jedini lógos sposoban za
diálogos, u kojem je osnovni element onaj dijaloški, element ubeđivanja, uvera-
vanja.

U drugim jezicima se, naime, osećao pečat komande, tiranije, nerazgovet-

nosti, onog ba-ba-ba [otuda i ime „barbaros/varvarin“, prim. prev.], kao na velikom
azijskom kontinentu, geografskom prostoru nečega neodređenog i neorganizova-
nog u nezavisne póleis-e, koji ljubomorno čuvaju svoju nezavisnost i posebnost
svojih kultova. Postojao je, dakako, zajednički Olimp, ali nećemo razumeti ništa od
grčke mitologije ako ne znamo koliko je ona bila lokalizovana, teritorijalizovana
(koliko je Heraklovih grobova unakolo po Grčkoj, koliko je onih drugih junaka?). To
je bila Grčka: porodica sastavljena od ljubomornih razlika i različitosti. To je bila i
njena slabost i zbog toga to čudo traje do Peloponeskih ratova.

Nómos, zakon, koji ima zemaljski koren (nómos je pašnjak), upravo je,
kako su objasnili Šmit [Schmitt] i mnogi drugi, raspodela zemlje. Zakon je iz vor-
no proces deobe zemlje, pašnjaka. Razdeljuju se nepodeljena zemlja i to se radi
na osnovu lógos-a. Jasno je da zemaljski nómos treba da odslikava višu pravdu:
o tome govore filozofi (Heraklita, Empedokla i drugih), ali ga uvek menjaju u
odnosu na svoj pólis, na svoje sugrađane.

Politički filozofi (politički angažman filozofije postoji od samih početaka,

od sedam mudraca) intervenišu u pólis-u, ali, budući da ih pólis nije slušao, to rade
uvek s polemičkim namerama. Govorili su da zakoni grada, nómoi, treba da budu
slika Dike [Pravde, prim. prev.], i to su činili kako bi se suprotstavili činjenici da
zakoni nisu bili takvi, već zemaljski. Sokratova smrt je bila veliki greh pólis-a, koji
osuđuje pravednika da bi odbranio svoj materijalni Ustav. Nómos pólis-a je u očima
filozofa, onoga koji kaže „slušaj lógos“, „spajaj nómos pólis-a s nebeskom Dike“,
isključivo zemaljski. To je ono što se događa s filozofima tokom dva veka, sve do
Platona, dok Aristotel okreće list praveći fenomenologiju političkih Ustava. Platon
se ne sluša jer razvija Državu kao vrhovno uputstvo prema kojem bi pólis trebalo
da deluje kako bi funkcionisao po meri i pravdi, a radi se o sasvim nestvarnom
uputstvu u odnosu na funkcionisanje stvarnog pólis-a.

Osim toga zemaljska ukorenjenost imala je veoma moćan simbolički značaj,

jer su génos i lógos označavali određene mitove, predanja i običaje. Kako su Grci
učili da čitaju i pišu, ako ne sa Homerom i Hesiodom? Celokupna grčka filozofija
svedoči o uvek nesigurnom i problematičnom odnosu s kosmičkom Dike.

043
 Svašta se govori o korenu reči pólis. Naš Viko [Vico] je tvrdio da ona ima isti
koren kao i reč pólemos, rat; to je ponovio Šmit i mnogi drugi nakon njega. Koren
reči pólis, ako je, naravno, indoevropski, označava mnoštvo i mnogostrukost. Ali
nije izvesno da li je koren indoevropski, mediteranski, semitski, mesopotamski
ili akadijski. Poznato je da mnoge grčke reči, toponomastičke ili ne, imaju koren
koji nije indoevropski, nego mediteranski, pelazgijski, akadijski. Verovatno je u
pitanju ovaj poslednji, jer u akadijskom postoje različita imena sa ovim etimonom
koja označavaju tvrđavu, zamak, utvrđeno mesto.

Prevod: Ivo Kara-Pešić

044
GRADU U SUSRET

045
 FRIDRIH NIČE [Friedrich Nietzsche]

O prolaženju *

Tako se Zaratustra, polako koračajući kroz puno naroda i kroz različite gra-
dove, zaobilaznim putovima vraćao svojemu gorju i svojoj špilji. I gle, pritom
je iznenada došao i pred vrata velikog grada: a tu je jedna zapjenušana luda
raširenih ruku dotrčala k njemu i prepriječila mu put. To je pak bila ista ona luda
koju je narod zvao „Zaratustrinim majmunom“: jer bijaše ponešto uhvatila od iz-
raza i načina njegova govora, a rado je posuđivala i iz riznice njegove mudrosti. I
luda ovako reče Zaratustri:

„O Zaratustra, ovdje je velik grad: ovdje nemaš što tražiti, a sve možeš izgubiti.

Zašto da gacaš kroz ovaj mulj? Ta sažali se na svoje noge! Radije pljuni na grad-
ska vrata i – okreni se!

Ovdje je pakao za pustinjačke misli: ovdje se velike misli žive kuhaju i rasku-
havaju dok se ne umanje.

Ovdje trunu svi veliki osjećaji: ovdje samo šuškavo sasušeni osjećajčići smiju
šuškati.

Ne osjećaš li već kako bazde klaonice i pučke kuhinje duha? Ne puši li se ovaj
grad od isparenja zaklana duha?

Ne vidiš li duše kako vise poput mlitavih prljavih krpa? – A oni još prave novine
od tih krpa!

Ne čuješ li kako je duh ovdje postao igrom riječi? Kulja gadne splačine riječi! –
A oni još prave novine od tih splačina riječi.

Huškaju jedni druge, a ne znaju kamo. Razjaruju jedni druge, a ne znaju zašto.
Zvekeću svojim limom, zveckaju svojim zlatom.

Hladni su i traže toplinu u prepečenici: pregrijani su i traže svježinu u smrznu-

tim duhovima; svi su oni zaraženi i kronično bolesni od javnih mnijenja.

Sve naslade i opačine ovdje su kod svoje kuće; ali ima ovdje i kreposnih, ima
puno dovitljive zaposlene kreposti: –

Puno dovitljive kreposti s prstima što pišu i tvrdim mesom što sjedi i čeka, bla-
goslovljene malim zvijezdama na prsima i punjenim kćerima bez stražnjice.

* Friedrich Nietzsche, „Vom Vorübergehen“, Also sprach Zarathustra. Ein Buch für Alle und Keinen, u Werke in drei Bänden,
Band 2, Hanser, München, 1954, str. 425-428.

046
 Ima ovdje i puno pobožnosti i puno lakovjernog ulizivanja i ulagivanja pred
Bogom vojski nebeskih.

‘Odozgo’ kapaju ipak zvijezde i milostiva slina; naviše čeznu sva prsa bez zvi-
jezda.

Mjesec ima svoj dvor i dvor ima svoje nakaze; ali svemu što dođe s dvora moli
se prosjački narod i sva dovitljiva prosjačka krepost.

‘Ja služim, ti služiš, mi služimo’ – tako se sva dovitljiva krepost moli dižući glavu
prema knezu: da se zaslužena zvijezda naposljetku prikači na uska prsa!

No mjesec se još okreće oko svega zemaljskoga: tako se i vladar još okreće oko
najzemaljskijega –: a to je zlato torbara.

Bog nebeskih vojski nije bog zlatnih poluga; knez sniva, ali torbar – odlučuje!

Tako ti svega što je u tebi svijetlo i snažno i dobro, o Zaratustra! Pljuni na ovaj
grad torbara i vrati se!

Ovdje se kroza sve žile pretače sva krv gnjilasto i mlakasto i pjenasto: pljuni na
veliki grad, koji je veliki slivnik gdje se sav šljam skuplja i pjeni!

Pljuni na grad ugnječenih duša i uskih prsa, šiljastih očiju, ljepljivih prstiju –

– na grad nametljivaca, bezobraznika, piskarala i drekavaca, prelakomih

častohlepaca: –

– gdje se sve nagnjilo, ozloglašeno, izopačeno, turobno, pretrošno, čirasto,

zavjerenički skupilo zajednički gnojiti: –

– pljuni na velik grad i vrati se!“ –

No tu Zaratustra prekide zapjenušanu ludu i zapuši joj usta.

„Prestani već jednom!“ uzviknu Zaratustra, „odavno se već gadim tvojih riječi i
tvojega ponašanja!

Zašto si tako dugo obitavao pokraj močvare, te si i sam morao postati žaba i
krastača?

Ne teče li i tebi samom sad kroz žile gnjilasta pjenasta močvarna krv, kad si
naučio tako kreketati i huliti?

Zašto nisi otišao u šumu? Ili orati u polje? Nije li more prepuno zelena otočja?

Prezirem tvoj prezir; i ako si mene opomenuo – zašto nisi opomenuo sebe
sama?

Moj prezir i moja ptica opominjačica trebaju uzletjeti samo iz ljubavi: ali ne iz
močvare! –

Nazivaju te mojim majmunom, zapjenušana ludo: ali ja te nazivam mojom

groktavom svinjom – groktanjem mi kvariš moju pohvalu ludosti.

047
 Što li je to bilo što te je najprije navelo groktati? To što ti nitko nije dovoljno
laskao: – zato si sjeo uz ovo smeće, da bi imao razloga za puno groktati –

– da bi imao razloga za puno osvete! Osveta je, naime, tašta ludo, sve tvoje
pjenušanje, dobro sam te pročitao!

No tvoje luckaste riječi nanose meni štetu, čak i ondje gdje si u pravu! I kad
bi Zaratustrine riječi čak sto puta imale pravo: ti bi pomoću mojih riječi vazda – činio
nepravdu!“

Tako je govorio Zaratustra; i pogledao je veliki grad, uzdahnuo i dugo šutio.

Naposljetku je rekao ovako:

Gadi mi se i ovaj veliki grad, a ne samo ova luda. Ni tu ni tamo ništa se ne može
poboljšati, ništa pogoršati.

Teško ovom velikom gradu! – I hoću već vidjeti ognjeni stup na kojemu će biti
spaljen!

Jer takvi ognjeni stupovi moraju prethoditi velikom podnevu. No to ima svoje
vrijeme i vlastiti usud! –

No ovaj ću ti nauk, ludo, dati za rastanak: gdje se ne može više ljubiti, tu se ima
– proći!

Tako je govorio Zaratustra i prošao pokraj lude i velikoga grada.

Preveo Mario Kopić

048
 SAVINJAN DE SIRANO DE BERŽERAK
[Savinien de Cyrano de Bergerac]

Odlomak iz Drugog Sveta ili Državâ i Imperija s Meseca *

„Naši gradovi, dragi moj druškane, dele se na pokretne i nepokretne;

pokretni, kao na primer ovaj u kojem se trenutno nalazimo, grade su ovako:

Svaku palatu, to eto možete videti, arhitekta gradi od izuzetno lakog drveta
i pod nju postavlja četiri točka; u zadebljanju jednog zida, on ugrađuje velike i
brojne mehove čije se cevi, na celom poslednjem nivou, horizontalno postavljaju
od jednog do drugog kalkana. I to tako, da onda kada gradove želimo da pokren-
emo negde drugde ( jer im sa svakim godišnjim dobom menjamo klimu), ispred
svih mehova, na jednoj od stranica svoga staništa, svako sklapa veliki broj širokih
jedara; potom se zateže jedna opruga kako bi se jedra pokrenulâ i za manje od
osam dana, u neprestanim vihorima koje bljuju te čudovišne vetrenjače, a vrtlože
se u platnu, njihove kuće bivaju prenesene, tako bi se moglo reći, na više od sto-
tinu milja.

A evo i arhitekture onih potonjih, koje nazivamo nepokretnima: staništa su

skoro slična vašim tornjevima, izuzev što su od drveta, i što im je kroz središte
proboden debeo i snažan zavrtanj, on kraljuje od podruma do krova kako bi
mogao da ih uzvisuje ili umanjuje koliko mu je na volju. Znači, Zemlja je toliko
duboko iskopana da je zdanje podignuto tako, i sve je na taj način sagrađeno,
da čim mrazovi krenu da prožimaju nebo, oni spuštaju svoje kuće vrtložno ka
dnu te rupe i prekrivaju ih nekim velikim kožama, i toranj i njegovu iskopanu
okružnicu, štiteći se tako od vremenskih nepogoda. No, onoga trenutka kada ih
blagi prolećni povetarci razblaže, oni se vraćaju na svetlo dana uz pomoć onog
debelog zavrtnja o kojem sam maločas zborio“.

Hteo je, mislim, tu zaustaviti svoja skitalačka pluća, i ja načas preuzeh reč:

„Vere mi, gospodine, nikada ne bih mogao poverovati da jedan tako stručan
zidar može biti filozof da mi vi niste poslužili za svedoka. Stoga, a i zato što danas
još uvek ne krećemo, mogli biste naći vremena da nam i objasnite večno poreklo
sveta, time nas i uveseljavajući. Obećavam Vam nagradu čim se budem vratio na
Mesec, na kojem će Vam moj upravitelj (pokazaću mu mog demona) posvedočiti
da sam se i vratio kako bih širio Vaše časti pripovedajući lepe stvari koje ste mi Vi
izgovorili. Vidim da Vas to moje obećanje zasmejava, jer ne verujete da je Mesec
jedan svet, i još manje verujete da sam ja njegov stanovnik. Ali, mogu Vas, takođe,
uveriti da će mi se narodi tog tamo sveta koga smatraju samo Mesečevim, rugati
kad im kažem da je njihov mesec jedan svet, da su polja ovde zemljana i da ste vi
ljudi“.

* Savinien de Cyrano de Bergerac, L’Autre Monde ou les Etats et Empires de la Lune [1657], édition critique par Madeleine
Alcover, Honoré Champion, 1977.

049
 On mi odgovori tek osmehom, potom nastavi ovako svoju dalju priču:

„Pošto smo prinuđeni da se stalno vraćamo na poreklo tog velikog svega,

da izlažemo tri ili četiri besmislice, bilo bi rasudno da krenemo putem na kojem
ćemo se najmanje spoticati. Prva prepreka koja nas zaustavlja jeste beskonačnost
sveta; i ljudski duh nije dovoljno snažan da je pojmi, a pošto sebi ne možemo za-
misliti da je taj svet lep, tako dobro uređen, možda i sâm iz sebe nastao, ljudi su
pribegli stvaranju. Međutim, nalik onima koji srljaju ka obalama reke jer strahuju
da će ih kiša pokvasiti, spasavajući se iz ruku patuljaka, prepuštaju se milosrđu
jednog diva. Još i kada bi ih tako nešto spasilo; jer, večnost koju oduzimaju od
sveta, sasvim je malo razumevajući, oni prepuštaju Bogu i kao da će im biti lakše
zamisliti je unutar prvog umesto unutra onoga drugog. Ta besmislica, znači, ili taj
div o kome sam govorio, jeste stvaranje [...].

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

050
 MORIS MERLO-PONTI [Maurice Merleau-Ponty]

Suština Pariza*

I kada sam se po prvi put obreo u njemu, prve ulice koje sam ugledao,
izašavši iz stanice, bile su poput prvih reči jednog neznanca, tek izrazi jedne još
uvek nejasne ali već neuporedive suštine. Ne opažamo gotovo nijedan predmet,
kao što ne primećujemo ni oči nekoga ko nam je poznat, već pratimo njegov
pogled i njegov izraz. Tu postoji jedan skriveni smisao, rasplinut u pejzažu ili
gradu, koji pronalazimo u posebnoj očevidnosti ne nalazeći za shodno da je
objašnjavamo. Jedino se pojavljuju nejasni opažaji kao namerni činovi, odnosno,
opažaji kojima mi sâmi pridajemo smisao kroz stav koji zauzimamo, ili koji odgo-
varaju na pitanja koje mi sâmima sebi postavljamo.

Prevod Sanja Milutinović Bojanić

* Maurice Merleau-Ponty, Phénomenologie de la perception, Gallimard, Paris, 1987, str. 325.

051
 VALTER BENJAMIN [Walter Benjamin]

E. Osman, ili Barikade *

Poštujem Lepo, Dobro, i sve veličanstvene stvari;

Prelepa priroda, na kojoj velika umetnost počiva-
Oh, kako očarava uho i zanosi oko!
Volim proleće u cvatu: žene i ruže.
Baron Osman, Confession d’un lion devenu vieux 1

Osmanova aktivnost ugrađena je u napoleonovski imperijalizam, naklonjen

obrtnom kapitalu. U Parizu tog vremena, špekulisanje je u punoj snazi. Osmano-
va izuzimanja vlasništva daju polet špekulacijama koje se graniče s prevarama.
Presude Kasacijskog suda, inspirisane buržoaskom i orleanističkom opozicijom,
povećavaju finansijki rizik osmanizacije. Osman pokušava da podupre svoje dik-
taturu, dovodeći Pariz u vanredno stanje. U govoru pred Donjim domom Parla-
menta, 1864. godine, on daje oduška svojoj mržnji prema obeskorenjenom grad-
skom stanovništvu, koje se, kao rezultat njegovih projekata, neprestano uvećava.
Sve skuplje cene najmova, teraju proletarijat u predgrađa. Pariski kvartovi tako
gube svoju izrazitu fizionomiju i nastaje „crveni pojas“. Osman je sebe nazivao
„umetnikom rušenja“ [artiste démolisseur]. Verovao je da je bio pozvan da to radi,
i tu činjenicu je naglašavao u svojim sećanjima. Središnja tržnica smatra se Os-
manovim najuspešnijim delom – što je zanimljiv pokazatelj. Na Il-de-la-Siteu, u
kolevci grada, rečeno je da su nakon Osmanovog delovanja preživele samo jedna
crkva, jedna javna zgrada i jedna kasarna. Igo i Merime ukazuju u kolikoj meri su,
zapravo, Osmanove izmene grada, za Parižane predstavljale spomenik napoleon-
skog despotizma. Stanovnici grada se tu više ne osećaju kao domaćini; postaju
svesni neljudskog karaktera metropole. Di Kamovo [Maxime Du Camp] monu-
mentalno delo, Pariz, svoj nastanak može da zahvali buđenju te svesti. Merionovi
[Méryon] bakropisi (oko 1850. godine) čine posmrtnu masku starog Pariza.

Stvarna namena Osmanovih projekata sastojala se u obezbeđivanju grada

od građanskog rata. Želeo je da zauvek onemogući podizanje barikada na ulicama
Priza. Ista namera je i Luj-Filipa navela da uvede drveno popločavanje. No i bez
obzira na to, barikade su odigrale značajnu ulogu tokom Februarske revolucije.
Engels je proučavao taktike borbi na barikadama. Osman pokušava da preduhitri
takve borbe na dva načina. Proširenje ulica je učinilo da je podizanje barikada bilo
nemoguće, a nove ulice su pravolinijski povezivale kasarne s radničkim četvrtima.
Savremenici su ovu operaciju nazvali „strateškim ulepšavanjem“.

* Walter Benjamin, „Arcades Project (1935-1939)“ [Passagenwerk]. Izbor odlomaka (iz perioda između 1935. i 1937.
godine) prema zborniku Philosophy and the City, Sharon M. Meagher (ur.), State University of New York Press,
Albany, New York, 2008, str. 115-118.
1 Baron Osman je Ispovesti ostarelog lava objavio anonimno, ne navodeći mesto i godinu izdanja.

052
 Kitnjasti svet ukrasa,
Draž pejzaža, arhitekture,
A sav utisak prostora počiva
Jedino na zakonu perspektive.
Franc Bele [Franz Böhle], Theater-Catechismus (Minhen)

Osmanov ideal pri planiranju grada činile su duge, prave ulice koje bi se ot-
varale prema širokim prospektima/trgovima. Ovaj ideal se podudara s težnjom –
uobičajenom tokom devetnaestog veka – da se kroz umetničke dodatke, oplemene
tehnološke potrebe. Hramovi buržoaske duhovne i svetovne moći, pronalaze svo-
ju apoteozu unutar okvira koji su uspostavljale te duge ulice. Prije nego što su
bili inaugurisani, ovi prospekti su bili zaklonjeni platnenin zastorima i otkrivani su
poput spomenika; pogled bi tada razotkrio crkvu, železničku stanicu, konjaničku
statuu ili neki drugi simbol civilizacije. Sa osmanizacijom Pariza, fantazmagorija
je prevedena u kamen. Iako određena da traje u kvazi-večnosti, ona takođe ot-
kriva i svoju lomnost. Avenija Opere – koja, prema ondašnjim zlim jezicima pruža
vidik ka vratarevoj kućici Luvra – pokazuje koliko je neobuzdana bila prefektova
megalomanija.

A : Pasaži, Magasins de nouveautés 2 , Prodavci

Čarobni stubovi ovih mesta

Pokazuju se ljubitelju posvuda,
Na kućama njini tremovi vele,
Industrija je umetnosti takmac.

Na prodaju tela, i glasovi, i strašna neupitna moć,

šta se prodati neće.
Artur Rembo 3

„Govoreći o unutrašnjim bulevarima“, kaže Ilustrovani vodič kroz Pariz, pot-

pun prikaz grada na Seni i njegovog okruženja iz 1852. godine, „neprestano smo
pominjali pasaže sa arkadama koji se spajaju bulevare. Ovi pasaži, skorašnji izum
industrijskog obilja, natkriveni su staklom, koridori koji se protežu kroz cele blok-
ove zgrada popločani su mermerom, dok su se vlasnici udružili zbog tih poslova.
Duž obe strane koridora, osvetljenih odozgo, protežu se sasvim elegantne pro-
davnice i pasaži predstavljaju male gradove, svet u minijaturi, u kojem mušterije
pronalaze sve što im je potrebno. Za vreme iznenadnih pljuskova, pasaži pred-
stavljaju zatečenima kišom utočište, nudeći im sigurno, mada ograničeno šetalište
– u kojem profitiraju trgovci“.

2 Imena prodavnica novotarija [magasins de nouveautés] su: Dama za pratnju [La Fille d’Honneur], Vestalka [La Vestale],
Nestalni sluga [Le Page Inconstant],Gvozdena maska [Le Masque de Fer], Crvenkapa [Le Petit chaperon Rouge],
Mala Nanet [Petite Nanette], Nemačka koliba [La Chaumière Allemande], Kod Mamluka [Au Mamelouk], Na ćošku
[Le Coin de la Rue] – uglavnom predstavljaju nazive poznatih vodvilja ili priča. Rukavičar je Kod Mladića [Au Ci-
Devant Jeune Homme]. A Konfekcionar, Verterov šarm [Aux Armes de Werther].
3 „Chanson nouvelle“, navedeno u Nouveaux Tableaux de Paris, ou Observations sur les moeurs et usages des Parisiens
au commencement du XIXe siècle (Paris, 1828, vol. I, str. 27).

053
 Ovaj odlomak predstavlja locus classicus pasaža; jer, ne samo da omogućava
lutalici da skita i sklanjanje od vremenskim nepogoda, već, takođe, u ekonoms-
kom i arhitektonskom smislu, nudi priču o konstrukciji pasaža, koja tu pronalazi
svoje mesto. [A1,1]

Grad je samo naizgled homogen. Čak i njegovo ime zvuči drugačije od jed-
nog do drugog arondismana. Nigde, osim možda u snovima, fenomen međe se ne
može iskusiti u izvornijem obliku nego u gradovima. Poznavati ih, znači razumeti
one linije koje se protežu duž železničkih raskršća i preko privatnih poseda, un-
utar parka i uzduž rečne obale, a koje funkcionišu kao granice; znači potrebno je
poznavati ta ograničenja, kao i enklave različitih područja. Poput prag, međa se
prostire preko ulica; novi teren započinje poput koraka u prazno – kao kada se pri
silasku neočekivano otkrije stepenik više. [C3,3]

Osmanova sklonost ka perspektivama, ka dugim otvorenim prospektima,

jeste pokušaj da se umetničke forme nametnu tehnologiji (tehnologiji gradskog
planiranja). Tako šta se uvek završava kao kič. [E2a,7]

Prevod: Ognjen Šukalo

Korektura: Marija Gužvić i Dijana Glišić

054
 BENDŽAMIN VORD RIČARDSON [Benjamin Ward Richardson]

Higija, grad zdravlja (1876)*

Okupili smo se u ovoj skupštini, ovom dobrovoljnom parlamentu muškaraca

i žena, kako bismo zajedno izučavali i razmenjivali saznanja i razmišljanja o de-
latnostima iz svakidašnjeg života od opšte koristi. Naš je cilj da današnju egzis-
tenciju učinimo boljom i srećnijom; da u ovom konkretnom delu našeg zasedanja,
ispitamo koji to uslovi stvaraju bol i kažnjavaju nas bolešću; kojim sredstvima se,
nakon što se otkriju, oni uklanjanju? Koja su to sredstva najpripravnija i najubed-
ljivija za upoznavanje neupućenih s činjenicama da mnoga stanja i bolesti jesu
pod našom kontrolom; da postojanje mentalnog spokoja i mentalni razvoj nisu
mogući uz nezdravo držanje životinja; da je siromaštvo senka bolesti, a bogatstvo
senka zdravlja?

Ove stvari se odnose na nas, na ublažavanje naše patnje, na našu sreću i

naše bogatstvo. Imamo, međutim, i u to sam uveren, još jedan cilj koji se ne tiče
samo nas samih, već i onih koji će tek doći; onih kojima ćemo mi možda biti znani,
ali koje nikada nećemo upoznati, koji, nama nevidljivi, nastavljaju našu misiju.

Za razliku od mnogih koji su živeli na ovoj planeti, mi smo u velikoj meri

povlašćeni: u prilici smo da predvidimo, a donekle i procenimo dostignuto obilje
našeg rada i možda ga produžimo na pokolenja posle nas. Nekolicina naučnika iz
prošlosti, poput onoga koji je pišući u smiraj svog samrtnog dana pesmom sebi
ispevao besmrtni počinak Gloria in excelsis, mogu predvideti, kao što je to i Bid
učinio, da je njihov rad u njihovo vreme, za njihova života, tek početak trijumfal-
nog toka kroz vekove – tek zalet. Ali narodne mase, grube i sebične, bez takve
su dalekovidosti i takve nakane. „Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra umreti!“, njima i
njima bliskima je to put i način, ako ne i krilatica.

Mi, naučnici moderne misli, posedujemo širu a time važniju i obavezujuću

spoznaju... [...] Potaknuti na svesnost o ovom većem cilju u svojim nastojanji-
ma korisni smo onima što žive i tu korist proširujemo na one koji će tek živeti;
jedna dobra misao koja vodi praktičnom, korisnom delanju muškarca ili žene
može značiti dobro hiljadama generacija; jedan dašak zdravlja pokrenut našim
dahom može, ukupnošću života koji će spasiti, u konačnom zbiru predstavljati sav
postojeći i prošli život.

[...] Cilj mi je da iznesem teorijski plan zajednice čije bi prilike i upravljanje

bili takvi da bi se, uz smernice naučnog znanja, približili savršenim zdravstvenim
rezultatima, koji bi težili najnižoj mogućoj opštoj smrtnosti i najvišoj mogućoj
individualnoj dugovečnosti. Pokušaću da prikažem funkcionalnu, radnu zajed-
nicu, u kojoj smrt – ako mogu da upotrebim jednu tako čest i upečatljiv izraz – u
najvećoj mogućoj meri zadržava prikladno ili prirodno mesto u shemi života.

* Benjamin Ward Richardson, Hygeia, une cité de la santé [Hygeiapolis, a Model City of Health], Paris, Editions de la
Villette, 2006.

055
 Zdravlje i civilizacija

Pre no što pređem na ovaj zadatak, opravdano je da se okrenem prošlosti

s pitanjem kakva nada leži u takvom iskoraku u napretku čovečanstva. Jer, kako
slikovito podučava lord od Verulama, „prošlost svakako zaslužuje da se čovek na-
kratko zadrži na njoj kako bi video kojim putem treba krenuti, ali kada se opredeli
više ne treba da okleva, već da krene s radošću“.

Iz ove perspektive zaključujemo da je s čistim progresom prave civilizacije,

vrednost života porasla. [...] Nekoliko zapanjujućih činjenica mora biti dovoljno
kao potvrda istinitost ove tvrdnje. Heberden je izračunao da je u Engleskoj između
1790. i 1810. opšta smrtnost opala za jednu četvrtinu. U Francuskoj su tokom is-
tog perioda zabeleženi isti povoljni podaci. Godine 1780. od 100 novorođene
dece u Francuskoj 50 je umrlo tokom prve dve godine; kasnije, počevši od vre-
mena popisa koji je urađen 1817. pa do 1827. umrlo je svega 38 dece iste dobi,
što je povećanje broja preživele dece za 25 odsto. Godine 1780. čak je 55 odsto
umrlo pre desete godine starosti; u ovom docnijem periodu brojka je 43, što je za
jednu petinu manje. Godne 1780. samo je 21 odsto osoba doživelo starost od 50
godina; u kasnijem periodu 32, ili jedanaest više, dostiglo je istu starost. Godine
1780. je svega 15 odsto osoba doživelo 60. godinu; u ovom kasnijem periodu 24
je dostiglo tu starost.

Uz ove statističke podatke otkrivamo i druge činjenice koje pokazuju da

napredak civilizacije prati povećanje same organske snage i građe tela muškaraca
i žena. Kao što nam najvišim dostignućima umetnosti vajar i slikar prikazuju naj-
finije vidove snage, ljupkosti i lepote koje mašta može da smisli, tako je i civi-
lizacija, taj nemi umetnik, sve bliža savršenstvu, a evolucijom forme i uma raz-
vija se nešto što je praktično novi razred fizičke i mentalne građe. Peron, koji je
prvi upotrebio onaj mali instrument, dinamometar, merač mišićne snage, iako ga
sâm nije izumeo, podvrgao je svojim mernim instrumentom ispitivanju osobe u
različitim fazama civilizacije i otkrio da je snaga udova osoba poreklom iz Van
Dimenove Zemlje i Nove Holandije 50 stepeni snage, snaga udova Francuza 69,
i Engleza 71. Isti poredak činjenica važi i kada je u pitanju veličina tela. Snažni
Englez današnjice ne može da uđe u oklop ili smesti se u sarkofag muškaraca koji
su u ranijim epohama čovečanstva smatrani junacima.

Sem toga, posmatrajući prošlost otkrivamo da su se od trenutka svog nas-

tanka, ustrajnost života i životna energija, relativno brzo razvijale i napredovale.
[...] Pošasti koje su desetkovale narode i koje su, poput velike kuge u Londonu,
usmrtile 7165 ljudi za samo sedam dana, izgubile su svoju oštrinu; nema više zat-
vorske groznice, a naši zatvori, nekada rasadnici kuge, postali su čudnim preokre-
tom civilizacije, rasadnici zdravlja barem jednog kraljevstva. Više se ne čuje izraz
crna smrt, a malarična groznica, zahvaljujući kojoj su se londonski lekari nekada
bogatili, sada retko upošljava umeće marljivog medicinskog radnika Ujedinjenog
kraljevstva.

Proučavanje prošlosti potvrđuje, dakle, našu pretpostavku da civilizacija i

bez pomoći posebnog naučnog znanja ograničava dejstvo bolesti i snižava smrt-
nost, te je time nada da će se još više postići sistematskim naučnim umećem
potpuno opravdana.

Ovde bih mogao da pređem pravo na svoj projekat. Međutim, s obzirom da

je uticaj civilizacije već sam po sebi u stanju da postigne toliko toga, razumem da

056
bi bilo moguće prepustiti se ideji da će se zdravstveni kodeks spontano poboljšati.
U tom slučaju, formula za grad zdravlja bi praktično bila beskorisna. Takav grad
bismo dobili i bez posebnog zanimanja.

Smatram mogućim da bismo takav grad verovatno dobili na gore opisan

način, ali je teško kazati koliko dugo bi to trajalo, jer kakve god velike učinke
da je civilizacija donela, ono što se u krajnju ruku dogodilo je bilo neočekivano,
neobjašnjivo, te samim tim i neizvesno zaustavljanje širenja velikih fizičkih pokora
i nesreća čovečanstva. Same pojave jesu zaustavljene, ali se nismo dotakli korena
niti jedne od njih. Među nama su još uvek hiljade oslabljenih ljudskih organizama
koji su uporedivi s čovekom varvarinom. Još uvek su među nama osnove svih
bolesti koje i danas pogađaju čovečanstvo.

Postojeći registar bolesti, proučavan u vezi s klasičnom istorijom bolesti koju

je za nas napisao dug i neprekidni niz autoriteta iz sveta učenosti, nepogrešivim
jezikom pokazuje da se javljanje gotovo svake poznate bolesti podudaralo sa
svakom fazom zabeleženog života čovečanstva na planeti. Nijedna bolest nakon
svog pojavljivanja, nije u stvari iščezla; mnoge su i dalje podjednako moćne. Ta
fatalna pokora koja ispija čoveka, tuberkuloza pluća, po prirodi je ista kao kada ju
je Koelije Aurelijan opisao. Današnji rak je isti onaj kojeg je poznavao Pavle Egine-
ta. Iako joj se ime izgubilo, crna smrt i dalje postoji kao maligni tifus. Velika kuga
Atine je šarlah, moderna velika kuga Engleske. Razuzdano besnilo srednjeg veka i
epidemija grčeva na Monmartru, čija je žestina sada ublažena, još uvek se mogu
videti u nekim zajednicama u Americi, pa čak i ovog trenutka u oblasti Njuforista
u Engleskoj. Velike boginje, kada se uskrati blažena zaštita vakcine, jednako je
kužna pošast kakvu je opisao Arabljanin Razes. Malarična groznica još uvek vreba
na našem ostrvu, i iako se od nje lekari ne bogate, nijednim svojim simptomom
nije drukčija od malarične groznice koju je Celzije tako dobro poznavao. Kolera
je u svom modernom obliku užasnija od bolesti kakva je bila u drevna vremena,
koliko već o njoj znamo iz starih učenja. A što se tiče one strašne pokore, velike
carigradske kuge halucinacija i grčeva, koja je harala u petom veku naše ere,
upoznali smo je i u naše vreme i u Francuskoj, pod novim imenima tetanusne
groznice i cerebrospinalnog meningitisa, dok je u Masačusetsu 1873. usmrtila 747
žrtava.

Treba da prestanem s ovim ilustracijama, iako bih mogao ovako da nas-

tavim kada je u pitanju čitavo poglavlje o bolestima, nekadašnjim i današnjim.
Dovoljno će biti ako sam dokazao svoju opštu pretpostavku da su bolesti iste
kakve su bile i u početku, izuzev da su u nekim slučajevima manje virulentne; da
tek treba izučiti nauku iskorenjivanja bilo koje bolesti; da isto kao što postoje os-
nove bolesti, netaknute civilizacijom, takođe uvek preti i opasnost od njih, izuzev
ako se posebno zaštitimo i pobrinemo o njima; da se bolesti mogu javiti u prvobi-
tnoj ubojitosti i pogubnosti, i da se u bilo kojem trenutku mogu probuditi ukoliko
se slučajno, ili sistematski zanemaruju.

Grad zdravlja

Sada dolazim do zamisli koju imam pri ruci. Gospodin Čedvik nam je puno
puta govorio da bi mogao izgraditi grad čija bi utvrđena stopa smrtnosti u roku
od godinu dana, od pedeset ili više ljudi na hiljadu stanovnika, spala na pet ili čak
manje umrlih. Verujem da je gospodin Čedvik u takvoj svojoj tvrdnji doslovno u
pravu, te sam stoga projektovao grad u kojem će se pokazati najniža smrtnost.
Nema potrebe da kažem da takav grad ne postoji, tako da mi morate oprostiti što

057
ću se prilikom njegovog opisa osloniti na vašu maštu. Opisom samo onoga što
je već u ovom trenutku lako ostvarivo, potrudiću se da na jednostavan i prijatan
način pred vama prikažem jednu zajednicu koja ne obiluje prirodnim resursima,
ali koja, oslanjajući se na naučna saznanja stečena tokom poslednje dve gen-
eracije, postiže nivo dugovečnosti približan tom idealu. U umetničkom smislu,
bilo bi bolje da sam umesto grada za svoj opis izabrao gradić ili veće selo; ali
kako je visoka smrtnost prisutna upravo u gradovima, bolje je praktično se baviti
raznovrsnijim i siromašnijim zajednicama. Ukoliko uspemo da utičemo na gra-
dove, ostali će sledili njihov primer.

Naš grad, kojeg možemo nazvati Higija, u prednosti je jer novoosnovan,

mada je sagrađen tako da postojeći gradovi lako mogu da se nadahnu njime.

Može se reći da grad ima 100.000 stanovnika, koji žive u 20.000 kuća
sagrađenih na 4000 jutara zemlje – što je prosečno 25 osoba po jutru. Ovo
stanovništvo se može smatrati brojnim za prostor koji zauzima, ali pošto se uticaj
gustine na zdravlje definitivno pokazuje tek kada dostigne određeni ekstremni
nivo, kao u Liverpulu i Glazgovu, sa ovakvom procenom se može spekulisati.

Zahvaljujući osobenostima samih kuća koje omogućavaju ravnomernu nas-

eljenost, stanovništvo je zaštićeno od opasnosti koju može da predstavlja preter-
ana gustina stanovanja. Nisu dozvoljene visoke zgrade koje natkriljuju ulice, kao
ni one sa samo jednim ulaz koji vodi do nekoliko stanova. U ulicama koje su na-
menjene poslovnim delatnostima, gde je trgovcima potrebno mesto za cenkanje
ili prodaju, kuće su na četiri sprata, a u nekim zapadnim ulicama gde su objekti
odvojeni jedni od drugih, podižu se i građevine na tri i četiri sprata; iako se, sve u
svemu, smatra lošim prelaženje te granice, te kako je svaki sprat ograničen na 15
stopa, nijedna zgrada nije viša od 60 stopa.

Podloga grada je dvostrukog tipa. U severnom, najvišem delu je glina; u

južnom i jugoistočnom šljunak. Kakva god šteta da se dešava na drugim mestima
zbog zadržavanja vode na glinovitom zemljištu, to je ovde rešeno planom koji
je univerzalno ispoštovan, građevine se grade na lukovima od pune opeke. Tako
da, umesto kuhinja i prostorija za služinčad u drugim gradovima, ovde imamo
prolaze u suterenu kroz koje vazduh slobodno protiče, zahvaljujući čijem nagibu
otiče sva voda.

Površina našeg idealnog grada rasprostire se u tri široke glavne ulice ili ave-
nije, koje se pružaju u pravcu istok-zapad, koje predstavljaju glavne saobraćajnice.
Ispod svake od njih se nalazi železnička pruga, na kojoj se odvija teretni gradski
saobraćaj. Ulice postavljene na pravcu sever-jug, koje seku glavne saobraćajnice
pod pravim uglom, i manje ulice koje su paralelne u odnosu na njih, sve su široke,
ali i zahvaljujući niskim građevinama temeljno ozračene i tokom dana obasjane
sunčevom svetlošću. Sa obe strane puta zasađeno je drveće, a na mnogim mes-
tima i grmlje i zimzeleno rastinje. Vrtovi pokrivaju sav prostor između zadnjih
delova kuća. Crkve, bolnice, pozorišta, banke, predavaonice i druge javne zgrade,
kao i neke privatne građevine poput skladišta i štala, stoje zasebno, čineći delove
ulica i zauzimajući prostor od nekoliko kuća. Okružuje ih vrtovi, što doprinosi ne
samo lepoti već i zdravlju grada. Velike kuće imućnih, smeštene su na sličan način.

Ulice grada su posvuda popločane istovetnim materijalom. Drveno

popločanje utisnuto u asfalt se do danas pokazalo najboljim. Ne odzvanja, čisto
je i postojano. Tramvaji nisu nigde dopušteni, pošto se pokazalo da je sistem

058
podzemne željeznice i više nego dovoljan za sve potrebe. Pločnici, koji su svuda
široki deset stopa, od belog su ili sivog kamena. Malo su nagnuti u pravcu ulice,
a ulice su pod kosinom od svoje središnje linije prema ivicama pločnika.

S obzirom na to da kuće našeg idealnog grada leže na podzemnim pro-

lazima, čišćenje ulica ne predstavlja nikakav problem, ne veći od onog koji imaju
u Parizu. Ne postoje đubretarska kola, ta sramota za našu modernu civilizaciju, a
čak nema potrebe ni za pokretnim uličnim cisternama gospodina E. H. Bejlija za
nanose blata – toliko tražena u Londonu i drugim gradovima koji su sagrađeni po
sličnom načelu. Blato i prljavština nakupljeni na ulicama spiraju se u podzemne
prolaze svaki dan kroz otvore sa strane, a zatim odvode kanalizacionim vodama
do propisanog mesta van grada. Tako da su ulice svuda suve i čiste, a nemaju
ni rupa ni otvorenih odvodnih jaraka. Nemoguće je imati siromašnu, blatnjavu
decu tamo gde nema kanalizacionih kanala za njihovo nevino uživanje. Umesto
slivnika, i najsiromašnije dete ima vrt; umesto ružnog prizora i smrada nezdravog
smeća, ima cveće i zeleni travnjak.

Iz ovoga što je već rečeno, vidi se da u ovom našem idealnom gradu nema
podzemnih podruma, kuhinja ili drugih jama, gorih od onih drevnih britan-
skih pećina koje Notingam još uvek može da pokaže proučavaocu starina kao
negdašnje uporište svoje varvarske dece, koje su i sada rugobna prebivališta
mnogih miliona naše služinčadi i radničke klase. Nije dozvoljena ni jedna jedina
prostorija pod zemljom. Stambeni deo u svakoj kući počinje na nivou ulice. Kuće
su sagrađene od opeke koja ima sledeće prednosti u smislu zdravlja: glazirana
je i ne propušta vodu, tako da tokom vlažnih perioda, zidovi kuća neće upiti
tone vode, što se dešava brojnim stambenim objektima koje sada imamo. Cigle
su poprečno perforirane i svaka na kraju sa strane ima otvor u obliku klinastog
zareza koji se ne ispunjava malterom, zahvaljujući čemu su svi otvori međusobno
povezani. Ovo čini da su zidovi rupičasti poput saća, tako da kroz njih stalno
protiče zajednička vazdušna masa koja ulazi kroz otvore u opekama vanjskih zi-
dova, a taj vazduh se po volji može promeniti i u slučaju potrebe, grejati kroz
rešetke na kaminu kuće. Opeka namenjena unutrašnjim zidovima kuća, koji čine
zidove prostorija, glazirana je u različitim bojama, prema ukusu vlasnika, izidana
je toliko precizno da se svako naknadno ukrašavanje zidova smatra nepotrebnim,
pa čak i nepoželjnim. Ovim sredstvom se u potpunosti uklanjaju oni najnezdraviji
delovi stambenog prostora, slojevi ubuđalog lepka i štirka, slojevi otrovnih tape-
ta, ili slojevi one bojene materije što upija vodene soboslikarske boje. Zidovi soba
se mogu očistiti bilo kada običnom vodom, a kod tavanica, koje su pretvorene
u lagane lukove od tanje opeke ili crepa, boje koja se slaže s bojom zida, moguć
je isti postupak čišćenja. Siva boja se, po pravilu, bira za boju unutrašnje opeke,
pošto je ona najprijatnija za čulo vida; ali kako se ukusi po običaju razlikuju a
umetnost izrazito služi ukusu, u kućama bogatih ubrzo se mogu pojaviti divni
dezeni pompejanske elegancije.

S malterom i drvetom koji se koriste u građenju, postupa se isto kao sa

opekom; koliko je god to moguće, treba izbeći vlagu. U našem modernom gradu
nema mesta za morski pesak koji sadrži so, kao ni za drvo natopljeno morskom
vodom, što su česti materijali u kućama loše izrade.

Najtemeljnije promene u kućama u našem gradu tiču se dimnjaka, kro-

vova, kuhinja i pratećih prostorija. Dimnjaci, oblikovani na način koji je predložio
gospodin Spenser Vels, povezani su svi središnjim cevima, u koji se dovodi dim,
i nakon što prođe kroz gasnu peć kako bi se uništio slobodni ugljenik, bezbojan

059
se ispušta u atmosferu. Tako je grad, uz malu količinu dima, oslobođen isturen-
ih dimnjaka, nesnosne i neugodne zadimljenosti. Krovovi kuća su tek neznatno
zalučeni, i ni u kom slučaju nisu ravni. Prekriveni su ili asfaltom, za koji je iskustvo
van našeg tobožnjeg grada pokazalo da traje dugo i lako se popravlja, ili ravnim
crepom. Krovovi, zaštićeni čeličnim palisadama i ukusno obojeni, čine odličan
vanjski prostor svake kuće. U nekim slučajevima se na njima uzgaja cveće.

Domaćica se ne sme šokirati kada čuje da su kuhinje i sve kuhinjske pro-

storije, u našem idealnom gradu, tik ispod ovog zelenog krova; one su, u stvari,
na gornjem spratu kuće umesto na donjem. Ovakva organizacija je neverovatno
uspela, i to sa ekonomskog i zdravstvenog stanovišta. Kuhinja je osvetljena do
savršenstva, te se sve nečistoće odmah otkriju. Miris koji nastaje kuvanjem nikada
se ne širi prostorijama kuće. Prilikom prenošenja kuvane hrane u kućama u kojima
nema lifta, teški sudovi se moraju odnositi dole, a ispražnjeni i lakši, na gore. Topla
voda iz kuhinjskog bojlera se lako distribuira do donjih prostorija putem cevi, tako
da se u svakom trenutku u svakoj prostoriji i spavaćoj sobi mogu dobiti topla i
hladna voda za pranje i čišćenje; a kako na svakom spratu postoji odvodni sudoper
za prijem otpadne vode, nije potrebno nositi teške vedrice sa sprata na sprat. Per-
ionica, koja je smeštena uz kuhinju, opremljena je bakarnim sudom i svim sredst-
vima za pranje veša; a nakon što je veš opran kod kuće, otvoreni prostor na krovu,
odlično je mesto za sušenje.

U zidu perionice nalazi se gornji otvor cevi za smeće. Ova cev, koja je otvore-
na i prima vazduh s krova, ide sve do kante ispod suterena ili temelja kuće. Klizna
vrata u zidu se otvaraju da bi se sasulo smeće u cev, i takva organizacija postoji
na svakom spratu. Perionica je povezana sa sandukom za ugalj, koji se ozračuje
posebnom cevi, koja takođe izlazi na krov.

Na prekidu stubišta na drugom ili srednjem spratu trospratnica, nalazi se ku-

patilo koje dobija toplu i hladnu vodu iz poviše smeštene kuhinje. Pod kuhinje i svih
viših spratova, malo je izdignut u sredini i prekriven glatkim sivim pločicama; pod u
kupatilu je isti. Podovi u dnevnim sobama su drveni, a rub poda od čiste hrastovine
pokriva zidove do visine od dve stope. Preko ovoga se nikada ne polaže tepih. Lašti
se i čisti na starinski način, voskom i terpentinom, a takvim postupkom se i vazduh
osvežava i ozonizuje.

S obzirom da čovek jednu trećinu svog života provodi, ili bi trebalo da pro-
vodi, u spavanju, puno pažnje se poklanja spavaćim sobama, tako da bi one tre-
balo da budu potpuno osvetljene, prostrane i ozračene. Hiljadu i dvesta kubnih
stopa prostora je dozvoljeno po spavaču, a svi nepotrebni komadi nameštaja i
odeća strogo su zabranjeni u spavaćim prostorijama. Zabranjeno je da se u njima
ikada nalazi stara odeća, stare cipele i drugi neugodni predmeti te vrste. U većini
slučajeva, od prostorija na prvom spratu načinjene su spavaće sobe, a od onih na
nižim dnevne. U većim kućama sobe za poslugu se postavljaju na prvom spratu.

Da bi se omogućila i olakšala komunikacija između kuhinje i predvorja, kako

bi hrana, gorivo i slično mogli da se nose gore, kod svih kuća koje su više od dva
sprata, u pregradi između dve kuće nalazi se šaht za lift s korpom. Tako se svi
teški predmeti odnose iz kuhinje i vraćaju u nju, gore i dole, sa sprata na sprat od
vrha do suterena, čime se štedi puno nepotrebnog napora. Lift nije neophodan u
dvospratnicama. Niz vanjskih stepenica vodi do gornjeg ili kuhinjskog sprata.

Grejanje i ventilacija kuća se vrši na jedinstven i jednostavan način. Ugođaj

kamina nije žrtvovan; rešetka je zadržana u svakoj sobi, ali iza kamina postoji

060
vazdušna komora koja je odvojena od dimnjaka i preko jednog otvora povezana
s vazduhom spolja, a preko drugog sa samom prostorijom. Kada vatra u sobi za-
greje gvozdenu posudu, ulazi svež vazduh i širi se gornjim delom sobe na način
koji je sličan zamisli kapetana Galtona.

Kako je svaka kuća uređena tako da sadrži sve što joj je potrebno, suvišne
su dodatne prostorije, koje inače samo kvare kuće. Zahvaljujući tome, postoji
veliki prostor iza svake kuće, koji je svakom pojedinačnom slučaju pretvoren u
dvorište, koje se uredno održava, ukrašeno cvećem i drvećem i opremljeno za
igru i rekreaciju dece, mladih i starih.

Pošto su kuće sagrađene na lučnim podzemnim prolazima, to izrazito

olakšava odvod otpadnih voda i snabdevanje domova vodom i plinom. Sve cevi
su položene duž podzemnih prolaza i ulaze u svaku kuću odozdo. Na taj način
postoji direktni pristup glavnim priključcima vodovodnih i plinskih cevi u prizem-
lju objekta, i odmah je moguće sprečiti curenje, bilo iz jednih ili drugih. Radnici
zaduženi za snabdevanje vodom i plinom imaju pristup podzemnim kanalima i
izuzetno im je lako i ekonomično da održavaju u odličnom stanju sve što je u
njihovoj nadležnosti. Kanalizacione cevi iz kuća idu dnom podzemnih kanala i
izgrađene su od cigle. Prazne se u tri glavne poprečne cevi. Kod svake kuće na
njima postoje rešetke za prečišćavanje, a kako imamo neprekinut protok vode,
redovno se spiraju. Pored spiranja iz samih kuća, postoje i posebni otvori koji
vode do cevi a preko kojih je, po potrebi, moguće spiranje nezavisno od sistema,
prema uputstvu nadležnog sanitarnog radnika. Kanalizacija se ventiliše putem
visokih šahtova uz pomoć pneumatskih motora.

Toaleti se nalaze na srednjem spratu i u prizemlju kuća. Tekuća voda ih

spira bez opasnosti od zagađenja vode za piće gasovima koji izlaze iz klozeta;
radi se o opasnosti koja je vrlo prisutna kod postojećeg sistema cisterni, iz kojih
se snabdevamo vodom za piće kao i vodom za klozete.

Dok hodamo ulicama našeg idealnog grada, primećujemo da nema mes-

ta na kojima se javno prodaju alkoholna pića. Bilo da se radi o dobrovoljnom
očišćenju po ugledu na Narodnu ligu trezvenjaka, rezultatu predloga zakona o
dozvolama gospodina ser Vilfreda Losona i uopšte, njegovoj vrlini i mudrosti,
ili aktivnostima Dobrih templara, ovo ne treba da preispitujemo. Gledamo na to
samo kao na činjenicu. U slučaju ovog grada, kao i Sent Džonzberija u Vermon-
tu, koji je gospodin Hepvort Dikson tako plastično opisao, možemo upotrebiti
opis koji je dao gospodin Dikson: „Nijedan bar, nijedna kafana, nijedan salun ne
zagađuje ovo mesto. Kao što ne postoji niti jedna paklena kockarnica ili kuća
nemorala“. Ni u jednoj od radionica kroz koje prolazimo, kojim god poslom da se
u njima bave muškarci ili žene – a mesto je poznato po fabričkoj proizvodnji – i
koliko god da je hladno ili vruće, nepoznata su žestoka alkoholna pića. Praktično,
u gradu smo koji je potpuno odbacio alkohol, a čovek koji bi bio viđen pijan bio
bi toliko izbegavan od zajednice da ne bi imao ni malo mira i spokoja.

Kako pušenje i piće u velikoj meri idu zajedno, kao dve navike koje su
zaista činile prvobitne forme razmene društvenih zala između civilizovanih ljudi i
divljaka, koje kao takve vode društvenoj degradaciji, pri čemu su divljaci u tome
izvlačili daleko deblji kraj, obe ove navike u velikoj meri i nestaju zajedno. Lula
i čaša, cigara i šeri-koktel, kao sijamski blizanci koji žive samopovezani, izum-
rli su u našem idealnom gradu. Duvan, daleko najneviniji u ovoj grupi, živeo je
najduže, kako je možda i zasluživao; ali, i on je preminuo, a time je nestala i tezga
duvandžije, kao i tezga prodavca alkohola.
061
 Ulice našeg grada, iako značajno ispunjenje zaposlenim, užurbanim lju-
dima, relativno su tihe. Težak saobraćaj odvija se podzemnim putevima, a sve
fabrike su malo izmeštene iz grada, osim onih u kojima se rad obavlja tiho i bez
pravljenja larme. Ovo me navodi da spomenem neke od javnih zgrada koje imaju
veze s onim što trenutno izučavamo.

Nalazimo da u našim gradovima, po pravilu, muškarci i žene koji se bave

proizvodnim zanimanjima, kao što su krojači, obućari, izrađivači haljina, čipke i
tome slično, rade u svojim domovima među svojom decom. Dobro se zna i da je
to često uzrok bolesti. Sâm sam video nedovršen sašiven jahaći kostim, koji je
trebalo da se nađe na nekoj bogatoj gospođici za vreme njenog jutarnjeg jah-
anja, kako služi kao pokrivka detetu siromašnog krojača obolelog od zloćudnog
šarlaha. Ovakve stvari su neminovne, s obzirom na to kako se stvari običajeno
dešavaju u našem današnjem lošem sanitarnom sistemu. U idealnom gradu o
kome ovde razmišljamo, ovakvi rizici se sprečavaju tako što su jednostavno
obezbeđene radne kancelarije i prostorije za rad. U odgovarajućim delovima
grada postoje blokovi zgrada, projektovanih po principu kuća, u kojima radnici
mogu imati prostoriju za rad, za koju sedmično plaćaju razumnu svotu novca. Tu
može da radi koliko želi, ali ne može da pretvori prostoriju u dom za stanovanje.
Za svaki blok zadužen je nadzornik, a kontrolišu ih i sanitarne vlasti. Na taj način
je porodica odvojena od posla, a radnicima se obezbeđuju iste prednosti u ko-
jima sada uživaju pravnici, trgovci, bankari: ili da budemo još precizniji u ovom
poređenju, imaju iste lagodnosti kao i muškarci ili žene koji rade u fabrikama ali
odlaze kući da bi jeli i spavali.

U većini gradova u kraljevstvu, sistem pranja veša je izuzetno opasan. Bez

znanja kućevlasnika koji je zdrav, odeća koju nose on i njegova deca mešaju se
pre, u toku i nakon procesa pranja sa odećom koja je došla iz kreveta ili s tela
osobe obolele od neke zarazne bolesti. Neke od najsmrtonosnijih zaraza koje
sam video, desile se na ovaj način. U našem idealnom gradu, ova opasnost je u
potpunosti izbegnuta izgradnjom javnih perionica veša, pod upravom opštinskih
vlasti. Niko nije obavezan da šalje veš na pranje u ove perionice, ali ako ga ne
šalje tamo, mora da ga pere kod kuće. Privatne perionice koje nisu pod nadzo-
rom sanitarne inspekcije, apsolutno su zabranjene. Svi oni koji šalju veš iz kuće
u kojoj je neko bolestan, u obavezi su da to naglase. Odeća koja se tako dobije
odlazi na posebno čišćenje u prostorije za dezinfekciju. Ona se posebno pere, suši
i priprema za dalje nošenje. Perionice se nalaze na pogodnim lokacijama, malo
izvan grada; imaju veliki prostor za sušenje, i praktično rade na tako ekonomičan
način da se ukidaju dani pranja veša kod kuće, koji su toliko narušavali udobnost
i zdravlje domaćeg života.

Prolazeći kroz grad, vidimo na dvadeset podjednako udaljenih mesta za-

sebne zgrade, okružene sopstvenim dvorištima – idealne bolnice za bolesnike. Da
bi ove institucije bile najbolje moguće, ni na čemu se ne štedi. Nekoliko činilaca
doprinosi njihovom uspehu. Male su i lako se mogu seliti. Ovde se napušta stara
ideja da se svi bolesni nalaze na jednom mjestu, gde smo se dičili institucijom u
koju je smešteno na stotine i stotine kreveta. Napuštena je stara ideja da se grade
institucije koje će stajati vekovima, poput normanskih zamkova, ali koje će za ra-
zliku od zamkova zadržati svoju originalnu namenu da čuvaju bolesne. Takođe je
odbačena još apsurdnija ideja da se grade bolnice za lečenje posebnih telesnih
organa, kao da različiti organi mogu da izađu iz tela i odu na lečenje.

Valjalo bi na trenutak ili dva, da pogledamo jednu od ovih idealnih bol-

nica. Sve su iste, i svaka pokriva pet hiljada ljudi. Kao i sve građevine u gradu,

062
sagrađena je na podzemnom prolazu. Ima veliki centralni ulaz do kojeg ne vodi
neki uspon, i kroz koji kočije, fijakeri i ambulantna kola mogu da prođu direktno.
Sa obe strane ulaza se nalaze kuće nadležnih doktora i glavne medicinske ses-
tre. Prolazeći kroz centralni prostor, koji je prostran i visok i pokriven staklom,
dolazimo do dva bočna krila koja se pružaju levo i desno od centra i formiraju
poprečne prolaze. To su stacionari za bolesnike, dvanaest na jednoj strani za
muškarce, dvanaest na drugoj za žene. Poprečni prolazi su široki dvanaest stopa i
visoki dvadeset, a pokriveni su staklom. Po svojoj konstrukciji prolaz sa svih stra-
na sačinjen je od zidova glazirane cigle, sveden na luk i podeljen u šest delova.
U svakom ovom delu se nalazi po jedna zasebna, lagana i pokretna prostorija za
pacijente, napravljena od stakla i gvožđa, visoka dvanaest stopa, duga četrnaest
i široka tri stope. Zapremina svake stacionarne prostorije je 1680 stopa. Pacijenti
koji su toliko bolesni da im je potrebna stalna pažnja, zauzimaju sami čitavu jednu
ovakvu prostoriju, tako da se izbegava štetan uticaj na one manje bolesne, do
čega dolazi u velikim prostorijama kada se mešaju živi sa umirućima, oni koji bi
mogli da spavaju, dok se odmaraju, sa onima koji ne mogu da spavaju jer ih muči
bol, oni koji su previše razdražljivi ili preosetljivi da se kreću ili kašlju ili pričaju,
kako ne bi uznemirili druge, te oni koji se ponašaju kako im je volja – ovakve ne-
zgodne stvari su izbegnute.

Stacionari su opremljeni uredno i elegantno. S jedne strane povezani su

hodnikom, a s druge, verandom koja vodi do bašte. Za vedrih dana ti pacijenti,
čak i oni koji su vezani za krevet, mogu pod nadzorom lekara da budu izvedeni
napolje na svojim krevetima na točkićima, a da ne silaze s ravne površine. Sta-
cionari se greju vazduhom koji se pokreće parnom mašinom, kojom je oprem-
ljena svaka bolnica, i koja obavlja toliko korisnih stvari da je pravo čudo kako je
moguće voditi bolnicu bez nje.

Ako se u bilo koje vreme zarazi neka stacionarna prostorija, može se odvo-
jiti i zameniti novom. Nakon toga se rastavlja na delove, dezinfikuje i sprema za
kasnije da zameni neko drugo odeljenje kome bude bilo potrebno privremeno
odvajanje.

Bolnica je sa obe strane opremljena običnim kupatilima s toplim vazduhom,

saunama i slanim kupkama.

Uz svako krilo nalazi se dnevna soba, i koriste se svi uputni načini da se

umovi bolesnika zabave prijatnim i bezopasnim zanimacijama.

Po dve obučene medicinske sestre su zadužene za svaki hodnik, a uz bol-

nicu se nalazi i škola za medicinske sestre, pod upravom direktora i glavne medi-
cinske sestre. U ovoj školi se obučavaju medicinske sestre za grad. One nisu de-
lotvorne samo zahvaljujući radu koji obavljaju u okviru delatnosti kojom se uvek
bave, kako u bolnici tako i van nje, već i zahvaljujući brizi s kojom se staraju
o sopstvenoj higijeni i postupku skidanja svakog odevnog predmeta, čega se
pridržavaju svaki put kad završe sa zaraznom osobom, čime sprečavaju slučajno
prenošenje neke zarazne bolesti. Svakoj bolnici se dodeljuju četiri doktora, koji
se, dakle, brinu o šestoro pacijenata. Doktori se nazivaju prosto medicinskim rad-
nicima, čime se briše razlika između lekara opšte prakse i hirurga, koja je danas
već sasvim prevaziđena.

Bolnica putem električne žice ima vezu sa svim vatrogasnim stanicama,

fabrikama, mlinovima, pozorištima i drugim važnim javnim mestima. Uvek ima

063
spremna ambulantna kola da se pošalju kako bi se dovezle povređene osobe.
Ambulantna kola ulaze direktno u bolnicu, gde pacijenta čeka krevet iste visine
postavljen na bešumnim točkovima, tako da se može bez vibracija odvesti do
stacionara.

Kuhinje, perionice veša i laboratorije su u posebnom bloku iza zgrade, ali

su s njom povezane centralnim hodnikom. Kuhinja i perionice su na gornjem
spratu ove zgrade, a laboratorije ispod. Prostorija za dezinfekciju je pored pro-
storije s parnom mašinom, a vrela para koju izbacuje parna mašina, koristi se za
dezinfekciju.

Ambulantno odeljenje, koje je odvojeno od glavne zgrade bolnice, podseća

na Kraljičinu bolnicu u Birmingamu, prvu ambulantu koju široka javnost zaslužuje
da vidi. Pacijenti koji čekaju da se posavetuju sede u velikoj čekaonici, koja se u
sva godišnja doba greje do odgovarajuće temperature, osvetljenoj kroz stakleni
krov, sa savršenom ventilacijom. Zarazni slučajevi se pažljivo odvajaju od ostalih.
Ordinacije medicinskog osoblja su udobno opremljene, apotekom-dispanzerom
se besprekorno upravlja, a red koji vlada je tako delotvoran da bolesnici, ako su
tačni, ne moraju nikada da čekaju.

Doktori angažovani u bolnicama u našem idealnom gradu mogu da budu u

službi samo na jednom mestu, i to na određeni period. Ovako svi lekari u gradu
podjednako imaju koristi od bolničkog iskustva, a najbolja doktorska i hirurška
znanja su po svojoj vrednosti prilično ravnomerno prisutna i dostupna na terito-
riji čitave zajednice.

Uz zgradu bolnice je i jedna odvojena zgrada, u kojoj se nalaze stacionarne

prostorije, izgrađena na isti način kao i glavni stacionari, za prijem dece obolele
od zaraznih bolesti. Ovi stacionari su organizovani na takav način da ljudi šalju
bolesne članove svoje porodice u njih, i plaćaju za tu povlasticu.

Kao dodatak bolnicama, postoje još neke druge institucije sličnog karak-
tera. Da bi se zaustavila užasna stopa smrtnosti dece u drugim velikim gradovima
– koja iznosi 76 od 1000 za decu do 5 godina starosti – dečiji domovi postoje u
velikom broju. U njima inteligentne vaspitačice brinu o siromašnoj deci, tako da
njihove majke mogu da se bave svojim poslom preko dana, dok im je omogućeno
da decu prepuste efikasnoj brizi.

Teško da je moguće očekivati da će se u gradu iz kojeg je uklonjen alko-

hol – taj veliki izvor razuzdanog raspoloženja, beznadežne žalosti i proverenog
ludila – naći odviše umobolnosti. Malobrojni umobolni, smeštaju se u kuće koje
imaju dozvolu da služe kao azili, ali koje se izgledom ne razlikuju od drugih kuća
u gradu. Umobolni tu žive u malim zajednicama, pod odgovarajućim medicinskim
nadzorom, u svojim vrtovima i sa svojim razonodama.

Kuće za bespomoćne i stare su takođe kao i azili, iste kao i sve druge kuće u
gradu. Nema velikih prenakićenih zgrada koje se nadvijaju nad ubogima; ulicama
ne hoda ni jedan siromašak, žigosan i proganjan. O siromašnima koji iz fizičkih ra-
zloga, istinski nisu u stanju da rade, brine se tako da se prepoznaje njihovo ljud-
sko dostojanstvo, te da zavređuju da budu zaštićeni, zaslužuju da odnos prema
njima bude pažljiv i uviđajan. Preostali koji mogu da rade, upošljavaju se korisnim
poslovima, čime zarađuju svoj hleb. Ako ne mogu da nađu posao a zaslužuju ga,
mogu da budu primljeni na stan i izdržavanje tako što rade kućne poslove. Ako ne

064
žele da rade, dom će, kao skitnice, naći u zatvoru, gde su primorani da dele čestu
sudbinu ljudskog roda.

Naš idealni grad, naravno, ima dovoljan broj kupatila, bazena, turskih ku-
patila, dečijih igrališta, gimnastičkih sala, biblioteka, opštinskih škola, umetničkih
škola, sala za predavanja i mesta za zabavu koja služi učenju. Fizičke vežbe su sas-
tavni deo programa u svim opštinskim školama. Ne treba više da se bavim ovim
temama, već ću preći na sanitarne nadzornike i inspekciju.

U gradu postoji jedan glavni sanitarni nadzornik, doktor koji poseduje

potrebne kvalifikacije i znanje koga bira Skupština opštine, čija je jedina dužnost
da se brine o higijeni grada. Zadužen je za sve doktore u svojstvu higijenskih
službenika, koji sačinjavaju medicinsko osoblje finansirano iz javnih dobrotvornih
sredstava. Njemu podnose izveštaje o vakcinaciji i svim zdravstvenim pitanjima
u gradskim četvrtima za koje su zaduženi, matičari mu prosleđuju prepise svih
krštenica i umrlica, a njegovoj kancelariji takođe, uglavnom doktori, šalju i evi-
dentirane izveštaje o slučajevima bolesti koje su najčešće u njihovim četvrtima.
Njegovi inspektori takođe pripremaju detaljne izveštaje o najčešćim bolestima
nižih životinja i biljaka. U njegovu kancelariju se šalju na pregled i analizu, uzorci
hrane i pića za koje se sumnja da su pokvareni, nečisti ili na neki drugi način
neprikladni za upotrebu. Glavni sanitarni nadzornik može da koristi kompetent-
no laboratorijsko osoblje za ovakva ispitivanja. Tako se pod njegovim središnjim
nadzorom razotkrivaju svaka smrt, svaka bolest živog sveta u određenom delu
grada, kao i svaki pretpostavljeni uzrok bolesti, i ako je potrebno, podvrgavaju
ispitivanju.

Na određenoj udaljenosti od grada nalaze se sanitarna postrojenja, fab-

rika za ispumpavanje kanalizacije, vodovod i plinara, klanice i javne laboratorije.
Kanalizacija, koja dolazi iz grada donekle prirodnim padom a donekle pumpama,
odvodi se do dobro dreniranih postrojenja – farmi za preradu otpadnih voda koje
pripadaju ali su i udaljene od grada iz kojeg otpad stiže.

Voda, koja se zahvata iz reke koja protiče jugozapadno od grada, nije

zagađena kanalizacijom ili drugim otpadom, temeljno se prečišćava, testira dva
puta na dan, a ako se pokaže da nije dovoljno čista, šalje se kroz rezervnu cisternu
nakon što prođe dalji postupak prečišćavanja. Do svih mesta u gradu se doprema
gvozdenim cevima. Olovne cevi su zabranjene. U sklopu sanitarnog postrojenja
nalaze se prostorije za dezinfekciju, mrtvačnica i bolnička kola za prevoz osoba
obolelih od zaraznih bolesti. One su dostupne javnosti u svakom trenutku, uz
poštovanje nekolicine jednostavnih pravila rukovođenja.

Osoblje sanitarnog nadzornika redovno vrši analize ne samo vode, već i

plina, i ako se otkrije bilo kakva mana koja ukazuje na odstupanje od standarda
čistoće koje utvrđuje Skupština opštine, odmah se uklanja, tako da su i plin i voda
pod isključivim nadzorom lokalnih vlasti.

Inspektori sanitarnog odeljenja zaduženi su za određeni broj sakupljača

smeća. Svaki dan rano ujutro oni prolaze različitim četvrtima za koje su zaduženi
i uklanjaju sve smeće zatvorenim kolima. Sve životinjsko đubrivo iz staja, sa ulica
i iz dvorišta, uklanja se svakodnevno i prevozi do gradskih farmi na kojima se ko-
risti.

Naučni rad sanitarnih institucija donosi još dve prednosti. Para iz toplane
se kondenzuje i tako se dobija velika količina destilovane vode, koja se čuva u

065
posebnoj cisterni. Ova destilovana voda se malom glavnom cevi dovodi do grada,
gde se po relativno niskoj ceni koristi za one potrebe u domaćinstvima za koje je
nepoželjna upotreba tvrde vode.

Druga pogodnost je veliki generator ozona. Pomoću ovog aparata proiz-

vodi se ozon u potrebnim količinama i koristi u razne svrhe. Pušta se kroz vodu za
piće u rezervoaru, kad god se u njoj otkrije prevelika količina organskih nečistoća,
a takođe se doprema do grada, gde se odovodi do privatnih kuća za potrebe dez-
infekcije.

Sve gradske klanice su javne, a od grada su udaljene četvrt milje. Radi se

o objektima koji se lako mogu izmeštati i pod nadzorom su sanitarnog osoblja.
Strogo se sprovodi jevrejski sistem pregleda svake ubijene životinje, koji je još
unapređen činjenicom da je inspektor čovek koji poseduje naučno znanje.

Sve životinje koje se koriste za ishranu, stoka, živina, svinje, zečevi,

pregledaju se u klanici ili na pijaci, ako su dopremljene u grad s drugih mesta
za snabdevanje. Klanice su izgrađene tako da se životinje oslobođaju bola izaz-
vanog smrću. Prolaze kroz komore za omamljivanje i stižu do koljača nesvesne
svoje sudbine. Otpadne vode iz klanica otiču u gradsku kanalizaciju, i svaki dan
se strogo sprovodi postupak njihovog kompletnog čišćenja od iznutrica i drugih
otpadaka.

Zgrade, staje i obori za domaće životinje koje daju hranu, nalaze se izvan
grada i takođe su pod kontrolom sanitarnog inspektora; hrana i voda za ove
životinje, kao i ljudska hrana, takođe podležu odgovarajućoj kontroli.

Ostaje da se pozabavimo još jednom temom vezano za uređenje našeg

idealnog grada, a to je način uklanjanja mrtvih. Razmatrano je pitanje kremiranja
i sahranjivanja u zemlju, i postoje oni koji se zalažu za kremiranje. Iz različitih
razloga je ipak zadržan postupak sahranjivanja. Kao prvo, zato što postupak
kremiranja podleže ozbiljnim medicinsko-pravnim prigovorima; kao drugo, pot-
punim razlaganjem tela na elementarne, bezmirisne gasove u peći za kremiranje
uništava se amonijak, hemijski sastojak koji povezuje organski s neorganskim
svetom, čime se opasno narušava ekonomija prirode. Treći razlog se zasniva na
prirodnoj sklonosti koja ljude još uvek vodi zemlji kao najprikladnijem mestu za
počinak, u kojoj treba da budu sklonjeni kada jednom umru.

Tako da u našem gradu ima mesta za groblje, ali u prilično izmenjenom ob-
liku u odnosu na obično groblje. Prostor za sahranjivanje je veštački napravljen od
fine kamenougljenične zemlje. Na njegovoj površini uzgaja se rastinje koje brzo
raste. Mrtvi su polažu u zemlju s mrtvačkih nosila, u košari ili prosto omotani u
platno, a nadgrobne ploče, umesto da budu postavljene iznad ili u području glave
ili nogu izdignutih grobova, stavljaju se u prostranu natkrivenu dvoranu ili hram
i beleže jednostavno činjenicu da su osobe na koje sećaju vraćene zemlji na tom
prostoru. Time se bez opasnosti zatvara prirodni krug izmene elemenata i štiti
ekonomija prirode. Kroz nekoliko meseci, zaista, nikakav spomenik ne bi ukazivao
na bilo čije posmrtne ostatke. U takvom brzo razgrađujućem tlu, prelazak pepela
u pepeo je isuviše savršen da bi ostavio bilo kakav trag o ostacima. Prirodni ciklus
transmutacije bezbolno je zatvoren, a ekonomija pririode očuvana.

066
 Datosti i rezultati

Uz neizbežno izostavljanje brojnih, manje važnih ali ipak bitnih pojedinosti,

završavam opis zamišljenog grada zdravlja. Treba još da ukažem na rezultate koje
je moguće predvideti po pitanju bolesti i smrtnosti u konkretnim okolnostima.

U ovom eseju sam se rukovodio dvema vrstama zapažanja: jedno je proizila-

zilo iz statističkog i sanitarnog rada, a drugo iz iskustva koje preko trideset godina
imam kada su u pitanju bolesti, njezine pojave, poreklo, uzroci i okončanje.

Zaključujem, stoga, da se neke bolesti nikako ne bi mogle naći u našem

idealnom gradu ili, u najgorem slučaju, nestajale bi toliko brzo da ne bi ozbiljnije
uticale na povećanje smrtnosti. Računam da bi bolesti odojčadi, groznica, grčevi,
dijareja, gušobolja, marazam i dizenterija bile gotovo nepoznate. Verujem da
tifusa i tifusne groznice i kolere ne bi moglo da bude u gradu sem na mahove i
sasvim slučajno; velike boginje bismo držali potpuno pod kontrolom; porodiljska
i bolnička groznica bi, verovatno, nestale zajedno; nestala bi reumatska groznica,
izazvana boravkom u vlažnom prostoru, i oboljenje srca koje izaziva. Svakako
bi prestalo da se umire od gladi, krvne pegavice i skorbuta. Potpuno bi bili is-
korenjeni delirijum tremens, bolest jetre, alkoholičarski pankreatis, propadanje
bubrega kod alkoholičara i svi oblici paralize, umobolnosti i sve druge posledice
alkohola. Nestale bi parazitske bolesti do kojih dolazi ulaskom larvi entozoe u
organizam putem hrane. Verujem da bi brojnost smrtnih slučajeva od plućne tu-
berkuloze, koja se javlja u gradovima koji su manje poželjni, udisanjem nečistog
vazduha i boravkom u loše provetrenim prostorijama, toliko opala da bi se smrt-
nost usled ove potpuno fatalne bolesti smanjila za najmanje jednu trećinu.

Neke bolesti, prvenstveno one čiji se uzročnici ne mogu kontrolisati, od

naglih promena temperature, električnih oluja i sličnih velikih promena u prirodi,
ostale bi prisutne kao i uvek; upala pluća, bronhitis, hiperemija pluća i letnja kol-
era bi i dalje postojale. Koliko mogu da primetim, i dalje bi česti bili rak i slične
urođene bolesti izrazito naslednog karaktera. Sem toga, bojim se da se mora
priznati da bi se pojavljivale još dve ili tri epidemijske bolesti, naročito šarlah,
male boginje i veliki kašalj, i iako bi njihovo širenje bilo ograničeno higijenskim
odredbama s ciljem sprečavanja njihovog napredovanja, ipak bi odnele znatan
broj žrtava.

Imajući jasno na umu ove poslednje činjenice, moram biti pažljiv i ne smem
da hvalim moj idealni grad više nego što on to zaslužuje. Ali, izračunajući stopu
smrtnosti koja bi bila smanjena i poredeći rezultate sa smrtnošću koja preovlađuje
u našim najrazvijenijim velikim gradovima u Engleskoj, zaključujem da bi prosečna
stopa smrtnosti od osam na hiljadu stanovnika bila maksimalna tokom prvog po-
kolenja koje bi živelo po ovakvom zdravom režimu. Nema nikakvog razloga da
posumnjam u procenu doktora Čedvika da bi s narednim pokolenjem bila postig-
nuta eventualna smrtnost od pet na hiljadu osoba, jer bi gotovo neprepoznat,
iako moćan uticaj naslednog faktora kod bolesti, opao po intenzitetu, dok bi
zdraviji roditelji rađali zdraviju decu.

Dok moj glas prestaje da govori na temu još uvek nepoznatog grada zdrav-
lja, molim vas da se iz ovoga ne budite kao iz pukog sna. Postoje konkretne po-
jedinosti vezane za ovaj grad. Razradili su ih oni pioniri medicinskih nauka, od ko-
jih su mnogi danas tu oko mene, a posebno onaj čije je optimistično razmišljanje
i sugerisalo moju zamisao. Stoga sam ja tek tehnički crtač, koji je, znajući donekle

067
za vaše želje i težnje, nacrtao plan koji vi u svojoj mudrosti možete da preinačite,
poboljšate, usavršite. Znam da isto razmišljamo po ovom pitanju, da iako ideal
kojeg se držimo neće biti ostvaren za naših života, da ćemo da nastavimo da se
uspešno zalažemo za njegovo ostvarenje. Sama utopija je tek sinonim za vreme;
i jednog dana će se masama koje nas sada ne primećuju ili se u neverici smeju
našim raspravama, otvoriti oči po pitanju naših zamisli. Tada će nas naše znanje,
poput svetlosti koje se brzo širi s baklje na baklju, okupati svojom blistavošću.

Prevod: Dragoljub Borojević i Željko Tomašević

Korektura: Ognjen Šukalo

068
 ŽAN-LIK NANSI [Jean-Luc Nancy]

Umetnost grada *

Umetnost grada: da li se radi o subjektivnom ili objektivnom genitivu1? Ne

oklevajući, birajmo prvi slučaj, i zamislimo umetnost koju grad upražnjava, a ne
onu kojoj je grad predmet ili umetničko delo. Naravno, postoje mnoge umetnosti
koje se tiču izgradnje gradova, njihovih zamišljanja i osmišljavanja života u njima.
Postoje umetnosti – u svim značenjima te reči: tehnike, umeća, lepe veštine –
kako urbanog arhitektonizma, tako i gradske zabave. Jednako postoje i umetnosti
mišljenja, imaginacije ili veličanja grada. Nas, međutim, zanima grad kao predmet
umetnosti. Zanima nas način na koji grad odgovara umetnosti, ili umetnostima
koje su ga zamislile i razvile.

Naime, grad se rađa iz jedne umetnosti, ili sklopa više umetnosti, čiji je cilj
upravo stvaranje dela, pravljenje nečega što bi moglo biti umetnost, neke tehnike,
znanje, veštine, uređene sposobnosti zajedničkog života. Umetnost grada – ako
se radi o objektivnom genitivu – predstavlja umetnost stvaranja jedne umetnosti
grada – dok bi subjektivni genitiv značio da je grad talentovan, genijalan i kreati-
van umetnik koji ume da stvori življenje-zajedno.

Jedan grad treba da bude poput umetnika [koji ume da oblikuje] življenje-
zajedno: zbog toga je stvaran, građen, organizovan. Nije dovoljno svoditi ga
na puku neophodnost pružanja zaštite, upravljanja i razmene. Tim potrebama
mogu odgovarati tvrđava, administrativno središte, pijaca ili vašarište. Dodavan-
jem tih građevina i funkcionalnosti, neće se zadovoljiti potreba za pojavljivanjem
grada. Uostalom, dešava se da izvesne urbane celine određuju jedna, dve ili tri
ovakve funkcije. Ne radi se, pritom, o gradovima u pravom značenju reči, već o
određenim vrstama gradova, o kojima se govori kao o „gradovima-garnizonima“
ili „trgovačkim središtima“ i o „administrativnim centrima“.

Da bi jedan grad postojao, potrebno je nešto više od funkcionalnos-

ti, kao što je potrebno i više od proširenja jedne vile – središta poljoprivred-
nog dobra – i njenih pomoćnih zgrada, kako bi etimologija bila ubedljiva: jer
širenje i usložnjavanje ruralne celine omogućava samo rast elemenata jednog
„domaćinstva“ [domus-a], domaćinskog odnosa koji ujedinjuje rad na zemlji – jed-
nog domena – i upravljanje porodičnim imanjem, doslovno, skupom većeg broja
porodičnih imanja. Domus i villa dovode do naselja, ali ne i do grada. Bez sumnje,

* Jean-Lun Nancy, „Un art de la ville“, Anglophilia/Caliban, n° 25, 2009, str. 11-22.
1 Radi se o latinskom nasleđu francuskog jezika i razlici u načinu transpozicije genitiva. Subjektivni genitiv naglašava
njegovu delatnu stranu u odnosu na imenicu kojoj je prilog, dok objektivni obeležava opisnu i nedelatnu ulogu
priloga. Prim. Prev.

069
i što ne predstavlja slučajnost, između naselja i grada postoji prelazni stepen u
vidu varošice [fr. burg], koja nije doslovno „prelazni oblik“, već samo najraspros-
tranjeniji vid širenja domena i upravljanja domenima.

U selu ili u varošici razlozi življenja-zajedno, prisutni su i vidljivi svima, i

ako nisu upisani u svim domenima, onda se prepoznaju u zemlji – u zemljištima
i pejzažima – kojoj varošica pripada i pre bilo kog drugog političkog ili ekonom-
skog razloga. Da bi se pravio jedan grad, tome nasuprot, potrebno je da življenje-
zajedno ne bude samo dato: potrebno je da na izvestan način nestane ili da se
raspline zajedništvo zemlje – zajedništvo zemljaka i zemljišnog.

Upravo se u tome grad razlikuje od sela: ne radi se o prostom umnožavanju,

dodavanju delova oko nekog središta ili dograđivanju zgradâ, već pre svega, o
suštinskom prekidu sa zemljom. U prvi mah, grad prekida sa zemljom, s teritori-
jalnim, teritorijom i pripadnostima. Čak i ako grad najpre proizilazi iz varošice-
zemljaka (setimo se prvih jonskih gradova), ono što ga čini gradom, što ga na
neki način odjednom urbanizuje, izgleda da jeste povlačenje „zemlje“, neka vrsta
otuđivanja od zemlje.

Upravo zato je potrebno izmisliti grad. U trenutku kada mediteranska kul-

tura ulazi u razdoblje otuđivanja od zemlje koje ostaje zabeleženo pod zajedničkim
imenom Grka, kada se ruše ili zamiru imperijalni gradovi, dok se sela i varošice
marginalizuju i ostaju po strani kretanja novca, gvožđa, trgovine, pisma..., tre-
balo je smisliti novi način „vraćanja zemlji“ svakoga ko je bez nje ostao, način
ponovnog teritorijalizovanja onih koji su ostali bez poseda, svojih korena, polja,
stada. Trebalo je zamisliti prostor za jednu drugu zajednicu u kojoj više nije utis-
nuta zajednička supstancijalnost. To je osnova urbane invencije.

Grad, naravno, ne nastaje odjednom. On od tvrđave preuzima carske

predstraže, ponešto uzima od sela, kao što i od varošice preuzima odmorišta za
namernike. Grad ne niče iz zemlje poput pečurke – a da pritom u nekom grads-
kom načelu postoji nešto što je tipično za pečurke: grad raste bez korena, njego-
va veza s tlom je veoma slaba i sklon je rastu u visinu – mada mu je ipak potrebna
mogućnost prekopavanja zemlje u cilju postavljanja kanalizacije, izgradnje puteva
i podzemne železnice.

Na taj način se stvara grad između neba i zemlje. On ne stremi ka nebu

poput piramide ili katedrale, ne prijanja za tlo kao što se dvorac često vezuje za
svoju stenu – iako, ponovimo još jednom, grad veoma često može mešati svoje
osobenosti i glavne ose sa svim elementima koji čine njegove osobeni izgled i
energije.

Gradu je upravo svojstvena ta nad-teritorijalnost koja nije ni nebesko niti

zemaljska. Za razliku od nebeskih predela i zemalja, odnosno domena, on po-
drazumeva neodređenu rasprostranjenost: kada nam se predstavljaju, utisnute
točkovima kočija ili mačem, osnove jednog grada kao u istoriji Rima, teško je tako
nestalnu shemu, koja je nalik na polje ili vojnički logor, održati otvorenom i po-
godnom za oblikovanje i promenu. Umesto da pre svega bude okružen zidinama
– što je veoma dugo bilo obeležeje utvrđenja i mnogobrojnih gradova s kapijama
– grad je prevashodno otvoren ka prostranstvu koje isključuje (budući da stremi
visinama a ne širinama), ali u koje ipak prodire i menja u svojim prilazima, ulaz-

070
ima i izlazima, u svim onim za svoje potrebe prisvojenim neodređenim zonama,
mestima na kojima se povlače polja, a da urbanost još uvek nije nastanjena. S
namerom ili potencijalom, grad se širi upravo u smislu u kojem on jeste u pokretu
na samim svojim obodima. Njegov obod ne može biti neko obradivo polje ili
pašnjak. Kao što ne može biti ni utvrđenje, palata ili ma kakva arhitektonska
kompozicija. Grad svakako uključuje i upija u sebe veliku količinu arhitekture. Ta
arhitektura, međutim, nije jedina umetnost prozivodnje grada. Čak je i podređena
jednoj drugoj umetnosti – koju smo označili kao umetnost proizvođenja jednog
umetnika življenja-zajedno.

Sâm grad u svojoj genijalnosti, kao neki umetnik, omogućiće „zajednicu“

onoga što nije dato zajedno. Tamo gde selo – zemlja, imanje – ugošćava, ako i
ne pravu zajednicu (uostalom šta je to prava zajednica?) onda barem zajedništvo,
grad prihvata samo ono što jeste njegova sopstvena invencija. Odnosno, on prih-
vata invenciju tog življenja-zajedno, koja ne dolazi iz zemlje niti s neba. Invencija
ne izlazi iz nečega i uopšte ni iz čega ne proizilazi, već se skuplja, prikuplja pre
nego što se pojavi bilo kakvo zajedništvo.

Grad je izmišljen – željen, pozivan, očekivan – kroz sabiranje, i zarad zajed-

nice. Ne radi se samo o sabiranju – kome će grad, ipak, pribeći – ni o sakupljanju
kao zbiru ili izmirenoj, određenoj kompoziciji. Da bismo bili precizniji, treba gov-
oriti o susretu: grad se rađa u slaganju, usklađenosti i komunikaciji susreta. Umet-
nost koja se vraća gradu, sastoji se od omogućavanja novih susreta – moglo bi
se reći, susreta svih susreta čijim će se ukrštanjem, preplitanjem i uplitanjem dati
šansa gradu.

Neprestani susret, eto šta je grad. To upravo znači susret koji se nastav-
lja, susret koji ide dalje i izbegava ono što bi moglo da mu se isprečuje – jedan
susret koji ostaje susretanje: mogućnost kontakta, prolazni dodir, iskorišćene i
propuštene prilike.

Da bi došlo do susreta potrebno je kretenje, premeštanje. Grad je proistekao

iz premeštanja i iz njega crpe svoju dinamiku. On proističe iz premeštanja seljaka,
putnika, trgovaca, zabavljača, vojski, poslanastava. I ne prekida ta premeštanja.
Nesumnjivo je da grad prekida premeštanje ali mu i nalaže dinamiku.

Grad je sin i otac premeštanja. Sin odvajanja – odlaska sa zemlje, kao i otac
jedne druge vrste odvajanja sadržane u činjenici da grad sâm po sebi ne pred-
stavlja neki novi oblik zemlje. Govori se, ili, barem se nekada govorilo o „urbanom
pejzažu“.

I ako nije oksimoron, ovaj izraz ipak nastoji da u „urbanom“ pronađe svo-
jstvo „pejzaža“ čiji, međutim, barem jedan oblik negacije grad neizbeženo podra-
zumeva.

Pejzaž predstavlja sa-postojanje mesta, planova, smerova u prostoru i zna-

kova, ili naznaka, koji se u njima upisuju kao kuće, putevi, prolaznici, ptice. Ovo
sa-postojanje je otvoreno za nadolazeći pogled, ali je istovremeno i povučeno u
sebe, gubi se u skrivenoj intimnosti koja se namerno meša s mogućim dolaskom,
ne više „pred“, već „u“ pejzažu, s mogućnošću da se u njega prodire sve dok i sami
ne postanemo neki znak, trenutak, detalj.

Ista stvar se dešava i sa urbanim pejzažom: grad čeka da dođemo i živimo u

njemu, barem na jedan trenutak, ili dovoljno vremena da u nama ostavi znak

071
pritom odražavajući sve svoje znakove. Ne radi se tu više o sa-prisustvu: radi
se o sistemu vraćanja, povezivanja i razdvajanja različitih mesta koja se spajaju
isključivo zajedničkim razdvajanjem. Ne samo da grad prožimaju putevi, i on sâm
predstavlja neprestano kretanje –kruženje u odlascima i dolascima, transpor-
tima i transferima. Ulice grada ne nalikuju na seoske puteve, jer ih ne određuje
prilagođavanje zahtevima terena, željenim kretnjama onih koji se tim putevima
služe. Ulice predlažu ili nameću određene putanje. Otvorene su za premeštanje, i
ne nastaju usled premeštanja.

Etimologija bi ovde mogla da nam dobro posluži: bulevar je reč holandsk-

og porekla [boolwerk] i označava bedem ili branu. Kada je širina ovog prostora
u tvrđavi bila dovoljna da omogući prolaz, a kasnije i mesto za šetnju koja nije
izložena vatri mogućih napadača, taj prolaz postaje bulevar koji će dugo označavati
najuređenije mesto neke neobavezne šetnje gradom.

Kretanje je svojstveno gradu, pošto se grad ne organizuje u odnosu na svoju

teritoriju, već tu teritoriju organizuje prema smerovima, pritscima i odrednicama:
tu je železnička stanica, onde opština, ovde je pošta, hotel, prodavnica voća ili gar-
deroba. Moderan grad bi sve ove elemente mogao sadržati u velikim razmerama
– raspoređujući funkcije po kvartovima, doslovno, po zonama – ili u ograničenim
razmerama, u „centrima“ unutar kojih se može naći barem jedan deo ovih funkcija. U
svakom slučaju, grad je u pokretu. Njegovo jedinstvo prostora i uticaj na tlo – uvek
u pokretu i stalnim promenama – daju podsticaj stalnom kretanju: noćno mirovanje
je osobeno sasvim malim gradovima, čak samo varošicama i selima. Grad se ni-
kada ne odmara: njegovo načelo je zasnovano na stalnom održavanju određene
količine kretanja bez kojeg bi odnosi, veze i uzajamna komunikacija zamrli. Takvo
je raspoređivanje rada energetskih tokova, skupljanje smeća, noćno dežuranje ili
sve što je tipično za živost blistavog i istovremeno tajnog „noćnog života“.

Život grada se ne odvija prema nekom sa-prisustvu već zahvaljujući stal-

nom međusobnom skladu: jedno mesto dopunjuje drugo; mestu stanovanja od-
govara mesto gde se radi, mestu za kupovine odgovara mesto koje je povezano
sa socijalnom ustanovom, sve je, dakle, povezano sa prošlim sećanjima, i po-
tom sa umetničkim stavaranjem, itd. Grad je takoreći „čvor“ spajanja, razdva-
janja i međusobnih aktivnosti. Čvor koji je i sam pun života, u pokretu je poput
sklupčane zmije čije telo polako klizi duž sopstvenih prstenova. Grad je zmija
čija talasanje i gibanje beskrajno menjaju hod i izgled, ne prestajući pritom da
neprestano vrebaju. Grad pažljivo prati sve razmene znakova koji se u njemu od-
vijaju, sve odnose i kontakte, sva spajanja i razdvajanja, prolaženja, sve korake,
prelaze, prečice i slepe ulice, sve prolaznike.

Prolaznik je ličnost grada – u krajnjem slučaju to je njegov glavni i jedini lik.

0n je taj u kome se kristalizuje umetnost od koje grad nastaje ili čiju genijalnost
nosi. Ova umetnost je umetnost pokreta koji ne zamišljamo samo kao pomeranje
od jedne do druge tačke – mada u gradu postoji ceo niz „tačaka“, oznaka, oslonaca
i odmorišta, mesta za zastajanje i konačno, kuća, domova. Ali ta kuća ili opšte
mesto kao lokalno – u pravom smislu reči – u gradu je tek na drugom mestu posle
puteva, prolaza, mesta ukrštanja. I dok je kuća van grada mesto po sebi, gotovo
usamljena – isto je i sa usamljenom kućom u gradu, posebno onom okruženom
vrtom: ona se tako izdvaja od grada, sa izuzetkom možda američkog običaja, kada
se travnjaci oko kuća nastavljaju i negraniče.

072
 Grad nalaže da se nastambine dodiruju, na isti način na koji su jedni pored
drugih smeštene kancelarije, ateljei, uredi, ordinacije. Načelo prolaza i pokreta
zahteva stalni prenos koji postepeno vodi od jednog mesta na kome se živi, ili
radi, do nekog drugog, do bilo kog drugog, do svih drugih mesta. Upravo je pro-
laznik taj koji prelazeći od jednog ka drugom mestu, sve ih spaja u bliskosti koja
prkosi udaljavanju.

U kretanju grada sve se drži zajedno i održava jedan čvrst blok, omogućava
bliskost, ili, neku čvrstu raznolikost, sačinjenu, ipak, samo od udaljavanja. Stanovi
i kancelarije čuvaju svoju intimu – čak i onda kada su svi organizovani na isti način
– daleko su jedni od drugih isto onoliko koliko je jedan stan, na istom spratu ili na
spratu iznad, udaljen od onog susednog. To udaljavanje, međutim, ne obazirući
se, u prolazu neprekidno otkucava ono što postoji između njih, ali i prostor pred
njima.

Spoj udaljavanja i bliskosti, uvek ponavljano približavanje i udaljavanje, up-

ravo čine prvi aspekt umetnosti grada. To je umetnost bliska umetnosti pozorišta:
scena je blizu ali i udaljena na neki način, glumci su prisutni, njihovi glasovi i
pokreti nas dodiruju, iako su nedostupni i van sveta. U gradu su, međutim, svi
istovremeno i glumci i gledaoci. Svi se jedni drugima predstavljaju umanjujući te
udaljenosti koja se proteže od obične anonimnosti, sve do ograničene bliskosti
komšiluka ili ponovljenih susreta.

Ako je svaki susret uvek zabeležen u pokretu-približavanju, udaljavanju,

izmicanju, napredovanju, presretanju, uzmicanju – opšti susret, a scena mu je grad,
odvija se u neprestanom kretanju koje istovremeno pruža oštru sliku svih susre-
ta-putanja, ukrštanja, sudaranja, privlačenja i odbijanja u njihovoj nemogućnosti,
zatim su tu izbegavanja, raskoraci, neznanja, međusobne beznačajnosti svih
odlaženja i dolaženja koje se odvijaju u svim i nikad u jednom zajedničkom prav-
cu, izuzev u onome čiji je grad ujedno i koncept i utisak.

To je u stvari smisao grada: čist smisao, odnosno, čisto vraćanje jedne po-
jave na drugu a da se pritom ne dopire do nekog označavanja. Smisao se gradi
u upućivanju jednog subjekta na drugi subjekt, kao što se i lingvistički smisao
odvija u upućivanju jedne reči na drugu. Kao što je upućivanje u jeziku besk-
rajno, kao što nema kraja u upućivanju jednog jezika na drugi, ili upućivanjima
celokupnih lingvističkih sfera, ali i onih drugih sfera materijalnih znakova (boja,
zvukova, mirisa, itd.), tako je i upućivanje među subjektima beskrajno, a grad je
upravo mesto te beskrajnosti.

Grad nije samo tehnička zamisao određenog tipa organizacije mesta

stanovanja, tržnih centara, administracije, već je i sasvim nešto drugo. On je
stvarna zamisao beskrajnih načina kretanja smisla. Ako se zateknemo u konačnom
modalitetu smisla, to jest kada se zateknemo u modalitetu u kome se smisao
okončava jednim opštim upućivanjem na neku prvobitnu stvarnost ili stvarnot
koja prethodi svim znacima – moglo bi se reći – konačnom upućivanju znako-
va ka potpisu ili značenju s kojim se završava, umiruje, zaustavlja svako dalje
upućivanje – tada ulazimo u svet religije. Ukoliko ne predstavlja prost kneževski,
utvrđeni sveti grad ili idolopoklonički spomenik – nije slučajno da je upravo grad
savremenik kraja religije ili u najmanju ruku religioznog sveta, jednog organi-
zovanog, sređenog sveta prožetog odnosom sa bogovima. Taj odnos se odlaže
ili ograničava u izdvojeni poredak postajući tako „mondenski“, „vremenski“ ili
„sekularizovan“, i izdižući grad u svojoj punoj konfiguraciji.

073
Ako je i podizana u središtu grada: nije katedrala bila ta koja je stvarala grad, već
se dešavao suprotan proces. Grad je u sebi mogao da skupi mnoštvo pokreta,
odnosa, zanosa, neophodnih za podizanje zdanja koje je istovremeno spomenik
i molitva, ali podjednako – čak i pre svega – jedno mesto okupljanja i susreta,
crkvene lađe i porte, i ne pominjući prilaze na koje se dolazi radi sastajanja,
ukrštanja, okupljanja i ponovnog razilaženja svih onih koji nisu bili skloni sabi-
ranju, već iz „sveta“ odlaze u „hram“ ili iz hrama u svet, sa zemlje ka nebo i s neba
ka zemlji, u neprestanom odlaženju – vraćanju sabornosti (u doslovnom smislu)
pod vertikalnim vođstvom strelice i rasipanju moguće ili neodređene neizvesne i
slučajne uznemirenosti koja podleže bezbrojnom mnoštvu posebnih, međusobno
isprepletanih zakona – u zajedničkom životu ljudi u horizontalnoj dimenziji jed-
nog pokretnog prostora koji ne zavisi od gajenja zemlje ali ni od obožavanja
neba.

Celokupna umetnost grada sastoji se u upravljanju ovim prelazom koji ne

predstavlja prelaz sa zemlje ka nebu niti s neba ka zemlji – ne radi se spasenju ili
objavljenju – te stoga i nije doslovno prelaz s jednog izraza na drugi ili s jednog
prilaza na drugi. Kada grad nadviju mostovi, kao što se to često dešava, nekad
i iznad veoma širokih reka, do toga dolazi u nekoj suštinski povratnoj razmeni
obala u oba pravca, poprečno se ukrštaju tokovi sâme reke – vodeni tokovi – dok
se strme obale i kejovi ulivaju u tokove grada.

Ova umetnost se dakle, sastoji u scenskoj umetnosti transporta, pre-

bacivanja mnogobrojnih i ukrštenih granica poput onih koje omeđuju domene,
posede, službe, zanimanja, uloge, hijerarhije, identitete. Sve se u gradu odvija na
obodima, granicama, rubovima svih ovih entiteta koji se mogu odrediti: jedan ad-
vokat prelazi ulicu u kojoj policajac reguliše saobraćaj, čuje se sirena vatrogasnih
kola, na advokata koji je naglo zastao naleće pekarska pomoćnica koja juri pošto
kasni na posao, ona se izvinjava, ljupka je, on bi zastao, ali žuri, već ga čekaju u
Palati pravde, više nikada se neće sresti, nisu se poznavali niti su znali ko je bio
advokat, ili pekarka, policajac ili vatrogasac, a da je to što se desilo imalo obrise
stvarne priče, ili možda već ostvarenog mita – scena se mogla odigrati i između
nekih drugih aktera, nekog đaka, kinooperatera, ili profesora književnosti, svih
onih koji pomišljaju na slučajni susret, iznenadnu sreću ili dogodovštinu, dok ih u
samom tom trenutku ne okrzne neki skuter i oni ljutito reaguju izgubivši obrise
tek započete imaginacije.

Takva je umetnost grada: primerna i u svojoj suštini inicijatorska. Umet-

nost potajnih zbližavanja, prolaznih prolaženja, beznačajnih prolaznika i sasvim
nevažnih, tek nagoveštenih i propuštenih činjenica. Čak se i ne radi o koreo-
grafskoj umetnosti, jer bi sve što se može označiti kao balet – i ako jeste reč o
baletskoj celini posmatranoj iz ptičje perspektive odozgo na dole, poput kamere
postavljene na kranu iznad neke raskrsnice – to prestalo da bude od trentuka
kada bismo postali svesni da u njemu učestvujemo: ako ne bismo učestvovali, više
ne bismo bili u gradu. Biti u „gradu“ ne znači boraviti „unutar jednog određenog
obima“; „u gradu“ znači, „bivati u gradu“; živeti i boraviti „u gradu“, uroniti i uto-
nuti u jedan element i u pokret koji čini njegovu suštinu.

Umetnost grada nije koreografska niti kinematografska, nije ni doslovno

pozorišna, naravno, još manje je pikturalna i mnogo je bliža muzici i književnosti,
jer ove dve umetnosti nose unutrašnje odjeke i prožimanja, više nego neka pred-

074
stava i spektakl, boja glasa, ton i zanos, više nego neka kompozicija i harmonija,
ona više predstavlja neku atmosferu nego naraciju.

Umetnost pokreta, umetnost bliskog smisla upućenog u daljinu, umetnost

beznačajnih mreža znakova, umetnost ukrštanja, umetnost dodira i propuštenih
koraka, prolaza, ustaljenih pravaca i lutanja, sve je to umetnost tela, umetnost
prostiranja i izloženosti koje tela ostvaruju: duše se pružaju jedna prema drugoj,
subjekti se međusobno prepoznaju kao znaci mogućih, ali neizvesnih, nikad za-
datih i bez ostatka prisustva. Kada je prisustvo naznačeno i bezrezervno dokazano,
u žestini ljubavi ili prijateljstva, u ozbiljnosti učenja, mišljenja, ili razmišljanja, više
nismo u gradu: na drugom smo mestu, u drugom prostoru-vremenu, u drugačijem
pokretu koji daje ritam nepokretnosti i vraća k sebi. Prisustvo se u gradu izbegava,
otklanja, zamenjuje: nesumnjivo je sadržano u sastajanju, ali najvažniji je sastanak
– to najvažnije delo umetnosti grada – zbir veznika sa i stajanja. Jer veznik sa po-
drazumeva vas i mene, i povezaćemo se prilikom sastanka, a ako je tu i neko drugi,
znači da će se i s nama sastati u prostoru i vremenu. Jedni i drugi, dakle, biće tu
zbog sastajanja a možda i zbog „mesta“ na kojem se sastaju. Ali da bi se stekla
svest o prilagođavanju, čak i javnom prikazivanju, prizvao razum, molitva i upor-
nost, potrebno je odazvati se na poziv, sazvani, pojaviti se na sastanku.

Gradom se prelazi i krstari u svim smerovima koji uređuju ova „sastajanja“.

Čini se prvo da je to skup unapred utvrđenih gotovih destinacija, gde tela treba
samo da se nađu, da se okrepe i ponovo sretnu. U stvari, pređeni put, putanja,
određuje odredište, sastajati dovodi do sastanka, kao što nacrt daje plan. Jer
pređeni put u sebi sadrži svoj tok: u sebi nosi sve vrednosti, napetosti, namere,
pažnje i nepažnje i čija pokretnost neće prestajati da se dopunjuje sa stankama i
pretpostavljenom izvesnošću susreta.

Ova istina nije specifična samo za grad, valjana je za sve prostore, mreže
ili sisteme susreta. Ali grad, pošto je stvoren samo od interakcija, slaganja i
zapletenosti linija sklada i nesklada, snaga približavanja i udaljavanja, u stvari
nema druge suštine osim sa-postojanja i sa-pojavnosti, jednog cum, odnos-
no „sa“ i bez ikakvog drugog dodatnog određenja ( jedinstvenosti, okupljanja,
pričešća); grad postavlja svoj naglasak i svu svoju umetnost u održanje napetosti
približavanja koju stvara sa onim sa (apud hoc: pored), u pristupu koji se uvek i
sve dalje, koliko god je to moguće, odlaže.

Nesumnjivo je da se sa stanovišta delovanja ili operacija – trgovinskih ili sud-

skih transakcija, tehničkih, afektivnih ili socijalnih dogovora, političkih, sportskih
ili umetničkih nadmetanja – približavanju bliži kraj, da se blizina stabilizuje i da
kontakt ustupa mesto zaključku. Ali ovo stanovište više nije stanovište grada,
već jednog drugog reda, upravo na nivou operacija, dela, stvaranja i zaključaka
svih vrsta. Grad je iznad ili izvan operacija; njegov pokret je operacija svih op-
eracija jer je sam po sebi nedelotvoran ili izvan-delatan, čak i „van-delatan“, sa
značenjem prevailaženja dela, u smislu beskrajnog, stalno novog otvaranja dela.
Operacija grada je poput njenih zidina: suštinski sadržana u širenju ili povlačenju,
u proređenosti ili u rasutosti, u umnožavanju.

Upravo zato umetnost grada sadrži dva važna modaliteta ili dva glavna
načela senzibiliteta, dve „estetike“. Postoji estetika „prepuštanja“ i ona druga koja
zaobilazi prvu, prizivajući situaciju u kojoj je moguće zateći se u gradu samo pod

075
uslovom da se izađe iz sopstvenog prostora, kao što smo upravo ustanovili, da-
kle, jedino u trenutku zaključka, u nekom zaključujućem smeru. Grad obezbeđuje
tok prepuštanju koje je beskrajno i stalno.

