Lekcija 1 – RAZVOJ ŠPEDITERSKE DELATNOSTI

Uloga špedicije u međunarodnim robnim tokovima

Špedicija je logistička delatnost u sferi planiranja, oblikovanja, organizacije i realizacije
robnih tokova i logističkih lanaca. Špediter je organizator i realizator procesa otpreme i
isporuke robe od pošiljaoca do krajnjeg primaoca. Savremena špedicija teži da pruža
kompletnu i kvalitetnu logističku uslugu sa ciljem da u potpunosti zadovolji potrebe, zahteve i
očekivanja korisnika. To je moguće postići uz punu saradnju sa različitim nosiocima
logističkih usluga i drugim brojnim učesnicima u međunarodnim robnim tokovima. Špedicija,
kao savremeni logistički provajder, jedna je od najvažnijih karika u logističkom lancu koja
integriše, koordinira i povezuje različite učesnike kao što su: pošiljalac i primalac robe,
transporteri (vozari) različitih vidova transporta, skladišno-pretovarni sistemi, robni terminali,
logistički centri, osiguravajuća društva, carina, inspekcijske službe, itd.

Privredne funkcije špedicije

Privredne funkcije i zadaci špedicije mogu se raščlanjivati i struktuirati sa različitih
stanovišta. Kao osnovne privredne funkcije špedicije navode se prostorna, vremenska,
kvantitativna, kvalitativna, kreditna i marketing funkcija.
Prostorna funkcija špedicije se sastoji u savlađivanju geografske udaljenosti između
proizvođača i potrošača dobara. Pritom se ne misli na bukvalno savlađivanje rastojanja
između mesta proizvodnje i mesta potrošnje, već na čitav niz poslova i zadataka vezanih za
organizaciju transporta, pretovara i skladištenja robe, pripremu dokumentacije, osiguranja,
carinskog i inspekcijskog pregleda robe i dr.
Vremenska funkcija špedicije se sastoji u savlađivanju vremenske razlike između
proizvodnje i potrošnje dobara. Retko se dešava da proizvedena roba bude isporučena
krajnjem potrošaču. Proizvodi se najčešće kupuju, otpremaju i transportuju, skladište i odatle
ponovo otpremaju i isporučuju na tržište. Špediter ostvaruje vremensku funkciju kroz niz
poslova vezanih za skladištenje robe, tj. organizaciju i realizaciju procesa prijema, utovara,
istovara i pretovara robe, uskladištenja, čuvanja i iskladištenja robe. Za vreme čuvanja robe,
često se obavlja čitav niz drugih poslova vezanih za pakovanje, prepakivanje, sortiranje,
obeležavanje i etiketiranje, doradu, itd. Vrlo često se za vreme mirovanja robe sprovode
određene carinske procedure i inspekcijski pregledi, uzimaju uzorci, sprovodi kvalitativna i
kvantitativna kontrola robe.
Kvantitativna funkcija špedicije sastoji se u ostvarivanju određenih obima robnih tokova u
međunarodnoj trgovini, čime se značajno snižavaju logistički troškovi i stvaraju pretpostavke
za primenu savremenih tehnologija intermodalnog transporta.
Kvalitativna funkcija špedicije je direktno vezana za unapređenje kvaliteta logističke usluge
u međunarodnim robnim tokovima. Osnovni cilj špedicije je da organizuje i realizuje robne
tokove po najpovoljnijim uslovima za korisnika, čime se obezbeđuje visok stepen njihove
satisfakcije i lojalnosti.
Kreditna funkcija proističe iz špediterove osobine da je lice od poverenja. Špediter najčešće
kreditira korisnika kroz unapred plaćanje logističkih troškova, carinskih dažbina, premija
osiguranja i drugih pratećih troškova.
Marketing funkcija se sastoji u istraživanju logističkih tržišta i promociji špediterskih i
logističkih usluga.
Struktura špediterskih poslova
Sa stanovišta prirode, kompleksnosti i zastupljenosti, špediterski poslovi i zadaci se mogu
generalno podeliti na:
- osnovne poslove, koji se redovno pojavljuju pri organizaciji i realizaciji robnih i
transportnih tokova. To su poslovi vezani za procese ugovaranja, organizacije, realizacije i
kontrole logističkih i pratećih procesa u međunarodnim robnim tokovima.
- specijalne poslove, koji se pojavljuju kao rezultat specifičnih zahteva korisnika, a koji
proizilaze iz određenih karakteristika robnog toka ili različitih modaliteta međunarodnog
poslovanja, trgovine, špedicije i transporta.

Osnovni poslovi špedicije su:

- savetodavni poslovi - priprema potrebnih dokumenata
- marketing poslovi - organizacija otpreme i isporuke robe
- komercijalni poslovi - carinsko posredovanje
- formiranje cena logističkih usluga - inspekcijski pregled robe
(tarifni poslovi) - transportno osiguranje robe
- izrada instradicije - finansijski poslovi
- ugovaranje poslova i zaključivanje
različitih ugovora (o transportu,
pretovaru, skladištenju,...)

Specijalni poslovi u špediciji:

- zaključivanje ugovora o merenju i
sortiranju robe i obavljanje tih poslova
- obeležavanje i etiketiranje proizvoda
- izdavanje garantnih pisama
- izdavanja špediterskih potvrda i drugih
FIATA isprava
- uzorkovanje robe
- zastupanje nalogodavca prema trećim
licima
- ugovorna kontrola kvaliteta i kvantiteta
- sajamski poslovi
- konsignacioni poslovi
- lizing poslovi
- finansijski poslovi
U špediciji i logistici, posao se smatra završenim kada je roba isporučena na krajnje
odredište, sva dokumentacija kompletirana, sva potraživanja plaćena i kada nema
reklamacija u regularnom roku predviđenom za to.
Struktura špediterskih zadataka
- I nivo: istraživanje, planiranje i razvoj - menadžment, marketing istraživanje i predviđanje,
planiranje i razvoj, kontrola i analiza,...
- II nivo: ugovaranje i disponiranje poslova - ponuda i prodaja usluga, kalkulacija cena,
instradicija, ugovaranje poslova, priprema dokumenata, posredovanje, osiguranje,...
- III nivo: organizacija i realizacija logističkih procesa i aktivnosti - pakovanje robe, utovar,
transport, pretovar, skladištenje, carinski pregled

Struktura agencijskih poslova u transportu

Agenti u transportu su pravna ili fizička lica koja su registrovana za obavljanje agencijskih
poslova u ime i za račun nalogodavca (komitenta, korisnika) ili u svoje ime. Agent obavlja
poslove nalogodavca na osnovu posebnog ili opšteg ugovora. Agent zastupa nalogodavca na
osnovu opšte ili posebne punomoći i posreduje između nalogodavca i njegovih
suugovarača. Agenti u transportnu obično obavljaju sledeće grupe poslova:
- pomoć i savetodavne usluge nalogodavcu
- ispitivanje tržišta, poslovi akvizicije i prodaje transportnih, pretovarnih i skladišnih
kapaciteta
- posredovanje pri ugovaranju i zaključivanje raznih ugovora
- pomoć transporterima, posada pri prihvatu i otpremi transportnih sredstava
- pomoć korisnicima pri prihvatu, preuzimanju i otpremi robe
- ispostavljanje dokumentacije
- pomoć nalogodavcu pri rešavanju sporova

Delatnost pomorskog agenta vezana je za pružanje najrazličitijih usluga brodaru u matičnoj

luci pomorskog agenta. Agenti preuzimaju sve obaveze vezane za prihvat i otpremu brodova
i poslove vezane za kopno u vezi pronalaženja tereta i sl. Agent pomaže brodaru i zastupa ga
najčešće prilikom prihvata i otpreme brodova, posreduje između brodovlasnika (brodara) i
vlasnika tereta, odnosno korisnika pomorskog i rečnog transporta. Od momenta kada se brod
pojavi na graničnom prelazu do njegove otpreme iz luke istovara/utovara odvija se niz
operacija na brodu i teretu, uključujući ulazno-izlaznu reviziju, policijsku, carinsku i
inspekcijsku kontrolu, proveru dokumenata i ostale formalnosti. Pomorski agenti najčešće
obavljaju sledeće poslove:
- istraživanje tržišta, pronalaženje tereta i brodskog prostora
- prihvat i otprema robe
- zastupanje brodara pred organima vlasti ili u odnosima sa drugim pravnim i fizičkim
licima
- posredovanje u zaključivanju ugovora o korišćenju brodskog prostora
- posredovanje u poslovima osiguranja
- posredovanje pri kupovini, prodaji, izgradnji i remontu brodova, angažovanju posade i dr.

Tendencije savremenog razvoja špedicije

1. Razvoj špedicije kao savremenog logističkog provajdera
Špediterske kompanije prerastaju u logističke provajdere, koji su sposobni da ponude i pruže
kompletnu uslugu i preuzmu većinu logističkih poslova i aktivnosti od korisnika na tržištu.
Špediter kao logistički provajder objedinjuje veliki broj logističkih i pratećih aktivnosti:
špediciju, transport, skladištenje, pretovar, osiguranje, carinjenje, pakovanje, obeležavanje,
itd.
Korisnik može realizovati i zadovoljiti logističke potrebe i zahteve na tri načina:
- da potpuno samostalno planira, oblikuje, organizuje i realizuje sve usluge vezane za
određeni logistički tok
- da za određene aktivnosti, procese i faze toka angažuje specijalizovane nosioce logističkih
usluga
- da kompletno planiranje, upravljanje, organizaciju i realizaciju toka prepusti
specijalizovanim nosiocima logističke usluge
Paralelno sa razvojem logistike i logističkih strategija tekao je i evolutivni razvoj provajdera
logističkih usluga. Od skladišta i voznih parkova za sopstvene potrebe (1PL), preko klasičnih
javnih skladišta, transportnih, špediterskih i drugih kompanija (2PL), došlo se do današnjih
3PL i 4PL provajdera. 3PL provajderi u okviru outsourcing strategije su eksterna preduzeća
(„treća strana”) koja od korisnika preuzimaju organizaciju, upravljanje i realizaciju
kompletnih logističkih lanaca ili određenih procesa u lancu. 4PL provajderi predstavljaju
potpuno integrisan koncept projektovanja, oblikovanja, upravljanja, vrednovanja i kontrole
svih procesa u logističkim lancima i lancima snabdevanja.
Oblasti na koje provajderi posebno treba da fokusiraju pažnju su sledeće:
- moraju imati ponudu osnovnih usluga (transport, skladištenje, pakovanje i dr.) i treba da
teže kompletnoj logističkoj usluzi (osnovne usluge + dodatne usluge)
- moraju da budu orijentisani na određene privredne grane i oblasti, da imaju geografsku
pokrivenost i razvijenu logističku i poslovnu infrastrukturu
Isto tako, potrebno je da raspolažu savremenim logističkim tehnologijama, koje se vrlo lako
mogu integrisati u korisnikov privredni i poslovni sistem.

