Бајка о дуги

Колико сте пута чули следеће речи: ,,После кише дође дуга?’’ Кад год би се десило веће невреме,
цела ова реченица постала би узречица мојој баки. Дуга је увек представљала неки вид наде, знак
да постоји боље сутра, као и да не постоји проблем који се не може решити;тако је мени причала
баба. У сеђању ми је остала једна јако лепа прича о коки Гордани. У једном малом селу, живела је
кока Гордана са својих 7 пилића. Сви пилићи нестајали су на чудне начине, бивали су покрадени,
дешавало се да се изгубе у шетњи... Сви сем једног, сви сем Жутог. Жути је био најмлађе пиле, леп
и посебан на свој начин, и успевао је да лако допре до било чијег срца. Сав је био мио и драг. И
поред свих ових лепих особина, био је и помало непослушан, и његова живахност често пута је
успевала да прерасте у несташлуке. Жути није марио ни за шта. Волео је да открива свет око себе,
и никако није трпео огрмону жичану ограду, којом су (како Жути каже) зли џинови – људи,
покушавали да га ограниче. Док је Жути чепркао траву у дворишту, готово крене да га гуши
прашина која се одједном створи. Био је то лепи зелени комби и један мало мање драг чика.
Управо тај чика односио је животиње из дворишта и слао их на разна места. Испред Жутијевих
очију указа се дебели, гумени ђон, а већ за пар секунди угледа и крупне, црне очи злог човека.
Жутог су издвојили и одвели га. Одвојили га од мајке, од свог дома, и одвели га у циркус! Да, да, у
циркус! Само, тај ,,пилећи циркус” био на скроз другом крају света. Мама Гоца осећала се, благо
речено, сломљено. Туговала је сваки дан, није хтела да једе, да носи јаја... Рамишљала је о томе
што га је грдила када је био немиран, а сада би могла да истрпи и двапут немирнијег, али да је
њен Жути, део њене душе поред ње. И ми људи често не знамо колико је нешто вредно док га не
изгубимо. Пролазили су дани, месеци, али од пилета ни трага ни гласа. За тачно недељу дана био
је пилетов рођендан, уједно и први који би прославио без мајке, без остале дружине. Баш дан пре
рођендана, десило се страшно невреме. Ветар је чупао стабла, киша улазила у домове и готово
поплавила кокошињац. И опет је све стало и вратило се у нормалу. Засијало је и Сунце, али дуге
било није. Гоца леже на спавање разочарана, и већ се помирила са чињеницом да више неће
угледати своје дете. И онда је пробуди јак сјај који јој се указа пред очима. То је била дуга!
Појавила се усред ноћи само због Гоце, и водила је право до циркуса у који је Жути на силу
одведен. Пролазили су сати, Гоца је путовала и путовала и никако се није предавала. Знала је да
не сме да пропусти прилику. И чудом, тачно у поноћ, на дан Жутијевог рођендана, ускочила је у
сало и ужетом ухватила Жутог, примакла га уз себе и кренула натраг у двориште брзином
светлости, и све то захваљујући дуги. Жути је научио лекцију, као и мама Гоца. И наставили су да
живе у оном ограничемон простору мирно и спокојно. А да није било дуге, да ли би се опет
видели, ко то зна...