Taj tok se može pokoravati dvama glavnim modalitetima koji se međusobno

razlikuju, jedan predstavlja tok prostog sastanka dok je drugi tok u prenesenom
smislu sastajanja sa samim gradom. Oba se odvijaju u složenoj mreži puteva,
vektora, urbanih brzina i obima: zajedno su sastavljeni, modulirani i modelirani.
Prvi tok se uređuje na osnovu funkcionalnih naznaka koje uzrokuju i dovršavaju
urbane putanje ili označene znakove tih sklopova značenja, dok drugi zaobilazi
označeni znak, ili ga neposredno zaobilazi ne bi li se prepustio označitelju – dru-
gim rečima – ne bi li sam grad bio njegov nosilac [označitelj].

Svakome od ova dva modaliteta urbanih tokova moguće je pripisati jedno

ime – podsetimo se da je, barem u nekim krajevima, šetalište [cours] ime za vrstu
ulice između avenije i bulevara. Prvi bi se mogao označiti kao užurbanost [course]
dok bi drugi bio kruženje [le tour].

Užurbanost se načelno poverava jednom kuriru [coursier]. U našoj kulturi

srednje klase – koju određuje osrednji, uobičajeni i sasvim banalan status, nimalo
različit od grada 2 – užurbanost čini da smo i sami postali kuriri. Poreklo te imenice
je nedvosmisleno, jer reč kurir potiče od glagola trčati [courir]. Kurir, ili „trkač“,
ima zadatak [mission] da prenese poruku [commission] (ali i da izvrši kupovinu jer
se reč u množini [les courses: kupovina] koristi i u tom značenju) – ili da žuri [se
dépêcher], njegovo zaduženje se, uostalom, i sastoji u tome da prenosi depešu
[dépêche].

Užurbanost zahteva brzinu: radi se o ostvarivanju jednog rezultata, potreb-

no je preći datu razdaljinu u određenom vremenu: ako danas reč „les courses“
prevashodno označava kupovinu hrane, podrazumeva se da se time ispunjavaju
zahtevi vezani za kućne potrebe i potrebe ishrane koje je nemoguće odlagati.
Sa stanovišta grada, međutim, brzina označava još nešto. Na selu je isto tako
potrebno jesti u određeno vreme. Obavljanje kućnih poslova se raspoređuje u ok-
virima dužeg vremenskog razdoblja, što je povezano s činjenicom da je mesto ku-
povine udaljeno i ona se prilagođava ritmu odlazaka u grad. Grad deli zaduženja,
načine raspodele i obezbeđivanja prihoda, kao i vreme obavljanja ovih procesa.
Podela zaduženja zahteva trku za povezivanjem udaljenih tačaka, istovremeno
namećući celokupnom svom postojanju užurbanost, koja prožima sva kruženja i
čija brzina, mnoštvenost i učestalost određuju sopstveno pulsiranje, ritam i izraz.
Užurbanost se tako uvežbava i samu sebe zanosi: svi prolaznici koji učestvuju
u trci, jedan drugom predaju štafetnu palicu užurbanosti, i hitrog koraka, čak
i zaraženog osećanjem hitnosti i neophodnosti tokom komunikacije, uostalom,
postaju suparnici jer je potrebno stići na odredište ili proći pre drugih, što brže
biti uslužen, odmah ući u autobus, tramvaj, metro ili naprosto preći ulicu pre
crvenog svetla na semaforu.

Trka završava – ako u tajnom srcu grada, u njegovom najsnažnijem pul-

siranju, time i ne započinje – zavrtevši se za samom sobom i napustivši svaku

2 Treba reći da ovo ni u čemu ne isključuje nejednakost klasa, kao ni njihovu borbu, cepanje, izuzimanje i neslaganje.
To sačinjava sastavni deo nemira grada sve do njegovog sopstvenog cepanja, razbijanja i eksplozije. Pobuna
je istovemeno istina i propast grada; site [cité] populistički deo grada koji je prepušten samom sebi izložen
nestalnosti i nepostojanosti neprekidnog pokreta.

076
konačnost, prepustivši se samoj sebi. Sve se odvija kao da se izlaže samoj sebi,
kao neprekidni tok i kao obeležen pravac [fr. sens, homonim: smisao, značenje i
pravac] koji je usmeren na obnavljanje sopstvenog upućivanja na nešto drugo, a
da ne skladišti bilo kakvo značenje.

Taj nagli obrt utrke daje povoda onome što može da se označi kao kruženje:
napravićemo jedan krug po gradu. Krug upravo označava da je reč o bezin-
teresnom vraćanju, tek prostom obrtanju u prostoru u kome ćemo se prikazati
ili se prepustiti prikazivanju, kao u prostranstvu otvorenom za sva kruženja i
raspoloživa obilaženja, u dokolici koja predstavlja tek odlaganje obaveza, oper-
acijâ i značenja.

Kruženje podrazumeva besposlenost. Nije besposlen onaj koji nema šta da

radi, niti onaj koji svoju slobodu duguje nekoj renti čiji izostanak, s druge strane,
neke primorava da odriču besposlenost kako bi zarađivali za život kroz neg-otium
[pre-govaranje kao odricanje dokolice, prim.prev.], primoravajući ih na trku. Renta,
pre svega, nastaje kao gotov prihod od nekog poseda. Vlasnik zemlje može živeti
od svoje zarade i sebi u gradu otvoriti prostor slobodnog kruženja i obilaženja.
On to čini zahvaljujući gradu, međutim, upravo je vlasnik zemlje taj koji proizvodi
grad kao novi prostor koji više ne mora da bude lovište, ratno poprište niti nad-
zorni teren jednog imanja. Na taj način je i grad, takođe, u svom načelu sasvim
odvojen od teritorije i zemlje. On u potpunosti predstavlja umetničko delo, struk-
turu i pokretača svih raspoloživih sredstava onome koji kroz njega prolazi zarad
prolaženja, besciljnih i neodređenih pravila odlaženja i dolaženja. S tim u vezi, još
jednom, grad je sa-supstancijalan s razlaganjem datog značenja, s povlačenjem
podela i usmerenja, kako prostora tako i vremena, između bogova i ljudi, neba i
zemlje.

Po selu se ne kruži: samo građani mogu kružiti i šetati, seljaci odlaze na svoja
polja, do svoje stoke, ili u grad. Idu i vraćaju se, ali se ne vrte u krugu.

Kruženje koje se oko sebe vrti zadobija različita imena i vidove: označava se
kao šetanje, bazanje, lutanje, švrljanje. Izvodi se ponekad na mestima koja samo
tome i služe: „šetalištima“, mestima kojima je namena da u određeno vreme služe
za prolaženje i mimoilaženje, viđenje i pozdravljanje, primećivanje i razmenu nep-
rimetnih znakova, naznaka, nagoveštaja. Bazanje i švrljanje, međutim, izlaze iz
tih utvrđenih putanja duž kojih slobodu kruženja lukavo love sve vrste monden-
skih ili sentimentalnih manevara. I jedno i drugo klize duž besciljnih putanja,
otvorenih za kupovine i sastanke, a da ih ništa ne vezuje ni za kupovine niti za
sastanke. Sastanak se desi na stepeniku (nekog javnog prevoznog sredstva) ali i
samog grada: u njegovim lavirintima i opštoj recipročnosti odlaženja i dolaženja.

Najčešće korišćena umetnost grada jeste šetnja. Telo šetača je slobodno,

ubrzano a da i nije u trku, prolazno je i rasterećeno od ciljeva i svrha, nezain-
teresovano radoznalo, pažljivo bez napetosti, raspoloživo za susrete i prosta
ukrštanja, za neodređene znakove.

Upravo ga tako i razumeva promišljanje grada u njegovoj modernoj uza-

vrelosti – za koju još ne znamo da li preživljava, ili sebi stvara prolaz ka megap-
olisu. Dokoličar i lutalica je prolaznik s trotoara i terasa, ispred izloga, radoznalac
iz pasaža i zona u kojima izmiče čak i isprepletenost uličica izgubljenja između
stovarišta, železničkih pruga, te vrste takozvanog „nejasnog“ terena, kao i svega
onoga što najavljuje nekadašnje „predgrađe“ koje je označavalo prostor „pred-

077
gradom“ ili „izvan-grada“, to van grada gde se grad gubi, ali se gubeći, upravo i
širi, nastavlja taj oko sebe samog obavijen gubitnički pokret, koji se tu odvija i još
više obavija – stvarajući tako i te druge oblike i moći prozvane predgrađima, van
okruga nadležnosti grada izopštenim mestima prolaza na obodima, na kojima se
grad menja u neki drugi grad, postajući znakom pitanja presavijen u sebe samog,
postajući predmetom pometnje tog povratka lutajućeg smisla koji gubi pravac/
smisao svog lutanja. Šetnja se prekida.

Da bi pravac/smisao bio sprovođen i vođen, prepušten vođenju i vraćanju

unazad, da bi mogao da proistekne, u skladu s terminom koji su situacionisti
(nasleđujući nadrealističko dokoličarenje) koristili želeći da oslobode stvaralačku
mogućnost lutajućeg pravca/smisla, jednako lišenog kako užurbanog trka tako
i kruženja kojem se prepušta jedan dendi i zavodnik, potrebno je da mu grad
širom otvori svoju najsvojstveniju mogućnost, da svojoj umetnosti omogući za-
jedno i sa, ne izlažući je prinudi ali i ne napuštajući je pred čistom eksteriornošću
ravnodušnih, nagomilanih i poremećenih delova prostora koji više ne bi mogli
biti pokret već trenutni spoj koji prkosi kako brzini užurbanosti tako i dokonosti
kruženja.

Da li upravo u tom prostoru i sâm grad danas započinje s lutanjem,

pokušavajući istovremeno da se sužava u svoje stare meandre, ali i nalazeći nova
proširenja po meri megapolisa, za koga se ne zna da li se i dalje kreće, ili se za-
ustavlja u vertikalnosti, umiruje u svojim tornjevima – u sasvim drugom značenju
reči, jer su tornjevi retko okrugli – u mogućnosti pravca/smisla koji neće imati
nikakvo značenje na vidiku.

Umetnost grada je tu, neizvesna je i bez daha, nalik na iznenađenog pro-

laznika kojem je iznenada preprečen put. Smisao/pravac je tu, ne zna šta da misli
o tom neodmerenom, prostranom ćorsokaku koji se posvuda proteže i čiji obim
zadržava zanos svog porinuća, svog povraćaja, sopstvenog koraka u trci ili u
šetnji. Možda je grad – otvoren grad, lišen svake zavisnosti, oslobođen od sop-
stvene suverenosti i svog beskonačnog smisla/pravca susretanja – svoje vreme
iskoristio.

Celokupna njegova umetnost upravo i jeste tu, u susretanju koje se već

desilo, ili koje se nije desilo, koje tek što je otpočelo: kroz krzanje, u ovlašnom
dodiru u prolazu, pogledima, stavu, znacima i naznakama, u tragovima koji traju
tek jedan trenutak dovoljan za prolaženje, mimoilaženje i ne prenoseći neku moć,
u premeštanju koje ne remeti više od svakog označavanja, u neprestanom ponav-
ljanju nepoznatog koje postaje poznato, udaljenosti koja se približava, prisutnog
kretanja i slutećeg lavirinta.

Grad nas je doveo do svojih oboda, na kojima nas ostavlja sa i dalje živom
svešću o svojoj nestalnoj umetnosti kako bi s nama podelo smisao/pravac koji
nijedna umetnost ne sadrži. Preostaje nam da, makar i izvan grada, u jednom no-
vom gradu, ili drugačijem urbanom obliku, izmislimo umetnost koja će produžuti
postojeću umetnost grada.

078
 Muzička koda

Mogao sam se sećati tih jutara kada se po prvi put izlazilo u jedan grad koji
gotov nismo ni videli predhodnog dana jer smo stigli s večeri, bili smo umorni i
s neodoljivom željom da se osvežimo, trebalo je smestiti se u hotel. Gotovo uvek
se to dešavalo leti. Tada oblačimo laku odeću i izlazimo na trg koji vrvi od terasa
i kafea u kojima je moguće sesti i pojesti kroasan, čekajući da vam, ako ste u
Italiji ili Španiji, čistač izglanca obuću. Zatim sedate u otvorena kola s konjskom
zapregom i u njima prelazite preko mostova, ispred palata, kroz parkove, pored
fontana. Sve to je savršeno novo i savršeno nepoznato, u jednoj zemlji u kojoj ste
i vi sâmi neznanci, gde su vam nepoznati ne samo ljudi i prolaznici, već i zakoni,
gde vam je obećana neka vrsta opšte blagonaklonosti, jer ste stranac. U stvari,
imate taj nejasni i rasterećujući osećaj da vam se ljudi u uniformama, trgovci, ko-
nobari u kafeima, ne obraćaju na onaj usiljeni ili ljubazni način kojim se obraćuju
svojim sunarodnicima, ili na način kojim se vaši sunarodnici obraćaju vama u vašoj
sopstvenoj zemlji.
Klod Simon, Zategnuto uže

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

079
IZLAŽENJA
 GI-ERNEST DEBOR [Guy-Ernest Debord]

Uvod u kritiku urbane geografije *

U mnogim pričama, u kojima s manje ili više interesovanja učestvujemo,

jedino uzbudljivo usmerenje je u fragmentarnoj potrazi za novim načinom života.
Podrazumeva se najveća moguća sloboda u odnosu na nekoliko estetskih ili dru-
gih disciplina, čija je neprilagođenost ovim stvarima sasvim očigledna. Trebalo
bi, stoga, iscrtati neka privremena područja posmatranja i među njima uočiti
određene slučajne i predvidljive procese na ulicama.

Reč psihogeografija, koju je predložio nepismeni Kabil kako bi označio opštu

pojavu kojom se nas nekolicina bavila tokom leta 1953. godine, relativno je održiva.
Ne udaljava se mnogo od objektivne prirode koja uslovljava materijalističku pers-
pektivu života i misli. Na primer, geografija prepoznaje odlučno delovanje opštih
prirodnih sila – kao što su sastav tla ili klimatski uslovi – na ekonomske strukture
društva, i kroz njih, na moguće shvatanje sveta. Psihogeografija će nastojati da
proučava precizne zakone i specifične učinke s kojim geografski milje, svesno
planirano ili ne, neposredno deluje na afektivno ponašanje pojedinaca. Pridev
psihogeografski bi se, zadržavajući prilično zabavnu nejasnoću, mogao primeniti
na datosti ove vrste istraživanja, na učinke njihovih uticaja na ljudska osećanja,
ili čak uopštenije, na bilo koju situaciju ili bilo koje ponašanje koje bi moglo
proizilaziti iz istog načina otkrivanja.

Već dugo vremena se može reći da je pustinja monoteistička. Da li bi delovalo

nelogično, ili lišeno interesovanja, izjaviti da kvart u Parizu između trga Kontreskarp
i ulice Arbalet naginje ateizmu, zaboravu, i izgubljenosti uobičajenih rutina?

Ispravno je posedovati istorijski relativnu ideju o korisnosti. Briga o tome da

se ima na raspolaganju otvoren prostor koji omogućava brzo kretanje vojnih jedinica
i upotrebu artiljerije protiv pobunjenika, podstakla je usvajanje plana o uljepšavanju,
usvojenom u vreme Sekond-Empir [Seconde Empire]. Ali, s bilo kog drugog stanovišta
izuzev onog o zakonu i redu, Osmanov [Haussmann] Pariz je grad koji je sagradio
idiot, pun buke i besa, ništa ne označavajući. Glavni problem koji urbanizam danas
mora da reši je nesmetano kretanje ubrzano rastućeg broja motornih vozila. Nije
zabranjeno misliti da će se urbanizam budućnosti primenjivati na jednako korisne
strukture, ali koje će najviše uzimati u obzir psihogeografske mogućnosti.

Štaviše, sadašnje mnoštvo privatnih automobila je ni manje ni više nego rezul-

tat stalne propagande kroz koju kapitalistička proizvodnja ubeđuje gomile ljudi – i
ovaj slučaj je jedan od njenih najzbunjujućih uspeha – da je posedovanje automobila
upravo jedna od povlastica u našem društvu rezervisanih za njegove povlašćene
članove. (Anarhičan napredak sam sebe negira, dalje se može predosetiti prizor u
kojem uprava policije koristi snimljenu reklamu kojom poziva pariske vlasnike auto-
mobila da koriste gradski prevoz.)

* Gy-Ernest Debord, Les Lèvres nues, n° 6 septembar 1955, str. 11-15.

083
 S obzirom da smo, čak i s tako neznatnom opravdanošću, naleteli na pojam
povlastice, i s obzirom da znamo s kakvom slepom strašću tako mnogo ljudi –
koji su, međutim, tako malo povlašćeni – žele da brane svoje osrednje prednosti,
prisiljeni smo da izjavimo da svi ovi detalji čine pojam sreće – prihvaćen po-
jam među buržoazijom – koja podržava sistem oglašavanja uključujući Malroovu
[Malraux] estetiku ali i imperative Koka-Kole, i čija se kriza mora naglasiti bilo
kojim sredstvima u svakoj prilici.

Prvo od ovih sredstava je sa ciljem sistematske provokacije, nesumn-

jivo širenje mnoštva predloga koji od života prave integralnu, uzbudljivu igru
i neprekidno obezvređivanje svih uobičajenih razonoda (naravno, u meri u ko-
joj se oni iskrivljuju [détournés] u odnosu na upotrebu u stvaranju zanimljivijih
okruženja). Istina je da u ovakvom poduhvatu najteže na ove očigledno zanesene
predloge preneti dovoljnu količinu iskrenog zavođenja. Da bi se postigao ovaj
rezultat, moguće je zamisliti veštu upotrebu trenutno cenjenih sredstava komuni-
kacije. Ali osim toga, neka vrsta prodornog suzdržavanja, ili pokazivanja sa ciljem
potpunog razočarenja zaljubljenika u ova ista sredstva komunikacije, uz mali
trošak nesumnjivo podržava mučnu atmosferu izuzetno pogodnu za uvođenje
nekoliko novih ideja o zadovoljstvu.

Ova ideja – o ostvarivanju odabrane afektivne situacije koja zavisi samo

od strogog shvatanja i namerne primene određenog broja konkretnih mehaniza-
ma –inspirisala je „Psihogeografsku igru sedmice“, uprkos svemu objavljenu s
određenom dozom humora u Potlaču [Potlatch] n° 1:

Zavisno od toga šta tražite, izaberite oblast, manje ili više gusto
naseljen grad, manje ili više živahnu ulicu. Sagradite kuću. Oprem-
ite kuću. Ukrasite što više kuću i njeno okruženje. Izaberite godišnje
doba i vreme. Okupite najpodobnije ljude, s prikladnim gramofons-
kim pločama i pićima. Osvetljenje i konverzacija, naravno, moraju biti
prikladni, u skladu s vremenom ili vašim sećanjima.

Ukoliko nema greške u vašim procenama, trebali biste biti zado-

voljni rezultatom1 .

Moramo se baviti uvođenjem na tržište (čak i ako je ono u ovom trenutku ug-
lavnom intelektualno) mase želja čije obilje ne prelazi trenutne ljudske mogućnosti
delovanja na materijalni svet, već samo na staru društvenu organizaciju. Stoga i
postoji politički interes da se takve želje javno suprotstave osnovnim željama, za
koje ne bismo trebali da se iznenadimo ako ih vidimo beskrajno upropaštenim
u filmskoj industriji i psihološkim novelama kao što su one starog leša Mori-
jaka [Mauriac] 2 . („U društvu koje se zasniva na siromaštvu, najsiromašniji proiz-
vodi imaju kobnu povlasticu da ih koristi najviše ljudi,“ objasnio je Marks jadnom
Prudonu 3 .)

1 „Le jeu psychogéographique de la semaine“, Potlatch n° 1 ( jun 1954).

2 François Mauriac (1885-1970) je rimokatolički francuski autor, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1952. godine,
„za duboko nadahnuti uvid i umetnički intenzitet s kojim […] dopire do suštine ljudskog života“.
3 Karl Marx, „Beda filozofije“ (1847).

084
 Revolucionarna transformacija sveta, svih aspekata sveta, pokazaće da su
svi snovi o bogatstvu opravdani.

Nagle promene okruženja u ulici, na prostoru od nekoliko metara; očigledna

podela grada na zone različitih psihičkih atmosfera; izrazito povijeni obrisi (koji
nemaju veze s nejednakostima terena) koji moraju slediti besciljna kretanja; do-
padljiva ili odbojna priroda određenih mesta – sve to izgleda zanemareno. U sva-
kom slučaju, nikada se ne razmatra u odnosu na razloge koji bi se, u temeljnoj an-
alizi, mogli otkriti i uzeti u obzir. Ljudi su sasvim svesni da postoje sumnjivi kvar-
tovi, kao i oni koji su prihvatljivi. Ali ljudi uopšteno ubeđuju sebe da elegantne
ulice izazivaju osećaj zadovoljstva i da su siromašne ulice depresivne, i da pored
toga, i nema drugih nijansi. Zapravo, raznolikost mogućih kombinacija okruženja,
analogna razlaganju čistih hemijskih tela na beskonačan broj mešavina, povlači za
sobom u tolikoj meri izdiferencirana i složena osećanja poput onih koja izazvaju
bilo koji drugi oblik teatra. I najmanje razborito istraživanje jasno pokazuje da
se nijedna kvalitativna ili kvantitativna razlika, među uticajima različitih postavki
izgrađenih u gradu, ne može uočiti iz arhitektonske ere ili stila, a još manje iz
uslova stanovanja 4 .

Istraživanja na koja se oslanjamo u raspoređivanju elemenata urbanističke

postavke, u bliskoj vezi sa osećajima koja izazivaju, neće napredovati ukoliko se
ne koristi gola hipoteza koju iskustvo neprestano mora preispitivati, kritikovati i
samokritikovati.

Određena De Kirikova platna koja su očigledno potaknuta osećajima arhi-

tektonskog porekla, mogu zauzvrat uticati na svoju objektivnu osnovu u meri i da
je transformišu: oni sâmi teže da postanu modeli. Teskobne četvrti arkada jednog
dana bi mogle nastaviti da upotpunjuju privlačnost tog dela.

Jedva vidim dve luke u sumraku, koje je naslikao Klod Loren [Claude Lor-
rain] –u Luvru su i pokazuju granice dva najrazličitija moguća urbana okruženja
– koje se po lepoti mere s mapama metroa postavljenim po Parizu. Razume se
da govoreći o lepoti, ovde ne mislim na plastičnu lepotu – nova lepota može biti
samo lepota situacije – već u jednom i u drugom slučaju, jedino posebno dirljiv
prikaz zbira mogućnosti 5 .

Transformisana kartografija, među raznim težim sredstvima intervencije,

čini se spremnom za trenutnu eksploataciju.

Kovanje psihogeografskih mapa, i čak različite prevare kao povezivanje (s

malo opravdanosti ili čak potpuno proizvoljno) dve topografske predstave, može
doprineti osvetljavanju, ne toliko proizvoljnih, ali krajnje neposlušnih prema
uobičajenim privlačnostima, određenih nepravilnosti prirode – privlačnosti ovog
reda upisane su pod pojmom turizam, tih popularnih droga tako neprijatnih kao
što su sport ili kupovina na kredit.

4 Ovaj paragraf ponavlja stav Andre Bretona [André Breton], iz eseja „Pont-Neuf“ (1950), u kojem piše: „Koraci koji nas
godinu za godinom bez spoljnih razloga dovode na ista mesta u gradu, dokazuju u kojoj meri smo postali osetljivi
na neke njegove delove i čine se, na neki nejasan način, kao prijateljski ili neprijateljski. Kada neko šeta jednom
ulicom koja je umereno dugačka i dovoljno raznolika […] i otkriva da se između dve tačke, koje se mogu tačno
odrediti, smenjuju zone ugodnog i neudobnosti.“ Vidjeti André Breton, La Clé des champs (1953).
5 Ovaj paragraf kao i prethodni, očigledno duguje ideji koju je prvi put postavio Žil Ivain [Gilles Ivain] (pseudonim Ivana
Čeglova [Ivan Chtcheglov]) u „Šablonu za novi urbanizam“ (1953).

085
 Prijatelj mi je nedavno rekao da je putovao kroz region Harc u Njemačkoj
koristeći mapu grada Londona čija je usmeravanja slepo sledio. Ova vrsta igre je
očigledno samo osrednji početak u poređenju s potpunom konstrukcijom arhi-
tekture i urbanizma – konstrukcijom čija će moć jednog dana biti dostupna svima.
U međuvremenu, nekoliko nivoa delimičnih, manje teških produkcija se može izd-
vojiti, počinjući s prostim izmeštanjem elemenata ukrašavanja koje smo navikli da
nađemo na unapred određenim položajima.

Tako je Marijan [Marcel Mariën], u prethodnom broju ovog žurnala, predložio

okupljanje bez ikakvog reda – u trenutku kada globalni resursi prestaju da se rasi-
paju na iracionalne poduhvate koji nam se danas nameću – na jednoj pustoj ravnici
svih konjaničkih statua iz svih gradova 6 . Ovo bi prolaznicima – budućnost pripada
njima – pružilo prikaz lažne konjice, što bi čak moglo biti posvećeno sećanju na
najveće koljače u istoriji, od Tamerlana do Ridžveja7. Ponovo se tu pojavljuje jedan
od glavnih zahteva ove generacije: obrazovna vrednost.

U stvari, ništa izuzev svesti ne treba ni očekati, već da narodu u akciji dopru
do svesti uslovi života koji su im u svim domenima nametnuti, kao i praktična
sredstva za njihovo menjanje.

Jedan autor, čije sam ime u međuvremenu zaboravio zbog njegovog ne-
popravljivo nedoličnog intelektualnog ponašanja, jednom je možda napisao
„zamišljeno je ono što ima nameru da postane stvarno“ 8 . Takva tvrdnja, u svo-
joj nenamernoj ograničenosti, mogla bi poslužiti kao iskušavanje i opravdavanje
nekoliko parodičnih književnih revolucija: ono što ima nameru da ostane nest-
varno je prazno lupetanje.

Život za koji smo odgovorni, istovremeno s velikim obeshrabrujućim mo-

tivima, nailazi na beskonačno mnogo, više ili manje vulgarnih diverzija i kompen-
zacija. Svake godine ljudi koje smo voleli nestaju u nekoj jasnoj predaji sa željom
za jasnim razumevanjem dostupnih mogućnosti. Ali oni ne ojačavaju neprijateljski
kamp, koji već broji milion imbecila, i u kojem je pojedinac objektivno osuđen na
imbecilnost.
Prvi moralni nedostatak ostaje milost, u svim svojim oblicima.

Prevod: Anita Zrnić

Korektura: Dijana Glišić i Mladen Milaković

6 Marcel Mariën, „Le Pas du Commandeur“, Les Lèvres nues, n° 5 ( juin 1955).
7 Tamerlan (1336-1405), turski vladar i osvajač; smatra se jednim od najvećih vojskovođa u istoriji, vodio je svoju vojsku
na daleke ekspedicije od južne Rusije do Indije, od Centralne Azije do Turske. O njemu piše Edgar Alan Po u
ranoj pjesmi „Tamerlan“ (1827). Metju Banker Ridžvej [Matthew Bunker Ridgway] (1895-1993), američki oficir je
komandovao snagama Ujedinjenih nacija u Koreji od 1951. Godine, kasnije je bio vrhovni saveznički zapovednik
u Evropi, 1952-53.
8 André Breton, „Le révolver à cheveux blanc“ (1932).

086
 Teorija nazvana „dérive“ *

Ivain [Ivain] je 1953. godine preporučio stanovnicima svog budućeg grada da

primenjuju ono što je on nazvao CONTINUOUS DÉRIVE, uz napomenu da će „prom-
ena pejzaža iz sata u sat proizvesti potpunu dezorijentaciju“. Tri godine kasnije, De-
bor će se vratiti ovoj temi, u pokušaju da teoretski obuhvati praksu. Ovaj izuzetno
važan članak započeo je definisanjem dérive-a – kao „tehnike brzog prolaza kroz
različite sredine“ – i njegovog odnosa prema konceptu „psihogeografije“; zatim ga
je opisao kao neku vrstu dijalektičkog lutanja, u kojem je putanja subjekta određena
psihogeografskim reljefom grada, i kontrolisana je njegovim stvarnim rasporedom.
Iako priznaje da mnogo toga duguje oblasti urbane sociologije, tada u povoju u Fran-
cuskoj, Debor takođe opisuje reč dérive u odnosu na marksistički inspirisano nasto-
janje oko apsolutno istorijske (a time, i promenljive) prirode grada. Usledila je podela
prakse na dve varijante, na jednu, pre svega, posvećenu „istraživanju lokacije“ i na
drugu, posvećenu „zbunjujućim afektivnim rezultatima“ od kojih svaki ima svoj kara-
kter i ciljeve. Debor zaključuje, s napomenom koja se oslanja na Ivainov originalni
tekst, s predviđanjem da će „gradovi jednog dana biti građeni kako bi omogućili
dérive“.

U odnosu na različite vrste situacionističkih ponašanja, dérive se definiše kao

tehnika brzog prolaza kroz različita okruženja. Koncept dérive je neraskidivo pove-
zan sa svešću o psihogeografskim učincima, te afirmiše razigrano-konstruktivno
ponašanje, koje ga na svim poljima suprotstavlja klasičnim poimanjima o putovanju
i lutanju.

Kada bi se jedna ili više osoba prepustile dérive-u, one bi, tokom određenog
perioda, trebalo da se odreknu svojih poznanika, radnih mesta, oblika zabave i
ostalih uobičajenih razloga akcije i delovanja, kako bi se prepustile izazovima i
susretima na ostvarenim lokacijma. Ovde je značaj neizvesnosti manje odlučujući
faktor nego što se može pomisliti: s tačke gledišta dérive-a, postoji psihogeograf-
ski reljef gradova, sa stalnim strujama, fiksnim tačkama i vrtlozima koji veoma
otežavaju ulaske ili izlaske iz određenih zona.

Ali dérive, u svojoj celosti, istovremeno obuhvata prepuštanje i njegovu

neizbežnu protivrečnost: kontrolu psihogeografskih varijacija na osnovu znanja
i proračuna njenih verovatnoća. Što se tiče drugopomenutog, podaci koje pruža
ekologija (koliko god je apriori sužen društveni prostor koji ova nauka želi da
istražuje) mogu poslužiti kao podrška psihogeografskim stavovima.

Ekološka analiza apsolutnih ili relativnih osobina naprsnuća urbanog tkiva,

uloga mikro-klima, potpuno različite osnovne jedinice administrativnih četvrti, i
pre svega, vladajući učinci privlačenja centara, moraju biti iskorišćeni i upotpun-
jeni psihogeografskim metodama. Izvesna oblast jakih emocija dérive-a mora biti
određena u skladu sa sopstvenom logikom, kao i u skladu s njenim prema socijal-
noj morfologiji.

* Gy-Ernest Debord, „Theory of the Derivé“, ur. T. Mcdonough, The Situationists and the city, London, New York, Verso,
2009, str. 77-85.

087
 U svojoj studiji o Parizu i pariska aglomeracija, Šombar de Lov primećuje
da „urbani kvart nije određen samo geografskim i ekonomskim faktorima, nego i
predstavom koju njegovi, kao i stanovnici drugih četvrti imaju o njemu“ 1 . Kako bi
pokazao „ograničenja stvarnog Pariza u kome pojedinac živi [...] u okvirima geo-
grafskog područja čiji je poluprečnik izuzetno mali“, on u istom delu mapira sve
putanje koje u jednoj godini pređe jedna studentkinja iz Šesnaestog okruga. Ove
putanje čine bez odstupanja trougao umanjenih dimenzija i temena su mu: Škola
političkih nauka, stan mlade žene i stan njenog profesora klavira.

Za razvoj dérive-a će nesumnjivo biti od koristi dijagrami, određeni prim-

eri moderne poezije koja može da podstakne oštre afektivne reakcije – u ovom
slučaju, ogorčenost da je na taj način moguće živeti – ili čak i teorija, koju je
zastupao Berdžes [Burgess], o raspodeli društvenih delatnosti u definisane
koncentrične zone u Čikagu.

U dérive-u je uloga slučajnosti utoliko veća što su nepouzdanija psiho-

geografska opažanja. Ali delovanje slučajnosti je po svojoj prirodi konzervativno i
u novom okruženju teži da sve svede na smenjivanje ograničenog broja varijanti i
na navike. Napredak predstavlja tek napukline u jednoj od oblasti u kojima deluje
slučajnosti nastala stvaranjem novih, povoljnijih uslova za naše planove. Stoga se
može reći da su mogućnosti koje pruža dérive temeljno različite od onih koje nudi
lutanje, ali i da prve otkrivene psihogeografske privlačnosti nose rizik fiksiranja
lica, ili grupe, oko rutinske ose koja će ih neprestano privlačiti unatrag.

Nedovoljna svest o slučajnosti i o njenoj uvek reakcionarnoj upotre-

bi, osudila je na tužan neuspeh čuveno besciljno lutanje, koje je 1923. godine
započelo grupa od četvorice nadrealista, kada su krenuli da lutaju iz nasumično
izabranog grada: lutanje u otvorenim prostranstvima je očigledno depresivno
i učinak slučajnosti je tim više oskudno 2 . Nepromišljenost, međutim, čak ide i
mnogo dalje u Pjer Vendrijeovom [Pierre Vendryes] Médium-u (maj 1954. go-
dine), koji je poverovao– pošto svi ti događaji čine deo neke vrste oslobođenja
od anti-determinizma – da taj događaj može uporediti s nekim eksperimenti-
ma verovatnoće. On navodi primer slučajnog rasporeda punoglavaca u kružnom
akvarijumu i napominje: „naravno, takva populacija ne sme da se podvrgne bilo
kakvom spoljašnjem kontrolnom uticaju“. U ovom slučaju, nagrada stvarno ide
punoglavcima, koji imaju prednost da su „koliko god je to moguće, oslobođeni od
inteligencije, društvenosti i seksualnosti“, a samim tim i da su „istinski nezavisni
jedan od drugog“ 3 .

1 Videti Paul-Henry Chombart de Lauwe, Paris et l’agglomération parisienne, Paris, Edition du CNRS, 1952.
2 U maju 1923. Luj Aragon [Louis Aragon] i Andre Breton [Andre Breton] zajedno s Maksom Morizom [Max Morise]
i Rodžerom Vitrakom [Roger Vitrac] odlučili su da napuste Pariz, postavivši mapu Francuske na sto. Breton je
zatvorenih očiju nasumice spustio prst na grad Bloa. Grupa je deset dana odatle besciljno lutala Solonjom. Breton
je 1952. opisao iskustvo kao „odsustvo bilo kakvog cilja koje veoma brzo odvaja od stvarnosti, u našim koracima
stvarajući veliki broj uznemiravajućih fantazama ... U to vreme smo sasvim bili zaokupljeni istraživanjem granica
buđenja života i snova“.
3 Vendries „Surrealisme et probabilite“ Medijum: Komunikacioni nadrealisti, 3. maj 1954, str. 5. Na kraju svog
člana, Vendri navodi lutanja četiri osobe preduzete od strane Bretona i njegovih kolega 1923.godine
koje gore pominje Debor.

088
 Nasuprot ovim krajnostima, u okviru centara mogućnosti i značenja koje
predstavljaju metropole transformisane industrijom, prvenstveno urbani karakter
dérive-a bi se mogao opisati Marksovom rečenicom: „Ljudi ne mogu da vide ništa
oko sebe što nije odraz njih samih; sve im govori o njima samima. Sâm njihov
krajolik je živ“.

Dérive je moguće pokušati započeti samostalno, ali sve ukazuje da se

najbolji numerički raspored sastoji od dvoje ili troje ljudi koji su dostigli isti ste-
pen svesti, prethodnim proveravanjem utisaka ovih različitih grupa obezbeđuju
se objektivni zaključci. Poželjno je od jednog do drugog dérive-a menjati sastav
tih grupa. Čim se pređe prag od četiri ili pet učesnika, osobine dérive-a brzo
nestaju, i u svakom slučaju je nemoguće preći desetak učesnika a da se ne iza-
zove podela dérive-a u nekoliko simultanih lutanja. Ovo iskustvo je zaista bitno,
ali poteškoće koje se za njega vezuju, onemogućile su da se ovi eksperimenti do
danas organizuju u željenom obimu.

Ako se posmatra vremenski period između dva spavanja, prosečno trajanje

dérive-a je jedan dan. Vreme početka i završetka nema veze sa solarnim danom, ali
treba ipak napomenuti da su poslednji sati noći uglavnom nepodobni za dérive.

Prosečna dužina dérive-a ima samo statističku vrednost. Retko se javlja

u svom najčistijem obliku: teško je izbeći da učesnik na početku ili kraju dana
izgubi sat ili dva, na banalne radnje; konačno, umor znatno doprinosi takvom
odstupanju. Bitno je, međutim, da se dérive javlja u nekoliko namenski odabra-
nih sati, šta više, slučajno i u kratkim trenucima, ili, naprotiv, traje neprekidno
tokom nekoliko dana. Bez obzira na prekide koje nameće potreba za snom, neki
dovoljno snažni trenuci dérive-a produžavaju se na tri ili četiri dana, čak i duže.
Istina je da prilikom niza dérive-a tokom dužeg perioda, gotovo da je nemoguće
s preciznošću utvrditi trenutak kada stanje uma, svojstveno samo jednom dérive-
u, ustupa mesto onom drugom. Jedan niz dérive-a je trajao bez vidljivih prekida
oko dva meseca, što se ne može desiti ako se ne javljaju novi objektivni načini
ponašanja koji izazivaju nestanak značajnog broja onih starih.

Uticaj koji na dérive imaju vremenski uslovi, i onda kada postoji, odlučujući
je samo u slučaju duže kiše koja ga gotovo sigurno obustavlja. Ali oluje ili druge
vrste padavina na njega deluju prilično povoljno.

Prostor dérive-a može biti manje-više određen ili neodređen u zavisnosti

od toga da li se aktivnost poduzima prilikom istraživanja lokacije ili dobijanja
zbunjujućih afektivnih rezultata. Ne sme se prevideti činjenica da ova dva vida
dérive-a višestruko utiču jedan na drugi i da je nemoguće izdvojiti jedan od njih u
čistom obliku. Ali korišćenje taksija, na primer, može dovoljno jasno odrediti liniju
razdvajanja. Ako se zbog dérive-a uzme taksi, kako bismo se prevezli na precizno
odredište ili samo dvadeset minuta više prema zapadu, u pitanju je samo lična
izgubljenost. Ukoliko se namerava samo istražiti lokacija, reč je o potrazi za psi-
hogeografskim urbanizmom.

U svakom slučaju, prostorna oblast zavisi u prvom redu od mesta polaska.

Za pojednice to je mesto stanovanja, a za grupe mesto okupljanja. Vanjske granice
ovog prostora ne prelaze granice metropole i njenih predgrađa. Njegove mini-
malne mere mogu biti ograničene na mali jedinstven ambijent: jedan kvart, ili čak
i jedan blok kuća, ako to ima smisla (gdje je ekstremni slučaj celodnevni statični
dérive bez napuštanja stanice Sanlazar [Saint-Lazare).

089
 Istraživanje određene prostorne oblasti, stoga, pretpostavlja određivanje
osnova i izračunavanje pravaca prodora. Ovde na scenu dolazi i proučavanje
mapa, kako standardnih tako i ekoloških ili psihogeografskih, te njihovo ispravl-
janje i unapređenje. Da li uopšte treba reći da ovde ni u kom slučaju nije uključen
doživljaj nepoznate, nikad pre istražene četvrti? Pored toga što je nebitan, ovaj
vid problema u potpunosti je subjektivan, i ne traje dugo. Ovaj kriterijum ni-
kada nije korišćen, a i ako jeste, to je bilo samo povremeno kada se radilo o
pronalaženju psihogeografskih izlaza iz područja, i to sistematski se udaljavajući
od svih rutinskih tačaka. U tom slučaju, pojedinac se može izgubiti i u već dovolj-
no ispitanoj četvrti.

Tome nasuprot, značaj mesta istraživanja je minimalan za „moguće sas-

tanke“, u poređenju s njegovom ulogom prilikom zbunjujuće dezorijentacije. Od
subjekta se traži da sam dođe u određeno vreme na izabrano mesto. Oslobođen
je zamornih obaveza koje imaju uobičajeni sastanci, jer nikoga ne treba da čeka.
Međutim, pošto ga ovaj „mogući sastanak“ neočekivano dovodi do mesta koje
mu je manje- više poznato, on tada posmatra svoju okolinu. Može se desiti da
je isto mesto „mogućeg sastanka“ istovremeno dodeljeno nekom drugom čiji
se identitet ne može predvideti. S obzirom da subjekt do tada možda nikada
nije video drugu osobu, on će biti podstaknut da započne razgovor s različitim
prolaznicima. Možda nikoga ni ne sretne ili čak slučajno sretne osobu koja je
upriličila „mogući sastanak“. Kako god bilo, a posebno ako su mesto i vreme do-
bro izabrani, subjektovo korišćenje vremena će doživeti neočekivani preokret. On
čak može telefonski zatražiti druge „moguće sastanke“ od nekoga ko ne zna gde
ga je prvi sastanak odveo. Praktično, očigledne su beskonačne mogućnosti ove
razonode.

Dakle, neke vratolomije sumnjivog karaktera, koje sam uvek visoko cenio u
mojim krugovima – kao, na primer, ulazak noću u kuće koje se ruše, neprekidna
besciljna putovanja autostopom kroz Pariz tokom štrajka prevoznika, radi većeg
zbunjivanja, lutanja podzemnim tunelima koji su zabranjeni za publiku – nastaju
iz viših osećaja, koji upravo predstavljaju dérive.

Poduke naučene kroz dérive osnova su za izradu prvog istraživanja psi-

hogeografskih artikulacija savremenog grada. Pored spoznavanja jedinstvenih
ambijenata, njihovih osnovnih delova, kao i njihove prostorne lokalizacije, biće
zapažene i njihove glavne ose prolaza, izlazi i prepreke. Na taj način se dolazi
do osnovne hipoteze o postojanju rotirajućih psihogeografskih platformi. Pre-
meravaju se stvarne razdaljine koje razdvajaju dve oblasti grada, razdaljine koje
nemaju mnogo veze s njihovom predstavom na karti. Uz pomoć starih karata,
fotografija iz vazduha i eksperimentalnih dérive-a, mogu se sastaviti kartografije
uticaja koje su do sada nedostajale, i čija trenutna netačnost – koja je neizbežna,
jer tačnost zahteva još mnogo rada – nije ništa gora od netačnosti prvih sredn-
jevekovnih karti za navigaciju, s jedinom razlikom da više nije stvar u preciznom
fiksiranju granica kontinenata, već u prikazivanju arhitektonskih i urbanističkih
promena.

Danas različite jedinstvene atmosfere i naselja, nisu precizno obeleženi, ali

su okruženi dužim ili kraćim graničnim oblastima. Veća promena do koje derive
dovodi predstavlja stalno smanjenje ovih graničnih oblasti do trenutka kada će
potpuno nestati.

090
 U samoj arhitekturi, sklonost ka derivaciji dovodi do predloga raznih novih
lavirintskih oblika, koje promovišu savremene tehnike gradnje. Novine su u martu
1955. godine izvestile o izgradnji zgrade u Njujorku u kojoj se naziru prvi znaci
moguće derivacije unutar stana:

Stambene prostorije helikoidne kuće će imati oblik kriški torte. Uklanjanjem

pokretnih delova, one će se moći uvećavati ili smanjivati po volji. Ograničavanje
broja soba se izbegava tako što se vrši gradacija poluspratova, pa je stanar u
mogućnosti da zahteva korišćenje sledeće, više ili niže kriške. Na ovaj način tro-
soban ili četvorosoban stan se u roku šest sati može pretvoriti u apartman s dva-
naest ili više soba.

Osećaj za dérive je prirodno povezan s jednim opštijim načinom života, iako bi

ga ipak bilo nespretno pokušati izvlačiti mehaničkim putem. Neću se zadržavati
na pretečama dérive-a u književnosti i prošlosti – koje se s pravom mogu prizna-
vati ili pogrešno prisvajati – niti na specifičnom poimanju strasti koju ova ak-
tivnost podrazumeva. Poteškoće dérive-a se vezuju za slobodu. Sve nas navodi
na zaključak da će se u budućnosti desiti nepovratna transformacija ponašanja i
stanovanja koje mi danas nepoznajemo. Jednog dana, gradovi će biti izgrađeni za
dérive. Određene, već postojeće oblasti se mogu koristiti uz relativno mala doter-
ivanja. Neki već postojeći ljudi se mogu iskoristiti.

GI DEBOR I ŽAK FIJON [Jacques Fillon]

Pregled (1954)

Veliki gradovi su skloni razonodi koju mi nazivamo dérive. Dérive je tehnika bes-
ciljnog kretanja. Zavisi od uticaja koji nametne okruženje.

Sve kuće su prelepe. Arhitektura mora postati uzbudljiva. Mi nismo mogli uzeti u
obzir uzdržanije građevinske poduhvate.

Novi urbanizam je neodvojiv od (na sreću neizbežnih) ekonomskih i društvenih pre-

okreta. Možemo pretpostaviti da su revolucionarni zahtevi epohe u funkciji ideje i
da je ova epoha imala sreće. Davanje značaja formama razonode, stoga, nije šala.

Mi vas podsećamo da je u pitanju izmišljanje novih igara.

Prevod: Marija Gužvić

Korektori: Anita Zrnić i Gorana Stjepanović

091
 ŽAK DERIDA [Jacques Derrida]

Pokolenjâ jednog grada: sećanje, pretskazivanje, odgovornosti *

Uvodnik

Šta je prag, za jedan grad? Vrata, zidovi, administrativna granica, prirodni

bedem, obodi jedne carinske postaje? Da li je potrebno izgovoriti prag kako bi se
izgovorio identitet jednog grada? I kako je moguće tu figuru praga preneti iz pro-
stora u istoriju? Jedan grad se ponekad nalazi na pragu, ne samo figure praga već i
na pragu jedne nove figure, čija konfiguracija je još uvek nevidljiva jer bi sâma tre-
balo da se predoči, to jest ne bi trebalo da se prepusti zakonu drugog. Šta je zakon
drugog? Zakon drugog bi ovde mogao da bude zakon stranca, novog političkog
gospodara, ali bi isto tako mogao da bude i zakon jedne druge logike u odnosu na
onu koju ima grad, čak i ukoliko postoji neka logika svojstvena gradu, jedna druga
politička, vojna, policijska, ekonomska, turistička logika koja će prekinuti autonomni
ideal grada kako bi unakazila njegov svojstveni plan.

Iznoseći ova nevina – time, pre svega, mislim da su nestručna – nestručna i

uvodna promišljanja, na pragu ovog praga, na pragu tog uvodnog stepenika koji
Prag jeste, a što bi ime Praha i označavalo, podsetiću vas na nekoliko rečenica
pisca koji iako je bio ugledni stanovnik Praga, nije pisao na vašem kao, uostalom,
ni na mom jeziku – što već predstavlja prvi problem, vavilonski problem koji pov-
ezuje strukturu ovog grada sa istorijom, doslovno, nekad u hiperboličkoj utakmici
nekoliko različitih jezika... Čak i više jezika među kojima svi i nisu evropski: ko bi
se mogao usuditi da potvrdi da se odgovornost, zadaci i činovi sećanja koje nam
nameće jedan grad, upisuju u sadašnjosti, budućnosti i prošlosti u nemom kamenju,
pre nego u šapatima različitih idioma koji ga pohode?

U svojim Beležnicama i ostalim spisima iz zaostavštine, nesumnjivo 1922, da-

kle, nedugo po završetku rata i nakon rađanja nedavno formirane i krhke Češko-
slovačke – i dalje smo tu, i renesansa je i dalje izuzetno krhka – Kafka piše nešto što
bi moglo da bude u vezi i sa izuzetnim tekstom nazvanim Traganja jednog psa:

U našem gradu se neprestano gradi. Ne gradi se da bi se grad uvećao, i

ovakav sasvim zadovoljava naše potrebe i već dugo se njegovi obodi nisu
menjali, čak izgleda da postoji i neka bojazan oko njegovog proširivanja,
skloniji smo suzbijanju, zatrpavamo trgove i vrtove zidinama, postavljamo
nove spratove na stare kuće, a da, ustvari, te nove građevine ne oblikuju
osnovni udeo neprestane građevinske aktivnosti. Ako bismo je hteli neka-
ko privremeno izraziti, ta aktivnost se najpre sastoji u učvršćivanju onoga
što već postoji. Ne radi se samo o tome da se nekada davno u odnosu na
danas gradilo netemeljnije i da smo neprestano u prilici da ispravljamo

* Jacques Derrida, „Générations d’une ville: mémoire, prophétie, responsabilités“, Prague: Avenir d’une ville historique
capitale, Paris, Editions de l’Aube, 1998.

092
 stare greške. Nema sumnje da kod nas uvek gospodari određeni nemar –
teško je uočljiv, i nespojiv je s lakoćom duha proizašlom iz bojazni jednog
namćorastog karaktera – ali upravo u građevinarstvu on ima priliku da
se najmanje oseti. Mi, ustvari, živimo u zemlji krečnjaka i gradimo go-
tovo samo u kamenu, čak i mermer imamo na raspolaganju, tako da ono
što ljudi omaškom ispuste tokom gradnje, čvrstina i trajnost materijala
poprave. A što se tiče načina izgradnje, pošto uopšte ne postoje razlike
između različitih perioda, jer su isti zakoni na snazi tokom celokupne is-
torije i ukoliko usled propusta našeg nacionalnog karaktera oni nisu uvek
strogo poštovani, to znači da se nešto proizvodi bez promene i jednako je
važno kako za stare tako i za nove građevine.

Zatim Kafka, u vezi s „ruševinama“ i imenom jednog „hotela“ (oko toga

nastojim kako bih nagovestio pitanje turizma koje bih nešto kasnije želeo da post-
avim), predlaže dugo promišljanje čiju se celinu ne usuđujem da izložim, ali bih
želeo da se vratim na vavilonsku temu vremena grada u izgradnji koja oblikuje
argument većine Kafkinih tekstova, jednako tekstova koliko i dnevničkih beleški,
priča i parabola različitih dužina, dok figura Praga deluje kao osnovni motiv: radi
se, naime, o Znamenju grada i Kineskom zidu. U ova dva teksta, jedna od osnovnih
tema je urbanistički projekat koji pokreću pokolenjâ, hoću reći, pokolenje jednog
specifičnog staništa ljudskih pokolenja tokom otvorene, isprekidane i nesvršene
istorije: izgradnje jedne Vavilonske kule čijâ nedovršenost, uistinu, napuštenost i
odustajanje, ne ostavljaju nasleđe propasti ili ruševina jednog neuspeha, kao što
ni ne odgovaraju nekom fenomenu koji bi se mogao objasniti u skladu sa shema-
ma tekuće racionalnosti.

Prva pouka koju bismo iz toga mogli izvući, jeste da određeni način računanja
na vreme i pokolenja budućih građana možda predstavlja kategorički imperativ
svakog velikog, poštovanja vrednog i odgovornog, urbanističkog projekta: svake
građevine koja bi da uopšti, upiše u sadašnjosti urbane ili arhitektonski zasićene
strukture, koje je nemoguće preoblikovati i svesti na neku vrstu pokretne grama-
tike u stanju da se prilagodi novoj sintaksi, novim harmoničnim razvojima, novim
i neprotivrečnim integracijama s prvobitnim celinama, nasilja, nepravde i povrede,
za koju ću se potruditi da je obrazložim kao da je moralna, oštećujući dušu i telo,
celovitost kao i lično ime jednog grada. Razlikovaću nepotpunost od nedovršenosti.
Nepotpunost, a ne nedovršenost radova iz neznanja ili nesposobnosti da se obez-
bede sredstva, nezasićenost urbanog prostora koji bi trebalo da se konstituiše,
predstavljaju zlatno pravilo svakog projekta restauracije ili urbanog obnavljanja
danas. Ova nezasićenost se neće sastojati u napuštanju praznih ili divljih prostora,
već u izgradnji usklađenoj s takvim strukturama koje će se, uz istovremeno nove
funkcionalne ili estetske mogućnosti, beskonačno obogaćivati čuvajući se, temelji-
ti štiteći se, pazeći baštinu ne svodeći grad na muzej ili monumentalnu grobnicu,
što u sebi grad uvek i sadrži iako to nikada ne postaje. Poslušajmo ponovo Kafku:
„Samo u gradu možemo nešto videti. Sve što je promicalo ispred okna moga vag-
ona bilo je groblje ili je grobljem lako moglo biti, tek stvari koje se gomilaju na
leševima, dok se grad ipak razlikuje prilično živom snagom“. (Pismo Maksu Brodu
[Max Brod] 26. Juna 1922.) U dalje:

093
 Jedan naučnik je objavio knjigu, nazvavši je Kineski zid, [...] s namerom da
dokaže kako Vavilonska kula uopšte nije propala iz razloga koji se obično
pripisuju tom poduhvatu, ili da se, u najmanju ruku, ti iskonski razlozi ne
nalaze među onima koji su nam poznati.

A svima vam je poznat kraj priče Znamenje grada, i to znamenja Praga.

Tako prođe doba prvog pokolenja; i ništa se odonda ne promeni: samo

se stručnost uvećala i s njom želja za borbom. Pridodajte tome da je
drugo ili treće pokolenje steklo i taštinu da gradi kulu koja bi da dotakne
nebo, ali previše spona je u tom trenutku postojalo kako bi se odustalo
od grada. Sve što je na osnovu toga rođeno u pevanjima i legendama,
prepuno je nostalgije o proročkom danu u kome je grad trebalo da se rap-
srsne s pet udaraca džinovske pesnice. Pet udaraca koji bi nastupili jedan
za drugim. Eto, zašto grad ima pesnicu u svom znamenju.

Drugim rečima, ono što omogućuje živu zajednicu pokolenjâ, koja žive i
izgrađuju grad, trajno se rasprostiru u samoj projekciji jednog grada u nepres-
tanoj de-re-konstrukciji, jeste paradoksalno odustajanje od apsolutne kule, to-
talnog grada koji dodiruje nebo, jednako kao i prihvatanje nečega što bi jedan
logičar možda mogao naz vati aksiomom nepotpunosti. Grad predstavlja celinu
koja treba da ostane beskonačno, strukturalno nezasićena, otvorena pred sopst-
venom transformacijom, pred dodacima koji bi mogli da menjaju ili, što je manje
moguće, pomeraju pamćanje njegove baštine. Jedan grad mora da ostane otvo-
ren pred onim što zna da još uvek ne zna da će biti: potrebno je upisati, u vidu
zadatka, poštovanje ovog ne-znanja u nauku i arhitekturalne ili urbanističke
nadležnosti. Šta bi, inače, trebalo činiti izuzev primenjivati program, totalizova-
ti, zasićivati, krpiti i gušiti? I to ne preduzimajući, nadalje, bilo kak vu odgovornu
odluku? Jer odvijanje jednog programa ili ostvarivanje jednog „plana“ nikad ne
predstavljaju odgovornu odluku. Time nagoveštavam da je odgovorna odluka,
ovde u krajnjem slučaju, uvek stvar obučenih pojedinaca i tehničara, urbanista
i arhitekata, a mnogo manje stvar stručnjaka iz ekonomije, turizma, tehnika ko-
munikacije; čak i ako je njihovo nadleštvo apsolutno neophodno, ono mi izgleda
kao radikalno nedovoljno u odnosu na odluke i odgovornosti o kojima ovde
govorim. I ovi stručnjaci takođe mogu, kao građani ili gradska lica, uzeti učešća
u tak vim ne-naučnim ili ne-tehničkim odlukama (koje su takođe, i ne-političke,
ne-vojne, ne-ekonomske, ne-religiozne, ne-kulturološke, ne-turističke, a usudio
bih se čak reći rizikujući i da zaprepastim, tuđe funkcionalnostima socijalnog
stanovanja; što ne znači da se velika pažnja upravo i ne bi poklanjala tim funkci-
jama i korisnicima kako bi se oni uključili u računicu, iako konačna svrha grada,
i odluke koje ga se tiču uopšte na tome ne počivaju).

Valeri je za Pariz govorio da nas on misli i pre nego što mi njega mislimo,
čak i pre nego što uobličimo projekat u kojem ga mislimo. Ono o čemu bismo
mi danas mogli misliti, jeste mesto na kome se nalazimo. Ni manje ni više. I to
je teško. Teško je misliti mesto, jedinstvo mesta, identitet mesta jedne kon-
strukcije koja je nužno isprekidana, neujednačena ali u kojoj je – što i čini njenu
istoriju – čudan ugovor zajednice povezao, i ubuduće će povezivati, pokolenja
graditelja, koja je učinila da ih nedovršenost (priznato „neznanje“, kaže Kafka,
„da se gradi kula koja dodiruje nebo“) ne obeshrabruje već naprotiv obavezuje,
čini ih još zaduženijima, još pokornijima zadatku, više nego ikada odgovorni-

094
ma pred sudbinom grada, kao da je odustajanje od ispunjenja u poreklu za-
jednice. Misliti grad je teško iz više razloga. Teško je, jer je oduvek zaista
bilo nemoguće misliti uopštenu suštinu grada, odnosno, ono što bi se u gradu
trebalo svoditi na trenutna-bića njegovog postojanja, nekoliko predstavljanja
ili aktuelnih predstavnika ( jedan grad predstavlja pamćenje i obećanje kojâ se
nikada ne mešaju sa celovitošću onoga što je vidljivo kao predstavljivo, izgrad-
ivo, ustanovljivo, nastanjivo) i na ono što se nikada ne svodi ili ne pridružuje
specifičnoj suštini svakoga grada. Isto tako je teško, jer je oduvek bilo opasno
misliti suštinu te vrste grada koju nazivamo glavnim, koji se nikada ne svodi
ili se ne pridružuje specifičnoj suštini svakog glavnog grada. Pitanje: „šta je
jedan grad?“ i šta predstavlja glavni grad?“ tim više danas zadobija, čini mi se,
melanoholičan ili eshatološki izraz i podrazumeva hipotezu koja usmerava ove
skromne naznake. Grad, metropola, polis, cité, već više nisu snažne i jedinstvene
jedinice, topološke jedinice nastanjivosti, delovanja, komunikacije, strategije,
trgovine, jednom rečju, društvenosti i ljudske politike, jedne politike koja bi
trebalo da promeni ime od onoga trenutka kada cité kao polis ili akropolis više
ne odgovaraju meri res publica-e. Međutim, ako je „post-city-age“ i započeo, ne
znači da bismo mi trebali da zaboravimo grad.

To mesto koje nosi lično ime i koje mi trenutno nastanjujemo, ali i kao mes-
to koje bismo danas trebali da projektujemo kao buduće mesto i kao budućnost
koja je, naprotiv, određena suštinom svoga pamćenja, to mesto je obogaćeno
izuzetno slojevitom istorijom u svojim zidovima, svojim spomenicima i ulicama,
istorijom koja će se, pritom, tek desiti, jer mi se propitujemo o onome što je
potrebno činiti s mestom koje nastanjujemo, ukoliko ga najstanjujemo na neki
drugačiji način nego što nastanjujemo kuću, muzej, arhitekturu nadgrobnih
spomenika, znamenje, hram, crk vu, fabriku, komunikaciono-telefonski centar,
železnički i vazdušni čvor, kulturno-zabavni ili turistički centar. Sve nabrojano
Prag sadrži, ali ono što imenuje se ni u kom slučaju ne može svesti na bilo koji
njegov deo. Ako smo u njemu nastanjeni, to nije kao da nastanjujemo jedno
stanište, kuću, stan, hotel.

Postoji jedan grad. Mi smo u njemu. Živimo u njemu, kroz njega prolazi-
mo. I dan danas, u pravnom smislu, radi se o glavnom gradu. Taj grad nosi lično
ime koje svi znaju i oko koga nema pravnih oporicanja. Radi se o Praha, Pragu za
jednog Francuza [ili Srbina, prim. prev.]. Mogli bismo pokrenuti pravno pitanje i
jednog dana osporavati njegov identitet političke, nacionalne ili internacionalne
(na primer, Češko-Slovačke) ili kulturne (na primer, evropske ili centralno-ev-
ropske) prestonice. Ali oko činjenice da se radi o gradu koji nosi ime Prag, niko
ne može izneti i najmanji prihvatljivi prigovor. Taj grad je poput pravne osobe
ili poput lika iz nekog romana, persona-e neke pozorišne, dramske, tragične,
komične fikcije, sa svime onim što persona može označavati od maske iza koje
identitet glumca ili ličnog subjekta ostaje skriveno kao na dan bala pod mas-
kama, praznika ili dešavanja, doslovno, revolucionarnih dešavanja. Koji je to
identifikujući subjekat, identičan sa samim sobom tokom celokupne ispreki-
dane istorije, koja prožima razdoblja gotske i barokne arhitekture, uništenja
getoa, uspostavljanja Čehoslovačke, nemačkog, zatim sovjetskog protektorata,
Praškog proleća, zatim, normalizacije i poslednje revolucije koja je u toku?

Da li se radi o istom gradu koji se odaziva na to ime? Da li se istom gradu

obraćamo? Kako se obraćati jednom gradu? Kako odgovoriti jednom gradu?

Radi se o pitanju na odgovor i na odgovornost u vezi s jednim gradom,

095
koje bih želeo da skiciram. Mi se i jesmo ovde sastali zato što svi osećamo, na
različiti, nejasan i nesumnjivo raznorodan način, i u raznim stepenovima promen-
jive snage, odgovornost u odnosu na Prag: pred nekim, pred necim drugim što
odgovara na ime Prag. Odgovornost znači obaveze ali isto tako i prava.

S kojim pravom bismo mi imali te odgovornosti? I ko smo to mi? Da li

smo građani Praga? To bi bila jedna stvar. Da li smo Česi, odnosno, pripadnici ili
potomci jedne nacije i teritorije? To bi bila druga stvar. Da li kao Čeho-Slovaci,
građani jedne države kojoj ponovo preti otcepljenje? I to bi bila druga stvar –
poznato vam je da ove razlike danas nisu nimalo apstraktne. Kao centralni Evro-
pljani i kao bivša Austro-Ugarska? Ponovo, jedna druga stvar. Kao Jevreji i nos-
ioci sećanja na geto koji je uništen u izuzetno složenim uslovima? Još jednom bi
to bila druga stvar. Kao Nemci, zar nemački jezik ovde nije bio jedan od mnogih
drugih jezika? Opet, druga stvar. Kao Evropljani? Ponovo, jedna druga stvar. Ko
je za šta odgovoran, i na kom jeziku? Nastojim još jednom oko te vavilonske
figure jer u vreme utemeljenja njegove izgradnje i u suštinskim talozima nje-
gove arhitekturalne strukture, grad Prag nije bio vezan za jednu i istu državu,
i konkurencije koje su obeležile njegovo utvrđivanje, usudio bih se reći koje su
bile sa-potpisnice njegove istorije, bile su mnogostruke, nacionalne, lingvističke
i religijske. Izgleda da je uistinu o Pragu govorio Kafka u svom Znamenju grada,
kada na samom početku svoje parabole izgovara iz vesnu hiperbolu, određeno
preterivanje, i to preterivanje je, između ostalog, preterivanje tumača. Kao i
danas, i tada ih je bilo previše: „Previše je bilo reda; previše je bilo signalnih
stubova, tumača, radničkih stanova i mrežâ puteva; izgledalo je da su vekovi
pred nama dovoljni kako bi se radilo u skladu sa zamisli [...] Tak ve zamisli su
paralizovale snage i, više nego o kuli, brinuli smo o tome da izgradimo radnički
grad. Svaka nacija je želela najlepši k var t, rađale su se svađe koje su završavale
u kr vi“.

Ova preterivanja, ta mnoštva idiomâ, tumača i nacija, ti neprestani ratovi,

dopuštaju da se pomisli kako je suština grada negde drugde, ili, tačnije, da je
suština grada drugačija od kule. Odustajući od uspravne glavne kule, najviše
ambicije o jedinstvenoj kuli, glavnoj erekciji koja dodiruje nebo, tokom neko-
liko pokolenjâ je nastala zajednica u sâmom odricanju i donesena je odluka
o očuvanju grada upravo na mestu na kome je kula postala nemoguća. I ova
odgovorna odluka se donosi u ime budućnosti. Odustaje se od totalitarnog
projekta kule, obrušava se ideja o kuli u trenutku kada se stiče svest o onome
do čega nam je stalo, do otvorenosti obećanja, dakle, do budućnosti. Katastrofa
jednog gradskog plana se sastoji u želji da se svi problemi iscrpno reše za vreme
samo jednog pokolenja i da se budućim pokolenjimâ ne pruže vreme i prostor,
ne ostavi bilo šta u zaostavštini, upravo zato što „znalci“, arhitekte i urbanisti,
unapred veruju da znaju šta će sutra biti, i svoje tehno-naučne programacije
stoga supstituišu za eticko-političku odgovornost. Čini mi se da upravo to Kafka
sugeriše u Znamenjima grada kada objašnjava kako je trebalo odustati, što je
i bilo dobro, od totalizacije i svesti o budućnosti u vremenu jednog pokolenja
koje će zadržati apsolutno znanje o projektu – i o imenu, jer, kao što znate,
da bi „upisalo ime“, Šemovo pleme u Svetim spisima projektuje konstrukciju
Vavilonske kule i Bog istovremeno dekonstruiše njihovo utvrđenje izgovarajući
ime Vavilon: „zbrka“. Kafka: „Eto kako se rasuđivalo: suština poduhvata je u za-
misli da se sagradi kula koja dodiruje nebo. Sve ostalo je, nakon toga, nevažno.
Shvaćena u svojoj veličini, ta zamisao više ne može nestati: koliko budu postojali
ljudi toliko će postojati i želja, žarka želja da se dovrši izgradnja kule. Dakle, u
tom smislu, budućnost nikoga ne bi trebalo da brine; naprotiv, ljudska nauka

096
se proširuje, arhitektura napreduje i tek će napredovati, poduhvat koji u našem
dobu zahteva jednu godinu rada, možda će, za jedan vek, biti moguće dovršiti
u šest meseci, i to bolje, trajnije. Zašto bi, onda, danas trebalo da postavimo
granicu svojih moći? To može da ima smisla samo ukoliko bismo mogli da se
nadamo da sagradimo kulu u vreme jednog pokolenja.

Ne treba s tim računati. Mnogo je bilo logičnije zamisliti, sasvim suprotno,

da sledeće pokolenje, s mnogo potpunijim znanjima, proceni kao loš, već dovršen
posao, sruši delo predhodnika, i ponovo započne sve na svoj račun.

„Takve zamisli su paralizovale snage i, više nego o kuli, brinuli smo o tome
da izgradimo radnički grad. Svaka nacija je želela najlepši kvart, rađale su se
svađe koje su završavale u krvi“.

„Te bitke više nisu prestajale; obezbeđivale su šefovima novi argument

kako bi dokazivali da, u nedostatku sloge, kula može biti građena veoma sporo i
čak, što bi i bilo najbolje, tek kada se sklopi mir. Ali nije se baš sve vreme koristilo
na borbe; između dva rata se radilo na ulepšavanju grada, što je nanovo izazivalo
ljubomore iz kojih su se rađale nove bitke. Tako prođe doba prvog pokolenja; i
ništa se odonda ne promeni: samo se stručnost uvećala i s njom želja za borbom.
Pridodajte tome da je drugo ili treće pokolenje steklo i taštinu da gradi kulu koja
bi da dotakne nebo, ali previše spona je u tom trenutku postojalo kako bi se odu-
stalo od grada“.

Pred kim, pred kojim pamćenjem i pred kojom budućnošću, pred kojim
pokolenjem, i kakvim pokolenjem se postaje odgovornim onda kada se preuzima
odgovornost jednog grada?

Moja hipoteza jeste da nas odgovor na to pitanje obavezuje da malo pomer-

imo i sâm koncept odgovornosti. Svaki projekat koji se tiče sudbine jednog grada,
to jest onoga što vezuje njegovo pamćenje s njegovom sadašnjošću i njegovom
prošlošću, iz suštinskih razloga premašuje i mogućnost ostvarenja i dimenziju
jednog pokolenja, doslovno, premašuje nacionalnost i jedan jezik. Vreme podra-
zumeva obećanje koje obavezuje više od jednog pokolenja, te dakle, i više od
jedne politike, više od politike, u jednom trajanju čija se raznorodnost, doslovno,
isprekidanost i ne-totalizacija moraju prihvatiti kao zakon. Istorija grada Praga je
pravi primer u tom pogledu, sa svojim prekidima, svojim gotsko-baroknim strati-
fikacijama, italijanskim, francuskim, keltskim, germanskim uticajima, s dugim pe-
riodima sukoba i vremenima primirja, sa uništenjem getoa i svega što je, od XVIII
veka, ostalo nepokretno ili se izbrisalo pred bečkom prestonicom.

Ne prepuštajući se drevnoj figuri duše i duha jednog grada – makar se radi-

lo i o prestonici, jer lako bismo mogli zamisliti da pošto zauzima čeono ili glavno
mesto (caput, capitis) grad ima osobni identitet – moramo se pitati koju nam to
odgovornost grad propisuje. Moramo se pitati zašto grad istinski ne preuzima
odgovornost izuzev u meri u kojoj ta odgovornost postaje kontradiktorna, dakle,
očigledno nemoguća da se sprovede: upravo tada nas odgovornost poziva ne od-
luku ili na niz odluka, znači, na istovremeno trajnu i isprekidanu istoriju odsečnih
odluka. Na moral i na politiku grada. Odgovornost ne počiva samo u činjenici da
jedan grad, uvek stariji od nas, završen, smrtan i ugrožen u samoj srži svoga tela,
predstavlja oslabljeno nasleđe o kome se brinemo i koje nas nemo određuje u
skladu sa zakonom već strukturisanog prostora, u skladu spropisima, uputama
ali i zabranama. Ona, pre svega, počiva (a upravo po tome i jeste odgovornost,

097
jer se poziva na odluke koje bilo kakvo „znanje“, arhitektonska ili urbanistička
„stručnost“, ma koliko bili neophodni, ne jamče) na neporecivoj činjenici da je
to nasleđe predato naslednicima kao kontradiktorna naredba: ja sam jedan, ali
predstavljam tek prag sebe-samoga, čuvajte me, štitite me, štitite, dakle, poredak
koji vam dajem, slušajte moj zakon, koji je jedan, ali me stoga i izgrađujte, de-re-
konstruišite me, vi predstavljate prag, uvećajte me, transformišite me, umnožite
me, nemojte me ostaviti netaknutim, usudite se da me dekonstruišete. Ukoliko
me ostavite netaknutim, i kao jednim, izgubićete me. Potrebno je čuvati me i
vršiti prekršaj u meni, sačuvati me i transfigurisati me, transformisati me da bi
me sačuvali, potrebno je voleti me i silovati me, ali samo na jedan određeni način
i to ne bilo kako. Potrebno je potvrditi me kao što ja potvrđujem, i stoga izmisliti
nemoguće koje se sastoji u poštovanju mog prošlog tela, izgovoriti moju starost
ali mi isto tako, iz poštovanja, dati dovoljno života kako se ne bih poistovetio s
konzervatorom arhiva, bibliotekom litografskih legendi, muzejem, hramom, ku-
lom, administrativnim ili političkim centrom moći, parlamentarnim bedemom,
hotelom, berzom, investicionim telom, zelezničkim ili informatičkim čvorem, in-
formatizovanim trgovinskim centrom, pa čak ni s radno i proizvodno naseljenom
košnicom. Sve to ja u sebi podrazumevam, u mom velikom telu koje se premešta,
ali vi ne biste trebali da me svedete na bilo koju od tih stvari jer sam ja i prag
jedne sasvim druge stvari koju nikad nisam ni predstavljao, jedan grad nikada
neće biti tek samo ovo.

Govor koji pozamljujem gradu Pragu, koji će reći „ja vam se s mog praga
obraćam“, pomalo podseća na neku vrstu samo-referentne negativne teologije:
„Ništa vi o meni ne možete reći niti sa mnom učiniti, grad nema predikata, nikak-
va predikacija meni ne odgovara; i dalje sam vam nedostupan i transcedentan, iz
toga i proizilazi, sa mnom u vezi, vaša beskonačna obaveza. Uostalom, postavljam
vam izazov da izvedete urbanistički zakon ili arhitektonsku krilaticu o ovoj želji
koju izgovaram, ili o ovoj provokaciji koju vam upućujem“.

Da li jedan grad govori?, upitaćete me. Maločas sam napomenuo da nam

diktira kontradiktorne naredbe koje će tim više biti autoritarne ukoliko se budu
širile u tišini. Izvesno je. Ali, ova tišina je takođe trenutak govora, i ponekad je
čak mnogo rečitija te nas obavezuje da je prevodimo. Potrebni su tumači, veliki
broj „tumača“, govorio je Kafka na početku Znamenja grada, štaviše, nekada ih
je bilo i previše. Upravo se kafka žalio, pišući: „Govor predstavlja zvučni dah
domovine. Ali... ja sam veliki asmatičar, je ne znam ni češki niti hebrejski“ 1 . Da bi
se pronašao smisao ovog pitanja, dovoljno je promisliti o onome šta vezuje jedan
grad s jednim jezikom. Ta veza je sve drugo izuzev slučajnosti i površnosti. Zi-
dine Praga ne govore ni nemački niti slovački, ni „Küchelbömisch“, nemačko-češki
dijalekt, niti Mauscheldeutsch, nemačko-jidiš dijalekt, čak i ako preklapanja ovih
jezika uporno odjekuju gradom potražujući neke povlastice time postavljajući
pitanje o hegemoniji oko koje bi jedan Francuz, na primer, na čisto hipotetički
način možda mogao imati želju i da se odupire u trenutku kada vas grad ulaže u
nove projekcije, ulaže se i uložen je u njih. Konkurencija o kojoj govorim, danas je
razarajuća i nije samo političko-ekonomska, ali ne može a da se ne tiče sudbine
sâmoga grada. Upravo da bih podsetio na ozbiljnost ovog vavilonskog problema,
ja propitujem i dalje Kafkine tekstove. Bilo da se radi o Znamenju grada, Kines-
kom zidu ili Beležnicama i ostalim spisima iz zaostavštine, ovi tekstovi govore

1 Gustav Janouh, Conversation avec Kafka, navedeno u A. Vilani, „Kafka et Prague“, Critique, 483-4, avgust-septembar,
1987.
2 Ibid.

098
na nemačkom, na nemačkom jeziku koji u sebi čuva sećanje na devetnaestove-
kovno uništenje praškog geta, pod izgovorom, sa svih strana, naizgled nužnog i
poželjnog uvođenja sistema odvodnih voda: „U nama nastavljaju da žive mračni
ćoškovi, tajnoviti prolazi, lažni prozori, prljava dvorišta, bučne krčme i restorani
koji su najpre služili kao javne kuće. Krećemo se širokim ulicama novih četvrti.
Ali naši koraci i naši pogledi su oklevajući. U dubini duše drhtimo kao što smo
drhtali prolazeći kroz dobre stare bedne uličice. Naše srce još uvek nije postalo
svesno tih kanalizacionih poduhvata. Stari jevrejski, zagađeni grad koji nosimo u
sebi, mnogo je stvarniji od novog higijenskog grada koji nas okružuje“ 2 . Preostaje
utisak da ovi tekstovi i dalje nastoje da govore o gradu koji se zove Vavilon, a iza
koga prepoznajemo Prag.

Ova dvostruka prepreka je još više nego ikada osetljivija u telu Praga danas.
Opterećena svim savremnim aporijama glavnog grada – šta bismo pa i mogli naz-
vati „svešću glavnoga grada“ u nacionalnim državama Evrope danas (glavni nacio-
nalni grad Boemije? neizvesni glavni grad jedne Češko-Slovačke?) – ova dvostru-
ka veza određuje, s jedne strane, konzervaciju, restauraciju, očuvanje netaknute
baštine, koja je i sama heterogena u svojoj stratifikaciji (u gotičkom ustanovljavanju
„Male Strane“, u Hradčany i Starom Gradu, zatim izuzetnom baroknom uticaju), i,
s druge, u ne-konzerviranju i ne-restauriranju isključivo iz restauratorskih pobuda.
Ograničiti se na imperativ restauracije, koliko god on bio životan i neophodan,
predstavlja oneobičavanje suštine jednog grada i njegovo poistovećivanje s nekim
muzejem ili hramom, sa umetničkim sećanjem ili religioznim osećajem – koje jedan
grad svakako podrazumeva ali se na njih i ne svodi. Istorijsko pamćenje ne bi tre-
balo da bude pamćenje jedne crkve (nepokretnog hrama, mesta kulta na kome se
ne živi i ne kreće, i koje bi moglo i pre nekog muzeja štititi neka dela), niti pamćenje
mrtvih arhiva, grobnice ili kamene dokumentacije.

Nakon što sam, iz ljubavi prema Pragu, tako dugo ostao na pragu praga, želeo bih
da vam na veoma shematizovan način predložim nekoliko „praktičnih“ hipoteza
koje će iscrtati dobar deo zaključaka koje sam se usudio da nagovestim.

1. Šta danas znači „kraj grada“, post-city-age, i koja bi se praktična pouka iz

toga mogla izvući.

2. Koji su paradoksi glavnog (nacionalnog i evropskog) grada i glavnog centra

(tržišne ekonomije, privatnog i javnog poduzetništva) – danas.

3. Kako definisati ono što bih nazvao imperativima „presađivanja“ i „transpar-

entnosti“ budućih urbanističkih projekata – naročito u slučaju Praga? Kako
definisati povoljnosti koje, u tom smislu, nudi transformacija tehnologije
transporta i telekomunikacija – što je u bliskoj vezi i sa onim što nazivam
svrhom grada ili „centrom urbane skoncentrisanosti“. Pitanja stakla i kame-
na, novih materijala, staklenih vlakana, itd.

4. Koje su političko-ekonomske posledice evropske budućnosti u vezi sa

urbanističkim projektima; pitanjima gostoprimstva, investicija i konkurencija.

5. Da li postoji „dobar“ način da se odupremo turizmu? Koja je to „dobra

računica“, isplativost i razlika između turizma i gostoprimstva.

6. Podela (ograničene, i u skladu s nekim pravilima utvrđene) odgovornosti

sa onima koji bi, pošto nisu praški građani, ili ne govore češki kao maternji

099
 jezik, mogli poželeti, doslovno, mogli zahtevati pravo da budu pridruženi
(ciljano i svrhovito) transfiguraciji Praga. Tu najpre mislim na građane koji
nisu Česi a pripadaju Češkoj državi, ali isto tako mislim i na sve Evropljane.
Koji su danas, uopšte, obodi Evrope?

7. Ako se, manje nego ikada do sada, ono što nazivamo gradom podiže ne
samo u kamenu, već jednako i u staklu, vitražima, vlaknima, telekomuni-
kacionim kablovima, električnim i zvučnim mrežama, nužno je misliti grad
poklanjajući pažnju i osnovnim, iako obnovljenim, sredstvima reči, pisma i
muzike.

8. Veliko pitanje grada i „društvenog foruma“, uopšte, svakako je demokrati-

ja koja treba da se desi. Ne postoji demokratija koja je već prisutna i ost-
varena: svako promišljanje o budućnosti ili svrsi (u dvostrukom značenju te
reči, svrhe i kraja) polisa, trebalo bi da se na osnovu ove činjenice rukovodi
i upravlja.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

100
 MARTIN HAJDEGER [Martin Heidegger]

Stvaralački predeo *

Zašto ostajemo u provinciji? 1

Na strmoj padini široke gorske doline južnog Švarcvalda, na visini od oko

1150 metara, nalazi se jedna mala skijaška brvnara. U tlocrtu zaprema 6 puta 7
metara. Oniži krov pokriva tri prostorije: kuhinju u kojoj se i obitava, spavaonicu
i jedan studijski sobičak. Razbacani po uskom dnu doline i isto tako strmoj su-
protnoj padini leže široko položena seljačka gazdinstva s velikim natkriljujućim
krovom. Povrh svega zjapi jasno sunčano nebo u čijoj se blještećoj prostranosti
dva jastreba uzvrću u širokim krugovima.

To je moj radni svet – viđen posmatračkim očima gosta i onog koji traži
letnje osveženje. Ja sâm zapravo nikada ne posmatram predeo. Zapažam samo
njegovu časovitu, dnevno-noćnu promenu u velikim ciklusima godišnjih doba.
Težina i čvrstina njihovog prastarog stenja, polagani rast jela, svetleći a ipak
skromni raskoš cvetućih livada, žuborenje planinskog potoka u dubokoj jesen-
joj noći, stroga jednostavnost duboko zavejanih površina, sve se to tamo gore
pomera, navire i promiče kroz svakodnevno opstojanje. A opet ne u htenim tre-
nucima nekakvog uživalačkog utonuća i veštačkog uživljavanja, već samo kada
vlastito tubivstvovanje stoji u svom radu. Rad tek otvara prostor za ovu planinsku
zbiljnost. Tok rada ostaje uronjen u dešavanje predela.

Kada u dobokoj zimskoj noći divlja mećava svojim udarima besni oko
brvnare i sve zastire i prekriva, tada dolazi pravo vreme za filozofiju. Njeno propi-
tivanje tada mora postati jednostavno i suštinsko. Razrada svake misli ne može a
da ne bude tvrda i oštra. Muka jezičkog iskivanja nalikuje otporu jela zahvaćenih
naletom oluje.

Filozofski rad se ne odvija kao nastrano zanimanje nekog osobenjaka. On

spada tamo gde i rad seljaka. Kada mladi seljanin uz padinu vuče teške rogovske
saonice, a zatim ih pretovarene bukovim trupcima, opasnim nagibom spušta ka
svom domu, kada pastir u laganom i zamišljenom koraku svoju stoku goni uz
padinu, kada seljak u svojoj izbi vešto iseca nebrojene daščice za svoj krov, onda
moj rad jeste od iste te vrste. U tome se i koreni neposredna sapripadnost sa sel-
jacima.

Varošanin misli da ide „među narod“ čim se s nekim seljaninom upusti u dug
razgovor. Kada odmarajući se od napornog rada uveče sednem sa seljanima na
banak uz peć ili za sto u kutku sa ikonama, tada mi najčešće uopšte ne govorimo.
Ćuteći pušimo naše lule. Povremeno možda padne poneka reč, da su drvarski po-

* Guido Schneeberger, Nachlese zu Heidegger, Bern, Samizdat, 1962, str. 216-218.

1 Prvi put objavljeno u Der Allemanne, Kampfblatt der Nationalsozialisten Oberbadens, (Nedeljni kulturni prilog), 7.mart
1934. godine.

101
slovi u šumi pri kraju, da je prošle noći kuna upala u živinarnik, da će se ujutru
jedna krava verovatno oteliti, da je seljanina Oehmija pogodila kap, da će se
vreme ubrzo „okrenuti“. Unutrašnja pripadnost moga rada Švarcvaldu i njegovim
ljudima proizlazi iz stoletne, ničim zamenljive alemansko-švapske sraslosti uz tlo.

Varošanin biva „pobuđen“ takozvanim boravkom na selu najviše jednom.

Moj celokupni rad je, međutim, nošen i vođen svetom ovih gora i njihovih seljana.
Rad u brvnari se povremeno prekida na duže vreme zbog diskusija, putovanja
na predavanja, razgovora i nastavne delatnosti ovde dole. No, čim se ponovo
uspnem na padinu, već u prvim satima boravka u brvnari navrće mi već čitav onaj
svet ranijih pitanja i to baš u onom obliku u kome sam ih pre silaska ostavio.
Naprosto bivam prenesen u vlastiti zamah rada i više u osnovi ne vladam nje-
govim skrivenim zakonom. Varošani se često čude dugoj jednolikoj usamljenosti
među seljanima i bregovima. No to nije usamljenost već samovanje. U velikim
gradovima čovek dakako može biti toliko usamljen kao jedva gde drugde. Ali on
tamo nikada ne može biti sam. Jer samovanje ima prasvojstvenu moć da ono
ne upojedinjava, već da čitavo opstojanje odbacuje u široku blizinu suštine svih
stvari 2 .

Tamo napolju čovek u mahu može preko novina i časopisa da postane „sla-
van“. To je još uvek najsigurniji put na kome se najvlastitije htenje ruši u pogrešno
tumačenje i temeljno i brzo pada u zaborav.

Nasuprot tome seljačko sećanje ima svoju prostu, sigurnu i nepopustljivu

vernost. Nedavno je tamo gore došla jedna stara seljanka da umre. Ona je sa mnom
često i rado razgovarala i raspredala stare seoske priče. U svom jako slikovitom
jeziku ona je još sačuvala mnoge stare reči i poučne izreke, koje su današnjoj seos-
koj mladeži već nerazumljive i stoga nestaju iz živog govornog jezika. Još tokom
prošle godine, dok sam nedeljama sam živeo u brvnari, ova seljanka sa svoje 83
godine se počešće uspinjala kosinom k meni. Htela je, kako je govorila, da vidi da li
sam još tu ili me je „Neko“ omaškom možda ukrao. Noć u kojoj je umrla provela je u
razgovoru sa svojim srodnicima. Još sat i po pre kraja naložila je da se prenese poz-
drav „gospodinu profesoru“. – Takvo sećanje vredi neuporedivo više od najveštije
„reportaže“ nekog svetskog lista o mojoj tobožnjoj filozofiji.

Gradski svet je u opasnosti da podlegne jednom razarajućem pogrešnom

uverenju. Čini se, naime, da se oko sveta seljaka i njegovog opstanka često brine
jedna vrlo glasna i vrlo preduzetna i vrlo dopadljiva nametljivost. Ali upravo tako
se poriče ono što je sada jedino neophodno: održati distancu prema seljačkom
tubivstvovanju, prepustiti ga više nego ikada ranije njegovom vlastitom zakonu;
ruke sebi – da se ono ne bi izobličilo u neiskrenom ćeretanju literata o onom nar-
odnosnom i o ukorenjenosti u tlo. Seljak ne potrebuje i uopšte neće ovu varošku
predusretljivost. Ono što on potrebuje i hoće, jeste plaho ophođenje prema svojoj
vlastitoj suštini i njenoj samostojnosti. Međutim, mnogi od gradskih potomaka i
izraštaja – ne najposle skijaši – ponašaju se na selu ili na seoskom imanju tako kao
da se „zabavljaju“ u svojim velikovaroškim palatama zadovoljstva. Takvo ponašanje
na jednoj večeri razara više nego što decenijama dugo naučno podučavanje o nar-
odnosnom i izučavanju naroda ikada može pospešiti.

Ostavimo se svakog nakačinjanja odozgo i lažnog narodničarenja – naučimo

da tamo gore ozbiljno uzmemo ono prosto, tvrdo tubivstvovanje. Tek tada će nam
ono ponovo govoriti.

102
 Nedavno sam dobio drugi poziv za prelazak na Berlinski univerzitet.
U takvoj prilici povlačim se iz grada u brvnaru. Slušam šta mi kazuju brego-
vi, šume i seoska imanja. Pri tom dolazim k mom starom prijatelju, jednom
sedamdesetpetogodišnjem seljaku. On je u novinama čitao o pozivu za Berlin.
Šta će on reći? Polako on upire siguran pogled svojih blistavih očiju u mene, te
strogo zatvorenih ustiju na moje rame polaže svoju vernu i pažljivu ruku i - jedva
primetno - klima odrečno glavom. To znači neumoljivo ne!

Prevod: Slobodan Žunjić

103
 ANRI LEFEVR [Henri Lefebvre]

Pravo na grad *

Prilično je neobično da pravo na prirodu (na selo i na „čistu prirodu“), od

pre nekoliko godina, ulazi u društvenu praksu kao sklonost prema dokolici. Postali
smo ga svesni posredstvom banalnih napada protiv buke, umora, „skoncentri-
sanog“ sveta gradova (a da grad trune ili se raspršuje). Neobičan put, rekli bismo:
priroda zadobija vrednost robe za razmenu; kupuje se i prodaje. Komercijalne, in-
dustrijalizovane i institucionalno organizovane dokolice uništavaju tu „prirodnost“
kojom se bavimo toliko da bismo njome trgovali. „Priroda“, ili ono što pretenduje
da nju predstavlja, što pod tim imenom postoji, postaje getom dokolice, mestom
odvojenim od zadovoljstva, u koju se povlači „kreativnost“. Oni urbani prenose
urbano sa sobom, makar im urbanost i ne pripadala! Selo je kolonizovano njima
izgubilo kvalitete, svojstva i draž seoskog života. Ovi urbani pustoše selo; urbani-
zovano selo se suprotstavlja razvlaštenoj ruralnosti, ekstremnom slučaju velike
bede svojih stanovnika i njihovog boravišta. Ne uništavaju li pravo na prirodu i
pravo na selo sebe same?

Pred tim pravom ili pseudo-pravom, pravo na grad se navešćuje kao poziv,
kao zahtev. To pravo se polako troši iznenađujućim zastranjenjima – nostalgije, tur-
izma, povratka u središte starinskog grada, prizivanja postojećih, ili novoizrađenih
središta. Zahtev za prirodom, želja da se u njoj uživa, odvraća nas od prava na
grad. Ovaj se poslednji zahtev neizravno izriče kao sklonost bega od istrošenog
i neobnovljenog grada, od urbanog života otuđenog od njegova pređašnjeg „is-
tinskog“ postojanja. Potreba i „pravo“ na prirodu, suprotstavlja se pravu na grad,
a da ga nije uspeo mimoići. (To ne znači da ne treba sačuvati ogromne „prirodne“
površine pred množenjem razbijenih gradova).

Pravo na grad se ne može shvatiti kao obično pravo na posetu, ili na povratak
u starinske gradove. Ono se može formulisati samo kao pravo na urbani život –
transformisan i obnovljen. Nije toliko važno što urbano tkivo obuhvata selo i ono
što je preživelo od seoskog života, samo ako ono „urbano“, mesto susreta, prvobi-
tnost upotrebne vrednosti, upisivanje vremena u prostor unapređenog na najvišu
ravan od svih dobara, nalazi svoju morfološku osnovu, svoje praktično-osetilno
ostvarenje. To pretpostavlja integralnu teoriju grada i urbanog društva, rabeći iz-
vore iz nauke i umetnosti. Samo radnička klasa može postati društvenim faktorom,
nosiocem ili podrškom tog ostvarenja. Tu još uvek, kao i pre sto godina, ta klasa
svojom egzistencijom odbija i osporava strategiju vodeće klase usmerenu protiv
nje. Kao i pre sto godina, iako u drugim uslovima, ona okuplja interese (koji nadi-
laze ono neposredno i površno) čitavog društva, a pre svega onih koji stanuju. Oni
s Olimpa i nova buržujska aristokratska klasa (ko to ne zna?), više ne stanujue. Oni
idu od palate do palate ili od dvorca do dvorca; upravljaju nekom flotom, ili zeml-
jom iz jahte; posvuda su i nigde. Otuda i potiče oduševljenje njima kod ljudi uron-

* Henri Lefebvre, Le Droit à la ville, Paris, Anthropos, 1971, str. 132-133.

104
jenih u svakodnevicu; oni transcenduju svakodnevicu, poseduju prirodu i puštaju
da policajčine stvaraju kulturu. Da li je nužno nadugo opisivati stanje mladih i
mladeži, studenata i intelektualaca, vojske, radnika sa ili bez belih okovratnika,
ljudi iz provincije, na različite načine kolonizovanih ili ne-kolonizovanih, svih onih
koji se itekako potčinjavaju ustrojenoj svakodnevici, da li je nužno ovde prikazivati
podrugljivu i netragičnu bedu stanara, ljudi iz predgrađa, onih koji borave u re-
zidencijalnim getoima, u trulim središtima starih gradova i umnoženim uništenim
središtima, daleko od tih gradova? Dovoljno je otvoriti oči da bismo razumeli sva-
kodnevni život onih koji od svog prebivališta trče do bližeg ili daljeg autobuskog
stajališta, do pretrpanog metroa, pa do ureda, ili tvornice, da bi se naveče vratili
istim tim putem i sutra ga opet započeli. Slika te opšte bede, ne ide bez slike
„zadovoljstava“ koja je rasplinjavaju, i postaju sredstva mimoilaženja i bega od te
bede.

Prevod: Leonardo Kovačević

105
GRAD I SVET
 DŽON FRIDMAN [John Friedmann]

Jedna hipoteza o svetskim gradovima *

Manuel Kastels 1 i Dejvid Harvi 2 uticali su na prevrat u proučavanju urban-

izacije, i začeli period uzbudljivih i plodnih istraživanja. Ipak, tek poslednjih go-
dina proučavanje gradova direktno se povezuje sa svetskom ekonomijom. Ovaj
novi pristup izoštrio je uvid u procese urbanih promena; pružajući, takođe, i neo-
phodnu prostornu perspektivu ekonomije koja sve više zanemaruje nacionalne
granice. Namera mi je da u što kraćim crtama utvrdim osnovne teze koje povezuju
procese urbanizacije i svetskih ekonomskih sila. Hipoteza o svetskim gradovima,
kako ću nazvati ove slobodno povezane izjave, pre svega treba da pruži okvir za
dalja istraživanja. Ne radi se o teoriji, niti o univerzalnom uopštavanju o gradovi-
ma, već bi trebalo da bude reč o početku političkog ispitivanja. Očekivali bismo,
u stvari, da naiđemo na značajne razlike između gradovima koji postaju „osnovne
tačke“ globalnog kapitala. Očekivali bismo da se ti gradovi međusobno razlikuju
i to ne samo u načinu svoje integracije u globalnu ekonomiju, nego i po svo-
joj istoriji, pojedinačnim nacionalnim politikama i kulturnim uticajima. Ekonom-
ske promenjive, čini se, predstavljaju odlučujući činilac u bilo kakvom pokušaju
pojašnjenja.

Hipoteza o svetskim gradovima govori o prostornoj organizaciji nove

međunarodne podele rada. Kao takva, ona se s jedne strane bavi protivrečnim
odnosima između proizvodnje u doba globalnog upravljanje, i s druge, političkim
utvrđivanjem teritorijalnih interesa. Pomaže nam da razumemo događaje u
glavnim globalnim gradovima svetske ekonomije, kao i prirodu većine političkih
sukoba koji se u njima dešavaju. Iako ne može predvideti ishode ovih sukoba, ona
nagoveštava njihovo zajedničko poreklo u globalnom sistemu tržišnih odnosa.

Ukupno postoji sedam međusobno povezanih teza. Nakon svake teze ću

navoditi komentar s dopunskim objašnjenjima u kojima će biti primeri ili dodatna
pitanja.

1. Oblik i obim integracije grada u svetskoj ekonomiji kao i funkcije koje mu se

dodeljuju u novoj prostornoj raspodeli rada, odlučujući su činioci svih strukturalnih
promena koje se u njemu dešavaju. Ispitajmo svaki od ključnih pojmova u ovoj tezi.

a) Grad. Posmatrajmo ga s ekonomskog aspekta. Grad u ovom smislu pred-

stavlja prostorno integrisan ekonomski i društveni sistem na određenoj lo-
kaciji ili gradskoj regiji. Iz administrativnih ili političkih razloga, regija može
biti podeljena u manje jedinice koje kao politički ili administrativni prostor
predstavljaju podlogu ekonomskog prostora regije.

* John Friedmann, „The World City Hypothesis“, Development and Change, vol. 17, Issue 1, January 1986, str. 69-83.
1 Manuel Castells, La Question urbaine, Paris, Maspero, 1972.
2 David Harvey, Social Justice and the City, London, Edward Arnold, 1973.

109
 b) Integracija grada u svetski kapitalistički sistem. Ovo se odnosi na određene
oblike, intenzitet i trajanje odnosa koji povezuju urbanu ekonomiju u globalni
sistem tržišta kapitalnog rada i proizvoda.

c) Funkcije koje se pripisuju gradu u novoj prostornoj podeli rada. Uobičajena

definicija svetskog kapitalističkog sistema sastoji se u tome on odgovara
jedinstvenoj (prostornoj) podeli rada 3 . Unutar ove podele, različiti – nacio-
nalni, regionalni i urbani podsistemi – lokaliteti ostvaruju određene uloge.
Fokusirani u okvirima gradske ekonomije, neki imaju funkcije sedišta, drugi
služe isključivo kao finansijski centri, dok se za neke osnovna funkcija sastoji
u usklađivanju regionalne i/ili nacionalne ekonomije s globalnim sistemom.
Najvažniji gradovi, međutim, poput Njujorka, mogu istovremeno obavljati sve
navedene funkcije.

d) Strukturalne promene do kojih dolazi u gradu. Savremene urbane promene

uglavnom predstavljaju procese prilagođavanja promenama koje izazivaju
spoljnji činioci. Tačnije, promene u funkciji metropole, u strukturi njenog
tržišta rada, kao i u fizičkom obliku gradova, mogu se objasniti iz aspekta
globalnog procesa koji utiče na smer i obim međunacionalnih kapitalnih to-
kova; zatim na prostornu podelu funkcija finansija, upravljanja i proizvodnje,
ili, uopšteno, na proizvodnju i kontrolu, i strukturu zapošljavanja u osnovnim
ekonomskim aktivnostima.

Ove ekonomske uticaje, za uzvrat, menjaju određeni unutrašnji uslovi.

Među njima su najznačajniji: prvo, „prostorni uzorci istorijske akumulacije“4 ;
drugo, nacionalna politika, čiji je cilj da zaštiti nacionalni ekonomski podsistem
od spoljašne konkurencije putem delimičnog ograničavanja imigracije, uvoza
dobara i kruženja međunarodnog kapitala; i treće uslov predstavlja određene
društvene okolnosti, poput aparthajda u Južnoafričkoj republici, koji je veoma
uticao na urbane procese i strukturu.

2. Globalni kapital koristi ključne gradove širom sveta kao „osnovne tačke“ pro-
storne organizacije i artikulacije proizvodnje i tržišta. Ostvareni spoj omogućava
povezivanje svetskih gradova u složenu prostornu hijerarhiju. Postoji neko-
liko primera uspostavljanja vrednosne hijerarhije svetskih gradova, a jedna od
najznačajnijh jeste Koenova 5 . Ilustracija br. 1. prikazuje drugačiji pristup formiranju
mreže svetskih gradova. Pošto podaci koji potvrđuju ovakav raspored, još uvek
nisu potpuni, trenutni rezultat je zamišljen pre svega kao sredstvo vizualizacije
mogućeg načina rangiranja većih gradova, na osnovu pretpostavljene prirode nji-
hove integracije u okvire svetske ekonomije.

3 Immanuel Wallerstein, The Politics of the World Economy, Cambridge, Cambridge University Press, 1984.
4 A. D. King, Capital city: physical and spatial aspects of London’s role in the world economy, rukopis, 1984.
5 R. B. Cohen, „The new international division of labor, multinational corporations and urban hierarchy“, in M. Dear, A. J.
Scott ur., Urbanization and Urban Planning in Capitalist Society, New York, Methuen, 1981. Naročito 5. poglavlje.

110
 Slika 1: Hijerarhija svetskih gradova

Celokupni prostorni raspored nagoveštava izrazito linearan karakter svetsk-

og sistema gradova, koji uzduž ose istok-zapad povezuje tri zasebna podsistema:
azijski podsistem, sa centrom na osi Tokio-Singapur, gde Singapur ima funkciju
podružnog regionalnog metropolisa jugoistočne Azije; američki podsistem, koji se
zasniva na primarnom jezgru Njujorka, Čikaga i Los Anđelesa, koje je povezano s
Torontom na severu, Meksiko Sitijem i Karakasom na jugu, čime se Kanada, Central-
na Amerika i male karipske zemlje privlače u američko gravitaciono polje; i zapad-
noevropski podsistem, s težištem na Londonu, Parizu i dolini Rajne, od Rantštata
i Holandije do Ciriha. Južna hemisfera je sa ovim podsistemom povezana preko
Johanesburga i Sao Paola.

3. Globalne kontrolne funkcije svetskih gradova direktno se odražavaju na struk-

turu i dinamiku njihovih proizvodnih sektora i zapošljavanja. Pokretačka sila rasta
svetskih gradova počiva u ograničenom broju sektora koji se razvijaju velikom
brzinom. Ogroman značaj se pripisuje sedištima korporacija, međunarodnim fi-
nansijamae, globalnom transportu i komunikacijama, visokim poslovnim servisi-
ma kao što su reklama, knjigovodstvo, osiguranje i pravne usluge. Važnu prateću
funkciju svetskih gradova čini ideološki uticaj i kontrola. Njujork i Los Anđeles,
London i Pariz, a u manjoj meri i Tokio, centri su proizvodnje i širenja informacija,
novosti, zabave i drugih tekovina kulture.

U pogledu zanimanja, svetske gradove karakteriše dvojaka radna sila: s

jedne strane postoji visok postotak profesionalaca koji su specijalizovani za kon-
trolne funkcije, i s druge, ogromna vojska nekvalifikovanih radnika uključenih
u proizvodnju, privatne usluge, i hotelsku, turističku i zabavnu industriju koja
opslužuje privilegovanu klasu zbog koje svetski gradovi prvenstveno i postoje 6 .

6 S. Sassen-Koob, „Capital mobility and labor migration: their expression in core cities“, in M. Timberlake ur., Urbanization
in the World System, New York, Academic Press, 1984.

111
 Veliki broj nekvalifikovanih radnika migrira u svetske gradove svojih zemalja
u potrazi za preživljavanjem, i čini da se na poluperiferiji ubrzano uvećava broj
ruralnog stanovništva. Pošto je „savremeni“ sektor sposoban da uposli samo mali
deo ove nepregledne mase ljudi, razvija se veliki „neformalni“ sektor aktivnosti
vezanih za preživljavanje na mikro nivou.

4. Svetski gradovi su glavna mesta koncentracije i akumulacije međunarodnog kapi-

tala. Iako se čini da je ova izjava aksiomatska, postoje značajni izuzeci. U odnosu
na središta, najvažniji izuzetak je Tokio. Iako je ovaj grad veliko kontrolno središte
višenacionalnog japanskog kapitala, japanski običaji poslovanja i vladina politika
do sada su uspešno sprečavali velika ulaganja stranog kapitala u grad.

5. Svetski gradovi su odredišta domaćih i/ili međunarodnih doseljenika. Razlikuju

se dve vrste doseljenika: među-nacionalni i među-regionalni. Obe vrste dopri-
nose rastu gradova primarnog središta, ali rast polu-periferija svetskih grado-
va zavisi isključivo od među-regionalnih migracija. Na ovaj ili onaj način, sve
zemlje kapitalističkog središta pokušavaju da suzbiju imigraciju iz inostranstva.
Japan i Singapur imaju zakonske propise koji zbog praktičnih razloga najviše
ograničavaju i zabranjuju trajno useljavanje. Zemlje zapadne Evrope sprovode
eksperimentalne, strogo kontrolisane programe „privremenih radnika“. I one lju-
bomorno čuvaju svoje granice. A tradicionalno imigrantske zemlje, kao što su
Kanada i Australija, pokušavaju da ograniče priliv doseljenika birajući radnike čije
su profesije i stručnost izuzetno traženi. Malo je zemalja, ako uopšte i postoje još
neke, bilo otvoreno za doseljenike kao što su to bile Sjedinjene Američke Države,
koje obiluju kako legalnim tako i ilegalnim doseljenicima.

6. Formiranje svetskih gradova naglašava osnovnu protivrečnost industrijskog kapi-

talizma – njihovu prostornu i klasnu polarizaciju. Prostorna polarizacija se dešava
na tri nivoa. Prvi je globalni i izražava se sve širim procepom između bogatstva,
prihoda i moći, između perifernih ekonomija u celini i nekolicine bogatih zemalja
u središtu kapitalističkog sveta. Drugi nivo je regionalni i posebno je uočljiv na
polu-periferiji. U ključnim zemljama, razlike u prihodima između regija su male,
minimalni i maksimalni prihod regije retko prelazi srazmeru 1:3. Odgovarajuća
srazmera polu-periferije, međutim, pre bi bila 1:10. Istovremeno, razlike u pri-
hodima između perifernih svetskih gradova i ostatka nacionalne ekonomije čiji su
deo, veoma je velika. Treći nivo prostorne polarizacije je gradska. Radi se o pozna-
toj priči prostorno izdvojenih siromašnih gradskih četvrti, nelegalno izgrađenih
predgrađa, i etničkih enklava radničke klase. Prostorna polarizacija proizilazi iz
klasne polarizacije. Klasna polarizacija u svetskim gradovima ogleda se u tri os-
novna aspekta: ogromnim razlikama u prihodima između međunacionalne elite i
nekvalifikovanih radnika, u imigraciji velikih razmera, iz ruralnih područja ili in-
ostranstva, i u strukturalnim trendovima u razvoju poslova (Ilustracija br. 2).