2. Razvoj logističkog partnerstva između provajdera i korisnika

Logističko partnerstvo podrazumeva poslovnu saradnju nosilaca i korisnika logističkih
usluga. Sve oblike i forme te saradnje moguće je svrstati u tri suštinski specifična tipa odnosa:
- ugovorna prodaja logističkih usluga - najniži stepen saradnje zasnovan na klasičnoj
ponudi, odnosno prodaji i kupovini logističkih usluga. Korisnik i nosilac usluge imaju
suprotstavljene ciljeve. Korisnik teži da dobije što kvalitetniju uslugu uz što nižu cenu, a
nosioci da ostvare što veću cenu usluga uz što manja ulaganja i bolje korišćenje resursa.
- outsourcing partnerstvo podrazumeva veći stepen poverenja među partnerima, povećan
stepen integrisanja poslovnih i logističkih aktivnosti i uspostavljanje i snošenje
zajedničkog rizika. Krajnji rezultat je uspostavljanje efikasnih i visoko konkurentnih
logističkih lanaca i usluga.
- 4PL integrisano partnerstvo - najviši oblik saradnje, tzv. „win-win“ poslovni odnos, koji
karakterišu zajednički interesi i ciljevi logističkih partnera. Visok stepen međusobnog
poverenja i integracije svih aktivnosti u lancu, nivo kvaliteta usluge i ostvareni rezultati
poslovanja su od presudnog značaja za produženje poslovnog ugovora. Integrisan
logistički informacioni sistem i stalno praćenje troškova poslovanja, kvaliteta usluge i
poslovnih performansi su preduslov uspešnog partnerstva na najvišem nivou.
3. Razvoj logističkih i poslovnih mreža - cilj je da se pokrije tržište i da se omogući efikasno
odvijanje poslova i logističkih tokova u mreži.
4. Razvoj logističkih usluga od tradicionalnih poslova vezanih za dokumenta i carinjenje
prelaze na široku paletu pružanja logističkih usluga - teže da ponude sve usluge
neophodne da bi se realizovali određeni logistički tokovi (usluge robi u robnom toku,
usluge transportnim sredstvima, usluge u informacionim tokovima, usluge personalu)
5. Primena savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija i elektronskog
poslovanja

2. Lekcija - INSTITUCIONALNI OKVIRI ZA RAZVOJ ŠREDITERSKE

DELATNOSTI
Glavni špediter je fizičko ili pravno lice koje je sa nalogodavcem zaključilo ugovor o
špediciji, odnosno otpremi i isporuci robe. On oblikuje, organizuje i realizuje međunarodne
robne tokove.
Međušpediter je fizičko ili pravno lice na koga glavni špediter prenosi deo svojih poslova
zbog nemogućnosti da lično obavi sve preuzete poslove.
Podšpediter u celosti obavlja poslove špedicije vezane za realizaciju određenog robnog toka.
U slučajevima kada glavni špediter nema mogućnosti da organizuje određeni robni tok, on
kompletne poslove prepušta podšpediteru.
Vozar je pravno ili fizičko lice koje realizuje proces prevoza robe.
Komisionar je pravno ili fizičko lice koje radi u svoje ime i za tuđ račun.
Agent je fizičko ili pravno lice koje radi u tuđe ime i za tuđi račun. Zaključuje ugovor sa
trećim licima u ime svog nalogodavca i za njegov račun.
Nalogodavac (komitent, korisnik, klijent) je pravno ili fizičko lice za koje špediter pruža
logističke usluge.

U robnim tokovima međunarodne trgovine pojavljuje se čitav niz posrednika, koji se mogu
svrstati u dve grupe: agentski i trgovinski posrednici.
U agentske posrednike spadaju:
- zastupnici - posreduju i aranžiraju kontakte između proizvođača i kupca
- brokeri - nezavisni agenti, pojedinci ili firme koji istovremeno izlaze u susret i kupcima i
prodavcima
- faktori - specifična vrsta agenata koji se po pravilu formiraju u bankama ili uz banke i
finansijske institucije
- vezani agenti - posluju sa inostranstvom na osnovu isključivog ugovorenog odnosa sa
matičnim kompanijama
Najvažniji trgovački posrednici su:
- distributeri - trgovački posrednici koji imaju ekskluzivno pravo prodaje u svoje ime i za
svoj račun, na određenoj teritoriji ili celom području svoje zemlje. Oni se na tržištu
legitimišu kao ekskluzivni uvoznici koji uvezene proizvode prodaju trgovačkim firmama
(veleprodaja) ili industrijskim kupcima
- dileri - imaju istu posredničku ulogu i dugoročan ekskluzivni odnos sa proizvođačem kao i
distributeri, s tim što oni predstavljaju i završnu kariku u distributivnom lancu i vrše
funkciju maloprodaje na određenom tržištu
- uvozni džoberi imaju iste funkcije kao i distributeri, ali nemaju ekskluzivno teritorijalno
pravo

Obaveze špeditera (otpremnika)

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, špediter ima sledeće obaveze:upozorenje na
nedostatke naloga
- upozorenje na nedostatke pakovanja
- čuvanje interesa nalogodavca
- postupanje po uputstvima nalogodavca - uputstva o transportnom pravcu i putu,
transportnim sredstvima i načinu prevoza i dr. Ako nije moguće postupiti prema
uputstvima sadržanim u nalogu, špediter će tražiti nova uputstva, a ako ni to nije moguće,
postupiće onako kako zahtevaju interesi nalogodavca
- odgovornost špeditera za druga lica - špediter odgovara za izbor prevoznika i drugih lica sa
kojima je u izvršenju naloga zaključio ugovor, ali ne odgovara za njihov rad osim ako je tu
odgovornost preuzeo ugovorom
- carinske radnje i plaćanje carine
- prevoz i drugi poslovi
- osiguranje pošiljke
- polaganje računa
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, nalogodavac ima sledeće obaveze:
- isplata naknade - prema ugovoru ili određenu tarifom ili nekim drugim opštim aktom
- troškovi - nalogodavac je dužan da naknadi špediteru troškove učinjene za izvršenje naloga
o otpremanju robe i da mu akontaciju za troškove koje zahteva izvršenje naloga
- opasne stvari i dragocenosti - nalogodavac je dužan da obavesti otpremnika o osobinama
stvari kojima može biti ugrožena sigurnost lica ili dobara ili nanesena šteta.

Posebni slučajevi otpremanja:

- otprema sa fiksnom naknadom
- zbirna otprema
- založno pravo otpremnika - radi obezbeđenja naplate svojih potraživanja nastalih u vezi sa
ugovorom o špediciji (otpremanju)

Organizacija špediterskih i agencijskih kompanija

Unutrašnja organizacija špediterskih preduzeća uglavnom se vrši prema vrstama pojedinih
špediterskih poslova i zadataka, tako da su špedicije organizovane u sektore. Obično postoji
sektor uvoza, izvoza, tranzita, tarifni sektor, akvizicije i ispitivanje tržišta, saobraćajno i
agencijsko poslovanje, transport i skladištenje, kao i sajamski poslovi, carinski poslovi,
finansijsko-računovodstveni i kadrovski poslovi.
Poslovne funkcije i zadaci špedicije grupišu se u određene organizacione jedinice. Špediterska
preduzeća mogu biti organizovana kao:
- funkcionalne organizacije - srodni poslovi i zadaci se grupišu u posebne poslovne
funkcije i organizacione nivoe
- diviziona organizacija - pojedine funkcije se organizuju decentralizovano po uslugama,
geografskim područjima ili tržištima
- matična organizacija - koriste se prednosti funkcionalnog i tržišnog grupisanja. Prednosti
su fleksibilnost, racionalno korišćenje resursa, stalno stručno osposobljavanje i dr.
- procesna organizacija - svi poslovi i aktivnosti se vezuju u jedan jedinstveni proces veza
za realizaciju konkretnog posla, a zahtevi korisnika su u prvom planu
- virtuelna organizacija - uspostavljaju se privremene i fleksibilne kooperativne mreže koje
su orijentisane prema određenom cilju
Vrsta špediterskih kompanija
Prema teritorijalnom delokrugu poslovanja razlikuju se unutrašnja (loko) špedicija i
međunarodna špediciju. Unutrašnja špedicija obavlja poslove koji ne prelaze nacionalne
granice, dok međunarodna špedicija obavlja poslove uvoza, izvoza i tranzita.
Prema osnovnom obeležju poslovanja mogu se izdvojiti lučka, kontinentalna, pogranična i
specijalizovana špedicija. Lučko-pomorska špedicija podrazumeva interkontinentalne tokove
i poslove vezane za lučku i pomorsku delatnost. Kontinentalna špedicija organizuje prevoz
robe drumskim, železničkim, avionskim ili rečnim putevima. Pogranične špediterske
organizacije locirane su neposredno blizu granice i bave se carinjenjem i drugim poslovima
koji se obavljaju na graničnim prelazima po nalogu komitenta ili za račun špeditera.
Specijalizovani špediterski poslovi se obavljaju kod preduzeća okrenutih ka zbirnom
transportu, selidbenim poslovima, sajamskim poslovima i sl.
Prema vlasništvu kapitala špediterska preduzeća mogu biti državna, društvena, privatna i
mešovita. Prema najčešće korišćenom prevoznom sredstvu razlikuju se pomorska,
železnička, drumska, vazdušna i rečna špedicija. Prema vrsti prevoza razlikuju se brzovozne,
sporovozne, ekspresne, vagonske, denčane, zbirne i masovne pošiljke.