112
 Slika 2: Restruktuiranje svetskih gradova u ključnim zemljama

Proizvodnja globalnih kontrolnih kapaciteta:

U Upravljačka elita
P Profesionalne poslovne usluge*
(pretežno muškarci)
Č Činovnici
(pretežno žene)
NPO Nek valifikovano plavo osoblje7
(pretežno muškarci i/ili stranci)
PU Proiz vodne usluge (slabo plaćene)
pre svega opsluživanje upravljačke elite
i viši nivoi profesionalnih poslovnih
usluga (zapošljava pretežno žene i/ili strance)
PS Potrošački ser visi (slabo plaćeni)
I Slabo plaćena radna mesta u proizvodnoj industriji
(pretežno stranci i/ili žene)

7 Mnogi profesionalni poslovni servisi sve više se uključuju u međunarodnu trgovinu, služeći svoje klijente, internacionalne
korporacije, u zemlji i inostranstvu. Ovakvi servisi uključuju knjigovodstvo, reklamiranje, bankarstvo, komunikacije,
računarske usluge, zdravstvene usluge, osiguranje, kreditiranje, pravne usluge, vodeni i vazdušni transport i
turizam. Izvoz usluga 1981. godine u Sjedinjenim Američkim Državama iznosio je 50 posto trgovinskog izvoza s
tendencijom rasta

113
 Osnovni strukturalni razlog društvene polarizacije u svetskim gradovima
mora se tražiti u evoluciji poslova, koja je i sama plod rastućeg intenziteta kapi-
talne proizvodnje. U polu-periferiji, većina ruralnih doseljenika pronalazi posao
u servisima niskog nivoa, maloj industriji, i „neformalnom“ sektoru. U ključnim
zemljama proces je složeniji. S obzirom na tendenciju smanjenja plata, do koje
dolazi usled imigracije stranih radnika (uključujući i one neregistrovane) velikih
razmera, broj nisko plaćenih uglavnom sindikalno neorganizovanih poslova brzo
raste u tri sektora: u pojedinačnim i potrošačkim uslugama (u domaćinstvima,
buticima, restoranima i zabavi); u slabo plaćenoj proizvodnji (elektronici, tekstilu
i poslovima pripreme brze hrane); i dinamičnim sektorima finansijskih i poslovnih
usluga koji čine između četvrtine i trećine svih radnih mesta u svetskim gra-
dovima, kao što takođe omogućavaju zapošljavanje za mnogih slabo plaćenih
kategorija.

7. Rast svetskih gradova stvara socijalne troškove stopom koja ima tendenciju da
prevaziđe fiskalni kapacitet države. Ubrzan priliv siromašnih radnika u svetske gra-
dove – bilo iz inostranstva ili unutrašnjosti – stvara vanredne potrebe za socijal-
nom reprodukcijom, između ostalog, stambenih jedinica, obrazovanja, zdravstva,
transporta i socijalne nege. Ovim potrebama se sve više suprotstavljaju potrebe
koje transnacionalni kapital ima za ekonomskom infrastrukturom, ali i one koje
vladajuća elita ima prema sopstvenoj socijalnoj reprodukciji.

U ovoj takmičarskoj borbi gubitnici su siromašni, posebno nova doseljenička

populacija. Državni proračuni odražavaju opštu ravnotežu političke moći. Ne samo
da korporacije ne plaćaju poreze, nego su i na razne druge načine velikodušno
subvencionirane. Istovremeno, društvene klase koje zavise od transnacionalne
ekonomije, obično sa uspehom nastoje da održavaju kao primarna, sopstvena
osnovna prava na urbane pogodnosti i usluge. Konačni rezultat se ogleda u fis-
kalnoj i društvenoj krizi u kojoj se teret kapitalističke akumulacije sistematično
prebacuje na one koji su politički najslabiji, na najmanje organizovan sektor
stanovništva. Njihova sposobnost da se izbore za svoja prava protiv korporacija i
države dodatno je oslabljena sveprisutnim nasiljem policijske represije.

Prevod: Zvjezdan Avramović

114
 EDUARDO MENDIETA [Eduardo Mendieta]

Fenomenologija globalnog grada *

Svaka fenomenologija globalizacije takođe mora početi sa onim što sma-

tram jednako bitnim preobražajem ljudskih društava, i mora biti u vezi sa mega-
urbanizacijom sveta. Možemo reći da je većim delom svoje istorije, većina
čovečanstva bila ruralna. Gradovi su raz vijani kao dodaci velikim poljoprivred-
nim područjima. Predstavljali su funkcionalni element ruralnih područja. Nakon
što je grad prestao biti komunikacioni čvor poljoprivredne razmene, taj odnos
se preokrenuo. Gradovi su počeli sticati svoju nezavisnost od trenutka kada su
mogli proiz voditi svoje vlastite proiz vode, to jest znanje i političku moć. Tako
šta se počelo događati nakon renesanse, od trenutka kada su glavni gradovi
postali ne samo luke, nego i centri učenja, kulture i političke moći 1 . Sam proces,
međutim, je započeo onda kada je industrijalizacija dopustila gradovima da
postanu samostalni proiz vodni centri, čak i dok su još uvek bili vezani za ruralne
centre. Do preokreta u odnosu između ruralnih i urbanih područja dolazi pede-
setih godina dvadesetog veka; tokom ovih godina, već 30% celog čovečanstva
živi u gradovima. Ujedinjene nacije su predviđale da će do 2005. godine 50%
čovečanstva živeti u gradovima. Trebalo bi da ovde zastanemo i napomenemo
da bi to značilo da će značajan deo čovečanstva i dalje ostati ruralan, i da će
većina „farmera“ i „seljaka“ biti u takoz vanim zemljama trećeg sveta. Ipak će,
kao što Erik Hobsboun naglašava u svom radu Doba Ekstrema, „najdramatičnija
i najdalekosežnija društvena promena druge polovine dvadesetog veka biti
smr t seljaštva“ 2 . Druga strana ovog preokreta odnosa grada i sela, ogleda se u
činjenici da će većina mega-gradova biti u takoz vanim zemljama trećeg sveta.
Do kraja drugog milenijuma, deset najnaseljenijih metropola sveta neće biti ni
u Evropi, niti u SAD-u.

Ovakav razvoj se može pripisati različitim činiocima. Najvažniji činilac u

nestajanja ruralnosti bio bi u industrijalizaciji poljoprivrede, procesu koji dostiže
vrhunac s takozvanom „zelenom revolucijom“ pedesetih i šezdesetih godina
dvadesetog veka. Pod industrijalizacijom poljoprivrede se ne podrazumeva samo
uvođenje boljih alata već i homogenizacija poljoprivredne proizvodnje, koja po-
drazumeva uvođenje monokulture na globalnom nivou 3 . Potrebno je, isto tako,
obuhvatiti uklanjanje samoodrživih oblika zemljoradnje kroz nestanak samoob-
novljivih biološki raznovrsnih ekosistema. Jedan od najefikasnijih načina koji grad
pretpostavljaju selu, ogleda se, ipak, kroz projekciju slika koje destabilizuju osećaj
predanja i kulturnog kontinuiteta veoma bitnih za puls sela. Grad napada tkivo

* Eduardo Mendieta, „A Phenomenology of the Global City“, u Philosophy and the City, Sharon M. Meagher (ur.), State
University of New York Press, Albany, New York, 2008, str. 219-224.
1 Peter Hall, Cities in Civilization, New York, Pantheon Books, 1998.
2 Eric Hobsbawn, The Age of Extremes, New York, Pantheon Books, 1994, str. 289.
3 Vandana Shiva, Monocultures of the Mind: Perspectives on Biodiversity and Biotechnology, London and New
York, Zed Books, 1993.

115
sela putem televizije, radija i interneta. Predanje se potkopava obećanjima i bo-
gatstvom, projektovanim kroz prizmu izobilja, s kornukopijom drugih mogućnosti,
putem televizije i sveta zabave (videti Baumanovu sjajnu raspravu o tome kako se
pod globalizacijom zabave Bentamov Panoptikon pretvara u MacWorld/Infotain-
ment Synopticon 4 .

Zaista, jedan od najkarakterističnijih aspekata globalizacije je ono što se

zove opadajući značaj lokalnog, državnog i nacionalnog. Trebalo bi, stoga, razg-
ovarati s Jirgenom Habermasom i Polom Kenedijem o post-nacionalnoj kon-
stelaciji suverenih nacionalnih država koje kao teritorijalno ograničene postaju
manje važne, i s manjom kontrolom svoje celovitosti 5 . Zaboravlja se, međutim,
da sa simultanim procesom lokalizacije, mesto, odnosno, određena mesta zado-
bijaju novo značenje 6 . Grad je mesto na kojem se susreću snage lokalnog i glo-
balnog: mesto na kojem i oko kojeg transnacionalne sile, financijski kapital, kao
i lokalno tržište rada i nacionalne infrastrukture ulaze u sukob i spor. Kao što
Saskia Sasen piše:

Grad se zaista pojavljuje kao novo mesto s novim zahtevima: globalni

kapital koji koristi njegove „organizacione pogodnosti“ kao što ga ko-
riste i obespravljeni sektori urbane populacije, u velikim gradovima su
često internacionalnog karaktera, kakav je i kapital. Denacionalizacija
urbanog prostora i stvaranje novih zahteva transnacionalnih činilaca
koji uključuje i brojna osporavanja, postavljaju pitanje – čiji je to grad 7.

Grad je, zapravo, postao raskrsnica za nove politike denacionalizacije u ko-

jima globalni činioci, kapital i ljudi u pokretu, ulaze u sukob preko transnaciona-
lnih urbanih sistema. Habermas je pronicljivo primetio da jednu od osobenosti
X VIII i XIX veka predstavlja izražen strah od „mase“, „gomile“ 8 . Tak vi strahovi su
sažeti u naslovu proročkog rada Or tege i Gaseta, Pobuna masa 9 . Kao što je već
navedeno, X VIII i XIX vek su nagovestili preokret odnosa između sela i grada.
Ovaj preokret je značio brzu urbanizaciju i demografsku eksploziju u gradovi-
ma, koje je pratila brza industrijalizacija pojedinih metropola zapada: Londona,
Berlina, Njujorka, Čikaga, Njuarka, Meksiko Sitija, Por to Alegrea i nezapadnih:
Nju Delhija, Tokija, Pekinga, Kaira, itd. Urbanizacija i industrijalizacija su doveli
do mnoštva razdražljive, nezasite, neobuzdane mase koja je uništavala sve pred
sobom. Pojavila su se tri klasična odgovora: Sorelov, koji slavi stvaralačke moći
anarhične i eksplozivne neorganizovane masovne mobilizacije; marksističko-
lenjinistički, koji pokušava da pripitomi i obuzda stvaralačke i transformacione
moći društvenih nemira kroz raz voj političke mašinerije koja bi usmeravala
gnjev i nezadovoljstvo okupljenih masa nezaposlenih i zaposlenih radnika; te
konzer vativni i reakcionarni odgovor Edmunda Burkea, koji je takođe odjeknuo
u delima filozofa, kao kod Hajdegera koji prezire običan narod, masu, u jed-

4 Zygmund Bauman, Globalization: The Human Consequences, New York, Columbia University Press, 1998, str. 53-54.
5 Paul Kennedy, Preparing for the Twenty-first Century, New York, Random House, 1993; Jürgen Habermas, The
Postnational Constellation: Political Essays, Cambridge, MIT Press, 2001.
6 Mike Featherstone, Undoing Culture: Globalization, Postmodernism and Identity, London, Sage Publications, 1995.
7 Saskia Sassen, Globalization and Its Discontents: Selected Essays, New York, New Press, 1998.
8 Jürgen Habermas, The Postnational Constellation: Political Essays, op. cit., str. 39.
9 José Ortega y Gasset, The Revolt of the Masses, Notre Dame, University of Notre Dame Press, 1985.
10 Johannes Fritsche, Historical Destiny and National Socialism in Heidegger’s Being and Time, Berkeley and
Los Angeles, University of California Press, 1999.

116
nostavnom izrazu Das Man. Gomila, ta masa je istrošena i razuzdana brbljivošću
i radoznalošću, dok se valja u miazmi neiz vornosti i kukavičluka 10 .

Danas tak vi stavovi deluju ne samo strano već i nestvarno. Većina našeg
iskustva određena je stalnim mešanjem s gomilama, i velikim nepodeljenim ma-
sama ljudi. Napravili smo put i onda smo bili suočeni sa saobraćajnim gužvama,
stvorili smo podzemnu železnicu i ljudi nam prilaze sa svih strana, dodiruju
nas. Živimo u neprestanom sukobu sa strancem, s Drugim. Može li se predložiti
da „Drugi“ postane važna polazna tačka filozofskog razmišljanja upravo zato
što se proživljava neprestana bliskost s njim? Zaista, „Drugi“ više nije samo
nadrealistička pojava, zamišljena i jedva primetna iz van granica ekumene, poli-
sa i granica nacionalne države. Istovremeno, diskurs o „Drugom“, ono što se
zove politika drugosti, označava pomak od negativnog diskursa teskobe i straha
utelovljenog u pojmu „anomije“ – koju su tako dobro dijagnostifikovali Dirhajm,
Zimel i Frojd, i dobro opisao Kristofer Laš 11 – do pozitivnog diskursa solidarnosti,
uključivanja, prihvatanja, tolerancije, državljanstva i pravde, o kojima su pisali
Zigmunt Bauman, Ulrih Bek, Entoni Gidens i Habermas 12 .

Postoji li, uopšte, neka pouka koja bi se mogla izvući iz ove duboke trans-
formacije načina na koji čovečanstvo uopšte sebe i razumeva? Dugo vremena su
se u istoriji čovečanstva različite skupine ljudi štitile i zaklanjale u solidarnosti
i postojanosti svojih predanja i svetova u odnosu na drugost. Različite kulture
su bivale relativno razdvojene na mapi sveta i sve strano, neobično i nepoznato
proganjano je izvan granica onoga što se moglo kontrolisati i nadzirati. „Drugost“
je u velikoj meri bila propisivana kroz religiju, državu, prirodu pa čak i istoriju,
odnosno kroz te težišne tačke kulture i viđenja sveta. U vreme kada se sva pre-
danja neprestano preispituju i kada se čovekova prolaznost neposredno suočava
sa starošću sveta, „Drugost“ se pred nama pojavljuje kao ogoljena neposred-
na drugost: svako od nas je drugi pred nekim drugim. Još jednom, naš osećaj
identiteta i osećaj razlike od drugih nisu postavljeni kao neke apriori datosti,
jer se neprestano otkrivaju, stvaraju i rasklapaju u samim procesima suočavanja.
Drugog su uvek stvarale nama ospoljene sile. Drugi se sada konstituiše na sasvim
nezavistan način i u samom procesu formiranja našeg identiteta.

Mi stvaramo druge kao što i same sebe stvaramo. Ovakvo razmišljanje je

povezano s nekim saznanjima Enrikea Disela o odnosu između nastanka gradova
i razvoja prvih etičkih kodova: Hamurabijev kôda i „N“ knjige, Egipatske knjige
mrtvih13 . Ovi kodovi nastaju upravo zbog blizine na koju su prinuđeni pojedinci
kada, suočeni sopstvenom slabošću i ranjivošću, stupaju u međusobne odnose.
Naredba o vođenju brige o siromašnima, poniženima, siročadi, udovicama, in-

11 Christopher Lasch, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York, Warner
Books, 1979.
12 Zygmund Bauman, „Postmodern religion?“, in Paul Heelas ur., Religion, Modernity and Postmodernity, Cambridge,
Blackwell, 1998; Ulrich Beck, Was ist Globalisierung?, Frankfurt am Main, Suhrkamp, 1997; Anthony Giddens, The
Consequences of Modernity, Cambridge, Polity Press, 1990; Jürgen Habermas, The Postnational Constellation:
Political Essays, Cambridge, op.cit.
13 Enrique Düssel, Ética de la Liberación en la edad de globalización y de la exclusion, Madrid, Editorial Trotta,
1998.
14 Anthony D. King, Urbanism, Colonialism, and the World Economy: Cultural and Spatial Foundations of
the World Urban System, London, Routledge, 1990; Saskia Sassen, Guests and Aliens, New York, New
Press, 1999.

117
validima, mogla je nastati samo u urbanom iskustvu kontigentnosti u odnosu
na ranjivo telo stranca. Danas to iskustvo siromašnog drugog imaju imigranati,
prognani, izbeglice, oni koji grade svoje enklave u senkama glamuroznog gra-
da transnacionalnog kapitala 14 . Stoga su drugi i imigrant zamenjivi, što, takođe,
dovodi u pitanje i novi globalni grad kao prostor za predstavljanje i stvaranje
postkolonijalnih identiteta. Geo-gradovi su mesta na kojima se slike, imaginacija
i imaginarno rekonfigurišu, kao što to tvrdi Ardžun Apaduraj 15 . U tom smislu,
središnje mesto urbanog iskustva za čovečanstvo predstavlja drugost koja neće
biti samo metafizička, ili čak fenomenološka kategorija i briga. U vreme vladavine
grada: drugost je postala svakidašnja i praktična.

Prevod: Boriša Mandić

Korektura: Ivan Živanović, Milica Malešević, Tijana Vujičić i Ivana Ćorković

15 Arjun Appadurai, Modernity at Large: Cultural Dimensions of Global­ization, Minneapolis, University of Minnesota
Press, 1996.

118
 AJRIS MERION JANG [Iris Marion Yung]

Gradski život kao normativni ideal *

Primedbe na neku zajednicu, obično su antiurbane. Brojna sociološka lit-

eratura definiše modernu istoriju kao pokret od pokornog i sigurnog Gemein-
schaft-a, nostalgično rekonstruisanog sveta izgubljenih korena1 , ka opasnom i
birokratizovanom Gesellschaft-u. Mnogi drugi, slede Rusoa u romantiziranju
drevnog polisa i srednjevekovnog švicarskog Bürger-a, osuđujući trgovinu, nered
i nepokoran masovan karakter modernog grada 2 ). Kroz moderni period, grad je
često bio osuđivan kao otelotvorenje besmrtnosti, izveštačenosti, nereda i opas-
nosti, kao mesto izdajničkih urota, protivzakonitog seksa, kriminala, zastranjivan-
ja i bolesti 3 . Tipična slika modernog grada, izražava sve nedostatke koji bi bili
eliminisalni ponovnim uspostaljanjem zajednice.

Ipak, urbanost predstavlja moderno, da i ne pominjemo postmoderno

stanje. Savremena politička teorija mora prihvatiti urbanost kao datost onih koji
žive u naprednim industrijskim društvima. Urbani odnosi definišu živote ne samo
onih koji žive u ogromnim metropolama, već i svih onih koji žive u predgrađima
i velikim gradovima. Naš je društveni život strukturiran mnogobrojnim mrežama
vremenskih i prostornih posredovanja među ljudima, tako da skoro svako za-
visi od aktivnosti vidljivih i nevidljivih stranaca, koji se međusobno povezuju i
posreduju, koji povezuju naše predmete želje. Urbani ljudi geografski povezuju
izuzetno velike oblasti, i ne predstavlja im veliki problem prelaženje i više sto-
tinak kilometara do posla, ili vožnja od sat vremena radi večernje zabave. Većina
ljudi često i neočekivano susreće strance tokom svojih svakodnevnih aktivnosti.
Materijalno okruženje i strukture koje su nam dostupne, definišu i pretpostav-
ljaju urbane odnose. Veliki broj populacije u našem društvu i mnogim drugim
državama sveta, povezan je s milionima drugih ljudi stalnim osećajem naciona-
lnog ili etničkog identiteta, potvrđujući zaključak da je vizija raspadanja grada
beznadežno utopijska.

Polazeći od toga, moderni urbani život nije samo neophodan već je, štaviše,
i poželjan. Čak i za mnoge nezadovoljne otuđenjem, birokratizacijom i masovnim
karakterom kapitalističog patrijarhalnog društva, gradski život predstavlja moćnu
privlačnost. Moderna literatura, umetnost i film slave gradski život, njegovu ener-
giju, kulturnu raznolikost, tehnološku složenost i raznovrsnost njegovih aktivnos-
ti. Mnogi, i najtvrdokorniji zagovornici decentralizovanog društva, vole da posete

* Iris Marion Young, „City life as a normative ideal“, u Philosophy and the City, Sharon M. Meagher (ur.), State University
of New York Press, Albany, New York, 2008, str. 163-174.
1 Maurice Stein, The Eclipse of Community, Princeton: Princeton University Press, 1960; Robert A. Nisbet, The Quest for
Community, New York, Oxford University Press, 1953.
2 Charles Ellison, „Rousseau and the Modern City: The Politics of Speech and Dress“, Political Theory13 November, 1985;
videti, Richard Sennett, The Fall of Public Man, New York: Random House, 1974, poglavlja 7-10.
3 George Mosse, Nationalism and Sexuality, New York: Fertig, 1985, str. 32-33, 137-38; Sander Gilman, Differenceand
Pathology: Stereothypes of Sexuality, Race and Madness, Ithaca: Cornell University Press, 1985, str. 241.

119
prijatelje u Bostonu, San Francisku ili Njujorku, privlače ih mesta u okolini, i penju
se na tornjeve kako bi videli blesak svetlosti, okusili jelovnik u najboljim naciona-
lnim restoranima.

Namera mi je da normativni ideal gradskog života konstruišem kao alter-

nativu, i u odnosu na idealnu zajednicu, ali i u odnosu na liberalni individualizam
koji ta zajednica kritikuje kao antisocijalan. Pod „gradskim životom“ podrazume-
vam takav oblik društvenih odnosa u kojima stranci žive zajedno. U jednom gra-
du, pojedinci i grupe deluju unutar prostora i institucija, koje doživljavaju kao da
im pripadaju iako ne ulaze u razmene u kojima bi se stapali u jedinstvu ili istosti.
Gradski život čini mnoštvo sličnih ljudi – porodice, mreže društvenih grupa, volo-
nterske organizacije, mreže susedstva, brojne grupe malih zajednica. Stanovnici
grada se često otiskuju izvan takvih poznatih enklava, ka otvorenijim društvima
politike, trgovine i festivala, gdje se susreću i uzajamno deluju kao stranci 4 . Bo-
ravkom u gradu, identitet pojedinca i njegove aktivnosti se uvode u delokrug
brojnih drugih aktivnosti, dajući mu do znanja da te nepoznate aktivnosti utiču i
na njegovo stanje.

Gradski život je velika, čak beskrajna, privredna mreža proizvodnje, dis-

tribucije, transporta, razmene, komunikacije, pružanja usluga i razonode. Život
stanovnika grada zavisi od posredovanja hiljade drugih ljudi i brojnih organiza-
cionih izvora u cilju postizanja pojedinačnih svrha. Stanovnici grada su, stoga,
zajedno i međusobno povezani, na način koji bi trebalo da bude, a nekada i jeste
određeni društveni poredak. Njihovo zajedničko postojanje izaziva određene
probleme i interese, ali oni ne stvaraju jednu zajednicu u kojoj dele svrhovitost,
međusobnu prepoznatljivost i reciprocitet.

Normativni ideal gradskog života se mora zasnivati u našem iskustvu gra-

dova, prepoznavajući u njemu sve vrlina tih oblika društvenih odnosa. Definišući
jedan ideal kao neostvarene mogućnosti aktuelnog stanja, iz takvog iskustva
izvodim četiri vrednosti.

(1) Društvena diferencijacija bez isključivanja. Gradski život u urbanom maso-

vnom društvu saobrazan je s podržavajućim društvenim mrežama i subkul-
turnim zajednicama. Za mnoge on doista i predstavlja njihov nužni uslov. U
gradu cvetaju različitosti društvenih grupa. Teorija modernizacije je predvide-
la slabljenje lokalnih, etničkih i drugih grupnih osećaja pripadnosti, i drugačija
vrsta pripadnosti kao što su univerzalne državne institucije neposrednije utiču
na ljudske živote i ljudi susreću drugačije životne stilove u odnosu na nji-
hove. Sasvim je jasno da su grupne razlike često pojačane gradskim životom,
i da grad čak podstiče organizovanje novih društvenih grupa 5 . Devijantne ili
manjinske grupe u gradu pronalaze anonimnost ali i kritičnu masu pristalica,
što nije moguće u manjim mestima. Teško je zamisliti, na primer, LGBT zajed-
nice izvan modernih urbanih okvira 6 . Urbana naselja su, za razliku od rural-
nog života, promenila živote i shvatanja Čikanosa, jer, navedimo to kao drugi
primer, gradski život podstiče grupnu identifikaciju i težnju za kulturnim na-
cionalizmom u isto vreme kao što može uništiti neke tradicionalne navike ili

4 Lyn H. Loftland, A World of Strangers: Order and Action in Urban Public Space, New York: Basic, 1973.
5 Claude Fischer, To Dwell among Friends: Personal Networks in Town and City, Chicago, University of Chicago Press,
1982, str. 206-30; Joseph Rothschild, Enthopolitics, New York: Columbia University Press, 1981.
6 Joseph D’Emilio, SexualPolitics, Sexual Communities, Chicago: University of Chicago Press, 1983.

120
 promovisati asimilaciju engleskog jezika ili anglo-vrednosti 7. U današnjim gra-
dovima, mnogi izražavaju nasilnu odbojnost prema članovima grupa s kojima
se ne poistovećuju. Ali, u većoj meri od onih koji žive u manjim gadovima, oni
nastoje da prepoznaju različitosti društvenih grupa kao datosti, kao nečega s
čime se moraju pomiriti (Fišer).

Ideali gradski život oslobađa grupne diferencijacije i formiranje srodnih gru-

pa, ali je takva društvena i prostorna diferencijacija grupa bez isključivanja. Ur-
bani ideal izražava razlike kao srodne osobenosti koje se ne svode na identitet,
niti su potpuno drugačije. U skladu s tim idealom, grupe se ne određuju prema
onome što uključuju ili isključuju, već se preklapaju i mešaju, iako ne postaju
homogene. Pored toga što gradski život danas sadrži brojna ograničenja i
isključenja, čak i naše trenutno iskustvo grada može pružiti naznake o tome
kakva bi bila diferencijacija bez isključivanja. Mnoga gradska susedstva imaju
izražene etničke identitete, i članovi drugih grupa žive u njima. U dobrom gra-
du pojedinac prelazi iz jednog susedstva u drugo a da i ne zna gde se tačno
jedno susedstvo završava i drugo započinje. U normativnom idealu gradskog
života, granice su otvorene i nejasne.

(2) Raznovrsnost. U gradu dolazi do mešanje grupa delimično i zbog raznovrsne

podele društvenog prostora. Sadržaji koji čine urbani prostor interesantnim,
izazivaju ljude da izlaze u javni prostor, pružaju im zadovoljstva i uzbuđenja,
jer podržavaju raznovrsnost aktivnosti. Kada su prodavnice, restorani, barovi,
klubovi, parkovi i poslovne zgrade raštrkani između stambenih objekata, ljudi
razvijaju susedski osećaj o svom okruženju, izlaze napolje, na ulici se susreću s
drugima i razgovaraju. Stiču osećaj o svom prebivalištu kao o „mestu“ ili „pro-
storu“ na kojem susreću poznanike, naviknuti su na određeni barski ambijent,
važna im je preporuka zbog koje odlaze u neki restoran. I poslovni ljudi ali i
stanovnici, nastoje da budu privrženiji takvom susedstvu više nego onom jed-
nonamenskom, više se brinu o njemu. Višenamenske ulice, parkovi i susedstva
su, takođe, mnogo sigurnija od jednonamenskih prostora upravo zato što su
ljudi na ulicama provode najveći deo vremena i što osećaju obavezu prema
tom prostoru 8 .

(3) Erotizam. Gradski život takođe definiše različitosti kao erotične u širem
smislu privlačnosti prema drugima, u zadovoljstvu i uzbuđenju izvlačenja iz
svakodnevne sigurne rutine, i u novim, nepoznatim i iznenadnim susretima 9.
Erotska dimenzija grada poseduje i zastrašujući aspekt koji se prepoznaje u
mogućnosti gubljenja ličnog identiteta. Ali mi takođe uživamo u mogućnosti
otvorenosti i zainteresovani prema ljudima koje doživljavamo kao drugačijima.
Provodimo nedeljno poslepodne šetajući kineskom četvrti ili posmatramo
ekscentrične zabavljače koji su na programu ove nedelje u parku. Tragamo
za restoranima, trgovinama i klubovima koji su nam nepoznati, interesuju nas
nova nacionala jela, drugačija atmosfera, različiti ljudi. Šetamo delovima grada
koje doživljavamo kao jedinstvene iako ne nalikuju na one koje poznajemo,
gde se različiti ljudi mešaju i potom idu kući.

7 Martin Sanchez Jankowski, City Bound: Urban Life and Political Attitudes among Chicano Youth, Albuquerque: University
of New Mexico Press, 1986.
8 Jane Jacobs, The Deathand Life of Great American Cities, New York, Random House, 1961, poglavlje 8; Richard
Sennett, Jonathan Cobb, The Hidden Injuries of Class, New York, Vintage, 1972, poglavlje 4; William Whyte, City:
Rediscovering the Center, New York, Doubleday, 1988, poglavlja 9, 22-25.
9 Roland Barthes, „Semiology and the Urban“, u M. Gottdiener, Alexandros P. Lagopoulos, The City and the Sign: An
Introduction to Urban Semiotics, New York, Columbia University Press, 1986.

121
 Erotska privlačnost upravo je suprotna zajednici. U idealnoj zajednici se lju-
di osećaju prihvaćenim zato što ih prepoznaju oni s kojima dele iskustva,
zapažanja i ciljeve,i gde sami bivaju prepoznati; gde se svako vidi u odrazu
drugih. Dolazi i do druge vrste zadovoljstva, u susretu s drugim subjektivnos-
tima, nizovima nepoznatih i različitih značenja. Zadovoljstvo se pronalazi u
potrazi za drugačijim značenjima, običajima i perspektivama grada, u kojima u
interakciji s njima, svako može naučiti ili doživeti nešto više i drugačije.

Gradski erotizam takođe proizilazi iz estetike njegovog materijalnog postojan-

ja: u jasnim i raznobojnim svetlima, veličanstvenosti njegovih objekata, u arhi-
tekturi različitih vremena, stilova i namena. Gradski prostor nudi zadovoljstva
i iznenađenja. Zašavši iza ugla ili u neke gradske četvrti, susreću se različita
prostorna raspoloženja, nove igre znakova i zvukova, novi interaktivni pokreti.
Erotsko značenje grada nastaje iz njegove društvene i prostorne neumornosti.
Mesto mnogih mesta, nezamislivo je u koliko se slojeva i međuodnosa grad
obavija. Nepojmljivo je koliko uvek postoji osećanje da preostaju nove stvari
koje treba istražiti, neki novi ili interesantni sadržaji.

(4) Javnost. Politički teoretičari koji veličaju vrednost zajednice često tumače
javnost kao carstvo jedinstva i međusobnog razumevanja, ali ovo se ne
podudara s našim stvarnim iskustvom javnih prostora. Pošto, po definiciji, ja-
vni prostor mesto dostupno svakome, u kojem svako može učestvovati i biti
svedokom zabave javnosti, pojedinac uvek rizikuje susret sa onima koji su
različiti, sa onima koji se identifikuju s različitim grupama i imaju drugačija
mišljenja, ili drugačije načine života. Različitost grupa u gradu je uočljivija
na javnim mestima. To doprinosi njihovoj vitalnosti i uzbudljivosti. Gradovi
obezbeđuju važna javna mesta – ulice, parkove i trgove – na kojima ljudi sto-
je ili sede zajedno, deluju i mešaju se, ili jednostavno komuniciraju a se ne
ujedinjuju u zajednici „koja ima zajedničke ciljeve“.

Politika, kritička aktivnost otvaranja novih tema i odlučivanja kako institucio-

nalni i društveni odnosi treba da se organizuju, suštinski zavise od postojanja
prostora i trgova koji su svima dostupni. Na tim javnim mestima ljudi susreću
druge ljude, značenja, izraze, probleme, koje možda i ne razumeju, ili s ko-
jima se ne mogu poistovetiti. Snaga javnih demonstracija, na primer, često se
sastoji u predstavljanju problema i zahteva onim ljudima koji prolaze javnim
prostorom, ali i onima koji bi ih inače izbegavali. Kao normativni ideal, gradski
život obezbeđuje javne prostore i trgove na kojima svako može da govori i da
sluša.

Upravo zbog toga što gradski život predstavlja zajedničko postojanje stranaca,
drugačijih i isprepletanih suseda, društvena pravda se ne može zasnivati na in-
stituciji prosvećene univerzalne javnosti. Naprotiv, društvena pravda u gradu
zahteva ostvarivanje politika različitosti. Ovakva politika ustanovljava institu-
cionalna i ideološka sredstva koja omogućavaju prepoznavanje i afirmisanje
različitih društvenih grupa, dajući im mogućnost političkog predstavljanja,
uzdižući njihove različite osobenosti i kulture. U nenasilnim gradovima, ljudi
su otvoreni ka različitostima koje se ne moraju asimilovati. Svi mi imamo svoje
poznate odnose i sličnosti, ljude sa kojima se osećamo bliski i s kojima de-
limo svakodnevni život. Ove porodične i društvene grupe učestvuju u javnom
životu, dok je ta javnost otvorena i pristupačna svima. U suprotnosti s druge
strane, sa predanjem zajedništva, ta javnost se ne temelji na jedinstvu grupnih
razlika koje treba prevazići, niti zahteva potpunost uzajamnog razumevanja.

122
 U javnom životu razlike ostaju neasimilirane, iako svaka grupa učestvuje u
njemu sa uvažavanjem, otvorena je prema drugima. Javnost je heterogena,
višestruka i zabavna; mesto na kojem ljudi svedoče i cene različite kulturne
izraze, iako ih sami ne doživljavaju niti u potpunosti razumeju.

Gradovi i socijalna nepravda

Ideal može da inspiriše akciju ka društvenim promenama samo ako se rađa

iz mogućnosti koja je predložena stvarnim iskustvom. Ideali gradskog života koje
sam predložila, u nekim gradovima su danas shvaćeni uzgredno i sporadično.
Nema sumnje, međutim, da mnogi gradovi u Sedinjenim Američkim Državama
danas propadaju, da su siromašni i kriminalizovni. Nešto je izvesnije da su manji
gradovi i predgrađa, povezani nizovima zakrčenih autoputeva, i u koje mnogi
beže kako bi se zaštitili od ovih pošasti, homogeniji, izolovaniji i intimniji. U sva-
kom slučaju, ideal gradskog života kao erotizovane javne vitalnosti, u kojoj se
razlike afirmišu u otvorenostima, može delovati kao utopija. Izrazi društvene ne-
pravde su vidljivi na ulicama današnjih gradova: beskućnici leže na kućnim pra-
govima, u parkovima se dešavaju silovanja i hladnokrvna rasistička ubistva, sve to
predstavlja stvarnost gradskog života.

Ranije sam obrazložila da kritička teorija društvene pravde mora uzeti

u obzir ne samo modele preraspodele, već i procese kao i odnose koji proiz-
vode i obnavljaju te modele. Kako se pitanja raspodele dobara i resursa ključno
odražavaju na društvenu pravdu, pitanja koja dotiču sprovođenje odluka, podele
rada i kulture, jednako su važna. Nigde se ovaj argument bolje ne pokazuje nego
u kontekstu društvene nepravde u gradu. Nejednakost raspodele se može videti u
izgledu objekata, susedstva i gradova. Većina gradova obiluje mestima, za koja će
se svi složiti da na njima niko ne treba da živi. Ispravna načela i metode raspodele
mogu biti predmet rasprave, ali pošto su vidljiva na američkim gradskim ulicama,
moglo bi se reći da nešto nije u redu s postojećom raspodelom.

Međutim, društvene strukture, procesi i odnosi koji proizvode i obnavl-

jaju ovu raspodelu nisu tako vidljive na površini naših gradova. Ipak, normativna
teorija ih mora identifikovati i proceniti njihove ishode. U ovom ću odeljku gov-
oriti o tri aspekta ovih procesa koji doprinose dominaciji i ugnjetavanju: (a) cen-
tralizovana privreda i birokratska dominacija gradova; (b) struktura koja donosi
odluke u opštinama i njihovi skriveni mehanizmi preraspodele; i (c) procesi seg-
regacije i isključivanja u gradovima i između gradova i predgrađa.

Moći privrede i grada su se nekada podudarale. Preduzeća osnovana u

gradu, eksploatisala su rad gradske populacije, te je grad rastao i razvijao se
zajedno sa uspehom njegovih najvećih firmi. Industrijski magnati su upravljali
gardom neposredno kao gradski zvaničnici, ili više posrednije u okvirima poza-
dinske gradske politike. Imajući samoslužeći zaštitnički stav prema ovakvim gra-
dovima, vodeće porodice koje su bile uključene u dobrotvorne projekte, gradile
su muzeje, biblioteke, parkove, trgove i spomenike kao zadužbine narodu, kao
spomenike vlastitog bogatstva i preduzetničke genijalnosti. Industrijski magnati
su često nemilosrdno upravljali držeći većinu ljudi u jadu i neznanju, rukovođeni
osećajem za mesto, ekonomski, društveno i politički se vezujući za jedan ili više
gradova.

123
 Danas je, upravo korporativni kapital beskućnik. [...]

Dominacija centralizovane, bilo društvene ili privatne birokratije, nastoji

preko opštinskih ekonomija da izdvoji životni prostor van apstraktnim planiran-
jem i kalkulacijama10 potrošenog prostora. Kapitalistička birokratska razboritost
podstiče planiranje „odozgo“, obuhvatajući velike oblasti koje uključuju metro-
politanska područja ili čak nekoliko gradova zajedno. Sa ovako uzvišene pozici-
je, investitori i planeri, birokratski određuju položaj i izglede autoputeva, tvor-
nica, šoping centara, poslovnih zgrada i parkova. Odlučuju o najracionalnijim i
najučinkovitijim investicijama, rukovođeni interesima sopstvenih centralizovanih
poslovnih operacija, ne obazirući se na lokalne prilike mesta u kojem investira-
ju. Veoma često ovakva birokratska racionalnost i efikasnost završavaju u slepoj
podeli funkcija, s teškim posledicama o kojima ću kratko diskutovati. To često
dovodi do nenadanog prekida investiranja u jedan region i izuzetno naglo speku-
lisanje s drugim, dok su posledice po dobrobit ljudi na tim prostorima nemerljive.

Iako su gradske uprave ozbiljno ograničene dominacijom države i privred-

nih imperija, one donose odluke, naročito kada se radi o upotrebnom zemljištu i
zoniranju. Strukture i procesi donošenja odluka na lokalnom nivou, često stvaraju
nepravde. [...]

Interesne grupe se, sa osnovnim sredstvima i institucionalnim struktura-

ma koje su već date, u gradu bore i cenkaju oko distributivnih efekata gradskih
projekata. S obzirom da je neke interese moguće bolje organizovati od drugih,
kako bi postojao lakši pristup glavnim donosiocima odluka i njihovim informaci-
jama, ovaj politički proces obično ili reprodukuje početnu distribuciju ili povećava
nejednakost 11 .

Sistem odlučivanja o upotrebi privatizovane zemlje na osnovu neosporne

rutine, cenjka se sa interesnih grupa o posledicama primene sistema, te time
predstavlja jedan od nekoliko „skrivenih mehanizama“ o kojima govori Dejvid
Harvi, koji proizvode i reprodukuju društvene nejednakosti i ugnjetavanja u gra-
dovima. Politika unapređenja života siromašnih, marginalizovanih ili onih koji su
na bilo koji drugi način oštećeni, imaće malo uticaja osim ako ovi skriveni meha-
nizmi ne budu shvaćeni i restrukturisani. Druga dva takva mehanizma koja Harvi
navodi su lokacija i prilagodljivost.

Lokacija projekta upotrebe zemljišta često ima snažne redistributivne uti-

caje na stanovnike grada. Neki, obično siromašni i neorganizovani stanovnici,
iseljeni su zbog projekta. Lokacija proizvodnih objekata, javnih delatnosti,
saobraćajnica, stambenih zgrada ili trgovačkih oblasti različito utiču na različite
sektore populacije. Blizina nekog objekta za nekoga može biti koristna pružajući
mu lakši ili jeftiniji pristup dobrima ili aktivnostima. S druge strane, blizina
nekih objekta može izazvati loše strane i neprijatnosti kao što su prašina, buka
ili ugrožavanje životne sredine. Iako materijalna situacija pojedinca može ostati
nepromenjena, njegove životne prilike se mogu značajno promeniti zbog prom-
ena okruženja. Gubici izazvani urbanim promenama mogu uključivati ne samo
novčana opterećenja, neprijatnosti i nedovoljni pristup resursima i uslugama, već
i gubitak same životne sredine koja pomaže da se definiše osećaj pojedinca o
sebi ili zajednički prostor i kultura12 .

10 Mark Gottdiener, The Social Production of Urban Space, Austin, University of Texas Press, 1985, str. 290-97.
11 Stephen L. Elkin, City Regimein the American Republic, Chicago: University of Chicago Press, 1987, str. 93- 102.
12 Ibid, str. 90.

124
 Drugi skriveni mehanizam redistribucije je drugačija prilagodljivost grupa:
neke će grupe više biti u stanju da se prilagode promenama u urbanom okruženju.
Stoga, prilagodljivost jedne grupe često zaostaje iza druge, obično povećavajući
nejednakost među njima. Ponekad je različitost prouzrokovana razlikama na
početnom nivou materijalnih resursa. Međutim, jednako često, mogućnosti
prilagođavanja imaju uzroke u kulturi ili životnom stilu. Siromaštvo, eksploataci-
ja, marginalizacija i kulturni imperijalizam često znače da se od onih koji imaju
smanjene mogućnosti prilagođavanja urbanim promenama češće zahteva da se
menjaju13 .

Već sam naglasila u kojoj meri birokratska racionalnost nameće apstraktne

prostore reda i funkcija stvarnom prostoru višenamenske interakcije. Dvadeseti
vek je doživeo stalno povećanje funkcionalizma i segregacije urbanog prostora.
Najranije razdvajanje se odnosilo na stvaranje stambenih naselja prostorno razd-
vojenih od proizvodnje, maloprodaje, zabave, trgovina i uprave. Međutim, po-
slednje decenije su pokazale ubrzano povećanje segregacije svake od ovih funk-
cija. Svaka vrsta aktivnosti se javlja u sopstvenim, zidom ograđenim enklavama,
jasno odsečenim jedna od drugih.

Podela funkcija u urbanom prostoru smanjuje vitalnost gradova, čineći

gradski život dosadnijim, besmislenijim i opasnijim. Četvrti u centru grada, sa
užurbanim ljudima za vreme dnevnih sati, postaju stravično pusti noću kada se
ljudi skupljaju u tržnim centrima, koji su, uprkos najboljim namerama projektanta,
sasvim dosadni ali i frenetični. U stambenim naseljima se ljudi slabo kreću, kako
danju tako i noću, jer naprosto nemaju gde da idu niti šta da vide, ne postoji nas-
tojanje da se povredi privatnost drugih.

Ova podela funkcija uvećava potčinjenost i dominaciju na nekoliko načina.

Teritorijala razdvojenost radnih mesta i stambenih zajednica deli interese zapo-
slenih ljudi s jedne strane, na trgovačke etaže i s druge, na potrošačke i susedske
okupacije. Dok korporativne i državne birokratije formiraju svoju ptičju perspekti-
vu gradova i regiona, građani nisu u mogućnosti da se uključe u značajne kolek-
tivne akcije iste razmere jer im razdvajanje mesta stanovanja i posla onemogućava
formiranje većih mreža.

Teritorijalna razdvojenost stambenih naselja od tržnih centara, proizvod-

nje, javnih trgova i tako dalje, ima specifične štetne posledice na živote žena,
posebno majki. Domaćica i majka koja živi u stanu u centru grada unutar pešačkih
distanci od prodavnica, restorana, poslovnih prostora, parkova i javnih servisa
ima potpuno drugačiji život od one žene u predgrađu koja provodi ceo dan u kući,
kilometrima okružena samo kućama i školama. Podela urbanih funkcija primorava
domaćice na izolaciju i dosadu. Tako njihov posao – kupovinu, bavljenje decom,
njihovo odvoženje na aktivnosti, odlaženje doktoru, zubaru, osiguravajućoj agen-
ciji i tako dalje – čini težim i zahteva više vremena. Pošto se njena prvenstvena
odgovornost tiče dece i drugih zavisnih članova porodice, zaposlena žena takođe
pati od prostorne odvojenosti urbanih funkcija, koje često ograničavaju njihove
radne prilike na nekoliko manje plaćenih administrativnih i servisnih poslova u
blizini stambenih lokacija ili ih prisiljavaju da svaki dan prevaljuju velika gradska
prostranstava, prelazeći od kuće do vrtića i posla, zatim do prodavnice, zatim
nazad, do vrtića i kuće. Podela funkcija i shodno tome potreba za transportom
kako bi se stiglo do posla, takođe neposredno doprinosi uvećanoj marginalnosti

13 Ibid, str. 86.

125
starih, siromašnih ljudi, osoba sa smanjenim telesnim funkcijama, ali i drugih koji
su zbog životnih prilika kao i zbog ograničenog pristupa resursima sprečeni da se
nezavisno kreću na širim područjima.

Jedan aspekt normativnog ideala gradskog života, kao što sam već rekla,
jeste društvena diferencijacija bez isključivanja. Grupe se dele na osnovu sličnosti,
ali su granice neodređene i dolazi do mnogih preklapanja i mešanja. Jedan od
najpotresnijih aspekata savremenog urbanog života, jeste težina i učestalost od-
bojnog ponašanja koje se unutar njega javlja. Segregacija grupe je rezultat od-
bojne percepcije koja neke grupe izdvaja, definišući ih kao krajnje različite, kako
bi bile potpuno izbegavane i uklonjene. Banke, firme koje se bave nekretninama,
gradski zvaničnici, novine i stanovnici svi promovišu sliku susedstva kao mes-
ta kojem pripadaju samo određene vrste ljudi dok su drugi isključeni, duboko
podstičući odbojni rasizam i mehanizame pomoću kojih se neke grupe definišu
kao prezreni Drugi. Regulacija uz pomoć „zoniranja“, dovodi do klasne segregaci-
je ali i u velikoj meri do rasne segregacije, jer, na primer, isključuju mnogobrojne
porodice u naselja, ili čak čitave opštine, koja su udaljena od imućnih susedstva.
Ovakva isključivanja grupa stvaraju uslove u kojima je moguće nasilje prema sva-
kome ko se nalazi tamo gde ne „pripada“. Mit o susedskoj zajednici, zajedničkim
vrednostima i načinu života, kako sam navela, pospešuje ovakva isključivanja.

Razdvajanje koje možda svojim učincima najdublje deluje na društvenu

pravdu, jeste pravna podela samih opština. Kako su društveni i ekonomski pro-
cesi izbrisali gotovo svaku razliku između gradskog i seoskog života, a privredno
i birokratsko planiranje obuhvata velike metropolitanske regione, isti ovi regioni
uključuju rezultate pravno različitih opština, s njihovim lokalnim upravama, odlu-
kama i javnim servisima. Kako bi se izbegli ružnoća, složenosti i opasnosti savre-
menog gradskog života, a često i odnosi sa određenim grupama ljudi, mnogi
ljudi teže da ostvaruju zajednice u predgrađima i malim gradovima van gradova.
Veličina grada i činjenica da kao samostalan grad donosi sopstvene odluke un-
utar granica države i federalnih pravila, stvaraju privid lokalne kontrole. U stvari,
razdvajanje gradova ih oslikava kao bespomoćne u odnosu prema korporativnim
i birokratskim dominacijama.

Pravno i društveno razdvajanje grada i predgrađa često doprinosi

društvenoj nepravdi. Između najvećih američkih gradova i njihovih predgrađa
postoji neposredan odnos eksploatacije. Stanovnici predgrađa rade u gradu, ko-
riste njegove usluge i uživaju u njegovom životu, ali izuzev u retkim situacijama
kada postoje gradski prihodi i porezi, oni ne plaćaju porez gradu. Prigradske
opštine često imaju koristi od njihove blizine, ali njihova pravna autonomija im
osigurava da plaćaju malo ili ništa za ove pogodnosti14 .

Sredstvima pravne autonomije, neke opštine isključuju određene vrste ljudi

i aktivnosti van svojih granica. Na taj način lokalne uprave generišu sredstva
koja se plaćaju lokalnim servisima kroz oporezivanje građana, neki gradovi imaju
daleko bolje škole i servise u odnosu na neke druge. Pošto svaka opština uprav-
lja svojim školama, policijom, vatrogasnim odredima i drugim javnim servisima,
često dolazi do nepravedne i opterećujuće ravnoreže u gustini i kvalitetu servisa
između različitim oblastima.

14 Theodore Lowi, The End of Liberalism, New York, Norton, 1969, str. 197.

126
 U kontekstu širih razmera i nezavisnog ekonomskog sistema koji je pod
kontrolom privatnog kapitala, „autonomija postaje vodilja za većinu gradova, i
samo su najbogatiji gradovi u mogućnosti da koriste povlastice svoje formalne
nezavisnosti. Politička autonomija mesta, kao i moć planiranja zahteva, reprodu-
kuje i preuveličava nejednakosti različitih mesta pre nego što ih izjednačava“ 15 .

Ove nepravde imaju primarne izvore u strukturalnoj organizaciji onih koji

odlučuju. Iako svi problemi gradskog života o kojima sam raspravljala uključuju
pitanja raspodele, celokupan proces tlačenja i dominacije mogu biti shvaćeni
samo uzimajući u obzir kulturne i naredbodavne strukture, pošto one utiču na
geografiju grada, na njegove aktivnosti i raspodele.

Prevod: Ivana Ćorković

15 John R. Logan, Harvey L. Molotch, Urban Fortunes: The Political Economy of Place. Berkeley and Los Angeles, University
of California Press, 1987, str. 152.

127
 SASKIA SASEN [Saskia Sassen]

Gradovi i zajednice u globalnoj ekonomiji *

Živimo u doba krupnih promjena gradova i zajednica. Ekonomska global-

izacija i uspon informacionih tehnologija ponovo uobličavaju prostornu orga-
nizaciju ekonomije, sa često razarajućim posledicama za gradove i zajednice.
Mnogi političari i analitičari ubeđeni su da ove sile čine da lokaliteti postaju
nemoćni u iznošenju sopst venih problema. Ovak ve vrste suštinskih tranzicija ili
diskontinuiteta zahtevaju raz voj novih analitičkih kategorija i teoretskih usme-
renja, možda čak i nekih novih političkih i ekonomskih praksi. Smatram da ste-
pen urbanosti i pitanja zajednice treba da budu uključeni u analizu ekonomske
globalizacije i proučavanje novih informacionih tehnologija. Tako nešto zahteva
prevazilaženje uobičajenih predstava o uticaju globalizacije i proširenosti in-
formacionih tehnologija na lokalnom nivou, odnosno, njihovu relativnu nemoć
u suočavanju sa izuzetno pokretnim kapitalom. Ta nemoć je tek jedan deo
priče. Čini mi se da fokusiranje na gradove i zajednice omogućava konkretnije
analize globalizacije i da, u tom smislu, gradove i zajednice možemo smatrati
strateškim mestima prilikom ispitivanja globalnih procesa i osnovnih političko-
ekonomskih procesa.

Uvođenje gradova i zajednica u analizu ekonomske globalizacije

omogućava ponovno promišljanje procesa ekonomske globalizacije u ok viri-
ma st varne ekonomske celine nekog određenog prostora. Takav fokus razlaže
nacionalnu ekonomiju u različite podnacionalne komponente, među kojima
postoje one temeljno ar tikulisane u globalnu ekonomiju, ali i one koje to nisu.
Omogućava nam da uočavamo raznovrsnost ekonomija i radnih kultura u ko-
jima se globalna informaciona ekonomija otelovljuje. Takođe nam dopušta da
obnavljamo konkretne lokalizovane procese kroz koje globalizacija postoji, ali
i da, na primer, dokažemo da je multikulturalizam u velikim gradovima pre-
poznatljiv deo ne samo globalizacije već i međunarodnih finansija.

Zašto je bitno da se povrati lokalni ok vir, ili uopštenije, neko specifično

okruženje, u analizi globalne ekonomije? Posledice trenutnih dešavanja vidljive
su u izbegavanju priča o gradovima, zajednici i radnicima u današnjoj napre-
dnoj ekonomiji, i trebalo bi preduzeti korek tivne mere za ponovo uvođenje
ovih elemenata. Ukoliko ekonomske analize, fokusirane na gradove i zajednice,
obnove širok spek tar poslova i radnih kultura kao delova globalne ekonomije,
mogla bi se razmatrati mogućnost novih politika onih učesnika koji su tradicio-
nalno u nepovoljnijem položaju, nekih novih politika koje posluju u ok virima
nove transnacionalne ekonomske geografije, bilo da se radi o industrijskim
radnicima u iz vozno proiz vodnim zonama ili o čistačima na Vol Stritu.

* Saskia Sassen, „Cities and Communities in the Global Economy“, American Behavioral Scientist, Neil Brenner i Roger
Kail ur., The Global Cities Reader, Routledge, Oxon, 1996, str. 82-88.

128
 Mesto i radni proces u globalnoj informacionoj ekonomiji

Preovladavajuća procena ekonomske globalizacije medijskih i političkih

krugova, kao i mnogih ekonomskih analiza, naglašava izuzetnu pokretljivost glo-
balne komunikacije, kao i postepeno neutralizovanje značaja mesta i razdaljine.
Neka nastojanja na tom tragu nalažu postojanje globalnog ekonomskog sistema
kao datog, sagledanog u funkciji moći transnacionanih korporacija i globalnih
komunikacija. Ali sposobnosti za globalno delovanje, koordinaciju i kontrolu,
sadržane u novim informacionim tehnologijama i u snazi transnacionalnih kor-
poracija, nisu isto što i stvarni rad na koordinaciji i kontroli. Fokusirajući se na
trenutni rad u vođenju globalnih poslova, pridodaje se zanemarena dimenzija
poznate teme o moći velikih korporacija i rasprostranjenosti novih tehnologija.
Naglasak se premešta na praksu koja uspostavlja ono što nazivamo ekonoms-
kom globalizacijom i globalnom kontrolom, rad na proizvođenju i obnavljanju
organizacije i upravljanja globalnim proizvodnim sistemom industrije i global-
nim tržištem finansija, i jednog i drugog u uslovima ekonomske koncentracije
vlasništva i kontrole.

Multinacionalne kompanije, na primer, ustanovljavaju sve više inostranih

pogona i njihovo centralno upravljanje, koordinacija i servisne funkcije postaju
sve brojnije i složenije što nalaže različite nacionalne, pravne, računovodstvene
i upravljačke sisteme. Početkom devedesetih godina dvadesetog veka, američke
korporacije su imale oko 19000 filijala širom sveta. Slično je bilo i s nemačkim i
japanskim firmama. Krajnji broj raštrkanih fabrika i servisnih centara, sastavnih
delova integrisanog delovanja korporacije, dovodi do velikog broja novih potreba
prilikom centralne organizacije i servisiranja. Finansije i napredni korporativni
servisi predstavljaju industriju proizvodnje organizacionih roba, neophodnih za
sprovođenje i upravljanje globalnim ekonomskim sistemima. Za proizvodnju ovih
servisa, posebno internacionalizovanih uslužnih sektora koji su najinovativniji i
najspekulativniji, biraju se gradovi.

Usmeravanje na korporativne prakse crpe kategorije mesta i radnog pro-

cesa u analizi ekonomske globalizacije. Ove dve kategorije se lako zanemaruju u
ocenama koje su vrte oko izuzetne pokretljivosti kapitala i transnacionalne moći.
Razvijanjem kategorija kao što su „mesto“ i „proces proizvodnje“ ne poriče se
značaj izuzetne pokretljivosti i moći. Umesto toga, ističe se činjenica da mnoga
sredstava potrebna za globalne ekonomske aktivnosti i nisu izuzetno pokretljiva,
te da su zaista duboko ugrađena u mesto, i to naročito mesta kao što su globalni
gradovi i izvozno proizvodne zone, i da su brojne zajednice koje mogu delovati
nepovezane s globalnim procesima, kao što su Južni Bronks [South Bronx] u Nju-
jorku ili grad Pleinfild [Plainfield] u Masačusetsu, u stvari deo tih istih procesa.
Globalni procesi su, pored toga, strukturisani lokalnim ograničenjima u koja su
uključeni sastav radne snage, radna kultura, i preovladavajući politički tokovi i
kulture.

Štaviše, naglašavanjem činjenice da su globalni procesi barem delimično

ugrađeni u nacionalne teritorije, takav fokus uvodi nove promenljive u ak tuel-
na shvatanja o ekonomskoj globalizaciji i smanjenju regulatorne uloge države.
Znači da se prostorna ekonomija najvećih novih transnacionalnih ekonomskih
procesa u mnogo čemu razlikuje od globalno/nacionalne dvostrukosti koja se
pretpostavlja u većini analiza globalne ekonomije. Dvostrukost nacionalnog
nasuprot globalnom fokusu nagoveštava dva međusobno isključiva prostora –
tamo gde jedan započinje drugi završava, ono što jedan zadobija drugi gubi.

129
Osnovna namera ovog teksta je da sugeriše u kojoj meri je ova konceptualizacija
suštinski netačna, globalno se nužno ostvaruje na specifičnim prostorima i u in-
stitucionalnim uređenjima koja se u velikom broju [ako ne i u većini] nalaze na na-
cionalnim teritorijama i određenim lokacijama. Nacionalne i lokalne vlade igraju
važnu ulogu u ugradnji globalnog ekonomskog sistema i ta uloga, u zavisnosti od
društveno-ekonomskih nivoa razvijenosti, političke kulture i načina artikulacije
globalnih procesa, može poprimiti različite oblike.

Ova rasprava bi trebalo da uputi na činjenicu da ekonomska globalizacija

sadrži dinamike disperzije i centralizacije, oblike koji tek sada započinju da stiču
priznanje1 . Mnogostruka nastojanja ka prostornom širenju ekonomskih aktivnosti
na gradskom, nacionalnom i globalnom nivou, koje povezujemo s globalizacijom,
doprinose potražnji za novim oblicima teritorijalne centralizacije najvišeg nivoa
upravljanja i kontrole poslovanja. Proširivanja centralnih funkcija ogleda se u na-
stavku zgušnjavanja kontrole, vlasništva i prisvajanja profita što karakteriše tre-
nutni ekonomski sistem. Nacionalna i globalna tržišta, kao i globalno integrisane
organizacije, nalažu centralna mesta u kojima je posao globalizacije već obavljen.
Nadalje, informacione industrije zahtevaju ogromnu fizičku infrastrukturu koja
sadrži strateške čvorove sa izuzetnom koncentracijom kapaciteta; pri čemu se
mora praviti razlika između kapaciteta za globalni prenos i komunikacije kao i za
materijalne uslove koji ovu razmenu informacija čine mogućom. Konačno, proces
proizvodnje i najnaprednije informacione industrije barem delimično je vezan za
mesto jer to zahteva kombinacija resursa čak i kada su izlazni podaci izuzetno
pokretni.

Jedan od osnovnih ciljeva mog rada sastoji se u sagledavanju gradova kao

proizvodnih pogona vodećih informacionih industrija našega doba, i u obnovi
infrastruktura aktivnosti, firmi i poslova neophodnih u pokretanju napredne kor-
porativne ekonomije. Te industrije su tipično konceptualizovane kroz pojmove
izuzetne pokretljivosti svojih rezultata i visokog nivoa obučenosti svog struč-
nog kadra, radije nego u promišljanju radnih procesa i potrebne infrastrukture
objekata kao i nestručnih poslova koji takođe čine deo tih industrija. Detaljna
analiza urbanih ekonomija, zasnovanih na uslugama, pokazuje da postoji značaj-
na artikulacija firmi, sektora i radnika koji izgledaju kao da imaju jako malo veze
sa urbanim ekonomijama u kojima dominiraju finansije i specijalizovani servisi;
činjenica je, međutim, da one ispunjavaju niz funkcija koje su sastavni deo jedne
urbane ekonomije. Sve se to dešava u uslovima oštrog socijalnog, finansijskog i
[često] rasnog odnosno etničkog raslojavanja. Naši gradovi i zajednice odslikava-
ju ove obrasce. Ponovnim osvajanjem geografije mesta uključenih u globalizaciju
omogućiće nam da se ponovo osvoji znanje ljudi, radnika, zajednica, i još spe-
cifičnije, različite radne kulture pored one koja je kao korporativna uključena u
globalizacioni proces. Globalni grad se može posmatrti kao strateško istraživački
teren za proučavanje ovih procesa.

Globalni grad: veza za novu političko-ekonomsku regulaciju

U svakodnevnom radu vodećih složenih ser visa u kojima preovladavaju

finansije, veliki broj poslova je fizički i malo je plaćen, mnoge poslove obavljaju

1 J. L. Abu-Lughod, „Comparing Chicago, New York and Los Angeles“ in P. L. Konx, P. J. Taylor ur., World Cities in a
World-sistem, Cambridge, Cambridge University Press, 1995, str. 179-191; Manuel Castells, The Informational City,
Blackwell, London, 1989; John Friedman, Where we stand: a decade of world city research, u P. L. Knox, P. L. Taylor
ur., op.cit., str. 21-47.

130
žene i imigranti. Iako ove vrste radnika, i poslova, nikada nisu predstavljani kao
deo globalne ekonomije, oni suštinski čine dobar deo višestruke infrastruk tu-
re poslova uključenih u rad i primenjivanje globalnog ekonomskog sistema –
uključujući i njegove najnaprednije sek tore kao što su međunarodne finansije.
Vrh korporativne ekonomije – korporativne kule koje projek tuju inženjerske
eksper tize, preciznost, „tehne“ – daleko je lakše označiti za neophodne u na-
prednom ekonomskom sistemu u odnosu na prevoznike i druge industrijske
ser visne radnike, čak i ako oni čine njen neophodan sastavni deo.

Na delu se vide dinamike vrednovanja koje oštro povećavaju jaz između

obez vređenih i vrednovanih [doduše, precenjenih] sek tora ekonomije. Dolazi
do rasta nejednakosti između profitabilnih sposobnosti preduzeća i sposob-
nosti zarade domaćinstava. Precenjivanje specijalizovanih ser visa i stručnog
radnog osoblja obeležilo je mnoge „druge“ vrste ekonomskih ak tivnosti i rad-
nika kao nepotrebnih ili nevažnih u naprednoj ekonomiji, čak i onda kada su
oni predstavljaju st varan udeo u vodećim internacinalizovanim sek torima. Plod
toga se, na primer, može videti u neobično naglom porastu početnih plata vođa
poslovne administracije i pravnika zaposlenih u korporativnom sek toru i u str-
moglavom padu plata nek valifikovanih fizičkih radnika i kancelarijskih radnika.
Isti učinci se mogu videti u povlačenju mnogih investitora nekretnina s niskim i
srednjim prihodom iz stambenog tržišta, posle rapidnog povećanja stambenih
zahteva od strane novih visoko plaćenih profesionalaca i mogućnosti višestru-
kog precenjivanja, tih takoz vanih posebnih stambenih ponuda.

Ugradnja globalnih procesa i tržišta u veće gradove značila je da se in-

ternacionalizovani sek tor ekonomije naglo raz vio i nametnuo novi niz kriteri-
juma kojima se vrednuju i ocenjuju različite ekonomskie ak tivnosti i razultati.
Ovaj raz voj je imao razarajuće posledice na brojne sek tore urbane ekonomije i
ostavio je neravnomerne tragove u urbanim zajednicama. Nije se radilo samo o
k vantitativnoj transformaciji, jer tu prepoznajemo i elemente novog ekonom-
skog režima 2 .

Nadmoć vodeće specijalizovane uslužne ekonomije, posebno novih fi-

nansijskih i ser visnih kompleksa, izaziva ono što se može naz vati novim eko-
nomskim režimom, jer iako ovaj sek tor može pokrivati samo deo ekonomije
grada, on se naprosto nameće toj većoj ekonomiji. Jedan od ovih pritisaka
se ogleda u polarizaciji, kao što je slučaj u mogućnosti za ost varivanjem ek-
straprofit u finansijama, time doprinoseći devalorizaciji proiz vodnje i niskoj
dodatnoj vrednosti usluga, u meri u kojoj ovi sek tori više ne mogu generisati
ekstraprofite koji su tipični u mnogim finansijskim ak tivnostima.

Iz vanredna profitabilna sposobnost mnogih vodećih industrija ugrađena

je u složenu kombinaciju novih trendova: [a] tehnologija koje omogućavaju izu-
zetnu pokretljivost kapitala na globalnom nivou i deregulaciju mnogostrukih
tržišta koja omogućavaju sprovođenje izuzetne pokretljivosti; [b] finansijskih
pronalazaka kao što su obezbeđivanje lik vidacije do sad nelik vidnog kapitala
i omogućavanje njegove cirkulacije, a samim tim i st varanje dodatnog profita;
i [c] rastuće potražnje za uslugama u svim industrijama, zajedno s poveća-
njem složenosti i specijalizacijom mnogih od ovih ulaza koji doprinose njihovoj
valorizaciji što je ilustrovano neobično visokim povećanjima plata početkom

2 Susan S. Fainstein, The City Builders, Oksford, Blackwell 1993; P. L. Knox, P. J. Taylor, ur., World City in a World-system,
op.cit.; Saskia Sassen, Cities in World Economy, Thousand Oaks, Pine Forge, 1994.

131
osamdesetih godina dvadesetog veka za najviše stručnjake i glavne iz vršne
direk tore. Globalizacija je dodatno doprinela usložnjavanju ovih usluga, njiho-
vom strateškom karakteru, glamuru, te time i njihovom precenjivanju.

Prisustvo kritične mase firmi sa izuzetno visokim profitabilnim sposobno-

stima dovodi do licitiranja cena komercijalnih prostora, industrijskih usluga, kao
i drugih poslovnih potreba, i na taj način utiče na opstanak firmi sa umerenim
profitabilnim sposobnostima koje postaju sve nesigurnije. Iako su potonje od
suštinskog značaja za funkcionisanje urbane ekonomije i za svakodnevne potrebe
građana, njihova ekonomska isplativost je ugrožena u situaciji u kojoj specijalizo-
vani finansijski servisi zarađuju ekstraprofit. Visoke cene i profitni nivoi u inter-
nacionalizovanom sektoru i njegovim pratećim aktivnostima, kao što su vrhunski
restorani i hoteli, čine sve težim takmičenje za prostor i investicije u drugim sek-
torima. Mnogi od ovih sektora su doživeli značajno podcenjivanje i/ili izmeštanje;
sada je, na primer, uobičajena urbana pojava da prodavnice iz susedstva, prilago-
đene lokalnim potrebama, zamenjuju ekskluzivni butici i restorani novih urbanih
visoko platežnih elita.

Nejednakosti u profitabilnim mogućnostima različitih sektora ekonomije,

uvek su postojale. Ali ono što danas posmatramo dešava se mnogo širem rasponu
i stvara velike poremećaje u radu različitih tržišta, od stambenog do tržišta rada.
Polarizacija među firmama i domaćinstvima i u prostornoj organizaciji ekonomije,
na primer, doprinosi rastućem nizu neformalnih ekonomskih aktivnosti u razvi-
jenim urbanim ekonomijama. U kontekstu u kojem značajan sektor ekonomije
proizvodi ekstraprofit, firme s malim ili skromnim profitabilnim sposobnostima,
sa stabilnom čak i uvećanom potražnjom za svojom robom i uslugama od strane
domaćih i drugih firmi, često ne mogu da se takmiče i pored očiglednog postoja-
nja potrebe za onim što proizvode. Često jedan od načina opstanka takvih firmi
počiva u neformalnom delovanju. Koriste se prostori koji nisu planirani za komer-
cijalne i proizvodne aktivnosti, kao što su podrumi u stambenim prostorima, od-
nosno mesta koja ne ispunjavaju zdravstvene, protivpožarne i druge standarde.
Isto tako, nove firme u nisko profitnim industrijama, koje tek ulaze na jako tržište
sa svojom robom i uslugama, mogu to činiti samo na neformalan način. Drugo
rešenje za firme sa ograničenim profitabilnim mogućnostima, sastojala bi se u
zaključivanju predugovora kao dela njihovog rada tokom neformalnih postupaka.

Rekompozicija izvora rasta i proizvodnje profita, koja se podrazumeva u

ovim transformacijama, takođe doprinosi i reorganizaciji nekih komponenti druš-
tvene reprodukcije ili potrošnje. Iako srednji slojevi još uvek čine većinu, uslovi
koji su doprineli njihovoj ekspanziji i političko-ekonomskoj moći u posleratnim
decenijama – kroz centralizaciju masovne proizvodnje i masovnu potrošnju to-
kom ekonomskog rasta i ostvarenja profita – potiskuju novi izvori rasta.

Ubrzani rast industrija sa snažnom koncentracijama poslova visokog i ni-

skog prihoda, zadobija različite oblike u strukturi potrošnje, što takođe proizvodi
povratno dejstvo na organizaciju rada i vrste stvorenih poslova. S pojavom no-
vih kulturnih formi i ekspanzijom radne snage sa visokim primanjima dolazi i do
procesa usvajanja vrednosti srednje klase koje u stvari počivaju u pristupačnoj
ponudi slabo plaćenih radnika.

Potrošačke potrebe slabo plaćenog stanovništ va u velikim gradovima,

dobrim delom bivaju zadovoljene kroz male proiz vodne i maloprodajne fir-
me koje se oslonjaju na porodični rad i često ne zadovoljavaju ni minimum

132
bezbednosnih i zdravst venih standarda. Jef tina odeća proiz vedena u lokalnim
radionicama s bedno plaćenim radnicima, na primer, može da predstavlja kon-
kurenciju jef tinom azijskom uvozu. Sve veći asor timan proiz voda i usluga, od
jef tinog nameštaja proiz vedenog u podrumima, do „divljih taksija“ i porodičnih
ustanova za dnevni boravak, zadovoljava rastuće potrebe slabo plaćenog sta-
novništa. Postoje brojni primeri kako povećana nejednakost u zaradama preo-
blikuje stukturu potrošnje i kako to opet ima povratne efek te na organizaciju
rada, u formalnoj ali i u neformalnoj ekonomiji. Na primeru Njujorka možemo
primetiti pojavu posebnih taksi linija koje opslužuju samo finansijsku oblast,
i povećanje divljih taksija u naseljima sa stanovništ vom s niskim primanjima,
koji ne opslužuju regularne taksi linije; porast upotrebe visoko prilagođenih
dr venih konstrukcija u područjima na kojima se naseljava srednja klasa, i jef tine
samoodržive stanove u siromašnim čet vr tima; porast broja radnika koji rade
kod kuće i radionica sa slabo plaćenim radnicima koji proiz vode veoma skupe
brendirane ar tikle ili izuzetno jef tine proiz vode.

Jedan od načina konceptualizacije neformalnog poslovanja u raz vijenim

urbanim ekonomijama u sadašnjem dobu, počiva u pronalaženju sistemskog
ek vivalenta onome što nazivamo deregulacijom do koje dolazi u ekonomskom
vrhu. Deregulacija sve većeg broja vodećih informacionih industrija i neformal-
no poslovanje sve većeg broja sek tora s niskim profitabilnim sposobnostima,
mogu se koncipirati kroz prilagođavanje uslova u koje uz rastuće tenzije ulaze
novi ekonomski raz voj i stare regulacije.

Čiji je grad?

Jedan od načina razmišljanja o političkim implikacijama ovak vog raz vo-

ja ogleda se u formiranju novih zahteva o gradovima. Među glavnim novim
činiocima tih zahteva pojavljuju se inostrane firme, koje sve više imaju pravo
da posluju kroz postepenu deregulacije nacionalnih ekonomija, ali i veliki broj
poslovnih ljudi koji su stranci. Upravo oni predstavljaju nove korisnike grada.
Temeljno obeležavaju urbani pejzaž, i njihovo pravo na grad je neosporno, čak
i ako su jedva istraženi podaci o troškovima i koristima koje od njih grad ima.

Novi korisnici grada postavljaju često velike zahteve i rekonstituišu grad-

ska strateška mesta prema svojim potrebama; njihovi zahtevi se, međutim, retko
dovode u pitanje. Novi grad tih gradskih korisnika predstavlja krhku predstavu
čiji je opstanak i uspeh usmeren ka ekonomijama visokih profita, napredne teh-
nologije, intenzivirane razmene, spekulacije i inovacije.

Na taj način se s jedne strane otvara pitanje šta grad predstavlja stranim
poslovnim ljudima i međunarodnim firmama; prostor tak vog grada sastoji se
od aerodroma, poslovnih četvr ti najvišeg nivoa, vrhunskih hotela i restorana, te
određene zone urbanog glamura. S druge strane, preostaje težak zadatak utvr-
đivanja da li grad koji funkcioniše kao međunarodni poslovni centar, u stvari,
podmiruje troškove koje postojanje tak vog centra podrazumeva. Troškovi uklju-
čeni u održavanje najsavremenijih poslovnih centara, kao i ostali zahtevi koje
ovi centri nalažu, poput naprednih komunikacijskih postrojenja ali i najvišeg
nivoa bezbednosti [i „svetske kulture“], nisu adek vatno procenjeni.

Možda, u drugoj krajnosti konvencionalnih predstava postoje oni koji ko-

riste urbano političko nasilje zahtevajući pritom svoje pravo na grad, pravo ko-
jem de facto nedostaje legitimitet novih „gradskih korisnika“. Ti zahtevi potiču

133
od činioca koji se bore da budu priznati i ovlašćeni prilikom potraživanja svojih
prava na grad. Njihova istorija je, naravno, dugotrajna i sa svakom novom epo-
hom donosi specifične uslove u načinima s kojima se zahtevi postavljaju. Ra-
stući teret „delik vencije“ (na primer, uništavanje automobila i izloga, pljačke i
spaljivanje prodavnica) u nekim od ovih pobuna tokom poslednje decenije dva-
desetog veka, u velikim gradovima raz vijenog i trećeg sveta, možda predstavlja
naznake postojanja zaoštrenih nejednakosti posvedočenih u procesu ekonom-
ske globalizacije. Rastojanje između urbane zone glamura i urbane ratne zone,
onako kao je viđeno i doživljeno, postaje ogromno. Izuzetna transparentnost i
visoki stepen javne svesti o toj razlici, verovatno doprinosi daljoj brutalizaciji
sukoba. Očigledna ravnodušnost i vidljiva pohlepa novih elita u odnosu na
beznađe i bes siromašnih ogleda se u velikoj meri i u pojavama kao što su rep
muzika i ponašanje skinhedsa.

Veliki gradovi širom sveta predstavljaju teren na kojem mnošt vo global-

izacijskih procesa poprima st varne, lokalizovane oblike. Ovi lokalizovani oblici
dobrim delom i obeležavaju ono što globalizacija predstavlja. Nadalje, ukoliko
uzmemo u obzir da se u velikim gradovima takođe koncentriše ogroman deo
ugroženih populacija – imigranati u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama,
Amerikanci afričkog i latino porekla u Sjedinjenim Američkim Državama, mase
stanovnika u divljim naseljima megalopolisa zemalja u raz voju – postaje jasno
da su gradovi postali strateški teren čitavog niza sukoba i protivrečnosti 3 .

Zaključak

Obraćanjem pažnje na prostor, omogućava nam da sagledamo neke nove

prostorne konfiguracije i prostorno specifične osobenosti, koje ekonomska glo-
balizacija proizvodi ali i prema kojima se takođe uobličava. Samim tim, procesi
ekonomske globalizacije ponovo se konstituišu u svojstvu stvarnih proizvodnih
celina koje se nalaze na određenim mestima i sadrže mnoštvo aktivnosti. Tako
nešto utiče da se pored zajedničkog fokusiranja vlada i privrede na moć ve-
likih korporacija, uvećava fokusiranje na ceo spektar delatnosti i organizacionih
aranžmana koji su neophodni u primeni i održavanju globalne mreže fabrika,
uslužnih operacija i tržišta. Te procese samo delimično obuhvataju aktivnosti
transnacionalnih korporacija i globalnih tržišta.

Fokusiranjem na gradove i zajednice omogućava određivanje geografije

strateških mesta na globalnom nivou, kao i određivanje mikrogeografije i poli-
tika koje deluju na tim mestima. Tako nešto nam takođe omogućava isticanje
u pr vi plan novih klasnih formacija i snaga regulisanja koje proizilaze iz novih
oblika pokretljivosti kapitala i novih tehnologija kroz koje se proiz vodnja i rad
organizuju.

Prevod: Tijana Vujičić

Korektori: Ivana Ćorković, Ana Špirić, Boriša Mandić

3 Cf. S. Body-Gendrot, Ville et violence, Paris, PUF, 1993; A. D. King ur., Representing the City, London, Macmillan, 1996.

134
KONSTANTIN SERGEJEVIČ AKSAKOV [Константин Сергеевич Aксаков]

Smisao prestonice*

Smisao prestonice je od najvećeg značaja za državu. Prestonica je središte

državnih i narodnih snaga: u nju se one stiču sa svih strana i raznovrsno se oblikujući
u njoj, odlaze na sve strane. Korisno je ako prestonica, koja kasnije bezuslovno
predstavlja središte države u njenim moralnim i materijalnim snagama i delatnos-
tima, u isto vreme predstavlja središte države i u geografskom smislu.

Prestonica je s jedne strane narodno središte, i s druge, centar vlasti. Kao

narodni centar se razvija prirodnim istorijskim tokom, podvigom narodnog života;
narodni centar ne može biti proizvoljno stvoren i izmišljen. Prestonica kao centar
vlasti može podleći državnoj samovlasti, može se veštački i nasilno podići. Dostići
će svoj potpuni značaj i sasvim će biti povoljna za državu onda kada bude pred-
stavljala i narodni centar i vlast ili drugim rečima, kada se centar vlasti bude na-
lazio u narodnom centru. Narodni razum je neophodan za prestoničku upravu,
potreban je zbog shvatanja države kojom upravlja i u toj upravi moraju postojati
prave, neposredne i žive veze s državom, a da bi do toga došlo, neophodno je
da se uprava nalazi unutar same države, u sredini naroda. Postavite prestoničku
upravu van granica, zamislite je bez ikakve žive veze s narodom – šta će se do-
goditi? Svi akti vlasti će biti neuspešni, bez obzira na želju da donose korist, bez
obzira na poslušnost naroda. Postaje kobno kada se u vlasti izgubi interes države,
i kada svaki akt zaobilazi korisne ciljeve, kreće se nepravilno i mimo pravila: tada
sve postaje neumesno i pretvara se u zlo. Vlast postaje nehotičan mučitelj naroda:
narod postaje manje-više pokorna žrtva. I ne postoji mogućnost da se stanje po-
pravi sve dok se ne steknu uslovi za razumevanjem države. To se dešava upravo
onda kada prestonica više nema istorijske, savremene i narodne, ili bilo kakve žive
veze s državom, drugim rečima: kada je centar vlasti odvojen od narodnog centra.

Tako se nešto danas dešava s našom otadžbinom, Rusijom, i prestonicom

Peterburgom. Peterburg je postavljen na samom kraju neizmene ruske države i ne
samo da se ne nalazi u sredini državnog plemena, ne samo da se ne nalazi usred
ruskog naroda, već je potpuno van njega, među finskim plemenom, među Fincima:
Peterburg geografski pripada Rusiji ili, bolje rečeno, njenoj vlasti, ali nalazi se van
granica ruskog života, van korena prave Rusije za koju se vezuje sva ta svojina, koja
je osnovala i koja održava svu tu neizmernu državu. Jednom rečju, Peterburg je
inostrana prestonica Rusije. Može li se zamisliti ruska država bez ruskog naroda? Vi
možete da zamislite rusku državu bez Finske, pribaltičkih provincija, bez Poljske, ali
bez ruskog naroda, ruska država se ne sme ni zamisliti – bez njega ona ne postoji.
Dakle, ruski narod znači sve ruskoj državi. Nije dozvoljeno ne priznati ruski narod
kao njenu osnovu na kojoj je sve sagrađeno, koja sve održava; ne bi se smelo, čini

* Ovaj članak ili, tačnije, beleška napisana je 1856. godine kao „Beleška o unutrašnjem stanju Rusije“ („Zapiska o
vnutrennem sostoяnii Rossii“). Predstavljena je 1855. godine pokojnom Caru. Odlomci su objavljeni u „Danu“ („
Denь“), izdanje I. S. Aksakova. Primedba urednika „Rusi“.

135
se, ne uzeti ruski narod u obzir, on se ne sme potceniti. Šta vidimo? Potcenjen
je upravo ruski narod. Prestonica Rusije se nalazi van ruskog naroda, prestonica
Rusije je u inostranstvu. Peterburg s Rusijom nema nikakvih istorijskih, savre-
menih i živih veza. Peterburg se nije podizao niti odrastao na ruskoj zemlji, u
ruskom duhu, nije srastao s Rusijom kao drugi ruski gradovi; on je naglo bio post-
avljen na obalama mora, izgrađen je po inostranom planu, na inostranoj zemlji i
nazvan je stranim imenom. I taj Peterburg – inostrani, tuđinski grad, predstavlja
prestonicu Rusije.

Peterburg – prestonica Rusije! Eto odgonetke tog unutrašnjeg nereda u

kome se danas nalazi Rusija. Eto ključa za razumevanje te sveopšte zamršene
situacije koja dovodi u pitanje celokupnu našu delatnost, unutrašnju i spoljašnju.
S novom prestonicom, Peterburgom, gubi se shvatanje Rusije. Ali bilo je potrebno
stopedeset godina Peterburga kao prestonice, da bi se uzdrmale moćne, ma-
terijalne i moralne ruske snage, do te mere uzdrmane da je za Rusiju postao
podnošljiv i ostvariv mir koji počiva na dopisu od 18. marta 1856. godine, najzad,
taj mir je najbolji dokaz potpunog rastrojstva države. Potrebno je bilo stopedeset
godina peterburškog perioda koji je doveo Rusiju do stanja u kome se ona danas
nalazi, a koje je nama, podanicima, manje ili više odavno poznato; stanje koje je
godinama nastupalo oštro, čak i za državu, a sada preti uništenjem ako se protiv
njega ne primene brze i prave mere, ako se Rusiji ne vrati njen rodni vazduh, je-
dini koji je može isceliti. Da bi se Rusiji vratio ruski vazduh potrebno je da nam se
naša vlast vrati iz inostranstva.

Proniknućemo bliže u suštinu stvari i potruditi da shvatimo podvige i smis-

ao Moskve i Peterburga.

Moskva nije odjednom, već postepeno postajala prestonica Rusije. U

početku mali grad, Moskva je rasla u svom značaju i na kraju izrasla, takoreći, u
prestonicu.

Prestonica ima veliki značaj u svakoj državi, ali posebno u Rusiji gde jedna
prestonica smenjuje drugu. Prestonica je u Rusiji uvek davala svoj naročitu oso-
benost celoj epohi i nije se bez razloga nazivala Carskim gradom. Sudbine Rusije
izražavaju se i određuju u njenim prestonicama.

Centar je u Rusiji prelazio iz grada u grad. Ne govorimo o Novgorodu, koji

je bio samo mesto boravka za pozvani kneževski rod. Prvi centar vidimo u Kijevu.
To je prva ruska prestonica, još daleko od ispunjenja svog potpunog smisla, jer se
država nije formirala, nije bila sklopljena u jednu celinu, već se takoreći talasala
i lutala. Kijev je za naše kneževe bio očinski dom, i među njima je bilo razmirica
oko časti ko će vladati tim domom. Ta čast je bila iznad svega. Moćno Suzdaljsko
kneževstvo nije tešilo Jurija Dolgorukog, osnivača Moskve. Sve njegove težnje
bile su usmerene na Kijev za koji se ceo život borio i, na kraju, izborio. Ali posle
Jurija ubrzo je porodično osećanje ustupilo mesto državnim potrebama. Prednost
materijalne moći uzelo je prevagu i potisnulo osećanje porodične časti. Andrej,
Jurijev sin, nije uvažavao Kijev. Suzdaljska vojska je uzela Kijev, ali Andrej u nje-
mu nije ostao. Dao je prednost svojoj moćnoj Suzdaljskoj kneževini i Vladimiru,
glavnom gradu, koji je postao prestonica Rusije. Nova prestonica već ima drugi
smisao. Zajedno s njom materijalna snaga je istupila napred; Vladimir ne samo
da je bio cenjeniji, već i moćniji od drugih gradova. Spor se takođe dešavao oko

136
Vladimira, ali spor oko časti prešao je ubrzo u spor oko sile. Vladimir više nije
mogao da ima tako poseban značaj kao što je imao Novgorod. Pošto je neo-
sporna prednost Kijeva ubrzo izgubila svoj značaj i pošto je ubrzo počelo da
se govori o državnoj moći, svaka kneževina i svaki grad su mogli da teže ka toj
moći, i to ne samo za Vladimir, nego i sa Vladimirom. Očigledno da Vladimir nije
mogao dugo da ostane glavni grad jer je njegova prednost bila sporna. I upravo
su se prepirući s njim podigli i zaoštrili Tver i Rjazanj i kao Vladimir, prozvali
se Velikim kneževinama. Nije bila dovoljna samo materijalna nadmoć da bi se
postalo prestonica; bila je potrebna misao, potreban je bio unutrašnji smisao
koji bi dao otpornost i pravo. Vladimir nije posedovao taj smisao. Najzad, pored
njega se malo-pomalo podigla Moskva. Ona se, kao i druge kneževine, postepeno
povećavala i postajala moćnija. Mitropolit Petar je u nju preneo mitropoliju i pro-
ricao o njenoj budućoj snazi i slavi.

Uskoro se otkrio veliki smisao Moskve koja jedina poseduje pravo da se

nazove pravom prestonicom države. Moskva je unela misao o celoj Ruskoj zemlji,
ujedno i o nedeljivoj ruskoj državi. Došlo je vreme da jedina Ruska zemlja, dosad
podeljena državnim cepkanjem, najzad bude jedna država. Moskva započela
borbu za celu Rusiju i postala je prestonica. Reći ćemo arhaično da je ona sa-
brala rusku zemlju. Prvi savez ruskih kneževina protiv zajedničkih neprijatelja
Tatara, pod vođstvom Moskve, bio je na Kulikovom polju. U vreme Ivana III, koji
je imenovan ne samo moskovskim, nego i knezom cele Rusije, ideja Moskve kao
prestonice postala je jasnija. Država je dužna da dovede do celovitosti zemlje i
države. Kako se brzo to postizalo – bio je gotov poduhvat izgradnje; država je
formirana i preostalo je da se, ne gubeći tu celovitost, s većom jasnošću i snagom
ide odlučnim putem usavršavanja, razumevajući svoje početke i izvršavajući svoj
narodni poduhvat u opštem interesu čovečanstva. Prestonica, nastala u trenutku
državnog i narodnog jedinstva države – bolje rečeno koja je darovala, učvrstila
i izrazila to jedinstvo – upravo predstavlja pravu prestonicu. Takva je Moskva.
Razumevajući celovitost zemlje i države, Moskva je priznala postojanje, smisao i
pravo kako zemlje, tako i države. Prema tome, s Moskvom je započeo novi period:
jedinstvena vlast države i celovitost ruske zemlju. Zarad razvijanja države i jedin-
stva zemlje i izražavanja jasne samosvesti ruske države, jednovlasni car saziva
prvi Zemski sabor. Zemlja i država se u svom novom postojanom vidu jedinstva
i celovitosti, susreću i gledaju licem u lice, u Moskvi, na Saboru i među njima
se ustaljuje drugarski savez pun poverenja. Zemlja priznaje državi neograničenu
vlast upravljanja, država priznaje zemlji punu slobodu duha i života. Moskva, u
kojoj zemlja i država pružaju ruke jedna drugoj, predstavlja željenu saglasnost
oba elementa, državnog i zemaljskog, željeni savez cara i naroda. Ceo dalji potez
Rusije za sve vreme trajanja Moskve kao prestonice, određen je tim savezom. Više
puta je državi bilo potrebno mišljenje zemlje; više puta je Car tražio savet od rusk-
og naroda. Ovde nema mesta kako bi se ulazilo u detalje o mudrim unutrašnjim
merama i aktivnostima ruskih careva i njihovim uspesima u inostranstvu, osva-
janjima i širenju granica ruske države. Reći ćemo samo da je Rusija – vođena
Moskvom – jačala iznutra, širila se spolja i da se Istok, nekakvom nepoznatom
snagom, okrenuo ka njoj, da su joj se prepustile azijske horde; istoverna Gruzija
je s nadom usmerila svoju pažnju prema njoj, i još za vreme Borisa su u Dages-
tanu bile izgrađene tri tvrđave. Uspostavljajući to jedinstvo Moskva nije zavodila
jednolikost; u vreme Moskve cenila se domaća osobenost. Upravo se u tome
sastoji snaga pravog, živog jedinstva koje podržava raznolikost i dopušta da se
život razvija na sve strane, pritom nalazeći sebi oslonac u nepristrasnom centru.
U božijem svetu vidimo duboko jedinstvo u beskonačnoj raznolikosti.

137
 Nemamo nameru da ovde ispratimo sve istorijske datosti Rusije,
pomenućemo samo one koji se tiču sâme teme. Strašna nesreća je pogodila tek
ojačalu Rusiju, došla su smutna vremena bezvlašća i u takvom trenutku kada su
sve snage države bile razbijene u prah, i kada je zemlja ustala protiv neprijatelja,
u tom trenutku se u ime svog ruskog naroda, Moskva priznaje i proglašava pre-
stonicom Rusije. Moskvu oslobađa narod, ponovo u njoj bira cara i ponovo mu
s punim poverenjem poverava svoju sudbinu. Mirno su podnesene, po božijoj
milosti, strašne nesreće, i Rusija je, na čelu sa svojom prestonicom Moskvom,
brzo ojačala svoje unutrašnje i spoljne snage. Južna Rusija se sa svojim Kijevom,
i svetim, slavnim sećanjima, priključila Moskvi i Rusija je povratila dragoceni deo.
Saznavši neminovnost prosvetljenja, Rusija je žurila, ne potiskujući svoja iskonska
načela, da se okoristi otkrićem Evrope i da svesno krene tim putem. U Moskvi je
bila osnovana Akademija. Posle državnih neprilika Moskva započinje s dobrim
poduhvatom prosvetljenja.

Dakle, za vreme prestolovanja Moskve, Ruska zemlja se pokazala u svojoj

celovitosti; odnosi jedinog cara i cele zemlje jasno su se uspostavili i odredili;
savez, ispunjen poverenjem, učvrstio se između cara i naroda. Na taj način je
započelo ruska samostalnost i izgradilo se rusko građansko uređenje. Ruski život
je krenuo svojim samostalnim putem. Rusija, ojačana svojim snagama, proširena
izvan i učvršćena na svojim iskonskim životnim načelima, započela je prostrani
put svog sopstvenog rada u opštem čovečanskom interesu. I sve to u vreme kada
je Moskva bila prestonica zemlje i države.

Osim smisla cele ruske istorije, koja je na sav glas govorila o nedeljivosti
Moskve i Rusije, postoje posebni uputi o istoj. Interesantno je da Ivan IV, u vreme
svoje vladavine i otuđivši se od Rusije svojom strašnom politikom, nikako nije
mogao da ostane u Moskvi. Bilo mu je teško da živi u njoj; povlačio se u alek-
sandrovsku slobodu gde pred njim nisu bujali prekori dugogodišnje moskovske
svetinje i potpun smisao ruske prestonice. Još je interesantnije kada je Lažni Dim-
itrije zavladao ruskom državom, kada je zamislio da pogazi rusku narodnost, čak
i samu veru u vreme kada su jezuiti – čija se pronicljivost ne dovodi u pitanje –
savetovali samozvancu, zarad uspeha takvih njegovih namera, da napusti Moskvu
i osnuje novu prestonicu. Ali samozvanac nije imao vremena da ispuni savet je-
zuita.

Moskva, prestonica Cara i naroda, visoko uvažavana i omiljena od strane

i jednih i drugih, prošavši kroz mnoštvo iskušenja, nastavlja da ostvaruje svoj
koristan cilj kao centar cele Rusije. Tako je bilo do kraja XVII ili, bolje rečeno, do
početka XVIII veka.

II

S kraja XVII veka u Rusiji se javlja genijalni car, ispunjen neuobičajenom

energijom i beskrajnom snagom duha... Dar snage je velik ali i opasan: usmer-
ena na pogrešnu stranu, snaga može napraviti onoliko štete koliko i koristi ako
se kreće u dobrom pravcu. Sjajni vitez oseća nadmoć snage i nehotice je sklon
ka izuzetnosti; izdižući se nad drugim ljudima spreman je da ih prezire; nehotice
se oduševljava samim sobom i lako se podaje grehu despotizma. Potrebna je
posebna vrhovna snaga duha koja bi smirila slučajnu nadmenost i taštinu geni-
jalnosti, koja bi naterala da shvati da pojedinac nikada ne može biti iznad naroda
i pametniji od njegovih iskonskih načela, njegovog duhovnog podviga koji mu
se nudi u opštem čovečanskom interesu – u smirenju koje pokreće celokupnu

138
snagu genija u smeru isključive službe smernosti i krotkosti. Ponovićemo: dar
genijalnosti, dar snage – jeste opasan. Najgenijalniji među ljudima, Petar, zanosio
se svojom darovitošću. Okrenuo se ka Evropi: otkrićima, pronalascima, i taj pre-
finjen i samostalan život, taj red i dopustljiv i laskav porok i razvrat, ta sloboda
čovekovih strasti i spoljašnja raskoš – pomutili su njegove poglede. Okrenuvši se
prema Rusiji: koja je bila na teškom putu prvobitnog razvitka, trudeći se da us-
voji sàmo dobro i ne prestajući da bude svoja, Rusiji koja lagano korača napred
uvek priznajući narod narodom, koja ne pretvara razvrat u pristojnost i blagov-
ernost, ne rasipa se spoljašnjom raskoši, koja pred ponosnom Evropom ispoveda
druga načela čednosti i duhovne slobode, koja duboko veruje i nečujno se moli,
takva Rusija se Petru učinila neukom državom, u kojoj nema ničeg lepog, osim
dobrog, odličnog narodnog materijala. Petar se nije dvoumio da osudi ceo život
Rusije, svu njenu prošlost, da joj odbaci mogućnost samostalnosti i narodnosti
suprotstavljajući joj racionalnost.

Rusija je izgrađena na svojim načelima i ostvaruje svoj istorijsko-čovečanski

podvig koji se iz veka u vek, iz generacije u generaciju neprekidno njome prenosi.
Petar je hteo da je natera da se odrekne svojih načela, da prekine vezu s njenim
predanjem. Rusija se dugo i teško gradila po svom obrascu; Petar je odlučio da
sve prelomi i izgradi iznova po inostranom obrascu. Na taj način je sebe postavio
iznad života celog naroda, iznad njegove narodnosti; celokupnu dotadašnju isto-
riju Rusije je smatrao greškom i tako je započelo preuređenje Rusije. Svi pređašnji
državni odnosi su srušeni; savez cara s narodom je raskinut, sva ruska načela su
odbačena i počelo je da se uvodi tuđe uređenje. Plan, arhitektura građevina i rad-
nici bili su naručeni iz inostranstva; Rusija je bila dužna da pruži samo svoj slavni
materijal. Petar je zahtevao da Rusija prihvati od Evrope ne samo opšteljudsko
prosvetljenje, nego i samu evropsku nacionalnost, zbog koje se potiskivala ruska
narodnost, čak i u odevanju. Zahtevao je da se Rusija odrekne svoje samostal-
nosti, ne shvatajući da je jedino korisno i plodno ono tuđe koje narod može sa-
mostalno da prisvoji, poštujući svu svoju narodnost i da je dobro prisvojiti tuđe,
ali glupo podati se tuđem. Zanesen strancima, Petar je težio da pretvori Ruse u
strance i, ceneći prirodne kvalitete ruskog naroda, um i prijemčivost, nadao se
da će to postići s izvanrednim uspehom. Ali samo uz narodnost narod može imati
opšteljudski smisao. I ako se u Evropi uvažavaju francuska, engleska, nemačka
narodnost i ako to ne smeta, čak naprotiv, ako tim narodima i daje mogućnost
da budu opšteljudski narod, na koji se to onda način ruski narod mora odreći
svoje narodnosti? Ali Petar o tome nije razmišljao. Silni genije se zanosio svojom
strašću prema blistavoj Evropi i zapao je u jednostranost koja je u snažnoj energiji
njegovog karaktera, u moći volje Petra Velikog, duboko potresla osnove Rusije i
zadugo je pomerila na stranputicu.

Takva težnja za promenom celokupne prirode ruskog čoveka, svih njegovih

verovanja i običaja neminovno je praćena progonom svega ruskog – što se i desi-
lo. Car je sa svojim narodom raskinuo savez ljubavi i života. Raskinuvši taj savez,
ostavivši narod, bio je dužan da napusti i Moskvu, rusku prestonicu, srce ruskog
života, centar cele ruske narodnosti. Vlast je bila primorana da traži svoj novi
centar. Car se rastao s narodom i Moskvom i sagradio je sebi svoju prestonicu
na krajnjem zapadnom delu ruske države, na močvarnom predelu Finskog zaliva,
tek stečenom ruskim oružjem. Nova prestonica je bila neophodna Petru za uspeh
njegove zamisli, za trijumf nad ruskom narodnošću. Na taj način je napuštena
Moskva i podignuta je nova prestonica u kojoj nije bilo tih dosadnih stvari: nar-
odnosti života, mišljenja društvene i opšte plemenske snage. Savet jezuita je,
ipak, ispunjen.

139
 Našli su nenaseljeno i divlje mesto, gde nije bilo naznaka, ne samo ruskog,
već bilo kakvog života ljudi, mesto koje u potpunosti odgovara stranom i prinud-
nom značenju nove prestonice koja će se graditi. Bila je to muljevita, nezdrava
obala Finskog zaliva, na kojoj je ponegde bilo Finaca. Odlučeno je da se tu ute-
melji carski grad Rusije. Za njegovu izgradnju Petar je pokrenuo ruske snage.
Stotine hiljada tesara, zidara i svakojakih radnika bilo je prinudno dovedeno iz
cele Rusije na tuđe muljevite obale Finskog zaliva. Nova prestonica Rusije je po-
dignuta na ruskim kostima. Celokupna njena bogatstva, sve su snage pokrenute u
jačanju i doterivanju novog grada – i Sankt Peterburg je postao prestonica Rusije.
Začuđujuće verno i logično proizlazeći iz glavnih načela, sve se u tom preokretu
preklapalo: klanjanje zapadnoj Evropi, otuđenje vlasti u odnosu na celokupnu
rusku zemlju i despotizam koji je odatle poticao. Odvojenoj od naroda, vlasti je
bio neophodan novi centar. Petar nije mogao da premesti narodnu prestonicu.
Odvajajući vlast od Zemlje, on je mogao samo da odvoji prestoničku upravu od
narodne uprave. To je i uradio. Vlast se odvojila od naroda, prestonička uprava se
odvaja od narodne uprave i Rusija dobija dva glavna grada: Moskvu – prestonicu
naroda i Peterburg – prestonicu vlasti. Ruski car, raskinuvši savez s narodom i
poklonivši se stranom duhu, pretvorivši se u despota, preuzeo je strani naziv im-
peratora, iako ime cara nimalo ne zaostaje za imenom imperatora. Nova državna
prestonica, koju je Petar nasilno podigao na ruskim kostima i krajnjim granicama
države, dobija strani naziv: Sankt Peterburg.

Otada započinje peterburški period potpunog otuđenja vlasti od naroda,

period unutrašnjeg podele Rusije.

Celokupna administracija, sva se delatnost državne uprave premešta u Pe-

terburg. Vlast gubi razumevanje Rusije. Kroz neshvatanje Rusije od strane vlasti i
despotizam, došlo je do razvitka unutrašnjeg zla koje se na kraju moralo ispolji-
ti u slabljenju spoljnih državnih snaga. Donošeni su zakoni dok se unutrašnje
uređenje odlagalo i preduzimale su se mere s kojima se celom državom upravljalo
iz Peterburga, grada koji je bio tuđ ruskoj zemlji. Rusija je samo pružal sredstva za
administraciju koja joj je bila strana. U Rusiji je bilo tako mnogo snaga i toliko je
bila velika rezerva moralnih i istorijskih sredstava da je peterburška administracija
imala strašnu moć. Potrebno je bilo puno vremena kako bi se potrošila ogrom-
na bogatstva i sredstava ruskog naroda koji je konačno bio sasvim osiromašen.
Težeći isključivo spoljnoj moći i koristeći se snagama izniklim na drugim, samoro-
dnim načelima i pre njegove vladavine, Petar je državu podigao brzo, sjaj pobede
je, čini se, oslepeo umove. Sjaj vojne sile, osnovane na drevnim ruskim snagama,
nastavljen je za vreme Petrove vladavine, dok je u Katarinino doba dostigao svoj
pun razvitak. Ali unutrašnja nesreća, neminovna posledica otuđenja vlasti od
Rusije, posledica koncentrisanja svih životnih snaga van Rusije ( jer se Peterburg
nalazi u inostranstvu i samo joj geografski pripada), ta unutrašnja beda, koja
je skrivena iza raskoši i buke spoljnih pobeda, postoji, jača i širi se zajedno sa
spoljnim uspesima. Jednaki napredak obe strane, spoljašnje raskoši i unutrašnje
štete, neočekivano je narušen dvanaest godina. Država je poremećena; neprijatelji
prodire unutar granica Rusije. Vlast se apelom obraća Moskvi i narodu, zavetujući
se da će čuvati čast Rusije i da neće odlagati oružje sve dok je makar i jedan nepri-
jatelj unutar njenih granica. Imperator hitno stiže u Moskvu kao centar svih ruskih
snaga. Država nastupa čvrsto i odlučno, ne gubeći energiju. Na poziv države se
složno i vatreno odaziva narod, bukti građanski rat, i dok narod učestvuje u borbi,
stajući u zaštitu protiv neprijatelja ruske zemlje, Moskva kao narodna prestonica
ponovo je nerazdvojna s narodom, izbija u prvi i Rusija je opet s njom. Postaje
jasno da je još uvek živa domovina ruske snage. Nevolja prolazi i sve se vraća

140
u pređašnji poredak, velika epoha 1812. godine je možda uticala na društvenu
svest, ali nije izmenila peterburški sistem. Uverivši se u snagu Rusije, vlast je
još snažnijim ubeđenjem krenula pređašnjim putem, još više se približila zapad-
noj Evropi, usmerivši ruske snage u vidu podrške evropskom poretka i uređenju,
ceneći još više spoljnu moć, vojnu silu, i zaboravljajući unutrašnjost Rusije, iz
godine u godinu, sve više otuđujući i ograničavajući shvatanje zajednice: shodno
tome, strašna unutrašnja nesreća – kvarenje društvenog morala, koristoljublje,
laž, ropsko poniženje – krenuli su da se razvijaju. Što je vreme više odmicalo,
car i Rusija su se sve više razilazili. U Peterburgu se državna vlast svakim časom
udaljavala od poimanja Rusije, zadovoljavala se izveštajima svojih ministarstava
i ukrašavala Peterburg granitom i mermerom, pretvarajuću celu Rusiju u jednu
ogromnu nerazgovetnu masu, sabirajući vojnike i novac, ne obraćajući pažnju na
bilo šta drugo. Zbog lošeg upravljanja vojnici su više ginuli u miru nego za vreme
rata; novac se nemilice trošio na vojsku, na vojne akademije, predivne građevine,
poklone, na ukrašavanje Peterburga i raskoš, dok se na svim drugim stranama
pljačkalo. Pristižu vojnici i novac: jedno i drugo, istrošena Rusija još uvek može da
pruža. Četrdesetogodišnji mir, konačno, oslabljuje i crpe njene snage. Ali zato su
se u to vreme, u Peterburgu gostili i veselili, ne shvatajući da će veselje, raskoš i
uspesi, kupljeni na račun iscrpljivanja narodnih snaga, na kraju istrošiti te snage
i kad-tad biti zamenjeni mračnom i nečasnom malodušnošću. Reklo bi se da je
uverenost vlasti u svoju vojnu silu bila velika i tačna, jer kako da se ne postane
vojna sila, kada vlast gotovo jedino na nju i obraća pažnju? Unutrašnja beda je,
međutim, već prodirala u sve grane uprave i ispod raskošne spoljašnjosti krila se
trulež.

Već stopedeset godina je Peterburg prestonica Rusije, Rusijom se upravlja

iz Peterburga, takoreći u odsustvu... U tih stopedeset godina su se u ruskoj is-
toriji dogodili vanredni podvizi; granice Rusije su se širile, slavljene su pobede,
ali je unutrašnja nesreća rasla zajedno s njima. Svi ti blistavi podvizi su bili tek
prolazna pojava, sve dok se unutrašnja nesreća nije proširila. Opasno je stoga za-
nositi se sjajem vladavine Katarine: sistem te epohe bio je isti. Razlika je počivala
u unutrašnjem zlu koje još uvek nije doseglo toliku moć. Jednom rečju, za vreme
Katarine, ruska vlast i ruska zemlja su još uvek bile jedinstvene. Nadalje, zlo je
neminovno postajalo sve izraženije. Spoljna moć vidno je jačala, broj vojnika se
uvećavao, armija se nagomiolavala kao tvrda kora na drvetu – dok su se iznu-
tra životne snage sve više razbijale u neumoljivoj nesreći društvenog razvrata i
neznanja vlasti. Dugotrajno snažno drvo, presađeno na njemu nepriličnu zem-
lju, čuva čvrstinu spoljašnjosti i tvrdoću kore iako mu srž iznutra već odavno
izjeda neprimetni crv. Nije se verovalo upozorenjima i obraćala se pažnja samo
na spoljašnji izgled, na čvrstu koru: s prvim udarcem, kora, lišena srži koja je
održava, puca bez obzira na svoju čvrstinu, i unutrašnja trulež izlazi na površinu.