Unutrašnja organizacija špediterskih kompanija

Imajući u vidu spektar poslova koje špeditersko preduzeće obavlja, moguće je napraviti
uslovnu podelu na:
- špediterske kompanije čija je pretežna delatnost vezana za klasične špediterske zadatke i
organizaciju tokova otpreme i isporuke robe
- špediterske kompanije koje funkcionišu kao savremeni logistički provajderi, koji pružaju
kompletnu logističku uslugu vezanu za oblikovanje, organizaciju i realizaciju
međunarodnih robnih tokova
Vrsta (podela) pomorskih agenata
- prema poslovima koje obavljaju: lučki agent, agent posrednik (broker), agent tereta, agent
osiguranja
- prema nalogodavcu: agent vozara, agent osobe zainteresovane za teret, agent osoba
zainteresovanih za pomorsko osiguranje
- prema načinu imenovanja: agent koga imenuje brodar, agent koga imenuje druga osoba
koju za to ovlasti brodar, agent koga imenuje zapovednik broda, agent koga imenuje
brodarov partner u ugovoru, agent koga imenuje osiguravač ili reosiguravač
- prema širini ovlašćenja: generalni i specijalni agenti, povremeni i stalni agenti, agenti sa
ograničenim i neograničenim ovlašćenjima

FIATA savez i špediterska udruženja

Razlozi udruživanja:
- unapređenje delatnosti
- zaštita zajedničkih interesa profesije
- zajednički nastupi pred državnim organima i drugim strukovnim udruženjima
- razvijanje dobrih poslovnih odnosa
- uređivanje uslova za bavljenje profesijom
- sprečavanje nelojalne konkurencije i monopola
Mogu se izdvojiti tri nivoa udruživanja špediterskih preduzeća:
- nacionalna i poslovna udruženja
- regionalna-višenacionalna udruženja
- međunarodni savez špediterskih preduzeća
Nacionalna udruženja špeditera prave i izdaju „opšte uslove poslovanja” kojima regulišu
pravni položaj, prava i obaveze špeditera, nalogodavca i drugih učesnika spoljnotrgovinskog
poslovanja. Na nivou udruženja može biti definisana zajednička poslovna politika, zajednička
obrada tržišta, zajedničko planiranje, uzajamno obaveštavanje.
FIATA je međunarodni savez špediterskih udruženja. Ciljevi FIATA saveza su:
- tešnja i bolja saradnja nacionalnih udruženja špeditera
- standardizacija postupaka, procedura, obrazaca a samim tim i nivoa znanja i usluga koje
pružaju špedicije
- pružanje pomoći u oblasti profesionalne obuke i usavršavanja kadrova
- razmena iskustava i poslovnih veza
- zaštita interesa špeditera, promovisanje i predstavljanje delatnosti na ekspertskim
skupovima međunarodnih organizacija
- upoznavanje privrede i javnosti sa uslugama koje pruža špedicija

Ogranizaciona struktura FIATA saveza

Rad FIATA saveza obavlja se kroz aktivnosti Generalne skupštine, Upravnog odbora,
savetodavnog tela i radne grupe. Generalna skupština odlučuje o najvažnijim pitanjima
vezanim za Organizaciju i struku i bira ostale Organe. Upravni odbor, sekretarijat i
Predsednik vode organizaciju operativno.
FIATA članovi mogu biti:
- nacionalna udruženja - organizacije koje predstavljaju celokupni špediterski sektor jedne
zemlje
- grupni članovi - međunarodne organizacije koje predstavljaju špediterske grane grupe
zemalja, međunarodne špediterske grupe koje zastupaju iste ili slične interese pred FIATA
i međunarodna udruženja čiji su članovi aktivni samo u podsektorima špediterske grane
- individualni članovi - špediterska preduzeća ili pravni entiteti blisko povezani sa
špediterskom industrijom
- počasni članovi - osobe koje su od naročite koristi FIATA savezu ili špediterskoj industriji
uopšte

Špediterska dokumenta
Špediterska potvrda (FCR) nema značaj prevoznog dokumenta, ali ga zamenjuje. To je
potvrda špeditera da je robu primio sa neopozivim nalogom da istu otpremi primaocu ili stavi
na raspolaganje primaocu, čime pošiljalac gubi pravo raspolaganja robom. Original ove
potvrde služi prodavcu kao osnov za naplatu robe umesto odgovarajućeg transportnog
dokumenta. Formular FCR je zelene boje, a sastoji se iz originala i 4 kopije.

Špediterska transporta potvrda (FCT) je potvrda špeditera o primljenoj robi i obavezi da

istu preda u mestu opredeljenja podnosiocu propisno indosiranog originalnog primerka. Ona
predstavlja garanciju špeditera primaocu (kupcu) da će roba biti nesmetano otpremljena iz
zemlje izvoza, a prodavcu služi kao dokaz o izvršenoj obavezi iz prodajnog ugovora i daje
pravo na naplatu robe. Formular je žute boje i izdaje se original i 4 kopije.
Špediterska teretnica (FBL) - podiže odgovornost špeditera na odgovornost za isporuku
robe na odredište, rad svih učesnika u transportu i vrednost robe. Izdavanje FBL teretnice
predstavlja obavezu špeditera da izvrši celokupan transport od mesta prijema do mesta
isporuke raznim transportnim sredstvima. Koristi se pri organizaciji multimodalnog
transporta. Ovaj dokument je plave boje i prenosiv, osim ako nije drugačije naznačeno.
Skladišna potvrda (FWR) - kod izdavanja ove potvrde se detaljno utvrđuju prava izdavaoca
isprave, špeditera, prenos prava vlasništva i izdavanje robe uz prezentaciju FWR skladišne
potvrde. Formular je narandžaste boje i nije prenosiv, osim ako nije naznačeno.
Potvrda pošiljaoca za prevoz opasne robe (SDT) omogućuje špediteru da identifikuje robu
i pojasni pitanje odgovornosti u slučaju nezgode ili oštećenja. SDT dokument mora da bude
ispunjen i potpisan od strane isporučioca, nakon čega se predaje špediteru.
 3.lekcija - UGOVARANJE I ORGANIZACIJA ŠPEDITERSKIH, AGENCIJSKIH I
LOGISTIČKIH POSLOVA
Ugovaranje špediterskog posla (ugovor o špediciji)
Kada komitent prihvati ponudu špedicije dolazi do ugovaranja konkretnog špediterskog posla.
Ugovor o špediciji u našem pravu je neformalan ugovor, a do zaključenja ugovora dolazi
onog momenta kada se komitent i špediter saglase o bitnim elementima špediterskog posla.
Obaveze špeditera iz ugovora o špediciji: da postupa kao savestan i uredan privrednik,
obaveza prijema stvari, vaganje robe, skladištenje i čuvanje robe, izbor prevoznog puta i vrste
transporta, transport robe, carinjenje, osiguranje stvari.
Prava špeditera iz ugovora o špediciji: pravo na nagradu prema ugovoru, odnosno tarifi ili
tržišnim uslovima, koje stiče u trenutku kada ispuni svoje obaveze iz ugovora o špediciji. Ako
špediter nije mogao da u potpunosti ispuni ugovorene obaveze bez svoje krivice, ima pravo na
srazmeran deo provizije. Špediter ima pravo da od korisnika zahteva avanse za očekivane
troškove. Špediter ima zakonsko založno pravo na robi i pravo retencije radi obezbeđenja
svojih ugovornih zahteva.
Važnost ugovora o špediciji može prestati u sledećim slučajevima: ispunjenjem ugovornih
obaveza, nemogućnošću ispunjenja, stečajem korisnika ili špeditera, korisnikovim opozivom
naloga, špediterovim otkazom naloga

Organizacija i ugovaranje železničkog transporta

U železničkom transportu pod pošiljkom se podrazumeva jedna ili više vrsta materijalnih
dobara koje se prevoze železnicom jednim prevoznim dokumentom (tovarnim listom).
Pošiljka može biti:
- kolska, za čiji prevoz je neophodna upotreba posebnih kola, kao i pošiljke koje se po
zakonskim odredbama moraju prevoziti posebnim kolima
- komadna (denčana), čija je masa <5000 kg i za čiji tranpsort se ne zahteva upotreba
posebnih kola
-
Za otpremu i transport kolskih pošiljki pošiljalac naručuje kola od železnice kolskom
narudžbenicom (KOL. 23) najkasnije dva dana pre vremena otpreme za kola obične
konstrukcije ili tri dana za kola specijalne konstrukcije. Denčane pošiljke se predaju na prevoz
u železničkim robnim stanicama.

Prema načinu prevoza i računanja prevoznine, roba može biti otpremljena u:

- redovnom prevozu - obavlja se u okviru redovnog dela vožnje i vremena transporta
- oročenom prevozu - prevoz kolskih pošiljki u ograničenom vremenu koje je ugovorom
precizno određeno
- dogovorenom prevozu - prevoz za koji je ugovorom između železnice i korisnika
definisana dinamika otpreme i prevoza za određeni vremenski period
- ekspresnom prevozu - prevoz sa vrlo kratkim vremenom otpreme i isporuke
- brzovoznom prevozu - prevoz sa kraćim vremenom isporuke, koji se odnosi na uvoz i
izvoz robe

Ugovor o prevozu robe železnicom predstavlja sporazum dve strane po kome jedna strana
(železnica) preuzima obavezu da pošiljku koju joj je predala druga strana (pošiljalac) preveze
do odredišne tačke u stanju u kome je primila pošiljku. Ugovor se smatra zaključenim kada
pošiljalac preda robu železnici zajedno sa tovarnim listom. Dokaz o prijemu robe na prevoz i
zaključenju ugovora o prevozu robe železnicom je žigosani tovarni list.
Organizacija i ugovaranje drumskog transporta
Transporter se obavezuje da primljenu robu preveze u mesto opredeljenja i preda je primaocu
ili drugom ovlašćenom licu, a primalac se obavezuje da transporteru isplati ugovoreni iznos
na ime vozarine. Ugovor o prevozu robe drumskim transportom je u principu neformalan, jer
zakonske odredbe propisuju da se on može zaključiti na bilo koji način ukoliko to zakonom
nije drugačije određeno. Tovarni list služi kao dokaz da je zaključen ugovor o prevozu u
drumskom transportu. Transporter je odgovoran za gubitak ili oštećenje robe koju je preuzeo
na prevoz, kao i zakašnjenje pri predaji stvari.

Organizacija i ugovaranje pomorskog transporta

Kada je u pitanju organizacija otpreme i transporta robe u pomorskom saobraćaju, moguće je
izdvojiti dva osnovna oblika:
- transport robe brodovima linijske plovidbe - određene pojedinačne pošiljke ili logističke
jedinice se otpremaju brodovima koji saobraćaju na određenim pomorskim relacijama po
redu plovidbe. Sa brodarom se sklapa pomorsko-vozarinski ugovor o prevozu robe
morem, koji se zaključuje predajom robe na prevoz i prijemom teretnice (konosmana).
Akcenat je na izvršenju prevoza, a ne na uslovima, jer se cene formiraju uglavnom na
osnovu važećih tarifa
- transport robe u slobodnoj plovidbi - za prevoz robe se angažuje kompletan brod ili
određeni brodski prostor. Brodar i naručilac zaključuju brodarski (charter) ugovor, koji
definiše da se za prevoz masovnog tereta može koristiti ceo brod, srazmerno deo broda ili
određeni brodski prostor. Postoje dva oblika brodarskog ugovora: na vreme i na putovanje

Podbrodarski ugovor je ugovor gde naručilac broda dozvoljava trećem licu da preveze svoju
robu istim brodom koji mu je brodar ostavio na raspolaganju.

Organizacija i ugovaranje rečnog transporta

U rečnom transportu roba se može otpremiti i transportovati kao komadna (pojedinačna) ili
šlepovska pošiljka (masovna pošiljka koja zahteva čitavo plovilo). Postoje dva tipa ugovora:
brodarski i vozarski ugovor. Brodarski ugovor može biti na vreme ili putovanje. U praksi se
pojavljuje i podbrodarski ugovor. Vozarski ugovor reguliše prevoz pojedinačnih roba
određenim brodovima, obično na linijskoj plovidbi. Ovu vrstu ugovora mogu da zaključuju
agenti.

Organizacija i ugovaranje vazdušnog transporta

Transport robe u vazdušnom saobraćaju moguće je organizovati na dva karakteristična načina:
- otprema i transport redovnim linijskim prevozom - određena količina robe ili pojedinačne
pošiljke se prevoze na osnovu ugovora o vazdušnom prevozu robe. Predmet ugovaranja je
količina robe za prevoz.
- otprema i transport na osnovu čarterskog ugovora - za prevoz robe se angažuje čitav
kapacitet vazduhoplova ili deo kapaciteta. Ovde je bitan broj prevoza ili vreme iskorišćenja
vazduhoplova u prevozne svrhe.
Organizacija i ugovaranje multimodalnog transporta
Međunarodna špedicija sve češće preuzima potpunu odgovornost vezanu za organizaciju i
realizaciju međunarodnih robnih tokova s ciljem da pruža kompletne logističke usluge vezane
za otpremu i isporuku robe. U cilju da se međunarodna pravila vazana za multimodalni
transport jednoobrazno formulišu FIATA je donela teretnicu za kombinovani transport
(teretnica FBL). Međunarodni špediter odgovara za ostvarenje konkretnog međunarodnog
transporta robe na način kako je to označeno u teretnici FBL, kao i za predaju robe
naznačenom primaocu ili licu koje primalac odredi.

Organizacija i ugovaranje pakovanja i ukrupnjavanja robe

Špediter može da se nađe u jednoj od dve moguće uloge: da sam vrši pakovanje i
ukrupnjavanje robe ili da poslove pakovanja ugovori sa specijalizovanim nosiocima usluga.
Špediter zaključuje ugovor o pakovanju u ime i za račun nalogodavca.

Organizacija i ugovaranje pretovara (utovara, istovara) robe

Kod zaključivanja ugovora o utovaru, istovaru i pretovaru robe, špediter mora da void računa
o vremenskim rokovima izvršenja tih procesa. Svako prekoračenje vremena povlači za sobom
plaćanje penala. U pomorskom saobraćaju, vreme za koje treba izvršiti utovar ili istovar
tereta naziva se „stojnica“, a računa se prema odredbama ugovora. Nakon isteka stojnica
nastupaju „prekostojnice“, koje mogu biti određene i neodređene. Određene su onda ako
ugovor predviđa njihovo trajanje. Nakon njihovog isteka nastupaju nadprekostojnice, ukoliko
su predviđene ugovorom, a u suprotnom nastupa zadržavanje. Za ubrzani rad na
utovaru/istovaru broda u lukama se nosiocu pretovarnog procesa plaća dodatna nadoknada.
U drumskom transportu, vreme za koje treba izvršiti utovar ili istovar određuje se tarifom u
proseku za jednu tonu robe. Prekoračenje ukupnog vremena određenog za utovar ili istovar
ima za posledicu plaćanje određenog iznosa dangubnine, koja se obično preračunava po
prekoračenom satu.

Organizacija i ugovaranje skladištenja robe

Ugovor o skladištenju definiše obavezu skladištara da za određeno vreme čuva materijalna
dobra korisnika i da ih po isteku tog roka vrati, a korisnik se istovremeno obavezuje da će za
tu uslugu skladištu platiti ugovorenu sumu. Skladišni ugovor je dvostrano-teretan. Skladišni
ugovori mogu biti pojedinačni i generički. Pojedinačni ugovor se odnosi na određena dobra,
čiji je vlasnik za sve vreme čuvanja isti. Generički ugovor je onaj ugovor koji se odnosi na
čuvanje zamenljivih materijalnih dobara, tj. dobara koja se mogu mešati bez obzira na
vlasnika (npr. žitarice, voće). Skladišnica je pisani dokument koju izdaje javno skladište i
kojom potvrđuje da je primilo određena materijalna dobra na čuvanje. Ona se najčešće sastoji
od priznanice i založnice.

Ugovaranje transportnog osiguranja

Transportno osiguranje je oblast osiguranja koju čine osiguranje prevoznih sredstava,
osiguranje robe u prevozu, osiguranje od odgovornosti vozara i osiguranje drugih interesa koji
se pojavljuju u transportu. Špediter će zaključiti ugovor o osiguranju stvari samo ako je takav
nalog dobio od nalogodavca. Kod zaključivanja ugovora o transportnom osiguranju, špediter
se pojavljuje u ulozi agenta i to u ime i za račun nalogodavca.
 DOKUMENTA U MEĐUNARODNIM ROBNIM TOKOVIMA

Dokumenta mogu da prethode, prate ili slede robni tok, a mogu se kretati u smeru kretanja
robe i obrnuto. Za međunarodne robne tokove vezuju se sledeće grupe dokumenata:
komercijalno-trgovačka, transportna, špediterska, carinska, inspekcijska, bankarska i
dokumenta osiguranja.

Komercijalna i trgovačka dokumenta

Trgovačka faktura je račun koji izdaje prodavac na memorandumu preduzeća i predstavlja
osnovnu komercijalnu ispravu o robi. Ispostavlja je prodavac pri isporuci robe u potrebnom
broju primeraka. Ona sadži podatke o vrsti robe, količini, jediničnoj ceni, ukupnoj vrednosti u
ugovorenoj valuti, podatke o prodavcu i kupcu, načinu plaćanja robe, paritet isporuke robe i
dr. Takođe sadrži i informacije o vrednosti robe, na osnovu kojih se može obavljati carinjenje,
osiguranje i međunarodno plaćanje robe.

Privremena (prethodna) faktura se ispostavlja u slučajevima kada je predviđeno

kvantitativno ili kvalitativno preuzimanje nakon isporuke robe, kada se roba isporučuje radi
tržišne prodaje i sl. Ova vrsta fakture sadži sve podatke kao i trgovačka faktura, ali podatak o
vrednosti ima privremeni karakter. U slučaju kada se u postupku carinjenja prilaže privremena
faktura, roba se carini na osnovu privremenih podataka, a uvoznik je dužan da u određenom
roku podnese definitivnu trgovačku fakturu.

Proforma fakturu izdaje ovlašćeni špediter kada pošiljku ne prati faktura, a da bi se obavilo
osiguranje i carinjenje robe. Ona formalno sadrži uglavnom sve elemente trgovačke fakture,
ali na neobavezan način, jer označena cena ne predstavlja cenu isporučene robe niti čini
obavezu plaćanja po toj osnovi. Konzularna faktura je isprava kojom konzul zemlje
uvoznika u zemlji izvoznika potvrđuje verodostojnost fakturisane cene robe.