Došao je najzad trenutak iskušenja za Rusiju, trenutak razotkrivanja laži.

Posle dugog mira započeo je evropski rat (1853-1855). U početku je ruska vlast
uputivši reči vere i bratske ljubavi održala veliki govor koji je bio u stanju da ob-
novi ruske snage i preporodi ruski narod. U Peterburgu teško da su znali nešto o
tome kakav učinak su u Rusiji za veru i za braću proizvele te reči. Da li im je bilo
poznato da su i narod i vojska bili spremni da radosno krenu u taj podvig? Da li
su u Peterburgu verovali u svetu istinitost tih reči? Da li su shvatili da će snaga
duha uvek biti jača od svega preostalog? Moglo se reći da je nastupilo novo
doba. U borbi za veru i braću, izgleda da se probudilo sve najbolje u duši čoveka
i sve moralne snage; vlast, međutim, više nije bila ista kao pre četrdeset godina.
Iz želje da ne ostavi sveti simbol koji je podigla, ona nije imala hrabrosti da ide

141
protiv opasnosti; njene reči, izgovorene pred celim svetom, više nisu bile na ceni.
Car nije žurio da doputuje u Moskvu. Ne samo Rusija, već i drugi pravoslavni
slovenski narodi, u to vreme su bili spremni da pokrenu taj sveti čin. Bojažljivost
i neznanje države, nedoumice izazvane inostranim mišljenjem obuzimali su vlast
i opsedali; ova se odrekla svojih reči. Vojska se vratila iz Dunavskih kneževina.
Vlast se prekasno obratila narodu; ali pošto to nije bio manifest 1812. godine;
reči više nisu u sebi imale odlučnost a ni snagu. U manifestu se govorilo o miru
dok su se sada prizivali dobrovoljci. Videlo se da vlast nije odlučna u vođenju rata
i da se ni na šta ne obazire, da će pre pasti nego ustupiti makar i jedan komad
ruske zemlje. Dobrovoljci se u takvim uslovima nisu proslavljali ni poletima, ni
samopožrtvovanjem. Ali zbog novog pokušaja obnove epohe i moralne snage
1812. godine, glas Rusije je, kao 1812. godine na pomen Kutuzova, ukazivao na
Jermolova... Četrdeset godina je prošlo od te slavne epohe: glas naroda nije bio
shvaćen – i Jermolov je bio pasiviziran. Svi moralni motivi i snage potpuno su
nestali i došlo je do odvajanja vlasti od naroda. Nečuveno herojstvo naše mor-
narice i druge vojske zaustavili su uspeh neprijatelja. Sevastopolj je bio jedanaest
meseci opsedan da bi na kraju bio predat neprijatelju. Slavni admirali i naša slav-
na crnomorska flota poginuli su na kopnu. Vlast Rusije, još nedovoljno osnažene
ali nepobeđene, pristala je na ponizni mir.

Do toga je došlo samo zato što je sistem vlasti Rusije bio otuđen od naroda
i što se vanredno upravljalo iz Peterburga. Centar Rusije, njena prestonica bila
je na njenim obodima, usred tuđeg plemena, daleko od istorijskih ruskih pre-
danja, od savremenog života ruskog naroda koji predstavlja jedino živo jedro
ruske države. Uopšte je zadivljujuće koliko dugo se Rusija borila s tim strašnim
unutrašnjim zlom, koliko dugo su se držale njene bogate snage! Kakvo je potpuno
nerazumevanje, grabež, tlačenje i nepravde svake vrste bilo potrebno da bi došlo
do takvog strašnog, bednog položaja, kada je trulež, skrivena pod spoljašnjim
bljeskom, najzad, zahvatila svo unutrašnje upravljanje države i bila ispoljena!

III

Usled razdvajanja vlasti od naroda, postojale su dve prestonice: narodna

(zemaljska) i vladina (ili državna). Usled takvog razdvajanja i odvajanja centra
vlasti od narodnog centra, nije moglo biti koristi. Nama je to očigledno. Vidi-
mo do čega nas je doveo peterburški sistem. Vidimo kakve je progone i strašne
plodove donelo odvajanje vlasti od naroda.

Iz svega rečenog nužno proizilaze sledeći zaključci:

Centar vlasti mora da bude tamo gde je i narodni centar. To je obave-

zan uslov blagostanja države.

U Rusiji se centar vlasti već stopedeset godina nalazi van narodnog

centra. To je neizbežan izvor svih njenih nesreća i zala.

Za blagostanje Rusije centar vlasti mora da se vrati u narodni centar.

Drugim rečima: neophodno je da vlada premesti svoju prestonicu iz Peter-

burga u Moskvu.

142
 Došao je taj trenutak. Istorija nam je dala groznu i krasnorečivu lek-
ciju, upozorila nas je na propast koju možemo očekivati ako ne promenimo
stopedesetogodišnji pogubni sistem. Treba da iskoristimo taj spasonosni nauk!
Neka se iz tih teških događaja izvuče pouka. Vreme je da se vlast vrati u Rusiju,
vreme je da se iz Peterburga vrati u Moskvu. Veliki početak i prava dobrobit
mogući su jedino pod tim uslovom, vraćajući prestonicu u Moskvu.

Kao što su onomad pronicljivi jezuiti govorili samozvancu: „Ako hoćeš da

pogaziš rusku narodnost, da se odvojiš i udaljiš od Rusije, moraš da napustiš
Moskvu i da osnuješ novu prestonicu, samo tako ćeš svoje namere ostvariti“,
tako se i sada može reći caru: „Ako hoćeš da oživiš narodnost, ako hoćeš ruskim
putem, a ne drugačije, ako hoćeš da se vratiš u Rusiju i da obnoviš savez cara i
Rusije – onda si dužan da napustiš Peterburg i da se vratiš u Moskvu: bez toga
svoje namere nećeš ostvariti“.

Šta može sada da zasmeta tom neophodnom vraćanju moralnog središta u

središte Rusije? Da li se zaštita obala Baltike smatra potrebnom? Peterburg, štetan
kao prestonica, neka ostane lučki grad i tvrđava. Zaštita Sevastopolja je pokazala
kako se Rusi bore za udaljeni komad svoje zemlje. Isto tako bi se borili i za Peter-
burg, kada bi on bio lučki grad s vojnom lukom i tvrđavom. Sada strah uprave za
Peterburg (a strah se rađa lako, budući da je Peterburg na predstražama države)
povezuje rad uprave i poziva je na popustljivost. Narodna osećanja prema Peter-
burgu kao prema prestonici neprijatna su. Ali ako bi Peterburg bio jednostavno
lučki grad, tada bi i saosećanje u narodu prema njemu bilo isto ili skoro isto kao
i prema Sevastopolju.

Da li će se reći, prigovarajući protiv premeštanja prestonice iz Peterburga,

da je na Peterburg potrošeno mnogo sredstava i novaca i da je ta šteta velika?
Bolje je baciti bogat poredak nego izvor bogatstva, bolje je baciti novac, nego
izvor novca.

Samo ću još nešto reći: neophodno je i važno biti bliže Rusiji nego Evropi. S
Evropom naša vlast treba da sarađuje, ali usred Rusije mora da živi. Uslovi života
neuporedivo su važniji od uslova sarađivanja. Život u Rusiji važniji je za rusku vlast
od relativno boljih veza s Evropom. Sada i ti zahtevi živih veza ili obaveštavanja
potpuno odgovaraju sadašnjim okolnostima, izgradnji železnice i električnih tele-
grafa. Dakle, primedba o potrebi da se bude bliže Evropi sasvim je i potpuno
opovrgnuta. Žive veze s Evropom se, očigledno, nikako ne gube. Nikakve žive
veze neće zameniti povoljne položaje. Ruskoj vlasti je položaj neophodan, u njen-
om životnom, istorijskom i duhovnom središtu treba da bude Moskvi. Prestonica
treba da bude premeštena u Moskvu, i istog časa će se osećanje preporođenog
života probuditi u celoj Rusiji, osećanje obnove će se probuditi svuda. Jer položaj
državne uprave u Moskvi omogućava da se vidi i shvati Rusiju, dok Rusija postaje
korisna upravi.

Samo onda kada prestonica bude premeštena u Moskvu, sada sklopljen

ponižavajući mir može izgubiti sav stid s njim povezan. Samo jedna stvar može
utešiti Rusiju u takvom miru. Neka taj mir bude rezultat i kraj prethodnog
peterburškog sistema, poslednja stvar Peterburga. Neka se od ovog trenutka, car
i Rusija, posle dugog rastanka i gorkog, mučnog iskustva, iznova spoje u državnoj
i narodnoj prestonici Moskvi, neka krenu novim putem snage, časti i slave.

143
 Istorija, ceo ruski savremeni život glasno govore o tome, jasno ukazuju na
jedinu pravu rusku prestonicu. Mosk va je prestonica već vekovima, ona pred-
stavlja slobodnu stvar ruskog istorijskog života. Ljubav Rusije okružuje Mosk vu
i sada snažno, osvežavajuće i razumljivo utiče na rusku dušu. Mosk va u svom
sećanju čuva slavne uspomene; ona pamti i podvige vere, i podvige naroda i ca-
reva. U njoj se ispunjava savez cara s narodom i u njoj car Rusije razmišlja zajed-
no s Rusijom na Zemskim saborima. Mosk va čeka cara, i s njim čeka celokupnu
Rusiju, čeka cara koji je napustio i njome u odsustvu upravljao već stopedeset
godina. Možda se nije bez razloga, pr vi put od vremena Petra, ruski car rodio u
zidovima Mosk ve, na svetim visinama Kremlja...

1856.

Prevod: Tamara Stefanović

144
STANJA

145
 ALESANDRO PETI [Alessandro Petti]

Neformalni urbanizam *

Uprkos svim modernim zahtevima urbanističkog planiranja, propisima Is-

lama, pravilima javne higijene i društvenih normi, ljudi i dalje žive na kairskim
grobljima. Ova praksa je ukorenjena u pogrebnim svečanostima faraona i religi-
jskim verovanjima Kopta. Groblje je mesto kontemplacije za Sufije, mesto izg-
nanstva osiromašenog plemstva, karavan-saraj hodočasnicima na putu prema
Meki i pr vi dom porodicama koje su nedavno iz sela prešle u grad. Gradovi
se grozničavo šire poslednjih nekoliko decenija, i broj stambenih jedinica na
grobljima dostiže vrhunac. Njih političari stigmatizuju kao utočište kriminal-
cima, kinematografija i književnost ih biraju kao izmišljene lokacije u pričama
o marginalizaciji i poniženju, proglašena su područjima koje UNESCO treba
da štiti, dok ih veliki investitori vide kao zemljište koje treba dobro unovčiti.
Međutim, ako bismo ostavili po strani sva moralna suđenja, kairska groblja zais-
ta funkcionišu. Prenaseljenost pokreće nove urbane strategije, prisiljavajući nas
da preispitamo savremeni život u velikim globalnim megalopolisima, da ponovo
odredimo koncept grada, pomerimo urbano planiranje ka novim granicama i
preispitamo nesklad u pojmu modernog grada. Život na grobljima predstavlja
i slabost i lek za nove oblike sa-urbanosti. Bezobzirno korištenje grobalja, koje
planeri smatraju kao neracionalno, obezbeđuje uspešan i praktičan odgovor na
prenaseljenost.

Najzanimljiviji element je u sposobnosti prostora, koji je grad prognao

pre više od tristotine godina jer je smatran prokletim i nečistim, da bude ponovo
iskorišten i bezobzirno upotrebljen. Ovo je u suprotnosti s nedavnim raz vojem
savremenog grada u homogena tematska ostr va. Radi se o anti-ektopiji protiv
pročišćavanja, normalizaciji i hijerarhizaciji savremenog prostora, užurbanoj i
funkcionalnoj urbanoj stvarnosti koja prkosi utopijskom gradu i društvu.

Granica. Granica između grada i groblja je neodređena. Za razliku od

evropskih groblja, tri stara kairska groblja nisu ograđena, nemaju ulazne kapije
i nisu zat vorena noću. Sasvim suprotno, ot vorena su prema gradu, zaista se
stapaju s njim i s više mesta im se može pristupiti. Njihova urbana građa je po-
rozna i nudi prostor urbanim sadržajima, kao što su pijace i prodavnice. Vlasti
z vanično ne priznaju ova divlja naselja, ali ih snabdevaju vodom i svetlom, i ad-
ministrativna granica se neprestano menja. Upravo su se u ovim neodređenim
prostorima desile najradikalnije promene. Baš ovde su grad i groblje postali
nova urbana dimenzija.

* Alessandro Petti, „Informal urbanism“, in Elena Sommariva ur., „Living among the dead“, Domus 880, april 2005, str.
214-233.

147
 Hoš [Hosh]. Pošto sadrže kamene sarkofage za pojedinačne pogrebe,
groblja se uglavnom sastoje od velikih porodičnih grobnica [hosh]. Radi se o
nečemu nalik na prizemnu kuću s dvorištem, arhetipskom modelu arhitek ture
groblja. Upravo ova mala jedinica u struk turi groblja, služi kao stambena jedi-
nica. Pravougaona ograda obeležava različite parcele i određuje pojedinačna
vlasništ va. Gotovo potpuno lišena ot vora, ona predstavlja filter između van-
jskog i unutrašnjeg prostora istovremeno pružajući mogućnost neposrednog
dodira sa ulicom za potrebe trgovine. Unutrašnje dvorište je polujavni prostor
koji koristi nekoliko porodica, rezer voar čistog vazduha u zagađenoj atmosferi
Kaira. Jednokrevetna soba za kratke boravke, u ovoj postavci predstavlja mini-
malnu jedinicu koja, zajedno s ogradom i dvorištem, čini groblja pogodnim za
stanovanje.

Zajedničko korištenje. Hoš vlasnik koristi kao smeštaj tokom kraćih ali
i dužih razdoblja, ponekad i u više pokolenja, i u njemu se sklanja jedna ili
više porodica. Predanje poštovanja mr t vih nalaže porodicama preminulih da
jednom nedeljno celo dan i noć provedu kraj groba. Što je takođe uzrokovalo
da hoš bude opremljen kuhinjom, kupatilom i spavaćim sobama. Neke poro-
dice žive tamo trajno i uz saglasnost vlasnika brinu o grobnici: pripremaju po-
sete rodbine, čiste i sprečavaju pljačke. U zamenu za to, vlasnik plaća troškove
održavanja, kao i vodu i struju. Hoš naseljava nekoliko porodica istovremeno,
te stoga, ljudi iz različitih društ venih klasa dele isti prostor.

-1, +1. Različite etaže doz voljavaju živima i mr t vima da budu u neposred-
noj blizini, iako ostaju strogo razdvojeni. U podzemnoj etaži, dostupnoj putem
ot vora u podu, smeštena su tela mr t vih i ona se ot vara samo prilikom novih
sahrana. Do niže etaže, u kojoj pokojnici počivaju u dve odvojene komore razd-
vojeni prema polu vode stepenice. Gornji prostor je na raspolaganju živima.
Kada se broj porodica uveća, nove etaže se grade iznad one pr ve stambene.

Materijali. Hoš se gradi od najboljih materijala, kao što su kamen i merm-

er, tako da pripada onim građevinama koje su u Kairu izgrađene od k valitetnog
građevinskog materijala. Većina ostalih zgrada koristi skromne materijale, kao
što su fasadna betonska obloga i opeka. Upotreba skupocenih materijala, koji
dopadljivo stare, pruža monumentalni izgled Hoš arhitek turi. Možda je Adolf
Los [Adolf Loos] bio u pravu kada je smatrao da arhitek tura postaje umetnost
samo ukoliko gradi grobnice i spomenike.

Prevod: Boriša Mandić\

Korektura: Zvjezdana Milašinović Popović i Ivana Ćorković

148
 IAN BURUMA, AVIŠAI MARGALIT [Ian Buruma, Avishai Margalit]

Zapadnjački grad*

Uništene su vrednosti zapadnjačke civilizacije koje je

predvodila Amerika. Uništene su zapanjujuće simbolične
kule koje govore o slobodi, ljudskim pravima i humanosti.
Nestale su u dimu.
Osama Bin Laden

Ubrzo nakon što su se dva džambo-džeta obrušila na donji Menheten, u

plamenu sravnjujući sa zemljom Svetski trgovinski centar, u Kini se javljaju u pro-
daji epizodični video zapisi strašnog događaja, isprepleteni sa scenama iz ho-
livudskih filmova katastrofe. Kao da ono što se zaista desilo – obrušavanje dva
goruća nebodera na hiljade ljudi – nije bilo samo po sebi dovoljno dramatično,
i kao da se samo mašta može dočarati stvarni doživljaj ovakve katastrofe koju
većina nas zna samo iz filmova.

Namerno preplitanje stvarnosti i mašte ostavilo je utisak da žrtve nisu bile

stvarni ljudi, nego glumci. Većina ih ionako nije videla, zahvaljujući neuobičajenoj
uskogrudosti televizijskih mreža koje su u ovom slučaju odbile da patnju prikažu
u krupnim kadrovima. Mnogi ljudi su se tada, uključivši svoje televizore, na
nekoliko sekundi osećali sasvim nestvarno. Pretvaranje da užas nije stvaran,
bio je prikladan način distanciranja od njega. Zabrinjavajuće veliki broj ljudi, ne
samo u Kini, pomislio je da se radi o nekoj vrsti filma, čisto imaginarnoj tvor-
evini, pozorišnoj predstavi, što je omogućilo da osećaju nešto daleko zlobnije.
Uništavanje kula – simbola moći i bogatstva SAD-a; simbola vladavine imperi-
jalizma, globalizacije i kapitalizma; simbola grada Njujorka, Vavilona sadašnjice;
simbola svega američkog prema čemu ljudi istovremeno osećaju mržnju i želju
– uništavanje svega toga za manje od dva sata, pružilo je nekim ljudima, ne samo
u Kini, osećaj dubokog zadovoljstva.

Na čudan način je to uništavanje Kula blizankinja i ljudi u njima, bio ogro-

man uspeh. Naime, bio je to deo fizičkog i metafizičkog rata koji je Osama Bin
Laden poveo protiv Zapada; istovremeno stvaran i simbolički napad na Njujork,
na Ameriku, protiv američke ideje i Zapada koji je predstavlja. Promišljen čin
masovnog ubistva, pretvoren je u drevni mit – mit o uništenju grešnog grada. Da
su napadači, pre svega, imali na umu ideju pročišćenja jasno se vidi iz zadnjeg
svedočenja jednog od njihovih vođa – mladog Egipćanina po imenu Muhamed
Ata koji je izrazio svoje užas prema ženi i seksualnosti: „Ona koja će kupati moje
telo treba da nosi rukavice, jer ne sme da dodiruje moje genitalije... ne želim da
se od mene oprašta trudna žena ili nečista osoba, ne odobravam to“.

* Ian Buruma, Avishai Margalit, „The Occidental City“, Occidentalism: The West in the Eyes of Its Enemies, The Pinguin
Press, New York, 2004.

149
 Kupci kineskih snimaka, međutim, koliko je poznato nisu bili siromašni sel-
jaci koji mrze Amerikance ili urbane momke, već mladi ljudi Šangaja, Pekinga, i
drugih velikih gradova čiji neboderi, u utrci sa onima u Njujorku, postaju sve viši.
Ceo Zapad, a naročito Amerika, veću zavist i srdžbu izazivaju među onima koji
preuzimaju njegovo obličje i proizvode, nego kod onih koji jedva mogu zamisliti
kako Zapad uopšte izgleda. Ubice koje su srušile kule bili su visoko obrazovani
mladi ljudi, dobar deo života su proveli na Zapadu obučavajući se za svoju misiju.
Muhamed Ata je diplomirao arhitekturu na univerzitetu u Kairu, nakon čega je
na Tehničkom univerzitetu u Hamburgu spremao doktorat na temu modernizma
i predanja u planiranju gradova. Bin Laden je ranije bio građevinski inženjer. Kule
blizankinje su ako ništa drugo predstavljale primer tehnološke oholosti savre-
menih inženjera. Jedan od njih je osmislio plan za njihovo uništenje.

U mnogim mestima je reakcija na američku katastrofu, u svakom slučaju

predstavljala više od prikrivene radosti zbog nesreće koja je zadesila veliku i
ponekad bahatu super silu, i bila je dublja od pukog nezadovoljstva vanjskom
politikom SAD-a. Pojavili su se odjeci duboke mržnje i teskobe koji se kroz isto-
riju javljaju u različitom obličju. Kad god su ljudi gradili velike gradove, progonio
ih je strah od osvete, s kojom su se na njih obrušavali Božja ruka, King Kong,
Godzila, ili varvari koji nadiru na gradske kapije. Još od drevnih vremena ljudi
su živeli u strahu od kazne zbog drskog izazivanja bogova, bilo da su krali va-
tru, sticali previše znanja, stvarali previše bogatstva, ili gradili kule koje sežu ka
nebu. Problem nije u gradu kao takvom, nego u gradu koji se umesto religioznog
obožavanja odaje trgovini i zadovoljstvima. Kod Osame Bin Ladena i Muhameda
Ate, ova se religiozna pobuda pretvorila u opasno ludilo.

Oholost, stvaranje carstva, sekularizam, individualizam, moć i privlačnost

novca – sve se vezuje za ideju o grešnom Gradu čoveka. Još od početaka ljud-
ske izgradnje trgovačkih gradova u kojima se sticalo bogatstvo, znanje i živelo
udobno, postoje mitovi o njihovom uništenju.

Strah od kazne zbog suprotstavljanja Božjoj moći, zbog ohole pomisli da

čovek može biti sam, za većinu religija je zajednički. Priča o Vavilonu i njegovoj
velikoj kuli jedna je od najstarijih koje čovečanstvo poznaje. Nakon Velikog po-
topa, Nimrod je sagradio grad Vavilon. Po zapisima istoričara Diodora sa Sicilije,
grad je sagradila moćna kraljica Semiramida. Kasnije je vezivana za kult Majke
boginje. Moguće je da je poprilična seksualna sloboda vavilonskih žena navela
pobožne Jevreje i Hrišćane da njihov grad opišu kao „mati bludnicâ i gnusoba ze-
maljskih“ (Otkrivenje, 17:5). Narod Vavilona, poput građana Firence u četrnaestom
veku, ili Njujorka u dvadeset prvom, željan je svetske slave. „Poslije rekoše: hajde
da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne
bismo rasijali po zemlji“ (Postanje, 11:4).

Vavilonska kula je najverovatnije bila zigurat, građevina s kružnim

stepeništem koje sledi znakove zodijaka. Vavilonci su bili revnosni astrolozi.
Pomoću astrologije su istraživali delovanje prirode, prikupljali znanje. Bog je
odlučio da kazni ovu drskost. „I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u
svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili“ (Post-
anje, 11:6). Potom je Bog ostvario svoju osvetu: jedan jezik se pretočio u mnogo
jezika, narod se rasuo po svetu i kula je napuštena.

Nabukodonosor, potonji vladar Vavilona koji je pokorio Jerusalim (sam Božji

grad) i porobio Jevreje, želeći da stvori zlatno kraljevstvo, kažnjen je zbog svoje

150
oholosti i proteran da „poput stoke pase travu“. Velika je ironija istorije da će u
kasnijim vekovima Jevreji, koji su napisli ovu priču o osveti protiv Grada čoveka, i
sami biti rasuti po svetu, govoriti mnogim jezicima, i da će ih neprijatelji opisivati
kao bezobzirne kosmopolite kojima je stalo samo do sticanja bogatstva.

Mnogi u muslimanskim zemljama veruju da je razaranje kula blizankinja za-

pravo delo Mosada, izraelske obaveštajne službe za koju se smatra da je srž svetske
jevrejske zavere, što predstavlja jednako poremećenu ideju kao i religiozni eks-
tremizam aktivista Al Kaide. To međutim, nije sasvim neočekivano jer se Jevreji
često okrivljuju i za sopstvene progone i antisemitizam često prate najneverovat-
nije besmislice. Sionski mudraci se vezuju za kapitalističke zavere ali i za komuni-
zam. Moguća veza i postoji. Kapitalizam kao i boljševizam, iako sasvim suprotstav-
ljeni, jednako se mogu opisati kao pokušaji s kojim se Božji svet zamenjuje svetom
Čoveka.

Predstava metropolisa kao bludnice nije samo predstava ženske seksu-

alnosti koja plaši puritance poput Muhameda Ate i koju oni toliko preziru, već
predstavlja kritiku društva čiji se razvoj zasniva na trgovini. U gradu izgrađenom
poput ogromne tržnice, sve i svi su na prodaju. Hoteli, bordeli i robne kuće pro-
daju maštarije o dobrom životu. Novac dozvoljava ljudima da ostvare sve što nisu
nasledili rođenjem. Na urbane ljude se gleda kao na lažljivce. U Juvenalovoj satiri
o drevnom Rimu, gradu ulizica, pljačkaša i trgovaca iz celog carstva, nailazimo na
sledeću rečenicu: “Šta raditi u Rimu? Kad nikad nisam naučio kako da lažem“. Rim
je za Juvenala bio grad u kojem je „od svih božanstava, upravo bogatsvo izazivalo
najdublju naklonost ljudi“, grad u kojem se stranci mešaju slobodno sa starosedeo-
cima: „Prljavi profit je među nas dovodio tuđe moralne slabosti, godinama nas je
zavodljivo bogatstvo rđavog samopovlađivanja uništavalo“. Juvenal je svoj najveći
gnev iskazao prema Grcima, Jevrejima i prema ženama „plemenitog roda ili ne“, jer
su sve činile kako bi zadovoljile „svoje vrelinom obuzete mokre prepone“.

Prostitutka je figura koja u najvećoj meri označava simbol raskalašnosti

u ljudskim odnosima koji su zasnovani na dodvoravanju, prevarama i nemoralu.
Trgovina seksom možda predstavlja najosnovniji oblik gradskog poslovanja. Sto-
ga i nije za čuditi se da se neprijateljski nastrojene predstave Grada čoveka uvek
vraćaju na ovu temu. Jedan od stereotipa trgovine seksom jeste da možete kupiti
nečije telo ali ne i dušu. Kurva je (bilo muška ili ženska) u svojoj profesiji bezdušna, i
prema tome, zaista ne predstavlja ljudsko biće. Braća Gonkur su u svojim hronikama
opisali čuvenu parisku kurtizanu po imenu Pajva. Ona je delovala šezdesetih go-
dina devetnaestog veka, u sam osvit industrijskog doba: „Kretala se između stolova
poput automata, kao da ju je pokretala spiralna opruga, bezizražajna, neosetljiva...
pokretna lutka u smrtnom plesu... poput vampira s grimiznim usnama kao da su
natopljene krvlju, dok je sve drugo na njoj bilo bledo, sluzavo i u raspadanju“. Eto
to je zapadnjačko viđenje grada, kapitalizma, i zapadnjačke „civilizacije mašina“:
bezdušne bludnice, kao pohlepnog automata.

[...]

Preostaje pitanje: kada je ideja grada kao izopačenog simbola pohlepe,

bezbožništva i bezobzirnog kozmopolitizma, počela u potpunosti da se
poistovećuje sa Zapadom? Kada je zapadni metropolis postao glavno središte
prezira zapadnjaštva? Konačno, veliki grad u kojem žive mnoge rase teško da
predstavlja isključivo evropsku ili američku pojavu. Muslimani u svom predanju
jednako su bili naklonjeni velikim gradovima. Rani Islam je čak promovisao ur-

151
banizam kao način prekida s nomadskom zaostalošću. Bagdad i Konstantinopolj
su vekovima bili središta trgovine, obrazovanja i zabave. Istočnije su tokom trin-
aestog veka putnici iz Venecije bili opčinjeni bogatstvom i blagostanjem Pekinga.
U poređenju sa otmenošću Kine, Amsterdam se sa svim svojim bogatstvom u
sedamnaestom veku odisao tek skromnim dražima provincijskog gradića. Glavni
grad Japana Edo je do devetnaestog veka bio veći i gušće naseljen od bilo kog
evropskog grada, uključujući tu i London.

No ipak se savremena predstava Vavilona čvrsto vezuje za Zapad jer su i

prvi kritičari Zapada bili Evropljani. Evo šta je svojevremeno Rihard Vagner na-
pisao o boravku svog germanskog heroja Tanhojzera u opasno zavodljivom Ve-
nusbergu: „Slažem se sa izjavom Fridriha Dikmana da je Venusberg poput ’Pariza,
Evrope, Zapada’, tog ispraznog, komercijalizovanog i iskvarenog sveta, u kojem
su ’sloboda, ali i otuđenje’ napredniji nego u našoj ’provincijalnoj, udodno zaos-
taloj Nemačkoj’“.

Vagnerovi osećaji prema Parizu izražavaju više nego gađenje prema fran-
cuskoj ispraznosti. Neke gradove je moguće ne voleti zbog mnogih razloga, ali
anti-urbano nepodnošenje i samih pojedinih zapadnjaka to prevazilazi. Oni ve-
liki grad vide kao nehuman, zoološki vrt izopačenih životinja koje su obuzete
požudom. S ove tačke gledišta, stanovnici gradova predstavljaju doslovno ljude
koji su izgubili dušu.

Upravo je doba imperija, čiji je razvoj poticao izvanredan procvat naučnih,

industrijskih i trgovinskih poduhvata, Evropu pretvorio u metroplitansko
središte koje je vladalo periferijom svedenom na preostali deo sveta. Vagnerovo
nepodnošenje Francuske – i njegovo poimanje Nemačke kao provincijalne periferi-
je – zaostavština je perioda Napoleonove vladavine ali i carstva koja su dosegla
vrhunac svoje moći u drugoj polovini devetnaestog veka, trgovačke imperije koje
su mnogo više od želje za vojnim osvajanjima ili za širenjem Božje reči, podsticale
utrku za bogatstvom. Najveća od svih metropola i imperijalna, trgovačka pres-
tonica sveta devetnaestog veka, bio je London. Mančester je bio najveći indus-
trijski grad, prestonica mračnih đavoljih fabrika. Pariz se takmičio s Londonom
kao kosmopolitanskim centrom, dok je Berlin uvek očajnički pokušavao da ih sus-
tigne. Svi ovi gradovi su izazivali strahopoštovanje kao i zavist i poput Njujorka
dva veka kasnije, u očima onih koji su pokušavali da iskorene nečistoću urbane
civilizacije pomoću snova o duhovnoj i rasnoj čistoti, zaista su predstavljali nešto
što zavređuje mržnju.

[...]

Posvuda je uobičajena priča o usamljenom autsajderu, koji u velikom gradu

trpi ignorisanje ili zlostavljanje. Česta je u sumornim holivudskim pričama o veli-
kim gradovima poput Njujorka, Čikaga ili Los Anđelesa. Jednako je postala kliše
i u filmovima koji se pedesetih godina dvadesetog veka snimaju u Indiji, Taj-
landu i Japanu. Mnogi od ovih filmova imaju gangstersku tematiku. Rukovođen
glađu ili ambicijom, mladić napušta svoje selo, i glava mu je ispunjena bajkom o
ogromnim bogatstvima i lakim ženama. Umesto toga nailazi na ravnodušne mase
ljudi i prevarante koji kradu njegovu oskudnu ušteđevinu. Na kraju gubi i svoje
dostojanstvo, naučivši da i sam postane pljačkaš. Naš junak ponekad pristupa
kriminalnoj bandi, i na neki čudan način mu se ponovo javljaju njegove tradicio-
nalne seoske vrednosti, ponekad, međutim, pokušava da preživi samostalno. Na
kraju je skoro uvek gubitnik jer ga iskorišćava vođa bande ili neko drugi u koga

152
je imao poverenje. Kulminacija nastupa kroz u bujanju samoubilačkog nasilja
kada namučeni otpadnih, poput Samsona među Filistincima, ruši stubove grada u
konačnom katastrofičnom činu osvete.

Zajednička osobina zlih, hladnokrvnih, proračunatih i bogatih nasilnika

u ovim pričama o moralu, nije samo njihova seksualna izopačenost, pohlepa i
nepoštenje, veći i njihovo nametljivo zapadnjačko ponašanje. U evropskim gang-
sterskim filmovima, loši momci se oblače i ponašaju kao Amerikanci; u filmovima
koji nisu snimani na Zapadu, ponašaju se kao beli foliranti. Opaki gangsteri iz
japanskih filmova pedesetih godina dvadesetog veka koriste pištolje, piju viski
i nose odela, dok se heroji obučeni u kimona bore koristeći isključivo drevne
samurajske mačeve. Tipični gangsterski film u većini zemalja, neprijateljski je nas-
trojen prema savremenom svetu. Naravno, jednaka je stvari i s tipičnim američkim
vesternom u kojem nasilni gradski momci „s istoka“ dolaze u ravnice zapada kako
bi gradili gradove povezane novom železnicom. Nekadašnje poverenje među
poštenim seljacima zamenjuju prevarantski ugovori ljudi u odelima. Reč je o uni-
verzalnoj priči, o sukobu između starog i novog, između autentične kulture i
veštačkog sveta metropole, između sela i grada.

[...]

Kada je Sajid Kutb [Sayyid Qutb], jedan od najuticajnijih islamskih misli-

laca prošlog veka, 1948. godine iz svog rodnog Egipta stigao u Njujork, osećao
se bedno u gradu koji mu se činio kao ogromna „užurbana“ i „glasna“ radionica.
Činilo mu se da su čak i golubovi nesretni u ovom urbanom haosu. Žudeo je za
razgovorom koji se ne bi vreteo oko „novca, filmskih zvezda ili modela automo-
bila.“ U pismima koja je slao kući, Kutb je naročito izražavao uznemirenost zbog
„zavodljive atmosfere“, šokantne senzualnosti svakodnevnog života, i neskrom-
nog ponašanja američkih žena. Ples u crkvi u zabačenom Griliju u Koloradu, koji
teško da bi se mogao opisati kao metropolitansko mesto, zaprepastio ga je svo-
jom izopačenom lascivnošću. Kutb je ideal čiste islamske zajednice branio od
onog što je prepoznao kao prazan, idolopoklonički materijalizam Zapada... Život
u Americi, naprosto je potvrdio njegove predrasude. Ali poput svih ostalih snova
o čistoti i njegov ideal duhovne zajednice bio je plod mašte koji je u sebi sadržao
zametke nasilja i uništenja.

Prevod: Dijana Glišić

Korektura: Maja Ilić, Diana Stupar

153
UMBERTO EKO [Umberto Eco]

Grad robota (odlomak)*

Kada ljudi u Evropi žele da se zabave, oni odlaze u „kuću“ zabave (bilo u
bioskop, pozorište ili kazino); ponekad je to „park“ koji nalikuje na „grad“, doduše,
samo metaforički. Nasuprot tome, u Sjedinjenim Američkim Državama, kao što
svi znaju, postoje gradovi zabave. Las Vegas je primer takvog grada; usredsređen
je na kockanje i zabavu, njegova arhitektura je u celosti veštačka, i Robert Ven-
turi ga je proučavao kao potpuno novi urbanistički fenomen, kao grad „poruke“,
sačinjen isključivo od znakova; grad koji ne nalikuje na druge gradove koji komu-
niciraju da bi funkcionisali, već funkcioniše pošto komunicira. Las Vegas je ipak
„pravi“ grad, i u nedavno objavljenom eseju o njemu, Đovani Brino [Giovanni
Brino] primećuje da se, iako stvoren kao mesto za kockanje, Las Vegas postepeno
transformiše u grad u kojem se stanuje, posluje, obavlja industrija i održavaju
važni skupovi. Tema našeg putovanja je, obrnuto, Apsolutni Falsifikat: i stoga
smo zainteresovani samo za apsolutno lažne gradove. Diznilend [Disneyland] u
Kaliforniji i Dizni svet [Disney World] na Floridi su očigledno vrhunski primeri,
ali kad bi postojali samo oni, predstavljali bi beznačajne izuzetke. Činjenica je da
su Sjedinjene Američke Države pune gradova koji oponašaju grad, baš kao što
voštane figure oponašaju slikarstvo, ili kao što venecijanske palate i pompejske
vile oponašaju arhitekturu. Zasebnu temu bi svakako činili „napušteni gradovi“,
zapadni gradovi koji su stariji ceo jedan vek, pa i više. Neki su prilično autentični,
dovedeni su u postojeće stanje „arheološke“ urbane celine solidnom restauraci-
jom ili konzervacijom; ali, mnogo zanimljiviji su oni koji su nastali ni iz čega, iz
čistog podražavanja. Oni su „prava stvar“.

Zabuna nastaje usled bogatstva izbora: možete birati delova gradova pop-
ut Stoun Mauntina [Stone Mountain] u blizini Atlante, gde možete otići na izlet
vozom iz XIX veka, biti svedok indijanskog napada i videti šerife na zadatku is-
pred lažnog vrha planine Rašmor [Mount Rushmore] u pozadini. „Siks Gans Teri-
tori“ [Six Guns Territory] u Silver Springsu, takođe ima voz i šerife, ali i obračune
na ulicama, te francuski kankan u krčmi. Tu je niz rančeva, meksičkih naselja u Ari-
zoni: Tombston [Tombstone] sa svojim OKej Koralom, Old Tusanom [Old Tucson],
legendarnim gradom u blizini Feniksa. Tu je i „Old Saut Bar-bi-kju Ranč“ [Old
South Bar-b-Q Ranch] kod Kluisona na Floridi i tako dalje. Ako vaša znatiželja pre-
vazilazi mit o Zapadu, imate i gradove poput „Medžik Mauntina“ [Magic Moun-
tain] u Valensiji u Kaliforniji, zavičaj Deda Mraza [Santa Claus Village], rajske vr-
tove Polinezije, gusarska ostrva, tematski park tipa „Astrovorld“ [Astroworld] ka-
kav je u Kirbiju u Teksasu, „nepregledna“ prostranstva različitih vodenih parkova
tipa „Marinlend“ [Marineland], kao i eko-gradove, o kojima ćemo raspravljati na
nekom drugom mestu.

* Umberto Eco, „The City of Robots“, Travels in Hyperreality: Essays, New York, Swerve Editions, 1991.

154
 Postoje, takođe i imitacije brodova. Na Floridi, na primer, između Tampe
i Sent Pitersberga, možete da se ukrcate na „Baunti“ [Bounty], usidren na kraju
tahićanskog sela, koji je verno rekonstruisan prema crtežima koje čuva Kraljevsko
Društvo [The Royal Society] u Londonu, s osvrtom na stari film s Čarlsom Lotonom
[Charles Laughton] i Klark Gejblom [Clark Gable]. Mnogi nautički instrumenti su
iz tog doba, voštane figure predstavljaju neke od mornara, oficirske cipele su
napravljene za jednog od glumaca, istorijski podaci na različitim pločama su
verodostojni, dok atmosferu upotpunjuje muzika iz filma. No, mi ćemo se držati
zapadnog mita i za primer ćemo uzeti grad „Nots Beri Farm“ [Knott’s Berry Farm]
iz Buena Parka u Los Anđelesu.

Čini se da je ovde sav trik u izlogu; kontekst grada i gvozdena ograda [kao
i ulaznica] nas upozoravaju da ne ulazimo u pravi grad, nego u grad za igru. Ali,
kako krenemo niz prvu ulicu, kontrolu preuzima smišljena varka. Pre svega se radi
o verodostojnoj rekonstrukciji: prašnjave štale, radnje s privescima, kancelarije
šerifa i telegraf-agenta, zatvor, kafana u prirodnoj veličini, izvedeni su s apso-
lutnom tačnošću; stari vagoni su prekriveni prašinom, kineska perionica je slabo
osvetljena, sve zgrade su manje-više upotrebljive, a radnje su otvorene, jer je
Beri Farm, kao i Diznilend, spoj stvarnosti trgovine i maštovitosti fikcije. Pa, i ako
prodavnica tekstilne robe jeste podražavanje devetnaestog veka, i prodavačice
jesu obučene kao heroine Džona Forda [John Ford] – bombone, kikiriki i pseudo-
indijanski ručni radovi sasvim su stvarni i prodaju se za stvarni dolar, kao što su
stvarna i bezalkoholna pića, koja se reklamiraju na starinskim plakatima, pa ku-
pac i samog sebe shvata kao dio fantazije potvrđujući vlastitu autentičnost kao
potrošača; drugim rečima, on je u ulozi kauboja ili lovca na zlato koji dolazi u
grad, u kojem mu pelješe sve što je stekao napolju, u „divljini“.

Štaviše, nivoi zavaravanja su višestruki, što pojačava halucinaciju, odnosno,

Kinezi u perionici ili zatvorenici u zatvoru su voštane lutke, koje stoje tu, u stvar-
nim pozama, u okviru jednako stvarnih postavki, mada im vi zapravo ne možete
pristupiti; ali, vi ne shvatate da je predmetni prostor uramljeni stakleni monitor,
jer vam se čini da biste mogli, ukoliko biste se odlučili na to, otvoriti vrata ili se
popeti kroz prozor; a onda sledeći prostor, recimo, koji je istovremeno i glavno
skladište i kancelarija gradskog sudije, i izgleda kao uramljeni monitor, a zaista
se radi o stvarnom gradskom sudiji, koji je, u crnoj jakni od alpake, s pištoljima
na kukovima, stvarna osoba jer vam prodaje svoju robu. Trebalo bi pridodati
šetnje ulicama uz povremene prikaze žestokih revolveraških obračuna, pri čemu
shvatate da se prosečan američki posetilac, koji nosi farmerke, ne razlikuje mno-
go od kauboja, što mnoge posetioce zbunjuje i povećava celokupnu teatralnost.
Na primer, u seoskoj školi, koja je rekonstruisana sa hiperrealističkim detaljima,
iza stola stoji učiteljica sa šeširom, u uskoj suknji, dok su deca u klupama mali
posetioci u prolazu, a ja čujem jednog turistu kako pita svoju ženu da li su deca
stvarna ili ne [i zaista možete da pretpostavite njegovu psihološku sposobnost
da shvati, bilo dodatke, lutke, ili vrste robota koji se kreću, a koje ćemo videti u
Diznilendu].

Napušteni gradovi očigledno podrazumevaju drugačiji pristup od muzeja

voštanih figura ili muzeja kopija umetničkih dela. Kao prvo, niko ne očekuje da
se figura Napoleona shvati ozbiljno, ali halucinacija služi da izjednači različite
istorijske periode, i da izbriše razliku između istorijske stvarnosti i fantazije; u
slučaju umetničkih dela, što je stvar kulture, ako ne i psihologije, halucinantna
je dilema između kopije i originala, kao i fetišizacija umetnosti kao niza čuvenih
predmeta. U napuštenim gradovima, naprotiv, dok je teatralnost eksplicitna,

155
halucinacija omogućava posetiocima da učestvuju u predstavi, i da na taj način
postanu učesnici u tom komercijalnom vašaru, koji je očigledno element fikcije, a
da, u stvari predstavlja suštinski cilj cele podražavalačke mašinerije.

U jednom izvrsnom eseju o Diznilendu kao „degenerisanoj utopiji“ [„dege-

nerisana utopija je ideologija prikazana u formi mita“], Luj Maran [Louis Marin]
raspravlja o strukturi te, u devetnaestom veku periferne ulice, koja prima pose-
tioce na ulazu i raspoređuje ih dalje u različite sektore magičnog grada. Glavna
ulica Diznilenda izgleda kao ulazak u čarobni svet, a u stvari je veoma lukava
komercijalna stvarnost. U tom smislu, Glavna ulica je za tu priliku, kao i ceo grad,
prikazana istovremeno potpuno stvarno i potpuno fantastično, što je prednost
[u smislu umetničke koncepcije] Diznilenda u odnosu na druge gradove za igru.
Prizemlje kuća u Diznilendu je u punoj veličini, dok je sprat iznad umanjen za
trećinu, tako da ostavljaju utisak da su nastanjene [i jesu], ali takođe i da su
deo fantastične prošlosti koju možemo da dokučimo pomoću naše mašte. Fasade
Glavne ulice su nam predstavljene kao igraonice i pozivaju nas da uđemo, ali je
njihova unutrašnjost uvek prerušena u supermarket, gde vi opsesivno kupujete,
verujući da se još uvek igrate.

U tom smislu, Diznilend je hiperrealističniji od muzeja voštanih figura, up-

ravo zato što ovaj drugi pokušava da nas ubedi da ono što vidimo reproduku-
je stvarnost u potpunosti, dok Diznilend jasno pokazuje da je, unutar njegovih
magičnih zidina, nemoguće sve reprodukovati u potpunosti. Palata Živih umet-
nosti [The Palace of Living Arts] prikazuje svoju Veneru iz Milosa skoro stvarnom,
dok je Diznilend slobodan da svoje rekonstrukcije predstavlja kao remek-dela
falsifikacije, i prodaje ih kao robu, i to ne kao rekonstrukciju već kao zaista pravu
robu. Naša je želja da kupujemo falsifikovano, držeći ga za stvarno, tako da je, u
tom smislu, Diznilend zbilja suština potrošačke ideologije.

Međutim, kada se „potpuna laž“ jednom prihvati radi užitka, ona mora da
izgleda potpuno stvarno. Polinežanski restoran će imati, pored prilično autentičnog
jelovnika, tahićanske konobarice u kostimima, odgovarajuću vegetaciju, kamene
zidove s malim kaskadama, i kada se već jednom zateknete unutra, ništa vas neće
navesti da posumnjate da je napolju bilo šta drugo osim Polinezije. Ako se između
dva drveta pojavi rečni tok koji pripada drugom sektoru, „Zemlji avanture“ [Adven-
tureland], onda je taj deo toka uređen tako da pored žive ograde izgleda stvarno i
na Tahitiju. I dok u muzeju voštanih figura, vosak ipak nije živo meso, u Diznilendu
se, kada su u pitanju stene, vide prave stene, voda je voda, a baobab je baobab. Ako
se pojavi lažni nilski konj, dinosaurus ili morska zmija, i ako nije nemoguće imati i
prave životinje, važno je pokazati da se posetioci mogu oduševljavati savršenošću
kopije i koliko se ona pokorava programu. U tom smislu, Diznilend ne stvara samo
iluziju, on zaista podstiče želju za tim: pravi krokodil se može naći u zoološkom
vrtu, i po pravilu drema ili skriven je, ali Diznilend pokazuje da lažna priroda mno-
go više odgovara zahtevima našeg sanjarenja. Kada u jednom danu, idete [kao
što sam ja namerno uradio] iz Diznilendovog lažnog Nju Orleansa do pravog, i
krenete s divlje reke „Zemlje avanture“ na krstarenje Misisipijem – kad kapetan
parobroda kaže kako je uz obale reke moguće videti aligatore, a vi ne vidite ni
jednog – rizikujete da osetite nostalgiju za Diznilendom, gde divljim životinjama
ne morate ugađati. Diznilend pokazuje da nam tehnologija može pružiti mnogo
više stvarnosti nego što to može priroda.

Verujem da u tom smislu najtipičniji fenomen ovog sveta više nije tako
poznata „Zemlja fantazija“ [Fantasyland], zabavni ringišpil fantastičnih putovanja

156
koji posetioce vodi u svet Petra Pana ili Sneguljice, čudesna mašina čiju bi fasci-
nantnost i jasnu zakonitost bilo glupo poreći, kao i gusare s Kariba, ili začaranu
kuću. Gusarska predstava traje petnaest minuta [ali, vi gubite svaku predstavu o
vremenu, pa bi to moglo biti i deset ili trideset minuta]; ulazite u niz pećina. Un-
eseni u hiper-realnost iznad površine vode, prvo što vidite su napuštena blaga,
skelet kapetana u raskošnom krevetu od buđavog brokata, paučina koja visi, tela
pogubljenih ljudi koja su vrane pojele, dok vam skelet upućuje preteće upozoren-
je. Zatim se krećete ka uvali, prolazite kroz unakrsnu pucnjavu ratne jedrilice i
topa s tvrđave, dok glavni gusar viče, podrugljivo izazivajući po opkoljenom gar-
nizonu; onda kao duž reke, prolazite pored napadnutog grada kojeg pustoše, gde
se siluju žene, krade nakit, muči gradonačelnik; grad gori kao šibica, pijani gusari
zavaljeni oko gomile buradi pevaju prostačke pesme; neki, potpuno izbezumljeni,
pucaju na posetioce; prizor se degeneriše, sve pada u vatru, poslednje pesme
polako iščezavaju, vi morate izaći na svetlost. Sve što ste videli je bilo u ljudskoj
srazmeri, svod pećina se zamenjuje nebom, granice ovog podzemnog sveta sa
svemirom, i to je bilo nemoguće uvideti. Gusari su se zaista kretali, igrali, spavali,
bečili oči, kikotali se. Vi shvatate da su oni roboti, ali ste i dalje zapanjeni njiho-
vom verodostojnošću. Radi se, u stvari, o Audio Animatronic tehnici, kojom se
posebno ponosio Volt Dizni konačno usevši da ostvari svoj san i rekonstruiše svet
mašte, stvarniji od stvarnog, rušeći zid druge dimenzije, ne stvarajući film koji
je varka već pravi teatar, i to ne s antropomorfnim životinjama, nego s ljudima.
U stvari, Diznijevi roboti su remek-dela elektronike, svaki je stvoren posmatran-
jem izraza pravog glumca, zatim pravljenjem modela, usavršavanjem skeleta do
apsolutne preciznosti, kompjuterski verodostojnog u ljudskom obliku, koji bi bili
obučeni u „meso“ i „kožu“ majstorske izrade, čiji je zahtev za verodostojnošću
neverovatan. Svaki robot sluša program, da bi sinhronizovao pokrete usta i očiju s
rečima i zvukovima audio zapisa, ponavljajući u nedogled utvrđeni deo [rečenicu,
jedan ili dva pokreta], a posetilac, zblanut redosledom događaja, primoran da
vidi nekoliko stvari odjednom, levo, desno, pravo, i nema vremena da se osvrne i
primeti da robot, kojeg je upravo vidio, iznova ponavlja svoj večiti scenarij.

Tehnika Audio Animatronic se koristi u mnogim drugim delovima Diznilen-

da i takođe čini življim izveštaj predsednika Sjedinjenih Američkih Država, ali u
gusarskoj pećini, više nego igde, demonstrira svu svoju čudotvornu efikasnost.
Čovek ne bi mogao da bude uspešniji, a više bi koštao; važna je, međutim, upravo
činjenica da to nisu ljudska bića i da mi to znamo. Zadovoljstvo koje ispoljavamo
u odnosu na podražavanje – kao što su stari znali – nešto je najprirodnije za
čovekov duh, ali mi ovde ne uživamo samo u savršenom podražavanju, mi takođe
uživamo u ubeđenju da je podražavanje dostiglo svoj vrhunac, i da će stvarnost
nakon toga uvek biti ma nje vrednosti.

Slični razlozi su povod za putovanje kroz podrume začarane kuće, koja na

prvi pogled izgleda kao oronula seoska kuća, negde između Edgara Alana Poa
i karikatura Čarlsa Adamsa [Charles Addams]; ali unutra, ona skriva celu riznicu
magijskih iznenađenja, koja bi neko mogao poželeti. Prolazite pored napuštenog
groblja, gde ruke skeleta odižu nadgrobnu ploču, preko brda oživljenog veštičjim
praznovanjem koje upotpunjavaju duhovi i starice, zatim se krećete kroz prostor
s postavljenim stolom, gde grupa providnih duhova, u kostimima iz devetnaestog
veka pleše, dok providni gosti, povremeno nestajući u retkom vazduhu, uživaju na
gozbi varvarskog vladara. Upetljani u paukovu mrežu, vidite svoj odraz u krista-
lu, na čijoj površini se, iza vaših leđa, pojavljuje zelenkasta prikaza; nailazite na
pokretni svećnjak... Ovo ni u kom slučaju nisu jeftini trikovi nekog tunela ljubavi;
učešće [uvek ublaženo nadahnutošću izuma] je potpuno. Kao u izvesnim horor

157
filmovima, ravnodušnost je nemoguća; vi ne prisustvujete nečijem tuđem hororu,
vi ste unutar horora posredstvom potpune sinestezije; i ako je tamo zemljotres,
bioskop se takođe mora tresti.

Rekao bih da ove dve atrakcije rezimiraju filozofiju Diznilenda više nego
jednako savršeni modeli gusarskog broda, rečne brodice, ili jedrenjaka „Kolum-
bija“, koji su svi očigledno ispravni. I više nego sektor „Budućnost“ [Future], s
naučno-fantastičnim afektima koje pobuđuje [kao na primer, let na Mars, doživljen
iz unutrašnjosti letelice, sa svim efektima usporavanja, gubitka sile gravitacije,
vrtoglavog poletanja sa Zemlje, i tako dalje]. Više nego modeli raketa i atomskih
podmornica, koji su podstakli Marena da primeti da, dok lažni gradovi Zapada,
lažni Nju Orleans, ta lažna džungla koja nudi kopije svih životnih ali i istorijskih
ili izmišljenih događanja u prirodnoj veličini, ovi modeli su umanjeni u skladu s
mehaničkim mogućnostima današnjice, pa tako možemo zaključiti da, ako je to
nemoguće, preovladava model u punoj veličini, i ako nije moguće, umanjivanje
služi da bi bio privlačniji mašti. Gusari i duhovi sažimaju celi Diznilend – ba-
rem s aspekta našeg putovanja – zato što transformišu ceo grad u ogromnog
robota, konačno ostvarenje snova mehaničara osamnaestog veka, koji su dali
život piscu automatu iz Nojšatela i šahisti Turčinu barona fon Kempelena [Baron
von Kempelen]. [Oba su poznati rani automati. Pisac se koristi ptičjim perom za
pisanje [ili, za iscrtavanje slovnih znakova] bilo kakve zadate rečenice. Turčin je
bio lutka-šahista, kojom je tajno upravljao čovek ispod stola za kojim je lutka
sedela.] Diznilendovu preciznost i usklađenost, u određenoj meri narušavaju am-
bicije Dizni sveta s Floride. Podignut kasnije, Dizni svet je stopedeset puta veći
od Diznilenda, i s ponosom se predstavlja, ne kao grad za igru, nego kao model
urbanog aglomerata budućnosti. Strukture koje čine kalifornijski Diznilend samo
su marginalni deo ogromnog kompleksa građevina koje pokrivaju površinu duplo
veću od Menhetna. Veliki jednošinski voz koji vas vodi od ulaza do „Magičnog
kraljevstva“ [Magic Kingdom] [uži Diznilend], prolazi pored veštačkih uvala i la-
guna, švajcarskog i polinežanskog sela, terena za golf i tenis, ogromnog hotela:
drugim rečima, prostora posvećenog organizovanom odmoru. Te kada dođete u
„Magično kraljevstvo“, vaše oči su već zaslepljene od toliko naučne fantastike, da
pogled na veliki srednjovekovni zamak [koji je više gotički nego „diznilendski“:
kao recimo, Strazburška katedrala u odnosu na San Minijato (San Miniato)] više
ne pobuđuje maštarije. Novi dan, svojom nemilosrdnošću, čini da boje jučerašnjih
priča izblede. U tom smislu je Diznilend mnogo lukaviji; on mora da se poseti
bez ičega što nas podseća na budućnost koja ga okružuje. Da bismo ušli unutra,
primećuje Luj Maran, neophodno je da svoj automobil ostavite na beskrajnom
parkiralištu odakle ćete do grada iz snova stići specijalnim malim vozovima. Za
stanovnike Kalifornije, ostaviti automobil znači napustiti sopstvene ljudskosti,
prepustiti se na milost i nemilost nekome drugom, odreći se sopstvene volje.

Kao alegorija potrošačkog društva, mesto apsolutnog ikonizma, Diznilend

je takođe mesto potpune pasivnosti. Njegovi posetioci moraju biti saglasni da se
ponašaju kao njegovi roboti. Pristup svakoj atrakciji je regulisan metalnim ogra-
dama sistema „lavirint“, koji obeshrabruje bilo kakvu individualnu inicijativu. Broj
posetilaca očigledno diktira tempo kretanja u redu; „zvaničnici sna“, propisno
obučeni u uniforme, prilagođene za svaku atrakciju, ne samo da primaju pose-
tioca na ulazu u odabrani sektor, nego uzastopno regulišu svaki njegov pokret
[„Sačekajte sad ovde, molim, krenite sad, sačekajte pre nego što ustanete“, uvek
učtivim tonom, bezlično, zapovednički, preko mikrofona]. Ukoliko posetilac plati
ovu cenu, može imati ne samo „pravu stvar“, nego i obilje rekonstruisane is-
tine. Poput Herstovog zamka, Diznilend takođe nema prelazne prostore; uvek

158
ima nešto da se vidi, a prostrane praznine moderne arhitekture i urbanizma, ovde
su nepozanica. Ukoliko je Amerika zemlja Gugenhajmovog muzeja ili modernih
nebodera na Menhetnu, onda je Diznilend čudesan izuzetak, i američki intelektu-
alci su gotovo u pravu što odbijaju da odu tamo. Ali, ako je Amerika ono što smo
videli tokom našeg putovanja, onda je Diznilend njena Sikstinska kapela, a hiper-
realisti u galerijama umetnosti predstavljaju samo stidljive voajere famoznog i
neprekidnog „otkrivenog predmeta“.

Prevod: Sanja Trivić

Korektura: Ana Špirić, Diana Stupar

159
 POL VIRILIO [Paul Virilio ]

Grad panike*

„Kada me obuzme strah, ja u glavi stvorim neku sliku“, napisao je Gete. U

današnje vreme nema potrebe za stvaranjem ovakvih mentalnih slika. Tu sliku
nam istog trenutka pruža televizija. Dok je izveštavao o eksploziji svemirskog
šatla Kolumbija, jedan novinar je primetio: „Kao da je samo ponavljanje moglo
popraviti neobjašnjivo, slika koja se stalno ponavlja postala je osnovno obeležje
savremenih nesreća. I tako, neprestano kruženje satelita koji obilaze kružnom
putanjom oko velikog Grada-Sveta, sada je udvostručeno neprestanim ponavl-
janjem prizora terora koji gledaočev um drže u „stanju opsade“. Najočigledniji
rezultat tog stanja je ova pobesnela masovna psihoza OPSEDNUTIH koja u eri
globalizacije utiče na ljude širom sveta.

U potrazi za ispisivanjem nesreće koja bi svima bila lako razumljiva nastojeći

da identifikuju užas, masovna sredstva telekomunikacije nameću svoj potpis.

„Sve naše emocije i strahovi postali su taoci nakon Jedanaestog septem-

bra“, dobro je primetila Suzan Sarandon. I neće biti slučajno ako upravo američke
glumice i glumci opet nanjuše nadolazeće opasnosti, u skladu s tradicijom koja
uključuje glumce iz minulih vremena poput Čarli Čaplina i Džona Garfilda, koji su
bili žrtve makartizma.

Bez ikakve kritičke distance pred ovim talasom plime, gledalac sada više
nije podložan reprodukciji stereotipnih slika o kojima nam je govorio Valter Ben-
jamin nego kolektivnoj halucinaciji jedne slike, optičkom teatru ponavljajuće
terorističke panorame. Ono što nazivam ikonoborstvom PREDSTAVLJANJA u
stvarnom vremenu sada daleko nadmašuje staro ikonoborstvo PREDSTAVLJAN-
JA u stvarnom prostoru naslikanih i izvajanih slika. Uništavanje Budinih statua iz
Bamijana u Afganistanu, ili pljačkanje Iračkog nacionalnog muzeja u Bagdadu,
među najskorijim su primerima ovog ikonoborstva.

Ovaj panični simptom istinske omče u koju imaginarno uvlači, PSIHOZE OP-
SADE koja, danas, uništava ljudske umove, jeste prvi tipični znak – i, nadajmo se,
privremen – ovozemaljskog ISKLJUČIVANJA u tom eksperimentu, tom životnom
ISPITU globalizacije. Radi se o „velikom utočištu meta-geofizičkih“ informacija
koje se rasprostiru na čitavoj planeti. Drugim rečima, pred onim što veliki gurui
nazivaju globalnim mozgom, kibernetičkom vizijom koja pripada političkoj gotici
koja nastavlja tamo gde je stala društvena gotika jezivih tridesetih godina prošlog
veka.

* Paul Virilio, „City of Panic“, City of Panic, Julie Rose prev., Berg, Oxford, 2005, str. 85-113.

160
 Ako je strah osnovni sastojak gotike, onda se upravljanje javnim strahom,
koje je započelo pre četrdesetak godina „ravnotežom zastrašivanja“ u vreme
Hladnog rata, ponovo aktivira od jeseni 2001. godine, sve do operacije „Zapanji
i zastraši“ u Iraku, gde smo bili svedoci prave multimedijalne „magične pred-
stave“, kada su se bombaši samoubice i koalicione snage jako dobro zabavljali
opčinjavajući rulju haotičnim pirotehničkim trikovima. Iako su se zaustavili pre
nego što su upotrebili ono čuveno oružje za masovno uništenje, upotrebili su i
zloupotrebili jednako masovno „oružje za masovnu komunikaciju“, čiji arsenal ni-
kad nije prestao da raste zahvaljujući satelitskim tanjirima i uspesima „psiholoških
operacija“ (PSY OPS) osmišljenim da seju paniku, istovremeno se pretvarajući da
je žele obuzdavati.

„Privid svemoći je nastao nakon raspada Sovjetskog saveza“, tvrdi Emanuel

Tod [Emmanuel Todd]1 . Reklo bi se da s jedne strane ova optička varka traje zbog
nedostatka bilo kakvog deklarisanog neprijatelja, i s druge, zbog nestanka, ne
samo Bin Ladena [Bin Laden], i na neko vreme Sadama Huseina [Saddam Hussein],
nego i naročito zbog nemogućnosti da se pronađe to čuveno „oružje za masovno
uništenje“ koje je predstavljalo izgovor za otpočinjanje američkog preventivnog
rata.

Sve ovo izgleda kao gomila trikova iz opsenarove vreće…

Sjedinjene Države nisu ni bolje ni gore od svojih protivnika, nastavlja Eman-

uel Tod i zaključuje: „Amerikanci su osuđeni da se bave teatralnim militarizmom
prema slabim zemljama kao što su Irak i arapske zemlje uopšte“.

Kako da ne primetimo ispravnost ovih reči kada pogledamo „poprište op-

eracija“ na Bliskom i Srednjem istoku, ili se prisetimo blefiranja u ovoj osionoj
lakomislenoj pustolovini u biblijskoj pustinji?

Na severu Iraka, na primer, bombardovan je Mosul, nedaleko od bedema

Ninive. Na jugu, borbe su se vodile oko Karbale, u neposrednoj blizini Vavilo-
na i ruševina „kule koja će dokrajčiti sve kule“, Vavilonske kule … Sve to, u ime
osvete za rušenje Kula bliznakinja. Konačno, nakon uklanjanja Sadama Huseina,
pred očima čuvene „Iračke republikanske garde“, napad na Bagdad okončao se
rušenjem njegove statue na Trgu Fardus, što je televizija prenosila uživo, nepres-
tano ponavljajući, pred očima celog sveta snimak, dok su se u tajno i bez prisus-
tva kamera, krala sumerska blaga i trpala u voz.

Što se tiče „operacije giljotiniranja“ lutke s likom Sadama Huseina, preno-

simo priču jednog stranog dopisnika, koji je u to vreme bio prisutan u iračkom
glavnom gradu: „Upravo su je Amerikanci prvi oborili. U dva sata poslepodne
na trgu je bilo svega dvadesetak Iračana. Dva sata posle, nakon mnogobrojnih
poziva na okupljanje preko zvučnika, okupilo se stotinjak ljudi – sasvim dovoljno
za televizijske slike“ 2 .

Toliko o pripremanju scene. Ali, kako biste dobili potpunu sliku o tome
koliko daleko može ići ova „politička gotika“ spravljena za široke narodne mase,
poslušajte šta se dalje desilo: „Hotel Palestina se pretvorio u neku vrstu pozorišta.
S balkona ste mogli videti nameštanje scene isključivo za nas“, objasnila je Karolin

1 Emmanuel Todd u knjizi, Apres l’ Empire, Paris: Gallimard, 2002.

2 F. Amadou, „Couverture du conflict irakeien a frusré les journalistes” u Le Monde, May 21, 2003.

161
Zic [Caroline Sitz], novinarka francuske televizije France 3 i zaključila: „U svakom
slučaju, nikada niste videli slike borbe u Bagdadu“.

U nedostatku takvih ratnih slika, ili slika kolateralne štete koju su pričinile
Koalicione snage s oko 30.000 bačenih bombi, te u nedostatku MUZEJA UŽASA koji
bi nas mogao upozoriti na pustošenje nastalo usled posledica političkog avantur-
izma, rat informacija u Iraku se na kraju pretvorio u haos, iz kog su najveću korist
izvukli vandali, a kao bonus dobili smo stravičan prizor MUZEJSKOG UŽASA…

Postoji još jedan, mada ne i poslednji aspekt u vezi s ovom turobnom

sagom, čije će se negativne posledice osećati nekoliko pokolenja: ime AVRAMA,
oca vernika, patrijarha iz Ura, grada severno od Basre, od samog početka pa sve
do kraja ovog krstaškog rata izvedenog u tehnici trompe-l’œil 2 , svima je bilo na
umu.

Dok su tenkovi koji su jurišali u pustinjske oluje, nosili ime ABRAMS, na

nosaču aviona u priobalnom području San Dijega, 1. maja 2003. godine donesena
je posleratna deklaracija predsednika Džordža Buša. Ime tog nosača aviona: USS
ABRAHAM LINCOLN. Propovednicima strateškog tele-jevanđelizma ovo je bio ne-
beski znak, znak koji će zavarati samo one koji veruju.

NJUJORK nakon pada Svetskog trgovinskog centra, BAGDAD nakon pada

Sadama Huseina, JERUSALIM i njegov „zid podele“, ali isto tako i HONG KONG ili
PEKING, u kojima seljaci, koji žive u blizini ovih gradova, barakadiraju svoje za-
seoke u nastojanju da spreče prodor atipične pneumonije… Veliki je broj imena
na spisku urbanih aglomeracija koji bi mogao da se nastavlja u beskraj.

GRADOVI PANIKE jasnije nego sve teorije urbanog haosa ukazuju na

činjenicu da je najveća katastrofa dvadesetog veka sâm grad, savremeni metropo-
lis – katastrofa Napretka.

Ovaj megalopolis koji sebe postavlja za pupak, omphalos dovršenog

čovečanstva, pravi je „muzej užasa“; ovaj META-GRAD koji više i ne zauzima
stvaran prostor, pošto sada odbija da bude smešten na ovom ili onom mestu, na
način na koji su geopolitički glavni gradovi država nekad bili savršeno smešteni.

„Metapolitički“ mehur globalizacije se, u stvari, priprema da prsne, a kada se to

desi, iz njega će se osloboditi mnoštvo kritičnih mesta poharanih unutrašnjom
neslogom, što će proizvesti globalni građanski rat, koji će biti neuporediv s lokal-
nim ratovima minulih vremena.

Finansijski mehur je mehur nekretnina, mehur novih informacionih (ili

slikovnih) i komunikacionih tehnologija (NTIC) koje su bile naročito dobre u
prenošenju uništenja i nesreća. Toliko mnogo ponavljajućih prsnuća nagoveštavaju,
zahvaljujući nepromišljenom širenju, prevremeno prsnuće geopolitičkog mehura
Evrope. Pored toga, i što je ozbiljnije, nagoveštavaju prsnuće meta-geofizičkog
mehura takozvane globalizacije; virtuelno naseljavanje pseudo „šestog konti-
nenta“ u bestežinskim uslovima, čije kibernetičke vrline teraju čovečanstvo da
zaključa svoje ideale o istini i slobodi.

2 „Trompe-l’œil“ (franc. „zavaravanje oka“) je slikarska tehnika u kojoj se izuzetno realističnim slikama postiže optička
varka s efektom trodimenzionalnosti, prim. pev.

162
 Otuda i potiče ova epidemija opsadne psihoze koja trenutno zagađuje
umove visokog društva, u kojem fraktalno otkrovenje zasenjuje društvenu revolu-
ciju i u kojem uz pomoć male privatizacije, kritični prostor nadvladava javni pros-
tor zakona i ograničenja zakona 3 .

Nakon „plišane revolucije“ u Čehoslovačkoj, sada imamo plišanu dislokaci-

ju, ne pominjući pritom etnička čišćenja i njihove ponavljene strahote.

Povećanje broja sve slabijih zemalja, mehur su od sapunice koji se širi i

skuplja i naposletku puca. Primera radi, možemo navesti lakrdijašku izjavu klovna
Silvia Berluskonija, koju je izrekao prilikom stupanja na mesto predsedavajućeg
Evropske zajednice 1. jula 2003: „Granice Evrope treba da se šire i da obuhvate
Tursku, Ukrajinu, Belorusiju i Rusku Federaciju”.

DECENTRALIZACIJA organa vlasti svakako izgleda dobro kada centar ne

postoji, dok je istovremeno granična linija posvuda!

Pošto ništa nikada nije zaista CELOVITO, fraktalizacija predstavlja pristup

koji treba primenjivati u svim pokušajima globalizacije. Zapravo, i fraktura i frag-
mentacija nastaju pod pritiskom, ili preciznije, sabijanjem onoga što za sebe tvrdi
da je „potpuno“ ili još tačnije, „dovršeno“… Iz toga sledi IZGON koji obeležava
fatalnu kulminaciju posvemašnjeg, nekad totalitarnog a uskoro i globalnog
ISKLJUČENJA.

Pa ipak, raspad Sovjetskog Saveza trebalo je da upozori nas građane

stare Evrope da iznenadna propast satelitskih zemalja neće biti bez posledica na
zajedničku sudbinu Evropljana!

Što se tiče Sjedinjenih Država, taj prividni pobednik „Hladnog rata“ snosiće
najveći teret propasti geostrateških centara moći koje su održavale ravnotežu
terora, s terorističkom neravnotežom koja sada preti čovečanstvu u celini, kako u
Americi tako i u Evropi, to jest posvuda.

Konačno, nakon raspada velikih geopolitičkih blokova, došlo je do slabljen-

ja nacionalnih država zajedno sa strateškim povlačenjem u metropolise.

Ova metropolarizacija je u svakom pogledu jednako prividna jer uzrokuje

i zaista dovodi do obnavljanja grada-države, za šta je Severna Amerika savršen
primer, sa svojih tristotine i nešto više miliona stanovnika koji se pod izgovorom
društvene nesigurnosti povlače u svoje privatne zajednice…

Isto se dešava i na latinoameričkom potkontinentu, u Sao Paolu, Bogo-

ti i Rio de Ženeiru gde gradovima bande haraju… Naravno, na nekim drugim
mestima haraju paravojne ili naoružane snage koje se izdaju za „revoluciona-
rne“… iako, u stvari, više razotkrivaju potpuni haos koji potire staro „pravo na
državljanstvo“. Takav haos pojačava osećaj urgentne potrebe za ograđivanjem ili
za nekim udaljenim logorom i konačno, za policijskom državom u kojoj bi „snage
zakona i reda“ bile privatizovane kao što su, jedno za drugim, privatizovana sva
javna preduzeća: u oblasti saobraćaja, energetike, poštanskih usluga i telekomu-
nikacija, a uskoro, pošto je proces već uveliko u toku, i u državnim vojskama.

3 Videti P. Virilio, L’Espece critique, Paris, Christian Bourgois, 1984.

163
 Kao što je američki vojnik nedavno dobroćudno odgovorio jednom,
Iračaninu, zabrinutom za sigurnost građana u Bagdadu nakon oslobođenja Iraka:
„Ne brini, u Vašingtonu je gore!“

„Budući grad će tako postati tek uzvišeno proširenje mučilišta,“ najavio je

Pjer Makorlan [Pierre Mac Orlan] još 1924. godine 4 .

Pakistanska armija, prisutna u Karačiju deset godina, nedavno se povukla

jer nije uspela ponovo da uspostavi bilo kakav privid reda u gradu u kojem su
1992. godine otkrivene dvadesettri skrivene prostorije za mučenje, pod kontrolom
lokalnih bandi.

U tom slučaju, nije više samo policija ona koja se ne usuđuje da interveniše
u određenim „osetljivim zonama“. Sada se iz grada žurno povlači i armija.

Kriminal raznih mafijaških skupina nadmašen je sada kriminalom mnogo-

brojnih gradskih bandi gde se usamljeni zločin sve češće zamenjuje zločinom
počinjenim na društvenim okupljanjima zatvorenog tipa – protivzakonito zaro-
bljavanje, redaljke, mučenja – LOGORSKI ZLOČINI koji, doduše u manjoj razmeri,
podražavaju zločine počinjene u gulazima i „logorima smrti“ u koje su odvođene
celokupne populacije ljudi da bi tamo bile istrebljene. Ova vrsta mučenja je „civil-
nog“ karaktera, iako to izgleda ne smeta onima koji, s pravom, javno osuđuju
gnusne „vojne “ torture u Srbiji ili Alžiru ili negde drugde…

Suočeno sa ovim “trgovinom užasa“ koje naše šou-biznis društvo odbija da

osudi, druga vrsta ludorija, jednako užasna, stvara svoju kolobučinu: u Dubaiju,
u Persijskom Zalivu, Emiratske vlasti su upravo lansirale projekat nazvan imenom
SVET. Ono što se pod tim podrazumeva jeste arhipelag sastavljen od 250 veštačkih
ostrva kao na karti sveta – koji su međutim, okruženi sofisticiranom zaštitnom
pregradom.

Govori se da je izgradnja ove nekretnine zahtevala dovoženje 25 miliona

tona kamenja i nekih 200 miliona kubnih metara peska. Cena ovog ultra luksu-
znog gulaga je čitavih 1.8 milijardi dolara.

IZGON, ISKLJUČENJE… Megalo-politička hiperkoncentracija danas je

nadmašena ne samo masovnim hiper-terorizmom, već, istovremeno, i delikvenci-
jama koje ulivaju strah i povlače ljudsku vrstu ka iskonskom plesu smrti unazad.
Grad ponovo postaje utvrđenje, drugim rečima, cilj svih terorista, domaćih ili
strateških.

U ovom trenutku bismo trebali shvatiti težinu upozoravajućeg pisma koje je

27 izraelskih vojnika nedavno poslalo svojoj komandi:

Mi, piloti u penziji i aktivni piloti, protivimo se takvoj vrsti ilegalnih i

nemoralnih napada kakve je Izrael izvodio u naseljima... Mi odbijamo da
učestvujemo u vazdušnim napadima na centre naseljene civilima. Mi od-
bijamo da nastavimo da uništavamo nedužne civile5.

4 Ova vizionarska rečenica od strane autora Quai des Brumes starija je deset i više godina od konstrukcije „logori smrti“,
zasnovana na modelu kolonija odbačenih tokom kolonizacije Istoka: Ostcolonization.
5 „Protestation de ving-sept pilotes israéliens“, Reuters-Agence France Presse, jesen, 2003.

164
 Nakon Gernike, Koventrija, Hamburga, Drezdena, da ne spominjemo Hirošimu i
Nagasaki, Jerusalim je taj gde su piloti imali smelosti, po prvi put, da se odreknu
strategije protiv grada, čija je građena sredina skoro čitav vek bila žrtva uništavanja.
I da dalje ne naklapamo o urbanim pustošima lišenim nasleđa, jer upravo gradovi,
kako njihovi centri tako i njihove periferije, nisu nikad prestali biti uništavani tokom
poslednjih sto godina.

Fosforne bombe i napalm bombe, eksplozivne bombe za ubijanje spasilaca

koji pretražuju ruševine, atomske bombe i skorašnje grafitne zamračujuće bombe,
osmišljene da proizvedu veliko zamračenje grada uronjenog u krajnje crnilo kao što
je bio Beograd u maju 1999...

Čitavih stotinu godina, svi ovi gradovi bili su meta vatrenih oluja, koje ne du-
guju ništa bogu armija Izraela, nego više prozaično ratnom vazduhoplovstvu i nje-
govoj „Legiji Kondora“ u Španiji, te Kraljevskim vazduhoplovnim snagama vazduho-
plovnog maršala Heris-a [Harris], glavnog tvorca strategije bombaškog ratnog po-
hoda u Nemačkoj. Ovde se možemo prisetiti biblijskih imena za takve terorističke
napade – na primer, „SODOMA I GOMORA“.

Jedino je u gradu, i nigde drugde, u dvadesetom veku testiran RAT NAD

CIVILIMA, i ovaj novi rat postepeno je prevladao rat časnog bojnog polja.

Uostalom, sve velike bitke u prošlosti nazvane su prema nekoj oblasti na

kojoj su se odigrale, od Katalunskih polja na severu Francuske do ravnice Vaterloa
(francuski „campagne“ označava također selo i ratni pohod) ... Odlučujuće bitke
davnih imperijskih pukova de Linj [de Ligne] u poslednjem veku usupile su mesto
velikom strateškom haosu karakteristične forme destrukcije urbanih centara, slično
„otvorenom polju“ masakra prapolitičkih početaka istorije.

Od kada se pojam „rat s nula smrti“ primenjuje samo na opremljene pro-

fesionalne trupe, Klauzevic je zreo da se isprati u vojni muzej. Njegova doktrina
rata kao „nastavka politike drugim sredstvima“ sada je potpuno prevaziđena…
Prevaziđena je, drugim rečima, „neuravnoteženošću terora“, velikom nadmoćnošću
oružja masovnog uništenja koje je sposobno da uništi celokupan život na planeti.

Ali ovde bismo morali usput naglasiti da bi pojam „uništiti“ trebalo shvatiti u
najužem smislu, jer su poslednji sistemi naoružanja projektovani da rade kao mreža
i ne samo kroz radioaktivno zračenje ili virusnu mikrobiološku kontaminaciju, već i
kroz nesreću opšteg pada sistema snabdevanja električnom energijom koji zahvata
veliku teritoriju, što je samo jedan primer među ostalima, izuzetne nestabilnosti
tehnološkog napretka našeg društva.

Kako ne bismo zalazili u daleku prošlost, možemo spomenuti, na primer,

kolaps elektro-energetske mreže, do koga je došlo u Kairu i glavnim gradovima
Egipta 1990. godine, izazvavši neopisivi haos u čitavoj zemlji.

Godine 1998.godine, približno pola filipinske populacije, koju čini 35 mil-

iona ljudi, nije imalo električnu energiju na raspolaganju.

Severna Indija je došla na red 2. januara 200. godine, kada je 200 miliona
stanovnika ostalo bez elekrične energije, do koga je došlo zbog kvara u električnoj
centrali Utar Pradeš.

165
 Konačno, 14. avgusta 2003. godine severoistok Sjedinjenih Država, poseb-
no Njujork i Filadelfija, bili su pogođeni najvećom energetskom havarijom ikada
viđenom u Americi, što je dovelo do hitnog gašenja sedam nuklearnih elektrana.

Možemo dodati i Rim, ,,večni grad“ kao i celu Italiju, ovoj zloslutnoj listi, s
58 miliona stanovnika, koji su bili lišeni električne energije 28. septembra 2003.
godine.

Još se uvek čuju čudni komentari gradskih očeva na čelu njujorške gradske
uprave: ,,Za razliku od restrikcije električne energije 1965. godine, ovoga puta
nije bilo panike. Nema sumnje, ovo je jedna od dobroćudnih posledica jedanaes-
tog septembra“. Eto nam ponovo tog velikog ispita u prirodnoj veličini… Prosto je
nemoguće pobeći od ovog beskrajnog ispitivanja javnog ispoljavanja emocija od
strane navirućih hordi.

Ubrzo nakon Drugog svetskog rata, američki ekonomista Džon Kenet Gal-
brajt [John Kenneth Galbraith], proučavao je posledice koje je ostavila panika
bomardovanog stanovništva Nemačke na ekonomiju Trećeg rajha. Na sličan način,
i to bolje kod kuće nego na neprijateljskom terenu, sada možete ispitivati dozu
terora koju mogu da podnesu mase u metropolama.

Koliko daleko sve ovo može da ide? Koliko dugo može da se nastavi takvo
potcenjivanje, takva izopačena nezainteresovanost, koja preti da pretvori gradove
u sobe za mučenje?

Drugi aspekt ovakvog udaljavanja od zločina protiv čovečnosti i navikavanja

na njega, sačinjenog od nekažnjenih oluja koje od prošloga veka pljušte po civil-
nom stanovništu, jeste razvoj nove vrste avanturističkog, „ratnog“ turizma. Ova
vrsta turizma podrazumeva da putnički agenti organizuju čarter letove u gradove
krvavih okršaja u Izraelu i Palestini, kao i drugde, na primer, u Južnu Ameriku, gde
Favela-turs i Egzotik-turs organizuju ture u osiromašene kvartove Rio de Žaneira
i Sao Paula 6 .

Tako je i reklama za jednu od tura glasila: „Brazilci ne vole posećivati favele;

s druge strane, stranci su znatiželjni, uzbuđeni i ponekad pomalo napeti, jer misle
da bi im se nešto moglo dogoditi“.

Sledeći primer ekstremnih sportova, „turizam opustošenog“, obećava

avanturu koja je proizvod putujućeg voajerizma, koji tako pametno upotpunjava
statični egzibicionizam televizije i njenih ponavljajućih grozota.

Argentina je nedavno preuzela primat kao najatraktivnija destinacija za evropske i

američke turiste. Zadnja ludost se sastoji u tome da se turisti sjate u Buenos Ajres
kako bi blejali u posledice propasti neoliberalnog eksperimenta devedesetih.

Kao što je jedan novinar naveo: „Posetioci su ostali zapanjeni kad su iz

neposredne blizine posmatrali siloviti kontrast jedne od najneravnopravnijih ze-
malja na planeti“ 7.

6 J. Hiba, „Le Bresil, ses plages et ses favelas, in Sud–Ouest“, Novembar 7, 2003.
7 Ibid.

166
 Jednog dana, ako krenemo u borbu protiv panike, bilo koje vrste pan-
ike, moraćemo prevazići urbanu ekologiju, vraćajući se nekom obliku geofizičke
politike; stvarne politike, a ne samo politike svetlosti i njene takozvane „brzine
oslobađanja“.

Ako to ne uspemo, probićemo zid „postmodernog“ jadikovanja, sve do zida

istrebljenja. Nećemo stići do kraja sveta, nego do njegovog fatalnog POMRAČENJA
koji će osloboditi zastrašujući privremeni pritisak, analogan pritisku okeanskih
dubina, u kojima može da preživi samo nekoliko potpuno slepih vrsta.

Da bismo to uradili, potrebna nam je politička ekonomija brzine i UBRZA-

NJA, koja bi bila paralelna političkoj ekonomiji obilja i njenoj AKUMULACIJI. U
tom smislu, poslušajmo predsednika Udruženja privatnih francuskih preduzeća:

Kriza u Sjedinjenim Državama u poslednje dve godine pokazala je da

su Amerikanci izgubili, kako osećaj mere, tako i osećaj za trajanje. Sve se
vrti oko saznanja u kom vremenskom okviru se ovde govori. Kada ih vi-
dite kako pokušavaju nametnuti PRAVIČNU VREDNOST kao normu u
obračunskim standardima, koja podrazumeva tržišnu vrednost u nekom
trenutku, možete se samo užasnuti, i činiti sve što možete da se oduprete
takvoj ideji. Poslovanju je potrebno vreme da bi napredovalo i njegova
vrednost ne može biti svedena na tržišnu vrednost u datom momentu.

Voren Bafet [Warren Buffet], drugi najbogatiji čovek Amerike, složio se s

tim. Povodom novog tehnološkog mehura na Internetu, govorio je sledeće: „Taj
mehur je bio do sada najveća kolektivna halucinacija koju sam ikada video“... odatle
i sva opravdana sumnja u takozvane analitičare Vol Strita a i bilo koje druge.

Zapravo, kako u visokim finansijama tako i u spoljnim poslovima, ono što

smo videli u poslednjih par godina, nije ubrzavanje istorije za koju se pretpostav-
lja da vodi ka preuranjenom kraju, nego je ubrzavanje stvarnosti, odnosno pojave
posledica panike koja je kao takva uspešno uzdrmla geostrateške pretpostavke
poslovanja, oružane snage, dovela do besmislene META-GEOFIZIČKE politike čiji
je savršeni primer sukob u Iraku.

I tako, čitavu poslednju deceniju drugog milenijuma, POMRAČENJE je do-

punjeno ISKLJUČENJEM, trajnim isključenjem koje se širi nadaleko i naširoko. Imi-
gracioni tokovi su dobri pokazatelji ovoga, i oni, dok se šire, najavljuju prskanje
mehura globalizacije.

Naposletku, vremensko sažimanje interaktivnih telekomunikacija je u ve-

likoj meri nagovestilo prostorne prekršaje i demografsku zasićenost naših met-
ropolitskih aglomeracija, koja su izvesni urbanisti ishitreno odbacivali 8 .

Izvinite gospodine Maltus, ali geofizički prostor nije nedovoljan za ljudsku

vrstu! Vreme je, meta-geofizičko prostor-vreme istovremenog prenosa i emitovanja,
postalo je prividno u svojoj ludoj čežnji za vanzemaljskim oslobađanjem u virtuelni
svet, u „šesti kontinent“. Opsesivna priroda ove fiksideje, čini se da ne zabrinjava
bilo koga drugoga izuzev nakrcane mase. Oni naučnici koji su tako stručni u kri-

8 Videti P. Virilio, „Manhattan out“ (1966), u P. Virilio, C. Parnet, Architecture principe 1966 et 1996, Paris, Edition de
L’Imprimetur, 1996.

167
tikovanju raznovrsnosti, ne pokazuju zabrinutost, uprkos činjenici da takve tričarije
vode u inerciju koja se čini poput zatvora, u tu POLARNU INERCIJU, čije će nas
ubrzavanje stvarnosti jednog dana u bližoj budućnosti, ili ubrzo nakon toga, ko-
bno koštati. Ali, na kraju krajeva, to je suština transpolitičke gotike – smrznuti svet
u monopolu sopstvene konačnosti.

„Zemlja je veličanstvena velika planeta koja odlazi u nebo, nastanjena lu-

dacima“, zapazio je Fontanel [Fontenelle], pre više od dvesta godina. Od tada,
FILOFILIJA moći, avaj, ne prestaje kako bi se planeta svela ni na šta… Takoreći ni
na šta, izuzimajući nekoliko atrofiranih gradova koji se ponose time što su svetski
epicentri, dok su zapravo puka izgubljena utvrđenja – drugim rečima, mete za
požare. Još od početka trećeg milenijuma, geostrateški prostor, u kojem je nas-
tao zakon i odbrana naroda, zapravo se brzo smanjio. Jedan istraživač na Hadson
univerzitetu u Vašingtonu, postavio je to ovako: „Amerika je na čelu carstva, ali ta
grupacija je LIBERALNA a ne teritorijalna imperija“.

Upravo to određuje „kritički prostor“ takozvane ekonomske globalizacije:

brzina oslobađanja je izbrisala teritoriju, koja je nekada bila temelj države prava,
i od tada svet poslovanja, kao i svet ratovanja, lebdi u bestežinskom stanju, u
mučnom iščekivanju velike nesreće, GLOBALNOG KRAHA koji će morati da se desi
ovih dana.

Na temu uskogrudosti Novoga sveta, Bendžamin Barber [Benjamin Barber]

je naveo:

Kako je to bilo jednostavno, okruženi sa dva okeana, a zatim utvrđeni

u sopstvenom verovanju u suverenu nepobedivost iz utopijskih priča o
raketnom štitu – tehnologiji konstrusanoj kao virtuelni okean koji bi nas
štitio od svetskih nemira i opasnosti – tada je bilo lako održati iluziju
suverenosti...A onda se desio 11. septembar... mit o našoj nezavisnosti više
ne može biti održiv 9.

I eto vam sad, poreklo meta-geofizike koja se usuđuje da predloži kako

teritorijalno nije liberalno i da je ukidanje ograničenja, spas za sve ljude sveta!

Skoro čitav jedan vek, američko poluostrvo je svoja prava proširilo sve do
nebeskog svoda, poput onih „nebodera“, na kraju, tek samo izdignutih ostrva na
liniji horizonta, koji sada okružuje planetu.

Ali unutrašnji neprijatelj ovog „nad-zemaljskog odmarališta“ očigledno

jeste teroristička aktivnost trans-nacionalnih kriminalnih organizacija, koje su
geostrategiju Sjedinjenih Država okrenule naglavačke.

Zaista, kada više niko ne bude imao kuću, kada sva naša radna mesta budu,
što bi se reklo, izmeštena, svet će postati taj koji će vršiti teror – kao što krize u
velikim avio-kompanijama tu i tamo to već predviđaju.

Ako je IZGRADNJA vertikalna slepa ulica, spoljna politika IZGRADNJE NACI-

JE je mnogo više. To je „ćorsokak“, činjenica koju su američki demokrati počeli da
shvataju. Jedan od njih je senator Bob Grejem [Bob Graham] iz Floride, kandidat

9 B. R. Barber, „Beyond Jihad vs. McWorld“ u The nation, 21 January2002.

168
za Belu kuću 2004. godine (i kopredsedavajući istražnog tela Senata za greške
Službi bezbednosti, koje je osnovano nakon 11.septembra):

Rat u Iraku je bio odvlačenje pažnje. On je skrenuo našu pažnju s rata

protiv terorizma, u kojem smo zamalo pobedili – Al Kaidu smo bili bacili
na kolena! Sada nam ta borba izmiče. Informacije su postojale i Vlada kao
i Specijalne službe su znale za njih, ali ih nisu uzeli za ozbiljno pre Jedan-
aestog septembra. Ista vrsta obaveštajnih podataka postoji i danas, i mi
još uvek ništa ne činimo povodom toga.

Izraz „odvlačenje pažnje“ je upravo najprikladniji kako bi opisao ovaj „teat-

ralni militarizam“ koji se odnosi na prethodno rečeno, u kojem se Sjedinjene
Države razmeću, bestidno se hvališući, unaokolo, dok se svet sažima u tišini, ili
gotovo sasvim u tišini…

Jedan od simptoma ovog preteranog hvalisanja jeste slanje u Irak Naciona-

lne garde iz Floride, dva meseca nakon zvaničnog obustavljanja neprijateljstava,
u pokušaju da se ponovo uspostavi red u Bagdadu.

Specijalizovana u borbi protiv posledica prirodnih katastrofa, ova jedinica –

za koju je ovo bila, obratite pažnju, prva misija izvan Sjedinjenih Država – izgleda-
la je podjednako opušteno u predgrađima iračke prestonice, kao i u američkim
slamovima, usred građanskog pakla stanovništva izloženog pljačkanjima i tražeći
svaku moguću priliku da izazove nasilje bilo koje vrste. Prirodne katastrofe kao što
su zemljotresi ili šumski požari, kao oni koji su harali Kalifornijom prethodnih go-
dina, ili „veštačke“ katastrofe kao što je nekontrolisani preventivni rat: sve su sada
udružile snage, što bi značilo zbrku reda i nereda, istine i privida, jer građanski
mir više nije zajamčen zakonom, već mir između nacija garantuju međunarodne
organizacije, na čelu sa Ujedinjenim nacijama... U tom smislu masovni terorizam
je moćan razotkrivač iznenadne globalizacije haosa.

Svesni strateškog ćorsokaka, određeni tvorci politike Pentagona priprema-

ju se da reorganizuju američku vojnu mašineriju u pravcu nekog futurističkog
modela ARMIJE PROTIV HAOSA. Razmatrajući izjavu Ričarda Majersa [Richard B.
Myers], šefa armije i generalštaba, koji smatra da „rat ne može služiti kao lek
za bolesti čovečanstva“, njihova su nadanja, potpuno suprotno, da će prilagoditi
određene „vojne trupe“ kako bi lečili haos modernog post-ratovanja. Takve armije
bi obuhvatale, ovoga puta zvanično, ulogu koja danas pripada Nacionalnoj gardi
Floride u Iraku.

Jedan od najvatrenijih pobornika ideje reorganizacije, je niko drugi do gen-

eral Džon Džamper [John Jumper], načelnik Ratne avijacije Sjedinjenih Država, koji
je pomogao izvršenje intenzivnih vazdušnih udara na Avganistan u toku misije u
Avganistanu. Džamper je čovek koji više ne pokušava da prikrije neophodnost
vladanja kopnom, dok vazdušne snage, odnosno piloti borbenih aviona, blisko
sarađuju sa snagama na zemlji, kontrolišući na taj način sociopolitičku štetu, koja
je rezultat strategije koja isuviše počiva na vazdušnoj i svemirskoj moći – isuviše
VAZDUŠNO-ORBITALNO.

Po ovom modelu, ANTI-ARMIJSKI haos anonimnog i deteritorijalnog hip-

er-terorizma trebalo bi da bude nadvladan američkim izumom moćne PROTIV-
PANIČNE armije koja će proširiti načela nacionalne odbrane, kako bi obuhvatala i
civilnu zaštitu.

169
 Ovo bi bio veliki program kreiranja „hiper-politike“, u kojem bi stanje
izuzetka bilo postavljeno u razmeru čitavog sveta. Artur Sebrovski [Arthur Ce-
browski], direktor novog odela Ministarstva odbrane za transformaciju vojnih
snaga, sa sedištem u Pentagonu, priznati je zagovornik takvog programa, što je
i vidljivo iz njegovog potkazivanja savršeno anahrone strane sigurnosnih politika
koje velike sile provode, politika koje, kako on tvrdi, pokušavaju da odvoje armiju
od planetarne globalizacije koja je u toku10 .

Da bismo bolje razumeli raspon ovih izmena moramo se vratiti dvanaest

godina unazad do istorijskih nemira u Los Anđelesu, koji su poharali Grad anđela
30 aprila 1992. godine, završavajući se, u roku od tri dana, sa štetom od milijardu
dolara i smrću oko pedeset ljudi.

U to vreme, trupe Američke armije, koje su se tek vratile iz Zalivskog rata,

i Nacionalna garda, dobile su zadatak da intervenišu i okončaju ovaj građanski
rat koji je izbio u metropoli i u kojem su se pripadnici različitih zajednica žestoko
sukobljavali nakon skandala sa Rodnijem Kingom [Rodney Glen King].

Danas se, u Bagdadu, događa suprotno, jer je Nacionalna garda Floride poz-
vana kao pojačanje i podrška američkoj vojsci u njenim očajničkim pokušajima da
ponovo uspostavi red u iračkoj prestonici, koja je, još od blickriga, najizloženija
svim vrstama nasilja, kada su tenkovi koalicije bukvalno zbrisali iračku državu, ja-
vne servise, policiju, a posebno oružane snage – nekih 400 hiljada obučenih lica.

„Sloboda je neuredna. Slobodni ljudi su slobodni da prave greške i vrše

zločine, kao i da rade loše stvari. Nismo mogli znati na šta će sve ovo izaći“, izja-
vio je cinično za Njujork Tajms, Donald Ramsfeld, 18. maja 2003. godine.

Nestalo je oružje za masovno uništenje, nestao je Sadam Husein, nakon

što je došlo do nestanka Bin Ladena... Ali, posebno je osipanje „ravnoteže straha“
između nacija, predstavljeno tako osetljivom. Nema sumnje da treći milenijum
započinje igru s gomilom magičnih trikova, sa činovima nestajanja po zahtevu, sa
ODVLAČENJEM PAŽNJE, sa estradnim nastupom koji je skrenuo pažnju sa haosa
koji ovde očigledno ostaje, sa razvojem endemske političke neravnoteže, koja us-
koro mora oštetiti svetski poredak, tako pažljivo stvaran ceo poslednji vek. To će
isto tako uništiti građanski mir – osnovu svih demokratija. Ovaj povratak tragedije
će odvesti naša napredna društva, od EGZO-KOLONIZACIJE teritorijalnih imperija
prošlosti do ENDO-KOLONIZACIJE privremenih imperija koje trenutno nastaju.
Trenutna migracijska kretanja već daju neke predstave o obimu povišene panike.

Svet u kojem ćemo svi mi biti IZMEŠTENI, drugim rečima, ISKLJUČENI iz

multipolarne internacionalnosti i odstranjeni u izvanteritorijalnost virtuelnog i
unipolarnog sveta, zatvoren je na prisilan zatvoren.

U poslednje vreme, u svakom poslovnom izveštaju i finansijskom biltenu,

jedna reč se ističe kao lajtmotiv i ta reč je PERIMETAR. Izrazi kao što su „nepromen-
jivi perimetar“ ili „finansijski perimetar“ označavaju čitav skup jedinica koje se uz-
imaju u obzir u obračunavanju finansijskih rezultata neke firme.

10 J. Isnard, „ Le Pentagone reve d’une armee antichaos“, u Le Monde, Maj 2003. Pol Virilio „De la geopolitique a la
metropolitique“ u La Ville et la Guerre, Paris, Edition de L“imprimeur, 1996.

170
 „Perimetar“ je tako postao presudan u proceni koliko je neko preduzeće
zdravo. „Način izrade“ perimetra danas prati vrlo precizna pravila. Ukoliko je ob-
rada banke podataka oslonjena na vanjske konsultantske službe, ona je „izvan
perimetra“.

Određivanje poslovnog perimetra takođe može da posluži kao maska

mnogih zloupotreba u knjigovodstvu, kao što je to slučaj sa aferom Enron, u
okviru koje sumnjive poslovne jedinice nisu pripadale čuvenom perimetru kon-
trole, nego su zapravo sakrile gubitke, koji su na kraju pospešili dramatičan pad
gigantskog američkog koncerna.

Ekspatrijacija, tako, ima strašnu posledicu koja se ne ogleda samo u vanjskoj

usluzi jeftine proizvodnje, nego pre svega predstavlja izmeštanje informacija, te
time i istine – stvarnosti... Pošto sada znamo da je sve što se radi s kompjuterima
ugroženo ekspatrijacijom izvan „perimetra kontrole“, nije tako teško pretpostaviti
šta će se sledeće dogoditi!

Tako su, na predlog Pokreta preduzeća Francuske, nedavno osnovani,

Osmatračnica eksternalizacije ili Institut za vanjske usluge, što je dovoljno nev-
erovatno. Po rečima njenog predsednika, njihova misija će biti da preobrati „što
je moguće više poslova“ u novu praksu, koja se sastoji od toga da se kompletna
usluga poveri vanjskom dobavljaču11 . Održan je i sajam u Parizu, od 1. do 3. ok-
tobra 2003. godine. Naziv sajma je bio, precizno, IZMEŠTANJE [delocalisation], taj
precenjeni pomodni pojam, koji danas može da otvori bilo koja vrata, uključujući
i poklopac Pandorine kutije.

Možda je upravo to ono na šta misle kada govore o „otvorenom društvu“ –

kao o gradu koji se bez otpora predaje svojim osvajačima?

U svakom slučaju, obrtanje perspektive, razotkriveno u ovim poglav-

ljima, sledeći je manifest: preduzeće nije više introvertno, ukorenjeno u bilo
koju specifičnu „lokalnost“, nego je potpuno ekstrovertno, oslobođeno svakog
geofizičkog položaja, oslobođeno od haosa privremenog neokolonijalnog carst-
va koje okreće život naopačke, i od sada pa na dalje: DRUGDE POČINJE OVDE.

Prevod: Maja Milić Aleksić i Diana Stupar

Korektori: Dragana Hrkić i Gorana Stjepanović

11 C. Rollot, „Le Medef promeut L’externalisation”, u Le Monde, 7 novembre 2002.

171
 MANUEL KASTELS [Manuel Castells]

Proces urbane društvene promene *

Društva postoje samo u vremenu i prostoru. Prostorna forma društva je,

sledstveno tome, usko povezana sa svojom strukturom dok je urbana promena
isprepletena sa istorijskim razvojem. Ipak, ovakva formulacija je isuviše uopštena.
Da bismo razumeli gradove, otkrili njihovu povezanost s društvenom promenom,
moramo odrediti mehanizme putem kojih se prostorne strukture transformišu i
urbano značenje redefiniše. Da bismo istražili ovo pitanje na osnovu posmatranja
i analiza izloženih u ovom tekstu, moramo da uvedemo neke osnovne elemente
opšte teorije društva koja obrazuje osnov naše analize. Da bismo ove elemente
smatrali efikasnim sredstvima u našem istraživanju, moramo prvo biti precizniji u
vezi sa istraživačkim pitanjima.

Cilj nam je da objasnimo kako se i zašto gradovi menjaju. Ali, šta su gra-
dovi? Možemo li biti zadovoljni definicijom grada kao prostorne forme ljudskog
društva? Kakve prostorne forme? I kada mi znamo da su one gradovi? Na kojem
statističkom pragu gustine naseljenosti i koncentracije stanovništva grad postaje
grad? I kako smo sigurni da u različitim kulturama i različitim istorijskim periodi-
ma, mislimo na istu društvenu stvarnost na osnovu slično koncentrisane, gusto
naseljene i društveno heterogene populacije? Urbani sociolozi stalno postavljaju
ista pitanja a da ne daju potpuno zadovoljavajućeg odgovora1 . Izgleda da se više
radi o akademskoj raspravi koja je isuviše udaljena od dramatičnih pitanja koja
trenutno nastaju na osnovu urbane krize širom sveta. Ipak, čini se intelektualno
sumnjivo krenuti s objašnjenjem promene u društvenom obliku čiji sadržaj zane-
marujemo, ili čiji profil može biti prepušten kategoriji koju je Cenzus Biro tako
loše definisao. Zapravo, naše osnovno teorijsko stanovište pretpostavlja to pi-
tanje proučavajući grada iz aspekta istorijske promene.

Po cenu rizika shematskog uprošćavanja, počnimo sa najčistijim mogućim

iskazom. Gradovi, kao svaka društvena stvarnost, istorijski su proizvod i to ne
samo u fizičkoj materijalnosti, nego i u kulturološkom značenju, u ulozi koju grad
igra u društvenoj organizaciji i ljudskim životima. Osnovna dimenzija urbane
promene predstavlja konfliktnu raspravu između društvenih klasa i istorijskih
činilaca o značenju urbanog, o značaju prostornih formi u društvenoj strukturi,
sadržaju, hijerarhiji i gustini naseljenosti gradova u odnosu na celu društvenu
strukturu. Grad (i svaki tip grada) je ono što istorijsko društvo odluči da će grad (i
svaki grad) biti. Urbano predstavlja ono društveno značenje koje istorijski defini-

* Manuel Castells, „The Process of Urban Social Change“ u Alexander R. Cuthbert ur., Designing Cities: Critical Readings
in Urban Design, London, Blackwell Publishers Ltd., 2003, str. 23-27.
1 Manuel Castells, Y a-t-il une sociologie urbaine?, Sociologie du Travail, N. 1, 1968, pp. 72-90; Manuel Castells, Theorie
et ideologie en sociologie urbaine, Sociologie et Sociétés, N. 2, 1969, pp. 171-191; Claude Serge Fisher, The Urban
Experience, New York, Harcourt Brace Jovanovich, 1976.; Peter Saunders, Social Theory and the Urban Question,
London, Hutchinson, 1981.

172
sano društvo pripisuje jednoj prostornoj formi. Ovu formulaciju moraju odmah
bliže da odrede dve napomene:

1. Kao što ćemo raspravljati na sledećim stranicama, društvo je strukturi-

rana, konfliktna stvarnost u kojoj se društvene klase u skladu sa svojim
sopstvenim društvenim interesovanjima suprotstavljaju jedna drugoj oko
osnovnih pravila društvene organizacije. Zato definicija urbanog značenja
predstavlja proces konflikta, dominacije i otpora dominaciji, koji je di-
rektno povezan sa dinamikom društvene borbe, a ne sa reproduktivnim
društvenim izrazom jedinstvene kulture. Štaviše, pošto su gradovi i pro-
stor, osnov za organizaciju društvenog života, konflikt oko određivanja
ciljeva određenih prostornih formi biće jedan od osnovnih mehanizama
dominacije i protivdominacije u društvenoj strukturi 2 . Na primer, da bi se
ostvarilo uspostavljanje grada kao verskog centra koji dominira nad rural-
nim područjem, potrebno je dobiti materijalnu podršku za iskorišćavanje
poljoprivrednih viškova, razmenom simboličnog legitimiteta i psihološke
sigurnosti zemljoradničke radne snage. Ili, s druge strane, proglašavanje
grada za slobodnu zonu zajedničke trgovine i političkog samoodređenja
predstavlja glavnu pobedu nad feudalnim poretkom.

Tako, određivanje značenja „urbano“ nije oprostorena fotokopija kulture,

niti posledica društvene borbe između neodređenih istorijskih aktera u nekom
međugalaktičkom vakuumu. To je jedan od osnovnih procesa kroz koji, prema
svojim interesovanjima i vrednostima, istorijski činioci (npr. društvene klase)
strukturiraju društvo.

2. Definicija urbanog značenja je društveni proces u materijalnom smislu.

To nije prosta kulturna kategorija u opštem smislu kulture kao skupa ideja.
Ona je kulturna u antropološkom smislu, to jest kao izraz društvene struk-
ture, koja uključuje ekonomske, religijske, političke i tehnološke postupke 3 .
Ako trgovci definišu grad kao tržište, onda to podrazumeva ulične saja-
move i intenzivnu socijalizaciju, ali jednako znači komodifikaciju ekonom-
ske delatnosti, monetarizaciju procesa rada i uspostavljanje saobraćajne
mreže do svih potencijalnih izvora dobara, i svih tržišta koja su se proširila.
Generalno, istorijska definicija urbanog nije mentalna reprezentacija pro-
storne forme, nego predstavlja zadavanje strukturnog zadatka toj formi u
skladu sa konfliktnom društvenom dinamikom istorije.