Carinska faktura je obrazac koji se dobija u nadležnom konzulatu u zemlji izvoznika i sadrži
sledeće podatake: datum izdavanja isprave, prodavac i kupac, vrsta robe, način transporta i
mesto otpremne tačke. U tekstu ove fakture daje se izjava prodavca da roba ne sadrži nikakve
štetne materije po ljudsko zdravlje, jer se ove fakture uslovljavaju pri izvozu prehrambenih,
farmaceutskih i kozmetičkih proizvoda.

Gratis faktura se spostavlja se za robu koja se isporučuje bez plaćanja protivvrednosti. Ona
sadrži sve podatke kao i definitivna trgovačka faktura i predstavlja dokaz o promeni prava
vlasništva nad robom. Međutim, podatak o vrednosti ne predstavlja stvarno plaćenu cenu, jer
nema plaćanja. Iz tog razloga se gratis faktura ne prihvata za utvrđivanje carinske osnovice u
postupku carinjenja.

Lista pakovanja je spisak robe po jedinicama pakovanja ili tovarnim jedinicama (koletima),
tj. kako je roba upakovana. To je dokument koji sadrži preciznije podatke o karakteristikama
robe koja se otprema. Dokument se izdaje za svaki kontejner/paletu posebno. Lista pakovanja
nosi svoj broj, broj izvoznog zaključka, broj koleta, detaljan opis i količinu robe upakovane u
svako koleto i registarski broj prevoznog sredstva. U njoj nisu označane cene robe.

Specifikacija robe sadrži detaljan opis svih pozicija isporučene robe koja nije mogla biti
obuhvaćena na taj način u trgovačkoj fakturi. Izdaje je prodavac, a sadrži opis proizvoda koji
je predmet prodaje (širina, debljina, broj komada, pojedinačna ili ukupna zapremina, broj
paleta/kontejnera/koleta). Na osnovu ovog dokumenta se ugovara transport robe. Osim
specifikacija sadrži sve podatke o smom izvoznom poslu na koji se odnosi, a ne sadrži cenu ni
vrednost isporučene robe.
Sertifikat o poreklu robe predstavlja dokument od posebnog značaja za uvoznike, jer
ukazuje na moguće preferecijalno poreklo robe u njihovoj zemlji i samim tim umanjuje
troškove carinjenja. Ovo uverenje na verodostajan način pokazuje poreklo robe u pogledu
njene proizvodnje i potvrđuje da je roba označena u uverenju stvarno proizvedena u zemlji
izvoznika.

Uverenje o domaćem poreklu robe (Form A) izdaje carina i potrebno je obezbediti sledeće
obrazce:
- obrazac odgovarajućeg uverenja popunjen na jednom od svetskih jezika koji je razumljiv
carinskim vlastima zemlje destinacije robe
- obrazac Uverenja o poreklu robe Form A
- pismeni zahtev za overu Uverenja sa memorandumom i pečatom firme koja vrši izvoz
- izjava proizvođača da roba ispunjava zahteve za domaćim poreklom, odnosno da je udeo
domaćih komponenti u proizvodu 51% i više

Uverenje o poreklu robe (EUR 1) izdaje se na zahtev kupca koji želi da se osigura da je roba
nova, proizvedena u pogonima proizvođača od koga i kupuje robu i da nije predmet
reeksporta. Zahtev za izdavanje uverenja o poreklu robe EUR 1 podnosi izvoznik nadležnoj
carinarnici uz izvoznu carinsku ispravu.

Atest proizvođača - uobičajeno je da proizvođač robe izda svoj atest, koji potvrđuje da je
roba proizvedena u njegovim pogonima, uspešno testirana i da zadovoljava zahtevane
standarde za tu vrstu robe.
Sertifikat o inspekciji robe izdaje kupac koji konstatuje da je roba primljena u stanju,
kvalitetu i količini koji su naznačeni u ugovoru.

Otpremnica je dokument koji se izdaje u momentu kada roba napušta skladište otpreme.
Potpisuje je skladištar/vozar/kupac i time potvrđuje da je roba spemna za prevoz. Osnovni
elementi koje ona sadrži su podaci o kupci, registarski broj vozila u koje je roba utovarena,
ime vozača i podaci o robi.

Transportna dokumenta
Predstavljaju deo seta dokumenata koja prate robu i transportna sredstva na transportnom
putu. U njima se navode podaci o prevoznom sredstvu, pošiljaocu, primaocu i robi, kao i cena
troškova i način njihove naplate.

Međunarodni železnički tovarni list (CIM) je potvrda vozara u železničkom prevozu da je

u njemu označenu robu primio na prevoz od utovarne do uputne stanice. Izdaje ga otpremna
železnička stanica na ime prevozioca robe. Obrazac i njegove kopije sadrže sledeće podatke:
datum otpreme, otpremna i uputna železnička stanica i pravac prevoza, ime i adresa pošiljaoca
i primaoca robe, oznaka robe, vrsta pakovanja, itd. Tovarni list CIM se sastoji od 6 listova:
- original tovarnog lista, koji se predaje primaocu stvari prilikom izdavanja stvari u uputnoj
stanici
- tovarna karta, koju čuva železnica kojoj pripada uputna stanica
- izveštaj o prispeću, koji se čuva u uputnoj stanici nakon predaje robe primaocu
- kopija koja prati pošiljku do granične stanice
- duplikat tovarnog lista koji se izdaje pošiljaocu posle zaključenja ugovora o prevozu
- prepis kopije tovarnog lista koji ostaje kao dokument u otpremnoj stanici
Pošiljalac uz tovarni list prilaže i odgovarajuću dokumentaciju potrebnu za carinske i druge
formalnosti i to upisuje u tovarni list. Ako se radi o maršutnim vozovima, izdaje se tovarni list
za ceo voz i njime se vrši prijavljivanje carinskim organima, a u svakom vagonu se nalazi
poseban tovarni list za taj vagon.

Međunarodni drumski tovarni list (CMR) - prilikom utovara robe na kamion vozar izdaje
primerak tovarnog lista pošiljaocu (špediteru). Špediter prosleđuje primerak CMR-a
izvozniku kao dokaz o izvršenoj otpremi. Izdaje se samo za jedno transportno sredstvo i robu
u njemu, a vrlo retko za više prevoznih sredstava, koji u okviru jednog ugovora o prevozu
prevoze robu jednom kupcu. Ispostavlja se u tri originalna primeraka: jedan se predaje
špediteru, drugi prati robu, a treći zadržava vozar. Tovarni list mora sadržati sledeće podatke:
datum i mesto ispostavljanja tovarnog lista, ime i adresu pošiljaoca i vozara, mesto i datum
utovara robe i mesto odredišta, mesto i adresu primaoca, opis vrste robe i način pakovanja,
troškove prevoza, potrebna uputstva za carinske i druge formalnosti, izjavu da prevoz robe
podleže odredbama Konvencije CMR.

Vazdušni tovarni list (AWB) - prilikom otpreme robe vazdušnim transportom avio-
prevoznik izdaje prevozni tovarni list, koji predstavlja potvrdu o otpremi robe koja se prevozi
jednim vazduhoplovom. Tovarni list ne izdaje se za prevozno sredstvo, već za svaku pošiljku
koja se prevozi jednim vazduhoplovom. On sadrži sledeće podatke: ime i adresu primaoca,
vrstu i količinu robe, broj koleta, način pakovanja. AWB se sastoji od 3 originala i 9 kopija.
Pored vazduhoplovnog tovarnog lista, značajan document u vazdušnom transportu je kargo
manifest, koji sadrži specifikaciju i spisak robe koja se nalazi u avionu.

Teretnica ili konosman (B/L) je dokument koji vozar u pomorskom transportu izdaje
pošiljaocu robe kao potvrdu da je u njemu označenu robu primio na prevoz morskim putem.
To je isprava kojom brodar potvrđuje prijem robe na brod i preuzima obavezu da robu u
odredišnoj luci preda određenom licu. To je hartija od vrednosti i simbolično predstavlja robu
koja je u njoj označena. Zakoniti imalac teretnice je vlasnik robe. Kao i sve hartije od
vrednosti, i ona je prenosiva isprava. Prenosom teretnice prenosi se i svojina nad robom na
koju teretnica glasi.
Svaka teretnica mora da sadrži: naziv i sedište brodara koji je izdaje, ime i druge podatke o
identitetu broda, naziv i sedište pošiljaoca/primaoca ili oznaku „po naredbi“ ili „za
donosioca“, naziv odredišne luke, vrstu i količinu tereta, odredbe o vozarini, mesto i dan
utovara tereta i izdavanja teretnice.
Teretnice možemo podeliti prema vremenu izdavanja teretnice, u odnosu na stanje robe, da li
roba pripada jednom licu ili više njih. Prema vremenu izdavanja postoje teretnice „tovareno“
i „primljeno na utovar“. Što se tiče stanja robe, teretnice se dele na „čiste“ i „nečiste“.
Teretnica na ime podrazumeva da se roba izdaje na ime na koje glasi teretnica. Teretnica na
donosioca prenosi se iz ruke u ruku, a roba se predaje licu koje donese original teretnice.
Direktna teretnica znači da je brodar preuzeo obavezu da isporuči robu od otpremne do
odredišne luke.

Ostale isprave u pomorskom saobraćaju

Brodski manifest - ovu ispravu vodi zapovednik broda i u nju upisuje podatke o svoj robi
koja se nalazi na brodu. Ona sadrži i podatke o brodu, ime zapovednika, luku registracije,
popis namirnica i sve ostale podatke koji mogu zanimati carinske organe u lukama. Na
osnovu manifesta se vrši carinski pregled, utovar i istovar robe.
Časnička potvrda je isprava kojom brodski oficir potvrđuje da je roba u vlasništvu brodara i
da on za nju odgovara. Izdaje se nakon utovara robe u brod i na temelju nje agent broda izdaje
teretnicu.

Potvrdu skladišta izdaju lučka skladišta za robu koju su primila na uskladištenje. Ona se
izdaje i za robu koja se treba utovariti i na osnovu nje se može izdati i teretnica. Skladišnica
je vrednosna isprava koju izdaju javna skladišta za robu koju su primila na uskladištenje.
Sastoji se od priznanice i založnice. Priznanica je dokaz o vlasništvu, a založnica ima svrhu
podizanja zajma.

U slučaju gubitka, oštećenja ili manjka robe, vlasnik tereta mora odmah, prilikom
preuzimanja robe skrenuti pažnju brodaru na očigledne nepravilnosti. To se vrši putem
pismenog ugovora - protesta, kojim se upozorava brodski organ da se stanje robe razlikuje od
onoga upisanog u teretnici.

Cover note potvrdu izdaju osiguravajuća društva na zahtev špeditera. Kada je potrebno
osigurati pošiljku, a za to nema potrebnih podataka, špediter robu osigurava privremeno. Ova
isprava je bitna u slučaju sporova u vezi prelaska rizika sa prodavca na kupca.

Havarijska obveznica je pismena izjava vlasnika tereta kojom se osiguravatelj obavezuje da

će platiti naknadno ustanovljeni iznos doprinosa koji će na njega otpasti nakon obračuna
generalne havarije.

Rečni tovarni list izdaje brodar na osnovu podataka koje dobija od preduzeća za utovar
(otpremnika). Tovarni list potpisuju brodar i „otpremnik“, čime se potvrđuje da je zaključen
ugovor o prevozu i da su stvari primljene na prevoz. Tovarni list izdaje se samo u jednom
primerku i nema svojstvo hartije od vrednosti. Sadrži sledeće podatke: mesto i datum
izdavanja, mesto i dan preuzimanja tereta, imena i adresa brodara i otpremnika, predviđeno
mesto istovara, ime i adresu primaoca robe, opis tereta, itd.

Multimodalni tovarni list je dokument koji se primenjuje ukoliko se koristi više vidova
transporta, gde je špediter kao multimodalni operator preuzeo obavezu realizacije konkretnog
robnog toka i odgovoran je za postupke i rad svih angažovanih učesnika. Obuhvata: područje
primene, način izdavanja, podatke o pošiljaocu i primaocu robe, opis robe i pakovanje,
odgovornost špeditera, itd.
Pri zbirnom transportu robe izdaje se transportni dokument „bordero“, koji predstavlja popis
svih pošiljki sa potpunim podacima koje se nalaze u zbirnoj otpremi i isporuci. Izdaje ga
otpremni špediter i jedan primerak se priključuje uz tovarni list, a drugi se šalje prijemnom
špediteru. Na border se obračunavaju troškovi vozarine i isporuke robe.

Špediterska dokumenta
Špediterska potvrda (FCR) nema značaj prevoznog dokumenta, ali ga zamenjuje. To je
potvrda špeditera da je robu primio sa neopozivim nalogom da istu otpremi primaocu ili stavi
na raspolaganje primaocu, čime pošiljalac gubi pravo raspolaganja robom. Original ove
potvrde služi prodavcu kao osnov za naplatu robe umesto odgovarajućeg transportnog
dokumenta. Formular FCR je zelene boje, a sastoji se iz originala i 4 kopije.

Špediterska transporta potvrda (FCT) je potvrda špeditera o primljenoj robi i obavezi da

istu preda u mestu opredeljenja podnosiocu propisno indosiranog originalnog primerka. Ona
predstavlja garanciju špeditera primaocu (kupcu) da će roba biti nesmetano otpremljena iz
zemlje izvoza, a prodavcu služi kao dokaz o izvršenoj obavezi iz prodajnog ugovora i daje
pravo na naplatu robe. Formular je žute boje i izdaje se original i 4 kopije.

Špediterska teretnica (FBL) - podiže odgovornost špeditera na odgovornost za isporuku

robe na odredište, rad svih učesnika u transportu i vrednost robe. Izdavanje FBL teretnice
predstavlja obavezu špeditera da izvrši celokupan transport od mesta prijema do mesta
isporuke raznim transportnim sredstvima. Koristi se pri organizaciji multimodalnog
transporta. Ovaj dokument je plave boje i prenosiv, osim ako nije drugačije naznačeno.

Skladišna potvrda (FWR) - kod izdavanja ove potvrde se detaljno utvrđuju prava izdavaoca
isprave, špeditera, prenos prava vlasništva i izdavanje robe uz prezentaciju FWR skladišne
potvrde. Formular je narandžaste boje i nije prenosiv, osim ako nije naznačeno.

Potvrda pošiljaoca za prevoz opasne robe (SDT) omogućuje špediteru da identifikuje robu
i pojasni pitanje odgovornosti u slučaju nezgode ili oštećenja. SDT dokument mora da bude
ispunjen i potpisan od strane isporučioca, nakon čega se predaje špediteru.

Inspekcijska dokumenta
Inspekcijska kontrola se vrši pre carinjenja i to uglavnom na graničnim prelazima kako bi se
sprečio izlazak (ulazak) robe koja ne ispunjava propisane uslove radi njenog stavljanja u
slobodan promet.

Sanitarno uverenje izdaju ovlašćeni državni organi sanitarne inspekcije na propisanom

obrascu, a nakon pregleda zdravstvene ispravnosti određene robe i naplate propisane takse.
Ovom ispravom se potvrđuje da je roba proizvedena po svim sanitarnim pravilima i propisima
i da ne sadži nikakve štetne materije po ljudsko zdravlje.

Veterinarsko uverenje izdaje veterinarski inspektor na propisanom obrascu. Ovom ispravom

se potvrđuje da životinje, delovi životinjskog tela, mleko, jaja, med i drugi predmeti kojima se
može prenositi zarazna bolest ne sadrži nikakve materije štetne po zdravlje ljudi i stoke.

Fitopatološko uverenje predstavlja ispravu koju izdaje inspektor za zaštitu bilja i proizvoda
biljnog porekla. Uverenjem se potvrđuje da u rejonu proizvodnje predmetne robe za određeni
vegetacioni period nije bilo pojava biljnih bolesti od uticaja na kvalitet robe.

Certifikat o poreklu - kontrolom kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i

njihovih prerađevina koji se izvoze utvrđuje se da li ti proizvodi u pogledu kvaliteta, količine,
pakovanja, označavanja ambalaže, prevoznih sredstava i transporta odgovaraju propisanim
normama.
Pored ovih dokumenata, pri izvoznom carinjenju se mogu priložiti (ako je potrebno) i dozvola
za izvoz otrova, sredstva za zaštitu bilja, opasnih materija, lekova i droga.
 4. LEKCIJA – MEĐUNARODNI USLOVI ISPORUKE ROBE - INCOTERMS
Incoterms čini skup međunarodnih pravila za tumačenje uslova (pariteta) isporuke robe u
međunarodnoj trgovini, pre svega kod ugovora o prodaji. Zvaničan naziv pravila u Incoterms-
u je „međunarodna pravila za tumačenje trgovinskih uslova“.
Primena Incoterms-a je ograničena na pitanja koja se odnose na prava i obaveze prodavca i
kupca u pogledu uslova isporuke kupljene/prodate robe. Uslovi isporuke su ključni elementi
prodajnih ugovora, jer ukazuju ugovornim stranama šta treba da čine u pogledu obaveza:
- isporuke i predaje robe
- organizacije i realizacije logističkih procesa
- pripreme i obezbeđenje potrebne dokumentacije
- izvoznog i uvoznog carinjenja robe
- osiguranja robe
- podele troškova i rizika između ugovornih strana
Treba naglasiti da je Incoterms samo skup pravila za tumačenje uslova isporuke robe, a ne i
drugih uslova u kupoprodajnom ugovoru. Incoterms se bavi i obavezama carinjenja robe za
izvoz i uvoz, pakovanjem robe, obavezom kupca da preuzme isporuku, kao i obavezom
obezbeđenja dokaza o uredno ispunjenim odgovarajućim obavezama. Incoterms se ne bavi
posledicama raskida prodajnog ugovora ili drugih sporova koji se ne odnose na isporuku robe.

Struktura Incoterms-a 2020

11 pravila iz Incoterms-a 2010 klasifikovana su u dve različite grupe:
1. Pravila za svaki vid transporta
- EXW - franko fabrika
- FCA - franko prevoznik
- CPT - vozarina plaćena do
- CIP - vozarina i osiguranje plaćeni do
- DAP - isporučeno u mestu
- DPU - isporučeno u mestu istovareno
- DDP - isporučeno ocarinjeno
2. Pravila za pomorski i transport unutrašnjim plovnim putevima
- FAS - franko uz bok broda
- FOB - franko brod
- CFR - troškovi i vozarina
- CIF - troškovi, osiguranje i vozarina
„Franko fabrika“ (EXW - Ex Works) znači da prodavac izvršava svoju obavezu kada robu
stavi na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili drugom imenovanom mestu, izvozno
neocarinjenu i neutovarenu na bilo koje transportno sredstvo. Po ovom paritetu, kompletnu
isporuku organizuje kupac, a rizik i troškovi prelaze sa prodavca na kupca kada je roba na
raspolaganju kupcu. Najvažnije obaveze prema EXW paritetu za:
- prodavca: da isporuči robu u odgovarajućoj ambalaži i da je stavi na raspolaganje kupcu u
svom objektu
- kupca: da plati cenu u skladu sa ugovorom o prodaji, da preuzme robu od prodavca iz
njegovog objekta, da učini sve kako bi se roba otpremila do njenog konačnog odredišta na
svoj trošak i rizik, da izvrši izvozno carinjenje
Kritične tačke kod EXW pariteta: prevoz organizuje kupac, rizik i troškovi prelaze sa
prodavca na kupca kada je roba na raspolaganju kupcu