Urbano značenje definišemo kao strukturnu osobinu koja se generalno

postavlja kao cilj gradovima (kao i pojedinim gradovima u međugradskoj podeli
rada) kroz konfliktne procese između istorijskih činilaca i datog društva. U nas-
tavku ćemo razmotriti kako su društva strukturirana na osnovu načina proiz-
vodnje. Tako će, definicija urbanog značenja možda varirati kako zbog različitog
načina proizvodnje tako i zbog različitih istorijskih ishoda u okviru istog načina
proizvodnje.

2 Entoni Gidens [Anthony Giddens] insistira na zabludi zanemarivanja teorija društvene promene fundamentalnih
vremensko prostornih dimenzija ljudskog iskustva kao materijalnog osnova društvene delatnosti (pogledaj
Anthony Giddens, A Contemporary Critique of Historical Materialism, London: Macmillan Press; Berkeley: Univeristy
of California Press, 1981., posebno str. 129-56).
3 Maurice Godelier, Horizons: Trajets marxistes en Antropologie, Paris, Maspero, 1973.

173
 Istorijski proces definisanja urbanog značenja određuje karakteristike ur-
banih funkcija. Na primer, ako su gradovi definisani kao kolonijalni centri, upotre-
ba vojne sile i teritorijalne kontrole biće njihove osnovne funkcije. Ako su gradovi
definisani kao kapitalistički aparati, oni će raspodeliti svoje funkcije (i ponekad
ih ograničiti na uži obim u različitim gadovima) između izdvajanja viška vrednos-
ti u fabrici, reprodukcije radne snage, izdvajanja profita u procesu urbanizacije
(kroz nekretnine), organizacije cirkulisanja kapitala u finansijskim institucijama,
razmene proizvoda u komercijalnom sistemu, kao i upravljanja svim drugim po-
slovima u usmerenim centrima kapitalističkog poslovanja. Znači, urbane funk-
cije definišemo kao jasan sistem organizacionih sredstava usmerenih na ispunja-
vanje ciljeva zadatih svakom gradu po njegovom istorijski određenom urbanom
značenju.

Urbano značenje i urbane funkcije zajedno određuju urbanu formu koja

predstavlja simbolički prostorni izraz procesa koji materijalizuje njihov rezul-
tat. Na primer, ako je grad definisan kao religiozni centar, i ako ideološka kon-
trola sveštenika nad zemljoradničkom populacijom predstavlja funkciju koju je
potrebno ostvariti, onda će trajnost, ugled, misterija, međusobno odstojanje i
nagoveštaj dostupnosti, biti osnovni karakter zgrada i njihovih prostornih mat-
rica u urbanom pejzažu. Nekolicina arhitekata veruje da neboderi američkih grad-
skih centara samo koncentrišu administraciju gigantskih korporacija; neboderi
simbolizuju moć novca nad gradom kroz tehnologiju i poverenje i predstavljaju
katedrale razdoblja rastućeg korporativnog kapitalizma 4 . Oni, takođe, obavljaju
niz ključnih menadžerskih funkcija, ali i dalje predstavljaju glavne investicije u
domenu nekretnina, u prostoru koji je sam po sebi postao roba. Ne postoji, nara-
vno, direktan odraz urbanog značenja i funkcije na simboličke forme, budući da je
semiološko istraživanje utvrdilo složena porekla jezika formalne reprezentacije i
svoje relativne samostalnosti u odnosu na njihov funkcionalni sadržaj 5 . U svakom
slučaju, ne tvrdimo da ekonomija određuje urbane forme, ali donekle uspostavl-
jamo vezu i hijerarhiju između istorijskog značenja, urbanih funkcija i prostornih
formi. Ovo je potpuno drugačije kao teorijska postavka. U određenim urbanim
formama, kao, na primer, u ranim srednjovekovnim gradovima, simbolički ele-
ment katedrale je bio glavni faktor strukturiranja urbane forme i značenja. To
se desilo zato što je urbano značenje bilo zasnovano na religijskoj vezi između
zemljoradnika, vladara i boga koju je crkva uspostavljala 6 .

Osim toga, urbane forme nisu samo kombinacija materijala, volumena, boja
i visina; one su, kako nas je učio Kevin Linč, načini korišćenja, tokovi, opažanja,
duhovne veze, sistemi reprezentacije, čiji se značaj menja kroz vreme, kulture i
društvene grupe7. Za našu nameru jedino je bitno naglasiti, posebnosti dimenzije
urbanih formi, ali i njihove veze sa urbanim značenjem i urbanim funkciijama.

4 Cf. Manfredo Tafuri, Teoriae e Storia della Architettura, Rome and Bari, Laterza, 1968, takođe Manfredo Tafuri, Progetto
e utopia: Architettura e sviluppo Capitalistico, Rome; Bari, Laterza, 1973.
5 Cf. K. Burlen, L’image architecturale, doktorska teza, Univerzitet Pariz, 1975, takođe Haumont Raymond et all., Les
Pavillonnares, Paris, Centre de Recherche d’Urbanisme, 1966; Philippe Boudon, Sur l`Espace Architectural: Essai
d`Epistemiologie de l`Architecture, Paris, Dunod.1971.
6 Erwin Panofsky, Gothic Architecture and Scholasticism, New York, Meridian Books. 1957.
7 Kevin Lynch, The Image of the City, Cambridge, MA: MIT Press, 1960.

174
 Prema tome, urbanu formu definišemo kao simboličan izraz urbanog
značenja i istorijskih preklapanja urbanih značenja (i njihovih formi), koji su uvijek
određeni konfliktnim procesima između istorijskih aktera.

U svakoj pojedinačnoj situaciji, gradovi se oblikuju na osnovu tri različita,

međusobno povezana procesa:

1. Konflikata u vezi sa definisanjem urbanog značenja

2. Konflikata u vezi sa adekvatnim performansama urbanih funkcija. Oba

ova konflikta mogu da proizađu iz različitih interesovanja i vrednosti, u
istom prihvaćenom okviru, ili iz različitih pristupa realizaciji zajedničkog
cilja urbanih funkcija.

3. Konflikata u vezi sa adekvatnim simboličkim izrazom urbanog značenja

i (ili) funkcija.

Urbanu društvenu promenu nazivamo redefinisanjem urbanog značenja.

Urbano planiranje nazivamo sporazumnim prilagođavanjem urbanih funkcija
zajedničkom urbanom značenju. Urbani dizajn nazivamo simboličnim pokušajem
da se izrazi usvojeno urbano značenje u određenim urbanim formama.

Suvišno je reći da je definisanje urbanog značenja, kao i urbanog plani-

ranja i urbanog dizajna konfliktan proces. Ali, strukturna uloga, pripisana gradu
kroz društveni konflikt oko njegovog značenja, uslovljava funkcije i simbolizam
kroz koji će ova uloga biti izvršena i izražena.

Urbana društvena promena uslovljava sve aspekte urbane prakse. Teorija

urbane društvene promene zato postaje osnov za bilo koje druge teorije grada.

Odakle takva promena dolazi? Kako znamo da se promena dešava?

Ključna stvar je ovde odbiti svaki predlog da postoji predodređen smer ur-
bane promene. Istorija nema pravac, postoje samo život i smrt. Istorija je mešavina
drame, pobeda, poraza, ljubavi i tuge, radosti i patnje, stvaranja i uništavanja. Sada
imamo mogućnost da uživamo u najpotpunijim ljudskim iskustvima, kao i priliku
da sebe uništimo u nuklearnom holokaustu. Možemo podići revoluciju s ljudima
ili aktivirati snage revolucionarnog terora protiv istih ljudi. Ako se složimo da
zastarela ideologija prirodnog ljudskog napretka, biti napuštena, moramo slično
postupiti i sa urbanom društvenom promenom. Na taj način, pod promenom po-
drazumevamo samo dodelu novog značenja urbanom polju ili određenom gradu.
Šta znači novo? S jedne strane, odgovor je specifičan za svaki istorijski kontekst i
za svaki proučavani grad, ali s druge, odgovor je povezan sa opštijom i više teori-
jskom procenom društvene transformacije. Dakle, moramo sačekati još nekoliko
stranica pre odgovora na ključno pitanje.

Glavni zaključak, međutim, može da bude izvučen iz naše definicije ur-

bane društvene promene: njena procena je bez vrednosti. Pod promenom ne
podrazumevamo poboljšanje i stoga ne treba da definišemo šta je poboljšanje.
Kao što smo pre rekli, naša teorija nije normativna, nego je istorijska. Želimo da
razumemo kako se procesi dešavaju, što bi najhumanističniji urbani dizajneri, kao
što su Alan Jakobson [Allan Jacobson] i Kevin Linč, smatrali pozitivnim za bla-
gostanje našeg okruženja. Iako smo generalno saglasni s njihovim kriterijumima,

175
naša namera nije da definišemo dobar grad. Namera nam je najpre da razumemo
kako anđeli i đavoli našeg istorijskog iskustva stvaraju dobro i zlo, raj i pakao
(sopstveni osećaj da su đavoli kreativniji od anđela).

Urbana društvena promena se dešava kada jedan od četiri sledeća procesa

stvara novo urbano značenje (svaki od njih u sukobu i u suprotnosti s jednim ili
više istorijskih činilaca):

1. Dominantna klasa u datom društvu, koja ima institucionalnu moć da

rekonstruiše društvene forme (a time i gradove) prema sopstvenim in-
teresovanjima i vrednostima, menja postojeće značenje. To zovemo ur-
banom obnovom (za gradove) i regionalnom rekonstrukcijom (za terito-
riju u celini). Na primer, ako je Južni Bronks namerno napušten, ili ako su
italijanska susedstva u Bostonu transformisana u sedišta grada, ili ako neki
industrijski gradovi (kao što su Bafalo i Njujork) postaju skladišta za neza-
poslene manjine, onda se javlja slučaj urbane obnove i regionalne rekon-
strukcije.

2. Dominantna klasa ostvaruje delimičnu ili potpunu revoluciju, i menja

značenje grada. Na primer, Kubanska revolucija de-urbanizuje Havanu 8 , ili
radnici Glazgova 1915. godine, zahtevaju socijalno stanovanje kao soci-
jalnu pomoć, a ne kao proizvod.

3. Društveni pokret razvija sopstveno značenje u određenom prostoru u

protivrečnosti sa strukturalno dominantnim značenjem, kako je to Dolores
Hajden [Dolores Hayden]opisala u feminističkim programima.

4. Društvena pokretljivost (koja nije nužno zasnovana na određenoj

društvenoj klasi) nameće novo urbano značenje u protivrečnosti sa in-
stitucionalizovanim urbanim značenjem, i protiv je interesa dominantne
klase. To se dešava u slučaju kada koristimo koncept urbanog društvenog
pokreta: na delovanje kolektivne svesti, koje je usmereno na transformaci-
ju institucionalizovanog urbanog značenja, kao i protiv načina rasuđivanja,
interesovanja i vrednosti dominantne klase. Naša hipoteza je da su samo
urbani društveni pokreti urbano orijentisani jer deluju na strukturiranu
društvenu promenu i transformišu urbana značenja. Simetrična protivnost
ovoj hipotezi nije obavezno tačna. Društvena promena (na primer, domi-
nacija nove klase) može, ali ne mora menjati urbano značenje; na primer,
revolucija radničke klase gradu daje ulogu polja centralizovanog nede-
mokratskog državnog aparata.

Da bismo bili u stanju da uspostavimo posebnije veze između promene

gradova i promene društva, u ovom trenutku naše analize, neophodno je po-
jasniti neke naše pretpostavke o društvenoj promeni. Ovaj zadatak traži kratko i
shematizovano zalaženje u opasno polje opšte teorije društvene promene.

Prevod: Ana Špirić

Korektura: Tijana Vujičić, Sanja Trivić

8 Susan Eva Eckstein, „The de-bourgeoisement of Cuban Cities“, u I. L. Horowitz ur, Cuban Communism, New Brunswick,
Transaction Books. 1977.

176
URBANIZMI

177
 MANFREDO TAFURI [Manfredo Tafuri]

„Radikalna“ arhitektura i grad *

U svom radu „Grossstadarchitektur“, objavljenom 1927, Ludvig Hilberza-

jmer [Ludwig Hilberseimer] piše:

Arhitektura velikog grada je, u suštini, uslovljena međuodnosima dvaju

činilaca, osnovne stambene jedinice i urbanog organizma u celini. Kako se
prostornom organizacijom sobe, kao osnovnim elementom stana, definiše
oblik stanovanja, a stambenim jedinicama formiraju blokovi zgrada, tako
soba postaje faktor urbane konfiguracije, što i jeste pravi cilj arhitekture.
Isto tako, planimetrijska struktura grada imaće značajan uticaj na plani-
ranje stanovanja, pa i same sobe.

Stoga, veliki grad dosledno govoreći predstavlja ujedinjenost. Ako se au-

torove namere prošire, može se tvrditi da celokupni moderni grad predstavlja
veliku „društvenu mašinu“.

Nasuprot pravcu kojeg su između 1920. i 1930. sledili mnogi nemački

teoretičari, Hilberzajmer je odabrao jedan poseban aspekat ekonomije grada ne
bi li je analizirao i odvojeno razrešio njene komponente. Ono što je Hilberzajmer
pisao o odnosima između ćelije i urbanog organizma, izuzetno je zbog jasnog
izlaganja i svođenja problema na njegove suštinske odrednice.

Ćelija nije samo polazna tačka neprekidne proizvodne linije, čiju krajnju
tačku predstavlja grad, već i element koji uslovljava dinamiku sklopa gradot-
vornih struktura. Njena standardnost omogućava joj da bude analizirana i apstra-
hovana. Ćelija građevine shvaćena u tom smislu predstavlja osnovnu strukturu
jednog proizvodnog programa, iz koje bivaju isključene sve druge standardne
komponente.

Pojedinačna zgrada više nije „objekat“. Ona je, jednostavno, prostor u ko-
jem se prostim sklopom pojedinačnih ćelija otelotvoruje fizički oblik. Pošto se ove
ćelije mogu ponavljati ad infinitum, u njima se pojmovno otelotvoruju primarne
strukture proizvodne linije koja isključuje stare pojmove „mesta“ ili „prostora“.
Hilberzajmer kao drugo određenje svog tvrđenja dosledno pretpostavlja gradski
organizam u svojoj celokupnosti. Organizacija stambenih jedinica predodređuje
smernice za planiranje celokupnog grada, dok struktura grada, određena zako-
nima vrste sklopova, utiče na obrasce oblikovanja stambenih jedinica.

* Tafuri Manfredo, „’Radical’ Architecture an the City“ u Architecture and Utopia: Design and Capitalist Development, MIT
Press, Cambridge Massachusets 1979, str. 102-124.

179
 U krutom procesu planske proizvodnje arhitektura gubi svoju osobenost,
barem u tradicionalnom smislu reči. Iako je „izuzetno“ po načinu uklapanja u ce-
lovitu sliku grada, arhitektonsko delo se samo po sebi, potpuno rastače. Hilber-
zajmerovim rečima:

U oblikovanju velikih masa prema opšteprihvaćenim pravilima ponavl-

janja, naglašavaju se i ističu opšta mesta i norme, a uklanjaju i odstranjuju
izuzeci i nijanse. Mera je ta koja vlada, potčinjavajući haos formi: logičnoj,
jednoglasnoj i matematičkoj formi.

Još jednom:

Nužnost priklanjanja raznorodne i često gigantske mase formalnim za-

konima jednako važećim za svaki element, nameće svođenje arhitekton-
ske forme u njene najskromnije, samo najneophodnije i najopštije okvire:
svođenje na kubične geometrijske oblike, koji predstavljaju osnovne el-
emente bilo koje arhitekture.

Ovo nije tek neki puristički „manifest“. Hilberzajmerova rаzmišljanja o

аrhitekturi metropolа, uvek striktno kontrolisana u svojoj konceptualnoj razradi
predstavljaju logično zaključivanje izvedeno iz hipoteza i u celosti se podudaraju
sa Berensovim [Behrens] zapažanjima iz 1914. godine. Hilberzajmer, preciznije
nego Gropius, Mis van der Roe, ili Bruno Taut u istom periodu, artikuliše zadatke
arhitekata u izmenjenim uslovima proizvodnje.

U stvari, Hilberzajmerov „grad-mašina“, oslikavajući Zimelov metropolis,

obuhvata samo određene aspekte novih funkcija uspostavljenih kroz kapitalističku
reorganizaciju velikih gradova. Pored toga, u susretu s novim tehnologijama proiz-
vodnje, proširenjem i racionalizacijom tržišta, arhitekt kao proizvođač objekata
postaje neodgovarajuća figura. Tu više nije upitno oblikovanje gradskih elemena-
ta, čak ni jednostavnih idejnih rešenja. Pošto je, kroz model grada, identifikovano
istinsko jedinstvo proizvodnog ciklusa, jedina preostala adekvatna uloga za arhi-
tekta bila je – uloga organizatora tog ciklusa. Razvijajući ovu tvrdnju dalje, može
se reći da je uloga projektanta modela organizacije – oko koje je nastojao Hil-
berzajmer – jedina potpuno odslikavala neohodnost tejlorizovanja građevinske
proizvodnje kao i novu ulogu tehničara koja postaje dio ove nužnosti.

Ovakvim posmatranjem stvari, Hilberzajmer je izbegao upuštanje u raspra-

vu o „krizi objekta“, koja je brinula arhitekate kao što su Los ili Taut. Za Hilber-
zajmera, „objekat“ nije u krizi, već naprosto nestaje s horizonta njegovog razma-
tranja, i jedina stvar koja zavređuje njegovu pažnju jesu određeni zakoni orga-
nizacije. Stvarna vrednost Hilberzajmerovog doprinosa leži baš u tome.

Ono što, uglavnom, nije shvaćeno jeste Hilberzajmerovo potpuno od-

bacivanje arhitekture kao instrumenta saznavanja ili sredstva kreativnog
istraživanja. O ovoj temi je čak i Mis van de Roe bio podeljenog mišljenja. Nje-
gove kuće u Afričkoj ulici u Berlinu ukazuju na priklonjenost Hilberzajmerovim
stavovima, dok se u eksperimentalnom naselju Vajsenhof u Štutgartu primećuje
izvesna kolebljivost. Međutim, u nacrtima izvijenog stakleno-čeličnog nebodera,
spomenika Karlu Libknehtu i Rozi Luksemburg, u skicama stambenih zgrada iz
1935, kao i planovima Tugendhat kuće, Mis je istraživao granice stvaralačkog iz-
raza koje su još uvijek dopuštale postojanje arhitekte.

180
 Nije nam cilj da pratimo detaljno razvoj ove kontroverze, koja prati celok-
upnu istoriju modernog pokreta. Međutim, treba istaći da su mnoge protivrečnosti
i prepreka modernog pokreta proistekle iz pokušaja da se razdvoje tehničke pro-
pozicijame od kreativnih ciljeva.

Nastanak i razvoj social-demokratskog upravljanja gradom, najbolje se

može sagledati kroz uticaj Ernsta Maja na Frankfurt, Martin Vagnera na Berlin,
Frica Šumahera na Hamburg, Kor van Esterena na Amsterdam.

I pored oaze doslednosti u Zidlingenu, eksperimentalna naselja i četvrti

(u stvari, otelotvorene utopije na rubu gradske stvarnosti, od koje skoro da i ne
zavise), istorijski centri i proizvodne zone, i dalje zadržavaju i umnožavaju sopst-
vene antagonizme. Ove protivrečnosti bivaju toliko izražene da ih je sredstvima
arhitekture teško pomiriti.

Tek je arhitektura ekspresionizma preuzela raznovrsnu vitalnost ovih

protivrečnosti. Hofe u Beču, kao i javne zgrade Pelciga ili Mendelsona, izvesno
su bile tuđe novim oblicima urbanističke intervencije avangardnih pokreta. One
su u potpunosti odbacile nova gledišta ustanovljena umetnošću koja prihvata
svoju „tehničku ponovljivost“ kao sredstvo uticaja na ljudsko ponašanje. U sva-
kom slučaju, čini se da su one zauzele kritički stav, posebno u odnosu na razvoj
modernog industrijskog grada.

Delа kаo što su Pelcigovo Veliko pozorište u Berlinu, Čile kućа i druga
dela Frica Hogera [Fritz Hoger] u Hаmburgu, kao i zgrаde u Berlinu Hаnsa Hert-
lina [Hans Hertlin], zatim Ernsta i Gintera Paulusa [Ernst Paulus, Günther Pau-
lus], sigurno nisu stvarale novu urbanu stvarnost. Ali, pribegаvаnje formalnim
zaoštravanjima, prepunim pаtosa, čini ih tumačima protivrečnosti praktične
stvarnosti.

Dve krajnosti koje zastupaju ekspresionizmom i „novi objektivizam“ [Neue

Sachlichkeit] iznova ukazuju na inherentni raskol unutar evropske kulture. S jedne
strane se obezvređuje objekat i zamjenjuje se procesom kroz koji se prolazi
pod okriljem umetničkog prevrata Bauhausa i konstruktivičkih struja, dok se s
druge on naglašava u svojstvenoj eklektičkoj rasplinutosti ekspresionizma, što
onemogućava bilo kakav međusobni ustupak.

Međutim, ne treba se zavaravati površnim sagledavanjem stvari. Radilo se o

polemici između intelektualaca koji su svoj ideološki potencijal sveli na iznalaženje
sredstava s kojima bi se, tokom društvenog preustrojavanja, unapređivale os-
nove proizvodnog sistema i onih drugih, koji su u svom radu iskorištavali zaos-
talost evropskog kapitalizma. Posmatran na ovaj način, subjektivizam Haringa ili
Mendelsona dobija na kritičkoj važnosti u odnosu na tejlorizam Hilberzajmera ili
Gropiusa. Međutim, objektivno, to je kritika koja proističe iz zaštitničke pozicije,
dakle, nesposobna je da nametne univerzalne alternative.

Mendelsonova samoističuća arhitektura predstavlja stvaranje ubedljivih

„spomenika“ u službi trgovačkog kapitala. Haringova intimnost izraza igra na
kartu kasno-romantičkih težnji nemačke srednje klase. Pa ipak, nije potpuno
pogrešno predstaviti tok arhitekture XX veka kao jedinstven i objedinjen ciklus.

Odbacivanje protivrečnosti koje se uzima za polaznu tačku objektivnosti i

racionalizacije usvojenih metoda pokazalo se tek delimično dovoljnim i to upravo

181
u trenutku svog najtešnjeg povezivanja s političkom vlasti. Iskustva socijalde-
mokratskih arhitekata centralne Evrope zasnivala su se na objedinjavanju admin-
istrativne moći i intelektualnih poticaja. Na taj način su i Maj, i Vagner, i Taut,
dobili politička namještenja u administraciji socijaldemokratskih gradova.

Nakon što je grad preuzeo strukturu industrijske mašine, bilo je potrebno

pronaći rešenja za potpuno nove vrsta problema. Prvi problem je bio proistekao
iz sukoba između potrebe za sveobuhvatnim organizovanjem „grada-mašine“
i parazitskog dejstva tržišta nekretnina koje zaustavlja širenje i modernizaciju
građevinskog fonda, kao i što ometa revoluciju unutar njegove tehnologije.

Arhitektonska nastojanja, model grada na osnovu kojeg su ova nastojanja

bila razvijena, kao i ekonomske i tehnološke pretpostavke na kojima su zasnivana
( javno vlasništvo nad gradskim zemljištem i industrijsko građenje prilagođeno
planskom ciklusu urbane produkcije), neraskidivo su bili povezani. Arhitektonska
nauka je bila toliko povezana s planiranjem da čak i izbor oblika predstavlja tek
zavisnu varijablu plana.

Celokupan Majov rad u Frankfurtu je moguće tumačiti kao najbolji od

konkretnih primera „politizacije“ arhitekture. Industrijalizacija gradilišta podra-
zumeva utvrđivanje osnovne proizvodne jedinice. Ta osnovna jedinica je fiksirana
u formi stambenog projekta, u formi naselja (Siedlung).

Unutar ovog kompleksa, primarni element industrijskog ciklusa se vrti oko

uslužnog jezgra (Frankfurtske kuhinje – Frankfurter Kuche). Dimenzije date novim
četvrtima kao i njihov položaj u gradu, određene su opštinskom politikom up-
ravljanja zemljištem. Ali formalni model nove četvrti ostaje otvoren, postajući
tako elementom s kojim se daje kulturni pečat a s kojim se u „stvarnost“ prevode
politički ciljevi koje je arhitekta u potpunosti preuzeo.

Nacistička propaganda je govorila o naseljima Frankfurta kao o konstrui-

sanom socijalizmu. Mi ih moramo posmatrati kao ostvarenu socijaldemokratiju.
Ipak, treba nаpomenuti dа je podudаranje političkih i intelektuаlnih аutoritetа
služilo sаmo kаo prosto posredovanje između gornjih i donjih društvenih struk-
tura. To se vidi i u organizaciji samog grada. Zаtvorenа ekonomijа nаseljа ods-
likavala je fragmentarni karakter poduhvata ostavljajući netaknutim protivrečja
grada koji se u odnosu nа nove decentrаlizovаne položаje proizvodnih centаrа
nije kontrolisao i restruktuirao kаo sistem.

Utopija centrаlno-evropske аrhitekture između 1920. i 1930, nastala je na

osnovu poverenjа uspostаvljenog između levičаrskih intelektuаlаcа, nаprednih
sektora „demokrаtskog kаpitаlizmа“ (nа primer, ličnosti poput Rаtenaua) i
demokrаtske uprаve. Radeći na iznalaženju rešenja pojedinih problema, težilo se
dа oni kao problemski modeli, budu izneseni na visokom nivou uopštavanja (poli-
tika značajnih oblasti i eksproprijаcijа, tehnološkog eksperimentisаnja, formаlne
izrаdа stаmbenog projektа kаo stаndаrda arhitektonskog tipa). Međutim, delot-
vornost ovakvih rešenja se u stvarnim okolnostima pokazala kao ograničena.

Majev Frankfurt, jednako kao Vagnerov i Mahlerov [Machler] Berlin, za-

pravo teže reprodukovanju modela na društvenom nivou, tako da grad poprima
svojstva proizvodne mašine, kao i privid opšte proletarizacije gradske strukture u
mehanizmima raspodele i potrošnje.

182
 (Međuklasni karakter, za kojim je tragao centralno-evropski urbanizam, bio
je cilj koji su teoretičari neprestano predlagali.)

Ali jedinstvo urbаne slike – kao formаlne metаfore predložene „nove sin-
teze“ kao znаka kolektivne vlаsti nаd prirodom i sredstvima zа proizvodnju u
granicama nove „humane“ utopije – kod nemаčkih i holаndskih аrhitekata napro-
sto nije ostvarivano.

Izgrađujući detaljnu politiku planiranja urbanih područja i oblasti, oni su

razradili modele opšte primenjivosti. Dokaz za to je model Zidlung (Siedlung).
Međutim, neprestano zanimanje za ove teorijske ciljeve u gradu je reprodukovalo
oblike nepovezane paleotehničke pokretne trake. Grаd je postаo skup tek mini-
malno povezanih funkcionalnih delovа. Čаk se i unutаr samo jednog „delića“,
jednog radničkog naselja, objedinjavanje metode ubrzo pokazalo kao sredstvo za
neizvesne ciljeve.

Na polju аrhitekture je do presudnog trenutka došlo 1930. u Berlinskom

Zimensštatu [Siemensstаdt]. Neverovаtno je dа sаvremeno istorijsko istraživanje,
ovo poznato nаselje koje je plаnirаo Šarun [Schаroun], još uvek nije prepoznalo
kаo delo u kojem su postali vidljivi neki od najozbiljnijih rascepa unutar „moder-
nog pokreta“.

Postulat o uniformnom projektantskom metodu, primenjen u različitim

razmerama, otkriva utopijski kаrаkter Zimensštata. Bаrtning [Bartning], Gropius,
Šarun, Haring, i Forbаt [Forbat] su na osnovnom urbanističkom planu (koji je,
moždа s prаvom, povezivan s Kleovim ironičnim iskrivljavanjima), pokаzаli dа
izdvajanje аrhitektonskog objekta iz sveobuhvatnog procesa planiranja sаmo
nаglаšava unutrаšnje protivrečnosti modernog pokretа.

Gropius i Bartning ostali su verni konceptu stambenog projekta kao fabričke

trake (linije za sklapanje), ali nasuprot njima su stajale Šarunova ironija prepuna
aluzija i Haringova empatička organska izražajnost. Dok je Zajdlungova ideologi-
ja dovršila – upotrebimo ovde Benjaminov izraz – destrukciju „aure“ tradicionalno
povezane s arhitektonskim „delom“, Šarunovi i Haringovi „objekti” su, naprotiv,
težili da je povrate čak i ako je ona bila uslovljena novim proizvodnim metodama
i novim formalnim strukturama.

Štaviše, slučaj Zimensštata je bio samo najočigledniji slučaj među mnogi-

ma. U stvari, ako izostavimo Kor van Esterenov Amsterdam, između 1930. i 1940.
godina, ideal evropskog konstruktivističkog pokreta koji je udahnuo život gradu
objedinjenih nastojanja, nesumnjivo je bio u krizi.

Ta kriza se, pre svega, sastojala u dvostrukom neuspehu urbane politike

koju je pokrenuo evropski demokratski socijalizam. On se pokazao neposredno
štetnim u pokušaju da kontroliše klasne pokrete. Grad eksperimentalnih naselja
ostao je po strani procesa opsežne reorganizacije teritorije proizvodnje u nasto-
janju da demonstrira nadmoćnosti građevinske aktivnosti s kojom direktno up-
ravljaju radnička klasa i sindikati (u Nemačkoj, Dewog i Gehag).

Postoji, međutim, još jedan razlog zbog kojeg je u bilansu socijalde-

mokratske administracije grada iskazan gubitak. To je bio upravo model stam-
benog projekta ili naselja, koji je predlagan za urbano preduzetništvo. Činjenica
je da su ti eksperimentalni kvartovi sami po sebi bili deo globalne anti-urbane

183
ideologije. Ta se ideologija s jedne strane vraćala Džefersonu, dok je s druge, bila
duboko ukorenjema u tradiciji socijalističke misli. (Ali ne onoj Marksovoj: setimo
se pasusa o političkom značaju velikog grada u Kapitalu i Kritici političke ekonomi-
je). U osnovi urbane reorganizacije koju su predvodili Maj i Martin Vagner, stajao
je postulat suštinske unutrašnje negativnosti velikog grada. Zato je naselje treba-
lo da bude oaza reda, primer da je moguće da jedna organizacija radničke klase
predloži alternativni model urbanog razvoja; neka ostvarena utopija. Međutim,
samo naselje je otvoreno izložilo model „varoši“ naspram modela velikog grada.
Bio je to Tenis [Tönnies] protiv Zimela [Simmel] i Vebera. U Frankfurtu Ernsta
Maja, obnovljena tehnologija gradilištâ bila je nametnuta jednom generalno anti-
urbanom predlogu. U stvari, ti novi kvartovi svedočili su o nameri da se razvoj
novih sistema građevinske produkcije ujedini s fragmentiranom i statičnom orga-
nizacijom grada.

Ali, to nije bilo moguće. Razvoj grada nije prihvatio unutrašnja „ravnotežna
stanja“. Stoga se i ideologija uravnotežavanja, pokazala neuspešnom.

U svakom slučaju bi trebalo napomenuti da anti-urbane utopije imaju svoj

istorijski kontinuitet sve do ere prosvećenosti – pri čemu ne bi trebalo zaboraviti
da su se prve anarhističke teorije o potrebi „razgradnje gradova“ pojavile u drugoj
polovini XVIII veka – i da obuhvataju teoriju „Vrtnog grada“, sovjetsku decentral-
izaciju, regionalizam Američke asocijacije za regionalno planiranje i Broadejker
[Broadacre city], Frenka Lojda Rajta. Od džefersonovskog anti-industrijalizma,
očigledno nastalog pod uticajem francuskih fiziokratskih teorija, preko Auflosung
der Staadt-a Bruna Tauta, koji je eksplicitno odražavao ideje Kropotkina i modela
radničkih naselja (nasleđa predloga iz XIX veka), pa sve do Broadejkra – sve ove
teorije izražavaju izrazitu nostalgiju za Tenisovom „organskom zajednicom“, za
jednom neprijateljski nastrojenom prema spoljašnjim organizacijama religijskom
sektom, za pričešće subjekta koji ne zna za patnje otuđenja u metropolisu.

Anti-urbana ideologija uvek biva predstavljena s antikapitalističkom krink-

om, bez obzira da li se radi o Tautovom anarhizmu, socijalističkoj etici sovjetskih
urbanista decentralizacije, ili o Rajtovom domaćinskom ruralnom romanticizmu.
Međutim, taj ožalošćeni bunt protiv „nehumanog metropolisa“ nad kojim vla-
da novčana ekonomija, predstavlja samo nostalgiju, odbacivanje najvišeg nivoa
kapitalističke organizacije, želju za nazadovanjem u detinjstvo ljudskog roda.
Onda kada takva anti-urbana ideologija predstavlja deo nekog naprednog pla-
na za reorganizacijom stambenih četvrti i regionalnog restrukturiranja – kao u
slučaju Američke asocijacije za reigonalno planiranje – onda je ona neminovno
predodređena da bude rponovo apsorbovana i izobličena kontingentnim potre-
bama nekog suprotstavljenog skupa okolnosti. I zaista, teritorijalna politika
pokrenuta „Nju dilom“, nije imala nameru da ispuni očekivanja Henrija Rajta
[Henry Wright], Klarensa Štajna [Clarence Stein] i Luisa Mamforda [Lewis Mum-
ford].

Model „varoši” (town), osmišljen u ruralnim terminima regiona – ponovo

preuzet u Italiji posle 1945, s eksplicitno populističkim intonacijama – ne uspeva
da opstane u suočavanju s novom urbanom dimenzijom, kreiranom na novim
nivoima proizvodne organizacije. Težnja Gemajnšafta [Gemeinshaft] ka organskoj
zajednici, vrlo snažna u idejama nemačke levice dvadesetih godina XX veka, bila
je predodređena da kao istrošena hipoteza podlegne Gezelšaftu [Gesellshaft],
bezličnom, otuđenom odnosu u društvu koji organizuje veliki metropolis.

184
 Širenjem na čitav region sopstvenog načina egzistencije, metropolis dovodi
do spirale razvojnih problema – dakle, do neravnoteže. I zaista, teorijama plani-
ranja i to pre svega onoj iz Sovjetskog Saveza, zasnovanoj na hipotezi ponovnog
uspostavljanja ravnoteže, bilo je suđeno da posle velike krize 1929. budu revolu-
cionisane.

Zato su neočekivanost, multifunkcionalnost, multiplicitet, nedostatak or-

ganske strukture, ukratko, svi protivrečni aspekti kao pretpostavke modernog
metropolisa, izgleda ostali van pokušaja racionalizacije ka kojoj je težila central-
no-evropska arhitektura.

Prevod: Dragana D. Kotur

Korektura: Vaentina Savić-Mandić, Ognjen Šukalo

185
 AJSAR ARIDA [Ayssar Arida]

Horizonti događaja: rub nije granica*

U mehaničko-atomističkom pristupu planiranju i urbanom dizajnu, na svaki

element urbanog dizajna se gleda kao na pojedinačnu česticu s jednim jasno
ograničenim položajem u prostoru i vremenu. U kvantnom gradu svaki događaj,
kao dodatak sopstvenoj društveno-prostorno-vremenskoj poziciji, ima (određen)
broj horizonata događaja koji predstavljaju teritorije delovanja različitih talasa
povezanih sa samim događajem. Različiti horizonti jednog događaja retko se
podudaraju u prostoru, a još ređe u društvu i vremenu. Potpuno preplitanje tri
društveno-prostorno-vremenske dimenzije, potom čini gotovo nemogućim govor
o jednom stvarnom okviru kao krajnjem dometu ili granici događaja. Moglo bi
se govoriti o kombinovanom prostornom horizontu koji bi činio krajnji opseg
preklapanja svih horizonata događaja s prostornom dimenzijom (slika 1), ali, zbog
nemogućnosti izolovanja bilo koje (društvene, prostorne ili vremenske) dimen-
zije, bez diskreditovanja analize, ne može se tvrditi da taj kombinovani prostorni
horizont u sebi sadrži sve moguće efekte događaja, posebno ako se uzima u obzir
ne-lokalna uloga čoveka kao korisnika. Na osnovu ove logike sledi da nijedan
događaj ne može biti potpuno izdvojen, te da svaki horizont događaja, u stvari,
predstavlja nejasan okvir koji uvek može nadmašiti neki drugi horizont.

Slika 1. Kombinovani prostorni horizont

* Arida, Ayssar, „Fragments“, Quantum City, Oxford, Architectural press, 2002, str. 117-121; 145-153; 209-215.

186


U tradicionalističkom planiranju i modernističkom zoniranju, rado se

govori o ivicama i granicama, ograničenjima i nadležnostima, kao da pred-
stavljaju neprobojne opne. Rezultat toga je ili stvaranje funkcionalnih i so-
cio-ekonomskih geta ili prevlast centra nad periferijom. U gusto naseljenom
kvantnom gradu svaka periferija uvek predstavlja periferiju najmanje dva
susedna događaja i uvek je čini izmaglicu najmanje dva skupa horizonata
događaja.

Čak i kada bismo uzeli u obzir samo kombinovane prostorne horizonte

dva događaja, njihov tačan prikaz je nemoguće preciznije predvideti (usled
načela promenjivosti) jer čovek kao posmatrač, svojom pokretljivošću i
pamćenjem može biti u stanju da premaši te horizonte prenoseći svest uticaja
jednog događaja izvan njegovog prostornog horizonta i suprotstavljajući ga
uticaju nekog drugog događaja.

Iz toga proističe da celokupno stanovište o ničijoj zemlji postaje nebitno,

osim ako se ne shvati doslovno; ukoliko dva događaja uistinu budu potpuno
nezavisna onda bi prostor između njihovih prostornih horizonata i vreme
između njihovih vremenskih horizonata bili hermetički nedostupni bilo kojoj
ljudskoj svesti. Takva situacija je retko ekonomski primenjiva i podrazumeva
smanjenje gustine, a samim tim i diventiteta 1 , na neprihvatljiv nivo za kvantni
grad. Drugim rečima, potpuno odvojeni događaji u kvantnom gradu nisu
mogući i neizbežan je minimalan broj preklapanja.

Preklopi periferija su krajnje uzbudljiva mesta, jer kada se talasi spoje

oni predstavljaju kvalitativnu dezinfekciju različitosti, i kvantitativnu aku-
mulaciju potencijala koja znatno povećava šanse za diventitet. Setimo se da
diventitet proizilazi iz identiteta koji je drugačiji od sume različitih kompo-
nenti identiteta. Što znači da je ivica sama po sebi središte potencijala no-
vog identiteta koji otpočinje sopstveni život, koji se čak proširuje kao talas
oko novonastalog središta. Novi talas se zatim meša s prvobitnim talasima
prvobitnih događaja, povećavajući njihov diventitet u određenim tačkama,
izrastajući konačno u lančanu reakciju događaja koji transformišu kompletan
sistem (slika 2).

1 Koncept koji povezuje raznolikost (Diversity), gustinu (Density) i identitet (Identity), prim.prev.

187
 Slika 2. Periferija se pojavljuje kao centar.

188
Komentar:

Talasi događaja A i B preklapaju se kako bi stvorili sistem mešanja u vremenu

t1. Novi talas povećava potencijal događaja C (koji se stvara na periferiji A i B),
omogućavajući mu tako „skok“ u stvarnost: C se javlja u vremenu t2 kao novi po-
tencijalni centar. Čovekovim delovanjem se može pokrenuti i održati u stvarnosti,
i automatski stvoriti svoj talas. Primećuje se negativna vrednost talasa događaja
C u blizini centra događaja A i B. Ovo možemo posmatrati kao „nadmetanje usled
relativne novine događaja C“. Talas događaja C sada se meša s prvobitnim tala-
sima događaja A i B, dovodeći do novog stanja u vremenu t3, gde su uticaji A i B
neznatno umanjeni kako bi se nadoknadila pojava događaja C, i kako bi „negativ-
ni“ uticaji C ujednačili. Na ovom mestu, talasi se ponovo mešaju (povratna petlja),
rezultirajući potpuno novom „vibracijom“ u vremenu t4, potencijalno izazivajući
događaje E i F, jer se potencijalnost talasa u njihovim pozicijama nalazi iznad
„barijere postojanja“ između stvarnosti i potencijala.

Čovek-korisnik: brod koji plovi ka ne-lokalnosti

Čovek-korisnik predstavlja suštinski dualitet tela/uma, individualnog/

zajednice, lokalnog/kosmopolitskog, trenutka/sećanja. Jednako predstavlja
najpokretljiviji dualitet koji razvija komunikaciju na velikim udaljenostima, koris-
nici su i ovde i tamo. Izuzetno su otporni i prilagodljivi dok tumače isprepletene
matrice grada.

Ljudi-korisnici su glavni učesnici u prosleđivanju talasa ka izvoru povratne

informacije: njihovim tumačenjem isprepletenih matrica u sopstvenom okruženju
– od jednostavnog čina sađenja drveta (kako bi ukrasili svoje dvorište) do odlaska
u kupovinu (kao, na primer, odgovor na dobro osvetljen izlog prodavnice) oni de-
luju ili reaguju. Konačno, mnogi ljudi reaguju slično, izrastajući u rezonancu koja
u svim svojim fizičkim posledicama može uticati, na primer, na vrednost ulaganja
u nekretnine...

U stvari, svaki put kada dizajneri (koji su, nadam se!, takođe ljudi) naprave
fizičku promenu, oni pozitivno ili negativno reaguju na stanje kvantnog polja
opisanog matricama sopstvenog talasa verovatnoće. Oni stoga dodaju, pomer-
aju ili uklanjaju događaje, oblikuju ili kanališu horizonte događaja i reorganizuju
preklapanja, stvarajući potpuno nove prepletene matrice.

Zahvaljujući pokretljivosti individualnih korisnika, lokalni talasi mogu

stvoriti ne-lokalno preplitanje: korisnici u svom pamćenju nose informaciju (kao
ideju, kulturu, projekat...) ka daljinskim podešavanjima (slika 3). Ovo stanovište
nas podseća na tipično kvantni fenomen delovanja na daljinu, prenesen na nivo
urbanog okruženja: upečatljiv primer je međunarodni student urbanog dizajna
koji se vraća kući prožet čisto lokalnim skupom vrednosti i iskustava koje usvaja
globalno. Drugi, češći primer su imigranti koji prenose svoju kulturu i način života
u stranu zemlju. U oba slučaja rezultirajući efekat nije čisti prvobitni talas ( jer je
prvobitni talas sam po sebi uvek složen), već njegova lokalna reinterpretacija ili
re-interferencija.

189
 Slika 3 Ljudi nose uticaj međusobno nezavisnih događaja u svojoj memoriji i svest i.

Što je izdanak snažniji, više se upliće u novo okruženje. Doseljenik unosi

dovoljnu količinu kulture kako bi održao sopstveno pamćenje, ali češće ga gubi
nego što ga zadržava. Veliki broj doseljeničkih porodica rekonstruiše socijalne i
fizičke obrazce srodne svom poreklu, što je jedno od objašnjenja etničkih nas-
elja kao što su kineska četvrt, ili gej distrikti... Još jedan, suptilniji ne-lokalni
efekat može biti izazvan globalnom kulturom ili komunikacijom. Jednostavan
čin čitanja knjige, gledanja fotografije ili dokumentarca o udaljenom mjestu ili
događaju (udaljenom u prostoru, vremenu ili socijalnom kontekstu) može inspiri-
sati drugačije delovanje i predstavlja ne-lokalni događaj (setimo se propagande
„američkog sna“ putem televizije, ili periodičnih oživljavanja grčko-rimskog klas-
icizma – vile replike Bele kuće u Saudijskoj Arabiji...).

190
 Čovek-korisnik unosi još jedan važan element u interakcije urbanog
okruženja: nasumičnost. Ako bismo bacili novčić tri puta, iako je šansa 50-50 da
ćemo dobiti pismo ili glavu, vrlo je moguće i da ćemo dobiti tri puta „glavu“. Ipak,
ako bacimo novčić sto puta, broj šansi „glava/pismo“ verovatno će biti približno
jednak. Verovatnoća ima smisla jedino kao statistička varijabla zasnovana na
mnogim merenjima istog događaja. Verovatni talas svakog sistema ostaje uvek
mogući, a ne nužni talas, kao što čovek-korisnik pojedinačno odlučuje da li će
reagovati ili ne na sopstveni potencijal i time uticati na potrebnu promenu. Jedi-
no veliki broj ljudi-korisnika u uzajamnom delovanju sa sopstvenim okruženjem,
zbog ćudljivosti i slobodne volje može dati smisao verovatnoćama u koje je
uključen.

Prevod: Dubravko Aleksić

Korektura: Maja Ilić, Dragana Stokić

191
 EDVARD SODŽA [Edward Soja]

Drugi novi urbanizam *

Za one profesije koje se bave planiranjem grada, kao i gotovo sve ostale
u Sjedinjenim Američkim Državama, 1956. godina je bila izuzetno obećavajuća i
optimistična. Procvat fordizma je dostizao svoj vrhunac, ekonomisti i stratezi su
najavljivali krizu privrednih ciklusa američke ekonomije, kao i masovnu pod-urban-
izaciju i ostvarivanje vlasničkih prava, šireći na taj način srednju klasu i njene težnje
do neverovatnih granica. Sve se činilo mogućim, bilo je mesta za smela razmišljanja
o preostalim problemima moderne metropole, kao što je potreba da se ukroti ne-
zasito i često nekontrolisano širenje predgrađa, kako bi se preporodili siromašni
delovi gradskih središta.

Jedino imajući u vidu ovakvu pozadinu, moguće je razumeti entuzijazam i

ambiciozno raspoloženje koje je vladalo na skupu urbanista održanom pre pede-
set godina u Školi dizajna na Harvardu. Odabrana grupa arhitekata, pejzažista,
urbanističkih i regionalnih planera, stratega i graditelja, okupila se s namerom da
sklopi pragmatičnu amerikanizovanu varijantu i viziju izgradnje grada pod provo-
kativnim naslovom urbani dizajn. Hoze Luis Sert [José Luis Sert] je definisao jasan
stav o ponovnom oživljavanju urbanog dizajna kao grane urbanizma koja uvažava
bogato arhitektonsko nasleđe i smernice. Prisustvo Luisa Mamforda je, takođe,
upućivalo na važnu regionalnu perspektivu urbanog razvoja, dok je mlada Džejn
Džejkobs [Jane Jacobs] ukazala na značaj novih ideja izazvanih gradskom gusti-
nom. Podstičući disciplinarnu usmerenost ka jednom cilju posvećenom društveno
odgovornoj praksi, urbani dizajn je samouvereno zauzeo prekretničku ulogu u
kreativnom preoblikovanju američkog grada.

Dvadeset godina kasnije, međutim, skoro sve nade i planovi vezani za

budućnost se raspršuju usled neočekivanog spleta događaja. Šezdesetih godina
dvadesetog veka, naglo se okončava privredni rast. U gradovima širom sveta,
dolazi do eksplozije zahteva za korenitim promenama i početkom sedamdesetih
godina dvadesetog veka, svetska privreda tone u duboku recesiju, koju pamti i
u periodu između dva svetska rata, pokrećući mahnitu potragu za alternativnim
rešenjima kako bi ponovo razbuktala snažan privredni rast i kontrolisala rastuće
društvene nemire. Optimizam je zamenjen oskudicom, a sve ono što je nekada bilo
sigurno i uzimano zdravo za gotovo, što je bilo povezano s modernizmom metro-
pole, uključujući nade i snove o novom urbanom dizajnu, činilo se da se raspršuje
u vazduhu.

U naredne tri decenije, novi procesi urbanizacije, na potpuno drugačiji način

od onog kojeg su zamislili učesnici konferencije na Harvardu, dramatično pre-
oblikuju američki grad. Krajem dvadesetog veka, moderna metropola praktično
postaje neprepoznatljiva, jer procesi ponovnog strukturisanja, izazvani krizom,

* Edward Soja, „Another New Urbanism“, u Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas, ur., Rizzoli, Milan,
2008, str. 292-295.

192
američki urbanizam dovode do potpuno neočekivanog razvoja stvari. Promene su
bile toliko velike, da je bilo kakva kritika o nedostatku vizije učesnika skupa 1956.
Godine, bila suvišna. Tada niko nije mogao predvideti šta će se zapravo dogoditi.

Zbog ovakvog ponovnog uobličavanja moderne metropole, menjao

se i sam urbani dizajn. Pošto više nije zauzimao središnje mesto, napustio je
(barem u Sjedinjenim Američkim Državama) svoje sveobuhvatne ambicije i
međudisciplinarne prohteve, kako bi postao relativno samostalna pod-oblast
arhitekture. Novim položajem, teorija i praksa urbanog dizajna postaju prilično
odsečene od vodećih tokova gradskog i regionalnog planiranja, i više nemaju
društvene, političke i estetske ambicije evropske tradicije urbanizma, tako živo
prisutne 1956. godine.

Urbani dizajn se, kao stručno i akademsko usavršavanje, vezao za pojam

fizičkog oblika grada koji je imao malo veze s brzim promenama urbanih pejzaža
koje je trebalo pratiti. Sveobuhvatne vizije o modernizmu metropole vremenom
su se ograničavale na usko definisane i pragmatično izvodljive projekte, u meri u
kojoj je urbano (malo u) postajalo sve zavisnije od Dizajna (veliko D). Time se ta
pod-oblast dodatno izolovala – ne samo u odnosu na planiranje, nego i odnosu na
nastajuću bogatu bibliografiju iz oblasti geografije i društvenih nauka – pokušavajući
da novim procesima urbanizacije pruža teorijski i praktični smisao.

Veliki izuzetak u odnosu na ovakav razvoj stvari, činilo se da predstavlja

izuzetan procvat profesionalnog kulta i kulture Novog urbanizma, i njegove skrom-
nije imenovane, ali možda tačnije opisane britanske varijante, Neo-tradicionalnog
urbanizma. Za nekog autsajdera – a verovatno i za mnoge insajdere – Novi urban-
izam je predstavljao najuspešniji pokušaj ponovnog obuhvatanja, ili barem podsti-
canja, sveobuhvatnog duha i dalekosežne vizije urbanog dizajna, začete tokom har-
vardskog skupa. Štaviše, pokazalo se da je izuzetno uspešan u svojim primenama,
da obezbeđuje popularnost i unosne projekte onima koji ih preduzimaju, skrećući
pažnju na njihov specifičan i doslovno paradoksalan „neotradicionalan“ (novi-stari?)
koncept urbanog dizajna.

Pored svih svojih nedostataka, a ima ih mnogo, Novi urbanizam je gotovo

sigurno stvorio bolje dizajnirane projekte, nego što bi to bio slučaj da su prevag-
nule normalne tržišne prakse. Glavni argument koji, međutim, želim ovde da izložim
jeste da je Novi urbanizam, sa svim svojim uspesima i neuspesima, imao mali učinak
u izdvajanju i odvajanjue urbanog dizajna u odnosu na potpuniji, multidisciplinarni
pristup modernog urbanizma. Novi urbanizam je, kako mi se čini, odvratio pažnju s
delotvornog razumevanja aktuelnog novog urbanizma koji se oblikuje nakon krizom
razorenih šezdesetih godina.

Nagli preobražaj moderne metropole u zadnjih trideset godina, iznenadio

je građevinarske profesije i šire akademsko polje urbanih studija. Čak su i tokom
osamdesetih godina dvadesetog veka, ustrajavale tradicionalne teorije i prakse ur-
banog razvoja, uprkos rastuće nepovezanosti s onim što se dešava u gradovima
širom sveta. Kada su otkriveni novi urbani svetovi, njihovo nerazumevanje je, barem
kada se uzimaju u obzir stariji načini posmatranja grada, navelo mnoge da proglase
kraj urbanizma. Pojavljuju se razni novi pojmovi oplakujući smrt grada: Transurban-
izam, Siti lajt [City lite], Haos siti [Chaos city], Posturbanizam. Na temeljima ovakve
teorijske praznine i profesionalne zbrke, Novi urbanizam smelo utvrđuje svoj os-
lonac i izazov, nudeći svetu kroz utešno povlačenje u idealizovanu prošlost, izlaz iz
nerazumljivog haosa sadašnjosti.

193
 Neki drugi, koji su se bavili proučavanjem promena grada, međutim, svoju
pažnju usmeravaju na praktični i teorijski smisao novih procesa urbanizacije koji
menjaju oblik moderne metropole. Tako nešto proizvodi bogatu literaturu sa sve
više uvida koji se usperavaju na ono što je značajno, novo i različito u gradovi-
ma danas. U knjizi Postmetropolis: Kritične studije gradova i regiona (2000) [Post-
metropolis: Critical Studies of Cities and Regions (2000)], pokušao sam da ukratko
izložim i spojim teze o onome što nazivam post-metropolitanskom tranzicijom,
koja još uvek traje, i ponovnom uobličavanju moderne metropole u jednu novu
formu i funkciju. Sa ovom perspektivom se javlja jedan potpuno drugačiji pogled
na sadašnji novi urbanizam (koji se ispisujem mali slovima).

Primarne pokretače transformacije moderne metropole čine tri međusobno

povezana procesa: pojačana globalizacija kapitala, rada i kulture; formiranje „nove
ekonomije“ koja se opisuje izrazima kao što su fleksibilna, post-fordistička, infor-
mativno-intenzivna i globalna ekonomija; kao i jačanje i unapređenje prethodna
dva procesa kroz širenje novih informacionih i komunikacionih tehnologija. Svaki
od ova tri procesa razvio je karakteristične rasprave kojima je cilj bio da objasne
razloge urbane transformacije, i ono što se pojavljuje kao novina i različito u mod-
ernom urbanizmu.

Transformacija moderne metropole i nastanak novog urbanizma nigde nisu

tako jasno prikazani ili obuhvatnije analizirani nego u urbanizovanom području
Los Anđelesa. Los Anđeles je 1956. godine bio glavna američka metropola sa naj-
manjom gustinom, a verovatno i najvećom teritorijalnom rasprostranjenošću. Za
njegova medijatizovana predgrađa, sa obaveznim automobilima i ekscentričnim
načinom života, govorilo se da predstavljaju „šezdeset predgrađa u potrazi za gra-
dom“ i „nepostojeće urbano carstvo“. Los Anđeles je tada bio – kao što za mnoge
to i danas nastavlja da bude – jedan provokativan i često zastrašujući model pod-
urbanizovanog grada budućnosti.

Tokom pedeset godina dogodila se, međutim, jedna od najvećih, najmanje

očekivanih i još uvek slabo objašnjenih urbanih transformacija. Za razliku od svih
predstava i stereotipa o predgrađima, ogromna urbanizovana oblast Los Anđelesa
je prevazišla čak i veću urbanizovanu oblast Njujorka, najgušće metropole u Sjedin-
jenim Američkim Državama. Neki popisani delovi Menhetna i dalje predstavljaju
primere izuzetne gustine naseljenosti, međutim, kada se radi o preostalih 99%
delova, gustina Los Anđelesa je i dalje neprevaziđena. Ovaj radikalni preokret
ne predstavlja plod promišljenog planiranja, kojim se kontroliše širenje, podstiče
održivi razvoj i pametan rast putem gustog naseljavanja, nije naprosto rezultat
umnožavanja periferija gradova, niti rezultat napora Novih urbanista i ostalih, da
stvore mnoštvo „gradskih sela“. To što se dešavalo u Los Anđelesu a takođe i u
mnogim drugim gradovima širom sveta, najbolje se opisuje kao regionalni proces
urbanizacije.

Masovna regionalna urbanizacija, u kombinaciji s decentralizacijom (mi-

gracijom poslova i stanovništva iz starog centra grada), kao i ponovnom central-
izacijom (u nova „gradska predgrađa“, i u neke stare delove centra grada), menja
procese masovne pod-urbanizacije, koji su preovladavali posleratnim urbanim
razvojem u većini svetskih gradova. Ovi procesi su povećali obim i domet onoga
područja metropole, pridajući sve veću važnost specifičnim regionalnim perspe-
ktivama urbanističkog planiranja, upravljanja i javne politike.

194
 Jedan od značajnijih uticaja regionalne urbanizacije je bio u „nepovezivanju“
moderne metropole. Na makro prostornom nivou se prekida otvorena tradiciona-
lna gradska pogranična zona, kako bi se proširo domet metropole na globalnom
nivo, dok se istovremeno globalizacija uvodi dublje u grad. U pratnji pojačanih
transnacionalnih tokova kapitala, rada i informacija, to dovodi do formiranja ve-
likim delom do kulturno i ekonomski heterogenih gradova, s Los Anđelesom i
Njujorkom na čelu.

Izrazi poput svetski grad i globalni grad koriste se naširoko za opisivanje

globalizacije savremenih metropola, dok se meni čini da bi prikladniji pojam bio
globalni grad-regija. Čak i bez prefiksa globalno, pojamovi poput grad-regija, regi-
ja-grad, regionalni grad i regionalna metropola, danas imaju drugačije značenje
u odnosu na tradicionalne pojmove gradskog urbanizma. Za početak, došlo je do
ogromnog porasta broja stanovnika i obima teritorije urbanizovanih zona, daleko
više u odnosu na stare gradske obrise savremenih metropola. Policentrične i sve
više umrežene megaurbane-regije, na primer, Perl River Delte, velikog Šangaja i
južnog Honšua, imaju najmanje pedeset miliona ljudi, što je mnogostruko više
od najveće metropole iz 1956. godine. Još više iznenađuje činjenica da je gotovo
polovina svetske populacije – i još veća koncentracija ekonomskog bogatstva i
političke moći – sada sadržana u samo 450 globalnih gradova-regija s više od
milion stanovnika.

Razgraničavanje moderne metropole se, takođe, odvija u okviru grada-regi-

je, naročito u odnosu na nekada potpuno jasnu granicu između grada i predgrađa.
Ono što je preovladavalo urbanim vizijama 1956. godine, a što je slučaj i danas
za mnoge urbane posmatrače, predstavlja prikaz savremene metropole koja se
sastoji od dva različita sveta. Jedinstven središnji grad predstavlja urbanizam kao
način života, pun uzbuđenja, različitosti, kulture i zabave, nebodera i industrije,
kao i kriminala, borbenosti, droge i siromaštva. Nasuprot tome postoji predgrađe
sa svojom jednolikošću, otvorenim prostorima, pojedinačnim kućama, obaveznom
upotrebom automobila, relativnom dosadom, majkama koje vode decu na fudbal-
ske utakmice, onima koji putuju na posao i hrane porodicu, slepim ulicama, jed-
nom takvom političkom i kulturnom moći koja kao da definiše Sjedinjene Američke
Države (u Duani tempo) kao „prigradsku naciju“. Tokom proteklih pola veka, došlo
je do neobične mešavine ta dva sveta, uz rastuću potrebu za preispitivanjem tradi-
cionalne definicije grada i gradsko-prigradskog života.

Odražavajući druge naizgled paradoksalne procese kao što su decentral-

izacija – ponovna centralizacija i deindustrijalizacija – ponovna industrijalizacija
predstavlja ekspanziju urbanizacije predgrađa, transformaciju studentskih domo-
va u nove periferne gradove koji ispunjavaju (gotovo) sve ono što se tradicio-
nalno povezuje sa starim gradovima-centrima, uključujući tu i više radnih mesta
nego spavaćih soba. Los Anđeles ponovo pruža pravi primer. Los Anđeles, najveći
a možda i najstariji centar (računajući i Severnu Kaliforniju i Silikonsku dolinu),
danas okružuju tri ili četiri rubna grada u Orandž Kauntiju, gde gotovo tri mil-
iona ljudi živi u bezobličnom mnoštvu u više od dvadeset velikih opština. U ovom
mnoštvu „post-periferijskih“ gradova niko nigde ne može pronaći nešto što nali-
kuje na tradicionalno centralno jezgro, iako u svakom drugom pogledu, ova gusto
naseljena mesta predstavljaju gradove ili gradove-regije i kao takvi se moraju
tretirati.

Sve preostalo što se vezuje za starije definicije grada i predgrađa, može

voditi ka nekim čudnim zaključcima koji se tiču razvoja ovih rubnih gradova. Na

195
primer, ako se zgušnjavanje i sabijanje gledaju kao primarni alati kontrolisan-
ja širenja predgrađa, što i jeste čest slučaj, onda se može doneti zaključak da
je Los Anđeles danas grad koji se najmanje širi iako predstavlja najkompaktniju
metropolu Sjedinjenih Američkih Država, što deluje prilično zapanjujuće i teško
je zamislivo. Širenje samo po sebi, međutim, ne predstavlja istu stvar kakvom
su je predstavljali planeri iz 1956. godine, smatrajući da je štetna, ili kakvom je
predstavljaju Novi urbanisti današnjice kada je predano promovišu u ideji gustih
i zbijenih gradova. I dalje se pojavljuju neke radikalne ideje.

Mnogo ozbiljniji problem od današnjeg širenja, predstavlja geografski

nekontrolisana raspodela poslova, pristupačno stanovanje i olakšice u transpor-
tu koje stvaraju nekontrolisano (i često nepriznato) regionalno zgušnjavanje i
policentrične gradove-regije. Procesi nove urbanizacije rađaju veći broj „pros-
tornih neusklađenosti“ koje pogoršavaju stare probleme – kao što je dostupnost
zaposlenja siromašnijem stanovništu iz centra grada pošto dolazi do decentral-
izacije poslova u periferne centre – ali podstiču i jedan novi koji se ogleda u
post-perifernoj degeneraciji, jer se brzo-razvijajući gradovi grade na neispunjen-
im obećanjima za porastom broja radnih mesta. U nekim slučajevima, čak 15-20%
stanovnika mora da putuje do posla više od dva sata u jednom pravcu, pri čemu
dolazi do teških društvenih poremećaja koji se prepoznaju u povećanom broju
razvoda, samoubistava, zlostavljanja supružnika i dece, i tinejdžerske delinkven-
cije. Ovim gradsko-prigradskim problemima koji se pogoršavaju, ne može se pris-
tupiti sa stanovišta lokalnog urbanog projektovanja ili planiranja; oni su funda-
mentalno regionalni i zahtevaju regionalna rešenja.

Kako bi se upotpunila slika o regionalnoj urbanizaciji, potrebno je obratiti

pažnju na ono što se dešava sa centrom grada. Mnogi gradski centri širom sve-
ta iskusili su smanjenje gustine ili, kako su to neki, nazvali „pražnjenje“ koje je
privlačno za urbanizaciju predgrađa s jednako besmislenom pod-urbanizacijom
centra grada. Ovde je, međutim, urbana dinamika daleko složenija. Skoro svaki
centar grada ili gradsko jezgro u Sjedinjenim Američkim Državama, doživljava
u promenjivom ritmu trendove koji su suprotni od već pomenutog: deindustri-
jalizacija – ponovna industrijalizacija i decentralizacija – ponovna centralizacija.
Tako šta je izazvalo mnogo različitih usmerenosti gradskih centara.

U nekim slučajevima, poput mnogih starih fordističkih industrijskih čvorišta

američke proizvodne zone, deindustrijalizacija je ispraznila staro gradsko jezgro
za često zapanjujući broj ljudi i radnih mesta, kao što je to slučaj u Detroitu. U
Los Anđelesu se, takođe, više od milion starosedelaca iselilo iz gradskog cen-
tra, i nestalo je više hiljada proizvodnih poslova, praktično eliminišući montažu
automobila, stalne potrošače i srodne industrije iz onoga dela Amerike koji je
nekad bio najveći fordistički industrijski centar zapadno od Misisipija. Istovre-
meno razvoj drugih industrijskih grana – od visoko tehnološke elektronike, preko
modne odeće do onoga što se danas naziva kulturom ili kreativnom industrijom
(ponovnom industrijalizacijom), kao i koncentracijom ovih aktivnosti koje se šire
u novom ali i u već utvrđenom industrijskom prostoru (ponovne centralizacije) –
dovodi do neverovatnih ekonomskih i demografskih rekonfiguracija.

Ponovna industrijalizacija i centralizacija gradskog jezgra Los Anđelesa je,

tokom proteklih trideset godina, proizvela gotovo najveće svetsku aglomeraci-
ju siromašnih radnika imigranata; pojam je prvobitno razvijen u Los Anđelesu i

196
opisuje radnike na više radnih mesta iako i dalje nisu u mogućnosti da se izdignu
iznad granice siromaštva. Gotovo pet miliona stranaca se doselilo u potpuno
definisani gradski centar, podižući gustinu naseljenosti na nivo Menhetna i time
proizvodeći, s obzirom na relativno skroman broj jeftinih stambenih objekata,
verovatno najveću krizu u izgradnji socijalnih stanova i probleme beskućništva u
svakom američkom gradu danas.

Tokom istog perioda se intenzivno razvija centar grada, s kompleksima po-

slovnih nebodera, modnom industrijom koja doživljava svoj procvat, sa sektorom
FON (finansije, osiguranje, nekretnine) u ekspanziji, dok koncentracija zaposlen-
ih u državnim (federalnim, okružnim, gradskim) službama Sjedinjenih Američkih
Država, ne uključujući Vašington, postaje izuzetno velika. Ne tako daleko, Holivud
i ostala mesta za zabavu, prvenstveno određena za kulturu i kreativnu industriju
u velikoj meri se proširuju. Koncentracija visoke tehnologije na obodima gradovi-
ma, doprinela je da se Los Anđeles, omogućavajući veliku stopu zapošljavanja
radne snage, održi kao najveća industrijska metropola na kontinentu u poslednjih
pedeset godina.

Rekonstrukcija urbanog jezgra Los Anđelesa možda predstavlja ekstrem-

ni slučaj onoga što se dešava u glavnim gradovima širom sveta, jer priliv imi-
grantske radne snage zamenjuje domaće stanovništvo, često stvarajući nove su-
kobe koji upotpunjuju one koji već postoje na rasnim, klasnim i polnim osnovama.
Zajedno s neravnomernom urbanizacijom predgrađa i porastom neusklađenosti
u raspodeli poslova, stambenih manjkavosti i slabog javnog prevoza, novi urbani
procesi gotovo posvuda proizvode sve više problema vezane za socijalnu i eko-
nomsku polarizaciju. Danas je razlika u dohotku toliko velika i srazmera između
1% veoma bogatog i 40% veoma siromašnog stanovništva Sjedinjenih Američkih
Država, veća je nego što je ikada bila, što SAD čini ekonomski najpolarizovanijom
zemljom među svim industrijalizovanim zemljama. Vrhunac ove razlike je uočljiv u
Los Anđelesu i Njujorku, u gradovima koji pružaju još jedan dramatičan kontrast u
odnosu na uslove života od pre pedeset godina, i doba kada je velika ekspanzija
američke srednje klase dostizala nivo koji se nije mogao meriti ni sa čim drugim
u svetu, dok su se nejednakosti u prihodima značajno umanjivale.

Iz ove studije o transformaciji metropole u odnosu na 1956. godinu,

mogu se izvesti dva jasna zaključka. Ukoliko profesionalci, koji se bave plani-
ranjem i posebno urbanim dizajnom, žele efikasno odgovoriti na urbane izazove
današnjice, onda moraju rešiti probleme aktuelnog novog urbanizam, umesto
da se bave nekim njegovim dobrouobličenim simulakrumom. Jednako je jasno
da postoji neodložna potreba za efikasnim regionalnim pristupima u svim prob-
lemima u savremenom urbanizmu.

Prevod: Nataša Milošević

Korekcijе: Boriša Mandić, Sanja Trivić

197
 EDVARD ROBINS [Edward Robbins]

Novi urbanizam u dvadeset prvom veku

Progres ili problem? *

Svaka rasprava o planiranju i gradu u poslednje dve decenije, bila bi nepot-

puna kada ne bi obuhvatala Novi urbanizam. Kao jedan od najčešće razmatranih
arhitektonskih odgovora na stanje urbanizma u našim gradovima, često je izazivao
oštre rasprave. S jedne strane je dobijao nekritičke pohvale (Kelbah [Kelbaugh],
Norkvist [Norquist]), i s druge, oštre kritike (MekKenel [MacCanell], Robins [Rob-
bins]). Ta rasprava bi, međutim, trebalo da ispita značaj Novog urbanizma, pošto
tek predstoje izazovi s kojima će se urbanizam suočavati tokom dvadeset prvog
veka.

Novi urbanizam, nekad i sad

Novi urbanizam, kažu njegove pristalice, nudi brojne važne odgovore na

izazove savremenog urbanizma. Za neke pristalice, Novi urbanisti su važni činioci
otpora u odnosu na neprestano urbano širenje i fragmentaciju 1 . Novi urbanizam,
takođe, daje glas onima koji uviđaju da središte grada propada, koji prepoznaju
društvenu otuđenost koja nastaje u konvencionalnim predgrađima kao i svet u
kome preovladavaju automobili. Novi urbanisti zagovaraju zajedništvo, smisao
za regionalni poredak, te manju zavisnost od automobila, što navodi na pomisao
da oni pružaju važno umirujuće sredstvo za ove urbane bolesti 2 .

Planeri u Novom urbanizmu ne pronalaze samo reakciju na automobilsku

zavisnost, već i priliku da se za razliku od konvencionalnog planiranja uspostave
raz vojni kodovi koji bi obezbedili uvećanje doz voljenih gustina stanovanja.

Ostalima on pruža sigurnost time što uspostavlja čitav niz ograničenja

koja vlasnicima kuća jamče vrednosti njihovih investicija. Kodovi i druge re-
strikcije podrazumevaju da zajednica neće menjati svoj fizički oblik i izgled.
Novi urbanizam prodaje viziju zajednice koja je ukorenjena u našoj nostalgiji
za životom u malom gradu i okruženju; naglašava značaj tradicionalnih kuća i
urbane estetike, sugerišući time da je moguće obnavljanje i održanje postojećeg
sveta. Novi urbanisti, takođe, žele da nam st vore osećaj sigurnosti planiranjem
koje podrazumeva „pogled na ulicu“, prisnost sa susedima koja se ost varuje kroz
susedne ograde pa čak i kapije. U suštini, Novi urbanizam pruža sigurnost na

* Edward Robbins, „The New Urbanism in the Twenty-first Century: Problem or Progress?“, in Beyond Urbanism and the
Future of Cities, Tigran Haas, ur., Rizzoli, Milan, 2008, str. 299-302.
1 John O. Norquist, The Wealth of Cities: Revitalizing the Centers of American Life, Reading, MA, Addison-Wesley, 1999.
2 Douglas S. Kelbaugh, Repairing the American Metropolis: Common Place Revisited, Seattle, University of Washington
Press, 2002.

198
račun široke slobode izbora u svetu koji postaje sve opasniji za život. Kao što je
arhitekt Rober t Stern [Rober t Stern] rekao:

U društvu slobodnog kapitala čoveku je potrebna kontrola – ne možete

imati zajednicu bez kontrole ... Ubeđen sam da ta kontrola u stvari oslobađa
ljude. Ona navodi ljude da misle da su njihove investicije sigurne. Discip-
lina može da oslobodi čoveka3 .

Kritičari 4 se pitaju: da li Novi urbanizam može ost variti svoje t vrdnje?; da

li će moći da generiše neko temeljno i univerzalno urbano „dobro“?; čak i ako
odbacuju Modernizam, Novi urbanisti ponavljaju grešku sopst venog hibrisa i
esencijalizma. Poslednja tačka može predstavljati najveću prepreku, čak i opas-
nost za Nove urbaniste u njihovom suočavanju s budućnošću.

Nekoliko ostvarenih projekata Novih urbanista – ako takvih uopšte ima –

pruža sve što su obećavali. Najviše popularnosti je imao Kentlends, naselje koje
se graniči s konvencionalnim tržnim centrom, čiji ekonomski opstanak zavisi od
regionalnog automobilskog saobraćaja, i u kojem se stanovnici Kentlendsa snab-
devaju. Ikoničkom projektu Novog urbanizma, Sisajdu, bile su potrebne godine
kako bi razvio svoj komercijalni centar, dok je razvoj turizma u njemu u velikoj
meri zavistan od automobilskog prevoza. Sisajd i Kentlends, poput mnogih dru-
gih projekata Novih urbanista, koji se isto tako nalaze na područjima koja zavise
od regionalnih tržnih centara i automobilskog saobraćaja, ukazuju na činjenicu
da Novi urbanisti još uvek nisu u stanju da ispune svoje obećane regionalne
planove. Tek bi trebalo da povežu veći broj malih pešačkih zona koje bi sprečile
raštrkanost, fragmentaciju i vladavinu automobila.

Neuspeh projekata Novih urbanista da „koncentrišu komercijalne delat-

nosti, kao što su kupovina i posao, u gradske centre“ 5 , ne predstavlja slučajnost.
Tak vi komercijalni centri su naprosto neodrživi; male zajednice od pet do de-
set hiljada ljudi ne mogu da podrže ekonomski zavisne gradske centre koji
bi trebalo adek vatno da zadovoljavaju potrebe svojih stanovnika za kupovi-
nom. U najboljem slučaju, oni mogu obezbediti centre za prodaju roba široke
potrošnje i pružanje ličnih usluga 6 . Isto tako bi bio problematičan i raz voj nas-
elja u kojima bi ljudi išli peške na posao. Štaviše, i u naseljima i gradovima
gde postoji ravnoteža između broja radnih mesta i stambenih jedinica, malo je
verovatno da će ljudi raditi u sredinama u kojima žive. Rober t Ser vero [Rober t
Cer vero] objašnjava da čak i kad neke regije uspostave ravnotežu između broja
radnih mesta i stambenih jedinica, dve trećine ljudi koji žive u tim oblastima
rade na nekim drugim mestima. Konačno, naglasak na Pedestrian villages (na
kompaktnom, pešački orijentisanom okruženju ili gradu, s centrom čija je namena
mešovita, zasniva se na načelima Novog pokreta pešaka [New Pedestrianism])
stvarao bi i uvećao širenje stambenih naselja, a ne njihovo smanjenje. Na primer,
područje od milion stanovnika imalo bi 200 naselja od 5000 stanovnika ili 100 Pe-

3 Stern u knjizi Dean MacCannell, „‘New Urbanism’ and Its Discontents“, u J. Copjec, M. Sorkin, ur., Giving Ground: The
Politics of Propinquity, London, Verso, 1999, str. 112.
4 Tu ne ubrajam one koji svoj temeljni kriticizam zasnivaju isključivo na proizvoljnom stavu o povezanosti Novog
urbanizma i neotradicionalnog stila.
5 Andres Duany, Elizabeth Plater-Zyberk, „The Neighborhood, the District and the Corridor“, u Peter Katz, ur., The New
Urbanism, New York, McGraw-Hill, 1994, str. xvii-xx.
6 Urban Land Institute, Shopping Center Development Handbook, Washington, DC, 1985.

199
destrian villages od 10000 stanovnika; područje od pet miliona stanovnika imalo
bi 1000 ili 500 takvih zajednica. Bez obzira na gustine, potreba za školama, bol-
nicama, prodavnicama, mestima za rekreaciju, crkvama i drugim javnim mestima
koja bi se nalazila u takvim zajednicama, ili bi bila skoncentrisana u čvorištima,
stvorila bi mrežu puteva i kontinuiran razvoj automobilskog saobraćaja.

Čak i ako Novi urbanisti ne ispune sve ciljeve, još uvek mogu uspeti „u
stvaranju slike zajednice“, kako to tvrdi Vinsent Skali [Vincent Scully], jer bi pre-
brodili društveni raspad za koji smatraju da opterećuje društvo. U srži Novog
urbanizma je:

Pretpostavka... da su susedstva u izvesnom smislu „intrinsična“, dok da je

pravi oblik gradova u „strukturama susedstava“, u kojima je svako sused-
stvo isto što i „zajednica“, a „zajednica“ je ono što većini Amerikanaca
treba i što žele da ostvare7.

Ovu pretpostavku je potrebno ozbiljno razmotriti. Mnogi Amerikanci vole

da žive u anonimnim predgrađima, ali i u gradskim kulama. Istinske zajednice,
zasnovane na zajedničkim interesima, stvaraju i mogu stvarati ljudi koji žive u
različitim susedstvima, čak i u različitim gradovima. Sasvim je obmanjujuće, kako
to ističe Tomas Bender [Thomas Bender], pokušavati sa ponovnim uspostavljan-
jem zajednice koja bi bila zasnovana na aktivnostima lokalnog karaktera a da
se pritom ne uzima u obzir kvalitet ljudskih odnosa. Pride, ukoliko se nastoji
oko „definicije zajednice kao kolonijalnog grada Nove Engleske“, ili neke druge
nostalgične vizije američkog gradića, kako to čine Novi urbanisti, „onda su iz-
gledi za uspeh takve zajednice, danas zaista slabi“ 8 . Time se naprosto trivijali-
zuje složen i osetljiv zbir društ veno-kulturne prakse i stavova koji su potrebni
prilikom st varanja zajednice, jer se pretpostavlja da je za osnivanje zajednice
potrebno da postoji određeno mesto.

Čak i kad je stvorena, zajednica ne mora uvek biti lek za urbane probleme.
Može biti korisna u vreme urbanog transnacionalizma i sve većih fragmentarnosti
i sukoba, kada je potrebno zapitati se da li stvaranje malih, dobo projektovanih
mesta, oko sopstvenih trgovačkih i društvenih centara, zaista predstavlja najbolji
način kojim se rešava naše urbano stanje. Tako nešto postaje mnogo važnije jer
sve više grupa zajednice posežu za gradskim i regionalnim strateškim planiran-
jem, pre nego za prostim razvojnim usmerenjem zajednice. U svetu u kojem raste
potreba za veličinom na korporativnom i političkom nivou, raste i potreba za
vezama između zajednica.

Kako bi ublažili brojne kritike upućene na račun isticanja takvog naselja,

Novi urbanisti se više ne oslanjanju na njegov prvobitni značaj, i svoj interes
usmeravaju prema regionalnom razvoju, zvanom „Transect “ 9 . Transect je metoda
kojom se opisuje urbano područje i obezbeđuje model za korišćenje zemljišta. On
određuje stepen naseljenosti od pustoši do urbanog jezgra. Dok prelazimo s jed-
nog stepena naseljenosti na drugi, razlike u dizajnu koje se zasnivaju na različitim
ekološkim i društvenim strukturama, postaju očigledne i neophodne. Nakon što

7 David Harvey, Spaces ofHope, Berkeley, University of California Press, 2000, str. 171.
8 Thomas Bender, Community and Social Challenge in America, Baltimore, Johns Hopkins University Press, 1982, str. 4.
9 Andres Duany, „The Transect“, u Journal of Urban Design 7, n° 3, 2002, str. 251-60.

200
se te razlike sistematizuju u kôd korištenja zemljišta, Transect postaje razumljiva
alternativa konvencionalnog zoniranja. Uz pomoć niza različitih kodova nastaje
takozvani „pametan rast“; izraz koji se koristi za urbana područja koja se kreću od
gusto urbanizovanih jezgra do zelenih polja ruralne sredine. Sve to ipak podseća
na celokupan rad Novih urbanista koji su naklonjeni strogim kodovima i pravilima
u usmeravanju regionalnog razvoja.

No bez obzira na to što Novi urbanisti kažu o svome doprinosu o održivom ur-
banom rastu10 – o čemu se žestoko raspravljalo uz tvrdnje da širenje nije problem,
a čak i da jeste, Novi urbanisti za njega nemaju stvarno rešenje – ipak preostaje
pitanje u kojoj meri nadriveštine Novog urbanizma imaju ikakvog značaja za ur-
banizam u budućnosti.

Novi urbanizam u budućnosti

Upravo to oslanjanje na kodove, formalne strukture i na istinski esencijalistički

instrumentalizam, predstavlja srž svih problema koji su opterećivali Novi urban-
izam u prošlosti, a koji će ograničavati njegovu upotrebu dok pokušava da se
suoči sa izazovima budućnosti. Svet se danas suočava sa brzo urbanizovanom
budućnošću; prema Ujedinjenim nacijama „2007. godina predstavlja istorijsku
prekretnicu. Svaka druga osoba živi u gradu“. Takođe je poražavajuće da će „gra-
dovi zemalja u razvoju, u naredne dve decenije doživeti 95% urbane ekspanzije,
dok će do 2030. u njima živeti 80% gradskog stanovništva (4 milijarde ljudi)“ 11 .

Kada je reč o ekspaniziji, preko 1,4 milijarde stanovnika zemalja u raz-

voju, živeće u sirotinjskim četvrtima (slamovima), dok će u nekim izuzetno gustim
megaslamovima živeti i po milion ljudi bez odgovarajuće infrastrukture, što će
proizvesti visoke nivoe zagađenosti, bolesti i nasilja. Štaviše, postoje stotine hil-
jada, pa čak i milioni ljudi koji su primorani da – usled rata i prirodnih katastrofa
– u lošim uslovima žive u gradskim sirotinjskim četvrtima ili bespravno naseljenim
objektima. Upravo su to najozbiljniji urbani problemi s kojima se sada suočavamo,
koji će, ukoliko ne budu rešavani, postajati sve veći i snažniji.

Severna Amerika i Evropa, dakako, nisu imune na takve probleme. Po tvrd-

njama Ujedinjenih nacija, izbeglice iz afričkih sirotinjskih četvrti, u potrazi za
boljim životom u Evropi, smatraju da Pariz nudi neznatno veće olakšanje od ne-
sigurnosti i siromaštva u odnosu na njihove matične zemlje. Zvaničnici procenjuju
da postoji više od 200000 beskućnika koji u Parizu žive u privremenim utočištima.
Poslednje tri godine, samo u Njujorku je izgubljeno preko 200000 jeftinih stam-
benih jedinica, jer domaćinstva koja imaju prihod manji od 35000 dolara više ne
mogu sebi priuštiti smeštaj u gradu. Zar je potrebno podsećati koliko je bilo teško
pronaći odgovarajući smeštaj stanovništvu s niskim primanjima nakon uragana
Katrine, ili da su siromašni stanovnici Kobea čekali više od osam godina nakon
zemljotresa, kako bi dobili odgovarajući smeštaj?

Gde je Novi urbanizam u svemu tome? Iako je možda nepravedno tražiti

od arhitekata da rešavaju tako ozbiljne probleme, oni ipak imaju važnu ulogu u

10 Cf. Robert Breugmann, Sprawl: A Compact History, Chicago, University of Chicago Press, 2005.
11 United Nations Habitat, Cities Report 2006-2007.

201
pronalaženju novih načina projektovanja kuća i planiranja gradova suočavajući
se sa izazovima koje donosi budućnost. Novi urbanisti tvrde da imaju rešenja, da
su njihove metode najbolje bilo da se radi o prirodnim katastrofama ili o širenju
stanovništva. Da li su te metode zaista takve? Kada su ih posle uragana Katrina
zamolili da u Misisipiju ponude svoje rešenje, Novi urbanisti su možda i pomogli
nekim delovima srednje klase, ali su gotovo u potpunosti ignorisali probleme
siromašnih. Ideja koju su Novi urbanisti često isticali, da njihovi planovi postoje
i za ljude s nižim primanjima, u praksi se pokazala netačnom, a njihova tvrdnja
da mogu obezbediti jeftine kuće za 150000 dolara 12 , sprečila bi skoro polovinu
domaćinstava u Sjedinjenim Američkim Državama, i još više u zemljama u razvoju,
da dođu do pristupačnih kuća koje projektuju Novi urbanisti.

Kritički gledano, strogi kodovi zajedno s pametnim rastom i raspravom o

Transect-u, grubim procenama gde šta ide, nisu samo beznačajni za izazove s
kojima se veliki gradovi u zemljama u razvoju suočavaju, već mogu biti i veoma
štetni. Na primer, mnogi gradovi zemalja u razvoju, obezbeđuju svoje zalihe hrane
na osnovu pristupačne urbane poljoprivrede kojom se ljudi bave u centru grada
ili u predgrađima, kao što su Kampala ili Dares Salam. Transect i u najboljem
slučaju njegovi kodovi, mogu takve urbane forme da učine problematičnim, a
u najgorem slučaju i zabran.jivim Tu postoji još jedan primer, problem automo-
bilskog saobraćaja i gustina naseljenosti ne predstavljaju problem u slamovima;
obratno, upravo velika gustina naseljenosti i potpuno nedostatak prevoza stvara-
ju od njega izrazito beznadežno mesto. Problemi urbanih slamova se ne mogu
rešavati strogo određenim kodovima i preciznim leksikom vrsti staništa. Takav
pristup je u suprotnosti s potrebom za višestrukim i često spontanim rešenjima
skoro nerešivih problema urbanih slamova, kao i izazovima koji se nameću gra-
dovima zemalja u razvoju. Urbani slamovi se mogu posmatrati kao određena
vrsta staništa, ali njih ima u mnogim različitim kulturama, predstavljaju različite
društvene prakse i društveno-prostorne kontekste koje, takođe, treba razmatrati.
Tako da pristup jedinstvenog rešenja za svaku gradnju, za koji se zalaže Novi ur-
banizam, kao i u modernizmu pre njega, ne može opstati ukoliko se primenjuje
na mnoge ili drugačije kontekste.

Ukoliko planerima i višoj-srednjoj klasi bogatijih, razvijenijih delova ze-

malja u razvoju, Novi urbanizam još uvek odgovara, ostatku urbanog sveta to ne
samo da je prestalo da bude važno već smatraju da je i potencijalno štetno. Šteta
je što je to tako, jer je Novi urbanizam zaista pokušao, ponekad i s uspehom,
da odvrati arhitekturu od njenih često antidruštvenih interesovanja za estetiku i
čistu formu. Međutim, njegova težnja da stvori jednobraznu ideologiju – ideolog-
iju i pristup koji su ukazivali da Novi urbanizam ima odgovore na sve bolesti naših
gradova, ali da oni proizilaze iz njihovog interesa za samo jedan segment urbane
naseljenosti 13 – sprečila je Nove urbaniste da ispituju ideje čije se pretpostavke ne
podudaraju sa njihovima. Energija Novih urbanista, njihova dobra volja i želja za
boljim urbanizmom, odgovarajući na izazove s kojima se naša urbana budućnost
suočava, bile bi sigurno od nemerljive koristi da nisu korišćene esencijalistički i
na ideološki sputavajući način. Zaista je sada prilika da se suočimo sa urbanim
izazovima koje su započeli Novi urbanisti, a da ne primoravamo svakoga ko je
zabrinut za budućnost urbanizma da mora da im se pridruži. Potrebno je otvoriti

12 Jim Lewis, „Battle for Biloxi“, New York Times, Maj 21, 2006.
13 Cf. E. Robbins, „The New Urbanism“, u Rodolphe Khoury, Edward Robbins, ur., Shaping the City: Studies in History,
Theory and Urban Design, London, Spon Press, 2004, str. 212-230.

202
kritičku raspravu o novim rešenjima onoga što je bio i još uvek izgleda da jeste
ozbiljan i složen problem. Planeri bi trebalo da budu podučeni prošlim iskustvima,
da postani svesni da ne postoje pojedinačna rešenja naših urbanih problema, kao
i da nijedan jednostrani pristup urbanom dizajnu ne može niti treba da podnese
teret tako neizmernog i teškog zadatka. Umesto da budu vođeni arogancijom
Novih urbanista, ili onom Modernista, planeri bi trebalo da nauče da problemima
naših gradova pristupaju otvoreni za mnoge ideje i urbanističke pristupe koji
pružaju osnovu za fleksibilnu, kreativnu i prikladnu reakciju na urbano stanje14 .

Tako nešto odgovara primenama Novog urbanizma u nedavnoj prošlosti; i

još više će odgovarati u vremenu koje dolazi s prvim decenijama dvadeset prvog
veka.

Prevod: Nataša Milošević

Korekcijе: Duška Milanović, Marija Gužvić

14 Ibid. str. 229.

203
 MANUEL KASTELS [Manuel Castells]

Prostor protoka, prostor mesta*

Materijali za teoriju urbanizma informacionog doba

Ušli smo u novo, informaciono doba. Prostorna transformacija je osnovna

dimenzija sveobuhvatnog procesa strukturalne promene. Potrebna nam je nova
teorija prostornih oblika i procesa koja bi bila prilagođena novom društvenom,
tehnološkom, i prostornom kontekstu u kojem živimo. U ovom radu ću pokušati
da predstavim neke elemente ove Teorije urbanizma informaciong doba. Neću
dati opširnu analizu značenja informacionog doba, već ću sebi uzeti za slobodu
da čitaoce uputim na trilogiju koja govori o ovoj temi 1 . Teoriju neću graditi na os-
novu postojećih trendova, već na osnovu društvenih i prostornih nastojanja koji
uopšteno preovladavaju. Stoga ću početi s pregledom karakterizacije osnovnih
prostornih trendova s početka dvadesetprvog veka. Zatim ću obrazložiti ogled-
nu teoretsku interpretaciju ovih nastojanja. Naglasiću ključna pitanja za gradove
informacionog doba naglašavajući krizu kroz koju grad prolazi kao društveno-
prostorni sistem kulturološke komunikacije. U zaključku ću dati neke smernice za
analizu planiranja, arhitekture i urbanog dizajna.

Transformacija urbanog prostora s početka 21-og veka

Prostornu transformaciju moramo posmatrati u širem kontekstu društvene

transformacije: prostor ne odražava društvo već ga izražava; on je osnovna di-
menzija društva neodvojiv od sveobuhvatnog procesa društvene organizacije i
promene. Stoga se novi urbani svet izdiže iz procesa stvaranja novog društva
umreženosti koje karakteriše informaciono doba. Ključni trenuci razvoja pros-
tornih obrazaca i urbanih procesa koji su povezani sa ovakvim makrostruktural-
nim promenama mogu se podeliti na sledeće 2 :

Budući da je komercijalna poljoprivreda uveliko automatizovana i da je

globalna ekonomija integrisala proizvodne mreže širom planete, većina
svetske populacije već živi u urbanim naseobinama i taj će se broj iz dana
u dan povećavati. Krećemo se prema urbanizovanom svetu koji će, do po-
lovine dvadesetprvog veka, podrazumevati između 2/3 i 3/4 ukupne popu-
lacije 3 ;

* Manuel Castells, „Space of Flows, Space of Places: Materials for a Theory of Urbanism in the Information Age“ u Tigran
Haas ur., New Urbanism and Beyond: Designing Cities for the Future, New York, Rizzoli, 2008. str. 314-321.
1 M. Castells, The Internet Galaxy, Oxford, Oxford University Press, 2001; The Power of Identity, Oxford, Blackwell, 1997;
The Rise of The Network Society, Oxford: Blackwell, 2000.
2 A. Scott ur., Global City-Regions: Trends, Theory, Policy, New York, Oxford University Press, 2001.
3 M. Freire, R. Stren ur., The Challenge of Urban Government: Policies and Practices, Washington, DC, The World Bank
Institute, 2001.

204
 Ovaj proces urbanizacije je neravnomerno raspoređen u metropolama no-
vog doba: grupisana populacija je raštrkana na velikim teritorijama, funkcio-
nalno je integrisana i društveno diferencirana oko multicentrirane strukture.
Ove nove prostorne oblike nazivam metropolitanskim područjima 4 ;

Napredne telekomunikacije; internet i brzi kompjuterizovani prenosni sistemi

omogućavaju simultane prostorne koncentracije i decentralizacije dovodeći
do novih geografskih prostornih mreža i urbanih čvorova, između i unutar
samih metropolitanskih područja 5;

Društvene odnose istovremeno karakterišu individualizam i zajedništvo pri

čemu oba ova procesa koriste prostorne obrasce i on-line komunikaciju.
Virtuelna komunikacija se razvija u interakciji sa fizičkim zajednicama te
su oba ta procesa agregacije pod uticajem sve veće individualizacije rada,
društvenih odnosa i rezidencijalnih navika 6 ;

Kriza patrijarhalne porodice, koja se odražava na različite načine u za-

visnosti od kulture i nivoa ekonomskog razvoja, postepeno prenosi so-
cijalizaciju s porodice na mrežu pojedinaca (najčešće žene s decom, kao
i partnere koji žive u vanbračnoj zajednici). Posledice se vide u upotrebi i
oblicima domaćinstava, susedstva, javnog prostora i sistema prevoza;

Pojava mrežnih preduzeća kao novih oblika ekonomske aktivnosti, koje

karakteriše visoko decentralizovan i koordinisan sistem rada i upravljanja,
preti da pomuti funkcionalne razlike između životnog i radnog prostora.
Vraćaju se karakteristike prostora rada i života iz ranog perioda industrijske
ere, te se često preuzimaju stari industrijski prostori i pretvaraju u prostore
informacione proizvodnje. Ovdje nije reč samo o njujorškoj silikonskoj dolini
ili Multimedijalnoj klisuri u San Francisku, već i o fenomenu karakterističnom
za London, Peking, Tokijo, Tajpej, Pariz i Barselonu, te mnoge druge gra-
dove. Da bi se objasnila nova dinamika urbanog prostora, transformacija
produktivne upotrebe važnija je od rezidencijalne sukcesije7;

Urbana područja širom sveta postaju sve više multietnička i multikulturalna.

To je stara tema čikaške škole sada uveličana snažnim rasnim sastavom 8 ;

4 J. Garreau, Edge City: Life On The New Frontier, New York, Doubleday, 1991; P. Hall, „Global City-Regions in the 21st
Century“, u A. Scott ur., Global City-Regions: Trends, Theory, Policy, New York, Oxford University Press, 2001, str. 59-
77; O. Nel.Lo, Ciutat de Ciutats, Barcelona, Editorial Empuries, 2001; E. Dunn-Jones, „Seventy-five Percent“, Harvard
Design Magazine, Fall, 2000, str. 5-12.
5 J. Wheeler, Y. Aoyama, B. Warf, Cities in the Telecommunications Age: The Fracturing of Geographies, London, Routledge,
2000.
6 J. Russell, „Privatized Lives“, Harvard Design Magazine, Fall, 2000, str. 20-29; B. Wellman, ur., Networks in the Global
Village, Boulder, Westview Press, 1999; R. Putnam, Bowling Alone: The Collapse and Revival of American Community,
New York, Simon & Schuster, 2000.
7 W. Mitchell, E-Topia, Cambridge, MA, MIT Press, 1999; T. Horan, Digital Place: Building Our City of Bits, Washington,
DC, Urban Land Institute, 2000.
8 R. Waldinger, ur., Strangers at the Gate: New Immigrants in Urban America, Berkeley, University of California Press,
2001.

205
 Globalni kriminal je ukorenjen u urbanim fabrikama koje kriminalnoj kulturi
obezbeđuju poslove, dohodak i društvenu organizaciju, te sve ovo uveliko
utiče na siromašne zajednice i grad u najširem smislu. Taj proces proizilazi iz
nasilja i opšte paranoje čija je posledica odbrambeni rezidencijalni obrazac;

Slom komunikacijskih obrazaca između pojedinaca i kultura, kao i pojava od-

brambenih prostora vodi ka formiranju oštro razgraničenih područja; ograđen
prostor za bogate te teritorijani nasipi za siromašne 9 ;

Urbani centri i radni prostor – odražavajući vitalnost svakog grada ponao-

sob – postaju kritički odraz lokalnog života kao posledica trendova pregrađa
i individualizacije rezidencijalnih obrazaca10 . Pa ipak, komercijalni pritisak i
izveštačeni pokušaji da se oponaša urbani život, često preobražavaju javni
prostor u tematske parkove gde simboli, a ne iskustvo, stvaraju urbanu vir-
telnu stvarnost kojoj je sudbina da oponaša stvarnu virtuelnost projektovanu
od strane medija. Ova pojava sledi sve veću individualizaciju, a urbana mesta
su stavke koje pogoduju pojedincu11 ;

Sve u svemu, novim urbanim svetom dominira dvostruko pomeranje ka trans-

teritorijalnim mrežama, pri čemu se javlja prostorna separacija mesta. Što je
veća vrednost ljudi i mesta, to su oni više povezani interaktivnim mrežama.
Što je njihova vrednost manja, manja je i povezanost. Na kraju, neka mesta su
potpuno isključena i povezana, kao premosnicom, u novoj geografiji mreža,
kao što je slučaj s ruralnim područjima i varošima širom sveta. Ovaj cepajući
urbanizam funkcioniše na osnovu razdvojenih infrastukturnih mreža, kao što
su empirijski pokazali Graham i Marvin12 ;

Obrazovanje megametropolitanskih područja bez naziva, kulture i institucija

slabi mehanizam političke odgovornosti, učešće građana i učinkovitu admin-
istraciju13 . S druge strane, u doba globalizacije, lokalne vlade se javljaju kao
fleksibilni institucionalni igrači koji mogu da se istovremeno povežu sa lokal-
nim stanovništvom kao i sa globalnim protokom novca i moći14 . I to ne zato
što su moćni već zato što su gotovo svi nivoi vladavine, uključujući državne,
jednako slabi da kontrolišu i komanduju ukoliko rade zasebno. Stoga se javlja
novi oblik države, mrežna država koja integriše nadnacionalne institucije koje
čine nacionalne vlade, države, regionalne vlade, lokalne vlade, pa čak i nev-
ladine organizacije. Lokalne vlade postaju čvor u lancu institucionalnog up-
ravljanja, te mogu da iznesu na sebi čitav proces, te da predstave građane. I
zaista u većini zemalja javno mnenje pokazuje visok nivo poverenja u lokalne
vlasti. Međutim, institucije gradskih vlasti su retke, a kada postoje visoko su

9 E. Blakely & S., Fortress America: Gated Communities in the United States, Washington, DC, The Brookings Institution,
1997; D. Massey, „The Age of Extremes: Inequality and Spatial Segregation in the 20th Century“, Predsednički
govor, Population Association of America, 1996.
10 P. Hall, Cities in Civilization, New York, Pantheon, 1998; J. Borja, M. Castells, Local and Global: The Management of
Cities in the Information Age, London, Earthscan, 1997.
11 L. Fernandez-Galiano, „Spectacle and its discontents“, Harvard Design Magazine, Fall, 2000, str. 35-38.
12 S. Graham, S. Marvin, Splintering Urbanism: Networked Infrastructures, Technological Mobilities, and the Urban
Condition, London, Routledge, 2001.
13 S. Sassen, The Global City: London, Tokyo, New York, Princeton, Princeton University Press, 1991.
14 J. Borja, M. Castells, Local and Global: The Management of Cities in the Information Age, op. cit.

206
 centralizovane s malim učešćem građana. Postoji sve veći jaz između stvarne
jedinice rada i življenja, te mehanizma političkog predstavljanja i javne ad-
ministracije. Lokalne vlasti ovaj nedostatak nadoknađuju tako što sarađuju
i nadmeću se međusobno. Ipak, definišući svoje interese kao podređene
metropolitanskim područjima oni (često ne svojom voljom) doprinose dal-
joj fragmentaciji prostornog okvira društvenog života;

Urbani društveni pokreti nisu nestali, ali su se promenili. U shematskom

prikazu, razvijaju se na osnovu dvije glavne linije. Prva je odbrana lokalne
zajednice koja potvrđuje pravo na život u određenom prostoru i povlas-
tice adekvatnog kućanstva i usluga u tom prostoru. Druga je pokret za
očuvanje okoline koji se zalaže za kvalitet gradova unutar šireg cilja da se
poboljša kvalitet života (ne samo boljeg već i drugačijeg). Često širi ciljevi
pokreta za očuvanje okoline prerastu u reakciju da se zaštiti određena za-
jednica, pa se stoga ova dva trenda i razdvajaju. Naime, kao što predlaže
pokret zelenih, samo kulturnom transformacijom urbanog života urbani
društveni pokreti mogu da prevaziđu lokalne granice. I zaista, zatvarajući
se u svoje sredine, urbani društveni pokreti mogu da doprinesu daljoj frag-
mentaciji prostora, što na kraju vodi ka slomu društva.

Samo na osnovu temelja ovih ključnih trendova urbanih društvenih prom-

ena možemo da shvatimo nove prostorne oblike i procese, ponovo uzimajući u
obzir arhitekturu, urbani dizajn i planiranje u dvadesetprvom veku.

Teoretski pristup prostornim transformacijama

Kako bismo prešli s posmatranja urbanih trendova na novu teoretizaciju

gradova, treba da, na analitičkom nivou, iznesemo ključne elemente društveno-
prostorne promene. Smatram da se transformacija gradova u informacionom
dobu može organizovati oko tri bipolarne ose. Prva se odnosi na funkciju, druga
na značenje, a treća na oblik.

Funkcija

S funkcionalnog stanovišta, mrežno društvo je organizovano na osn-

ovu opozicije između globalnog i lokalnog. Dominantni procesi u ekonomiji,
tehnologiji, medijima i institucione vlasti su organizovani u globalne mreže. Ali
posao od danas do sutra, privatni život, kulturni identitet i političko učešće su
u suštini lokalnog karaktera. Gradovi, kao sistemi komunikacije, treba da pred-
stavljaju vezu između lokalnog i globalnog, ali upravo ovde dolazi do problema,
jer ove dve suprotne logike razdiru gradove iznutra ukoliko pokušaju da na obe
odgovore istovremeno.

Značenje

Kada je reč o značenju, naše društvo karakteriše razvoj individualizma i

komunalizma. Pod individualizmom podrazumevam značenje projekata, interesa
i predstavljanje pojedinca što je biološki određeno u sistemu ličnosti. Pod ko-
munalizmom podrazumevam značenje zajedničkog identiteta na osnovu sistema
vrednosti i verovanja kojima su podređeni svi ostali izvori identiteta. Društvo,
naravno, postoji samo između pojedinca i identiteta kojima posreduju institucije,

207
na samom izvoru postavki civilnog društva koje, prema Gramšiju, ne postoji naspram
države već zajedno s njom, te tako obrazuje zajedničku javnu sferu.

Trendovi koje posmatram u obrazovnom stadijumu mrežnog društva uka-

zuju na sve veću tenziju i udaljenost između pojedinca i kulture, odnosno indivi-
due i komune. Budući da su gradovi veliki skupovi pojedinaca koji su prinuđeni da
bivstvuju zajedno, a komune su smeštene u metropolitanskom prostoru, podela
između ličnog i zajedničkog utiče na društveni sistem gradova kao instituciona-
lnih i komunikativnih sredstava. Problematika društvene integracije time postaje
sve veća, mada pod novim okolnostima, i u uslovima značajno drugačijim od onih
u ranim industrijskim gradovima. Razlog tome je treća, glavna osa koja se odnosi
na prostorne oblike.

Forme

Rastuća je tenzija i artikulacija između prostora protoka i prostora mesta.

Prostor protoka povezuje elektronski razdvojene lokacije u interaktivnu

mrežu koja povezuje aktivnosti i ljude u udaljenim geografskim kontekstima. Pro-
stor mesta objedinjuje iskustvo i aktivnosti unutar pojma lokalnosti. Gradovi su
istovremeno struktuisani i destruktuisani nadmetanjem prostora protoka i pros-
tora mesta. U virtuelnim mrežama gradovi ne nestaju, već se transformišu posre-
dovanjem elektronskih komunikacija i fizičke interakcije, odnosno kombinacijom
mreža i prostora. Kao što su rekli Vilijam Mičel15 , sa urbanističkog stanovišta, i
Beri Velman16 , sa sociološkog stanovišta, informacioni gradovi nastaju na osnovu
ovog dvostrukog sistema komunikacija. Naši gradovi su istovremeno napravljeni
od protoka, kao i mesta i njihovih međusobnih odnosa. Daćemo dva primera koja
će lakše objasniti ovu tvrdnju, jedan sa stanovišta urbane strukture i drugi sa
stanovišta urbanog iskustva.

Okrećući se urbanoj strukturi, pojam globalnih gradova je postao popu-

laran devedesetih godina dvadesetog veka veka. Mada većina ljudi pojam glo-
balnih gradova veže za London, Njujork ili Tokio, ovaj koncept se ne odnosi na
određeni grad, već na globalno pretvaranje segmenata mnogih gradova u elek-
tronski povezane mreže funkcionalne dominacije širom planete. Globalni grad je
prostorni oblik, a ne naziv kako bi se razgraničili određeni gradovi, mada neke
gradove karakteriše više osobina globalnog nego druge. Tako je većina područja
velikih gradova, poput Londona ili Njujorka, lokalnog, a ne globalnog karaktera.
Mnogi se gradovi sastoje iz manjih i većih područja koja čine globalnu mrežu na
različitim nivoima. Začeće globalnog grada kao prostorne forme, koja je rezultat
procesa globalizacije, bliže objašnjava analiza Saskie Sasen, nego što to rade
gradske marketinške agencije. Sa strukturalnog stanovišta, uloga gradova u glo-
balnoj ekonomiji zavisi od povezanosti transportnih i telekomunikacionih mreža,
te od njihove sposobnosti da u ovom procesu globalnog nadmetanja efikasno
uključe svoje ljudske resurse. Kao posledica, prioritet pri investicijama dobiće
čvorni delovi grada koji su izvor napretka svojih okolnih područja. Stoga sudbina
ekonomskog razvoja velikih gradova zavisi od potčinjavanja urbanih funkcija i
formi dinamici određenih mesta, kako bi metropole ostale konkurentne u global-
nom prostoru protoka.