„Franko prevoznik“ (FCA - Free Carrier) znači da prodavac isporučuje robu na mestu koje
je imenovao kupac. Isporuka se smatra izvršenom kada je roba utovarena na prevozno
sredstvo kupca i, u drugom slučaju, kada je roba stavljena na raspolaganje kupcu,
neistovarena sa prevoznog sredstva prodavca. Najvažnije obaveze prema FCA paritetu su za:
- prodavca: da isporuči robu kupcu na naznačeno mesto, da ispuni sve formalnosti oko
izvoznog carinjenja i da obezbedi pismeni dokaz da je roba isporučena prevozniku
- kupca: da odredi prevoznika, potpiše ugovor o prevozu robe i plati vozarinu
Kritične tačke kod FCA pariteta: prevoz organizuje kupac ili prodavac u ime kupca, rizik i
troškovi prelaze sa prodavca na kupca kada je roba isporučena prevozniku na ugovorenom
mestu

„Vozarina plaćena do“ (CPT - Carriage Paid To) znači da prodavac isporučuje robu
prevozniku koga je sam odabrao. Troškovi prelaze sa prodavca na kupca u imenovanom
mestu odredišta. Rizik prelazi sa prodavca na kupca kada je roba isporučena prevozniku. To
znači da kupac snosi sve rizike i sve druge troškove koji nastaju nakon što je roba predata
prevozniku. Najvažnije obaveze prema CPT paritetu za:
- prodavca: da sklopi ugovor o prevozu robe i plati vozarinu na naznačeno odredišno mesto,
da isporuči robu ugovorenom prvom prevozniku, da obavi sve formalnosti za izvozno
carinjenje, da daje trgovačku fakturu i sve druge potrebne dokaze za prevoz robe na
uobičajen način
- kupca: da prihvati i preuzme isporučenu robu i primi je od prvog prevoznika na
određenom mestu, da dobije kupovnu fakturu, i ako je običaj, transportni dokument
Kritične tačke kod CPT pariteta: prevoz organizuje prodavac, rizik prelazi sa prodavca na
kupca kada je roba isporučena prevozniku, troškovi prelaze sa prodavca na kupca u mestu
odredišta (kupac plaća sve troškove za koje prodavac nije odgovoran po ugovoru o prevozu)

„Vozarina i osiguranje plaćeni do“ (CIP - Carriage and Insurance Paid) znači da prodavac
ispunjava svoju obavezu isporuke do prevoznika kojeg on imenuje, ali prodavac mora
dodatno platiti cenu prevoza potrebnog da dopremi robu do naznačenog odredišta. To znači
da kupac snosi sve rizike i druge troškove nakon isporuke robe, Međutim, prodavac mora
obezbediti kupcu osiguranje protiv rizika za gubitak ili oštećenje robe tokom prevoza.
Najvažnije obaveze prema CIP paritetu za:
- prodavca: da sklopi ugovor o prevozu robe i plati vozarinu na naznačeno odredišno mesto,
da isporuči robu ugovorenom prvom prevozniku, da obavi sve formalnosti za izvozno
 carinjenje, da daje trgovačku fakturu i sve druge potrebne dokaze za prevoz robe na
uobičajen način, da ugovorom obezbedi osiguranje robe tokom njenog prevoza
- kupca: da prihvati isporučenu robu i da je primi od prvog prevoznika, te da dobije
kupovnu fakturu i ugovor o osiguranju
Kritične tačke kod CIP pariteta: prevoz i osiguranje organizuje prodavac, rizik prelazi sa
prodavca na kupca kada je roba isporučena prvom prevozniku, troškovi prelaze sa prodavca
na kupca u mestu odredišta (kupac plaća sve troškove za koje prodavac nije odgovoran po
ugovoru o prevozu)

„Isporučeno u mestu“ (DAP - Delivered At Place) znači da prodavac vrši isporuku kada je
roba stavljena na raspolaganje kupcu na prispelom prevoznom sredstvu spremna za istovar
(neistovarena) u imenovanom mestu odredišta. Prodavac snosi sve rizike uključene u
dopremu robe do navedenog mesta. Pravilo DAP zahteva od prodavca da ocarini robu za
izvoz gde je to propisano. Međutim, prodavac nema obavezu da ocarini robu za uvoz, plati
uvozne dažbine ili obavi carinske formalnosti.
Najvažnije obaveze prema DAP paritetu za:
- prodavca: obezbedi robu i trgovačku fakturu, o sopstvenom trošku realizuje prevoz i stavi
robu kupcu na raspolaganje (neistovarena roba) i prodavac snosi sve rizike od gubitka i
oštećenja dok roba ne bude isporučena kupcu
- kupca: da prihvati i preuzme neistovarenu robu u naznačenom odredišnom mestu
Kritične tačke kod DAP pariteta: prevoz organizuje i plaća prodavac, rizik i troškovi
prelaze sa prodavca na kupca kada je roba stavljena na raspolaganje kupcu

“Isporučeno u mestu istovareno” (DPU – Delivered At Place Unloaded) znači da prodavac

isporučuje robu i prenosi rizik na kupca kada mu robu istovarenu sa transportnog sredstva
stavi na raspolaganje u imenovanom mestu. Ovo je jedini paritet koji zahteva da se roba
istovari u imenovanom mestu. Ako stranke žele da troškove i rizik istovara snosi kupac
primenjuje se DAP paritet. Prodavac nije dužan da obavi uvozno carinjenje kao i tranzitno
carinjenje. Ukoliko kupac uvozno ne ocarini robu ona se zadržava u luci i troškove od gubitka
ili oštećenja snosi kupac.
Najvažnije obaveze prema DPU paritetu za:
- prodavca: obezbedi robu i trgovačku fakturu, o sopstvenom trošku realizuje prevoz i stavi
robu kupcu na raspolaganje (istovarena roba) i prodavac snosi sve rizike od gubitka i
oštećenja dok roba ne bude isporučena kupcu
- kupca: da prihvati i preuzme istovarenu robu u naznačenom odredišnom mestu
Kritične tačke kod DPU pariteta: prevoz organizuje i plaća prodavac, rizik i troškovi
prelaze sa prodavca na kupca kada je istovarena roba stavljena na raspolaganje kupcu

„Isporučeno ocarinjeno“ (DDP - Delivered Duty Paid) znači da prodavac isporučuje robu
kupcu uvozno ocarinjenu, neistovarenu sa prevoznog sredstva, na imenovanom mestu
odredišta. Prodavac snosi sve troškove i rizike koji nastaju dopremom robe, uključujući
„dažbine“ za uvoz u zemlju odredišta. DDP predstavlja maksimalne obaveze prodavca. Ovaj
termin se koristi ako prodavac može direktno ili indirektno da pribavi uvoznu dozvolu.
Najvažnije obaveze prema DDP paritetu za:
- prodavca: da isporuči robu kupcu, neistovarenu u naznačenom odredišnom mestu, da
podmiri sve carinske „dažbine“, da da sva dokumenta koja će omogućiti kupcu da
preuzme robu na određenom mestu
- kupca: da prihvati i preuzme neistovarenu robu u naznačenom odredišnom mestu
Kritične tačke kod DDP pariteta: prevoz organizuje i plaća prodavac, rizik i troškovi
prelaze sa prodavca na kupca kada je roba stavljena na raspolaganje kupcu
„Franko uz bok broda“ (FAS - Free Alongside Ship) znači da prodavac ispunjava svoju
obavezu isporuke kada robu postavi uz bok broda u imenovanoj luci otpreme. To znači da
kupac od tog trenutka snosi sve troškove i rizike od gubitka ili oštećenja. Termin FAS traži da
prodavac ocarini robu za izvoz. Međutim, ako ugovorene strane žele da kupac izvozno
ocarini robu, to treba jasno istaći o ugovoru o prodaji robe. Najvažnije obaveze prema FAS
paritetu za:
- prodavca: da isporuči i dopremi robu uz bok broda u naznačenoj otpremnoj luci, da
napravi potvrdu o otpremljenoj robi o sopstvenom trošku, da ispuni sve carinske
formalnosti pri izvozu robe
- kupca: da odredi prevoznika, da potpiše ugovor o prevozu robe i plati vozarinu, da snosi
sve rizike kada mu je roba isporučena
Kritične tačke kod FAS pariteta: prevoz organizuje kupac, rizik i troškovi prelaze sa
prodavca na kupca kada je roba isporučena uz bok broda

„Franko brod“ (FOB - Free On Board) znači da prodavac ispunjava svoju obavezu isporuke
kada isporuči robu na brod. To znači da kupac mora da snosi sve troškove i rizike od gubitka
ili oštećenja robe od te tačke. FOB paritet zahteva da prodavac obavi izvozno carinjenje robe.
Najvažnije obaveze prema FOB paritetu za:
- prodavca: da isporuči robu sa prelaskom preko palube broda u naznačenoj otpremnoj luci,
da obavi sve formalnosti oko carinjenja robe za izvoz, da podnese dokaz o otpremljenoj
robi naznačenom prevozniku, da plati sve troškove utovara robe na uobičajen način pod
uslovom da ti troškovi nisu uračunati u vozarinu
- kupca: da odredi prevoznika, da potpiše ugovor o prevozu robe i da plati vozarinu, da
plati sve troškove istovara, pod uslovom da nisu uračunati u vozarinu
Kritične tačke kod FOB pariteta: prevoz organizuje kupac, rizik i troškovi prelaze sa
prodavca na kupca kada se roba nađe na brodu