15 W. Mitchell, E-Topia, op. cit.

16 B. Wellman, C. Haythornthwaite, ur., The Internet in Everyday Life, Oxford, Blackwell, 2002.

208
 Sa stanovišta urbanog iskustva, nalazimo se u vremenu gde sve više do
izražaja dolaze elektronska sredstva komunikacije. Kao što je Mičel napomen-
uo17, naš urbani život postaje elektronska utopija, odnosno nova urbana forma
u kojoj komuniciramo, svojevoljno ili automatski, kroz bežične informatičke sis-
teme. Materijalno izraženo znači da je prostor protoka sadržan u prostoru mesta.
Ipak, logika im je različita: on-line komunikacija i komunikacija licem u lice ostaju
specifične, te je od ključnog značaja omogućiti njihovu kompatibilnu artikulaciju.

Pomoću ovih napomena lakše je preobraziti teoriju urbanizma kroz reakciju

na izazove mrežnog društva i u skladu sa novim prostornim formama i procesima.

Urbane teme informacionog doba

U teoriji urbanizma iznova se javlja pitanje društvene integracije kao što se

desilo za vreme urbanizacije tokom industrijske ere. I stvarno, ovde se dovodi u pi-
tanje opstanak gradova kao komunikacionih artefakata uprkos činjenici da živimo
u pretežno urbanom svetu. Međutim, na kocku stavljamo potpuno drugačiju vrstu
integracije. Početkom dvadesetog veka pokušavali smo da urbane potkulture asi-
miliramo u urbane kulture. Na početku dvadesetprvog veka, pokušavamo da grad
podelimo na osnovu različitih kultura i identiteta. Dominantna kultura više ne
postoji jer samo globalni mediji imaju moć da šalju dominantne poruke i ti isti
mediji raspolažu čitavim spektrom različitog sadržaja u zavisnosti od potražnje
te šire kulturološke i lične različitosti, umesto da nametnu zajednički sistem vred-
nosti. Širenje horizontalne komunikacije putem interneta ubrzava proces frag-
mentacije i individualizacije simbolične interakcije. Dalje, fragmentisani gradovi
i individualizovana komunikacija jedno drugo teraju da proizvode beskrajan broj
kulturoloških podgrupa. Sećanje na javni domen neće moći da ispravi putanju ka
različitostima, specifikaciji i individualizaciji života, rada, prostora i komunikacije,
kako on-line tako i licem u lice18. S druge strane, komunalizam individualnoj seg-
mentaciji dodaje i kolektivnu fragmentaciju. Dakle, u nedostatku objedinjujuće
kulture, a time i objedinjujućeg koda, ključno pitanje nije u podeli dominantne
kulture već u komunikativnosti višestrukih kodova.

Ovde je od suštinskog značaja pojam protokola komunikacije. Protokoli

mogu da budu fizički, socijalni, i elektronski, uz dodatne protokole koji bi obje-
dinili ova tri različita polja našeg višedimenzionalnog iskustva.

Fizički, značenje ovih bezimenih urbanih grupacija je u vezi sa pojavom

novih oblika simbolične nodalnosti, koji će da utvrde mesto čak i pored su-
protnosti u značenju putem različitih grupa ili pojedinaca19 .

Drugi nivo urbane interakcije se odnosi na obrasce društvenog komuniciranja.

Različiti životi na lokalnom nivou i njihov odnos sa kulturom medija moraju da
se integrišu u teoriju komuniciranja postupcima a ne govorom. Drugim rečima,
kako se poruke prenose s jedne društvene grupe na drugu, od jednog značenja

17 W. Mitchell, E-Topia, op. cit.

18 J. Russell, „Privatized Lives“, op. cit.; R. Putnam, Bowling Alone: The Collapse and Revival of American Community, op.
cit.
19 E. Dunn-Jones, „Seventy-five Percent“, op.cit.

209
do drugog, u metropolitanskim područjima se zahteva da se ponovo definiše pojam
javne sfere premeštanjem sa institucija na javna mesta, što dalje od Habermasa i što
bliže Kevinu Linču. Javna mesta, kao mesta spontane društvene interakcije, su sred-
stva komunikacije našeg društva dok formalne političke institucije jedva da utiču na
privatni život ljudi, odnosno na ono što većina ljudi zapravo ceni. Stoga nije tačno
da politika nije bitna. Stvar je u tome da je njen značaj ograničen u instrumentalnom
svetu, gde se izražavanje i komunikacija odnosi na društvenu praksu van granica
institucija. Stoga, javna mesta jednog grada (uključujući i komunikativne čvorove)
sa mrežama prevoza postaju komunikativna sredstva života tog istog grada. Suština
istraživanja urbanizma je u tome koliko ljudi mogu ili ne mogu da se izraze i da
komuniciraju međusobno van svojih domova i van elektronskih medija odnosno
na javnom mestu. Ovo nazivam socijabilnošću javnih mesta u individualizovanim
metropolama.

Treći nivo komunikacije se odnosi na sve veći uticaj elektronske komunikaci-

je kao novog oblika socijabilnosti. Studije koje su radili Velman, Džons i mnogi
drugi sociolozi prikazale su gustinu i intenzitet elektronskih mreža komunikacije
dokazujući pri tome da su i virtuelne zajednice ipak zajednice, iako drugačije od
onih sa kontaktom jedan na jedan. Tu se kritika treba osvrnuti na razumevanje ko-
munikativnih kodova, među različitim elektronskim mrežama koje su posvećene
specifičnim interesima i vrednostima, i među ovim mrežama i fizičkom komunikaci-
jom. Budući da je internet kao socijalno sredstvo još uvek u povojima, ne postoji do-
kazana teorija o ovim procesima komunikacije. Ali znamo da je on-line komunikacija
specifikovana, a ne degradirana, te da fizička lokacija zaista doprinosi konfigura-
ciji elektronskih komunikativnih mreža. Virtuelne zajednice kao mreže pojedinaca
preobražavaju društvene obrasce u novom životu metropola, a da ne beže u svet
elektronskih fantazija.

Četvrto, analiza koda u novom urbanom svetu zahteva studiju o uzajamnoj

reakciji fizičkog faktora, društvene organizacije i elektronskih mreža. I upravo tu
reakciju Mičel smatra suštinom nove urbane forme koju naziva elektronskom utopi-
jom (e-utopija). Na sličan način, ali iz različite perspektive, Grejem i Marvin anal-
iziraju urbanu infrastrukturu kao rascepkane mreže koje su rekonfigurisane novim
elektronskim cevima urbane civilizacije, te nam bliže objašnjavaju gradove, ne samo
kao komunikativne sisteme, već kao mašine za namjernu segmentaciju. Drugim
rečima, moramo razumeti u isto vreme proces komunikacije i nekomunikacije.

Kontradiktornost i/ili komplementarnost veza između nove metropolitanske

centralizacije, javnog prostora i novih komunikativnih obrazaca koji proizilaze iz vir-
tuelnih zajednica mogu da postave temelje novoj teoriji urbanizma – teoriji o kiborg
gradovima ili hibridnim gradovima koji su sagrađeni pod uticajem protoka i mesta.

Krenimo dalje sa ispitivanjem novih tema za teoriju urbanizma. Znamo da je

telecommuting–posao koji ljudi obavljaju on-line od kuće – još jedan futurološki
mit 20 . Mnogi ljudi, uključujući mene i vas, dio posla obavljaju putem interneta
od kuće, ali pri tom i dalje idemo na posao i krećemo se, i pri tom smo mobil-
no povezani sa čitavom mrežom partnera, nabavljača i klijenata. Međutim, ovo
o čemu govorim je nova prostorna dimenzija posla, novo radno iskustvo kao i

20 A. Gillespie, R. Richardson, „Teleworking and the City: Myths of Workplace Transcendence and Travel Reduction“, u
J. Wheeler, Y. Aoyama, B. Warf, ur., Cities in the Telecommunications Age: The Fracturing of Geographies, London,
Routledge, 2000, str. 228-248.

210
novo životno iskustvo. Fizičko kretanje, uz elektronsku povezanost, gde god da
idemo je nova avantura za čoveka o kojoj malo znamo 21 . Novoj teoriji urbanizma
doprineće i analiza umrežene prostorne mobilnosti. Kako bismo to izveli, ali da
bude isključivo opisnog karaktera, trebaju nam novi koncepti. Veza između mreža
i mesta treba da se posmatra kao geometrijska varijabla. Mesta u prostoru proto-
ka, koji hodnicima i dvoranama povezuje mesta širom sveta, moraće biti shvaćena
kao socijalne izbeglice, kao kuće u pokretu, jednako kao i kancelarije u pokretu.
Lična i kulturološka identifikacija sa ovim mestima, njihova funkcionalnost i sim-
bolizam, su bitne stvari koje se ne tiču samo kosmopolitske elite. Masovni turizam
širom planete, međunarodne migracije stanovništva, dinamičan posao, su iskust-
va koja se odnose na novu nagomilanu svetsku populaciju. Novo urbano iskustvo
miliona ljudi podrazumeva i način na koji gledamo na aerodrome, autobuske i
železničke stanice, autoputeve, te carinske punktove. Mi možemo graditi na etno-
grafskoj tradiciji koja se bavi ovim pitanjima u zrelom industrijskom društvu. Ali
opet, brzina, kompleksnost i planetarni obuhvat transportnog sistema su prome-
nili obim i značenje ovih pitanja. Štaviše, ključ je u tome da se fizički krećemo dok
ostajemo na jednom mestu kroz svoje elektronske konekcije. Nosimo sa sobom
vreme i krećemo se širom različitih mesta.

Kriza patrijarhizma je transformisala urbani život dvadesetprvog veka. Ovo

nije posledica tehnoloških promena, ali sam u knjizi Moć identiteta rekao da je
jedna od ključnih osobina informacionog doba. Da budemo sigurni, patrijarhizam
nije istorijski mrtav. Ipak, on je dovoljno osporavan i dosta prevaziđen, tako da
je svakodnevni život za veliki dio građana postao tradicionalni obrazac vis-a-
vis industrijskog društva, zasnovan na relativno stabilnoj patrijarhalnoj porodici.
Forma i ritam urbanog života dramatično su izmenjeni pod pritiskom jednakosti
polova, i promenama u obliku domaćinstava. Obrasci življenja, prevoza, kupo-
vine, obrazovanja i rekreacije su evoluirali kako bi se prilagodili različitim in-
dividualnim potrebama unutar potreba jednog domaćinstva. Na ove promene
posredno utiču i državne smernice i politike. Tako na primer, način na koji vlada,
firme, tržište ili pojedinci utiču na dečiju skrb, uveliko uslovljava vreme i prostor
svakodnevnice, naročito kada su u pitanju deca.

Dokazali smo koliko su žene u patrijarhalnim gradskim sredinama diskri-

minisane. Empirijski možemo da tvrdimo kako žene kroz posao mogu da omoguće
funkcionisanje gradova – što je očigledno, iako je retko priznato u studijama o
urbanom životu 22 . Ipak, treba da krenemo dalje ka analizi specifičnih urbanih kon-
tradiktornosti koje su rezultat sve većeg nesklada između gubljenja razlike među
polovima i istorijski jasnog patrijarhizma u obrascima domova i urbane strukture.
Kako se ove kontradiktornosti manifestuju dok ljudi pokušavaju da prevaziđu pre-
preke sredina koje su određene polovima? Kako žene ponovo omogućavaju ur-
bani život i doprinose rekonstrukciji gradova žena, nasuprot decenijskog nasleđa
gradova muškaraca 23? Istinska post-patrijarhalna urbana teorija, tek treba da od-
govori na ova pitanja.

21 T. Kopomaa, The City In Your Pocket: Birth of the Mobile Information Society, Helsinki, Gaudeamus, 2000.
22 I. Susser, „The Construction of Poverty and Homelessness in U.S. Cities“, u Annual Reviews of Anthropology, 25, 1996,
str. 411-35.
23 M. Castells, L. Servon, The Feminist City: A Plural Blueprint, Berkeley, University of California, Department of City
Planning, 1996, rukopis.

211
 Pokreti zelenih i dalje oblikuju gradove kako i društvo uopšte. Javljaju se
kroz razne oblike i ideologije, te treba da budemo otvoreni ka njihovim pitanjima
bez predrasuda o tome da li su agresivni ili ne, te ih sve treba posmatrati kao
simptome društva u začetku. Treba da vodimo računa i o najosnovnijem pravilu
kod studija o društvenim pokretima. Oni su ono što tvrde. Oni su svoja sopstvena
savest. Možemo proučavati njihove korene, utvrditi pravila angažmana, istražiti
razloge za pobede i poraze, povezati rezultate sa ukupnom društvenom transfor-
macijom, ali ne i interpretirati ih i objasniti im ono što stvarno znače na osnovu
onog što kažu. Jer, na kraju krajeva, društveni pokreti nisu ništa drugo nego nji-
hovi sopstveni simboli i postavljeni ciljevi koji konačno označavaju njihove sopst-
vene tvrdnje.

Na osnovu posmatranja društvenih pokreta u ranom stadijumu mrežnog

društva, sociolozi urbanizma treba da obrate pažnju na dve stvari. Prva je ono
što sam nedavno nazvao ekologizacija prostora protoka, tj. upotreba interneta
za umrežavanje društvene pokretljivosti i izazova 24 . Ovo nije samo tehnološka
upotreba jer se odnosi na organizaciju, obuhvat i proces formiranja društvenih
pokreta. Najčešće su ovi on-line društveni pokreti u vezi s lokalnim pokretima, te
se fizički spajaju u određeno vreme na određenom mestu. Dobar primer, bila je
mobilizacija za vreme sastanka Svetske trgovinske organizacije u Sijetlu u decem-
bru 1999. godine gde je postavljen novi trend zelene opozicije naspram nekon-
trolisane globalizacije, i protiv narednih sastanaka institucija globalizacije, koji je,
nedvojbeno, postavio novi trend zelene opozicije nekontrolisanoj globalizaciji, i
ponovo odredio uslove debate o ciljevima i postupcima nove ekonomije. Drugo
važno pitanje, kada je reč o društvenim pokretima, jeste istraživanje pokreta
za zaštitu okoline, kao i ekološki pogled na društvenu organizaciju budući da
su urbane sredine ključna tačka povezanosti globalnih pitanja koja postavlja
pokret zelenih i lokalnog iskustva kroz koje ljudi ispituju kvalitet svog života.
Redefinisanje gradova kao ekosistema i ispitivanje povezanosti među lokalnim i
globalnim ekosistemima postavljaju osnov za prevazilaženje lokalizma od strane
ekoloških društava i udruženja.

S druge strane, ova veza se ne može posmatrati samo kroz ekološku prizmu.
Pojam kulturne transformacije je implicitan ekološki pokret, i jasno artikulisana
duboka ekološka teorija, koju je preformulisao Fritjof Kapra 25 . Nova civilizacija,
kao i ne samo nova tehnološka paradigma zahtevaju novu kulturu. Protiv ovakve
kulture koja je još u začetku, bore se različiti interesi i kulturološki projekti.
Ključna reč za ovu borbu je borba za okolinu, dok ekološki problemi u urbanim
sredinama čine kritičku osnovu za ovu bitku.

Pored novih pitanja koja se javljaju još uvek treba da uzmemo u obzir zaos-
tala pitanja dvadesetprvog veka, kao što su urbano siromaštvo, rasna i društvena
diskriminacija, i društveno isključivanje. I zaista, skorije studije su pokazale sve
veću marginalnost i nejednakost u gradovima u mrežnom društvu 26 . I tako stara
pitanja u novom kontekstu postaju ponovo aktuelna pitanja. Tako je Ida Saser po-
kazala kako funkcioniše mrežna logika kroz raširenost AIDS-a među siromašnim
Njujorčanima, što je praćeno neimaštinom, stigmom i diskriminacijom. Erik

24 M. Castells, „Grassrooting the Space of Flows“, u J. Wheeler, Y. Aoyama, B. Warf, ur., Cities in the Telecommunications
Age: The Fracturing of Geographies, London, Routledge, 2000, str. 18-30.
25 F. Capra, The Web of Life, New York, Doubleday, 1996.
26 Human Development Report, UNDP, Technology and Human Development, New York, Oxford University Press, 2001).

212
Klinenberg 27 u svojoj društvenoj anatomiji razarajućih posledica vrelog talasa u
Čikagu 1995. godine, pokazuje kako je sudbina koja je tada zadesila mnoge koji
su umrli sami u nesreći, ukorenjena u novom obliku društvene izolacije koja je
rezultat otuđivanja ljudi iz mreža porodice, posla, informacija i socijabilnosti. Di-
jalektika među inkluzijom i ekskluzijom u mrežnom društvu iznova definiše polje
izučavanja urbanog siromaštva, te nas tera da opet uzmemo u obzir alternativne
oblike inkluzije (n primer, društvena solidarnost ili kriminalna ekonomija), kao i
nove mehanizme ekskluzije u tehnološkom aparthejdu internetske ere.

Poslednja granica nove teorije urbanizma, iako najviše kada je reč o

društvenim naukama, je izučavanje novih odnosa između vremena i prostora
u informacionom dobu. U svojoj analizi o novim odnosima prostora i vremena
predložio sam hipotezu da u mrežnom društvu prostor struktuiše vreme nasuprot
industrijskom društvu gde je vreme dominantno i gde se urbanizacija i industri-
jalizacija smatraju delom univerzalnog napretka brišući pri tome tradicije i kul-
ture koje se zasnivaju na prostoru. U našem mrežnom društvu mesto prebivanja
određuje vremenski okvir. Ako nastanjujete prostor protoka, ili živite u mestu koje
se nalazi u dominantnoj mreži, vaše će vreme biti bezvremensko kao na Volstritu
ili u Silikonskoj dolini (vreme opterećeno otkucajima časovnika). Ako se nalazite u
industrijskom gradiću Perl River Delta, hronološko vreme će vam biti nametnuto
kao u najboljim danima tejlorizma u Detroitu. A ako živite u selu Mamiraua u
Amazoniji, vašim će životom upravljati biološko vreme koje je obično kraćeg veka.
Ovom prostornom određivanju vremena ekološki pokreti suprotstavljaju pojam
sporog vremena, vremena duge sadašnjice koje prema rečima Stjuarta Brenda
[Stewarta Branda] širi prostornu dimenziju do planetarne skale kroz čitavu mrežu
složenih interakcija, pri tome uključujući naše potomke u naše sopstvene vremen-
ske okvire 28 .

I koje je sada značenje ove višedimenzionalne transformacije planiranja,

arhitekture i urbanog dizajna?

Planiranje, arhitektura i urbani dizajn u rekonstrukciji grada

Veliki urbani paradoks dvadesetprvog veka je u tome što možemo da

živimo u pretežno urbanom svetu bez gradova, odnosno bez prostorno ute-
meljenih sistema kulturološke komunikacije i razmene značenja, čak protivrečnog
učešća. Znakovi socijalne, simboličke i funkcionalne dezintegracije urbanog sveta
su sve brojniji. Kao i upozorenja koja daju razni analitičari i posmatrači iz različitih
perspektiva 29 .

Međutim, savesna ljudska delatnost proizvodi društva i gradi prostore. Ne

postoji strukturalni determinizam. I tako pored ekonomske konkurentnosti grado-
va, mobilnosti u metropolama, privatizacije prostora, nadgledanja i bezbednosti,

27 E. Klinenberg, The Social Anatomy of a Natural Disaster: The Chicago Heat Wave of 1995, doktorska disertacija, 2000,
University of California, Berkeley, Dept. of Sociology, rukopis.
28 S. Brand, The Clock of the Long Now, New York, Basic Books, 1999.
29 G. Kuntsler, The Geography of Nowhere, New York, Simon and Schuster, 1993; E. Ascher, La Metapolis, ou l’Avenir de la
Ville, Paris, Odile Jacob, 1995; M. Davis, City Of Quartz, New York: Vintage, 1992; M. Sorkin, Variations on a Theme
Park: The New American City and the End of Public Space, New York, Hill and Wang, 1997; J. Russell, „Privatized
Lives“, op. cit.

213
sve je veće vrednovanje urbanizma, uličnog života, kulture življenja i značajnih
prostornih formi u metropolama širom planete. Proces rekonstrukcije gradova je
u toku, a naglasak najnaprednijih urbanih projekata je na komunikaciji i njenom
višedimenzionalnom značenju: vraćanje funkcionalne komunikacije planiranjem
u metropolama, davanje prostornog značenja novim simboličkim čvorovima koje
prave inovativni arhitektonski projekti, te ponovno uspostavljanje gradova kroz
urbanu formu putem prezervacije, restauracije i konstrukcije javnog prostora kao
epitoma urbanog života.

Međutim, odlučujući faktor u očuvanju gradova kao kulturoloških formi u

novom prostornom kontekstu biće integracija planiranja, arhitekture i urbanog
dizajna. Ovu integraciju mogu sprovesti samo urbane smernice pod uticajem
urbane politike. Na kraju krajeva, upravljanje metropolitanskim područjima je
politički proces koji čine interesi, vrednosti, sukobi, debate i opcije koje obrazuju
interakciju između prostora i društva. Gradove čine građani, dok njima upravlja
vlast koju su sami izabrali. Tehnologija i ekonomija će određivati način života tek
kada nestane demokratija. Kada tržište prevlada kulturu i kada birokratija počne
da ignoriše građane, prostorno širenje gradova će nadvladati grad kao sistem
življenja kroz višedimenzionalnu komunikaciju.

Planiranje

Kod planiranja u metropolitanskim regijama informacionog doba, od

ključnog je značaja intra-metropolitanska i inter-metropolitanska povezanost.
Planiranje treba da uzme u obzir mogućnost nekog regiona da funkcioniše unutar
prostora protoka. Napredak regije i njenih stanovnika zavisi od njihove sposob-
nosti da se nadmeću i sarađuju u globalnoj mreži proizvodnje/prilagođavanja
znanja, bogatstva i moći. Istovremeno planiranje mora da obezbedi povezanost
metropolitanskih čvorova s prostorom mesta. Drugim rečima, u svetu prostornih
mreža dobra povezanost među različitim mrežama je suština kako bi se povezalo
globalno i lokalno bez međusobnog suprotstavljanja.

Ovo znači da planiranje treba da funkcioniše na metropolitanskoj skali, te

da se pobrine za učinkovit prevoz, i višečvornost, boreći se protiv prostorne seg-
regacije, kroz zone domaćinstava koja su lako dostupna, i segregacije u školama.
Etnička i socijalna raznolikost su osobine metropola i treba da budu zaštićene.
Planiranjem treba da se traga za integracijom otvorenog prostora i prirodno
oivičenih područja unutar gradske regije, te treba da se prevaziđe tradicionalna
shema zelenog pojasa. Nove metropole podrazumevaju ogromne prostore, pri
čemu treba očuvati obradivu zemlju i netaknutu prirodu koje su ključ za sklad
metropolitanske teritorije. Novu metropolu karakteriše multifunkcionalnost što
prevazilazi funkcionalne specjalizacije i segregacije modernog urbanizma. Novo
planiranje podrazumeva istovremeno centriranje i decentriranje stanovništva i
aktivnosti, što vodi ka stvaranju više podcentara u regiji.

Socijalna i funkcionalna raznovrsnost metropole zahteva multimodalni

pristup prevozu tako što će se mešati sistem autoputeva sa javnim prevozom
(železnice, metroi, autobusi, taksiji) i lokalnim transportom (bicikli, pešačke staze,
specijalizovane za usluge kratkolinijskog autobusa). Štaviše, u postpatrijarhalnom
svetu, dečja skrb postaje vitalna gradska služba te je treba uvrstiti u sheme met-

214
ropolitanskog planiranja. Isto kao što neki gradovi trebaju dodatni transport ili
domaćinstva uz svakog novog zaposlenika, tako i dečju skrb treba uključiti u ova-
kav sistem planiranja.

Sve u svemu, većina današnjeg planiranja u gradovima se kreće ka adaptaciji

prostora mesta svake metropole prostoru protoka, koji uslovljavaju ekonomsku
konkurentnost regije. Izazov je koristiti planiranje da se prostor mesta pretvori u
prostor za život, te da se nađe ravnoteža između ekonomije regije i kvaliteta života
stanovnika.

Arhitektura

U krizi komunikacije, osnovni zadatak je vratiti simbolično značenje u metro-

pollitanskom svetu. Ovu ulogu je arhitektura tradicionalno preuzela na sebe i
značajnija je nego ikada. Svaka arhitektura treba da pritekne u pomoć kako bi
se metropolitanskoj regiji vratili simboli označavanjem mesta u prostoru protoka.
Poslednjih godina smo posmatrali kako arhitektura gubi značenje, što je u ne-
kim slučajevima imalo direktan uticaj na revitalizaciju gradova i regija, ne samo
kulturološki već i ekonomski. Naravno, arhitektura ne može sama da menja funkciju
ili značenje čitave metropolitanske regije. Simboličko značenje treba da se nametne
u čitavom gradu što je, kako ću kasnije i reći, ključna uloga urbanog dizajna. Ali i
dalje nam trebaju oblici sa značenjem, koji su rezultat arhitektonskog delovanja,
koji bi uzburkali kulturološke rasprave koje neki prostor čine živom formom. Naj-
noviji trendovi u arhitekuri ukazuju na prelaz sa promena u prostoru mesta na
promene u prostoru protoka; prelazi se dominantan prostor informacionog doba
tako što se menja prostor muzeja, skupština i saobraćajnih čvorova. Ovo su mesta
od kulturnog značaja i njihova komunikativna funkcija prelazi u oblik kulturnog
izražaja i značenjske razmene kroz arhitekturu.

Najbolji primer je Frank Gerijev Gugenhajmov muzej u Bilbau, koji simbolizu-

je volju grada usred ekonomske krize i političkih sukoba. Kalatravini mostovi (Sevil-
ja, Bilbao), telekomunikacioni tornjevi (Barselona), aerodromi (Bilbao) ili skupština
(Valensija) kroz skulpturalni inžinjering označavaju prostor protoka. Bofiljov aero-
drom u Barseloni, Moneova AVE željeznička stanica u Madridu, te Kursalova zgrada
opštine u San Sebastijanu, Mejerov muzej moderne umetnosti u Barseloni, i Ko-
lasova Lille Grand Palais, primeri su novih katedrala informacionog doba, gde se
hodočasnici okupljaju da nađu značenje i smisao svojih lutanja. Kritičari ukazuju na
gubitak veze između mnogih ovih simboličnih građevina i grada. Nedostatak inte-
gracije ove arhitekture prostora protoka u javni prostor je jednako bitan, da bi se
rame uz rame stavili simbolična interpunkcija i prostorna beznačajnost. Zbog toga
je važno povezati arhitekturu sa urbanim dizajnom i planiranjem. Ipak, arhitekton-
sko stvaranje ima sopstveni jezik, sopstveni projekat koji se ne može redukovati na
formu ili funkciju. Prostorno značenje je i dalje kulturološki uslovljeno. Ali konačno
značenje će zavisiti od interakcije sa gradom koji je organizovan oko sopstvenog
javnog prostora.

215
 Urbani dizajn

Najveći izazov za urbanizam u informacionom dobu je restauracija kulture

gradova. To pre svega zahteva društveno-prostorni pristup urbanim formama,
odnosno urbani dizajn. Međutim, takav urbani dizajn treba da poveže lokalni
život, pojedince, zajednice i instrumentalne globalne tokove kroz podelu javnog
prostora. Javni prostor je ključna stvar koja povezuje iskustva nasuprot privatnih
šoping centara koji se smatraju društvenim prostorom.

Hordi Borha 30 je u jednoj svojoj izvanrednoj knjizi, uz pomoć studija slučaja u

nekoliko zemalja, pokazao koliko je bitna uloga javnog prostora u gradu. I upravo
je javni prostor ono što gradu daje kulturu, društvenost, sistem komunikacije,
i seme demokratije voljom i praksom građana. Nasuprot tome je urbana kriza
koju karakterišu disolucija, fragmentacija i privatizacija gradova. Borha je kroz
poređenje dokumentovao projekte (re)konstrukcije gradova i njihove kulture na
osnovu rekonstrukcije javnog prostora: sinteza između prostora i protoka se od-
vija na javnom prostoru, koje je mesto društvene kohezije i razmene 31 .

Ovo je duga tradicija u urbanom dizajnu koja je povezana sa stavovima Kevina

Linča, a koju danas najbolje predstavlja Alan Džejkobs. Džejkobsov rad na uli-
cama i bulevarima, zajedno sa Elizabet Mekdonald, integriše javni transport i
društveno značenje grada, te dokazuje da postoji alternativa rubovima grada i
pored odbrambenih bitaka života u predgrađu 32 . Uspeh modela urbanog dizajna
Barselone zasniva se na planiranju javnih trgova, pa čak i manjih trgova u starom
delu grada, koji povezuju društveni život, značenjske arhitektonske forme (ne
uvek po najboljem ukusu, ali nije ni važno) i odredbe javnog prostora za upotrebu
građana. To ne podrazumeva samo otvoren prostor, već i označen otvoren pros-
tor i ulični život pun aktivnosti (slobodni trgovci, ulični muzičari i slično).

Ponovno osvajanje javnog prostora zahvata čitavu metropolitansku regiju s

akcentom na radničku periferiju kojoj je društveno-prostorna rekonstrukcija
najpotrebnija. Ponekad je javni prostor trg, park ili bulevar, ponekad nekoliko
metara kvadratnih oko fontane, ispred biblioteke ili muzeja, ili ispred kafea na
pločniku. Ono što je u svim ovim slučajevima bitno je spontanost upotrebe, gus-
tina interakcije, sloboda izraza, multifunkcionalnost prostora i multikulturalnost
uličnog života. Ovo nije nostalgična reprodukcija srednjevekovnog grada; zapra-
vo, stari, obnovljeni i novi primeri javnog prostora viđaju se širom planete, kao
što je Borha ilustrovao u svojoj knjizi. Istorijska nedoslednost je disolucija javnog
prostora pod pritiskom privatizacije grada i pojave prostora protoka. Stoga nije
reč o prošlosti nasuprot budućnosti, već o dve forme međusobno suprotstav-
ljene u bici za osvajanje metropola. U etimološkom smislu i bitka i njen ishod su
politički obojeni: to je borba polisa kako bi se od grada stvorilo mesto koje ima
određeno značenje.

30 J. Borja, M. Zaida, L’Espai Public: Ciutat i Ciutadania, Barcelona, Diputacio de Barcelona, 2001.
31 Ibid. str. 35.
32 A. Jacobs, Great Streets, Cambridge, MIT Press, 1993.

216
 Gradske vlasti u informacionom dobu

Dinamička artikulacija između metropolitanskog planiranja, arhitekture

i urbanog dizajna je u domenu urbane politike. Ona počinje sa strateškom vizi-
jom poželjnih promena u metropoli, kroz globalni prostor protoka i lokalni pros-
tor mesta. Kako bi bila neka smernica, ova vizija treba da proizađe iz dinamičkog
kompromisa između kontradiktornih vrednosti i interesa raznih urbanih aktera.
Učinkovita urbana politika je uvek sinteza interesa aktera i njihovih projekata. Ipak,
ova sinteza mora da ima tehničku koherentnost i formalni izraz kako bi se gradovi
menjali, a da ne podređuju lokalnu zajednicu imperativima ekonomije i tehnologije.

Za stalno prilagođavanje strukturalnih faktora i društvenih sukoba odgov-

orne su gradske vlasti. Zbog toga dobro planiranje ili inovativna arhitektura ne
mogu mnogo da urade da se sačuva kultura grada, ukoliko ne postoji učinkovita
gradska vlast koja deluje na osnovu učešća građana i lokalne demokratije. Da li
tražimo previše? Zapravo, mnogobrojni su primeri dobre gradske vlasti širom sve-
ta, koje čine gradove poželjnima za život, uz pomoć tržišta, kroteći interesne grupe
u korist građana. Portland, Toronto, Barselona, Birmingem, Bolonja, Tampera, Ku-
ritiba su neki od gradova u kojima inovativna urbana politika uspeva da obuzda
trenutne transformacije 33 . Međutim, inovativna urbana politika nije rezultat velikih
urbanista (mada je njihov doprinos neosporiv) već hrabrih urbanih političara koji su
u stanju da angažuju građane oko pitanja njihovog sopstvenog okruženja.

Zaključak

Nova kultura gradova nije kultura kraja istorije. Vraćanje komunikacije može
da otvori put ka vraćanju značajnih sukoba. Trenutno se društvena nepravda i lična
izolacija udružuju kako bi se proizvelo otuđeno nasilje. Tako da nova kultura ur-
bane integracije nije i kultura asimilacije u vrednosti jedne dominantne kulture, već
je to kultura komunikacije između različitih lokalnih zajednica povezanih/razdvo-
jenih u globalnim tokovima bogatstva, moći i informacija.

Arhitektura i urbani dizajn su izvori prostorno-kulturološkog značenja u

urbanom svetu kojem je potreban komunikacijski protokol i artefakti podele i
razmene. Za svaku je pohvalu to što arhitekte i urbani dizajneri pronalaze inspirac-
iju u društvenoj teoriji pokazujući se kao zabrinuti pripadnici sopstvenog društva
i zajednice. Ali prije svega, njihov je posao da daju značenje kroz kulturno obra-
zovanje prostornih formi. U informacionom dobu, njihova tradicionalna uloga u
društvu je kritičnija nego ikada jer je ovo doba sve većeg jaza podeljenih mreža
instrumentalnosti i razdvojenih mesta sa samo jednim značenjem. Arhitektura i
dizajn mogu da povežu tehnologiju i kulturu stvaranjem zajedničkog simboličkog
značenja i rekonstrukcijom javnog prostora u novom metropolitanskom kontekstu.
Ali to će moći da urade samo uz pomoć inovativne urbane politike koju podržavaju
demokratske urbane politike.

Prevod: Ivan Živanović

Korektura: Milica Malešević, Tanja Trkulja

33 J. Borja, M. Castells, Local and Global: The Management of Cities in the Information Age, op. cit.; J. Verwijnen, P.
Lehtovuori ur., Creative Cities, Helsinki, University of Art and Design; A. Scott ur., Global City-Regions: Trends,
Theory, Policy, op. cit.

217
 BIL HILIJER [Bill Hillier]

Nova nauka prostora i umetnost mesta:

U susret prostorno-vođenoj paradigmi istraživanja i

projektovanja grada *

Grad kao objekat

Čini se da, prostodušno gledajući, grad predstavlja neku vrstu objekta:

mrežu linearnih prostora koja povezuje ogromnu, gustu zbirku građevina. Tu
dvostruku formu vidimo kada gledamo u grad, nju koristimo kada se u njemu za-
teknemo, upravo to doživljavamo kada se u njemu krećemo, to crtamo i menjamo
kada ga predstavljamo i projektujemo. U svim ovim značenjima, grad kao objekat
izgleda da zapravo i jeste grad. Kao takav on privlači pažnju onih koji ga koriste
u istoj meri u kojoj zanima i one koji ga projektuju i planiraju naše intervencije u
njegovoj formi i funkciji [Figura 1].

Čudno je onda pomisliti da je tek u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, grad

kao objekat, postao predmetom ozbiljnih razmatranja i istraživanjima koja bi
trebalo da slede planiranje i projektovanje. Raniji komentatori su beležili ili
zastupali geometrijske karakteristike grada, primećivali su njihovo odsust vo,
dok su neki – pr venst veno Site 1 [Sitte] – uočavali lokalna svojst va u odnosu na
izgrađeni prostor, kao osnovni materijal iz koga je grad kao objekat sazdan. Ali
forma objek ta kao celine, izmakla je analitičkom komentaru.

U dvadesetom veku koji je bio skloniji racionalizacijama, intelektualna moda

nas je udaljila od grada kao objekta, baveći se studijom grada kao nekom vrstom
apstrakcije. Pojavile su se razne analogije: grad kao mašina, kao organizam, ili
kao tekst, udaljivši grad kao objekat od promišljanja, jer, u stvari, grad ni ne
predstavlja bilo koju od pomenutih stvari. Isto tako smo bili svedoci dominacije
društvenih nauka koje, ukazujući na socijalne, ekonomske i psihološke procese
u gradu – čija kompleksnost prevazilazi čak i ono što je prostorni i fizički grad –
nalažu postojanje paradigmi proučavanja u kojima se grad kao objekat posmatra
kao prostorni i fizički rezultat ovakvih procesa. To, naravno, nije tačno; grad kao
objekat se ne pojavljuje neposredno iz socijalnih i ekonomskih procesa, već iz
čina izgradnje u svetlu ovih procesa. Dakle, društvene nauke posmatraju grad
kao objekat, kao jedan epifenomen [kao usputna pojava], kao proizvod procesa
koji stvaraju grad, ali ne obavezno i njegovu manifestaciju. U društveno-naučnim
paradigmama grada, koje su preovladavale u drugoj polovini dvadesetog veka,
grad kao objekat skoro da potpuno nestaje.

* Bill Hillier, „The new science of space and the art of space: Towards a space-led paradigm for researching and Designing
the city“,u Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas, ur., Rizzoli, Milan, 2008, str. 292-295.
1 C. Sitte, Der Stadtebau nach seinen kunstlerischen Grundsetzen [1889], City Planning According to Artistic Principles,
New York, Random House, 1965.

218
 Figura 1 Panorama zapadnog Londona

Cilj pokreta prostorna sintaksa, koji nastaje u poslednjoj četvrtini dvadese-

tog veka, bio je obuhvatanju studije grada kao objekta u istoj meri kao i studija
socijalnih, ekonomskih i kulturnih procesa, kako bi se pokazalo da su ovi pro-
cesi na arhitektotnski način prostorni, i kako bi se omogućio spoj urbanog diza-
jna sa urbanim pormišljanjima i istraživanjem 2 . Prostorna sintaksa grad prihva-
ta prostodušno, onako kakav on izgleda i jeste: kao mrežu prostora stvorenu
uzastopnim činovima izgradnje. Sintaksički prostorno-vođen pristup gradu, kroz
nastojanja velike i sve obimnije istraživačke zajednice, često prosto smišljen kao
metod urbane analize, postaje nova vrsta teorije grada koja pokazuje da su for-
malni i funkcionalni procesi grada jedinstveni i da ih je nemoguće obrađivati
putem analogije s drugim vrstama sistema.

Temeljno urbani odnos

Zašto bi onda mreža prostora trebala da nas zaokuplja do te mere da nam

je stalo da joj obezbedimo središnje mesto u teoriji? Sintaksičke studije grada kao
mreže prostora su poslednjih godina obelodanile fundamentalnu vezu između
forme grada i njegovog funkcionisanja, jer upravo ta veza utiče na celokupni
pristup gradu: konfiguracija prostorne mreže, sama po sebi, predstavlja primarnog
tvorca obrasca kretanja. Ne radi se o prostom tehničkom zaključku. Pri oblikovan-
ju pokreta, prostor takođe oblikuje čovekovo sa-prisustvo – i naravno sa-odsustvo
– što izgleda da predstavlja ključ našeg osećaja da su dobri gradovi socijalni i
ljudski, kao i da su fizički, opipljivi. Ovaj učinak ne nastaje na osnovu osobenosti
pojedinačnog prostora ili lokalnih povezanosti, već na osnovu celokupne kon-

2 B. Hillier, J. Hanson, The Social Logic of Space, New York, Cambridge University Press, 1984.

219
figuracije mreže jedne ne-lokalne lestvice. Sve to dovodi do predimenzionirane
arhitekture urbane prostorne mreže, koju su decenijama zanemarivali istraživači
tako i praktičari, iako je ta mreža daleko važnija za život grada i za njegov op-
stanak, nego što smo mislili.

Ideja, naravno, nije potpuno nova. Većina projektanata veruje da se pro-

storom može upravljati kako bismo stvorili potrebne ljudske obrasce, iako se
sukobljavaju različita gledišta kako i da li je to moguće uraditi. Nova je svaka-
ko ideja da se radi o naučnom predlogu. Ona, na primer, nije zastupljenjana u
većinom inžinjerski zasnovanim modelima kretanja, u kojima se kretanje posma-
tra kao stvar privlačenja: lokacije privlače kretanje u skladu s „masom“ njihove
privlačnosti, poput trgovačkih prostora, a prostorna mreža predstavlja sredstvo
da se do njih dođe. Model funkcioniše u analogiji s Njutnovim fizičkim sistemom,
odakle zapravo i potiče osnovna ideje privlačnosti. Kao i kod nebeskih tela, veća
masa prostora delovaće većom privlačnom silom sa smanjenjem udaljenosti, kao
što će biti obrnuto srazmerna s povećanjem udaljenosti. Takvi modeli naravno
mogu funkcionisati, ali nikada ne mogu postati istinski teorijski, jer privlačnost
nije primarna. Prostorna mreža, obrazujući pokret, takođe stvara mreže atrakcije,
budući da privlačne aktivnosti, kakva je maloprodaja, prate obrasce kretanja koje
je mreža već stvorila. Dakle, ako želimo teorijsko razumevanje grada, ne treba
da započnemo s distribucijom atrakcija, jer su one dobrim delom nezaobilazan
proizvod mreže. Prelazak na mrežno posmatranje grada, koju nalaže prostorna
sintaksa, isto tako predstavlja promenu paradigme. Fenomen grada prelazi u
drugačiji poredak.

Tek kada shvatimo vezu između mrežne konfiguracije i kretanja, možemo

videti na koji način su gradovi nastali takvi kakvi jesu, i kako funkcionišu. Možemo,
na primer, razumeti zašto i kako gradovi, onda kada im se to dozvoli, nastoje da
se samoorganizuju u policentrične oblike, time stvarajući mrežu na svim nivoima
povezanih centara i pod-centara – od nekoliko prodavnica i kafića do celih pod-
gradova – dok se u pozadini nalazi rezidencijalni prostor. Takva je priroda or-
ganskog grada koji evolvira desetinama ili stotinama godina u formu homogene
mreže uposlenih i tihih mestâ, u kome sve izgleda kao da je na pravom mestu. Da-
kle, ovde se radi o teoriji samorazvijajućeg grada. Njegov ključni element počiva
tome da je proces na osnovu kojeg se grad formira zasnovan na odnosu između
razmera: koliko će se lokalna mesta razviti u grad zavisi podjednako od toga koliko
i kojoj meri su ugrađeni u širi kontekst, koliko i od njihovih intrinsičnih svojstava.

Arhitektura mreže-oblika kretanja

Pošto je argument zasnovan na vezi između prostorne konfiguracije i kre-

tanja, čitalac bi apriori trebalo da prihvati da je to tako. Najpre ćemo pokazati da
se radi o zdravorazumskom rasuđivanju. Posmatrajmo naprosto mrežu na slici 2a,
na kojoj je glavna ulica, poprečne, sporedne i paralelne ulice. Zamislite da se duž
svih ulica nižu kuće i da se ljudi kreću između kuća najkraćim putanjama. Nekoliko
stvari je intuitivno jasno: više ljudi će proći glavnom ulicom nego ostalim ulicama,
više ljudi će proći kroz centralni deo glavne ulice nego kroz njene periferne delove.
U glavnu ulicu je lakše doći nego u ostale ulice jer je pristupačnija. U poprečnim
ulicama će, takođe, biti prilično kretanja, ali ne u tolikoj meri kao i u glavnoj ulici.
Teško je biti siguran. Jasno je da mi intuitivno očekujemo da pozicija svake ulice u
celokupnoj mreži utiče na obrasce mreže kretanja i tokova koji jednako usmereni
ka-, kao i kroz- prostor. Ne radi se o psihologiji, već je povezano s načinom na koji
je mreža sastavljena.

220
Fig. 2a Horizontalni radijus glavne Fig. 2b Radijus: obrazac “integra- Fig. 2c obrazac “izbora
ulice kao i onih poprečnih. tivnih vrednosti”.

Ka- i kroz- kretanja predstavljaju dve komponenete ljudskog kretanja. Pri-

likom svakog putovanja, mi određujemo odredište ka- kojem se krećemo i seriju
prostora kroz- koji na tom putu prolazimo. Naravno, i jedno i drugo je podjednako
važno u funkcionisanju grada. Na primer, kako vreme prolazi, mi češće idemo na
bliža nego na udaljenija odredišta. Dakle, ako je neko odredište u nekom smislu
„bliže“ preostalim lokacijama u određenom radijusu, kao na slici 2a, to znači da u
ovoj lokaciji postoji potencijal odredišta i da ona nije izabrana samo zato što je
pristupačna. Ako, na primer, želimo otvoriti prodavnicu, izgledalo bi logičnije da
je otvorimo u glavnoj, a ne u sporednoj ulici. Slično tome, ako se putevi između
glavnih odredišta ukrštaju na nekom prostoru više nego na drugom, kao što je tu
jasan slučaj, jednako će biti razumno ostovriti prodavnicu na ovom mestu, iako
ne mora uvek biti intuitivno jasno o kom se prostoru radi. Upravo je to suština
objektivne karakteristike prostornog razmeštanja.

Dakle, ako bismo mogli izmeriti ove karakteristike, saznali bismo nešto
veoma korisno o mrežama: potencijal ka- i kroz- kretanja, predstavlja potenci-
jale svakog prostora. Naime, u bilo kojoj mreži koja može biti predstavljena kao
grafikon elemenata i veza, lako je izračunati blizinu između dva elementa, što
predstavlja potencijal ka- kretanja, i stepen prisupačnosti svakog elementa koji
se nalazi na putu između elemenata, što predstavlja potencijal kroz- kretanja. U
sintaksi je blizina sa ostalim elemenata integraciona vrednost, i obojena je tako
da tamnija boja predstavlja visoku, dok svetlija predstavlja nisku integraciju, kao
na slici 2b, što nam omogućava da razlikujemo potencijale za svaku ulicu, kao
neke vrste obrasca celine. Udaljenost između elemenata, sklonost prostora da se
pojavljuje na putu između parova elemenata, nazivamo izbornom vrednošću, što
označava verovatnoću jednog prostora da na putu bude izabran. Obojićemo ih
na isti način kao i predhodne, najtamniji će predstavljati visoku vrednost a svetliji
nisku verovatnoću, kao u Figuri 2c, i time možemo prepoznati obrazac na delu.
Saobraćajni inžinjeri poznaju ova merenja ali ih, prema mojim saznanjima, nikada
ne primenjuju na ulične mreže posmatrane kao samostalne geometrijske konfigu-
racije – ne vide ih na arhitektonski način.

Postoji, međutim, prećutna pretpostavka u svemu o čemu govorimo: kako

ljudi uopšte i izračunavaju udaljenost. U Figuri 2c smo pretpostavili da je zapravo
važnan najmanji broj linija koje moramo iskoristiti kako bismo od jedne linije
došli do druge. Tu udaljenost nazivamo udaljenošću s najmanje skretanja. Prošle
su dve decenije od kad je prostorna sintaksa prva pokazala da jednostavnim
predstavljanjem urbane mreže, kao mreže najkraćih i najdužih linija – kao na slici

221
n° 2 – izračunavanjem integracione i izborne vrednosti svake linije na osnovu naj-
manjeg broja skretanja, postoji 60-80% poklapanja između prostorne vrednosti
i posmatranog toka pokreta. Takve mape s „najmanjim brojem linija“ osnova su
za veliki broj studija urbanog prostora, i primenjene su u velikom broju stvarnih
projekata 3 .

Ali šta ako je i ugao skretanja takođe važan? Šta se dešava sa prostom
metričkom udaljenošću? Ljudi zasigurno pokušavaju da je umanjuju skraćujući
prostorne odluke (što je suprotno vremenskim odlukama) o ukupnoj putanji put-
ovanja? Zapravo, činjenice ukazuju da i ako ljudi dobro prosuđuju o najkraćim lin-
earnim udaljenostima – na primer, možemo baciti bombu tako da njena parabola
vodi direktno na cilj – u složenijem ne-linearnom prostoru, naše razumevanje
udaljenosti biva kompromisno zamenjeno činiocima kao što su broj uglova skre-
tanja i ugao skretanja 4 . Da bi se ovaj problem rešio, u velikoj meri smo preradili
tehniku prostorne sintakse. Počevši od mape s najmanje linija, podelili smo svaku
liniju na njene segmente (između raskrsnica) i predstavili segmente kao delove
čvorišta grafikona s raskrsnicama kao vezama. Zatim smo za iste odredili inte-
gracione i izborne mere koristeći se različitim definicijama udaljenosti: najkraći
put (metričkom), najmanji ugao skretanja (geometrijskom), najmanje skretanja
(topološkom), kao i težinom odnosa između svakog segmenta, primenili smo ih
na različite radijuse svakog segmenta, takođe, smo definisali radijuse za svaki
najkraći put, za najmanje uglove skretanja i njihov najmanji broj skretanja. Bila bi
to matrica konfiguracionih mera, pomoću koje možemo videti i istražiti na koji se
način ljudi u urbanim mrežama zapravo kreću 5 .

Ona funkcioniše veoma jednostavno. Ovom tehnikom se mogu napraviti

različite analize iste urbane mreže, i uporediti analize koje se najviše slažu s pos-
matranim modelom kretanja [Figura 3]. U poslednjim studijama četiri različita
urbana prostora Londona, odgovor je bio nedvosmislen: analiza najmanjeg ugla

Fig. 3 Sintaksička analiza segmenata ulice

3 www.spacesyntax.com.
4 B. Hillier, S. Iida, „Network and Psychological Effects in Urban Movement“, u A. Cohn, M. Mark ur., Proceedings of Spatial
Information Theory: International Conference, Ellicottsville, COSIT, 2005.
5 Ibid.

222
 Fig. 4 Gradski plan grada na jugu Francuske i njegova integrativna mapa.

skretanja najbolje predviđa kretanja, odmah posle nje je analiza najmanjeg broja
skretanja, dok je metrička analiza najkraćeg puta daleko na trećem mestu. Jedi-
no prihvatljivo tumačenje ovog rezultata je da se ljudi ne kreću prema mental-
nom modelu metričke udaljenosti, već prema geometrijskom i ugaonom modelu
načina koji podešava međusobni sklad mreža. Kao što su kognitivni naučnici već
odavno pretpostavili, iako nisu mogli da dokažu, krećemo se na osnovu jednog
arhitektonskog modela u našim glavama, ne obazirući se na metričke udaljenosti.
Tako šta u velikoj meri utiče na na to kako projektujemo gradove.

Oblik grada

Ako oblik prostora u gradu oblikuje kretanje, kako onda taj oblik izgleda i
kako kao takav nastaje? Prvo možemo iskoristiti analizu da bismo pokazali kako
neki gradovi dobijaju određene odlike predimenzionisanih vrsta struktura. Na
primer, ako uzmemo mali grad u Francuskoj [Figura 4], gde je ulična struktura
predstavljana kao jednostavna linijska mapa, i analiziramo njegove integracione
modele (u ovom slučaju koristeći se bilo analizom najmanjeg broja skretanja ili
segmentom najmanjeg ugla skretanja), i ako na uobičajen način obojimo najtam-
nije do najsvetlijih delova, uvidećemo da tamne linije – glavni „integratori“ u sin-
taksi – formiraju iznenađujući model: nešto poput deformisanog točka. Tu postoji
čvor, ili raskrsnica, integrisanih linija unutar- ili u blizini- centra, radi se o integri-
sanim „kočnicama“ koje vežu centar s periferijom, a negde pronalazimo obode ili
vanjske linije. Točak formira dominantan oblik javnog prostora, na kojem se nalazi
većina prodavnica, dok su svetlije oblasti u međuprostoru pretežno stambene.
Dakle, to znači da struktura nije potpuno formalna stvar. Ona ima veze sa svim
stvarima koje se dešavaju na socijalnom i ekonomskom planu grada.

Iako nije univerzalan, deformisani obrazac točka često se susreće u širokoj

skali strukture grada. Figura 5. pokazuje centralne oblasti Atlante. Upadljivija je
figura n° 6. koja u složenijoj formi prikazuje daleko veći sistem Tokija, s mno-
gobrojnim ivicama u metroplitskoj oblasti. Pronalazimo isti naglašeni obrazac
u Veneciji, čak i bez kanala, dok ga u Londonu pronalazimo na dva nivoa: jedan
predstavlja metropolsku oblast kao celinu, kao u figuri n° 7, ali i na nivou lokalnih
oblasti. Upravo zato ljudi i posmatraju London kao skupinu urbanih naselja. Ta
„naselja“ su čvorovi lokalnog deformisanog točka čija osovina predstavlja jaku vezu sa
centralnom mrežom, time omogućavajući snažan spoj centra i periferija koji široki spe-
ktar deformisanog točka nudi celom gradu.

223
 Fig. 5 Plan ulica centra Atlante
Zašto deformisani točak?
Odgovor je jednostavan. To je
način prevazilaženja prirodnog
nastojanja centara da se razdvoje,
dok se grad širi i povlači nove cen-
tre na periferiju, dozvoljavajući tur-
istima prilaz centru, a stanovnici-
ma prilaz periferiji. Takva duboka
struktura grada predstavlja pros-
torni fenomen koji oblikuje grad
kao socijalnu stvar.

Integracioni obrasci koje, da

podsetimo, pronalazimo prilikom
izračunavanja dostupnosti uličnih
segmenata kao odredišta, mogu
se posmatrati kao označeno kre-
tanje ka- u strukturi grada. Ako
posmatramo obrasce formirane
merenjem izbora, mi naravno pos-
matramo oblike ka- i kroz- kretan-
ja, i pronalazimo da su isti, iako se
često preklapaju s deformisanim
točkom ipak su različiti i uvek
imaju formu mreže. Figura 8.
na levoj strani prikazuje izborni
model struktutre metropolsk-
og Tokija, dok desna prikazuje
isti model Londona. Ova dva
merenja mogu biti iskorištena
odvojeno ili kombinovano ne bi
se ispitala struktura različitih gradova. Još važnije, ona mogu biti primenjena na
različitom nivou, u skladu s radijusom na kojem se merenje primenjuje. Na primer,
Peponis preporučuje 6 da, na nivou celog grada, merenje izborom često određuje
prirodne granice oblasti, ali i da ograničavanjem radijusa njegove primene, me-

Fig. 6 Tokijo Fig. 7 London s predgrađem

6 J. Peponis, Y. Zimring, K. Choi, „Finding the building in wayfinding“, Enviromment and Behavior, 22, n° 5, 1990, str.
555-90.

224
 Fig. 8 Izbor, ili pokretne strukture Tokija i Londona

Fig. 9 Analiza izbora delova severozapadnog Londona (levo) putovanja bilo koje dužine, i (desno)
putovanja do 1,25 km.

renje objavljuje mnogo detaljnije nivoe strukture, odražavajući činjenicu da će

kraća putovanja biti u prednosti u odnosu na lokalne prostore. Figura 9. prikazuje
deo severnozapadnog Londona, analizirana najpre (levo) u odnosu na putovanja
bilo koje dužine (recimo duža putovanja u sve delove), i (desno), putovanja do 1,25
km. Leva slika naglašava osnovne prostore nekoliko „urbanih naselja“.

Dvostruki grad

Slagalica je sklopljenja. Gradovi su geometrijski veoma različiti – u arapskom

svetu, na primer, imaju malo zajedničkih elemenata s gradovima Severne Amerike
– kako je onda moguće sklopiti široku skalu sličnih obrazaca? Da li i uprkos svojih
raznolikosti, gradovi imaju izvesne sličnosti u načinu na koji se generišu? Naše
studije su pokazale da gradovi nastaju u dvostrukom procesu i da svaka strana ove
dvostrukosti na različite načine koristi vezu između prostora i kretanja. Na jednoj
strani teče proces javnog prostora, koji ima za cilj spajanje ljudi, zbog čega i orga-
nizuje prostor tako što uvećava domet, uvećavajući tako kretanje i sa-postojanje.
Sam proces je u velikoj meri vođen mikoroekonomskim činiocima, i nastoji da os-
tane nepromenjen u različitim kulturama, jer trgovina i razmena uvek funkcionišu
na isti način. Proces javnog prostora doprinosi porastu globalne strukture grada,
koja obično predstavlja neku vrstu deformisanog točka.

225
 S druge strane, postoji proces rezidencijalnog prostora, koji koristi pros-
tor kako bi obuzdao i strukturisao kretanje u predstavi neke vrste rezidencijalne
kulture, možda i struktuira vezu između građana i stranaca, muškaraca i žena,
bliskog i daljeg srodstva, i tako dalje. Lokalni prostor i njegova okolina često su
obogaćeni izrazima kulture u prostoru, naravno, razlikuju se od oblasti do oblasti
ili čak i unutar pojedinih regiona. Upravo to i jeste razlog zašto pronalazimo tako
velike razlike u tkivu osnove prostora grada – u geometriji, povezanosti, otovore-
nosti ili „blizini“ – nasuprot nastojanja globalnih struktura ka univerzalnosti.

Možemo ilustrovati ove dvostruke procese neverovatno jasno u gradu s više

nego jednom kulturom (sada, nažalost podeljenom): radi se o Nikoziji, na Kipru.
Stara Nikozija, unutar zidina, predstavljenja je na figuri n° 10, gore levo je tur-
ska čet vr t, dole levo je grčka čet vr t. Njihova linearna geometrija je različita. U
turskoj čet vr t su linije kraće, ulazni uglovi su različiti, daleko je manje linijskog
ukrštanja i povećna je tendencija st varanja linija koje formiraju udaljene lo-
kalne grupe. Integraciona analiza [levo] pot vrđuje razliku. Sintaksički posma-
trano, turska oblast je daleko manje integrisana nego grčka. Možemo takođe
pokazati da je ona manje inteligibilna i da je manja sinergija7 između srazmera,
kao i između lokalnog i globalnog aspek ta prostora. Ipak, uprokos ovoj jakoj
kulturnoj razlici u tkivu prostora, mi ipak vidimo Nikoziju kao celinu, kao jasnu
struk turu deformisanog točka. Deformisani točak, kao takav, prevazilazi kul-
turne razlike u rezidencijalnom tkivu prostora i st vara globalni sistem u kojem
se ujedinjuju kulture.

Policentrični gradovi

Kako onda, za razliku od ovih dvostrukih osnova, gradovi poprimaju to-

liko svojstvenu policentričnu formu koja se razvija iz mreže povezanih centara
različitih veličina, postavljenih u pozadini rezidencijalnih prostora? U 11. figuri
vidimo raspored prodavnica, restorana i kafića u severozapadnom Londonu. Vi-
dimo centre na svim nivoima i izvesnu geomertijsku logiku u odnosu na njihovu
veličinu i udaljenost. Kako je do toga došlo? Proces nalikuje ovome:

S akumulacijom zgrada i prostora, grad raste i pojavljuje se ulična mreža

koja sve zajedno povezuje, kroz njegovu strukturu, nastajuća ulična mreža
poprima obrazac „prirodnog kretanja“, stvarajući neke prostore koji su
dostupniji u odnosu na neke druge.

Zemljišta u potrazi za kretanjem migriraju na lokacije u kojima obiluje kre-

tanje, dok neke druge, na primer, rezidencijalne lokacije, nastoje da se
smeste na lokacijama u kojima je kretanje umanjeno – ukoliko provršine u
potrazi za kretanjem migriraju na pogrešnu lokaciju ili ukoliko se iz nekog
razloga mreža promeni, one verovatno neće uspeti na toj lokaciji – dakle, u
našem razvojnom procesu funkcioniše mehanizam selekcije.

Postojanje prodavnica koje se nalaze na lokacijama s velikim prometom

privalči još veći promet, te na tom mestu postoji umnoženi učinak kretanja.

7 B. Hillier, Space Is the Machine, New York, Cambridge University Press, 1996.

226
 Fig. 10 Stara Nikozija sa zidovima (levo) i integralna analiza (desno)

Tako šta zatim izaziva sve više – i različitije – korisnike zemljišta koji se
trude da iskoriste prednosti obogaćenih sa-prisustva te lokacije.

Taj proces se, potom, na određenom nivou stabilizuje u skladu s prvobitnim

svojstvima mreže koja je na samom početku pokrenula prirodno kretanje.

Ali na drugim lokacijama, opet u zavisnosti od snage prvobitnih uslova,

rast centra hrani strukturu mreže – na primer, dodatno se dele blokovi
kako bi se poboljšala unutrašnja dostupnost, povećao kvalitet i raznolikost
„trgovačke osnove“. Ovaj proces nazivamo mrežno intenziviranje.

227
 Ojačavanje mreže

Ojačavanje mreže može biti

podjednako i uzrok i posledica formi-
ranja centra, u bilo kom slučaju veoma
je interesantno jer, za razliku od pro-
cesa široke skale, suštinski je metrički
proces. Potcenjuje se činjenica da
postavljanje i oblikovanje bloka može
imati važan učinak na dužinu putovan-
ja od jedne do druge tačke u sistemu,
i tu osobinu nazivamo metrička inte-
gracija. U figuri 12, na primer, prikaza-
li smo četiri mreže sa istim prostornim
pokrićem i u svakom slučaju istom
putnom udaljenošću, u kojoj se dužina
puta između svih tački prikazuje u od
Fig. 12 četiri mreže sa istim prostornim pokrićem najtamnijih za najbliže, do najsvetlijih
za veoma udaljenje.
Mreža s malim centralnim blokom [dole levo] ima najkraću podrazumevanu
dužinu puta, te je, stoga, efikasnija od regularne mreža. Radi se o sveprisutnoj
pojavi u formiranju gradskog centra. Takav je, na primer, niz koji povezuje cen-
tar Londona s njegovim severozapadnim predgrađem [Figura 13]. Pogledajmo
promenu koja se odvijala kroz vreme orginalne španske mreže Santijaga u Čileu
[Figura 14]. Ojačavanje mreže konstrukcijom sistema arkada javlja se unutar re-
giona mreže i određuje glavnu vezu sever, jug i zapad, dok se malo šta dešava iz-
van tog omotača. Time se ilustruje kako lokalni i globalni faktori međusobno de-
luju u stvaranju centra. Istu interakciju možemo videti između nivoa koji stvaraju
žive lokalne oblasti, čak i u jednom američkim gradu, Virdžinija Hajlendu, u At-
lanti, i kako se razvijao kroz vekove, kao u figuri 15.

Arhitektura grada

To su, znači, razlozi koji stoje iza definicije prostorne sintakse grada kao
mreže povezanih centara na srazmerno različitim nivoima smeštenim u pozadini
rezidencijalnog prostora. Svi gradovi, ukoliko im je to dopušteno, izgleda da iz-
rastaju u neku vrstu tumačenja ove forme. Jedan domet ovog stava prednjači.
Arhitektura urbane mreže, njena geometrija, ugaonost, i povezanost, vekovima
zanemarivana od strane kako projektanata tako i istraživača, predstavlja primar-
ni izvor diferencijacije različitih mesta – kako tihih tako i užurbanih, i često u
neposrednoj blizini, drugim rečima, ona određuje osobenosti samo-organizujućeg
grada. Urbani dizajn treba da se vrati na arhitekturu urbane mreže kao celine, i to
pre svega na nivou na kojem se lokalne oblasti povezuju s globalnom strukturom.

I neka druga načela bi trebalo izdvojiti kako bi se razjasnila centralnost i

složenost uloge prostora u urbanom dizajnu. Analize, najpre, razjašnjavaju da
se prostor može koristiti na generativan način stvarajući život u gradovima, ali
i konzervativno, kao bi se podržavala kultura, na kraju, može se koristiti i tako
što bi se stvorili uslovi za sa-postojanje kroz pokret u različitoj meri i u različitim
vrstama prostora. Način na koji grad okleva između žive mreže i rezidencijalnih
oblasti, takođe, predstavlja jedan od glavnih izvora njegove osobenosti. Potom,

228
Fig. 13 London, Hajstrit

Fig. 14 Satijago Fig. 7 Istorijski razvoj Atlante

1872-1993

229
veza između aktivnosti i prostoran, nije neposredna već generička. Potrebno je da
se razvije kroz zahteve da različite aktivnosti stvaraju kretanja i sa-postojanje. Bio
bi to razlog zašto novi oblici aktivnosti mogu često biti usisani unutar postojećih
urbanih prostora. Treće, i možda najvažnije jeste da se decenijama, pod uticajem
predrasuda saobraćajnih inžinjera i arhitekata, održava mišljenje da se kretanje
odvija između mesta, i shodno tome, racionalno pojma kretanja od pojma mesta.
Ovde smo pokazali da je kretanje, koje stvara mreža, od suštinskog značaja za
mjesto, do te mere da ono verovatno predstavlja vrhunskog procenjivača oso-
benosti grada. Pitanje kretanja se, u svojoj suptilnosti i mrežnoj zavisnosti, više
ne može izdvojiti od stvaranja urbanog prostora.

Konačno, jasno je da bi umetnost stvaranja mesta trebalo da bude pove-

zana s nastajućom naukom prostora, kako bismo naučili da dizajniramo u skladu
sa samo-organizujućim načelima grada, a ne suprotstavljajući im se. Intuicija je
dobar vodič lokalne osobenosti prostora, ali nivo interakcije između lokalne i
globalne srazmere na kojem se događa urbano mesto, i umetnost urbanog diza-
jna, može i treba da se poziva na novu nauku ukoliko želi da uspe da ponovo
tumači pojam prostora u XXI veku. Nove kompanije u mnogim delovima sveta,
uključujući Englesku, Evropu, Japan i Australiju, i na brojnim projek tima, već
uveliko primenjuju tehnike koje su ovde objašnjene, kao i one koje će tek nas-
tati, dok se njihove osnove proučavaju i raz vijaju na naučnim skupovima koji se
održavaju svake dve godine. Umetnost i nauka će, na duge staze, odolevati ili
propadati zajedno.

Prevod: Valentina Savić-Mandić

Korektori: Dijana Stupar, Dijana Stanković

230
TRANSFORMACIJE

231
 REM KOLAS [Rem Koolhaas]

Prevazilaženje ludosti *

Želim da govorim o određenom broju urbanističkih projekata, i da nagoves-

tim određene probleme u savremenom urbanizmu kojima se pokušavamo baviti
kroz naš rad.

Svima nam je poznata slika Piranezijeve rekonstrukcije rimskog foruma i

svesni smo da ona predstavlja veoma izražajnu formu grada. Prepoznajemo bro-
jne osnovne geometrijske forme koje su pridružene osnovnim javnim elementima,
i među njima prepoznajemo manje odlomke, programske planktone u kojima su
verovatno bile smeštene manje formalne gradske delatnosti. Ova mešavina for-
malnih i neformalnih elemenata, kao i mešavina reda i nereda, koju prikazuje ova
slika, jeste osnovno stanje grada.

Takođe, poznata nam je i druga vrsta gradova, i mada se ovde radi o delu
pojasa koji čine novi gradovi oko Pariza, isto tako bi se moglo raditi i o nekim de-
lovima Toronta, Tokija, u Južnoj Koreji ili Singapuru. Zanimljivo je da se, skrivene u
pozadini ovog modela grada, još uvek vide osnovne geometrijske figure, pokušaj
određenog stepena usklađivanja neobične Piranezijeve forme i njene organizacija,
ali da nedostaje bilo kakav trag urbanističke postavke koju je Piranezi predlagao
i zamišljao. Postoji samo trag ruševina koje ispunjavaju nepravilne linije između
osnovnih figura. U meri u kojoj nam prva slika budi određenu dozu entuzijazma,
druga vrsta grada nam izaziva osećanje razočaranje, pa čak i odvratnosti (mada
se radi o sada preovladavajućoj formi, važno je da je i dalje nazivamo „gradom“
jer u suprotnom pripadamo delu kulture i civilizacije koja je naprosto nesposobna
da napravi grad). Radovi koje ću pokazati treba da se tumače u skladu sa ovakvim
kontekstom.

Takođe, želim da govorim o svojoj generaciji, kao o nekoj vrsti karikature

generacije maja 1968, i koju ne treba uzimati previše ozbiljno, iako je ne treba ni
ignorisati. Naša generacija je dvostruko reagovala na ovo savremeno urbanističko
stanje. Neki ga u osnovi nisu poznavali, ili, protumačimo to afirmativnije, hrabro
su mu odolevali, kakva je, na primer, Krierova velika teorijska rekonstrukcija
Vašingtona. Tu nailazimo na ponovno otkrivanje grada, prepoznajemo novu odan-
ost ideji grada, i naša generacija je bila veoma važna u isticanju grada kao veoma
važne teritorije za delovanje. Međutim, deluje sasvim paradoksalo da smo u tom
pozivanju izgleda potpuno izgubili moć i sposobnost da delujemo na grad i sa
gradom.

Neki drugi iz moje generacije, odabrali su potpuno suprotan put. Uzmimo, na

primer, Himelblaov [Coop Himmelblau] projekat novog grada izvan Pariza nazva-

* Rem Koolhaas, „Beyond Delirious“, u Canadian Architect, n° 39, januar 1994, str. 28-30. Radi se o studiji koja je izložena
novembra 1993. na Školi arhitekture Univerziteta Toronto.

233
nog Melan-Senar [Melun-Sénart]. Dok Leon Krier i njegova polovina generacije
obnavljaju grad, Kop Himelblau i druga polovina napuštaju bilo kakav zahtev da
se grad može obnoviti, sumnjajući u našu sposobnost da čak i rekonstruišemo
neku prepoznatljivu formu grada. Iz ove rasprave su napravili spektakl – retoričku
igru, u kojoj umesto serije formalnih osovina, nailazimo samo na kompozicju koju
nadahnjuje nesvesna i suštinski haotična estetika.

U ovoj situaciji je poražavajuće da, s jedne strane imamo svojevrsnu zab-

ludu o moći koja je odsečena od operativne efikasnosti, i s druge, napuštanje bilo
kakvog pozivanja na operativnu efikasnost, dok potpuno uništena teritorija, koju
je retrospektivno naša generacija ponovo otkrila, ali s kojom nije bila sposobna
da uspostavi značajniji odnos, i dalje postoji. I to je, naravno, prilično tragična
situacija.

Naš biro je takođe učestvovao na konkursu za Melan-Senar i borila se pro-

tiv tog istog stanja, te iste beznadežnosti koju nosi savremena forma grada. Pariz
je sada okružen prstenom novih gradova. Melan-Senart je zadnji deo prstena,
i kada smo započeli s radom, zatekli smo izuzetno lep francuski pejzaž. U os-
novi smo se suočili s nevinom scenom u kojoj smo kao arhitekti, trebali da za-
mislimo novi grad. Osećali smo se kao uzurpatori koji su nemoćni da zamisle,
izgrade i konstruišu novi grad, znali smo koliko je beznadežno stvarati novi grad
u sadašnjem stanju stvari i prilika, gotovo da smo osetili odbojnost pred obav-
ezom da na ovom prikazu zamislimo novi grad.

Koristeći ovaj trenutak odbojnosti, započeli smo da se propitujemo uko-

liko postoji neka nova tehnika, način da se radi uzimajući u obzir ovu slabost
ili nekompetentnost, neka mogućnost obrta s kojim više ne bismo mogli tvrditi
da možemo izgraditi grad, već da smo u stanju da pronalazimo neke druge el-
emente koji bi nam dozvolili da stvaramo neki novi oblik urbanističkog stanja.
Analizirajući situaciju, nismo mnogo mislili o tome šta bismo izgradili, koliko nam
je bilo stalo da vidimo gde ni pod kojim uslovima nećemo graditi.

Da bi se uživalo u šumama, odlučili smo da ne gradimo na ivicama šuma na

severu i jugu. Između njih je veličanstven deo pejzaža s brojnim šumarcima koje su
francuski kraljevi koristili u lovu na jelene, ganjajući ih iz šume u šumu i ubijajući ih
na čistini, i mi smo odlučili da tu ne gradimo. Takođe, odlučili smo da ne gradimo
ni blizu autoputa. Sistematskim nizom eliminacija, dobili smo svojevrsnu kinesku
figuru, i na kraju smo sa sigurnošću izjavili da mi tu nećemo graditi i da nismo
zainteresovani za konkurs. Dok smo tako kontrolisali ovaj sistem praznih prostora,
ili pejzažnih prostora, sistematski i s entuzijazmom smo napuštali bilo kakvo pravo
na kontrolu nad preostalim zemljištem, mislili smo da će se ono pretvoriti u, kako
ga Francuzi nazivaju, merde [sranje]. Suprotno tome, uzvišeniji kvalitet zelenih
prostora je mogao da pruži novu koncepciju grada koji više neće biti definisan
izgrađenim prostorom nego njegovim odsustvom, naprosto, praznim prostorom.

Bili smo prilično zadovoljni ovim projektom, koji je urađen 1989. godine, jer
smo zamišljali način pretvaranja nekompetentnosti u nastajanje novog odnosa s
gradom u koji bi se ova slabost upravo mogla ugraditi, postajući tako deo neke
mašine za oporavak.

Jedno drugo novije istraživanje predstavlja ideju po kojoj bi u određenim us-

lovima građevine neverovatne gustine mogle biti važan instrument u suprotstavl-
janju ili odupiranju širenju bilo kog grada.

234
 Eksperimentisali smo s vrstama građevina koje su naprosto nadahnute
Zabranjenim gradom iz Hong Konga, uništenim prošle godine. Bio je to nevero-
vatan blok – zauzimao je otprilike samo 180 x 120 metara ali je skoro predstav-
ljao jednu građevinu sa sitnim, ponekad čak i manjim, provetravajućim oknima,
koja su razdvajala zgrade. Ukupna površina građevina je iznosila oko 300000
kvadratnih metara, i u tom bespravnom rastu nije bilo programske stabilnosti.
S vremenom bi svaki program ovde prolazio kroz seriju stalnih modifikacija, i
nešto bi nastajalo kao stambena kuća, zatim bi se pretvaralo u bordel, pa u fab-
riku, plantažu heroina, da bi na kraju postalo bolnica. Olakšavajuća formula takve
grupe građevina mogla bi se ogledati u tome da više ne moramo biti toliko foku-
sirani na pravljenje zgrada za određene programe.

Ako ove grupe građevina posmatramo pre svega kao trajni smeštaj za provi-
zorne aktivnosti, onda bi postojala čitava jedna zona u kojoj bi se arhitekton-
ska profesija opustila. Nepotrebno je da više tragamo za krutom podudarnošću
između forme i funkcije, i prosto možemo planirati nove volumene koji će biti
sposobni da prihvate sve što kultura bude generisala.

Tako da je ovde, u blizini raskrsnice na obodima Antverpena, masivna sku-

pina građevina specifično projektovana kako bi oslobodila oblast oko sebe. Radi
se o području od oko milion i po kvadratnih metara, za koje smo izračunali da bi
trebalo da oslobodi dva kvadratna kilometra.

Tunel između Engleske i kontinenta se otvara sledeće godine. Francuzi sma-

traju da će zajedničkim snagama tunela i brzog voza francuske železnice (TGV)
doći do drastičnih promena. Ranije je trebalo dva i po sata da se stigne vozom
iz Lila do Pariza, do Diznilenda i 45 minuta. Od Lila do Londona je bilo potrebno
13 sati; ta udaljenost je smanjena na jedan sat i deset minuta. Do Brisela će biti
potrebno 40 minuta vožnje, i do Nemačke manje od dva sata. Ove činjenice pot-
puno redizajniraju ili ponovo otkrivaju ovaj deo Evrope, na primer, do trenutka
kada Englezi budu kupovali kuće jer će brže stizati do centra Londona iz Lila, nego
s periferije Londona. Ako pomislite da osnovno merilo više nije udaljenost, nego
vreme koje je potrebno kako bi se negde stiglo, onda dobijalo iskrivljenu pred-
stavu celokupne teritorije, koja sada postaje udaljena od Lila samo jedan i po sat.
Pomislite na sve ljude s ove teritorije, i imaćete cifru od 60 miliona ljudi. TGV i tu-
nel mogu proizvoditi virtuelni metropolis koji se prostire na nepravilan način, i čije
sedište na veštački način slučajno postaje Lil, sada prilično depresivan i nevažan
grad. Jednako slučajno smo i mi, 1989. godine, postali planeri čitave ove operacije.

Izabrali su nas i zatim okružili ekspertima koji su od nas mnogo očekivali.

Dajući nam prazan list papira, pitali su nas da li možda možemo da rešimo konflikt
koji se javlja između tunela TGV-a i autoputa, i to je ono što predstavlja Gordijev
čvor našeg projekta. Bio je to veoma važan trenutak za mene kao šezdesetosmaša,
jer sam shvatio da naprosto nisam pripremljen za ovu vrstu pitanja. U podsvesti,
kao arhitekta, nikada nisam ni pomišljao da nekome iz moje generacije može biti
poveren ovako važan zadatak. Nekako sam mislio da su autoputeve projektovali
očevi, ljudi sa snažnijim nervnim sistemom od mog, poput konja za vuču, za raz-
liku od mene koji se osećam kao trkaći konj i oslobođen od zahteva ove vrste. To
je bio važan trenutak kada sam shvatio u kolikoj meri se naša generacija koncep-
tualno isključila iz operativnog sveta. Naprosto sam mislio da su Francuzi mega-
lomanijaci i da se ceo ovaj projekat verovatno nikad neće ni realizovati, a okružen
ekspertima koji su od mene toliko toga očekivali, odlučio sam da blefiram i rekao
im da znamo tačno kako ćemo rešiti ovaj problem: na mestu gde se dve trake

235
TGV željeznice šire u šest traka mi ćemo postaviti autoput paralelno sa stanicom.
Takođe ćemo ga voditi ispod zemlje, a između ćemo napraviti najveći parking u is-
toriji Kristendoma – 8000 mesta, i na ovaj način ćemo napraviti neverovatnu met-
ropolitansku koncentraciju infrastrukture. Koristili smo ovo podzemlje, doslovno
kao osnovu za naš projekat. Prednost postavljanja celokupnog kompleksa ispod
zemlje ogleda se u tome što je on u skladu s razmerama Evrope, i što ne ugrožava
postojeći grad.

U prvoj fazi projekta, on je trebalo da se rasprostire na prethodno neza-

mislivih 1,5 miliona kvadratnih metara, pa smo morali da dokazujemo Evropi da
neboderi mogu biti lepi, i da ih se ne treba bojati. Takođe smo odlučili da trou-
gaona zona između stare i nove stanice, prvobitno zamišljena kao trg, može biti
neka vrsta ravni, i da je mozemo postaviti pod nagibom u taj prostor. Pošto je
pod nagibom, jedan deo te ravni može postati zgrada, okrenuta ka gradu, dok bi
drugi deo, po oštrim uglom u odnosu na tunel, bio potisnut na dole kako bi se
oslobodilo jedno krilo tunela, i stvorio prozor kroz koji je moguće videti dolazak
TGV voza (što i jeste razlog drastične transformacije samog prostora), i na taj način
uspostaviti komunikacija sa okruženjem.

Iz sasvim simboličkih razloga smo predložili da se nekoliko tornjeva postavi

na samu stanicu i da se u njoj integrišu. Francuzi su u svom kartezijanskom maniru,
izračunali da je 8% skuplja izgradnja mostova iznad stanice, ali se to pravdalo ula-
ganjem u simbolizam. Nije bilo presudno simbolizovati prisustvo tornjeva u Lilu (u
stvari njihovo postojanje u Lilu je skoro slučajnost ili proizvoljna situacija), koliko
je trebalo prikazati njegovu podjednaku udaljenost od sat vremena i od Londona
i od Pariza, što je celoj stvari pružilo određeni značaj. Mesto gde se ova nalazi,
Njen značaj ne određuje položaj na kojem se građevina nalazi, već mesta koja je
povezuju.

Nismo mi sami bili arhitekti koji su projektovali ceo projekat. U prvoj fazi
smo predložili niz veoma umerenih i neutralnih omotača tornjeva, predlažući da
druge arhitekte razvijaju pojedinačne građevine od ovih omotača. Mi smo ostali, U
čudnoj mešavini moći i nemoći, mi smo i dalje bili glavne arhitetke, što je značilo
da smo pregovarali sa ostalima, ali im ništa nismo nametali. Čudan je to bio odnos
sa svim ovim građevinama, jer smo, u stvari, postavili ceo projekat i sve odnose, a
da nismo bili arhitekte.

Zanimljiv trenutak je bio kad sam pitao direktora, izuzetnog koordinatora

razvojnog programa s kojim smo blisko sarađivali, zašto u početku, kada smo
dolazili s našim ludim predlozima, nikad nije odbacio ideju da se tornjevi postave
na stanicu i potopi autoput. Odgovorio mi je da se njegova strategija uspeha u XXI
veku zasniva na stvaranju ograničenih teritorija, i nazvao je paklenom dinamikom
[dynamique d’enfer], radi se o nemilosrdno složenoj formi rada u koju su svi sudi-
onici uključeni poput zatvorenika povezanih lancima, i onemogućen je bilo kakvo
bežanje. Nesvesno, ali sa entuzijazmom smo radili na razvoju paklene dinamike, i
ona predstavlja jednu od stavki u našoj ponudi.

Ovaj prvi deo projekta, koji je započet u 1989. godini, biće završen iduće
godine i to je sad jedno do najvećih gradilišta u Evropi. Najuzbudljivija stvar je
da smo mi ovde uveli građevine takve razmere koje Evropa do tada nikad nije vi-
dela, što nam je omogućilo da eksperimentišemo s potpuno novim tipologijama.
Naš glavni interes više nije bio da pravimo arhitekturu nego da manipulišemo
urbanističkim ravnima kako bismo stvorili maksimalan programski efekat.

236
 Postskript: Uvod u novo istraživanje „Savremeni grad“ *

U knjizi Delirious New York istraživan je uticaj metropolitanskih masa i kul-

ture na arhitekturu i urbanizam. Istraživanje je bilo usmereno na povezivanje novih
programa – kao iskazivanja novih društvenih potreba i novih formi. Istraživanje
je pokazalo da na Menhetnu postoji spremište popularnog entuzijazma za „novo
doba“, na temelju čega su brojni arhitekti virtuozno reagovali.

Arhitektura je – i to bi bio neizrecivi zaključak ove knjige – pretrpela

između dva svetska rata konačnu promenu. Kulutrološko značenje tradicionalnih
formi nepogrešivo je izgubilo svoju jednoznačnost. Danas ne postoji ekvivalent
te njujorške arhitekture, koja je polazeći od mutacija i brzih promena uticala na
savremeni razvoj.

Savremeni grad se bavi istraživanjem formi arhitekture koja se pojavljuje u

gradu današnjice, i namera knjige jeste da istraži posledice i mogućnosti stvarnih
promena. Istraživanje nije namenjeno „zvaničnim raspravama“, već obradi do-
kumenata i tumačenju brojnih, prividno spontanih i nezavisnih procesa, identi-
fikovanih u toku rada u različitim gradovima kao što su Pariz, Atlanta ili Tokijo.

Svi ovi procesi izgleda da vode ka neizbežnoj fragmentaciji postojećeg gra-

da, izmeštanju centra gravitacije urbanih kretanja iz centra grada ka periferiji, i
izvanrednoj dovitljivosti u izbegavanju urbanističkih pravila.

Nakon perioda skoro isključivog interesovanja za istorijski grad – i s tim u

vezi: za „stanovanje“ – brojni arhitekti se usmeravaju ka novim teritorijama.

Mnogi od ovih projekata se smeštaju u modernom „savremenom“ okruženju,

napuštenim industrijskim lokacijama, periferiji grada ili dalje, u „novim gradovi-
ma“ ili otvorenim pejzažima. Postojeći programski subjekti se tretiraju na novi
način, parkovi, sedišta kompanija... i klijenti menjaju svoje zahteve. Mogućnosti
još uvek nisu jasne, ali uključuju nastajanje novih formi u arhitekturi i urban-
izmu, bez postmodernističke nostalgije ili modernističke tabule rasae. Zajednička
osobenost je odsustvo unapred stvorenih teorija, željno oslobođenje od brojnih
samonametnutih dogmi, i novi osećaj za kvalitete okruženja.

Savremeni grad je retroaktivni manifest još uvek neprepoznate lepote ur-

banog pejzaža iz kasnog dvadesetog veka.

Prevod: Anita Zrnić

Korektura: Maja Milić-Aleksić i Sanja Trivić

* Rem Koolhaas, Architecture and Urbanism, n° 217, October 1988.

237
KORBIZIJE [Charles-Édouard Jeanneret-Gris dit Le Corbusier]

Savremeni grad *

„Mora se odstraniti postojeća zagušenost centra“

Plan za savremeni grad od tri miliona stanovnika izradio sam uz pomoć

tehničkih analiza i arhitektonskih sinteza. Rezultat moga rada prikazan je novem-
bra 1922. godine na Jesenjem salonu [Salon d’ Automne] u Parizu. Plan je dočekan
s nekom vrstom preneraženosti; iznenadni šok je u jednim krugovima izazvao
bes, dok je u drugima probudio entuzijazam. Rešenje koje sam izneo bilo je sirovo
i potpuno beskompromisno. Nije bilo napomena koje obično prate planove, i,
avaj!, nisu svi mogli protumačiti plan. Morao sam uvek da budem prisutan na licu
mesta kako bih odgovorao na temeljna pitanja koja su izvirala iz same dubine
ljudskih osećanja. Takva pitanja su od značajnog interesa i ne mogu ostati bez
odgovora. Kasnije, kada je postalo neophodno da se napiše ova knjiga u kojoj
sam mogao da formulišem nova načela planiranja grada, čvrsto sam odlučio da
pre svega odgovorim na ova temeljna pitanja. Koristio sam dve vrste argumenata:
najpre, suštinski ljudske argumente koji potiču iz uma i srca ili fiziologije kao
osnova naših osećaja, i one druge, istorijske i statističke. Tako sam mogao us-
postaviti vezu sa onim što je od suštinskog značaja, dok u isto vreme gospodari
okruženjem u kome se sve i odvija.

Na taj način sam, nadam se, uspeo da pomognem čitaocu da preduzme

korake pomoću kojih će moći da zauzme čvrste i izvesne stavove. Tako da, u
trenutku kada odvijem svoje planove, mogu biti slobodno uveren da njegovo
čuđenje više neće značiti zaprepaštenost ni strah, već samo paniku.

Savremeni grad za tri miliona stanovnika

Primenjujući postupak naučnika u svojoj laboratoriji, izbegavao sam sve

specifične slučajeve kao i sve nepredviđene okolnosti, i kako bih započeo, pret-
postavio sam idealan teren. Moja namera nije bila da se prevaziđe postojeće stan-
je stvari, nego da se formulisanjem pouzdanih pravila dođe do osnovnih načela
savremenog planiranja grada. Takva temeljna načela, ukoliko su ispravna mogu
poslužiti kao okosnica bilo kog sistema savremenog urbanizma i takoreći postajti
pravila po kojima će se odvijati razvoj. Nama će tada preostati da posmatramo
pojedinačne slučajeve, bez obzira na da li se radi o Parizu, Londonu, Berlinu,
Njujorku ili nekom manjem gradu. Tako ćemo kao rezultat onoga što smo naučili
moći preuzeti kontrolu i odlučiti u kom pravcu treba da se vodi predstojeća bitka.
Izraziti želju za obnovom bilo kog velikog grada na moderan način, znači upustiti

* Le Corbusier, „The City of Tomorrow and its Planning (1929)“, in Krista A.Sykes ur., The Architecture Reader: Essential
writings from Vitruvius to the present, New York, George Braziller Publishers, 2007, str. 323-330.

238
se u tešku bitku. Možete li zamisliti ljude angažovane u borbi koji ne znaju svoje
ciljeve? Upravo je to ono što se dešava. Vlasti su primorane da učine nešto, i onda
određuju da policija treba da bude upadljivija ili je postavljaju na konje, izmišljaju
zvučne i svetlosne signale, predlažu da se grade mostovi iznad ulica ili izmeste
trotoari ispod ulica; traži se rešenje u gradovima-vrtovima, ili se odlučuje da se
izostave tramvaji, i tako dalje. A sve ove odluke se donose u nekoj vrsti suma-
nute žurbe, kako bi, takoreći, držali divlju zver u stupici. Ta zver je veliki grad.
On je beskrajno moćniji od svih ovih izuma. I tek počinje da se budi. Šta li donosi
sutrašnji dan u borbi s njim?

Moramo se pridržavati nekih pravila ponašanja.

Moramo imati temeljna načela za planiranje modernog grada.

Teren

Ravan teren je idealan. U svim onim mestima gde saobraćaj postaje previše
intenzivan, ravan teren pruža mogućnost normalnog rešavanja problema. Tamo
gde je saobraćaj manji, razlike u nivoima su od manjeg značaja.

Reka teče daleko od grada. Ona je neka vrsta fluidne železnice, teretna
stanica i sortirnica za robu. U pristojnom domu, stepenice za poslugu ne pro-
laze kroz sobu za primanje – čak i ako je sluškinja šarmantna (ili kada mali čamci
očaravaju besposličare naslonjene na mostu).

Stanovništvo

Stanovništo čini građanska elita, stanovnici prigradskih naselja i oni mešovite

vrste.

Stanovnici centra grada su oni koji rade i žive u njemu.

Stanovnici prigradskih naselja su oni koji rade u okolnoj industrijskoj zoni i koji
ne dolaze u grad: oni žive u gradovima-vrtovima.

Stanovnici mešovite vrste rade u poslovnim delovima centra grada, ali žive sa
svojim porodicama u gradovima-vrtovima.

Da bismo klasifikovali ove podele (te na taj način omogućili preobražaj

ovih prepoznatih vrsta) potrebno je latiti se najvažnijeg problema u planiranju
gradova, potrebno je izvršiti klasifikaciju s kojom bi se definisale oblasti koje će
odgovarati ovim trima četvrtima i utvrditi njihove granice. To bi nam omogućilo
da formulišemo i rešimo probleme:

239
 Sitija [City], kao poslovnog i stambenog dela grada.

Industrijskog grada koji je povezan s gradovima-vrtovima (i problem pred-

stavlja pitanje transporta).

Gradova-vrtova i svakodnevnog prevoza radnika.

Naš prvi uslov biće blok koji je kompaktan, brz, intenzivan i skoncentrisan:
on predstavlja Siti sa svojim dobro organizovanim središtem. Naš drugi uslov će
biti neki drugi blok, pokretan, prostran i elastičan; to je „grad-vrt“ na periferi-
ji. Pored ta dva bloka, moramo zahtevati pravno uspostavljanje jedne apsolutno
neophodne zaštitne zone, koja omogućava proširenja i zonu rezervisanu za šume
i polja, rezervu svežeg vazduha.

Gustina stanovništva

Veća gustina stanovnika u gradu znači da su manje razdaljine koje treba

pokrivati. Pouka je, dakle, da moramo „povećati gustinu centara naših gradova u
kojima se posluje“.

Pluća

Rad u našem savremenom svetu iz dana u dan postaje sve intenzivniji i

njegovi zahtevi utiču na naš nervni sistem na sve opasniji način. Savremeni rad
zahteva tišinu i svež vazduh, a ne ustajao vazduh.

Gradovi našeg doba mogu samo povećavati gustinu naseljenosti na račun

otvorenih prostora koji predstavljaju pluća grada.

Mi moramo povećati otvorene prostore i smanjiti razdaljine koje se pokrivaju

planom. Centar grada, stoga mora da bude vertikalno izgrađen.

Gradske stambene četvrti više ne smeju biti izgrađene duž ulica-koridora,

punih buke, prašine i bez svetlosti.

Jednostavnije je izgraditi gradske stanove udaljene od ulice, bez malih

unutrašnjih dvorišta i s prozorima koji gledaju na velike parkove; i to bez obzira da
li su naše stambene sheme „povučenije od ulice“ ili su izgrađene po načelu „ćelije“.

Ulica

Ulica današnjice je i dalje stara popločana ledina, pod kojom se nalazi neko-
liko cevi železnice.

Savremena ulica u pravom smislu te reči predstavlja novi tip organizma,

neku vrstu razvučene radionice, smeštaja za mnoge složene i osetljive elemente,

240
kao što su gas, voda i električna struja. Ukopavanje tih važnih glavnih sistema
napajanja u svakom smislu je u suprotnosti sa svim uštedama i svim bezbednos-
nim aspektima. Oni treba da budu dostupni celom svojom dužinom. Različiti nivoi
ove razvučene radionice, imaće svoje posebne funkcije. Ako se ovaj tip ulice koji
sam nazvao „radionicom“ realizuje, on će kao i kuće koje flankiraju ulicu i mostovi
kojima se premoštavaju doline i reke, postati stvar planiranja.

Savremena ulica bi trebalo da bude remek-delo građevinarstva a ne posao

za rovokopače.

„Ulice – koridore“ više ne bi trebalo tolerisati jer truju kuće koje ih okružuju
i dovode do izgradnje malih unutrašnjih dvorišta ili „bunara“.

Saobraćaj

Lakše od drugih stvari, moguće je izvršiti klasifikaciju saobraćaja.

Današnji saobraćaj nije klasifikovan – izgleda kao dinamit razbacan po uli-

ci koji preti da ubije pešake. Čak i takav, saobraćaj ne ispunjava svoju funkciju.
Žrtvovanje pešaka ne vodi nigde.

Ako izvršimo klasifikaciju saobraćaja dobijemo:

Saobraćaj teških roba.

Saobraćaj lakših roba, odnosno vozila, itd, koji podrazumeva kraća putovan-
ja u svim pravcima.

Brzi saobraćaj, koji pokriva veliki deo grada.

Potrebne su tri vrste puteva, i to na više nivoa:

Ispod nivoa terena bi se nalazile ulice namenjene saobraćaju teških roba.

Ovaj nivo bi se sastojao samo od betonskih šipova, među kojima bi se nalazili
veliki otvoreni prostori koji bi formirali neku vrstu čistine gde bi se vršio utovar i
istovar teških roba.

Na nivou samog terena nalazila bi se složena i delikatna mreža običnih ulica

u kojima se odvija saobraćaj u svim željenim pravcima.

U pravcima sever-jug i istok-zapad, nalazila bi se dva velika autoputa koja

bi formirala dve velike gradske ose, poput arterija izgrađenih na ogromnim armi-
ranim betonskim mostovima širine otprilike 110-165 metara, dok bi se približno
na svakih 800 metara nalazili pristupni putevi s nivoa tla. Ovim autoputevima je
moguće priključiti se u bilo kom trenutku, tako da se i pri najvećim brzinama može
prolaziti kroz grad i dolaziti do predgrađa a da se ne koriste bilo kakve raskrsnice.

Broj postojećih ulica bi trebalo za dve trećine smanjiti. Broj raskrsnica za-
visi direktno od broja ulica; a raskrsnice su neprijatelj saobraćaja. Broj postojećih
ulica je nepromenjen još od davnih epoha u istoriji. Nastavljanje očuvanja granica

241
imanja, gotovo bez izuzetka, čuva čak i najmanje staze i trotoare starog sela i pra-
vi od njih ulice, a ponekad čak i avenije... Plod toga je da danas imamo raskrsnice
na skoro svakih 45 metara. A to dovodi do apsurdnog zagušenja saobraćaja, koji
nam je svima tako dobro poznat.

Rastojanje između dva autobuska stajališta ili dve stanice metroa daje nam
potrebnu dužinu za rastojanje između ulica, mada je ova dužina uslovljena brzi-
nom vozila i kapacitetom hoda pešaka. Dakle, prosečna razdaljina od oko 365
metara trebalo bi da predstavlja normalno rastojanje između ulica. Moj grad je
koncipiran na ortogonalnoj mreži sa ulicama na otprilike svakih 365 metara, mada
su ove razdaljine povremeno podeljene ulicama na otprilike svakih 180 metara.

Ovakav trostruki denivelisani sistem zadovoljava sve potrebe motornog

saobraćaja (kamiona, privatnih automobila, taksi vozila, autobusa), jer obezbeđuje
brz i mobilan saobraćaj.

Saobraćaj na fiksnim šinama je opravdan samo ako služi prenošenju ogrom-

nog tereta, on tada postaje svojevrsno proširenje podzemnog sistema ili voznog
prigradskog saobraćaja. Tramvaj nema razloga da postoji u srcu modernog grada.

Ukoliko se grad sastoji od parcela površine od oko 365 kvadratnih metara,

dobićemo blokove od oko 40 hektara površine, a gustina stanovništva će se kre-
tati od 6.000 pa do 50.000 stanovnika, shodno tome da li su parcele namenjene za
poslovne ili stambene svrhe. Prirodno bi bilo, dakle, i dalje nastaviti s primenjivan-
jem rastojanja kakvo nalazimo u pariskim metroima danas (odnosno – otprilike
365 metara) i postavljati stanicu u sredini svake parcele.

Dve velike ose grada, dva „nivoa“ ispod arterijskih puteva za brzi saobraćaj,
pratio bi metro koji bi vodio do četiri najdalje tačke predgrađa gradova-vrtova,
povezujući ih tako sa gradskom mrežom... Na još nižem nivou, i opet sledeći ove
dve glavne ose, prostirali bi se jednosmerni sistemi petlji prigradskog saobraćaja,
a ispod njih bi postojale četiri velike glavne linije koje bi se kretale ka severom,
južnom, istočnom i zapadnom predgrađu. Ove glavne linije bi završavale na Cen-
tralnoj stanici, ili još bolje, mogle bi biti povezane sa sistemom petlji.

Stanica

Postoji samo jedna stanica. Jedino mesto za stanicu bio bi centar grada.
To je prirodno mesto za nju. A nema ni razloga za njeno postavljajnje bilo gde
drugde. Železnička stanica je glavna tačka.

Stanica bi u suštini trebala biti podzemna građevina. Njen krov, koji bi bio
dva sprata iznad prirodnog nivoa grada, služio bi kao aerodrom za aero-taksi.
Ovaj aerodrom (povezan s glavnim aerodromom u zaštićenoj zoni) mora biti u
bliskom kontaktu s podzemnom železnicom, prigradskim linijama, glavnim lini-
jama i s glavnim arterijama, koje su povezane s administrativnim službama.

242
 Plan grada

Osnovna načela koje je potrebno slediti su sledeća:

Moramo rasteretiti centre naših gradova.

Moramo povećati njihovu gustinu.

Moramo povećati mogućnosti za proširenje.

Moramo povećati parkove i otvorene prostore.

U samom centru imamo stanicu sa sletnim pristaništem za aero-taksi.

Glavne arterije za brzi saobraćaj, koje formiraju denivelisane puteve široke otpri-
like 36 metara, pružaju se u pravcima sever-jug i istok-zapad.

U podnožju nebodera i svuda oko njih postoji široki otvoreni prostor, 2200 sa
1370 metara, što daje površinu od 3.014000 kvadratnih metara, ispunjenu vrtovi-
ma, parkovima i avenijama. U ovim parkovima, u podnožju i oko nebodera, nalaze
se restorani i kafići, luksuzne prodavnice su smeštene u zgradama sa stepenastim
terasama na kojima se postoje i pozorišta, koncertne dvorane i tako dalje, kao i
mesta za parkiranje ili garaže.

Neboderi su projektovani isključivo za poslovne svrhe.

Na levoj strani postoje velike javne zgrade, muzeji, opštinske i administrativne

kancelarije. Idući dalje na levo nailazimo na „Park“ (koji je na raspologanju u
daljem logičkom razvoju središta grada).

Na desnoj strani, upravno u odnosu na jedan od ogranaka glavnih arterijskih

puteva, postoje skladišta i industrijske četvrti sa stanicama za robe.

Svuda oko grada postoji zaštićena zona šuma i zelenih polja.

U pozadini se nalaze gradovi-vrtovi koji formiraju široki kružni pojas.

Zatim, u samom središtu se nalazi Centralna stanica koja se sastoji od sledećih

elemenata:

Platforme za sletanje i poletanje, koja formira aerodrom površine od 182 880 m 2 .

Mezanina ili polusprata, čijem nivou su podignuti putevi za brzi motorni saobraćaj,
što predstavlja jedinu kružnu raskrnicu.

Prizemlja, na kojem se nalaze ulazi i biletarnice za metroe, prigradske linije,

međugradski i vazdušni saobraćaj.

243
„Podruma“ na kojem se nalaze metroi koji opslužuju centar grada i glavne arterije.

„II podnivoa“ s prigradskim linijama usmerenim ka jednosmernim petljama.

„III podnivoa“ s glavnim linijama (u četiri pravca, ka severu, jugu, istoku i zapadu).

Gradski centar

U samom centru se nalaze dvadeset i četiri nebodera koja imaju mogućnost da st-
ambeno zbrinu od 10.000 do 50.000 zaposlenih, ovo je poslovna i hotelska četvrt,
i broji oko 400.000 do 600.000 stanovnika.

Stambeni blokovi, s dva već pomenuta glavna tipa, broje još 600.000 stanovnika.

Gradovi-vrtovi imaju 2.000.000 stanovnika ili više.

U velikom središnjem prostoru koji je otvoren, nalaze se kafići, restorani, luksu-

zne prodavnice, dvorane različitih vrsta, veličanstveni stepenasti trgovi koji se
spuštaju do ogromnih parkova u okruženju. Ovakav raspored pruža prizor reda i
vitalnosti.

Gustina naseljenosti

Neboderi: 1200 stanovnika po hektaru.

Stambeni blokovi s povučenim etažama: 120 stanovnika po hektaru. Ovde su

smešteni luksuzni stanovi.

Stambeni blokovi „ćelijskog“ sistema, sa sličnim brojem stanovnika.

Ova velika gustina nam omogućava neophodno skraćivanje rastojanja i omogućuje

brze međusobne komunikacije.

Napomena. Prosečna gustina stanovnika po hektaru, u samom srcu grada Pariz,

iznosi 146, a u Londonu 63 stanovnika, dok je u prenaseljenim četvrtima Pariza
213, a u Londonu 169 stanovnika.

Otvoreni prostori

Zona a), 95 % zemljišta su otvoreni prostori (trgovi, restorani, pozorišta)

Zona b), 85 % zemljišta su otvoreni prostori (bašte, sportski tereni).

Zona c), 48 % zemljišta su otvoreni prostori (bašte, sportski tereni).

Obrazovni i građanski centri, univerziteti, muzeji umetnosti i industrije, javne službe,

okružne dvorane

„Engleski vrt“. (Grad se, ako je to potrebno, može tako proširiti.)

244
Sportski tereni: staze za automobilizam, trkalište, stadion, bazeni, itd.

Zaštićena zona (koja će biti u vlasništvu grada), sa svojim aerodromom

Zona u kojoj bi sva izgradnja bila zabranjena, rezervisana za razvoj grada propisan
od strane opštine: sastojala bi se od šuma, polja i sportskih terena. Neprestanom
kupovinom malih nekretnina u neposrednoj blizini grada formira se „zaštićena
zona“, jedan od najvažnijih i nužnih zadataka koje gradska uprava treba da
izvršava. To verovatno znači desetostruki povraćaj uloženog kapitala.

Industrijske četvrti: tipovi zgrada za zaposlene

Za poslovne namene: neboderi su visoki šezdeset spratova, bez unutrašnjih atri-

juma ili dvorišta...

Stambene zgrade s povučenim etažama, od šest dvostrukih spratova, opet bez

unutrašnjih atrijuma: stanovi s dve strane gledaju na dva ogromna parka.

Stambena zgrada po „ćelijskom“ načelu, s „visećim vrtovima“, okrenutim ka

ogromnom parku, takođe nemaju unutrašnji atrijum. Radi se o „servisnim-sta-
novima“ najmodernije vrste.

Gradovi-vrtovi: njihova estetika, ekonomija, prednosti i moderan izgled

Prosta rečenica je dovoljna da izrazi potrebe budućnosti: Moramo graditi

na otvorenom.

Planiranje mora biti strogo geometrijskog tipa, sa svim svojim brojnim i

delikatnim sadržajima.

[…]

Grad današnjice izumire, jer nije geometrijski. Graditi na otvorenom značilo

bi zameniti naše sadašnje postojeće uređenje, uniformisanim oblikovanjem, a to je
ono što svi moramo činiti danas. Ako mi to ne uradimo, nema nam spasa.

Rezultat pravog geometrijskog planiranja se prepoznaje u ponavljanju. Re-

zultat ponavljanja je standardizovan, savršen oblik (npr. stvaranje standardnog
tipa). Geometrijsko planiranje podrazumeva značajnu ulogu matematike.

Ne postoji izvanredna ljudska proizvodnja koja u svojoj osnovi nema

geometriju. To je suština arhitekture. Kako bi se u izgradnju grada uvela uniform-
nost moramo industrijalizovati građevinarstvo. Građevinarstvo predstavlja eko-
nomsku aktivnost koja je do sada odolevala industrijalizaciji. Time se izbegavao
napredak i rezultat svega se ogledao u ceni izgradnje koja je uvek bila izuzetno
velika.

S profesionalnog stanovišta, arhitekta je postao neka vrsta čudaka. Poste-

peno je zavoleo nepravilne lokacije, tvrdeći da ga inspirišu kako da im svojim
originalnim zamislima najbolje doskoči. Naravno da nije u pravu. U savremenim

245
uslovima, jedino zagarantovano građevinarstvo je za bogate, jer u suprotnom trpi
velike gubitke (kao, na primer, u slučaju opštinskih stambenih shema), ili u nekoj
vrsti Džeri-izgradnje [Jerry-building, nekvaliteti objekti koji donose brzi profit]
koja stanovnike lišava svih pratećih pogodnosti. Motorna vozila, koja se maso-
vno proizvode, remek-dela su udobnosti, preciznosti, ravnoteže i dobrog ukusa.
Kuća izgrađena (na „zanimljivom“ mestu) po narudžbi, predstavlja remek-delo
nesklada, jednu monstruoznu stvar.

Ako se gradilište reorganizuje na osnovama standardizacije i masovne

proizvodnje, mogli bismo imati grupe radnika, koji su pronicljivi i inteligentni
poput mašina.

Stručnjak koji upravlja mašinama se pojavio tek pre nekih dvadeset godina
unazad, a već predstavlja najvišu klasu u radnom svetu.

Zidar postoji ... od pamtiveka! On je još davno udarao nogama i čekićem.

Razbijao je sve oko sebe, mehanizacija koja se njemu poveri, za nekoliko meseci
se raspada. Duh zidara se mora disciplinovati kako bi se uklopio u strogu i pre-
ciznu mehanizaciju industrijalizovanih gradilišta.

Troškovi izgradnje bi se tako proporcionalno smanjili s 10 na 2 posto.

Zarada radnika bi postigla određeni nivo i svako bi zarađivao prema zaslu-

gama i pruženim uslugama.

„Interesantno“ ili čudno mesto upija celokupnu kreativnu sposobnost arhi-

tekte i troši ga. Plod svega je jednako čudan; iskrivljena neuspela rešenja; rešenje
stručnjaka koje može zadovoljiti samo druge stručnjake.

Moramo graditi na otvorenom: kako unutar grada, tako i oko njega.

Radeći na svakom najmanjem ali neophodnom tehničkom detalju i koristeći

apsolutnu EKONOMIJU, mi ćemo biti u prilici da doživimo izuzetnu sreću koju
budi kreativna umetnosti zasnovana na geometriji.

Siti i njegova estetika

(Plan sitija koji je ovde predstavljen, predstavlja neposrednu posledicu pot-

puno geometrijskih razmatranja.)

Nova jedinica (cca 365 metara) u velikoj meri inspiriše sve. Iako je ortoga-
nalna mreža sa ulicama na oko svakih 365 (ponekad samo 180) metara jednolična
(s doslednom lakoćom u pronalaženju nekog puta), ne postoje dve ulice koje su
na bilo koji način slične. To je mesto na kojem u veličanstvenoj kontrapunktnoj
simfoniji snage geometrije dolaze do izražaja.

Pretpostavimo da ulazimo u siti kroz veliki park. Naš brzi automobil se

kreće posebnim izdignutim automobilskim kolosekom između veličanstvenih ne-
bodera: priđemo li bliže, videćemo ponavljanje dvadeset četiri nebodera koji se
uzdižu ka nebu; s naše leve i desne strane, na ivici svake pojedinačne zone, nalaze
se opštinske i administrativne zgrade; dok muzeji i univerzitetske zgrade taj pros-
tor okružuju.

246
 Zatim se odjednom zatičemo u podnožju prvih nebodera. Ovde, međutim,
ne postoji manjak sunčevih zraka koje tako slabo obasjavaju sumorne ulice Nju-
Jorka, već, naprotiv, uočavamo beskrajnost prostora. Ceo grad je Park. Terase
se protežu preko travnjaka i parkova. Niske horizontalne zgrade usmeravaju
poglede na krošnje drveća. Gde su sada ti trivijalni oblici prenesenih uživanja?
Ovo je siti koji sa svojom gužvom živi u miru i čistom vazduhu, u kome je buka
prigušena kroz krošnje zelenih stabala. Haos, kakav je prisutan u Njujorku, ovde
je prevaziđen. Okupan svetlošću, ovde se izdiže moderan siti.

Naš automobil je napustio denivelisane koloseke i svoju brzinu sa 100

km/h smanjuje kako bi lagano klizio kroz stambene četvrti. „Uvučene etaže“
omogućavaju mnoštvo arhitektonskih vizura. Tu nailazimo na vrtove, sportske
terene i terene za igru. I posvuda, dokle god se pruža pogled, vidi se nebo.

Kvadratne siluete terasastih krovova, oivičene zelenilom visećih vrtova, di-

rektno su usmerene ka nebu. Uniformisanost segmenata koji čine sliku predela
doprinosi isticanju čvrstih linija na kojima su izgrađena ogromna prostranstva.
Ublaženih obrisa u daljini, ogromnih potpuno staklenih geometrijskih fasada,
neboderi se uznose ka nebu koji se u njima jasno ogleda. Osećaj je neopisiv.
Neizmerne zračeće prizme.

U svim smerovima se pružaju različiti prizori: naša ortogonalna mreža je

zasnovana na jedinicama od oko 365 metara, ali je čudno prilagođena arhitekton-
skim elementima! (povučene etaže su u kontrapunktu, na jedinici 550 x 365).

Putnik koji avionom dolazi iz Konstantinopolja, ili Pekinga, odjednom vidi

kako se pojavljuju talasaste linije reka i naznake šuma koje jasno obeležavaju siti
koji izrasta u skladu s duhom čoveka, obeležjem ljudskog uma na delu.

Kako suton pada, čini se da neboderi plamte.

To nije opasni futurizam, neka vrsta književnog dinamita bačenog nasilno

na posmatrača. To je prizor koji priređuje Arhitektura koristeći plasticitet u modu-
laciji oblika okupanih u svetlosti.

Siti, napravljen za briznu, napravljen je da bi bio uspešan.

Prevod: Milica Erceg-Malešević

247
 FRENK LOJD RAJT [Frank Lloyd Wright]

Brodejker Siti: novi plan zajednice *

Uzimajući u obzir nekoliko inherentnih, pravednih prava čoveka: slobodu

da decentralizuje, redistribuira i povezuje svoju imovinu – i samo zemljište – koje
nasleđem prenosi na svoje potomstvo, Brodejker Siti [Broadacre City]1 postaje
stvarnost.

Za Arhitekturu je – kako je ja shvatam – najbolji arhitekta onaj koji uspe

da osmisli forme najbliže organskom obeležju ljudskog razvoja, kao i prirodnim
promenama koje taj razvoj sadrže. Sama civilizacija po sebi neminovno predstavlja
formu, ali, ukoliko je demokratija razumska stvar, ona nužno pretpostavlja takoz-
vani „akademizam“. Preterana strogost je oblik smrti koji ponekad može poslužiti
životu, ali se mnogo češće i nameće životu. U Brodejkeru je sve simetrično, iako
je to retko očigledno i nikad tako akademsko.

Koje god da su forme u pitanju, one se mogu normalno razvijati bez

uništavanja obrazaca koje zauzimaju. Ni u nekom novom gradu ponavljanja nisu
mnogo očiglednija. Tamo gde poredak i niz služe opštem skladu uređenja, ima
ih oboje, ali su uopšteno govoreći i odsutni posvuda gde gajenje rastinja ili zi-
dovi, mogu na prirodan način ponuditi željenu osamu. Ritam posvuda predstavlja
zamenu za takva ponavljanja. Gde god se pojavi ponavljanje (standardizacija),
nužno je menjaju unutrašnji ritmovi, bilo umetnosti ili prirode, jer ljudske vred-
nosti nisu trajne.

Tri glavna izuma, koja su već na delu, izgrađuju Brodejker, dopadalo se to

ili ne moćnicima koji pretrpavaju stare gradove:

1. Motorno vozilo: opšta pokretljivost ljudskog bića.

2. Radio, telefon i telegraf: prenos međusobne komunikacije postaje potpun.

3. Standardizovana proizvodnja na pokretnoj traci: izum mašine plus naučno

otkriće.

* Frank Lloyd Wright, „Broadacre City: A New Community Plan“, The City Reader, R.T. Legates, F. Stout ur., London,
Routledge, 2003, str. 331-336.
1 „Ejker“ [Acre] kao merna jedinica za površinu (u SAD i zemljama koje nisu standardizovale metrički merni sistem)
iznosi 4046, 8564224 m². Naziv je saksonskog porekla i slikovito označava površinu zemlje koja se može preorati
tokom jednog dana. Srpski prevod za ejker je jutro zemlje. Pridev „broad“ između ostalog, znači širok, tako da
bi „Broadacre City“ označavao grad sastavljen od širokih parcela koje su veličine jednog jutra. Rajt je svoj model
Brodejker Sitija, zabeležen na 39. ploči Rokafeler centra u Njujorku, otkrio 1935. godine (Architectural Record,
n° 77, april 1935). Prema tom predlogu svaki građanin Sjedinjenih Američkih Država dobio bi najmanje jedno
jutro zemlje, porodično domaćinstvo bi bilo osnov zajednice,dok bi okružni arhitekta bio zadužen za upravljanje
zemljištem i za izgradnju osnovne infrastrukture zajednice.Prim. Prev.

248
 Cena koju je Amerika platila za ta tri glavna izuma ogleda se u iskorištavanju
koje posmatramo svuda oko nas, u otpadu i u ružnoći podizanih skela koje bi sada
trebalo odbaciti. Ta cena i nije previsoka ukoliko demokratskim putem budemo u
mogućnosti da upražjavamo tri inherentna prava svakog čoveka:

1. Njegovo društveno pravo na direktno posredovanje u razmeni umesto zlata

kao primarnog dobra; neki oblik društvenog kredita.

2. Njegovo društveno pravo na mesto na zemlji, kao što ga ima pod suncem
i u vazduhu; zemlja će mu pripadati samo u onoj meri u kojoj je koristi i
poboljšava.

3. Njegovo društveno pravo na ideje po kojima živi i za koje se bori; javno

vlasništvo nad izumima i naučnim otkrićima koja se tiču života ljudi.

Jedina pretpostavka koju Brodejker kao ideal pretpostavlja, jeste da će ova

tri prava pripasti građaninu, onoga trenutka kada ludost o izigravanju njegovih
demokratskih vrednosti postane očigledna onima koji zadržavaju (kao preživeli
ostaci feudalizma) te vrednosti, kao što to postaje jasno mislećim ljudima, koji se
protiv svoje volje drže u beznađu ili potčinjenosti.

Vlasnik nije ništa srećniji od zakupca. Špekulant više ne može mnogo da

dobije u igri, koja samo što nije završena. Današnji ideal uspeha koji nagrađuje
dobitak vuka, lisice i pacova, a nadasve parazita, postaje svakim danom sve
očiglednije lažan i jednako poguban po „uspešne“ kao i po sopstvene žrtve.
Sociološki gledano, Brodejker pruža oslobođenje od tog fatalnog „uspeha“ koje,
na kraju krajeva, predstavlja samo preobilje. Eto šta ja nazivam novom životnom
slobodom u Americi, koja odbacuje podizanje skela i postavlja nove uzore us-
peha.

Odstranjivanjem današnjeg prokletstva sitničavog, niskog birokratizma i

vlasti velikih i malih gradovima, u Brodejkeru se sve svodi na manji organ uprav-
ljanja svakog pojedinačnog okruga. Nema više uzaludnog kretanja i vozikanja od
jednog do drugog mesta, svega onoga što danas dovodi do gubljenja vremena.
Raspodela postaje automatska i direktna i do nje dolazi uglavnom u samom re-
gionu odakle roba i potiče. Načini raspodele su jednostavni i neposredni i kreću
se direktnim putem od proizvođača do potrošača.

Ugalj predstavlja jednu trećinu ukupnog tereta na željeznicama i eliminiše

se sagorevanjem u rudnicima, dok se prenosom te snage rasterećuje veliki
deo željezničkih prava, oslobađaju se preobilne zalihe i daje prvenstvo prolaza
opštim službama na glavnim arterijama na kojima je teretni saobraćaj skoncen-
trisan na donje spoljašnje obode puteva, veliki broj brzih traka su iznad njih,
dok je jednopružna brza železnica u sredini i neprestano funkcioniše. Kako se u
saobraćaj može uključiti ili isključiti na bilo kom mestu, on na tim arterijama nije
vremenski određen, nego neprestano teče. Glavna arterija, kao i svi glavni putevi,
postaju veliko delo arhitekture koja automatski u okviru svoje strukture pruža sav
neophodan prostor za skladištenje sirovina, čime se eliminišu sve one neugledne
gomile sirovina.

Sve je u rukama države ali se preraspodela zemljišta dešava kroz okruge

– najmanje jedno jutro zemlje ide porodicama bez dece, dok se vise jutara zem-
lje dodeljuje većim porodicama, kako to država već utvrđuje. Zastupnik države

249
u svim pitanjima vezanim za parcelizaciju ili uređenje zemljišta, kao i u pitan-
jima koja utiču na sklad celine, jeste arhitekta. Svaka izgradnja zavisi od njego-
vog osećaja celine kao organske arhitekture. Arhitektura je ovde pejzaž, a pejzaž
postaje arhitektura jednostavnim procesom uzgajanja.

Celokupna javna infrastruktura skoncentrisana je u rukama državnih i okružnih

vlasti, a tu su i pitanja vezana za administrativne poslove, patroliranje, zaštitu od
požara, poštanske i bankarske poslove, poslove izdavanja dozvola i vođenja eviden-
cija, što politiku čini od vitalnog značaja za sve što se dešava u novom gradu, za
razliku od pređašnje situacije kada je beznadna ravnodušnost od „politike“ pravila
profesiju kojom se bave oni koji primaju i daju mito.

U izgradnji Brodejker ne postoji razlika između mnogo i malo, više i manje.

U svemu se vidi kvalitet, on je tu podjednako prisutan za sve. Jednako se obraća
pažnja i promišlja, ono prvo kao i poslednje imanje. Jedina razlika je u posebnosti i
obimu svake građevine. U Brodejkeru nema jada ili bede.

Brodejker, isto tako, ne propisuju neke savete ali ne traga ni za konačnim

rešenjima prilikom određivanja obrazaca ili stila.

Organska osobenost predstavlja stil. Takav stil ima obilje oblika koji su sami
po sebi svi dobri. Brodejker kao temeljni oblik razvija se u vidu integralnog obrasca
iznutra i ne predstavlja slučajnu promenu.

Osnovne jedinice naše društvene strukture čine: povezano seosko

domaćinstvo, fabrika – njen dim i gasovi eliminisani paljenjem uglja na njegovim
izvorima, decentralizovana škola, različiti oblici stanovanja, kancelarije smeštene
u domovima, bezbedan saobraćaj, pojednostavljena vlast. Svi zajednički interesi
rešavaju se prostom saradnjom u koju su svi uključeni: mala seoska domaćinstva,
mali domovi za industriju, male fabrike, male škole, mali univerzitet, svi se
prilagođava ljudima kroz njihove interese na terenu, male laboratorije na vlas-
titom zemljištu postoje tu za stručni kadar. Seosko domaćinstvo, računajući tu i
na životinje koje gaji, postaje najatraktivnija jedinica grada. Uzgoj stoke konačno
zadobija svoj pristojni spoj sa svim ostalim elementima života. Istinski seoski
pejzaž.

Sa izgradnjom Brodejkera kakav je zamišljen, automatski i zauvek se

okončava nezaposlenost i sva nezadovoljstva koja se na osnovu toga javljaju.
Potreba za radnom snagom tu nikada ne bi bilo zadovoljena i nikada ne može
da dođe do umanjene potrošnje. Šta god da čovek radi – očigledno i neposredno
– radi većinom sâm, inspirisan je i rukovođen sopstvenim interesom, a svakako
i obučen da se time bavi ukoliko mu je to neophodno. Tu negde je i ekonomska
nezavisnost, dok su mu sredstva za život izvesna, a život mu je raznolik i intere-
santan.

Svaki bi građevinac verovatno bio ljubomoran uviđajući sklad celine u sklopu

širih ograničenja koja određuje okružni arhitekta, onaj isti arhitekta koga izabira
sam okrug. Svaki bi okrug, dakle, prirodno razvijao svoju osobenost. Arhitektura bi
se – u širem smislu – razvijala.

U organskoj arhitekturi samo tlo predodređuje sve osobenosti; klima ih modifi-

kuje, raspoloživa sredstva ih ograničavaju, dok ih funkcija oblikuje.

Za Brodejkere forma i funkcija predstavljaju jednu stvar. Ali Brodejker nije konačan!

250
Model nudi 4 kvadratne milje tipičnog seoskog predela, koji nastaje na jutru zemlje
kao jedinici, u skladu s klimom toplotnog pojasa, i može da primi nekih 1400 poro-
dica. Severnije se model menja na jedan način, i južnije na neki drugi, u skladu s prom-
enama klimatskih i topografskih uslova date oblasti.

Naglašava se različitost u jedinstvu i prepoznaje neophodnost uzgajan-

ja kao potrebe za dovođenjem u red većine zasada. Prostom subvencijom, koju
vlast pruža za svaku generaciju, određena jutra zemlje ili zbir jutara zemlje bi-
vaju zasađena korisnim drvećem, koja jednako pružaju lepotu, privatnost i dele
područje na različite delove. Uz puteve nema drvoreda koji bi zaklanjali vidik.
Drvoredi se, tamo gde ih i ima, postavljaju upravno u odnosu na put ili se drveće
sadi u grupama. Korisno drveće, poput borova, oraha, breze, bukve, jele, zri kao
i voće i orašasto drveće, i unosno je; jednako daje i pečat ugodnosti, te pruža
privatnost celom gradu. Glavni park predstavlja livadu na kojoj je zasađeno cveće,
pored je izvor a graniči se drvoredima koji se postepeno uzdižu nad cvetnim za-
sadima. Na jednoj strani je muzički vrt, izolovan od buke. Pažnja koja se poklanja
sportu i zabavi, prepoznaje se u izgrađenim stadionu, zoološkom vrtu, akvari-
jumu, botaničkom vrtu i umetničkom centru.

Problemu saobraćaja pridaje se posebna pažnja, jer što se pre kretanje

učini udobnim i jednostavnim, to će se pre stvoriti Brodejker. Svaki građanin
Brodejkera ima svoj vlastiti automobil. Autoputevi s više traka čine putovanje sig-
urnim i zabavnim. Nema ukrštanja puteva na istom nivou, niti postoje leva skre-
tanja. Sistem puteva i njihova izgradnja su takvi da nema potrebe za bilo kakvom
signalizacijom ili uličnom rasvetom. Uz puteve nema jaraka. Nema ni ivičnjaka.
Njihovo mesto, u cilju zaštite pešaka, preuzimaju ukrasne bordure, postavljene na
unutrašnjoj strani puta i preko kojih automobili ne mogu preći bez oštećenja.

Što se vazdušnog prevoza tiče, Brodejker odbacuje postojeći avion i zamen-

juje ga samostalnom mehaničkom jedinicom, koja će se sigurno pojaviti: letelicom
koja se može odmah podići, a zahvaljujući motorima, koji se mogu preusmeravati,
može se kretati u svim smerovima koji su pod radio kontrolom, postižući pritom
brzinu od čak 200 milja na sat. Letelica može sigurno da se spusti i podigne sa
uzletišta nalik na saće, ali i s bilo kojeg drugog mesta. S kućnog praga, ukoliko se
tako želi.

Jedini redovan prevoz sačinjavaju jednotračni vozovi na glavnoj arteriji koji

povezuje velike razdaljine brzinom (već uspostavljeno u Nemačkoj) i od 220 milja
na sat. Celokupan drugi saobraćaj odvija se motornim vozilima na nivoima s dva-
naest traka ili na trostrukim trakama za kamione, na nižim nivoima, koji s obe
strane puta imaju prednost direktnog ulaska u skladište ili izlaska iz skladišta i
isporuke potrošaču. Lokalni kamioni mogu dopreti do skladišta – spremišta na
nižim nivoima ispod same glavne arterije. Lokalni put za kamione je paralelan s
brzim trakama.

Kuće u novom gradu su raznovrsne: u velikoj meri se koriste sintetički ma-

terijali otporni na vatru i fabrički proizvedene montažne jedinice, moguće ih je
slobodno sastavljati i različito slagati. Ne zanemaruju se ni stariji materijali, tamo
gde su poželjni i dostupni. Objekti vlasnika se skoro svi planiraju u montažnim
slogovima ili jedinicama, što pojednostavljuje izgradnju i sasvim sigurno sman-
juje njene troškove. Gradi se kuća za stručni kadar s laboratorijem, mala kuća
s radionicom, srednja kuća takođe, jedna veća kuća i zgrada u kojoj se nalazi
najmodernija tehnika. O njima možemo govoriti kao o kućama s jednim, dva, tri

251
i pet automobila. Staklo se mnogo koristi, kao i prostorije bez krovova. Krov se
često koristi kao pergola ili kao vrt. Tamo gde se staklo mnogo koristi, obično se
upotrebljava za unutrašnje potrebe u senci zaštitnih nadstrešnica.

Na modelu je kao materijal za krovove uglavnom naznačen bakar, jer je

to trajni pokrivač koji se može obrađivati na mnogo odgovarajućih načina i koji
celini pruža jedan skladan, višebojan efekat.

Električna energija, nafta i gas su jedina poznata goriva. Svaka parcela ima
jamu u blizini tela javne rasvete preko koje su dostupne sve tri vrste goriva, dok
se kanalizaciji može pristupiti bez uništavanja puteva i staza.

Problem sa školama je rešen izdvajanjem grupe niskih zgrada u unutrašnjim

delovima grada, gde deca mogu ići bez prelaženja prometnica. Grupa sa školskim
zgradama obuhvata i galerije za kolekcije pozajmljene iz muzeja, salu za održavanje
koncerata i predavanja, vrtiće za male grupe dece i dobro osvetljene, ograđene
prostore za individualno podučavanje na otvorenom: mali zoološki vrt, velike ba-
zene i zelena igrališta.

Ova grupa se nalazi u samom centru modela i u svom središtu ima višu
školu prilagođenu maloj grupi učenika.

Ova površina od 4 kvadratne milje, kojoj se slobodnim parcelisanjem

određuje površina i vrsta tla, uključuje stambene objekte i hotelski smeštaj i
dovoljna je za oko 1400 porodica, s recimo, prosečno pet ili više članova
domaćinstva.

Ponovimo: osnov ove celine jeste primenjeno načelo opšte decentralizacije

kao i arhitekturalne reintegracije svih jedinica u jednom materijalu; slobodno se
koristi zemljište koje se daje u posed samo na upotrebu i uređenje; javna infra-
struktura je u vlasništvu ljudi Brodejker Sitija, koji i upravljaju gradom; svima je
obezbeđena zemljišna privatnost i dovoljno sredstava za život i rad na vlastitom
zemljištu, u vlastitoj laboratoriji ili u zajedničkim kancelarijama, svi služe životu
celine.

Model Brodejkera sadrži previše detalja i nemoguće ih je u potpunosti

obrazložiti. Neophodno je proučiti sam model. Većina detalja obrazložena je kroz
dodatne modele različitih vrsta gradnje: izgradnju glavnih puteva, levo skretanje,
pešačke prelaze, podvožnjake, te različite kuće i javne objekte.

Svako ko bude proučavao ovaj model treba da uzima u obzir tezu da je

njegov projekat izradio Taliesin Feloušip [Taliesin Fellowship]; projekat je izrađen
pažljivo ali ne i kao nešto što je u bilo kom smislu konačno, već u smislu jednog
mogućeg tumačenja promena koje su neizbežne u našem razvoju naroda i nacije.

Tako uspostavljena individualnost mora cvetati. Nezdrav život ne bi tre-

balo da se ohrabruje i potrebno je da kroz tri ili četiri pokolenja nestane strašno
nasleđe pretrpanih preteranih ultrakapitalističkih centara. Stari ideali uspeha više
nemaju bilo kakve šanse da prežive i potrebno je da novi ideali, koji prirodnije
izražavaju ono najbolje u čoveku, dobiju priliku da se prirodno razvijaju.

Prevod: Zvjezdana Milašinović-Popović

Korektura: Tanja Trkulja, Dragana Kovačević Hrkić

252
 RIKEN JAMAMOTO [Riken Yamamoto]

Grad ćelija*

1. Na oko kilometar preda mnom se naziralo nešto ogromno a moglo je biti

građevina, objekat, pojava ili događaj i sasvim je bleštavo. Bilo je znatno
veće i mnogo svetlije nego što sam zamišljao. Zaustavio sam automobil,
namestio svoj stativ i napravio nekoliko fotografija. Oko mene je sve bilo
crno kao gar. Malo sam pomerio automobil, stao i napravio još fotografija.
Prilazeći izuzetnom bleštavilu, nisam žurio. Dok sam se približavao nisu se
ukazivali jasni obrisi, već se činilo kao da se nešto u daljini izdiže iz tame.
Nebrojeni slojevi sastavljeni od tankih neonskih postepeno su upotpunjavali
utisak posmatrača.

Dovezavši se do kraja puta koji je još uvek bio u izgradnji, krenuo sam
pešice i ušao u ogromno bleštavilo. Ugledao sam dva člana mog biroa kako
mi sa određene udaljenosti prilaze. Jedan od njih je sa osmehom pokazao
prema gore, izgovorivši nešto što nisam razumeo. Čudan, tup zvuk poput
zujanja ispunio je vazduh. Moćni vetrovi su duvali s mora, dok su dugačke
čelične sajle, prečnika 19 milimetara, koje su služile kao spreg, oscilirale
rezonantnom vibracijom. Ono dvoje su mi usred buke prišli bliže. „Zar nije
tajanstven?“, rekoše. Svakako je to bio čudan prizor. Obično nisam očaran
nečim što sam sâm dizajnirao, ali sam iskreno pomislio da je ova kombinacija
arhitektonskog objekta, pojave i događaja, divna. To je prosto bio skup
struktura napravljenih od čeličnih cevi. Strukture od čeličnih cevi lebdele su
u mraku osvetljene s više od stotinu živinih svetiljki.

2. Svaka kula je bila 28 metara visoka i sastavljena od cevi, prečnika 60.5

milimetara, koje se obično koriste za izradu građevinskih skela. Celinu je
činilo 40 kula. Cevi tih dimenzija predstavljaju veoma vitak element za
konstruisanje kule visine 28 metara, te bi ona sama po sebi bila nestabilna.
Zbog toga su te kule međusobno bile povezane gredama, i to tako da su
formirale ogromnu krutu konstrukciju poput nekog okvira. Rešetke nazivam
gredama, iako se radi o tanjim elementima koji se u svakodnevnim prilikama
koriste za skele. Toliko su bili lomni da su se činili skoro neupotrebljivim.
Ove grede su povezivale 28 metara visoke kule. Bile su na tri nivoa, na
međusobnoj udaljenosti od 10 metara. Svaki nivo je bio pričvršćen po
dijagonali spregom čeličnih sajli prečnika 19 milimetara. Zvuk koji se čuo
dolazio je od njih. U isto vreme su brojne pocinkovane cevi, prečnika 60.5
milimetara, bleštale otpuštajući svetlo živinih lampi.

Na vrhu svake od 40 kula bilo je postavljeno drvo, osvetljeno reflektorom

snage 150 vati. Niz drveća podizao se 28 metara u visinu delujući poput
planski visećeg vrta ili, ogromne trodimenzionalne slike. Činilo mi se, isto
tako, kao da gledam nešto što još uvek nema značenje, nešto neobjašnjivo.

* Riken Yamamoto, „Cell City“, INAX Publishing , Tokio 1993, str. 1-12.

253
 Bilo je teško shvatiti o čemu se radi. Šta je to tačno bilo? Osećao sam se kao
da gledam nešto što nikada pre nisam video. Ne sećam se bilo čega sličnog.
Naravno, ne verujem da je moguće napraviti bilo šta što je ne zabeleženo
u nečijem sećanju. Mislim da mi je to sasvim jasno. Arhitekturu ne čini
pojedinačno, već zajedničko, kolektivno pamćenje. Njega se ne možemo
osloboditi. I mada sam to jako dobro razumeo, učinilo mi se da je moguće
– ali samo moguće – da ova stvar prevazilazi kolektivno pamćenje. Okružen
ukrštenim snopovima svetlosti, slušao sam zvuk vetra.

3. Do otvaranje izložbe u Jokohami [Yokohama] ostalo je oko mesec dana i

testiranje osvetljenja je bilo u toku. Svi paviljoni su još uvek bili u izgradnji,
dok su svetla bila upaljena samo u blizini Takašimačo kapije [Takashimacho
Gate]. Ona je sama sijala u mraku i njena blistavost je činila okolnu tamu još
mračnijom.

4. Toliko sam bio obuzet ovim neobičnim prizorom, da sam posećivao ovo
mesto gotovo svaki dan. Ta stvar koja je najpre izgledala neobjašnjivo i
strano svemu meni poznatom, počela je da se preobražava. Postepeno sam
počeo da zadobijam osećaj da sam sve to već negde video, da sve postaje
objašnjivo. Međutim, nije mi se činilo da je sve stvar navike. Dok se izrada
ostalih paviljona bližila kraju, moj pogled se menjao. Susedna atrakcija „voza
smrti“ kao i ringišpil počeli su noću da se osvetljavaju. I dok je ceo prostor
počeo sve više da nalikuje na temelje izložbe, ova sklop pojava, događaja,
objekata i arhitekture sama po sebi je postajala neki novi eksponat, i to
zaista poseban eksponat. Posmatrajući ovaj preobražaj ponešto sam i
razumeo.

5. Prolazeći Gibraltarskim moreuzom, stigao sam u marokanski grad Seuta.

Formalno govoreći, Seuta je još uvek španska teritorija, ali prizori koje tu
zatičemo sasvim su drugačiji od onih u preostalim španskim gradovima. Sve
je bez ikakve razlike pomešano – ljudi, magarci, ovce, prodavnice, džamije,
restorani, miris mente i duvana, ali i miris ljudskih tela. Prolazeći pored
prodavnica suvenira namenjenih turistima, sklanjajući se od nametljivih
ruku prodavaca, iznenada sam se obreo u ulici sa kućama. Naišao sam na
ulaz u džamiju, bogato ukrašen izvanrednim, predivnim pločicama, a zatim
i na mali trg. Preda mnom su se ređali prolazi između kućâ. U sekundi sam
bio izgubljen. Ceo grad je lavirint.

Nije samo grad Seuta takav. Svi islamski gradovi u Sjevernoj Africi –
uključujući Fez [Fez], Rabat [Rabat], Marakeš [Marrakech], Alžir [Algiers] i
Gardaja [Ghardaïa] – lavirinti su. Mešavina su svega mogućeg. Ne radi se
samo o putevima koji se ukrštaju. Prolazi, mali trgovi, javne česme i ulice
s prodavnicama, ceo jedan splet koji čoveka nesvesno vodi u džamiju, jer
ti prostori ne služe samo za prostu cirkulaciju. Kuće se nadvijaju nad tim
prostorom tako da čovek ima utisak da se nalazi u nekom podzemnom
prolazu da bi se već sledećeg trenutka sunce direktno probilo, čineći sve
zaslepljujuće belim. Sa ulice koja je toliko tesna da dva čoveka jedva mogu
da se mimoiđu, dopire se do trga na kojem se vezuju kamile. Konačno se
stiže do velike pijace. Sa svakim novim korakom prizor se menja i korak
vrtoglavo ubrzava. Krećući se kroz ove prostore, skoro je moguće osetiti
kako grad diše. Ako postoji nešto što se naziva jedinstvenim gradom, onda
to mora biti ovome nalik. Ovde postoji sve što su naši gradovi izgubili.
Razlikuje se od grčkih, rimskih, renesansnih i naravno, savremenih gradova.

254
 Nemoguće je zamisliti opšti plan ovakvog grada. Ne postoji ništa što bi
ukazivalo na intervenciju planera i njegove volje. Sve je improvizovano.
Stalna izmena scenografije ne daje nagoveštaj unapred stvorenog plana.
Fotografija nekog islamskog grada iz vazduha podseća na izgled ćelija pod
mikroskopom. Svaka kuća ima unutrašnje dvorište, koje izgleda kao ćelijsko
jezgro. Džamije, mali trgovi i trgovački objekti stisnuti su unutar grozdova
stambenih ćelija.

U gradovima Zapada, prednost je data generalnom planu. Prvo se osmišljava

sveukupna slika grada, a sami objekti se jednostavno smatraju delom te
sveukupne slike. Islamski grad je planiran na potpuno drugačiji način.
Prioritet je dat elementima. Iako razvoj islamskog grada može izgledati kao
improvizacija, suštinski su „geni“, s detaljnim pamćenjem, ugrađeni u svaku
građevinu/ćeliju.

Prema tome, onoliko koliko se ćelije umnožavaju, prirodno se razvija i urbana

struktura. Zapadni gradovi se razvijaju linearno ka svojoj konačnoj formi,
tako da je grad u bilo kom trenutku u nekoj srednjoj fazi razvoja, nespreman
da se prilagođava promenama, jer se razvija u određenom pravcu. Samo
nepredviđeni događaji, neočekivano mogu zahtevati preispitivanje čitavog
plana.

Za razliku od zapadnih gradova, islamski gradovi nemaju konačnu formu.

Oni se ne razvijaju postupno ka nekoj celovitosti, ali su na svakom stepenu
svog razvoja ipak celoviti. U tome je skrivena njihova razvojna sposobnost u
svim pravcima. Dovoljno su prilagodljivi da prihvate bilo koje nepredviđene
događaje. Verujem da prilagodljivost islamskih gradova otkriva ograničenja
zapadnjačkog pristupa planiranju sa svojim prioritetima generalnog
planiranja.

6. Ovaj grad nalik na ćeliju, prvi mi je pao na pamet kada su tražili da me

konsultuju u vezi s Riokuen-toši [Ryokuen-toshi] planom.

7. Porodica u sebi nosi neku usamljenost.

Porodica je usamljena jer je veoma ograničena u svojoj svrsi i svi njeni odnosi
su unutrašnji i nepovezani sa spoljašnjim svetom. Porodica kao jedinica,
premala je da bi predstavljala osnovnu jedinicu društva. Toliko je mala da
možda čak i ne može služiti kao jedinica. Uprkos tome, današnji društveni
sistem je organizovan tako da ova mala jedinica u velikoj meri preuzima
na sebe svaki mogući teret. Društveni sistem je zasnovan na porodici kao
najmanjoj jedinici. Sistem je, čak tako organizovan da ga porodica kao
jedinica osnažuje, odnosno, porodica mu se prilagođava i nadoknađuje sve
njegove nedostatke. Prema tome, ako porodica više ne može služiti kao
osnovna jedinica društva, znači da više ne može ni da poboljšava manjkavosti
društvenog sistema.

8. Kuću zauzima jedinica koja se naziva porodicom. Porodice mogu biti prilično
različite, ali je njena uloga kao jedinice društva sasvim očigledna. Tako je
različitost porodica stvar varijeteta. Prema tome, odnos kuća-porodica uvek
je jedan na jedan, bez obzira o kojoj vrsti porodice se radi, to jest bez obzira
koliko su izražene varijacije između porodica. Pretpostavka je da jedna
porodica živi u jednoj kući. Projektovati kuću, bilo da je ona pojedinačna
zgrada ili stan u sklopu kolektivnog stanovanja, znači projektovati kuću za

255
 društvenu jedinicu koju zovemo porodica. To nam je znano. Takođe nam
je znana i činjenica s kojom se moramo i suočiti, da porodica više nije u
stanju da bude najmanja jedinica društva. Odnosno, za nas je to dvostruka
obaveza. Mi projektujemo kuće za jedinicu zvanu porodica, bez obzira na to
što ona više ne može biti osnovna jedinica društva.

9. Arhitektura koja sama od sebe snažno sija u mraku, nezamisliva je u

današnjem gradu. Taj privid da je arhitektura nešto što se vidi i dalje je
operativan. U suštini, niko zapravo i ne posmatra arhitekturu. Jednostavno
predstavlja deo okoline.

10. Riokuen-toši je ime železničke stanice na liniji Sagami železnice [Sagami

Railway], na oko dvadeset minuta od stanice u Jokohami. Pre nekih pet
godina konsultovan sam oko planiranja komercijalne četvrti u blizini
stanice. Zamolili su me da razmotrim kako bi prostor oko stanice, još uvek
u velikoj meri neisplaniran, trebalo obraditi. Na prostoru oko stanice još
uvek nije bilo izgrađenih objekata, izuzev same stanice koja je podignuta
zahvaljujući konkursu. Postojalo je mnogo parcela planiranih za izgradnju
porodičnih kuća namenjenih tržištu, ali je samo par objekata izgrađeno. Kao
kod svih područja u izgradnji, na prodaju su bile samo izdignute parcele
– terase. Stanica je počivala u podnožju kotline. Terase su u odnosu na
nju bile jasno uočljive. U neposrednoj blizini je bila započeta izgradnja
stambene dvanaestospratnice u obliku paravana. U produžetku se uzdizala
čelična konstrukcija kulturnog centra Sotecu [Sotetsu Culture Center] koji
je projektovao Hiroši Hara [Hiroshi Hara]. Sve te ustanove postepeno
su izgrađivane u okolini. Površina neposredno uz stanicu i dalje je bila
neizgrađena. Zemljište u blizini okretnice, kao i ono sa obe strane glavne ulice
koja preseca prugu pod pravim uglom, takođe je bilo neizgrađeno. Lokalni
vlasnici su posedovali skoro celokupno zemljište. Sagami železnice su od
vlasnika zakupile zemlju na godišnjem nivou, kako bi sprečile rasparčavanje
područja. I dalje se tu nije gradilo.

Železnica je vlasnicima nudila brojne predloge, ali nije mogla da dođe do

usaglašenih rešenja. Svi ti predlozi su imali nameru da pre svega utvrde
neku opštu urbanu sliku, u vidu, na primer, generalnog plana koji bi bio
izrađen zajedno sa železnicom, ili u dogovoru oko toga kako bi se uredio
način izgradnje objekata, ne bi li se nakon toga, u skladu sa pomenutom
urbanom slikom mogli graditi individualni objekti. Znači da je svaki vlasnik,
pre takvog poduhvata morao da bude saglasan oko te urbane slike. Nije
ni čudo što je sve zapalo u ćorsokak. Bilo je malo verovatno da će se, pre
izgradnje bilo čega, svi vlasnici složiti oko jedne iste urbane slike. Čak i
da su uspeli da se slože oko bilo kakve slike, kakva god ona bila, bilo je
očigledno da će se u nekoj fazi realizacije morati primeniti prinudne mere.
Bez obzira koliko bogata i raznovrsna ta urbana slika bila, dogovor o
prioritetu opštosti u odnosu na pojedinačne objekte, ostao bi autoritativan.
Savremeno planiranje gradova pravi je primer diktature.

11. U stvari, planiranje kolektivnog stanovanja sâmo je po sebi protivrečno.

Ako je jedna porodica, koja živi u pojedinačnoj kući, zaista samodovoljna
društvena jedinica, onda i ne postoji inherentan razlog te jedinice zbog
kojeg bi se formirala zajednica s drugim jedinicama. S druge strane, ako
postoji inherentan razlog same jedinice za obrazovanje zajednice jedinica,
onda bi u izvesnom smislu samodovoljnosti to predstavljalo neuspeh

256
 jednoporodičnog stanovanja. Planiranje kolektivnog stanovanja se zasniva
na samodovoljnosti jedinice porodice/kuće. Prihvatajući činjenicu da
jedna porodica živi u jednoj kući kao jedinici, planer ne traži razloge za
formiranjem zajednice unutar same jedinice, već izvan nje. Ovaj pristup
planiranju – Stanovanje i korporacija urbanog razvoja stanovanja – bio je na
delu nakon Drugog svetskog rata. Takvi su projekti nudili različite predloge i
ideje u pogledu unutrašnjosti svake jedinice, ali nisu uspeli da pruže razloge
zbog kojih je te jedinice uopšte trebalo objedinjavati. Nisu mogli da objasne
zašto stanovanje treba da bude kolektivno.

Ekonomski i urbanistički razlozi su dati. Zahtevaju ih spoljnji činioci jedinice

i to je objašnjeno. U tom slučaju, kolektivno stanovanje je jednostavan
nagomilavanje ovih jedinica. Porodice/kuće samo su naprosto poređane
i zbrda zdola nagomilane. S obzirom da nema inherentnih razloga samih
jedinica kako bi formirale grupe ili zajednice, jer su verovatno samodovoljne,
izgleda da je dovoljno samo ih povezati skupa. Nepotrebno je uzimati u
obzir odnos između samih jedinica sve dok se one same međusobno ne
mešaju. U ovakvim okolnostima stvar samo pogoršava pokušaj prisilnog
stvaranja bilo koje vrste zajedničkih mesta. Zajednička mesta u bilo kojem
smislu, potpuno su nepotrebna tamo gde postoji privid samodovoljnosti
porodice/kuće kao jedinice. Izraz potrebe za zajedničkim mestima samo bi
bio dokaz da porodica/kuća nije samodovoljna.

Naveo sam da planiranje kolektivnog stanovanja uključuje samoprotivrečnost,

jer je s jedne strane, jedinica porodice/kuće prepoznata kao samodovljna
društvena jedinica, dok su s druge, ove jedinice okupljene zajedno tako da
porodice prividno žive u zajednici.

Planiranje Hotakubo stambenog naselja takođe ne može izbegava tu

protivrečnost.

12. Kako bi se izbegla autoritarnost, pojedinačnim objektima se dosledno mora

dati prednost u planiranju grada. Umesto stvaranja generalnog plana i
nametanja ograničenja pojedinačnim objektima u odnosu na plan, to jest
umesto stvaranja građevine koja predstavlja deo grada u celini, potrebno je
samo pronaći građevine koje u svojim „genima“ olakšavaju uzajamne veze,
kao kod islamskih gradova.

Ne treba pre funkcionalnosti utvrđivati zone. Umesto nametanja zoniranja

odozgo – na primer, trgovačka zona bi trebalo da bude ovde a javne
ustanove tamo ili u nekom drugom području stambeni deo – namene sve
zajedno izmešane. U blizini stambenih kuća su trgovački objekti, a odmah
pored njih su restorani. Možda bi se u blizini mogle naći i javne ustanove,
ili mali trg s bibliotekom koja mu se sučeljava. Na neočekivanom mestu bi
se mogla naći mala galerija. Možda bi se vrata uz vrata mogli zateći vrtić
i starački dom. Ti gradski oblici nisu prethodno planirani, već se razvijaju
prirodno. Optimalno rešenje prilagođeno za specifične okolnosti lokacije,
različito je za svako mesto ponaosob.

13. To je pristup primenjen u Rikouen-toši-ju.

U načelu se radi o veoma jednostavnom metodu. Ne postoji generalni plan.

Svaki vlasnik zemlje može da gradi svoj objekat kako želi. On to može raditi

257
 potpuno slobodno i u meri u kojoj to odgovara njegovim potrebama. Pošto
će graditi na svom zemljištu i prema sopstvenim potrebama, neće imati ni
zamerki. Nema potrebe za opštom saglasnošću i vezi s nekim generalnim
planom. Ali, ako bi to bilo sve, građevine bi jednostavno bile poređane jedne
pored drugih i veza među njima ne bi postojala. Vlasnicima zemljišta sam
postavio samo jedan uslov i ustanovio prilično jednostavno pravilo. Svaka
građevina se produžavala u nekoj vrsti „pipka“ koji bi dosezao do susednog
objekta. Spajanjem ovih „pipaka“ sve građevine postaju kontinuirane.
Završetkom svakog novog objekta, mreža se produžava dalje niz ulicu.
Svaka zgrada je tako imala neki „vezivni gen“.

Pošto neće postojati neki generalni plan na kraju, nemoguće je reći kakva bi
bila konačna opšta slika. Svaka zgrada prihvata „pipak“ kroz ulice povezane u
neprekidnom nizu, dozvoljavajući da ulica prolazi kroz samu sebe i proširuje
se ka susednoj zgradi. Ovi vezivni pipci ugrađeni su u svaku zgradu. Ulica je
povezana i razvija se grad lavirint. Duž nje se sa obe strane nalaze restorani,
trgovine, kancelarije i galerije. Ulica se sužava i proširuje, otvara u male
trgove, penje se i silazi stepenicama, prelazi preko mostova. Ulica se može
dizajnirati u skladu sa osobenostima svake građevine. Jedini uslov je da
dozvoljava slobodno kretanje pešaka. Inače, svaki vlasnik zemljišta slobodan
je da oblikuje svoj deo ulice onako kako mu to najviše odgovara.

Vlasnik ako ne želi, ne mora da prihvati proširenje ulice koju je sproveo

njegov sused. Međutim, sasvim je jasno da mu je u interesu da to prihvati.
Što je obimniji saobraćaj, povećava se i mogućnost komercijalne namene.
Ono što je korisno jednoj osobi, biće korisno i onome koji gradi susednu
zgradu. Ovaj plan, dakle, služi dvostukoj nameni i usmerava razvoj u
korisnom smeru.

14. Na koju se vrstu stambenog planiranja danas odnosi termin „zajednica“?

15. Hotakubo stambeno naselje predstavlja čistu suprotnost u odnosu na do

sada rečeno. Jedinice okružuju središnji otvoreni prostor ili trg. Pristup
ovom trgu je moguć samo iz samih jedinica.

110 jedinica je na otvorenom prostoru razdvojeno u tri takozvane istočne,

severne i zapadne zgrade. Zajedničke prostorije su na južnoj strani. Ove
četiri zgrade u potpunosti zatvaraju trg. Nadalje, blok je sastavljen od
sedam do osam jedinica. U istočnoj zgradi se nalazi sedam, u severnoj četiri,
a u zapadnoj pet blokova. Svaki blok ima dva stepeništa. Jedno stepenište
je okrenuto ka ulici koja se pruža oko stambenog naselja što omogućava
vanjski pristup za svaku jedinicu. Drugo stepenište je okrenuto ka
središnjem trgu i omogućava vezu svake jedinice s tim otvorenim prostorom.
Stanovnici Hotakubo stambenog naselja, na taj način mogu imati pristup ka
središnjem trgu iz svojih vlastitih stanova. Takođe, trg je namenjen isključivo
stanovnicima okolnih zgrada. Položaj na planu, sasvim jasno oslikava da je
trg njihov. Ovaj plan se može okarakterisati kao zatvoren. Gledajući spolja,
sedišnji trg je najskrivenije i najprivatnije mesto.

Obično je stvar sasvim obrnuta. Jedinicama se uglavnom pristupa sa nekog

javnog trga. Ideja je da se poveća mogućnost susreta između stanovnika.
Sasvim je prosto i temeljno promišljanje u osnovi toga jer se uvećanjem
mogućnosti susreta, unapređuje komunikacija. Verujem, međutim, da takav

258
 jedan raspored brzo može dosaditi. Ponekad, naprosto, ne želite bilo koga
da sretnete. Život u takvom stambenom naselju može imati svoje prednosti
ali zasigurno i mnoge smetnje. Zato verujem da kolektivno stanovanje mora
u sebi sadržati nešto što otklanja takve smetnje. Plan Hotakubo stambenog
naselja, sa svojim središnjim trgom koji je dostupan isključivo iz stanova,
upravo jeste tako šta.

16. Jedna kompanija u okviru Sagami železnice planirala je ispred stanice

izgradnju supermarketa. Razgovarao sam s njima i tražio da se obezbedi
most s drugog sprata supermarketa ka susednoj parceli. Kompanija se
složila i most je obezbeđen. Ali pošto na susednoj parceli i dalje nije bilo
ničega što bi most povezivao, on je bio besmislen. Radilo se o skromnom
pokušaju, ali to je ipak bio tek početak. Ulica je produžavala svoje „pipke“
ka susednoj parceli.

17. Gen pamćenja s kojim se grad zamišlja kao celina utelotvoren je u svakoj
građevini. On se upravo sastoji u „probijanju ulica“.

To probijanje ulica sačinjava sistem Riokuen-tošija. Sve ostalo se tiče

pojedinačnih programa i toga kako se građevine uopšte grade, drugim
rečima, da li je potrebno kontrolisati svaku građevinu u skladu s nekom
koherentnom slikom ili se svaki objekat gradi prema željama vlasnika. Svaki
vlasnik zemljišta je slobodan da razvije program po svojoj želji. Ne postoje,
isto tako, ni posebna formalna ograničenja. Svaki vlasnik može birati oblik
koji mu se dopada, odnosno, oblik koji odgovara mestu i programu. Sagami
železnica je generalni tvorac, ali dizajn zavisi od vlasnika, ili, u slučaju
zajedničkog ulaganja sa železnicom, vlasnik i železnica jedanko su arhitekte.
U tom smislu, uloga mog biroa bila je da posredujem između železnice i
vlasnika. Moja želja je bila da što više udovoljim vlasniku. Na kraju krajeva,
projekat je i osmišljen kao takav, iako sam od početka mislio da je u svakom
bloku bolje koristiti iste materijale. No na tome nisam insistirao i do toga
je došlo kroz proces eliminacije. Budžet svake građevine nije prelazio
uobičajene sume za stambene zgrade s radnim lokalima u prizemlju. Naravno,
niži troškovi su ograničili ponudu materijala koji bi se mogli razmatrati. Od
samog početka nisam ni uzimao u obzir dekorativni armirani beton, jer je
bilo nemoguće jamčiti isti nivo kvaliteta rada na svakoj građevini. Koliko
je god to bilo moguće, hteo sam da koristim prefabrikovan materijal koji
ne bi odmah dopustio vidljive razlike u veštini različitih majstora. Oblici su
bili napravljeni od betonskih blokova i tankih čeličnih delova kao nosača
nadstrešnice kao i od rukohvata pričvršćenih klinovima za blokove. Verovao
sam u početku da će standardizovani čelični delovi umanjiti troškove, ali
od toga nije bilo ništa. Građevine su bile različite i nisu dopuštale primenu
modula.

S betonskim blokovima su utemeljenji osnovni oblici građevine, dok je na vrh

svakog bloka postavljena kocka od stakla ili nekog lakog materijala poput
pocinkovanih čeličnih tabli i aluminijumskih panela. Tanki čelični elementi
zatim su klinovima pričvršćivani za blokove i to je bila slika građevine.

18. Problemi se pojavljuju kada se jedinice porodice/kuće međusobno mešaju

i na taj način rizikuju sopstvenu samodovoljnost. Jedinice su primorane da
međusobno deluju, iako ih predviđeni resursi za tako nešto ne pripremaju.
Primorane su da se uzajamno mešaju. Ideja uvećavanja broja mogućih

259
 susreta, iako je protivrečna, predstavlja dobru stvar u planiranju kolektivnog
stanovanja. Ukoliko je porodica samodovoljna zajednica, moguća je i
pretpostavka da skup porodica može oblikovati novu zajednicu.

Opšte je pravilo da zajednice ne poseduju dvoslojnu strukturu.

U stvari, ne moguće je istovremeno održavati dve zajednice, jer će ona

razvijenija/viša podređivati onu drugu.

Jedini način da dvoslojna struktura opstane jeste da razvijenija/viša

zajednica zajemči samodovoljnost manje/niže zajednice (to jest porodice).
Samodovoljnost manje zajednice uslovljena je na čistoj premoći ili nadmoći
razvijenije zajednice u svakoj situaciji. Jedino ukoliko postoji takav odnos
moguće je postojanje dvoslojne strukture zajednica. Stoga današnje
kolektivno stanovanje, u kome su samodovoljne zajednice ili takozvane
porodice, naprosto slučajno zbijene zajedno, ne može ostvariti dvoslojnu
strukturu. U stvari, logički je nemoguće da zbir porodica razvije širu
zajednicu ukoliko porodice zadržavaju svoju postojeću samodovoljnost.

Danas je porodica zaista načelno samodovoljna. Na toj pretpostavci se

zasniva planiranje kolektivnog stanovanja. Ali ipak je to samo načelno istina.

Istovremeno, uvećana nemoć porodice da služi kao jedinica društva, jeste

stvarnost. Porodica u stvari gubi svoju samodovoljnost i ovaj gubitak po prvi
put otvara mogućnost kolektivnog stanovanja. Jer ako zajednica prozvana
porodicom više nije u stanju da nosi breme najmanje društvene jedinice,
onda to breme mora biti izneto na neki drugi način. Da bi kolektivno
stanovanje bilo u stanju da preuzme karakter zajedničkog, trebalo bi najpre
da razumemo da ulogu, koju je doskora imala porodica, sada preuzima
nešto veća jedinica.

19. Međutim, u stvarnosti je to teško. Nije tako prosto naći drugu jedinicu koja
bi poslužila kao osnovni gradivni blok zajednice. Iako porodica u suštini
više ne može obavljati tu funkciju, ona i dalje, načelno ostaje samodovoljna.
Činjenica da je to tako „u načelu“ znači da mi mi to načelo i delimo. Odnosno,
porodica kao najmanja jedinica društva, upravo u svojoj samodovoljnosti,
ostaje naše merilo. A merila se tako lako ne odbacuju.

20. Objekat nazvan Ksistus [Xystus] povezan je unutrašnjom ulicom koj polazi
od supermarketa. Ksistus je prva građevina komercijalne četvrti Riokuen-
toši plana. Na prvom spratu se nalaze servisni kapaciteti, a na drugom,
restorani. Ulica koja polazi od supermarketa prolazi kroz drugi sprat zgrade.
Ulazi u restorane se nalaze u ovoj ulici. Ona pruža svoje pipke u pravcu
susedne parcele i tu se nakratko zaustavlja. Treći, četrvrti i peti sprat su
stambeni. Na trećem spratu postoji mali trg koji gleda na ulicu, i oko njega
su grupisane jedinice za stanovanje. Iznad trga je postavljen veliki stakleni
krov. Terasa svake jedinice pokrivena je nekom formom plitkih svodova.
Snažan utisak ostavljaju brojne i raznovrsne krovne ravni koje ukrštaju.

Nisu upadljivi samo krovovi. Sve budi pažnju, ulica ili mali trg namenjen
kao zajednički prostor za stanove, do pristupnih stepeništa i mostova koji
omogućavaju ukrštanje jedinica. Vidi se grad koji se spontano razvijao. Radi
se o mešavini jedinica veoma različitih po veličini i tipu, koje su klasifikovane

260
 od malih stanova za jednu osobu, do troetažnih kućica i penthausa s velikim
terasama. Građevina nalikuje na vertikalni presek grada, otkriva različite
delove, funkcije i položaje koji tu postoje kao neophodni. Građevina je već
i sama postala grad.

21. Pojam unutrašnjih ulica i ideju arhitekture sačinjene od malih, urbanih okvira,
najpre sam osmislio dok sam pripremao konkurs za Francusko-japanski
kulturni centar u Parizu, dok je rad na Riokuen-tošiju sledio kasnije. Konkurs
je se odnosio na objekat koji se nalazio s leve obale Sene, u blizini Ajfelovog
tornja, i trebalo je da predstavlja japansku kulturu. Radilo se o lokaciji u
samom središtu Pariza. Na drugoj strani ulice je bila Australijska ambasada,
dok se pored nalazila tipična pariska stambena zgrada. Kvart je bio uzorni
primer Pariza, turistička oblast, ali i mesto gde ljudi stanuju. Učinilo mi
se da bi iznenadno uvođenje simboličke ili monumentalne građevine koja
prenosi japansku kulturu, predstavljalo nepoštovanje urbanog profila Pariza.
Projektovao sam stoga, građevinu arhitekturalnih odlika pariskog urbanog
profila koja je iznutra imala prošireni trotoar. Tu su bili trg, biblioteka, japanski
restoran, pozorište i izložbeni prostor, kao i kiosci na kojima posetilac može
pojesti takojaki knedle i japansku testeninu. Izgledalo je kao da se Japan
stapa sa urbanim profilom Pariza. Trg je prekriven staklenim krovom sličnog
oblika kao i krov susedne stambene zgrade. Umesto spomeničkog objekta,
želeo sam da projektujem zgradu koja će se uklopiti i učiniti grad bogatijim.

22. Ukoliko delimo privid da je porodica/kuća najmanja jedinica društva, i

ukoliko je teško taj privid odagnati, onda nam jedino preostaje da se s njim
suočimo kao da se radi o jedinici kolektivnog stanovanja. Rešenje koje se
sastojalo u očuvanju porodice/kuće koje je takođe pokušavalo da pronađe
nešto zajedničko u zbiru takvih jedinica, samo po sebi je protivrečno. Da li
jedini zamislivi oblik počiva u prostom zbiru jedinica? Zar ne postoji način
da se prevaziđe ta samo-protivrečnost?

U stvari, plan Hotakubo stambenog naselja, koji obrće uobičajeni način

pristupa dajući prednost središnjem javnom trgu u svakoj jedinici, predstavlja
pokušaj prevazilaženja te protivrečnosti. Način na koji se to pokušalo
ostvariti, jasan je iz uvida u generalni plan iz perspektive svake jedinice.
Svaka jedinica neposredno izlazi na ulicu koja okružuje naselje. Prema tome,
ne postoji javno mesto koje posreduje između jedinice i spoljašnjeg sveta.
Svaka se jedinica suočava direktno sa spoljašnjim svetom. U tom smislu
Hotakubo stambeno naselje, bar gledano spolja, jeste skup samodovoljnih
jedinica koje nisu ni u kakvoj vezi jedna sa drugom. Ulazi u jedinice povezuju
spoljašnji svet bez ikakve ceremonije. Javni trg je u pozadini jedinica. Na
stanarima je prepušteno kako će koristiti centralni trg. Pošto je svaka jedinica
neposredno u vezi sa spoljašnjim svetom, samodovoljnost porodice/kuće
šematski biva sačuvana. Svaka samodovoljna jedinica može imati bilo kakav
odnos prema centralnom trgu. Dakle, ako jedinica nema potrebu za trgom,
ne mora ga ni koristiti. Korišćenje trga nije obavezno. Ako je centralni trg
javno mjesto, O zajedništvu centralnog trga kao javnog mesta odlučuju
sve jedinice. Ukratko, ovaj plan se koristi tako da se zajedništvo jedinice
porodice/kuće i zajedništvo centralnog trga ne preklapaju. Zajedništvo
jedinice porodice/kuće uvek ima prvenstvo dok je zajedništvo centralnog
trga uslovno; ta stvar je prepuštena slobodnom izboru svake jedinice
porodice/kuće. Prema tome, nerazvijeniji ili manji delovi zajednice regulišu
razvijenije ili veće zajedničko telo, na taj način obrćući uobičajeni raspored.

261
 23. Po završetku prvog objekta Ksistus, odmah sam započeo s projektovanjem
zgrade na drugoj strani ulice. Ne nastojim oko nekog objekta samo zato što
ga i projektujem. Ta zgrada u blizini je naprosto bila tu. Po prvi put u mojoj
karijeri, ipak mi se desilo da mi zgrada koju projektuje pruži nešto zuazvrat.

Školovan sam da ostvarim neke sasvim očigledne stvari, da svaki postojeći

objekat, kakav god bio, uklopim, koliko je to moguće, u njegovo okruženje.
To je u prirodi razmene darova. Čovek ovo počinje da razumeva kroz jedno
takvo iskustvo. U našem svakodnevnom iskustvu, arhitektura je jednostavno
deo okruženja. Niko ustvari ne posmatra određene građevine. Mi ih skoro
nesvesno prihvatamo kao deo okruženja. Na građevinu sa susedne parcele
može se gledatni kao da je prikladna ili neprikladna, ali se njeno prisustvo
mora prihvatiti. Ovo se odnosi i na objekte koje čovek sâm projektuje.
Neophodna je svest da sopstvena građevina predstavlja samo deo okruženja.
Ili još bolje, potrebno je čak se i pripremiti da projektovani objekat na kraju
i postane okruženje.

24. Želim da izgrađeni objekat ne bude nešto što se često stvara, već da
predstavlja akumulaciju različitih postavki. Male postavke se grade jedna
po jedna, u slojevima. Rezultat ne mora da se ogleda u jednoj građevini.
Besmisleno je u ovom slučaju pitati se o dometu objekta. Izgradiće se niz
takvih objekata, sve dok granica između grada i građevina postane nejasna
i arhitektura ostavljajući iza sebe samo postavke ne izgubi formu. Radi se o
takvoj vrsti građevine i takvom gradu.

25. U Okajami [Okayama] sam projektovao kuću s gotovo istim stambenim

rasporedom kao u Hotakubo stambenom naselju. Kuća je namenjena
najprostijoj osnovnoj porodici: jednom paru s detetom. Uobičajeni prostorni
raspored prostorija stambenih kuću u ovoj je sasvim obrnut. Hotakubo
stambeno naselje ima jedinicu u kojoj postoje spavaće sobe za tri člana
porodice, dok je na mestu središnjeg trga kombinovana trpezarija/kuhinja
i sanitarni blok. Tri spavaće sobe su direktno okrenute ka ulazu. Dvorište u
kojem se nalaze trpezarija/kuhinja, dostupno je iz spavaćih soba. Odnosno,
spavaće sobe su direktno povezane sa spoljašnjim svetom. Obično je stvar
potpuno obrnuta. Najpre dolazi dnevna soba, a iza nje se nalaze spavaće
sobe. Uobičajeni poredak stvari nalaže da je jedinica zvana porodica na
prvom mestu, dok se parovi i deca smatraju članovima te porodice. Ljudi
skloni prividu da je porodica/kuća najmanja jedinica društva, daju prednost
telu koje predstavlja zajednu u odnosu na pojedinca. Porodica pojedincima
postavlja granice.

U ovom slučaju je ta shema obrnuta. Pojedincu se daje prednost nad

grupom nazvanom porodica. Upravo je to shema Hotakubo stambenog
naselja u kojem samodovoljnost svake pojedine jedinice ima prvenstvo nad
jedinicama kao zajednicom. U ovoj kući, grupa zvana porodica ne ograničava
pojedinca. Porodica je ovde grupa koju pojedinci slobodno biraju, što je
izraženo i u stambenom rešenju. Ako je u uobičajenom odnosu, izraženom
u vidu „društvo-porodica-pojedinac“, porodica najmanja jedinica društva,
ovde je stvar obrnuta, i odnos je „društvo-pojedinac-porodica“. Porodica ne
posreduje između društva i pojedinca. Tačnije, pojedinac je u neposrednom
odnosu prema društvu. Pojedinac se sa društvom ne suočava kao član
porodice, već kao nezavisno ljudsko biće. Svaki pojedinac ima i bira neki
odnos prema porodici.

262
 Pojedinac ulazi u različite društvene odnose, gradi njihove mreže kao što
bira vreme i mesto za uključivanje u neku od njih. U ovim različitim vezama
i mrežama postoji i odnos prema raspodeli prostora zvanog porodica. Sa
stanovišta pojedinca, ovaj odnos u kojem se raspodeljuje prostor takođe
je stvar izbora pojedinca. Ljudi koji u njima žive nisu sistematski ograničeni
krvnim vezama kao u slučaju oca, majke i deteta. Njihove veze, umesto toga,
predstavljaju izbor pojedinca. U tom smislu, ovakva kuća može podjednako
dobro smestiti tri muškarca ili tri žene. Deleći prostor, oni pokušavaju da
izgrade nešto poput zajednice.

26. Čak i ako je razlog postojanja grupe zvane porodica, u pružanju zajedničke
podrške jedinkama kao što su deca ili stariji koji ne mogu živeti odvojeno,
veoma je teško objasniti zašto porodica kao grupa mora izdržavati te
pojedince. Uobičajeni odgovor je „bračna ljubav“. Svakako da tu ima
određene istine, barem što se dece tiče, s obzirom da se radi o vezi između
muškarca i žene koji stvaraju tu decu. Međutim, iako ta veza može začeti
decu, ona ne mora da bude nužni temelj pružanja im podrške. Činjenica je i
da se ne radi samo o deci. Razne stvari opterećuju „bračnu ljubav“. Sve, pa
čak i one stvari o kojima bi trebalo da brine društvo, podnosi teret „bračne
ljubavlji“. Pretpostavka je da zbog ljubavi postoji briga o deci, čuvaju se
stari, pere se rublje, kuva se i čisti. Sve je tako organizovano da kada nestane
takozvana „bračna ljubav“, raspada se celokupan sklop porodice. Ukoliko
„bračna ljubav“ umre, ne postoji drugo mesto na kojem se mogu odvijati
briga za decu i čuvanje starijih. Ako je porodica najmanja jedinica društva,
onda je i sâmo društvo, sklopljeno iz tih nesigurnih jedinica, nesigurno.

27. Da li je moguće osmisliti zajednicu koja je zasnovana na nešto materijalnijoj

vezi nego što je to porodica sklona raskidu u trenutku kada „bračna ljubav“
umre? Ako je briga o pojedincima neophodna, i ako tu brigu ne preuzima
društvo u vidu, recimo, obdaništa ili doma za stare, nego podrazumeba neku
brigu zajednice, kakvu vrstu sheme bi ta zajednica trebalo da preuzme?

Ovakva organizacija stvari u kojoj se na zajedničko mesto izlazi iz spavaonica,

pokušaj je skiciranja sheme takve jedne suštinske zajednice. I dalje se radi o
porodičnoj kući. Međutim, njena shema transcendira porodicu i predstavlja
shemu zajednice u kojoj pojedinci biraju odnose u koje se ulaziti. Naravno,
ovo je samo probna shema, s obzirom da su uključene samo tri osobe. Ako
broj članova blago naraste i uveća se kapacitet zajednice, briga o zavisnim
članovima postaće moguća u sličnom rasporedu.

28. Zgrada nazvana Obelisk [Obelisk] nalazi se preko puta Ksistusa. Imena
građevina potiču iz dekorativnih i drugih objekata Zapadnih vrtova. Portik
[xystus] je šetalište zasađeno drvećem, a obelisk je spomenički stub
piramidalnog završetka. Obelisk, u načelu, ima istu kompoziciju kao Ksistusa.
Prodavnica cveća je na prvom spratu, usluge i radnje su na drugom, dok su
kancelarije na trećem i stanovi na četvrtom i višim spratovima. Parking je
u podrumu. U osnovi sam pokušao da obezbedim parking u svakoj zgradi.
Iako je broj parking mesta Riokuen-tošija zamišljen u celini, obezbeđen je
neophodan parking u svakoj zgradi. Samodovoljnost je jedan od preduslova
jednog urbanog elementa ili ćelije. Obezbeđen je mali trg za stanovnike
četvrtog sprata oko kojeg su raspoređene stambene jedinice. Ovaj raspored
je takođe isti i u Ksistisu. Iako su im osnove različite uglavnom višeetažne
jedinice, skoro sve nalikuju na samostalne kuće. Svaki od ovih troetažnih

263
 stanova na poslednjem spratu ima kupatilo s pogledom. Ova četiri „kupatila-
osmatračnice“, nalik kulama, izrađena od pocinkovanih čeličnih tabli,
svojstvena su obeležja ovog objekta. Zgrada Ksistusa preko puta, povezana
nadalje s drugim objektom, bila je presudan činilac u koncepciji Obeliska.

Od samog početka sam bio svestan činjenice da zgrade treba da budu

slične. Povezanost dva objekta jasvim je vidljiva još sa stanice. Iako su obe
zgrade sasvim različite, želeo sam da njihov odnos formalno potvrdim.
Forma Obeliska je stoga bila pod uticajem Ksistusa. U stvari, izgleda kao
da je nešto s jednog objekta preneto na onaj drugi. Obe zgrade u svojim
završnim elementima kroz dizajn i ulicu koja ih povezuje uspostavljaju
bliskost. To ne znači da je dizajn potpuno isti, već da odnos novog objekta
prema onom postojećem određuje i njegov dizajn. Posebne veze i zavisnosti
između objekata određuju i poseban odnos prema dizajnu. Naime, postoji
metoda kojom se najpre određuje dizajn-kôd iz ptičje perspektive kako bi se
nakon toga utvrdila i ograničenja pojedinačne zgrade u odnosu na utvrđeni
kôd.

Ovo je grad čiju arhitekturu obeležava niz malih postavki. Ti isti mali postavi
takođe određuju svaki dizajn. Svaki dizajn je vezan za onaj sledeći i pod
uticajem je onog prethodnog.

Velika nadstrešnica u Ksistusu podseća na onu u Obelisku, tako da izgleda

kao da građevine liče jedan drugom. Nadstrešnica Obeliska je staklena i
napravljena od istog materijala kao i ona u Ksistusu. Njome je pokriven
mali trg na četvrtom spratu. Oba objekta imaju betonske blokove i čelične
nadstrešnice koje su za njih pričvršćene klinovima. U celokupnoj formi,
međutim, građevine se potpuno razlikuju.

29. Jedinice u Hotakubo stambenom naselju imaju konceptualno istu osnovu

kao i kuća u Okajami. Spavaće sobe gledaju na ulicu i ograđene su relativno
praznim zidom od betonskih blokova. Trpezarija/kuhinja je okrenuta ka
centralnom trgu. To znači da se iz zone spavaćih soba shematski pristupa
trpezariji/kuhinji. Trpezarija/kuhinja je što je moguće više otvorena prema
trgu. Na drugom spratu su dve zone povezane malim dvorištem, a od trećeg
sprata na više, spajaju ih pokriveni mostovi. Znači da su spavaća zona i
zona trpezarije/kuhinje povezane preko vanjskog prostora. Ta činjenica je
u mnogo čemu bila kontroverzna. Glavna pritužaba je bila da je to sasvim
neprikladno. Smatralo se da je, kako bi se stiglo iz jednog dela jedinice
u drugi, neophodno izlaženje napolje i to je nagoveštavalo probleme
u svakodnevnom životu. Kritika ovih mostova nakon završetka prve faze
izgradnje posebno je bila žustra u lokalnoj štampi.

Ja, međutim, uopšte nisam bio zabrinut. Ovo rešenje sam mnogo puta do
sada već koristio i ono je, na neki način, već postalo standardno u mom
birou. U kući u Okajami takođe je neophodno izaći napolje da bi se stiglo iz
jedne prostorije u drugu. Pridavajući otvorenom prostoru pozitivnu ulogu,
svaku sobu je učinilo još osobenijom čak i u maloj kući, ili tačnije, posebno
u maloj kući. Udaljenost između prostorija je nekako postala značajnija,
uprkos tome što je kuća sasvim mala. U tom smislu je u svakodnevnom
životu udaljenost prilično delotvorna u postizanju nekog reda. Okušavajući
se u ovakvoj postavci, mislim da sam potvrdio delotvornost tog smisla
udaljenosti.

264
 Ako sam i nazvao prolaz mostom, on je bio zaštićen od kiše. Čak i zimi,
prelaženje ovog kratkog rastojanja ne bi trebalo da predstavlja bilo kakav
problem. To mi je poznato iz isksustva jer sam i sopstvenu kuću projektovao
na taj način. Ovakva vrsta postavke stvari daje vam utisak da umesto jedne,
imate dve kuće.

Naravno, neophodno je u obzir uzeti lokalnu klimu. Verovatno ne bih ni

razmatrao ovako rasklopljen plan osnove da se stanovi nisu nalazili na
području kao što je Kumamoto [Kumamoto], sa veoma toplim letima. Ova
rasklopljena osnova, prilično je delotvorna u obezbeđivanju ventilacije
tokom toplih letnjih meseci.

30. Ukoliko bi jedinica porodice/kuće izgubila svoju samodovoljnost, njeni

zavisni elementi bi, u zavisnosti od ozbiljnosti situacije, verovatno prešli
na centralni trg. Što ukazuje na to da različiti oblici socijalne brige postaju
sastavni delovi kolektivnog stanovanja. Obdaništa i ustanove za starije
trebalo bi posmatrati u kontekstu preostalih stambenih objekata. Isključivo
u tom slučaju, potrebno je raspravljati o valjanosti porodice/kuće.

31. Zatvorena postavka Hotakubo stambenog naselja odlično je rešenje koje

objedinjuje kolektivno stanovanje sa sadržajima socijalne brige.

Jedinice na prvom spratu, s nizom svojih „tatami“ prostorija, moguće je lako

preinačiti u socijalne sadržaje. S obzirom da svaka jedinicu izlazi direktno
na ulicu, osoblje ovakvih kapaciteta se ne ograničava na stanare samog
naselja, ali pošto, takođe, svaka jedinica gleda i na centralni trg, on može
postati produžetak ovakvih sadržaja. U tom slučaju, trg bi zadobio novu
funkcionalnost i više ne bi bio nesadržajan prostor. Postao bi mesto na kome
bi se brinulo o deci i starima. Mogućnost takvog razvoja stvari svakako
postoji je plan to dozvoljava. Centralni trg bi tada postao istinski koristan i
do tog trenutka rasprave o zajednici ostaju apstrakcija.

32. Trouglasta parcela nazvana Blok 11, uz Sagami železnicu, vlasništvo je

četvoro pojedinačnih vlasnika. Najpogodnije lokacije okrenute prema
glavnoj ulici sve su u vlasništvu privatnih vlasnika, dok železnica poseduje
zaleđe. Pošto se povremeno razgovoralo o tome da se zajedničkim snagama
izgradi blok, učinjen je napor i da se dođe do konsenzusa. Kao što se i
pretpostavljalo, radilo se o teškom zadatku. Sagami železnica se složila
da obezbedi parking i trg za ceo blok, dok su pojedinačni vlasnici postigli
dogovor da obezbede pristup trgu kroz svoje objekte. Prilaz iz glavne ulice,
pripao je Sagami železnici. Pošto je trg bio u pozadini, pojedinačni vlasnici
su dobili još jednu fasadu. Rešenje je bilo korisno za obe strane. Ono što je
bilo korisno pojedinačnim vlasnicima, pokazalo se korisnim i za celokupan
plan.

Ugaona građevina, postavljenja direktno ispred okretnice, dobila je ime Dži

Ef [GF]. Naspram okretnice se nalazi ogroman zid od stakla i perforiranih
metalnih panela podignutih visoko u vazduh. Tako se pruža štiti terasa s
prodavnicama na trećem spratu, ali postoji i priča da se zid u budućnosti
pretvori u reklamni pano. Iza perforiranih metalnih panela bilo bi moguće
postaviti diodno osvetljenje. Na prvom spratu se nalazi samousluga, dok bi
restoran trebao da zauzima drugi, a salon lepote treći sprat, koji karakteriše
i terasa, kancelarije za izdavanje su na četvrtom i petom spratu, a kancelarije

265
 vlasnika zgrade, na šestom spratu. Na drugom spratu postoji prolaz koji
povezuje s trgom u pozadini.

33. Odmah pored Dži Ef zgrade je Amnis [AMNIS], a pored nje je Prado
[PRADO]. Između zgrada Amnisa i Pradoa je prolaz koji vodi do trga u
pozadini, širokog četiri metra. Da bi trg bio realizovan, obe zgrade su za
dva metra povučene sa zajedničke linije parcele. Prolaz je nadalje povezan
sa unutrašnjom ulicom koja prodire kroz zgradu, nazvanu Arkus [ARCUS], s
druge strane ulice. Amnis i Prado imaju vrlo sličnu kompoziciju. Radnje su na
prvom i drugom spratu. Prvi sprat i prednji deo ulice su na istom nivou, dok
je drugi sprat na istom nivou s trgom u pozadini. Kancelarije su na trećem
spratu, a stanovi na četvrtom i naviše. Kao i uvek, na četvrtom spratu postoji
mali trg. Trg je kao po običaju pokriven staklenom nadstrešnicom. U oba
slučaja, ravnu staklenu nadstrešnicu nosi rešetka koja je okrenuta tako da je
ravni nosač na vrhu. Dve nadstrešnice su postavljene simetrično u odnosu
na prolaz širok četiri metra. Time se ističe prolaz kao glavni prilaz trgu u
pozadini, mada je ponavljanje elementa takođe imalo za cilj da pruži utisak
o dve zgrade koje se stapaju u jednu mnogo dužu. U načelu, sve tri zgrade
– Dži Ef, Amnis i Prado – deluju kao delovi jedne iste strukture. Skoro da je
besmisleno pitati se gde jedna zgrada završava, i druga započinje. Sve su
povezane na drugom spratu, dok će u budućnosti njihovi trgovi na četvrtom
spratu biti povezani mostovima. Unutrašnja ulica će prolaziti kroz svaku
zgradu koja će se produžavati dalje i prolaznicima će se ukazivati različiti
elementi. Kontinuitet ovih elemenata je mnogo važniji od same pojave bilo
koje zgrade.

Pitam se da li bi Jokohama centar mogao postići ovako nešto i ustanoviti

javne servise unutar kontinuiteta elemenata. Svakako bi bilo delotvornije
da su, u današnje doba, umesto izgradnje ogromnih gradskih galerija,
biblioteka i dvorana, gradske vlasti na svojim prostorima postavljali manje
javne ustanove, poput malih galerija fotografija, dečijih biblioteka, mesta za
računarske priključke, te prostorije za sastanke.

34. Sama ideja da jedna lokacija treba da zadovolji samo jednu funkciju, već
je odavno napuštena. Tačnije, odbacuje se upravo ideja prema kojoj jedna
zgrada može biti samodovoljna i da se njen oblik osmišljava ne vodeći računa
o tome šta nalazi oko nje. Zahvaljujući „situacionizmu“ i „invajormentalizmu“
shvatili smo da građevina ne može ostati usamljeno ostrvo.

35. Kao što sam već pokazao, razmatranje planiranja kolektivnog stanovanja
kroz prostog gomilanja stambenih jedinica na jednom mestu, ni na koji
način ne rešava postojeće protivrečnosti. Preko deset procenata stanovnika
Hotakuba stambenog naselja najverovatnije predstavlja starije osobe koje
žive same. Nesumnjivo je da u tom naselju ima i jednoroditeljskih porodica
ili onih čiji su članovi osobe sa invaliditetom. I sâma porodica kao jedinica
zajednice polako se razgrađuje. Čak i kada porodica pokušava da obezbedi
podršku svojim zavisnim članovima, to joj ne polazi za rukom jer je jedinica
postala premala.

Rešenje, međutim, ne počiva u obaveznom odvajanju iz zajednice zavisnih

osoba, i u osnivanju ustanova koje će obezbeđivati pomoć, kao što su
domovi za stare ili vrtići. Ukoliko je kolektivno stanovanje u nečemu u
prednosti, to se verovatno ogleda u njegovoj sposobnosti prilagođavanja

266
 sistemu u kojem osobe sa invaliditetima uzimaju učešće u svakodnevnom
životu. To nije sve. Pogodnosti potrebne u svakodnevnom životu takođe su
potrebne i u centrima kolektivnog stanovanja. Može se raditi o perionicama
veša ili o minimarketima. Prava priroda dodatnih sadržaja zavisi od vrste
stanovanja i osobenosti područja. Međutim, izgleda da je omogućavanje
nestambenih sadržaja u sklopu kolektivnog stanovanja prilično teško u
sadašnjem sistemu. Kako što je funkcionalizam određivao funkciju neke
građevine, tako i birokratske podele naložu da u administrativnim telima
odsek za stanovanje bude jedino odgovoran za stanovanje. Želeo bih da
planovi kolektivnog stanovanja, ukoliko i kada je to potrebno, budu u
mogućnosti da obuhvate dodatne sadržaje. Upravo ti i jeste bila jedna od
mojih osnovnih preokupacija prilikom planiranja Hotakubo stambenog
naselja.

36. Monumentalizam želi da sasvim briljira u tami. Monumentalizam smatra da

građevina može biti završena u sebi i za sebe. Objekte, međutim, neizbežno
izdaje odnos prema okolini. Monumentalizam veruje da muzej, biblioteka ili
kulturni centar treba da se gradi kao sâm sebi dovoljan i u granicama svoje
parcele. U stvari, muzeji, biblioteke, kulturni centri i poslovne zgrade takođe
treba da budu delovi grada. Oni takođe treba da budu ćelije. I trebalo bi da
šire svije pipke u svim pravcima. To je nešto što urbane ćelije rade. Objekat
koji zaboravi da je ćelija, neće izdržati test vremena, ma koliko arhitektonski
bio nadmoćan. Već narednog trenutka će postati prošlost. Spomenik uvek
pripada prošlosti.

37. Stalo mi je da građevina postane urbani element ili ćelija. Baviti se

arhitekturom bilo koje vrste, znači neposredno se baviti gradom. Građevina
može biti neka niskobudžetna ili višenamenska kuća za izdavanje,
komercijalna ustanova, pozorište ili umetnički muzej. Objekat bilo koje vrste
može biti urbana ćelija. Građevina koji je ćelija, može biti građevina iako isto
tako u sebi ima mogućnost da se umnožava i prerasta u grad.

Prevod: Mladen Milaković

Korektura: Dragana Stokić i Ivana Ćorković

267
ŽAN NUVEL [Jean Nouvel]

Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan! *

Zar ste zaista mislili da možete štampati dvestapedeset stranica teh-

nokratskih pisanija i da niko neće reagovati! Nakon njihovog čitanja, naprosto je
bilo nemoguće ostati nem a ne osetiti krivicu.

Izvesno je da pre no što, naravno, ovekoveči kvalitet svog stila, vaše pero
vešto uklanja sve što treba da saopšti, postajući time zaštitničko. Potrebno je,
znači, pronaći poruku u meandrima beskonačnih opštih mesta, proći kroz prvih
stotinak stranica koje obuhvataju pet hiljada godina istorije grada Pariza, kako bi
se konačno doprlo i do prvog korisnog elementa: naloga koji Vam je 7. maja 2008.
godini uputio predsednik o Vašoj misiji.

U njemu stoji da: „Vam je zadatak da odredite viziju razvoja okružja glavnog
grada u obzorju 2030, i da zamislite vidove organizacije koja će dozvoliti svim
delatnicima koji učestvuju u toj viziji da ona postane stvarnost... Vizija bi trebalo
da predhodi projektu... Vi biste trebali da obnovite nastojanja jednog koherentnog
urbanizma u srazmerama aglomeracije... organizujete međunarodno savetovanje
o budućnosti pariske metropole s deset arhitektonskih, urbanističkih i pejzažnih
ateljea ... koji bi trebalo da iznesu svoje zaključke u januaru 2009, zaključke na
kojima bi trebalo da počiva Vaš projekat... Što, naravno, zahteva aktivno učešće
u ekonomskoj dinamici stanovnika u predelima u kojima se javljaju poteškoće...
Potrebno je obezbediti razvoj ovih predela. Ta ambicija bi trebalo da se oslanja na
arhitekturu kao nositeljku privlačnosti okruženja glavnog grada, utemeljenja kul-
turnog i urbanog identiteta... Započelo bi se sa utemeljenjem jednog tehnološkog
i naučnog središta svetskog nivoa oko područja grada Sakle [Saclay], razvoja Plen
de Frans [Pleine de France] na severoistoku Pariza, programaciji infranstruktura
transporta... Ova vizija i ovaj projekat prirodno se sprovode kroz invenciju novog
načina vladanja i finansiranja“.

Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, da li ste vi zaista dobro pročitali to
pismo? Zar verujete da niko neće povezati zahteve koje to pismo sadrži i od-
govora koje nam Vi predlažete? Gde je Vaša vizija? Vaše obraćanje Vi započinjete
sa indikativnim lapsusom: „Vizija koju bismo želeli da predlažimo za Veliki Pariz...“
„Bismo želeli“, umesto jednog običnog „želimo“, čini se da zaista stavlja sve stvari
na svoje mesto.

Kako, potom, objasniti brojanicu ispraznih truizama koji obeležavaju Vašu

viziju? „Veliki Pariz kao međunarodna prestonica predstavlja metropolu slobodne
razmene sa svetom... To je grad razmene i u dijalogu različitih profesija, osoba,
kultura, pokolenja... Veliki Pariz je grad znanja i stvaranja... I onda – jedno dobro
jutro: Veliki Pariz je svetska prestonica umetnosti življenja“.

* Jean Nouvel, „Mais enfin, Monsieur Blanc!“, Le Monde, 19. maj 2010.

268
 Vaša je arhitektonska i urbanistička vizija sklona ideji „kompaktnog grada“,
nejasnoj i uznemiravajućoj formulaciji jer je metropola sve drugo osim što je kom-
paktna. Pre bi se moglo govoriti o neosetnom razvoju određenih kvartova... Te
tako vi onda navodite reči predsednika Republike, izgovorene prilikom otvaranja
izložbe deset arhitektonskih timova u palati Šajo [Chaillot]: „Potrebno je oslobodi-
ti ponudu, oslabiti kontrolu, povećati koeficijent zauzetih površina, uspostaviti
kontinuitet izgradnje u zgusnutim zonama, dozvoliti vlasnicima da uvećaju svo-
je pojedinačne kuće. Prepreka ne počiva u retkosti građevinskog zemljišta već u
načinu na koji njime raspolažemo“.

Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, pratite predsednikov primer! Formulišite
jasne, prepoznatljive, nove i transverzalne predloge. Koji su jednako primenjivi na
brojnim teritorijama. Predložite, takođe i Vi, reformu urbanističkog prava!

Vaša vizija se isto tako sastoji i u „ravnoteži složenosti i sklada koja zahteva iznim-
ni talenat nas, arhitekata i urbanista“. Gospodine Blan, dozvolite mi da se na
to osmehnem... Kako biste mogli da dosegnete tako otmenu ambiciju kada ste
tokom dve godine odbijali da razgovarate s onima s kojima je trebalo da radite?
Ispisujete jednu drugu viziju: „Grad će biti policentričan i multipolaran“, navodeći
ime četiri ekipe koje predlažu različit broj centara. Dobro, da? I šta onda s tim?
Nije li to malo prekratko? „Međunarodni atelje Velikog Pariza... uključiće arhitekte
urbaniste, u konsultacije o Velikom Parizu... Radiće na dugoročne staze na strategi-
jama budućnosti metafore: „Ali, molim Vas lepo, gospodine Blan, Vi ste već odbili
da s njima sarađujete! I to uprkost činjenici da Vas je Vaš zadatak upućivao da se
u projektu oslanjate na njihove predloge. I Vi se usuđujete da ih uključujete tek u
trenutku kada je Vaš projekat već formulisan! Zar Vi zaista mislite da ste uverljivi?

Vaša vizija bi još bila i da „gradite grad nad gradom“. Tim povodom navodite reči
Bernara Uea [Bernard Huet] i njegovo osuđivanje praksi obnavljanja koje započinju
s brisanjem... Međutim, jednu stranicu kasnije, vi govorite o „doterivanju“, „rekon-
struisanju“ i o „razvijanju“, ali isto tako (nemoguće je oteti se od svoje prirode,
ona se uvek i svugde prikazuje) pišete: „čak i rušenju, ako je potrebno!“. Ali, molim
Vas lepo, gospodine Blan, već dve godine Vam govorimo: više nećemo rušiti! Ne
igramo se više Osmana [Haussmann] u prigradskim naseljima, kao što biste Vi
to radili u Klišiju Montfermej [Clichy Montfermeil]! Veliki Pariz se danas ne gradi
tako što se ljudi teraju iz svojih kuća. To su metode iz nekih drugih vremena... U
stvari, na tri ili četiri stranice Vi pokušavate da formulišete nekoliko urbanističkih
i arhitektonskih načela, hteli biste da nas ubedite da ste humanista, govorite o
„davanju duše Metropoli“... Predlažete automatski metro, uglavnom podzemni,
kao prevozno sredstvo naše metropolske budućnosti. I čitajući Vas, nemam uti-
sak da ste svesni protivrečnosti... Čak se usuđujete da napišete: „zamisliti grad,
to je isto kao zamisliti pokretnosti koje znače više od premeštanja“. Ali, molim Vas
lepo, gospodine Blan, zar Vas protivrečnost još uvek ne dodiruje? Nakon toga
Vi izjavljujete: „klonite se apstraktnih genija koji mogu proizvoditi totalitarne ur-
banizme!“. Navodite reči direktore NASA-e: „Failure is not an option/Propast nije
rešenje“. I to samo zato da biste opravdali jedan podzemni univerzum, neosetljiv
prema arheološkim istraživanjima i otkrićima... Ali Vaš „Metromatik“, za razliku od
„Dobrodošlog“ metroa koji je tako dobar da se zaustavlja svakih nekoliko minuta,
izgleda da je zaista nepopularan jer je klaustrofobičan, psihološki nesiguran, s
rasponom i od preko petnaest minuta između dve stanice. Neće li time propast
(„failure“ ) postati stvarnost? Znate li Vi, gospodine Blan, da su Vaša zapažanja,
pored opštih mesta, brutalna i ponekad nesmotrena i nekoherentna. Uzmimo, na
primer, Vaše „viđenje rizoma“. Vi nam kažete da „rizomski pristup dozvoljava... da

269
se razotkriju veze koje ujedinjuju različite delove teritorije“. Ako se dobro sećam
moje nekadašnje lektire, ono što je zanimalo Deleza i Gatarija oko ovog pojma,
pre svega se odnosilo na mehanizam otpora prema centralnom autoritetu, jedan
nehijerarhizovani model u kome ne postoji težište; načelo neusmerenih, istovre-
menih i interaktivnih saznanja. Radi se o razvoju nepredvidive kapilarnosti, koja se
razvija iz podzemnih grana u istoj meri kao i iz pupoljaka... Današnja metropola je
doista haotična. Da li ste zaista sigurni, gospodine Blan, da je komplementarnost
nepredvidivim, takva da u ovim uslovima može da razotkrije teritorijalne veze?

Jedan drugi primer. Zabrinjavate nas, kada nam kažete „da ljudi prave gradove ali
ne znaju kakve to gradove prave“, te je zbog toga potrebno „biti zaista pokoran“.
Ali molim Vas, gospodine Blan, zar pokornost ne zahteva da se sluša pre nego
što se odlučuje? Zar pokornost ne priziva transparentnost svih struktura odluke?
Gospodine Blan, gradovi čine ljude, i zato se ne smeju prepustiti tome da sâmi
sebe čine. Postojanje ambicije ovde je legitimno.

Ali, vratimo se na Vaš sistem transporta. Vi nam objašnjavate: „Te tako je u trenutku
uspostavljanja naše male grupe, jedan od prioriteta bio da se radi na određivanju
transportne mreže koja strukturira Veliki Pariz... Potrebno je što pre uspostaviti tu
mrežu, kako bi ona pratila rođenje i razvoj teritorija“. Gospodine Blan, Vi odbijate
da razumete... Suština urbanizma dvadesetog veka rođena je na taj način; najpre,
mreža! Rezultat nam je poznat. Danas znamo da je pre svega potrebno lokalizovati
nastanjene strukture prema geografskim, istorijskim i ekonomskim kriterijumima.
Tek kasnije je poželjno izabirati smeštenost voznih stanica. Da je kojim slučajem
Vaš tim bio manji, neko bi Vam to možda i rekao. Ili, da ste slušali mišljenje deset
timova kao što Vam je sugerisano u nalogu Vaše misije, dobili biste i pokriće za
Vaše predloge... Što se tiče Vaše kazuističke vežbe, kako biste objasnili da regija
treba da se pobrine o prevozu, ali da prevozna mreža automatskog metroa, tome
nasuprot, zavisi od države, ta vežba sasvim ostavlja po strani politički problem
vladanja. Zapanjujuće su trenutno vođene studije, koje je pokrenula urbana zajed-
nica Buržea [Bourget], kao i način na koji pokazujete da država, to jest Vi u ovom
slučaju, protivreči samoj sebi kada najavljuje da je Burže kao „grad-srce Velikog
Pariza“ i kada bira Plejel Sent-Deni [Pleyel Saint-Denis] da na tom mestu postavi
veliku inter-modalnu metropolsku stanicu: „stanica Pari-Plejel će postati veliki
metropolski transportni čvor u središtu regije glavnog grada“. Ali, molim Vas lepo,
gospodine Blan, tražili su od Vas da u najmanju ruku predložite sistem državne vla-
davine pružajući mogućnost izbora zajednicama koje su očekivale jednake pred-
nosti! I Vaše „Društvo Velikog Pariza“, koje gradi kako mu je volja (pošto je država
u njemu većinski zastupnik), i to na najpristupačnijim lokacijama, po volji tržišta,
upravo nam ono nudi savršeni model za pravljenje haosa. Da li je to Vaš rizom?
Jedna reč Vam je, gospodine Blan, izuzetno draga: „klaster“ [cluster]. Američki
model se ipak ne može automatski primenjivati na metropolu Pariza. Kažete nam
da „zaravan Saklea ima sve karte u rukama kako bi postala svetski reper na nivou
Silikonske doline“. Primetimo, međutim, da je srazmera između Sakleovog klastera
i Silikonske doline, u najmanju ruku, 1:10. Kao i da skorašnje ekonomske analize
ukazuju na zastarelost ovog američkog koncepta, na njegovu nedelotvornost u
metropolama poput Tokija i Pariza koje su raznovrsnije i složenije od Njujorka ili
Londona. Srazmera teritorijalne konkurentnosti primenjiva je na dolinu reke Sene
i njenih pritoka. Što se tiče Saklea, Plen-de-Fransa, gospodine Blan, Vi se zado-
voljavate da parafrazirate uredbu odluke ili elemente predsednikovog govora iz
palate Šajo. Plen-San-Deni postaje „stvaralačka teritorija“, Burže (sa Dransijem,
Dinjijem, Blan-Menilom, Bonejem, Kurnevom) predstavlja „grad-srce, novo eko-
nomsko središte obogaćeno aeronautičkim i tehnološkim centrom“. Roasi Vilpant

270
je „centar razmene“, Olni-su-Boa na Montfermej teritoriji otvara se u vidu jedne
stanice, Marn-la-Vale predgrađe Dekart, postaje „grad u pokretu“, Defans „finan-
sijski grad“, reka Sena postaje „otvor prema svetu“ i sa Avrom „morska fasada
Pariza“, dok Ašer postaje „luka u kojoj se sticu uticaji“. Ni traga od neke vizije,
obično ponavljanje programskih ciljeva.

Ali, gospodine Blan, najviše zabrinjava upravo Vaše ćutanje. Zar Osetljive Ur-
bane Zone (OUZ) ne zaslužuju barem neku predstavu o njima, jedno poglavalje u
izveštaju? Zar povezanost s lokalnim odbornicima ne zaslužuje drugo poglavlje?
Vas je zanimala samo Vama poznata pesma, ali ne i bilo šta drugo? Zar svako
viđenje Velikog Pariza ne bi trebalo da ujedinjuje i ukrštene akcije u svakoj opštini?
Zar te akcije ne bi trebalo da se odvijaju istovremeno u svim ovim opštinama, i to
što pre? Rad na obodima metropole, na razmeni staništa kako bi ih što bolje izo-
lovali i uvećali, na zakonodavnim promenama kako bi se unela raznovrsnost, na-
glasile promenjivosti i mutacije... pomenimo samo neke tačke tih ukrštanja koja bi
trebalo da izmene svačiji život... Ni reči o mestu umetnosti kao sredstvu urbanih
transformacija... Vaš zaključak je, međutim, najupečatljiviji: „Sanjajmo jedan san.
2024. je godina, Pariz predstavlja ujedinjenu zgusnutu metropolu. Radi se o živom
gradu u kome se odvijaju Olimpijske igre... To je grad u kome se pronalazačka in-
genioznost izražava u svim stvarima, u kome je stvaralaštvo posvuda prisutno...
Smelost i imaginacija predstavljaju temelje njegove ekonomske aktivnosti... Eko-
nomski rast svakome dozvoljava da pronađe posao po svojoj meri, u skladu sa
svojim nadarenostima i svojim sposobnostima... Stanovnici Velikog Pariza se mogu
kretati neometano s jednog na drugi kraj metropole... Nijedna četvrt nije ostavljena
po strani, sva geta su otvorena...“ Sve je rečeno, Vaš san nas automatski prevozi.

Gospodine Blan, Vi ste se sasvim pogubili u izuzetnosti pitanja o Velikom Pari-

zu. Često se pozivate na Osmana [Haussmann]. Kao i on, Vi ste oblasni up-
ravnik [préfet], ali nikada nećete steći plemićku titulu barona. Ova knjiga Vam
je poslužila da dokažete jednu stvar: Vi niste državni sekretar zadužen za razvoj
oblasti oko glavnog grada, Vi ste državni sekretar produžne službe transportne
mreže glavnog grada.

Žan Nuvel, arhitekta

PS: Zahvaljujem Vam što ste ovu knjigu objavili pre parlamentarne rasprave.

Prevod: Sanja Milutinović Bojanić

271
 LEON KRIER [Léon Krier]

Grad unutar grada *

ČETVRTI

Grad može biti rekonstruisan jedino u obliku urbanih četvrti. Veliki ili mali
grad može biti reorganizovan jedino kao veliki ili mali broj urbanih četvrti; kao
federacija autonomnih četvrti. Svaka četvrt mora imati svoj centar, periferiju i
granicu. Svaka četvrt mora biti GRAD UNUTAR GRADA. Četvrt mora objediniti sve
dnevne funkcije urbanog života (stanovanje, rad, odmor) unutar teritorije koja
ima dimenzije u skladu sa ugodom pešaka; ona ne bi trebala da prelazi 35 hek-
tara površine (80 akri) ni 15,000 stanovnika. Fizički zamor uspostavlja prirodnu
granicu koju je čovek u stanju dnevno da prepešači i kroz istoriju je ova granica
naučila ljude kojem redu veličine pripadaju ruralne ili urbane zajednice.

Čini se, naprotiv, da prirodna granica ne postoji u slučaju određivanja

veličine funkcionalnih zona; dosada koja zadesi čoveka dok vozi auto uzrokuje da
on gubi osećaj fizičke granice.

Oblik grada i njegovih javnih prostora ne može biti stvar ličnog eksperi-
menta. Grad i njegovi javni prostori mogu biti izgrađeni jedino u obliku ulica,
trgova i četvrti poznatih dimenzija i osobenosti, utemeljenih na lokalnoj tradiciji.
Bilo da su velikog metropolskog ili intimnog, lokalnog kvaliteta, ulice i trgovi
moraju predstavljati trajne i poznate osobenosti. Njihove dimenzije i proporcije
moraju biti kao u najboljim i najlepšim pred-industrijskim gradovima, proizašlim
iz milenijumski potvrđene stare kulture.

Nakon počinjenih zločina protiv evropskih gradova i pejzaža, tokom

nekoliko zadnjih decenija u ime napretka i efikasnosti, profesije arhitekture i
građevinarstva ne zaslužuje ništa drugo nego prezir stanovništva. Funkcija arhi-
tekture nikada nije bila, a nije ni danas, da zapanjuje i oduzima dah; ona postoji
da bi stvarala izgrađeno nastanjivo, prikladno, lepo, elegantno i trajno okruženje.

Jednostavnost mora biti cilj urbanog plana, ma koliko bila složene urbana
geografija i topografija. Grad se mora artikulisati u javne i privatne prostore, spo-
menike i urbano tkivo, klasičnu arhitekturu i vernakularne zgrade, trgove i ulice, i
upravo u toj hijerarhiji.

* A + U, Tokyo, specijalni broj, novembar 1977, stranice 69-152. Ponovo objavljeno u: Architectural Design, broj 54
(1984), juli/avgust stranice 70-105. Takođe i u Leon Krier, Kuće, palate, gradovi, Demetri Porfirios, urednik [Léon
Krier: Houses, Palaces, Cities, Demetri Porphyrios, ed.], Academy Publications, London, 1984. S dodatim odeljcima
iz: “Grad unutar grada II” [“The Cities Within the City II”], Architectural Design, broj 49 (1979), januar stranice 18-
32; i “Rekonstrukcija evropskih gradova” [“The Reconstruction of the European City”], Architectural Design, broj 54
(1984), novembar/decembar stranice 16-22.

272
 Ovaj se poduhvat suprotstavlja fragmentaciji: suočeni sa rastućim monolit-
nim moćima države i velikih ekonomskih organizacija, možemo reći da se društvo
i njegova kultura uvećano fragmentuju. Istinska raskoš grada zavisi od inteli-
gencije njegovih fizičkih i društvenih organizacija, od prijatnosti njegovih javnih
prostora, lepote spomenka, te konačno, od mudrosti s kojom neko zna kako da
iskoristi lepote i slučajnosti prirode za najveću blagodat svih stanovnika grada. To
pre svega zavisi koliko se svaki pojedinačni građanin identifikuje sa sadašnjošću
ali i s prošlošću.

Hipertrofija predstavlja osobenost dekompozicije većine evropskih grado-

va industrijske ere. Periferija uništava strukturu istorijskog centra. Jednofunkcio-
nalno zoniranje promoviše visoku koncentraciju administrativnih i komercijalnih
aktivnosti u istorijskom centru, a periferija ostaje isključivo stambena zona. Stari
grad postaje srce u jednom prevelikom telu koje se pod pritiskom građevinske
špekulacije, kombinovane s rastućim tercijarnim sektorom, polako dezintegriše
dok stanovništvo u centru postaje sve ređe.

Jednofunkcionalno zoniranje se može smatrati najradikalnijim instrumen-

tom u destrukciji evropskih gradova. Ne samo da u velikim razmerama promoviše
zemljišnu i građevinsku špekulaciju, već, takođe osnažuje tendencije centralizaci-
je političke birokratije i opravdava monopolizaciju trgovanja. Ono stoga uništava
pročišćenu i osetljivu fizičku strukturu većine gradova, kao što postaje najbrutal-
niji način uništavanja društvene strukture i složenih kulturnih i ekonomskih veza
unutar preživele urbane zajednice.

ŠTA JE URBANA ČETVRT: OBLIK I ZAKONSKI OKVIR

U vreme kada je Firenca bila kulturno i finansijsko sedište renesanse, imala

je jedva oko 70,000 stanovnika. Ovaj slavni grad se s jednog na drugi kraj mogao
preći peške za dvadeset minuta. U petnaestom veku najnaseljeniji gradovi Evrope
– Pariz, Milano i Venecija – nisu imali više od 100,000 stanovnika, a već je Leon-
ardo da Vinči predlagao da se grad podeli u pet autonomnih riones (četvrti).

Sa izuzetkom Kelna, prije 1800. godine, svaki od 150 najmoćnijih i

najprestižnijih nemačkih gradova nije imao više od 35,000 stanovnika; Nirnberg ih
je imao oko 20,000. Kad je nemački arhitekta, urbanista i učitelj Hajnrih Tesenov
[Heinrich Tessenow] tvrdio da s jedne strane postoji jasna veza između ekonomsk-
og i kulturnog zdravlja grada, i s druge, ograničenja stanovništva, on nije polazio
od hipoteze već od istorijske činjenice. Pod kulturnim i materijalnim bogatstvom
se nije podrazumevala apsolutnu moć, već razborita i harmonična vezu ustanov-
ljena između stanovnika grada i svoje teritorije.

Za razliku od zona jedne industrijalizovane teritorije, mere i geometrijska

organizacija grada i njegovih četvrti, nikada ne predstavljaju slučajan rezultat,
verovatnoću ili tek prostu ekonomsku nužnost. Mere i geometrijski poredak grada
i njegovih četvrti, konstituišu moralan, pravno utemeljen, tehnički i estetički plan.

Kao što su rukavica i cipela ostvareni oblici koji služe za pokrivanje ruku i
stopala, na sličan način kuća i ulica, palata i trg predstavljaju pravu vrstu i oblik
zaštite, štiteći društveni život ljudi.

Činjenica je da grad koji ima više od 50,000 stanovnika neće uspeti da

preživi isključivo na resursima s teritorije koja ga okružuje ukoliko nije blagoslov-
ljen najblažom klimom. u gradu koji dostigne određenu veličinu, prosta logistika

273
nabavke i raspodele postaje glavni cilj građanskog života; stoga se većina građana
zapošljava u distributivnim, administrativnim i uslužnim delatnostima. Eto zašto
bi trebalo da shvatimo da odgovarajući oblik grada postoji samo u odgovarajućoj
srazmeri. Predmet koji podražava rukavicu a težak je deset tona nije rukavica.

U snažnoj suprotnosti projektantima industrijskih projekata, suprotno od

brojnih učenja Bauhausa, Dojčer Verkbunda [Deutscher Werkbund], ili nacističkog
Dojče arbajts fronta [DAF, Deutsche Arbeits Front], nema razloga da verujemo da
se mere grada i njegovih delova zasnivaju na matematičkoj preciznosti. Ne zan-
imaju nas utopije ili idealni projekti, odbijamo da se bavimo idealnim i apstrakt-
nim merama. Te delatnosti osobene su trgovcima i policajcima; oni uvek stvaraju
pometnju između pojmova vrste i standarda, normalnosti i norme. Čudovišta i
patuljci određuju granice normalnosti; jedni iz preterivanja i drugi usled nedo-
voljnosti. Da bismo odredili normalnu srazmeru dovoljno označiti granice, odnos-
no, maksimalne i minimalne vrednosti.

Ali mere se ne odnose samo na geometrijske dimenzije prostora i objekata

grada i njegovih četvrti, već i na veličinu ljudskih zajednica. Kao drvo ili čovek,
ljudska zajednica ne može preći određenu veličinu a da ne postane čudovište;
bilo div ili patuljak. Kao što je Aristotel rekao: „Za sve što postoji, biljke, životinje,
stvari, i za grad postoji granica; zato što ništa ne može zadržati svoju prirodnu
moć ako je preveliko ili premalo, jer tada gubi svoj duh ili biva iskvareno“ (Aris-
totel, Politika).

Slično je Galileo tvrdio da bi čovek visok 100 metara sačinjen od krvi i

mesa, utamničio samog sebe i bio nesposoban da živi na ovoj planeti. Pitagorejci
su poučavali da zlo pripada carstvu bezgraničnosti dok dobro spada u ograničeno
carstvo. Aristotel je učinio da ova istina postane temeljom svega: filozofije, etike,
i shodno tome, politike i kulture.

Kao što je odgovarajuća mera uslov celokupnog života, tako se vitalnost

zajednice prekomerno razvija ili atrofira u skladu s brojem njenih stanovnika; grad
može umreti usled nenormalnog proširenja, gustoće naseljenosti ili raštrkanosti.
I kao što porodica ne raste uvećavanjem roditeljskih tela već rođenjem dece,
tako i urbana civilizacija ne može nekažnjivo nadrasti preterano uvećane ljudske
aglomeracije. „Drvo raste slobodno“, napisao je napredni nemački industrijalac
i protivnik nacizma Valter Ratenau [Walther Rathenau], „ali to ne znači da će se
pomeriti ili narasti do neba“.

Slobodan i harmoničan rast urbane civilizacije može se postići isključivo

pravilnim i razumnim geografskim rasporedom njenih gradova i zajednica koje
treba da budu autonomne i ograničene. Samo tada će gradovi znati kako da od-
govore na ekonomske funkcije zajednice i zadovolje najviše težnje duha.

PRIRODA GRADA

Kao i svi organizmi u prirodi, grad mora biti konačan objekat; mora ima-
ti svoju konačnost, odnosno maksimalnu i minimalnu veličinu, podjednako i u
površini i zapremini, u planu i u obrisu, u broju stanovnika koje može da okući
kao i u broju delatnosti koje može da obezbeđuje i ostvaruje.

Suprotstavljajući se i razlikujući se od decentralizovane i funkcionalne

monotonije industrijskih zona, grad predstavlja geografsko središte određene

274
veličine, objedinjujući sve periodične i neperiodične urbane aktivnosti, koje po
svojoj prirodi mogu biti privatne ili javne, komercijalne ili proizvodne, religiozne
ili političke funkcije i upotrebe.

Metropolis nastaje udruživanjem manjeg ili većeg broja nezavisnih i au-

tonomnih gradova. Metropolis omogućava upravo funkcije od nacionalnog i in-
ternacionalnog značaja koje bi inače preopteretile i prenatrpale svakodnevni život
samo jednog grada. Ove aktivnosti su smeštene u tržnim centrima i parkovima, duž
avenija i trgova koji razdvajaju različite gradove metropolske federacije, ili alterna-
tivno, duž šetališta i bulevara koji oblikuju svoje međe i granice prema okruženju.
Metropolis mora imati centar i jasno određenu, prepoznatljivu granicu.

Grad oblikuju najviše četiri urbane četvrti i on omogućava periodične

i neperiodične funkcije regionalnog značaja koje bi inače preopteretile i pre-
natrpale dnevno funkcionisanje samo jedne četvrti. Ove aktivnosti su smeštene
duž avenija koje razdvajaju različite četvrti, ili alternativno, duž bulevara koji
formiraju međe i granice grada i njegovih četvrti. Grad mora imati svoj centar i
jasno određenu, prepoznatljivu granicu.

Urbana četvrt je istinski grad unutar grada. Kao dio, ona sadrži osobine i
kvalitete celine. Ona je potpun i zreo član porodice četvrti koje formiraju grad. Ur-
bana četvrt omogućava odvijanje svih periodičnih lokalnih (dnevnih i sedmičnih)
urbanih funkcija (stanovanje, obrazovanje, proizvodnju, administraciju, trgovinu,
rekreaciju, itd.) unutar ograničenog dela teritorije premerenog prema potrebama
pešaka.

Pešaku bi trebalo da budu dostupne sve uobičajene dnevne i sedmične

funkcije a da ne koristi mehanička sredstava transporta, u okvirima najviše deset
minuta hoda. Ovako kompaktna površina iznosi otprilike 33 hektara (80 akri). U
metropolskoj federaciji nezavisnih gradova značaj mehaničkih sredstava trans-
porta, bilo da su javna ili privatna, time bi bio značajno smanjen; ta sredstva bi
pre svega služila neperiodičnim potrebama i postala bi povlašćeno sredstvo za
ispunjavanje zadovoljstva.

VELIČINA GRADA

Kada je reč o javnom prostoru, reč je o njegovom kvalitetu, o vrsti, merama,

proporcijama. Ako su red i mere osobene za božije stvaranje, onda takođe moraju
biti istiniti za svako ljudsko ostvarenje. Ovozemaljske stvari ne mogu postojati
bez mera i bez oblika; ako kao takve postoje onda predstavljaju bolest, nered,
pometnju. Preveliko ili premalo telo, predstavlja ili monstrum ili patuljka.

Slično tome, bezoblični i loše dimenzionisani trgovi, ulice i dvorišta, ne

mogu opstati. Problem mera i oblika koji se tiče odnosa između grada i sela,
između urbanih prostora i poljoprivrednog zemljišta, zavisi od toga da li su di-
menzije i oblik postali instrument industrijske ili zanatlijske proizvodnje.

Urbanom društvu, malo plodno ostrvo može biti raj. Prigradskom društvu,
nijedna teritorija ni kontinent nisu dovoljno veliki da zadovolje njegovu pohlepu i
da ublaže njegovu patnju. Grad uvek određuje svoje granice, razdvaja urbani pros-
tor od seoskog područja. Nasuprot ovome, prigradska područja nasrću i na grad i
na seosko okruženje i svetu proglašavaju: “Ono što je tvoje, postaće moje”.

275
 Kada su razdvojeni, grad i njegovo seosko okruženje čine sretan brak. Oni
stvaraju baštinu koja je vidljiva u građevinama, kulturi, jeziku, nauci, oruđima
i dobrima. Umesto toga, širenje predgrađa se zasniva na ugovorenom braku i
obeskorenjeno odbacuje baštinu, predanje i kulturu. Ono osvaja grad i okruženje
kako bi ih uništavalo. Predgrađe mrzi samo sebe: zna da nije ni grad niti okruženje
i želi da osvoji svet zato što ne može da se pomiri samo sa sobom.

Gradu da bi živeo nije potrebno predgrađe. Predgrađe ne može živeti bez

grada. Predgrađe bez grada je kao rak bez tela. Predgrađe koje je izgrađeno 100
milja daleko od grada, sve će učiniti da napadne svoju žrtvu: izgradiće ogromnu
infrastrukturu i pokrenuće kolosalne mašine samo da bi ostvarilo svoje rušilačke
ciljeve. Predgrađe davi grad okružujući ga i ubija ga, kidajući mu srce. Predgrađe
može jedino opstajati, ali ne može živeti. Može opstajati kao parazit, trošeći grad
i okruženje. Nijedan grad ni okruženje, koliko god bili bogati i plodni, ne mogu
preživeti pod opsadom predgrađa.

Grad raste kao porodica, umnožavajući se: predgrađe raste iz sopstvenog

tela, šireći svoje pipke. Grad je uvek ograničen u veličini i broju ali predgrađe ne
poznaje granice: nema centar ni oblik, ono je samo deo. Grad je idealno stanje,
umerenost između tiranije sela i tiranije metropolisa.

Čak i kada bi u određenom periodu grad napustili njegovi stanovnici, on bi

nastavio da preživljava kao telo u nesvesnom stanju; telo koje će oživeti kada duh
povrati svesnost. Venecija je grad i to će ostati čak i ako je nastane ribe i mačke.
Ali ako bude transformisana u poslovne četvrti onda će umreti. Napušten grad
može biti poput uspavane lepotice prelep; grad koji je zoniran u skladu s poje-
dinim funkcijama, u najboljem slučaju može biti lep kao leš.

TEHNIKE REKONSTRUKCIJE GRADA

Monofunkcionalno zoniranje gradova, daleko je od toga da rešava prob-

leme privatnog i javnog saobraćaja, ono samo razgrađuje složene urbane za-
jednice u gradove za spavanje, gradove za rad i gradove za potrošnju. Jedino
rešenje, sada nije bolji javni prevoz, već objedinjavanjem urbanih funkcija, kao
što su stanovanje/ rad, u istoj urbanoj zoni, uklanjanje većine prevoza koji služi
za odlazak na posao.

Podela grada na ograničeni broj četvrti prepoloviće urbanu teritoriju. Sve

buduće zgrade bi se morale uklopiti u okviru ovih opsega kako bi se zaokružile
četvrti. Novo poljoprivredno zemljište i šume okruživali bi ove jasno određene
četvrti i naselja unutar grada. Što bi zahtevalo radikalno, novo i zakonom
određeno, preoblikovanje grada i okruženja. Unapredilo bi kulturnu i ekonomsku
nezavisnost ovih četvrti, tako da bi one funkcionisale kao komune s potpunom
izvršnom vlasti pod direktnom kontrolom njihovih građana.

Ovakva federacija gradova bi, međutim, jedino mogla biti ostvarena u ok-
virima centralizovanog zakona koji bi osigurao harmoničan razvoj ovih gradova
unutar grada. Zakonodavstvo grada bi bilo centralizovano: izvršna vlast bi, ipak,
bila decentralizovana; svaka četvrt bi imala svoj sopstveni politički status kako bi
ohrabrivala lokalno učešće.

Ako sada ne prepoznajemo specifičnu vrednost evropske (ili, uopštenije,

tradicionalne) urbane kulture, sve više ćemo biti podložni nametanju urbanih struk-

276
tura stvorenih jedino za preživljavanje, koje su nužno uslovljene mogućnostima
proizvodnje i potrošnje.

Predlažemo da se periferija polako transformiše u federaciju malih gra-

dova koji će svaki imati svoj centar, veličinu i osobenost. U okviru ovih pred-
loga se uvodi pojam radikalne konzervacije. Proglašavajući ih „bez istorijskog
ili umetničkog interesa“, poznato je s kakvom su upornošću uništavane čitave
urbane oblasti. Proizvoljnost ovakvih „prosuđivanja“, postala je očigledna kada
su lepe građevine, koje datiraju s početka ovog veka, neospornih tehničkih i es-
tetskih kvaliteta, zarad brzog profita žrtvovane u spekulativnoj groznici. Nužno
je priznati apsolutnu vrednost „kamenih gradova“ – akumulisanog rada mnogih
pokolenja koja su nam prethodila.

Isključivi kriterijum procene vrednosti građevine ne sme proizilaziti iz želje

da se fragmentuje kontekst, ili iz njega izdvaja, već iz uspešnosti s kojom se
ona uklapa u urbano tkivo, i načina njenog učešća u skladu i lepoti javnih pros-
tora. Nastavljanjem divlje destrukcije grada nastavlja se ne samo naš kružni tok
proizvodnje i potrošnje sve besplodnijeg okruženja, već i onaj budućih pokolenja.
Skoro apsurdan mit „želje da se izrazi svoje doba“, ne sme u budućnosti dopustiti
uništavanje postojećih gradova; energije bi trebalo usmeravati ka izgradnji novih
četvrti i novih gradova, prožetih inteligencijom „kamenih gradova“.

Prevod: Dragana Kovačević Hrkić

Korektura: Dejan Todorović, Zvjezdan Avramović

277
 Naselja budućnosti*

Danas možemo sa sigurnošću ustanoviti da se grad budućnosti, ili tačnije

– gradovi budućnosti – neće odgovarati jedinstvenoj i unificiranoj viziji bilo koje
vrste.

Postoje univerzalna načela koja se koriste prilikom izgradnje dobrih gra-

dova i sela. Ona prevazilaze vreme, klime i kontinente. Radi se, u suštini, o
antropološkim načelima, povezanim sa uobičajenim sposobnostima čovekove
konstitucije, tela i svesti. Naselja treba da budu u stanju da funkcionišu kao hori-
zontalni (što bi predstavljalo graničnu površinu) i vertikalni (ograničenog broja
spratova) mišićno-pešački pokret:

Ulica i trgova;

Gradova, sela i gradskih četvrti;

Razvojnog programa i parcela;

Metoda gradnje i arhitekture – određenog tipa, veličine, karaktera, este-

tike, gustine, i funkcionalne složenosti – kao ključnih postavki urbanizma. Ne
treba ih mešati s postavkama sub-urbanizma.

Načela tradicionalne arhitekture i urbanizma predstavljaju više od prostog

istorijskog fenomena; prema tome, ne mogu se naprosto proglasiti zastarelima.
To su praktični i estetički odgovori na praktične probleme naseljavanja i grad-
nje. Jednako su bezvremena kao i načela muzičke harmonije, jezika, nauke, gas-
tronomije. Greška filozofije modernizma leži u detinjastoj ambiciji da ova načela u
potpunosti zameni. Arhitekti koji danas tvrde da izmišljaju arhitekturu i urbanizam
dvadeset prvog veka, očigledno su i naivniji od majstora istorijskog „modernizma“.
Modèrna više ne može sebe proglašavati, unatoč rasprostranjene očiglednosti, za
jedinog legitimnog predstavnika i utelovljenje modernosti. Modernost i modern-
izam su jasno različite pojave i ne smeju se mešati niti poistovećivati. Modern-
izam je, kao i mnogi drugi izmi, nastao iz preterane, verovatno, patološke želje za
modernošću. Kao svi oblici fundamentalizma, i on je u svojoj suštini reduktivan
i tiranski. Ukoliko modernizam želi da postane konstruktivni deo modernog de-
mokratskog sveta, mora napokon naučiti da se demokratija zasniva na toleran-
ciji i različitosti. Ta demokratska tolerancija, i u oblasti arhitekture i urbanizma,
zaista je zasnovana na konstitucionalno utemeljenom reciprocitetu. Bez ovakve
promene u stavu, modernizam će postati zastarela stvar ideologije dvadeset
prvog veka.

* Léon Krier, „Settlements of the future”, u Beyond Urbanism and the Future of Cities, Tigran Haas ur., Rizzoli, Milan, 2008,
str. 292-295.

278
 3

Urbani prostor je praznina – strukturalna i konstruktivna praznina; sa sopst-

venom hijerarhijom, dimenzijama i karakterom, i ne može jednostavno predstavljati
ostatak između nasumičnih građevinskih zahvata. Višak ove praznine predstavlja
razbacivanje, lažni luksuz; premalo predstavlja lažnu ekonomičnost. Sve zgrade
imaju javno lice, koje deluje pozitivno ili negativno na javni prostor, obogaćuje ga
ili siromaši. Ulice, trgovi, i njihove brojne deklinacije, najbolji su oblici kolektivnog
prostora. Ni u javnoj niti u privatnoj sferi, robustni javni prostor ne nastaje prirodno,
kao obični nus-proizvod aktivnosti. Javni prostor, i uopšteno, javni domen – njegov
oblik, estetski kvaliteti i moć socijalizacije – nikad nisu rezultat slučajnog delovanja,
nego predstavljaju rezultat civilizovane vizije i namerne volje.

Ne obezbeđuje drevnost ono što čini kvalitet javnog prostora, nego gen-
etski kapaciteti njegovih temeljnih načela. Hiljadu godina suburbane ekspanzije
nikad se neće moći meriti sa civilizovanom snagom urbanih temelja.

279
 Urbana jezgra se ne nazivaju istorijskim jezgrima zbog njihove starosti,
nego zbog zrelosti i strukturne snage njihovih organizacionih načela. Ova načela
su transcedentalna i bezvremenska – dobro su nam poznata; ukoliko to želimo,
mi možemo sagraditi urbana jezgra koja će od početka imati kvalitete takozvanih
istorijskih jezgra.

U svim savremenim društvima i danas postoje javni i privatni, sveti i sve-

tovni objekti, građevine kolektivnog i pojedinačnog stanovanja, objekti za od-
mor i rad, za muziku i tišinu, za odavanje počasti ili kažnjavanje, za skrivanje ili
pokazivanje, za proizvodnju ili potrošnju, za komercijalne i institucionalne svrhe,
za odbranu i za rat. Zaista, uzrok ovako nesrazmerne uniformisanosti, estetsk-
og siromaštva, i uopštene vulgarnosti savremenih naselja, ne leži u svedenom
društvenom opštenju, nego u globalnoj metafizičkoj krizi. Eksponencijalan rast

280
industrijskih aktivnosti i moći koje donosi sveopšta upotreba fosilnih goriva,
možda je zaista osnovni uzrok sveobuhvatne oholosti.

Funkcionalno zoniranje predstavlja oruđe ove mentalne i fizičke katastro-

fe. Dekonstruktivno delovanje, koje pod krinkom planiranja doslovno razgrađuje
budućnost našeg društva i planete, omogućava maksimalno trošenje zemlje, vre-
mena i energije u svakodnevnim društvenim aktivnostima. Ono, takođe, vodi i ka
radikalnoj semantičkoj dekonstrukciji urbanizma i arhitekture – ukratko, ka sub-
urbanizmu i modernizmu. Horizontalno i vertikalno širenje, preterano širenje bez
budućnosti, i loše odabrane lokacije gradova, njihove predimenzionisane jedno-
funkcionalne zgrade i zone – u vidu nebodera, pejzaža tržnih centara na otvore-
nom, i stambenih okruga – dinosaurusi su doba zasnovanog na fosilnim gorivima
koje je na izmaku. Oni predstavljaju vertikalne i horizontalne oblike preteranog
razvoja, logističkog širenja, odbegle entropije; asocijalni su, neekološki, i privlačni
su samo sa olimpske visine.

Umesto toga, tradicionalno urbano planiranje i arhitektura, dozvoljavaju

artikulaciju i organizaciju različitih društvenih aktivnosti u koherentne, smislene i
ekološke organizme. Oni postaju druga priroda, bez objašnjenja i opravdanja; nji-
hove tehnike prevazilaze vreme i prostor, i univerzalni su utemeljivači svih trajnih
civilizacija.

Nauka i umetnost izgradnje gradova s jedne strane, nauka i umetnost

izgradnje predgrađa s druge, sasvim su nam poznate. Biranje jedne ili druge nije

281
pitanje istorijske sudbine već pre svega stvar kulturološkog i političkog izbora. Ne
postoje nikakvi valjani – društveni, ekonomski, politički, kulturološki, psihološki,
religiozni, istorijski, niti naprosto ljudski izgovori – za izgradnju predgrađa, koja
kvare i gradove i zemlju.

Izgradnja tradicionalnih gradova predstavlja odgovoran, ekološki oblik

ekonomskog razvoja; izgradnja predgrađa je iskvaren oblik ekonomskog razvoja.
Prenaseljenost, suburbanizam, i industrijalizam su nuspojave doba fosilnih goriva.
Sa iscrpljivanje dostupnosti fosilnih goriva, naše poimanje ekonomskog rasta –
prema tome i mogućnosti razvoja planete – radikalno će se promeniti, kao što to
opisuje Kinstler [James Howard Kunstler], u knjizi Dugotrajna nevolja, i moraćemo
se, svidelo nam se to ili ne, vratiti tradicionalnim oblicima naselja, poljoprivrede i
gradnje. Ideja samoodrživosti će iz političke datosti prerasti u načelo egzistenci-
jalne nužnosti.

Ne predstavljaju istorija i vremensko razdoblje faktore koji daju kvalitet

urbanom okruženju, već to pre svega pružaju struktura, ideje i ekologija. Istori-
jska jezgra i njihova arhitektura nas ne zanimaju zbog njihove starosti i istorije,

282
283
nego zbog njihove aktuelnosti i važnosti, njihove drevne modernosti. Ne pravi
razliku u kvalitetu činjenica da je tradicionalna struktura stara hiljadu, ili samo
jednu godinu. Ono što je odlučujuće, jesu njena struktura, razmjera, kompozicija,
materijali i dizajn, a ne njena starost ili „istoričnost“. Originalnost značajnih ob-
jekata ne leži u starosti materijala od kojih su sagrađeni, nego, kako Fest [J. Fest]
objašnjava, u originalnosti njihovih projekata.

U oblasti arhitekture i urbanizma, fundamentalna načela imaju univerzalnu

vrednost, iako su realizacije uvek lokalne i regionalne, prilagođene određenoj kli-
mi, topografiji, društvenim navikama, materijalima i industriji –prilagođene su, na
primer, geografskom/ekološkom i kulturnom okruženju. Samo klasična arhitektura
teži da prevaziđe svoje regionalno poreklo. I ako je vezana za osobenosti svoje (tos-
kanske, dorske, jonske, i tako dalje) regije ili ukorenjena u stil dinastije ili vladara,
umetnička razrada i simbolička kodifikacija monumentalne arhitekture prevazilazi
mesto i poreklo, i omogućava novu, univerzalnu primenu; ona predstavlja istin-
ski internacionalni stil. Njenu snagu i nepobitnost održava stroga kontrola njene
primene, onda kada se ona koristi isključivo za izuzetne i simbolički izvanredne
objekte.

Uobičajena greška u „razmišljanju“ u doba fosilnih goriva jeste razlikovan-

je „visoke“ i „niske“ tehnologije. Ljudska „tehnologija“ će biti ekološka, ili je u
suprotnom neće biti. Samoodrživo znači ekološko, i nema nikakve veze s na-
pretkom, modernizmom, ideologijom, naprednim ili reakcionarskim stavovima,
kreativnošću, industrijom, ili ekonomijom, na način na koji su se oni širili tokom
poslednja dva veka.

Prevod: Dijana Glišić

284
 KEVIN LINČ [Kevin Lynch]

Matrica metropole *

Matrica urbanog razvoja, zbog rastojanja objekata, položaja delatnosti

i dispozicije linija kretanja, bitno utiče na neočekivan broj problema. Neki od
ovih problema mogu se sprečiti kada bismo samo počeli da upravljamo razvojem
metropole uspostavljajući ravnotežu između usluga i razvoja, sprečavajući pre-
rano napuštanje (objekata) ili (njihovu) neefikasnu upotrebu, kada bismo uvideli
da ove odluke ne negiraju jedna drugu. U tom slučaju, forma gradskog područja,
bez obzira da li je zbijenog ili razuđenog tipa, postaje relativno manje bitna.

Međutim, postoje i drugi problemi koji su suptilniji i dublji. Čini se da je

njihov stepen ozbiljnosti u vezi sa određenim matricom razvoja prema kojem
je grad nastao. Da bi se rešile takve teškoće, treba početi od procene raspona
mogućih alternativnih formi, s pretpostavkom da metropola može da se oblikuje
na željeni način. Zbog toga je jednako važno da se sazna šta je poželjno, kao i da
se istraži šta je moguće; delovanje bez svrhe može biti beskorisno kao i idealizam
bez moći. Čak i raspon onoga što je moguće, ponekad može biti proširen novim
saznanjem o tome šta je poželjno.

Uzmimo, dakle, u razmatranje formu metropole kao da ona postoji u svetu

bez pritisaka ili posebnih interesa, i s pretpostavkom da se velike sile mogu us-
meriti u njeno preoblikovanje u korist opšteg dobra — ukoliko opšte dobro može
biti definisano. Pitanje je na koji način bi takva sila mogla da se primeni? Moramo
početi sa odlukom o tome koji su aspekti matrice metropole od ključnog značaja.
Tada ćemo moći da preispitamo najčešće prihvatane alternativne matrice, kao i
kriterijume koji bi nas mogli navesti da izaberemo jednu matricu pre nego drugu.
Na kraju, možemo se nadati da ćemo pitanje sagledati u celini. Onda ćemo biti
spremni da predložimo nove mogućnosti, i imamo utvrđen način izbora najboljeg
rešenja za bilo koju određenu svrhu.

Kritički aspekti forme metropole

Postoje najmanje tri bitna činioca u našoj odluci o primeni odgovarajuće forme
metropole, onda kada je njena ukupna veličina poznata. Pre svega, to su obim i
matrica, i gustine izgrađenosti (odnos površine stambenog prostora u objektima
i površine parcele) i stanja građevina (stepen zastarelosti ili popravke objekata).
Ovi aspekti se mogu prikazati na karti obeležavanjem lokacija različitih stepena
izgrađenosti, u rasponu od jako zgusnutih do jako razuđenih, i različitih stepena
stanja građevine, u rasponu od lošeg do odličnog. Gustina i stanje obezbeđuju
osnovni indeks fizičkih resursa koje urbana regija poseduje.

* Kevin Lynch, „The Pattern of the Metropolis [1961], u Tridib Banerjee, Michael Southworth ur., City Sense and City
Design: Writings and Projects of Kevin Lynch, Cambridge, London, MIT Press, 1990, str. 47-64.

285
 Drugi faktor čine kapacitet, tip i šema struktura za cirkulaciju ljudi, puteva,
železnica, avio-linija, tranzitnih sistema i putanja svih vrsta. Kretanje i međusobna
komunikacija možda predstavljaju najbitniju funkciju grada, dok je slobodno
kretanje ljudi vid cirkulacije koji se najteže postiže. To je usluga koja je najviše
podložna nefunkcionisanju u velikim urbanim sredinama.

Treći faktor koji čini prostornu matricu grada je lokacija stalnih aktivnosti
koje koristi ili kojima se služi veliki deo stanovništva, kao što su velike robne kuće,
fabrike, poslovne i upravne zgrade, skladišta, škole, bolnice, pozorišta, parkovi
i muzeji. Prostornu matricu grada čine lokacije stalnih aktivnosti, kao i sheme
kretanja i fizičke strukture. Međutim, raspodela aktivnosti zasnovana na lokal-
nom nivou, kao što su stanovanje, kupovina, lokalne usluge, osnovne i srednje
škole, za naše svrhe je dovoljno identifikovana označavanjem gustine stanovnika
ili objekata. Dakle, ako smo već odredili gustinu izgrađenosti i sistem kretanja,
preostali kritični faktor u gradskoj strukturi je lociranje širih gradskih aktivnosti
koje povezuju velike delove celine.

Zrnasta struktura Fokalna organizacija.

Dostupnost

Ukoliko analiziramo bilo koji od ova tri elementa prostorne matrice,

videćemo da najznačajnije osobenosti ovih matrica jesu zrnasta struktura (stepen
intimnosti veze između raznih elemenata, kao što su kupovina i stanovanje), fo-
kalna organizacija (međusobna veza čvorova koncentracije i razmene koja oduda-
ra od prostora kao celine), i dostupnost (opšta blizina svih tačaka u regionu, u
odnosu na datu vrstu aktivnosti ili sadržaja u pogledu vremena). U tom smislu,
moglo bi se zaključiti da iz svake tačke dostupnost prodavnicama može biti mala,
neujednačena, ili ravnomerno visoka, ili da varira na neki pravilan način, na prim-
er, visoka u centru i niska na periferiji regiona. Sva tri aspekta matrice (centralna
organizacija, zrnasta struktura i dostupnost) mogu biti mapirana, a druga dva, po
potrebi, mogu biti tretirana i kvantitativno.

Često se kaže da je grad kao životna sredina danas nedovoljan. Pretrpeo

je nekontrolisan razvoj, suviše brz rast i promene, zastarelost i nestabilnost.
Kretanje je zagušeno i iziskuje značajno vreme i veliki napor. Pristupačnost je
neujednačena, posebno ka otvorenom prirodnom prostoru. Korišćenje objekata
je neuravnoteženo, te oni zastarevaju. Stambena segregacija prema društvenim

286
grupama raste, a izbor mesta boravka za pojedinca ostaje i dalje ograničen i
nezadovoljavajući. Obrazac aktivnosti je nestabilan, a troškovi su visoki. Vizuelno,
grad je bez karaktera i haotičan, jednako kao i bučan i neprijatan.

Ipak, metropola ima ogromne ekonomske i socijalne prednosti koje

poništavaju uticaj ovih problema i navode milione ljudi da se nose s neudobnošću.
Umesto da iščeznu ili propadnu, više je verovatno da će metropole postati nor-
malna mesta za stanovanje. Ako je tako, pitanje je onda, koja urbana matrica
može najbolje ostvariti potencijal gradskog života?

Disperzivna površina

Jedna od mogućnosti je da trenutni rast, koji je prisutan na periferi-

ji, dostigne svoj logičan vrhunac, ali bržim tempom. Neka se novi rast pojavi
u najrazuđenijim delovima naselja, sa znatnim rastojanjima otvorenih prostora
čuvanih u rezervi. Neka stariji delovi budu obnovljeni s mnogo manjim gustinama,
kako bi se gradska regija brzo proširila nad ogromnom kontinualnom površinom,
možda iste prostornosti kao i susedni gradski regioni. Metropola od dvadeset
miliona stanovnika, i niskim gustinama okolnih predgrađa, mogla bi zahtevati
površinu zemljišta u prečniku od stotinu milja.

Stari centar i većina predgrađa mogu iščeznuti, dozvoljavajući širim grad-

skim aktivnostima da se zrnasto prošire po celom regionu. Fabrike, kancelarije,
muzeji, univerziteti i bolnice bi se pojavili posvuda u predelu predgrađa. Niska
gustina i razuđenost aktivnosti će biti zavisne i ujedno usloviti cirkulaciju indi-
vidualnih vozila, kao i značajnu upotrebu dalekosežne komunikacije, kao što su
telefon, televizija, pošta i kodirane poruke. Pristupačnost prirodi će postati ne-
potrebna jer će spoljna rekreacija postojati u izobilju i na dohvat ruke. Stanovanje
s trajno niskom gustinom naseljenosti, potisnulo bi iz upotrebe letnjikovce.

Sistem kretanja, koji se tiče isključivo individualnih zemljanih (a možda i

vazdušnih) vozila, trebalo bi da bude vrlo raspršen u neprekidnu saobraćajnu
mrežu osmišljenu za kretanje u svim pravcima. Ne bi bilo istaknutih čvornih

287
tačaka, niti većih terminala. Budući da bi različite gustine i aktivnosti bile pove-
zane u finu zrnastu strukturu, fizički matrica bi, na sličan način, mogao da pod-
stakne uravnotežen presek stanovništva u bilo kojoj tački. Mesto rada i mesto
stanovanja se mogu graničiti, ili mogu biti miljama udaljeni. Fabrike oružja, na
primer, kao i intenzivna proizvodnja hrane, mogu se javiti u bilo kojem delu regi-
je.

Frenk Lojd Rajt je sanjao o takvom svetu u svojoj knjizi Broadcre City. To
je matrica prema kojoj se kreću gradovi poput Los Anđelesa, iako ih sputavaju
i usporavaju ostaci starih formi grada. Takva matrica ne samo da može maksi-
malno povećati fleksibilnost, lokalno učešće, lični komfor i nezavisnost, već može
ići i dalje u rešavanju zagušenja saobraćaja kroz potpunu disperziju i ravnotežu
opterećenja. Cena koštanja ovakve matrice bila bi visoka, i udaljenosti ipak ostaju
velike. Pristupačnost bi bila dobra s obzirom na velike brzine kretanja i kratko
vreme zadržavanja (lako parkiranje, brz polazak); u najmanju ruku bi bila ravno-
merno raspoređena. Na ovaj način, komunikacija u smislu ciljanog putovanja
(„Idem da kupim bundu“) možda ne bi bila otežana, dok bi spontana ili slučajna
komunikacija („Ah, pogledaj ovu bundu u izlogu!“), koja jeste jedna od prednosti
današnjeg gradskog života, mogla biti oslabljena zbog nedostatka zgusnutosti
komunikacija.

Iako bi takva matrica na početku zahtevala velika kretanja stanovništva i

znatno odricanje transportnih sredstava, na kraju bi mogla potpomoći stabilnost
populacije i očuvanje resursa, jer bi sve oblasti bile podjednako privilegovane.
Međutim, takva matrica ne obećava povećanje svesti o političkom identitetu u
gradskoj zajednici, niti stvaranje vizuelno žive i snažne slike okruženja. Pored
toga, izbor tipa stanovanja se ograničava, iako izbor sadržaja, koji je pod pokro-
viteljstvom (crkve, prodavnice, itd.), može biti prilično raznovrstan.

Galaksija naselja

288
 Mogli bismo pratiti i malo drugačiji pravac, a u isto vreme podsticati dis-
perziju. Umesto usmeravanja rasta ka ravnomernoj raspodeli, neka razvoj bude
grupisan u relativno male jedinice, svaka sa svojim maksimumom gustine nas-
eljenosti i međusobno razdvojene zonom, niske ili nulte gustine izgrađenosti. U
zavisnosti od transportnog sistema, ova udaljenost može biti i do nekoliko milja.
Područje koje bi zauzimala metropola, proporcionalno bi se povećavalo. Čak i
ako bi međuprostori bili minimalne veličine, linearne dimenzije metropole bi se
povećale od 30 do 50 odsto.

Šire gradske aktivnosti, takođe, mogu biti skoncentrisane na mestima

najveće gustine unutar svake urbane jedinice, formirajući, na taj način, sveobuh-
vatni sistem centara, od kojih će svaki biti relativno jednako značajan u odnosu
na druge. Takva matrica metropole se može nazvati „urbanom galaksijom“. Centri
mogu biti uravnoteženi po svom sadržaju, ili se mogu razlikovati u zavisnosti od
vrste delatnosti za koju su specijalizovani, tako da jedan može biti kulturni centar,
a drugi finansijski.

Sistem kretanja bi, takođe, bio disperzivan, ali bi na lokalnom nivou bio
usmeren ka centru svake jedinice. Mogao bi se organizovati u trougaonu mrežu,
koju je ovakvom pozicijom žiža moguće ostvariti, zadržavajući lako kretanje u
svim pravcima na nivou celog područja. Budući da srednja vrednost gustine nas-
eljenosti ostaje niska, a centri aktivnosti podeljeni u relativno male jedinice, indi-
vidualna vozila moraju biti glavno prevozno sredstvo, ali će i neke dodatne vrste
javnog prevoza, kao što su autobusi ili vazdušne letilice koje se kreću od centra
do centra, biti moguće.

Zadržavajući mnoge prednosti matrice disperzivne površine, kao što su

udobnost, nezavisnost i stabilnost, ova šema je, po svoj prilici, unapređena
opštom komunikacijom, kao i spontanom komunikacijom kroz stvaranje centara
aktivnosti. Ona će verovatno podstaći učešće u lokalnim aktivnostima zalažući se
za organizaciju malih zajednica, iako to može jednako negativno da se odrazi na
učešće i koordinaciju na nivou metropole. Isto tako, vizuelni imidž na lokalnom
nivou bi bio snažan, dok bi imidž metropole bio neznatno unapređen. Fleksibil-
nost bi se izgubila, jer bi lokalne zajednice neizbežno imale relativno fiksne gran-
ice, ukoliko bi se međuprostori zadržali i šire gradske aktivnosti bile ograničene
na jednu vrstu lokacije.

Faktor vremenske udaljenosti ostao bi veoma visok, osim, ako bi se ljudi

ubedili da rade i kupuju unutar svoje zajednice, koja bi u tom slučaju postala
relativno nezavisna s obzirom na zamenu. Takve nezavisne zajednice bi, nara-
vno, u velikoj meri negirale mnoge prednosti metropole: izbor radnog mesta za
zaposlenog, izbor društvenih kontakata, usluga i tako dalje. Ako bi transportni
sistem bio vrlo dobar, tada bi „nezavisnost“ bilo teško sprovesti.

Ova matrica se, međutim, može posmatrati ne uzimajući u obzir tu lokalnu

nezavisnost. Radi se u suštini o predlogu za koji se zalažu zagovornici satelitskih
gradova, s malo u radikalnijim zaključkom, kao što je to prikazano u dijagramu
Klarensa Stajna1 . Neke od karakteristika ove matrice će se pojaviti ugrađene u
savremeni razvoj Stokholma.

1 Clarence Stein, „City Patterns, Past and Future“, Pencil Points, jun 1942.

289
 Matrica urbane galaksije pruža više mogućnosti nego što to nudi čista dis-
perzija, kao i veću pristupačnost prirodi koja može da se održi između urbanih za-
jednica. Ova matrica ima, donekle, ograničen karakter i nema mogućnosti za in-
tenzivnu, spontanu komunikaciju i specijalizovane delatnosti koje mogu da post-
oje u većim centrima. Lokalni centri, takođe, mogu da razviju monotonu sličnost
ukoliko ne dobiju neke specifične karakteristike. Međutim, to možda neće biti
lako, jer centralne aktivnosti imaju tendenciju da podrže i zavise jedna od druge
(veleprodaja i zabava, uprava i poslovne usluge, kancelarije sedišta firmi i kupo-
vina). Kompromis sledi odgovarajući predlog: mnoštvo takvih zajednica u blizini
starije gradske strukture.

Grad-jezgro

Ima i onih koji, zaljubljeni u prednosti koncentričnosti, favorizuju potpuno

suprotan stav, koji bi srednjim vrednostima gustina izgrađenosti dao prilično vi-
soku vrednost, možda 1,0 umesto 0,1; drugim rečima, unutrašnja površina stam-
benog prostora u zgradama bila bi jednaka ukupnoj površini zemljišta u gradu,
umesto vrednosti od samo jedne desetine kao do sada. Ako uzmemo u obzir i
otvorene prostore koji se moraju izdvojiti za ulice, parkove i drugu upotrebu, u
praksi to znači izgradnju višespratnih stambenih jedinica, umesto jednoporodičnih
kuća. Tada bi metropola bila zbijena u jedno neprekidno telo, s maksimalnom
gustinom i aktivnostima u centru. Metropola od 20 miliona stanovnika mogla bi
se pozicionirati u prečniku od 10 milja, što je za današnji praksu i uobičajeno.

Delovi grada mogu čak postati „čvrsti“, s neprekidnom okupacijom pros-

tora u tri dimenzije i kubičnom mrežom soabraćaja. (Potpuna primena ovog plana
mogla bi zbiti metropolu u iznenađujuće male granice: 20 miliona stanovnika,
uz izdašan razmak može biti smešteno u kocku čija je ivica manja od 3 milje).
Najverovatnije bi tu specijalizovanih aktivnosti javile vidu zrnaste strukture, vi-
sokog intenziteta, tako da bi se stanovanje pojavilo iznad fabrika, ili bi se pro-
davnice mogle pojaviti na višim nivoima. Sistem kretanja bi nužno bio visoko
specijalizovan, svrstavajući svaku vrstu saobraćaja u sopstveni pravac. Takav grad
bi gotovo u potpunosti zavisio od javnog prevoza, pre nego individualnih vozila,
ili od uređaja koji bi omogućavali kretanje pešaka, kao što su pokretni trotoari ili
leteće trake. Pristupačnost bi bila veoma visoka, kako specijalizovanim aktivnos-
tima, tako i otvorenim prostorima na rubovima grada. Svaka porodica bi mogla
imati i kuću za odmor; one bi bile smeštene u prirodi i koristile bi se redovno tri
ili četiri dana u toku nedelje, ili duže, ako bi ih koristile majke s malom decom.
Sam grad bi tada prerastao u mesto za periodično okupljanje. Neki od velikih
evropskih gradova, kao što su Pariz ili Moskva, koji trenutno grade veliki broj
stambenih naselja visoke gustine naseljenesti kao kompaktna proširenja svojih
periferija, približavaju se ovoj matrici gradova bez radikalnijih karakteristika.

290
 Takva matrica bi imala potpuno drugačiji uticaj na život od prethodnih
rešenja. Spontana komunikacija bi bila tako visoka, da bi je bilo neophodno
ograničiti kako bi se sačuvala privatnost. Pristupačnost bi bila odlična, a vremen-
ska distanca mala, iako bi pravci mogli biti preopterećeni. Velika gustina može
izazvati nelagodnost zbog buke ili loše klime, iako ovi problemi možda mogu biti
rešeni pronalaskom novih tehničkih uređaja. Kao i kod prethodne matrice, izbor
mesta stanovanja bi se ograničio na jedan opšti tip unutar gradskog jezgra, iako
bi stanovnici mogli koristiti mogućnost jakog kontrasta vikendima ili praznicima.
Blizina prirode i mnoge vrste posebnih usluga u celini bi trebalo da prošire indi-
vidualni izbor. Jednom uspostavljena, matrica bi trebalo da bude stabilna, jer bi
svaka od lokacija u gradu bila visoko favorizovana. Međutim, da bi se ova matrica
ostvarila, barem u ovoj zemlji, bila bi potrebna velika migracija stanovništva i
transportnih sredstava.

Takva metropola bi zaista proizvela živu sliku grada i doprinela snažnom

osećaju zajednice kao celine. Pojedinačno učešće, s druge strane, može biti veo-
ma teško. Nije jasno na koji način će ona uticati na troškove; možda će troškovi
biti manji zbog efikasnijeg korišćenja usluga i prevoza, dok će početni troškovi
sigurno biti veoma visoki. Segregacija društvenih grupa, koliko na to fizičke dis-
pozicije mogu da utiču, može da bude smanjena, iako postoji nivo gustine iznad
kojeg komunikacija među ljudima počinje da opada. Svakako, ovo rešenje je veo-
ma kruto i neprilagodljivo, i promena funkcija u njemu može biti ostvarena samo
uz skupo preuređenje.

Grad-zvezda

Četvrti predlog bi zadržao dominant-

no jezgro bez isuviše drastičnog povratka
kompaktnom gradu. Trenutna gustina nas-
eljenosti bi bila zadržana, ili možda malo
povećana, dok razvoj stambenih naselja ni-
ske gustine naseljenosti na rubovima grada,
više ne bi bio dozvoljen. Jezičci otvorenog
prostora bi bili uključeni u gradsko područje
kako bi stvorili model gustine naseljenosti
koji ima zvezdasti oblik u centralnom re-
gionu i linearno se razvija ka marginama.
Ovi pravci razvoja gustine naseljenosti duž
krakova mogli bi se vremenom proširiti i na
druge centre metropola, čime bi se formi-
rali linearni gradovi između glavnih centara. Dominantno jezgro bi se, međutim,
zadržalo okruženo nizom sekundarnih centara raspoređenih duž glavnih krakova.
U delovima umerenih gustina (manjih nego u jezgru matrice, a većih nego na
rubovima) radijalni krakovi metropola sličnih veličina mogli bi se proširiti za 50
milja od svog centra.

Centar metropole zvezdaste matrice bi ponovo sadržavao najintenzivnije

vrste širih gradskih aktivnosti. Drugde, bilo u predgrađima ili u linearnim for-
macijama duž glavnih krakova – gde bi se pokazalo više odgovarajućim – ove
aktivnosti bi se vršile na manje intenzivnom nivou. Sistem kretanja bi logično bio
organizovan po istoj radijalnoj matrici, s dodatnim koncentričnim prstenovima.
Efikasan sistem javnog prevoza visokog kapaciteta, mogao bi funkcionisati duž

291
glavnih krakova, dok bi se na dodatnim prstenovima mogao smestiti javni pre-
voz slabijeg intenziteta. U izvesnoj meri, putovanje individualnim vozilima, iako
ograničeno centralno vezanim tokovima, bilo bi moguće i u drugim pravcima.

Ova matrica predstavlja racionalizaciju obrasca prema kojem su se razvijala

područja metropola dok individualna vozila nisu postala uobičajeni način pre-
voza. To je forma grada koju je Kopenhagen usvojio kao matricu za budući rast 2 ;
Blumenfeld [Hans Blumenfeld] ga je razmatrao nadugačko 3 . Ova forma zadržava
centralno jezgro, s mogućnošću i drugih vrsta glavnih aktivnosti. Stanovanje nižih
gustina je, takođe, moguće. Individualni izbor bi trebalo da bude prilično širok,
u pogledu mesta stanovanja, pristupa uslugama, kao i pristupa otvorenim pros-
torima – ti prostori se nalaze neposredno iza svakog sektora razvoja grada,čak i
u jezgru, i protežu se kontinuirano ka otvorenim ruralnim predelima.

Kretanje duž sektora bi bilo prilično brzo i efikasno, iako bi terminali u centru
i dalje bili zagušeni i, uz kontinuirani rast, glavni krakovi bi postali preopterećeni.
Kretanje između sektora, međutim, bilo bi manje razvijeno, posebno u spoljnim
regionima; njihove udaljenosti su velike, puteve je teško i skupo održavati, budući
da bi se prelazile velike udaljenosti kroz područja koja se direktno ne koriste.
Dostupnost uslugama bi bila nejednaka između unutrašnjih i spoljašnjih lokacija.

Vizuelna slika je potencijalno snažna i trebalo bi da doprinese osećaju

metropole kao celine, ili barem osećaju jedinstvenosti sektora koji vodi do
zajedničkog centra. Rast se može desiti radijalno spolja, dok buduće promene
mogu biti ostvarene mnogo lakše nego kod kompaktne matrice, jer bi gustine
bile manje i otvoreni prostori bi pratili svaki krak razvoja. Glavni problemi ove
matrice su verovatno saobraćaj u perifernim delovima, potencijalno zagušenje u
centru i duž glavnih krakova, te veliko širenje matrice koja se sve više udaljava od
prvobitnog centra.

Prsten

U prethodno navedenom, najveći

broj alternativa za rast grada, o kojima se
govorilo, dat je u veoma pojednostavljenom
obliku. Ostale mogućnosti sigurno postoje,
na primer, matrica kompaktnog jezgra vi-
soke gustine može biti obrnuta, stvarajući
oblik nalik na krofnu. U tom slučaju centar
bi bio otvoren, ili bi imao veoma nisku gus-
tinu, dok bi ga okruživale zone visoke gus-
tine i posebnih aktivnosti, kao obod točka.
Glavni pravci sistema kretanja bi tada bili niz
kružnih prstenova, koji bi opsluživali obod
visokog intenziteta, dopunjen nizom sporednih radijalnih pritoka koje bi se sti-
cale u praznom centru. Ovo je u osnovi linearni sistem, s tim da je povratan i
oivičen „zupcima“ koji se seku u „čvoru“. Ovaj sistem je vrlo pogodan za javni
prevoz, kako na saobraćajnicama u prstenovima tako i na presecima radijala, dok
se individualna vozila mogu koristiti za kretanje van oboda.

2 Skitseforslag til egnsplanfor Stockobenhaven (regionalni plan Kopenhagena). Rezime preliminarnih predloga, 1948-
1949, sa listom sadržaja i beleškama objašnjenja svih ilustracija preliminarnih predloga, preveden na engleski jezik.
3 Hans Blumenfeld, „A Theory of City Form“, Society of Architectural Historians Journal, July 1949.

292
 Gustine unutar oboda bi trebalo da budu prilično visoke, a one van oboda
mogu da budu niske. Sistem kuća za odmor, takođe, može biti i ovde efektno
primenjen. Centralno područje bi moglo da bude ili zadržano prilično otvoreno ili
namenjeno za posebne usluge s niskim gustinama. Šire gradske aktivnosti mogu
biti pozicionirane oko oboda u nizu intenzivnih centara, dopunjene linearnim
formama duž prstenastih saobraćajnica. Ne bi postojao jedan dominantni centar,
već ograničen broj jakih centara (aristokratija, a ne monarhija). Ovi centri, takođe
mogu biti specijalizovani u pogledu delatnosti finansija, uprave, kulture, itd.

Ova pseudo-linearna forma, kao što su radijalni jezičci zvezdastog plana,

ima prednosti linearne matrice: visok nivo dostupnosti, kako uslugama tako i
otvorenim prostorima, širok izbor mesta stanovanja i lokacija aktivnosti, te do-
bru osnovu za efikasan sistem javnog prevoza. Zagušenje u bilo kojem centru je
izbegnuto, ali još uvek postoji visoka koncentracija saobraćaja. Za razliku od ma-
trice galaksije ili satelita, raznovrsnost i jak karakter prisutan u specijalizovanim
centrima imao bi neku nadu za opstanak, zbog neposredne blizine ovih centara.

Vizuelni imidž bi bio jak (mada možda malo zbunjujući zbog kružne forme),
stvarajući jasan utisak centara širom oboda, za razliku od centralne otvorenosti i
njihove neprekidne povezanosti. Cela metropola bi izgledala skoro kao jedna za-
jednica. Jedan od najvećih problema bi bio rast, jer bi razvoj grada dalje od oboda
ubrzo zamaglio konture grada i zahtevao novi sistem prevoza. Drugi koncentrični
prsten mogao bi se razviti oko prvog, ali to bi negiralo neke od prednosti prvog
prstena i zahtevalo velike inicijative od centralne uprave da preduzme njegov raz-
voj. Drugi problem bi bila upravo ta kontrola. Kako pojaseve otvorenih prostora
ili pristupačnog centra sačuvati od izgradnje? Čak i ako bi se ovaj problem rešio
uspešno, ostaje dilema oko veličine prstena: treba li on da bude dovoljno mali
kako bi veliki centri bili u neposrednoj blizini, ili treba da bude dovoljno veliki da
omogući svim stambenim zonama i drugim lokalnim aktivnostima da se vežu za
njega?

Jedan klasičan primer ovog obrasca postoji, iako u velikoj razmeri - prsten
formiran od specifičnih holandskih gradova koji okružuju centralnu oblast poljo-
privrednog zemljišta: Harlem, Amsterdam, Utreht, Roterdam, Hag i Lajden. Ova
opšta matrica je sada racionalizovana i sačuvana kao stvar nacionalne politike u
Holandiji. U našoj zemlji, čini se da se region zaliva San Franciska razvija u tom
istom pravcu.

Prsten kao forma teži da bude prilično krut i neprilagodljiv. Zahtevao bi

preterano preoblikovanje trenutne metropole, naročito u pogledu saobraćaja i
centralnog poslovnog područja, ali bi se mogao uklopiti s primetnim trendom
pražnjenja i napuštanja centralnih oblasti. Plan može biti prilagođen zadržavanjem
jednog glavnog centra, odvojenog širokim pojasom otvorenog prostora od svih
drugih širih gradskih aktivnosti koje treba premestiti uz obod. Može se primetiti
da je to korišćenje otvorenog prostora u koncentričnim pojasevima („zeleni po-
jasevi“) upravo suprotno njihovoj upotrebi u smislu radijalnih jezičaka u zvezdas-
toj matrici.

Smernice uređenja metropola

Mnoge druge forme metropola su hipotetički moguće, ali ovih pet opisanih
matrica (disperzivno širenje, galaksija, jezgro, zvezda i prsten) ukazuju na moguće
varijacije. Jedan od zanimljivih ciljeva rasprave je da se uoči pojava određene

293
grupe vrednosti kao kriterijuma za ocenu ovih formi. Postaje jasno da su neke
humane smernice usko vezane za fizičku matricu grada, dok na druge smernice
on ima vrlo malo uticaja. Na primer, bilo je malo reči o zdravoj životnoj sredini ili
o njenoj bezbednosti. Iako su pod uticajem detaljnog planiranja životne sredine,
kao što je rastojanje između zgrada ili pružanje komunalnih usluga, nije jasno
da li određena matrica grada ima bilo kakav značajan uticaj na njih, dok god ih
držimo dalje od problema zagađenja i snabdevanja. Psihološko blagostanje, s
druge strane, može biti pod uticajem forme urbane sredine. Ali opet, još uvek
nemamo dovoljno znanja o ovom aspektu da bismo dalje raspravljali o njemu.

Nismo razmatrali ni efikasnost životne sredine u pogledu proizvodnje i

distribucije. Ovo predstavlja još jedan osnovni kriterijum koji je verovatno pod
znatnim uticajem matrica grada, ali, nažalost, niko ne zna kakav je taj uticaj.
„Zadovoljstvo“ i „lepotu“ nismo spomenuli, budući da su ovi termini nejasni i
teško se mogu tačno primeniti. Ipak, pojavilo se mnoštvo kriterijuma, i bilo bi
korisno rezimirati ih. Oni bi se mogli smatrati ciljevima forme metropole, njenim
osnovnim smernicama, omogućenim ili otežanim, na neki bitan način fizičkom
matricom metropole.

Kriterijum izbora je na čelu liste. Koliko je to moguće, pojedinac bi trebalo

da ima najveći izbor robe, usluga i objekata i laku dostupnost njima. On bi tre-
balo da bude u mogućnosti da izabere mesta stanovanja koja mu odgovaraju;
da ima pristup okruženjima koja želi, uključujući i otvorene prostore; trebalo bi
da ima najvišu ličnu kontrolu nad svojim svetom. Ove prednosti se pojavljuju
u okruženju s velikom raznovrsnošću i zrnaste strukture, u kojoj su transport
i komunikacija brži i lakši. Veoma verovatno može postojati određena granica
poželjnog povećanja izbora, jer bi ljudi mogli biti preopterećeni velikim brojem
alternativa, ali za većinu, još uvek ne delujemo ni blizu te granice. U praksi, nara-
vno, povećanje jednog izbora može uključivati smanjenje drugog, a kompromisi
će se morati praviti.

Ideal ličnog među-delovanja kotira jednako visoko kao i izbor, iako još nije
sasvim jasno kako bi optimum trebalo da bude definisan. Mi često kažemo da
želimo ostvariti najveći broj društvenih kontakata, kako bismo promovisali do-
brosusedske odnose i organizaciju zajednice, minimizirali segregaciju i socijalnu
izolaciju, povećali brzinu i smanjili napor društvenog posredovanja. A ipak, iako
su zla izolacije poznata, mi isto tako nastojimo da vidimo i drugu stranu medalje.
Previše lične komunikacije, kao i premalo, može da prouzrokuje neuspeh. Čak i u
umerenim količinama, stalno prisutno „susedstvo“ može da ometa druge vredne
aktivnosti, kao što su razmišljanje, nezavisna misao ili kreativni rad. Visok nivo or-
ganizacije lokalne zajednice može da znači ravnodušnost građana ili upravljačko
rivalstvo, kada je u pitanju globalna zajednica.

U ovoj dilemi, kompromis bi se mogao pronaći ako kažemo da poželjna

interakcija između ljudi treba da bude što veća, sve dok je pojedinac može kon-
trolisati i štititi sebe kad god to želi. Njegova ulazna vrata, figurativno govoreći,
treba da budu otvorena prema vrevi trga, a dvorišna vrata ka osami parka. Prema
tome, ovaj ideal smatra se idealom izbora.

Drugim rečima, pojedinac zahteva ravnomerno smenjivanje podsticaja i

odmora – periode kada su lični odnosi na visokom nivou i do određenog stepena
su mu nametnuti, a koje prate drugi periodi kada je podsticaj nizak i kada ga
pojedinac može kontrolisati. Potencijalno visok nivo interakcije, pojedinačno kon-

294
trolisan, nije cela priča; mi trebamo i određen stepen spontanosti ili neplaniranog
posredovanja, koji je često koristan u stvaranju novih udruživanja.

Cilj interakcije je, dakle, uslovljen velikim brojem istih fizičkih osobina koje
uslovljavaju i cilj izbora: raznovrsnost, zrnasta struktura, efikasna komunikacija; ali
to stavlja poseban naglasak na oscilacije između podsticaja i odmora (centri visoke
aktivnosti u odnosu na mirne parkove) i zahteva da ta komunikacija bude kontro-
lisana. Pored toga, to zahteva situacije pogodne za spontano posredovanje. Žiže
komunikacije, kao što su biblioteke ili muzeji, treba da budu veoma pristupačne
i primamljive, a njihova vanjska forma jasno artikulisana tako da oslikava njihovu
funkciju.

Ove dve smernice izbora i interakcije mogu biti najvažnije smernice grad-
ske forme, ali postoje i druge od velikog značaja, kao što su minimalni početni
troškovi i minimalni troškovi rada. Čini se da oni naročito zavise od stalne okupa-
cije duž glavnih transportnih kanala, uravnoteženog korišćenja sistema kretanja,
kako u pogledu vremena tako i u pogledu smera kretanja, umereno visoke gustine
izgrađenosti i maksimalnog korišćenja javnog prevoza.

S druge strane, smernice udobnosti, misleći pritom na povoljnu klimu,

odsustvo buke i adekvatan unutrašnji i vanjski prostor, mogu ukazivati, ili na gen-
eralno nisku gustinu, ili na poboljšanje uslova rada, kao što su zvučne barijere,
klima uređaji i krovne ozelenjene terase za igru. Važni ciljevi pojedinačnog učešća,
takođe, ukazuju na niže gustine i okruženje koje podstiče aktivan odnos između
pojedinca i njegove društvene i fizičke sredine, pružajući mu na taj način svet koji
u izvesnoj meri on sam može kontrolisati i menjati po sopstvenoj inicijativi.

Moramo, takođe, uzeti u obzir da će se urbana matrica nužno menjati i širiti,
i stoga je veoma važno upitati se da li će prilagođavanje novim funkcijama biti rel-
ativno lako, i da li će rast, kao i početno stanje, biti moguć uz minimalnu kontrolu i
centralnu inicijativu i intervenciju. Izgleda da je prilagodljivost promenama veća u
delovima s nižom gustinom, budući da je male rasute strukture lakše srušiti ili pre-
oblikovati. Efikasan transportni sistem i određeni oblik razdvojenosti jedne vrste
aktivnosti od druge, takođe, su pogodni za prilagodljivost. Isprekidane matrice
kao što su galaksija ili prsten zahtevaju posebne napore kako bi se kontrolisao
rast, jer ovakve matrice podstiču probleme kao što su pojava skvotera i očuvanje
i korišćenje otvorenih međuprostora.

Stabilnost je donekle kontradiktoran cilj; ona uzima u obzir kritične

društvene i ekonomske troškove zastarevanja, kretanja stanovništva i promenu
funkcije. Moguće je da će stabilnost u savremenom svetu biti nemoguće održati,
što je u suprotnosti s mnogim gore navedenim vrednostima. Ipak, stabilnost se
može definisati u ovom svetlu: ako je promena neizbežna, onda bi trebalo da bude
umerena i kontrolisana, tako da se spreči nasilno pomeranje i očuva maksimalan
kontinuitet s prošlošću. Ovaj kriterijum bi imao značajnu ulogu u tome kako bi
metropola trebalo da raste i da se menja.

Konačno, postoji mnogo estetskih smernica koje metropola može da zado-

volji. Najočiglednija bi bila ta da metropola treba biti „slikovita“ – to jest, treba da
bude vizuelno živa i dobro osmišljena; njeni sasatavni delovi treba da budu lako
prepoznatljivi i dobro povezani. Ova smernica će podstaći korišćenje intenzivnih
centara, raznolikost, oštrinu ( jasne konture između delova grada), raznovrsnost i
dobro organizovan sistem kretanja.

295
 Odnos forme i ciljeva

Dosad smo razmatrali više ciljeva koji su od ključnog značaja i opšte prihvaćeni,
i na koje, čini se, znatno utiče matrica metropole: ciljevi izbora, interakcija, troškova,
udobnosti, učešća, rasta i prilagodljivosti, kontinuiteta i slikovitosti. Kako se bude
uvećavalo naše znanje o gradskoj formi, mogu se razvijati i drugi ciljevi. Čak i ovih
nekoliko ciljeva, za formu grada još uvek nisu očigledni. Štaviše, oni se često su-
kobljavaju. Na primer, interakcija i troškovi zahtevaju veću gustinu, dok udobnost,
učešće i prilagodljivost postižu optimalnu realizaciju s nižim gustinama. Ipak, neke
odluke u vezi rasta gradskog područja moramo odmah da donesemo; što bolje
uskladimo naše ciljeve i naše alternative, bolje ćemo odluke doneti.

Razjašnjenje alternativa i ciljeva ima očiglednu vrednost, jer će ono

omogućiti javnu raspravu i teorijske analize mogućih rezultata strategije u odnosu
na bilo koji oblik grada. Ipak, ovakav pristup će uskoro dostići svoja ograničenja
iskoristivosti, ukoliko ga ne podrže eksperimentalni dokazi. Ovakvi eksperimenti
su naročito teški kada je upitanju tako veliki i složen organizam, kao što je metro-
pola. Mi donekle možemo izvući zaključke iz različitih urbanih područja, kao što
su Los Anđeles, Stokholm i Pariz, ali su ovi zaključci nužno iskrivljeni zbog raznih
kulturnih i prirodnih razlika. Možda možemo proučavati određene parcijalne as-
pekte gradske forme, kao što su uticaji različite gustine ili različitih sklopova cen-
tara, ali ključna pitanja se odnose na matricu grada kao operativne celine. Pošto
ne možemo graditi metropolu isključivo u eksperimentalne svrhe, možemo samo
graditi i testirati modele s nekim pojednostavljenim zakonima kako bismo odredili
matricu. Simulirajući osnovne urbane funkcije u ovim modelima, mogu se testirati
kriterijumi kao što su cena, dostupnost, slikovitost i prilagodljivost. Takve testove
će biti teško dovesti u vezu s pravim stanjem stvari, i teško je zamisliti kako bi
određeni ciljevi (kao što su interakcija i participacija) mogli biti testirani, ali ipak
ova tehnika je trenutno naša najveća nada za eksperimentalne dokaze o implikaci-
jama celokupne gradske matrice.

Dinamične i složene forme

U međuvremenu, dok ne dođemo do takvih eksperimentalnih dokaza, šta

možemo zaključiti iz našeg zamišljenog poređenja gradske forme i humanih cilje-
va? Svaki od predloženih matrica ima svoje nedostatke, svoje neuspehe u zadovol-
javanju nekih osnovnih smernica. Čini se da radikalno i stalno širenje metropole
ograničava izbor, ugrožava spontanu interakciju, podrazumeva visoke troškove i
sputava živost slike grada. Galaksija malih zajednica obećava više, ali će, pored
toga što ju je teže ostvariti, i dalje biti nepovoljna što se tiče izbora, interakcije
i troškova. Ponovna centralizacija metropole u intenzivno jezgro, čini se, povlači
skoro fatalne nedostatke u pogledu troškova, udobnosti, individualnog učešća i
prilagodljivosti. Racionalizacija stare metropole u zvezdastu formu funkcionisala
bi bolje ako bi se centralna zagušenja mogla izbeći, a slobodna pristupačnost
održati, međutim, ovaj oblik postaje manje upotrebljiv kako se veličina grada
povećava. Forma prstena ima određenih prednosti, ali i velikih teškoća kao što su
troškovi, prilagodljivost i neprekidna veza sa sadašnjom formom.

Naravno, ovo su sve „čisti“ tipovi koji ne prave ustupke stvarnosti koja je
složena, i opisani su kao stanja savršenstva koja zauvek treba održati. U stvarnosti,
verovatnije je da će plan metropole biti složen i mešovit, i da će biti ostvaren kao
epizoda jednog neprekidnog procesa, čija forma podrazumeva brzinu i pravac
promena, isto kao i trenutnu matricu.

296
 Na primer, razmotrimo, na osnovu ovoga što znamo, formu koja bi mogla
bolje zadovoljiti naše želje ukoliko prihvatimo činjenicu aglomeracije metropole:
ta forma je, u suštini, varijanta disperzivne urbane površine. Zamislite metropo-
lu u kojoj sistem kretanja postaje specijalizovan i složen, pod pretpostavkom
da trougaona mreža matrica nastaje na rubovima i postaje specijalizovana u
unutrašnjosti. Mnoge vrste kretanja bi ovim bile obuhvaćene. Gustine bi imale
širok raspon i zrnastu strukturu, s maksimalnim intenzitetom na raskrsnicama
kružnog sistema i s linearnim zgušnjavanjem duž glavnih pravaca, ali sa širokim
regionima niske gustine unutar mreže. Kroz međuprostore ove mreže pojasevi i
jezičci otvorenih prostora formirali bi drugu vrstu mreže. Tako bi opšta matrica
ličila na ribarsku mrežu sa sistemom razuđenih centara i umetnutih prostora.

Šire gradske aktivnosti bi se grupisale na ovim čvorovima gustine, koji bi

bili stepenovani po veličini. U manjim centrima aktivnosti ne bi bile specijal-
izovane, dok bi u većim centrima sve više dominirale neke posebne aktivnosti.
Zbog toga bi glavni centri bili visoko specijalizovani – iako nikada u potpunosti
„čisti“ – i organizovani u slobodne grupe centara, međusobno dobro povezanih.

Policentrična mreža

Metropola od 20 miliona stanovnika može imati, ne jednu takvu grupaciju,

već dve ili tri čije bi se sfere uticaja preklapale. Ove grupacije bi bile toliko guste
i opsluživale bi se transportnom mrežom organizovanom u tri dimenzije, kao
skeletni okvir u prostoru. Drugde bi se mreža razredila i prilagodila postojećoj
konfiguraciji terena. Ova opšta matrica bi nastavila da se specijalizuje i da ritmički
raste. Uz rast i opadanje, delovi celine bi prošli periodične obnove. Ovakva forma
može zadovoljiti mnoge opšte kriterijume, ali svaka metropola će, verovatno, naići
na posebne probleme. Čak i tako, ovaj opis ilustruje kompleksnost, neodređenost
i dinamičnu prirodu forme grada koje su uopšteno prisutne.

297
 Možda ovakav predlog možemo učiniti konkretnijim definišući ga kao
skup radnji, a ne kao statičnu matricu. Ako je ovo bila željena forma, onda bi se
posredstvom kontrole definitivno usvojile određene strategije. Prvo, podstakla
bi se stalna aglomeracija metropole. Drugo, počelo bi se s formiranjem opšte
trougaone mreže transportnih pravaca, prilagođavajući svoje međuprostore i
usklađujući ih sa okolnostima, u cilju povećanja dostupnosti na celom području.
Ova mreža bi obezbedila različite vrste kretanja i imala bi sopstvenu hijerarhiju
– linije kretanja bi bile promenljive u odnosu na intenzitet i brzinu njihovog pro-
meta. Treće, vrhunci aktivnosti i gustina bi bili podsticani u strogo definisanim
oblastima, a ne u prstenovima čija gustina postepeno opada od centra. Trenutni
centar metropole bi trebao biti podstaknut da se specijalizuje i tako postane jed-
na celina, dok jedan ili dva glavna rivalna centra mogu da se razviju negde drugo
u mreži, prije nego da se dozvoli opšte osipanje širih gradskih aktivnosti. Tim
glavnim specijalizovanim centrima, može se dati još veći lokalni intenzitet s više
nivoa cirkulacije, nešto kao trodimenzionalni sistem javnog eksproprijacionog
pojasa 4 .

Četvrto, nastojao bi se zadržati, ostvariti ili obezbediti sistem povezanih

otvorenih prostora znatne veličine koji bi prožimali mrežu. Peto, podstakao bi
se širok spektar aktivnosti, uslužnog i građevinskog karaktera zrnaste formacije.
Kada koncentracija specijalnih aktivnosti i raspored većih gustina u centrima i duž
glavnih pravaca budu obezbeđeni, tada bi zoniranje i drugi načini kontrole bili
samo u službi održavanja minimuma zrnaste forme, potrebne da se očuva kara-
kter i efikasnost različitih tipova usluga i gustina, dok bi se velike jednoobrazne
oblasti izbegle. Šesto, odnos centara, transportnih pravaca i velikih otvorenih
prostora bi bio kontrolisan tako da proizvede življu sliku grada. Sedmo, organi
upravljanja bi bili posvećeni stalnoj obnovi i reorganizaciji naizmeničnih delova
te matrice.

Tako postavljena strategija značila bi radikalno preusmeravanje rasta

metropole. Izvodljivost ili vrednost troškova ovog plana zahtevali bi ozbiljno
razmatranje. Čak i ako ova matrica bude izabrana, i dalje će biti potrebno od-
meriti mnoga ključna pitanja u odnosu na značaj i izbor trenutka. Ukoliko život u
metropoli u budućnosti bude vredan velikih napora potrebnih da se ona izgradi,
fizička matrica mora zadovoljiti ljudske vrednosti. Koordinacija razvoja metro-
pole, koliko god bila obavezna, sama od sebe neće obezbediti srećan rezultat.
Koordinacija mora biti usmerena na neku opštu željenu matricu, a da bismo je
definisali, moramo razjasniti sve naše alternative i ciljeve kojima ćemo se služiti.

Prevod: Maja Ilić, Dragana Stokić

Korektura: Duška Milanović, Nataša Milošević, Dubravko Aleksić

4 Rights-of-way je pojas zemljišta koji se dodeljuje kroz olakšice ili neki drugi mehanizam, u transportne svrhe, kao što
su kolovozi, železničke linije ili autoputevi, prim. prev.

298
 Forma gradova*

Prvi gradovi sveta nastali su između 4500. i 3500. godine p.n.e. u deltama
Tigra i Eufrata, Nila i Inda. Nastanak gradova obeležio je iznenadne promene u
karakteru ljudske egzistencije; s njima je došlo do pronalaska pisma, podele rada,
razvoja tehnologije i početka nauke. Danas, u svakoj naprednoj zemlji, grad pred-
stavlja čovekov osnovni način organizovanja životnog prostora. Na primer, u SAD-
u dve trećine stanovnika živi u gradovima i do 2000. godine taj procenat bi se
mogao povećati na 80-90 procenata.

Sve više postajemo svesni uticaja koji na čovekove aktivnosti u gradu, vrši
fizička forma grada. Prilikom donošenja odluka o tome kako graditi, uvećati ili
obnoviti ovo složeno uređenje, suočeni smo s mnogim kontroverznim problemima
i pitanjima na koje ni istorija niti teorija planiranja još uvek nisu dale konačne od-
govore.

Uzmimo, na primer, pitanje veličine grada koja je ključni problem u teoriji

planiranja danas. To je bilo važno pitanje za grčke filozofe koji su se bavili uslovi-
ma pod kojima su gradovi-države postajali zdrave političke i društvene jedinice.
Aristotel je napisao: „Deset ljudi ne čini grad, a sa 100 000 to više nije grad.“ U
dvadesetom veku su učinjeni pokušaji da se kontroliše ili obrne rast metropole,
naročito u Londonu i Moskvi.

Koje veličine mora biti jedan grad, da bismo u njemu najefikasnije proiz-
vodili, omogućili najbolji kulturni razvoj i vodili najispunjeniji život? Razmotrimo
nekoliko primera uzetih na osnovu uzlazne skale broja stanovnika.

Veličina

Mali grad Ortonovo koji je smešten u podnožju italijanskih Apenina ima

približno 500 stanovnika. Prelepo smešten na planinskom grebenu, izdržava se na
uzgoju maslina koje se protežu niz strme planinske padine. Blisko je povezan sa
svojom okolinom, intiman je i zaštitnički. Stanovnici se međusobno dobro znaju,
pa su ogovaranja česta. Više selo nego grad, ovakvo mesto pruža društvenu sig-
urnost svojim stanovnicima, kao i šarm posetiocima. To mesto, takođe, podra-
zumeva izolaciju i siromaštvo. Naselja neolitskog čoveka su verovatno dostizala
veličinu ovog sela.

Drevni Prien, planski izgrađen grčki grad u Maloj Aziji, u IV veku p.n.e.
je imao oko 5000 stanovnika. Iako je imao status provincije, njegovi hramovi,
agora i stadion predstavljaju dokaz organizovanog kulturnog života. Pretpostav-
lja se da su se skoro svi njegovi stanovnici međusobno znali iz viđenja, dok su se
vođe poznavale veoma dobro. Prvi gradovi koje je stvorio čovek bili su te veličine.
U savremenom smislu, veličina Priena približno odgovara „zajednici susedstva“,
odvojenom stambenom naselju sa osnovnim dnevnim uslugama bez zaposlenja.
Oni koji su naklonjeni ovakvom tipu naselja tvrde da bi ono moglo osigurati usluge

* Kevin Lynch, „The Pattern of the Metropolis [1961], u Tridib Banerjee, Michael Southworth ur., City Sense and City
Design: Writings and Projects of Kevin Lynch, Cambridge, London, MIT Press, 1990, str. 35-46.

299
unutar razumnih udaljenosti i ponovo uspostaviti čvrstu društvenu strukturu u
velikim anonimnim zonama metropole. Protivnici tvrde da je 5000 stanovnika
prevelik broj za stvarnu privatnost, a premalen za kulturni život u savremenom
smislu.

Kada pričamo o gradu s približno 70000 stanovnika, kao što je Grinsboro

u Severnoj Karolini, dolazimo do grada kakvim ga danas shvatamo. Grinsboro
posluje sa celom Pijemont regijom i prodaje neke od svojih proizvoda širom SAD-
a. Stanovnici ovakvog grada, uglavnom nisu međusobno bliski, ali često sreću
poznanike u centru grada. Javlja se specifičan kulturni život, i shodno njemu,
određene društvene podele. Postoje različite vrste poslova i trgovačkih objekata.
Javne institucije kao što su policija, zdravstvo i obrazovanje, dostigle su značajan
nivo. Gradovi koji su nekada bili okosnica američkog života, još uvek su duboko
ukorenjeni u našoj literaturu i popularne stavove, izražavajući revolt ili nostal-
giju. Planeri klasične Grčke smatrali su mislili da se radi o pravoj veličini grada –
dovoljno velikom gradu da bi bio samodovoljan za dobar način života, ali i dovolj-
no malom dopuštajući stanovnicima da se međusobno upoznaju. Neki planeri
savremenih gradova tvrde da je ova veličina grada „idealna“.

Potom sledi italijanski, svetski poznat, grad Firenca s 350000 stanovnika.

Njegova veličina donosi stanovnicima novu slobodu, značajnu ekonomsku i kul-
turnu raznolikost. Firenca snažno utiče na svoju regiju i u svemu je specifična.
Njen doprinos na razvoj kulture je bio izuzetan. Iako je sâm grad velik i anoni-
man, njegov centralni dio poznaju svi njegovi stanovnici. Otvoreni zeleni po-
jas udaljen je svega deset minuta vožnje motorom, a negde i manje, gotovo u
pešačkom dometu. Ova veličina grada može biti gotovo optimalna za efikasne
gradske usluge. Grad nudi veliku raznolikost ekonomskih mogućnosti. Počinju
da se javljuju i neki problemi gradske zagušenosti, iako mnogi teoretičari i dalje
veruju da je ovo optimalna veličina grada u savremenom društvu.

Pomenimo konačno, i svetsku metropolu Njujork, s približno 13 miliona

stanovnika. U njemu je skoncentrisan značajan broj posebnosti i stručnjaka, te ve-
lika ekonomska i fizička mreža. Ovde se mogu proizvesti razni proizvodi; pronaći
različite aktivnosti. Gradsko okruženje sasvim zaokuplja sve stanovnike; ruralno
područje je isuviše daleko. Ovakav grad je veoma stimulativan, i kulturne novine
ubrzano napreduju određujući određeni tempo celom svetu. Samo deset gradova
sveta je približno ove veličine: Njujork, Čikago, London, Berlin, Pariz, Moskva,
Lenjingrad, Tokio, Šangaj i Buenos Aires. Problemi zagušenja se ovde pojavljuju u
akutnoj formi i grad je osuđen na svoju anonimnost, usamljenost i društvenu dez-
organizaciju. Jednakom žestinom ga, međutim, brane oni koji u njemu prepoznaju
jednu efikasnu strukturu tržišne ekonomije. Po navodima njegovih pristalica, ne
treba ga ukinuti, već reorganizovati u više manjih jedinica.

Optimalna veličina grada se teško može svesti na neku formulu. Svako

načelo se temelji na svrsi i karakteru grada, njegovom mestu i društvu za koje
je stvoren. Određenja velikog grada su se često tokom istorije menjala. Grad
Lagaš u drevnom Sumeru je imao 20000 stanovnika; Babilon, pod vladavi-
nom Nabuhodonosora je imao 80000 stanovnika; dok je Periklova Atena imala
oko 200000 stanovnika. Kartagina je tokom punskih ratova imala oko 500000
stanovnika, dok je carski Rim bio metropola s milion stanovnika.

Na veličinu grada u velikoj meri utiče i gustina naseljenosti: broj osoba

koje žive na datoj jedinici gradske površine. Firenca se, zbog svoje relativno ve-

300
like gustine naseljenosti, može sastojati iz zelena brda u blizini centra grada, i
radna mesta na pešačkoj udaljenosti od mesta stanovanja. Beskrajno širenje Los
Anđelesa je proizvod niske gustine i velikog broja stanovnika.

Gustina neposredno utiče na život stanovnika grada, s obzirom da kontroliše

obim i visinu zgrada, unutrašnji i spoljašnji životni prostor, čak i osvetljenosti i
vazduh. Pošto je veličina grada sve češće izvan naše racionalne kontrole, njegovu
gustinu svakodnevno određju svaki čin izgradnje ili propis.

Gustina

Naše iskustvo merenja različitih gustina možemo isto je kao i kada se

porede različite veličine. Grad sa gustinom oko 1000 stanovnika po kvadratnoj
milji je poslednji na skali. Ovakav grad je na granici da postane ruralno područje;
i podrazumeva gustinu jedne zajednice porodičnih kuća na jednom ili više hek-
tara zemlje. Nekoliko gradova ima ovako nisku gustinu; jedan od njih je Kan-
bera, glavni grad Australije. Grad Kanbera je grad koji je nastao 1913. godine
prema planovima Voltera Grifina [Walter Griffin], američkog arhitekte, izabranim
na međunarodnom konkursu. Njegov cilj je bio plan u velikom stilu s mnogo ot-
vorenih prostora i mogućnostima širenja. Najveća planirana gustina bi bila 3000 do
4000 hiljade stanovnika, mada se i dalje kreće oko 500 stanovnika po kvadratnoj
milji, dok grad od 20000 stanovnika zauzima površinu od 7x5 milja. U Kanberi su
sporedni putevi udaljeni oko tridesetak metara, i glavni duplo više, od privatnog
poseda. Trgovine su na kilometar do dva od većine domova, a većina stanovnika
mora putovati oko desetak kilometara do posla. Otvoren prostor najpre predstav-
lja udaljenost koju je potrebno svakodnevno preći, nego prirodni predeo u ko-
jem se može uživati. Kod ovakvih gustina naseljenosti ima mnogo neiskorištenog
zemljišta, neizbežnih problema s prevozom, kao i problema društvene poveza-
nosti. Samo bogatije porodice s dva automobila mogu prevazići te probleme.

Gustina naseljenosti od 3500 stanovnika po kvadratnoj milji tipična je za

američko predgrađe s jednom kućom na velikoj parceli. Američki san postaje stvar-
nost i sastoji se iz vlastite kuće, privatnosti i slobode, kao i prostora u kojem deca
odrastaju. Istraživanja pokazuju da 60 procenata populacije najviše tako želi da
živi, i to upravo u ovakvim oblastima (Los Anđeles je jedan od gradova sa ovakvom
gustinom naseljenosti). Takva trenutna sklonost prema životu u predgrađu suviše
je snažna da bi se negirala. Ipak, to stvara određene probleme: veliki rast gradova,
duga putovanja do posla, nepraktičnost upotrebe javnog gradskog prevoza zbog
velike razuđenosti stanovnika, izdvajanje nekih društvenih zajednica i nedostatak
društvenih podsticaja. Mnogi koji se dosele iz grada, žale se na osamljenost
predgrađa.

U urbanim strukturama s 10000 stanovnika, preovladavajuće vrste stanovan-

ja su kuće u nizu, dvojne kuće i slično. Baltimor i Vašington su takvi gradovi; Čikago
je malo iznad toga (prosek ukupne gustine naseljenosti iznosi 16000 stanovnika po
kvadratnoj milji). Grad koji je planiran za gustinu od 10000 stanovnika po kvadrat-
noj milji je novi engleski grad Harlov. U njemu još uvek ima privatnih vrtova, ali je
njihova veličina mnogo manja i ekonomičnija, s velikom vizuelnom i društvenom
povezanošću za razliku od porodičnih kuća u predgrađima. Obezbeđen je takođe
efikasan javni, čak i železnički prevoz. Teorijski gledano, veća gustina naseljenosti
za 75 procenata smanjuje vreme putovanja do posla. Ipak, u velikom gradskom
centru, s prosečnom gustinom od 10000 stanovnika, vreme putovanja od periferi-
je do centra još uvek je prilično dugotrajno. U zemlji kao što je Engleska, u kojoj

301
je slobodno zemljište retkost, ono bi bilo pogrešno iskorišteno. Nekoliko gradova
je u prošlosti bilo razmešteno na taj način, prvenstveno zbog njihove odbrane i
nerazvijenog transporta.

Za gustinu od 35000 stanovnika po kvadratnoj milji karakteristični su ob-

jekti bez lifta visine tri i četiri sprata s velikim brojem stanova. Firenca (među
starijim gradovima) i centralne zone većine naših glavnih gradova su tog tipa. Tu
nastaju zagušenja: loše okruženje za odgoj dece, nedostatak svetlosti i vazduha.
Ipak, postoje i pozitivne vrednosti: bolji društveni odnosi, snažan osećaj urban-
iteta, kratka putovanja do posla, ili otvorenih prirodnih predela i efikasan javni
prevoz. Kada bi se odrekli neposredne veze s tlom, savremeni dizajn bi mogao da
zadovolji ovu gustinu i osnovne standarde slobodnog korištenja šestospratnih i
devetospratnih objekata s liftovima.

Na vrhu skale je gustina od 100000 stanovnika po kvadratnoj milji. Ovoj

grupi pripadaju najzagušeniji delovi Menhetna, savremeni dio Damaska, sirotin-
jski delovi Napulja ili drevnog Rima. Takva koncentracija se postiže u gusto
raspoređenim višespratnicama s liftovima ili izrazito tamnim i oronulim stam-
benim zgradama. U takvim objektima nedostaje privatnosti, svetlosti, vazduha,
cirkulacije i rekreativnog prostora. Danas na ovoj skali nije moguće postići mini-
malne standarde, a da se ne grade objekati od 40 do 60 spratova, otvorenih pro-
stora kao što su balkoni i terase, nivoa cirkulacije i parking prostora. Takav centar
metropole može biti prihvatljiv samo za određene osobe.

Ni jednu od ovih gustina ne možemo odrediti kao „najbolju“. Ispod

određene tačke naseljenosti, javljaju se akutni problemi fizičke i društvene komu-
nikacije, dok se iznad određene tačke naseljenosti javljaju problemi zagušenosti.
Unutar tog raspona, postoje različiti tipovi razvoja koji bi odgovarali različitim
društvenim grupama. Pre svega je važan odnos između odgovarajuće gustine i
ukupne veličine. Niska gustina izvrsna za mali grad, u velikom gradu može dovesti
do prekida cirkulacije.

Čin uspostavljanja ili promene gustine naseljenosti, neposredno utiče na

karakter i funkcionisanje grada. U velikom broju srednjovekovnih gradova os-
novne promene su se desile s postepenim povećanjem broja stanovnika unutar
definisanih gradskih zidina. Vrtovi su nestali, kuće su bile zbijene jedna uz drugu,
a gornji spratovi dodavani, tako što su se nadvijali preko ulica. Ovo se ponovo
desilo kada su emigranti naselili oronule stambene zgrade u Bostonu i Njujorku;
sanitarni i sigurnosni problemi poprimili su alarmantne proporcije. Nasuprot
tome, napuštanje gradova na početku srednjeg veka učinila ih je neorganizovanim
i prepuštenim propadanju. Naš privremeni izlet u predgrađe s niskom gustinom
naseljenosti, sa sobom povlači zastarelost i probleme komunikacije.

Organizovanje delova grada jednako je važno za njegovo funkcionisanje kao

i njegova veličina i gustina. Svaki grad, bez obzira koliko bio mali ili nerazvijen,
ukazuje na određenu specifičnost korišćenja stukture i prostor. Postoje odvojeni
prostori za stanovanje, trgovinu, proslave, proizvodnju i rekreaciju. Specifičnost tih
prostora je istaknutija u savremenim gradovima, i jedna je od izvora njihove snage
i delotovrnosti. „Zrnasta struktura“ ili tekstura-matrica radnih mesta i stanovanja,
veliki i mali stanovi, odvojene ili zajedničke rasne grupe upravo produžavaju i
raspoređuju ovakve specifičnosti u gradu. Takva matrica raslojavanja može una-
prediti ili unazaditi efikasnost, te smanjiti ili povećati sukobe. Veoma je važno da
urbanista započinje svoj projekat s planom namene površina.

302
 Zrnasta struktura

Neke nerazvijene vrste gradova relativno se malo razlikuju u matricama.

„Gradovi-sela“ u zapadnoj Africi i neki gradovi Srednjeg istoka predstavljaju ta-
kav primer. Proizvodnja se obavlja u kući zajedno s nekim poljoprivrednim zani-
manjima. Kupovina i prodaja se takođe mogu obavljati u kućama ili se, bez razlike,
može rasprostirati duž ulica. Kuće raznih tipova su pomešane; postoji mali broj
upadljivih fokalizovanih tačaka. Teško se mogu obavljati funkcije velike srazmere,
lokalizovati bilo koje specifične aktivnosti ili lako opsluživati neke usluge. Takav
grad zadivljuje i zbunjuje posetioca, za razliku od naših gradova koji se često na-
zivaju haotičnim, iako predstavljaju puno viši nivo organizacije.

Srednjovekovni grad je imao veoma dobro razvijeno razvrstavanje prema

nameni. Iako su zanatlije često živele iznad svojih radnji, esnafske i klasne podele
su bile oštre. U jednoj ulici su bile mesare, a u drugoj gvožđare; lokacije su bile
kontrolisane od strane esnafa ili grada. Ponekad je grad imao strogo određen
geto, posebne oblasti za sveštenstvo ili advokate. Imao je jednu ili više tačno
određenih centralnih tačaka: tržnicu, katedralu ili zamak. Bogati i siromašni su
mogli živeti zajedno, ali su bili grupisani od strane esnafa ili vladajućih porodica.
Pored toga, Firenca je imala dio radničkih kuća preko puta reke Arno; carski Rim
je imao sličnu „siromašnu“ oblast na drugoj strani Tibra koja i danas postoji.

„Zrnasta struktura“ je u srednjovekovnom gradu bila relativno fina i oštra.

Firentinski geto je zauzimao manji gradski blok i graničio se neposredno s cen-
trom tržnice. Nazivi ulica su se menjali od bloka do bloka, pa čak i u sredini bloka
prema trgovini ili porodici koja se nalazi na pročelju ulice. Proizvođači su bili pove-
zani sa svojim kolegama istog zanimanja, i uporedna kupovina je bila slobodna.
Područja prilagođena za posebne namene su imala snažnu emotivnu povezanost
sa svojim aktivnostima, bilo da je u pitanju tkanje ili bogosluženje. Fina zrnasta
struktura, male površine, omogućava laku dostupnost, dobar društveni kontakt i
veliko vizuelno bogatstvo.

Takva srednjovekovna organizacija, međutim, ima odlike sa kojima se ne

slažemo: predodređeno mesto čoveka u društvu, kontrolu koja ograničava proces
proizvodnje, izolaciju getoa, primere koje i danas možemo susresti. Fina zrnasta
struktura, takođe, može razvijati i sukobe. U srednjovekovnom Parizu su neprekid-
no pokušavali da izmeste mesare iz centra grada. Manastir Bezje [Beziers] se u
XIV veku bunio protiv susednih naseljenika koji su proizvodili „zaraženi vazduh“
Pored toga, mala područja mogu zaustaviti progres i efikasan razvoj specifičnih
aktivnosti. Čuvena firentinska tekstilna industrija se odvijala u tamnim skučenim
radionicama, dok je roba skladištena na gornjim spratovima što je u mnogome
otežavalo njeno korištenje a i predstavljalo je neprestanu opasnost od požara.

Savremeni gradovi se u znatno većoj meri razlikuju. Zrnasta struktura je

mnogo oštrija nego što je finija. Na primer, u Čikagu, na Saut Sajdu [South Side]
živi veliki broj obojenog stanovništva, dok je predgrađe Nort Šor [North Shore]
naseljeno višom srednjom klasom. Na Menhetnu i dalje postoji dugačka avenija
i tekstilnom industrijom. Takve razlike mogu imati velike prednosti. Stambena
naselja imaju mirne lokalne ulice, otvorne prostore za decu i porodičan život.
Snabdevanje industrijske zone je omogućeno dobrim vezama sa železnicom i
putevima; međuzavisne industrije mogu se nalaziti u neposrednoj blizini. Oba
područja mogu imati prostor za rast i razvoj bez uplitanja drugih namena.

303
 U američkim gradovima granice između područja su uglavnom nejasne.
Ove neodređene fizičke promene mogu biti bolne: loše stanovanje pomešano sa
zastarelim tvornicama ili prodavnicama; zloglasni pojas koji se graniči s glavnim
trgovačkim centrom; napeta područja na ivici rasnog geta, gde se neprestano od-
vija borba između njihovog širenja i ograničavanja. Da bi izbegli takve konflikte,
savremeni planeri pokušavaju da stvore jasne granice sa što manje sukoba. Tako
je i u novom gradu Harlov, industrija skoncentrisana u dva topografski različita
područja, odvajajući stambena naselja širokim otvorenim prostorima. Trgovine
se nalaze u posebnim centrima. Čak su i stambena naselja razdvojena širokim
zelenim pojasevima. Modeli su slični onima u starim gradovima, kada su osvajači
delili njihov prostor kako bi izbegli sukobe. Primer je Peking, sa svojim kineskim i
manču delovima grada, sa odvojenim stambenim prostorijama za cara, plemstvo
i niži stalež. Kahun, drevni graditeljski kamp za egipatske piramide, imao je zid
koji je odvajao radnike od zvaničnika. Šangaj je podeljen na naselja za „strance“ i
za „domaće“ stanovništvo.

Široka segregacija zaista može izazvati neprijateljstvo među različitim

populacijskim grupama, neophodne objekte postaviti na nedostupna mesta
ali i previše opteretiti sistem prevoza. Čest problem u predgrađima predstav-
lja nedostatak prodavnica u susedstvu, dok je javna biblioteka verovatno pod
zaštitom, jer je izolovana na „gradskom trgu“. To su razlozi zašto segregacija pred-
stavlja kontroverzu u teoriji planiranja. Prihvata se potreba za specifičnostima,
dok s druge strane postoji oštro neslaganje oko toga koliko daleko treba da se
prihvataju posebnosti. Na primer, teška industrija svakako treba da bude na izd-
vojenoj površini; ali, zar je pogrešno neke sadržaje lake industrije smestiti unutar
stambene zone? Svaku upotrebu je potrebno analizirati kako bi se videlo zašto
njeno funkcionisanje zahteva posebnu oblast, jer segregacija sama po sebi nije
dobra pojava. Nema nikakvog razloga da se stambena naselja dele po rasnoj os-
novi, iako je to još uvek uobičajena praksa, čak i u novije doba.

Deo argumenta koji se odnosi na preteranu specijalizaciju, mogao bi se

razrešiti ako bi svaka upotreba bila proučena u cilju pronaženja najmanje zajed-
nice koja bi pružila funkcionalnu efikasnost te upotrebe. Na primer, kućama za
porodice s malom decom, najviše bi odgovaralo grupisanje u manje zajednice, jer
bi se tako deci pružila prilika da se druže sa svojim vršnjacima (odrasli s odras-
lima), iako bi bilo pogrešno proširiti takvu jednu površinu na prostor veći od
kvadratne milje, oblikujući jednoklasnu oblast koju nije lako napustiti.

Oblik

Pored veličine, gustine i zrnaste strukture, za grad je presudan i oblik. Čak

nam i obrisi grada govore mnogo o kvaliteti življenja na tom prostoru. Tako su
stari gradovi imali oblik nalik na krug ili pravougaonik sa oštrim granicama u vidu
bedema. Jedan od takvih gradova je i srednjovekovni grad Luka, ili veliki grad
poput Pekinga. Motiv je bio zaštita – iscrtavanje posebne sredine u tuđem svetu.
U etrurskom ritualu osnivanja grada, najpre bi se, nakon ispitivanja sujevernih zna-
kova na koje se u to vreme obraćalo puno pažnje, kopao kanal koji je označavao
granice novog grada. Vekovima su se gradovi zidali upravo na taj način, prvo su
se podizali bedemi koji su ih okruživali, da bi se tek zatim unutrašnjost ispunja-
vala drugim građevinama.

Pored odbrambene vrednosti, kompaktna celina je, ukoliko nije prevelika, upravo
logična forma. Centar je blizu svih perifernih delova i grad ima čvrsto, vidljivo

304

Vrste oboda gradova su kompaktne (Karkason
u Francuskoj), linearne (Staljingrad), zvezdaste
(London), u vidu sazvezđa (Harlem, Amsterdam,
Utreht, Roterdam, Hag, Lajden).
jedinstvo. Posebno je ugodan i vidljiv
prirodni predeo koji odaje utisak da
se do njega može lako doći. Engleski
grad Bat [Bath] okružen zelenim brdi-
ma je dobar primer takvog grada.
S povećanjem broja stanovnika,
kompaktan oblik započinje da po-
kazuje svoje nedostatke. Rast može
uslediti povećavanjem unutar grani-
ca, ali i prstenastim širenjem, kao i
kod godova na stablu. Međutim, za
razliku od stabla, centar se ne smi-
je prepustiti izumiranju. On mora
nastaviti da funkcioniše, a njegovo
zastarevanje je sve teže ispraviti.
Opsluživanje stanovnika prevozom
postaje kritičan problem. Otvorena
priroda je sve udaljenija.
Drugi oblik grada je duga, uska
traka koja se često sreće duž puta ili
reke. Tipično „selo ulica“, dobar je
primer. Put ili reka je osnova prema
kojoj se grad raz vija. Topografija,
takođe, može diktirati njegov oblik,
kao u priobalnim gradovima ili naselju
kao što je Kole-di-val-d’Elza [Colle di
Val d’’Elsa] koje se nalazi na uskom
grebenu italijanske Umbrije. Linearni
grad se retko kad mnogo povećava.
Izuzetak je Staljingrad koji se ovako
raz vio delimično zbog veoma važnog
rečnog transpor ta, a delimično zbog
teorijskih razmatranja. Na regional-
nom nivou linearni oblik može obuh-
vatati niz gradova kao što je urbani
„koridor“ koji se proteže od Spring-
filda, Masačusetsa, preko Njujorka i
Filadelfije do Vašingtona.
Prednost linearnog oblika se
ogleda u strukturama koje se sve na-
laze blizu glavne linije i lako su vre-
menski dostupne, te je potrebno malo
truda kako bi prevoz bio efikasan. Eks-
panzija se može odvijati u nedogled
a da se ne izgubi dodir sa otvorenim
prirodnim predelima. Luizijana go-
tovo da nestaje a i mnoga naselja u
Novoj Engleskoj se rasprostiru na
ovaj način, što zahteva minimalnu
upotrebu puta koji opslužuju farme
305
ali i dovodi do izgradnje dubokih prilaznih staza. Većina kuća Kole-di-val-d’Elze
je pročeljem okrenuto prema glavnoj ulici, dok su zaleđa usmerena prema zele-
nim površinama. Laka komunikacija i blizina ruralnog područja, motivi su koji
brane teorijski predlog ove vrste. Primer je Linerani grad [Ciudad Lineal] iz de-
vetnaestog veka, španskog inženjera Ar tura Sorie [Ar turo Soria], utemeljen na
tragu trolejbuske linije. Slične predloge je imao i Ar tur Kami [Ar thur Comey]
1923. godine u SAD-u, dok se za njih jednako zalaže i Korbizije.

Preveliko širenje linearnog oblika dovodi do opasnosti od začepljenja

glavne ar terije, naročito ako je intenzivan lokalni promet i ako se doz voli pris-
tup putu. Uopšteno gledano, na ovakav način se prirodni predeli dele u manje
izolovane celine koje danas nalazimo u okruženjima velikih gradova. Inherentni
nedostatak fokusiranja u ovak vom obliku, dovodi do nedostatka centra s kojim
je moguće poistovetiti se i grupisati. Ipak, u određenoj srazmeri ili u posebnoj
vrsti upotrebe ovaj drevni oblik i danas zavređuje posebnu pažnju.

Oblik metropole je nešto potpuno drugo. Iz centralne mase se pružaju

duge grane raz voja. Ona se često upoređuje sa oblikom z vezde ili hobotnice,
u zavisnosti od emocija koje izaziva. Ovaj z vezdasti oblik je normalan za gra-
dove s mirnim komunikacijama, čiji se rast odvija od unutrašnjosti prema spolja,
uzduž brzih železničkih pruga ili autoputeva. Tak va je periferija Čikaga.

Zvezdasti oblik kombinuje snažan centar s mogućnošću linearnog

proširenja i bliskog kontakta sa otvorenim prirodnim predelima. Ako se ti pro-
stori približe centru, ukupna celina može biti „prozračna“ a da se ne naruše
njene udobnosti ili urbanosti. Novi regionalni plan Kopenhagena je preuzeo
taj oblik. Američki planer Hans Blumenfeld [Hans Blumenfeld] je u svojoj knjizi
Teorija gradske forme [Theory of City Form] stao u odbranu ovog oblika. Njegovi
problemi su otežano kretanje po obimu kruga, jer se izbegava preopterećivanje
samog centra, ali i sagledavanje grada u celini. Ako je ova forma danas poveza-
na s preopterećenim radijalnim autoputevima, nejasnim granicama, postepen-
im prelaskom kuća u rasute stambene objekte, nenaseljenim četvr tima grada i
odmorištima kraj puta, onda se ovi nedostaci mogu sprečiti dobrim planom i
regulacijom. Rub grada je pr vo što vidimo kada stižemo u metropolu i vizuelni
je dokaz nesmotrene, neodlučne veze grada i ruralne sredine.

Svaki od ovih oblika gradova ima svoje probleme naročito prilikom rasta
urbane celine do ogromnih srazmera. Za tak vu celinu, poznatu pod imenom
sazvežđe, predložena je nova forma. Mnogi zasebni delovi, koji se prostiru po
velikoj regiji, bili bi ujedinjeni mrežom brzih linija prevoza. Ako je jedan deo
preovladavajući, a drugi delovi snažno povezani s njim, javlja se „satelitski“
oblik koji je predlagao engleski reformista Ebenizer Hauard [Ebenezer Howard].
Takođe, može postojati više ili manje jednakih ali i specijalizovanih centara koji
se međusobno podupiru poput „regionalnog grada“ planera Klarensa Štajna
[Clarence Stein].

Još uvek ne postoje veliki, potpuni primeri forme saz vežđa. Nekoliko
satelitskih naselja je sagrađeno, manje-više u blizini Londona; novi grad Harlov
je jedan od njih. U drugim delovima možemo videti upadljive oblike, kao što su
regije Bostona i Kopenhagena, gde su se periferni mali gradovi, nezavisni još od
davnina, naprosto stopili s velikim gradovima pod uticajem njihove ekspanzije.
U nekim snažno urbanizovanim regionima pronalazimo bliske grupe nezavis-

306
nih gradova kao što je to holandski prsten Amsterdam-Harlem-Hag-Roterdam-
Utreht ili nemačka grupacija Vizbaden-Frankfur t-Majnc-Darmštat. Takav oblik,
u jednoj fazi njegovog nastajanja možemo videti u nekim našim metropolama,
gde se prodajni i poslovni centri izmeštaju u predgrađa. On podrazumeva brz i
fleksibilan sistem prevoza, i verovatno zadržava prednosti velike metropole, ali i
izbegava zagušenja. Omogućen mu je rast i obezbeđivanje različitih oblasti kao
i obnova bliskih dodira sa otvorenim područjima. Većina urbanista se verovatno
i dan danas pridržava nekih varijanti ovog oblika u svom planiranju.

Postoje, međutim, još mnogi drugi mogući oblici koje tek treba zamišljati.
Gradovi se mogu koncipirati u obliku prstena sa otvorenim centrima. Ili mogu
počivati na obrnutoj staroj shemi po kojoj se stambeni deo smešta u unutrašnjost,
dok se centralne funkcije obično nalaze na periferiji, kao što je predlagao planer
Aleksandar Klajn [Alexander Klein] koji sada radi u Izraelu.

Naravno, veliki grad se protivi brzim i korenitim promenama. Fizička i

društvena ulaganja u njegove postojeće strukture su već sad prevelika. No rast
i promene se postepeno dešavaju. Postoji i stalna mogućnost za donošenje od-
luka koje bi vremenom mogle u celini reorganizovati oblik grada.

Unutrašnja matrica

Svaki grad ima svoju intimnu unutrašnju matricu: ulice, trgove i druge
otvorene prostore koji zgrade čine pristupačnima i mogućima za život. U starim
gradovima ali i današnjim gradovima severne Afrike matrica je u potpunosti
nepravilna. Preovladavajući se zgrade i vr tovi opasani visokim zidovima, dok
je javni put samo preostala, neiskorištena površina. Ova zamršena kapilarna
mreža može biti perforirana većim otvorenim prostorima koji služe za okupljan-
ja, razmenu ili ceremonije. Čak i takav sistem može imati određene vrednosti
kada nije previše obiman. U toj zamršenosti postoji vizuelna fascinacija. Njego-
va složenost štiti građane od loših vremenskih uslova, gustog saobraćaja, ili od
iznenadnih napada neprijatelja. Kada se, međutim, radi o velikoj srazmeri, tako
šta za sobom povlači ogromne probleme koji se tiču kretanja, jedinstvenosti i
životnog standarda. Agonija izaz vana cirkulacijom u drevnom Rimu, i očajnički
pokušaji da se ti uslovi poboljšaju već predstavljaju stvar istorije.

Jednako stara je i zatvorena matrica u kojoj su zgrade okružavale centar

zajednice; postojale su ulice u obliku prstena s nekoliko prolaza koji su vodili
do centra. Selo u obliku prstena je prirodni oblik manjih naselja vezanih za
ratne periode. Savremena stambena naselja, ili prodajni centri, ponavljaju ovu
matricu. Njihove savremene vrednosti nisu vojno-odbrambenog karaktera već
se tiču društvene bliskosti, izolovanosti od saobraćaja i vizuelnog zadovoljstva.
Iako je ovak va organizacija grada kao sistema dvorišta različitih veličina bila
sugerisana, ona je teško primenljiva u velikim razmerama.

Osovinska matrica ulica koje se ulivaju i protežu oko važnih centara danas
predstavlja važniji model za planiranje grada. Ova matrica je stvorena za kre-
tanja. Raniji primeri, u Egiptu i Babilonu, čini se da su bili projektovani za verske
povorke. Osovinska matrica može imati veoma jednostavan linearni raspored,
ali se može proširiti i na osovinu koju sačinjava snop paralelnih puteva. Bern je
takav grad. U Rimu su osovinske linije neravnomerno raspoređene po gradu.
U mnogim gradovima glavne linije se slivaju ili ukrštaju iz nekoliko pravaca

307
u odnosu na centar, i organizovane su u savršenoj formi. Karlsrue je klasičan
primer ovak ve osovinske geometrije koja predstavlja osnovu planova idealnih
gradova renesanse i baroka.

Prednosti su očigledne. U ovakvom gradu je olakšano snalaženje ukoliko

pravci nisu mnogobrojni. Omogućeni su vidici koji se prostiru nadaleko, poput
izuzetnog pogleda s Trijumfalne kapije u Parizu ili beskrajno sumornog u Čikagu.
Linije koje se spajaju na taj način, pružaju utisak trougaonih parcela koje otežavaju
efikasan razvoj, dok ukrštanja predstavljaju dodatnu opasnost. No, ipak, je oso-
vinska forma prirodnija za velike gradove sa upadljivim centrima, što čini da se
gradski planovi često ponavljaju.

Uobičajeni metod rasporeda ulica je mreža. Iako je mogla da preuzme dru-

ge forme, poput trouglaste ili šestougaone, mreža je u praksi uvek bila pravou-
gaona. Koreni nastanka mreže su duboki. Sela bronzanog doba severne Italije,
kao i drevni indijski grad Mohendžo-Daro, bili su postavljeni u prostoj pravouga-
onoj mreži; grčki kolonijalni gradovi, rimski kampovi i srednjovekovni gradovi kao
što je Vilnev-sir-Lot [Villeneuve-sur-Lot], zasnovani su na planu mreže. Bio je to
najčešće primenjivani oblik novih zajednica. Sistematičan je, lako se organizuje i
pruža jednake pravougaone parcele pogodne za građenje. Omogućava numerički
sistem i lakše snalaženje. Motivi izbora mreže u Pekingu su možda filozofski, jer
se usvajaju kako bi pokazali pravilnost i harmoniju grada koji je isplaniran da bi
bio centar sveta, a možda su i strogo praktične prirode kao kada su zastupnici
prilikom planiranja Menhetna 1811. godine odbacili kružne, ovalne i zvezdaste
oblike, odlučivši se za „zgrade ravnih stranica i pravih uglova, koje su najjeftinije
za gradnju i najpodobnije za život“.

Među planerima sada postoji otpor prema mreži, uglavnom zbog njene
nedovoljne prilagodljivosti i „jednoličnosti“. Ona izaziva teškoće na nepravilnim
terenima, poput San Franciska i Priena. Kada je na ovakvom obliku potrebno
primenjivati dijagonalne pravce, kao u Vašingtonu, dolazi do pojave zbunjujućih
raskrsnica i čudnih komada zemljišta. Ukoliko se nepromišljeno upotrebljava,
može se desiti da fabrike i kuće budu na parcelama iste veličine, ili da glavne
arterije budu iste širine kao i lokalne ulice. Tako nešto je moguće izbeći pažljivim
planiranjem, ali je potrebno odstupiti od jednobraznosti mreže. Utisak monotoni-
je nastaje delimično zbog nedostatka potrebne specifičnosti; ona nije sastavni
dio matrice.

Jedna druga matrica unutrašnjeg prostora, koja se razvija u savremenim

gradovima, stvara otvorene prostore na kojima umesto vladajućih objekata volu-
meni zgrada postaju izolovane tačke. Primeri se mogu naći u novim predgrađima
niske gustine ali i na „otvorenim“ stambenim naseljima relativno visoke gustine.
Savremeni prevoz dozvoljava širenje grada i zahteva više zemljišta za svoje ob-
jekte. Savremena tehnologija građenja istovremeno omogućava visoke, skoncen-
trisane strukture koje oslobađaju zemljište u okruženju.

Ova matrica pruža nove slobodu kretanja i upotrebu zemljišta. Visoke

zgrade postavljene na otvorenom prostoru mogu imati tek prividnu prednost
ukoliko ukupna gustina naseljenosti i dalje ostane visoka a otvoreni prostori
maksimalno opterećeni. U određenim delovima, naročito trgovačkim i poslovnim
oblastima, postoji i tehnička i fizička potreba za koncentracijom koju otvorena
matrica ne može obezbediti. Ukoliko bi se ceo grad prepustio ovoj novoj matrici,

308
osećaj urbanosti i funkcionisanja grada, kao mesta susreta velikog broja ljudi,
sasvim bi bio uništen. Novi grad Harlov, uprkos prednosti otvorenog prostora,
odaje utisak „monotonosti“. Savremeni grad zahteva ritmičku ravnotežu između
zatvorenosti i otvorenosti, između koncentracije i slobode.

Osnovni aspekti gradskog fizičkog oblika su veličina, gustina, zrnasta

struktura, granica i matrica. Svi oni imaju snažan uticaj na kvalitet života koji se
odvija u gradu i odluke o njima se moraju što češće donositi u skladu sa obnovom
i povećanom pažnjom prema čovekovoj životnoj sredini.

Prevod: Duška Milanović

Korektura: Nataša Milošević

309