Trošak i vozarina (CFR - Cost and FReight) Prodavac isporučuje robu preko ograde broda u
naznačenoj pomorskoj luci. Prodavac mora da snosi troškove i vozarinu potrebnu da robu
dopremi u imenovanu luku odredišta, ali rizik od gubitka ili oštećenja robe, kao i svi dodatni
troškovi koji nastaju nakon što je roba isporučena, prelaze sa prodavca na kupca. Najvažnije
obaveze prema CFR paritetu za:
- prodavca: da isporuči robu na brod u naznačenoj otpremnoj luci, da obavi sve formalnosti
oko carinjenja robe za izvoz, da sklopi ugovor o prevozu robe o vlastitom trošku, da
podnese dokaz o otpremljenoj robi naznačenom prevozniku, da plati sve troškove utovara
robe na uobičajen način pod uslovom da ti troškovi nisu uračunati u vozarinu
- kupca: da preuzme isporučenu robu i primi je od prevoznika u skladu sa odredbom u
naznačenoj odredišnoj luci i da plati predviđenu cenu, da plati sve troškove istovara, pod
uslovom da nisu uračunati u vozarinu
Kritične tačke kod CFR pariteta: prevoz organizuje prodavac, rizik prelazi sa prodavca na
kupca kada se roba nađe na brodu, troškovi prelaze na kupca u odredišnoj luci, kupac plaća
one troškove za koje prodavac nije odgovoran po ugovoru o prevozu

„Trošak, osiguranje i vozarina“ (CIF - Cost, Insurance and Freight) znači da je prodavac
isporučio robu kada se roba našla na brodu u luci otpreme. Prodavac mora da plati troškove i
vozarinu dopreme robe u imenovanu odredišnu luku, ali rizik od gubitka ili oštećenja robe,
kao i drugi troškovi koji mogu nastati nakon isporuke robe se prenose sa prodavca na kupca
kada roba pređe ogradu broda u otpremnoj luci. Međutim, po CIF paritetu prodavac mora
takođe da ugovori i plati pomorsko osiguranje koje pokriva rizik od gubitka ili oštećenja robe
u toku prevoza.
Najvažnije obaveze prema CIF paritetu za:
- prodavca: da isporuči robu na brod u naznačenoj otpremnoj luci, da obavi sve formalnosti
oko carinjenja robe za izvoz, da sklopi ugovor o prevozu robe o vlastitom trošku, da
podnese dokaz o otpremljenoj robi naznačenom prevozniku, da plati sve troškove utovara
robe na uobičajen način pod uslovom da ti troškovi nisu uračunati u vozarinu, da obezbedi
ugovorom pomorsko osiguranje robe tokom njenog prevoza
- kupca: da preuzme isporučenu robu i primi je od prevoznika u skladu sa odredbom u
naznačenoj odredišnoj luci i da plati predviđenu cenu, da plati sve troškove istovara, pod
uslovom da nisu uračunati u vozarinu, da preuzme isporučenu robu kada mu je priložen
dokaz o plaćenom pomorskom osiguranju robe
Kritične tačke kod CIF pariteta: prevoz i osiguranje organizuje prodavac, rizik prelazi sa
prodavca na kupca kada se roba nađe na brodu, troškovi prelaze na kupca u odredišnoj luci,
kupac plaća one troškove za koje prodavac nije odgovoran po ugovoru o prevozu
 LEKCIJA 5 – CARINSKO POSREDOVANJE
Carinski postupak je postupak stavljanja robe u slobodan promet, postupak tranzita,
carinskog skladištenja, aktivnog oplemenjivanja, prerade pod carinskom kontrolom,
privremenog uvoza, pasivnog oplemenjivanja i izvoza, gde učesnici u postupku stiču prava i
obaveze vezane za robu.
Osnovni poslovi špedicije pri carinskom posredovanju
Špedicija zastupa komitenta po njegovoj dispoziciji u carinskom postupku. Carinsko
zastupanje može biti:
- neposredno - ako zastupnik istupa u ime i za račun drugog
- posredno - ako zastupnik istupa u svoje ime, a za račun drugog lica

Carinsko posredovanje podrazumeva zastupanje nalogodavca u postupku carinjenja robe u

uvoznim, izvoznim i tranzitnim robnim tokovima. Osnovni poslovi špedicije pri carinskom
posredovanju podrazumevaju sledeće aktivnosti:
- prikupljanje dokumentacije za obavljanje carinskog postupka i sredstava za plaćanje
carinskih dažbina
- tarifiranje - svrstavanje robe prema Carinskoj tarifi
- izrada, popunjavanje i predaja carinske i prateće dokumentacije carinskom organu
- carinski pregled robe
- plaćanje carinskih i ostalih dažbina
- obračun troškova, ispostavljanje računa i dostava carinske dokumentacije nalogodavcu

U okviru carinskog postupka moguće je izdvojiti tri karakteristične faze robnog toka:
I faza - Doprema (ulazak) robe u carinsko područje
Roba koja ulazi u carinsko područje od trenutka ulaska podleže merama carinskog nadzora,
a po potrebi i merama carinske kontrole, u skladu sa Carinskim zakonom. Roba ostaje pod
carinskim nadzorom dok se ne utvrdi carinski status robe ili dok se njen carinski status ne
promeni. Lice koje unosi robu u carinsko područje dužno je da robu prijavi carini. Carinski
organ određuje dalji tok kretanja robe, a lice koje unese robu dužno je da bez odlaganja robu
preveze određenim putem, na način i u roku koji je odredila carina.
Za robu koja je dopremljena u carinsko područje dalje se sprovodi određena procedura koja u
ovoj fazi obuhvata:
- deklarisanje robe i podnošenje sažete deklaracije - deklarisanje podrazumeva
prijavljivanje robe carini od strane lica koje je unelo robu u carinsko područje ili lica
koje je preuzelo odgovornost za robu posle njenog ulaska, ili od njih ovlašćenog lica.
Prijavljivanje i deklarisanje robe obavlja se pomoću carinskog dokumenta koji se naziva
Sažeta deklaracija, koja služi za identifikaciju dopremljene robe, podnosi se odmah po
dopremi robe carinskom organu i mora obuhvatiti svu dopremljenu robu. Podnosi se
najduže do isteka prvog radnog dana posle dopreme robe. Umesto sažete deklaracije
može se odobriti i korišćenje komercijalnih i transportnih isprava, pod uslovom da
sadrže neophodne podatke za identifikovanje.
- određivanje carinski dozvoljenog postupanja ili upotrebe robe - radnje koje su
potrebne da se, za robu obuhvaćenu sažetom deklaracijom, odredi carinski dozvoljeno
postupanje ili upotreba, moraju da se obave u roku od 45 dana od dana podnošenja
sažete deklaracije za robu dopremljenu vodnim putem ili 20 dana od dana podnošenja
sažete deklaracije za robu dopremljenu na drugi način. Radi pregleda robe, carinski
organ može u svakom trenutku zahtevati da se roba istovari, odnosno raspakuje. Roba
se ne sme premeštati sa prvobitnog mesta bez odobrenja carinskog organa.
- privremeni smeštaj robe - roba dopremljena carinskom organu ima status robe u
privremenom smeštaju sve dok joj se ne odredi carinski dozvoljeno postupanje ili
 upotreba. Roba u privremenom smeštaju može biti smeštena na mestu i pod uslovima
koje je odobrio carinski organ.

II faza - Stavljanje robe u carinski postupak - Sprovođenje carinskog postupka

Roba koja je dopremljena u carinsko područje i koja se nalazi u privremenom smeštaju stavlja
se u carinski postupak, tako što se podnosi redovna deklaracija na propisanom obrascu -
Jedinstvena Carinska Isprava (JCI). Na osnovu redovne deklaracije i prateće
dokumentacije, carinski organ određuje carinski dozvoljeno postupanje ili upotrebu robe.
Carinski organ može, radi kontrole prihvaćene dokumentacije, da: izvrši pregled isprava koje
su priložene uz deklaraciju, zahteva da mu deklarant dostavi i druge isprave kako bi se
utvrdila tačnost podataka u deklaraciji, izvrši pregled robe ili uzme uzorke radi analize i
ispitivanja robe.
Carinski organ će „pustiti robu“ deklarantu ako su ispunjeni uslovi za stavljanje robe u
određeni carinski postupak i ako roba nije predmet mera ograničenja ili zabrana, kad podatke
u deklaraciji proveri i prihvati (ili prihvati bez kontrole).
Carinski organ može, po službenoj dužnosti ili na zahtev deklaranta, proveravati ispravnost
deklaracije i posle puštanja robe.
Vraćanje robe u inostranstvo, tj. odbijanje carinski dozvoljenog postupanja se dešava u
slučaju kada: roba ne može biti ocarinjena i u slučaju kada roba nije u propisanom roku
preuzeta nakon carinjenja.
Kontrola može da se obavi u prostorijama deklaranta, u prostorijama drugog lica koje je
uključeno u poslovni odnos, tj. u prostorijama lica koje poseduje isprave i podatke.

III faza - Sprovođenje carinski dozvoljenih postupaka sa robom - Slobodan promet robe
i posebni carinski postupci
Roba može biti namenjena slobodnoj prodaji na tržištu ili može biti stavljena u neki od
posebnih postupaka.
A. Stavljanje robe u slobodan promet - stavljanjem robe u slobodan promet strana roba
stiče status domaće robe. Roba stavljena u slobodan promet uz povoljniju stopu carine ili bez
plaćanja carine, pod uslovom da se upotrebljava u određene svrhe, ostaje pod carinskim
nadzorom. Nadzor prestaje kad prestanu i uslovi zbog kojih je odobrena povoljnija stopa
carine, odnosno nije plaćena carina. Roba stavljena u slobodan promet gubi status domaće
robe ako je:
- deklaracija za stavljanje robe u slobodan promet poništena posle stavljanja robe u
slobodan promet
- iznos uvoznih dažbina vraćen
- izvršen povraćaj uvoznih dažbina uslovljen izvozom, ponovnim izvozom ili stavljanjem
robe u neki drugi carinski dozvoljen postupak ili upotrebu
- roba sa nedostacima ili ne zadovoljava uslove iz ugovora u skladu sa kojim je uvezena

B. Posebni carinski postupci - pod posebnim carinskim postupcima podrazumevaju se:

- postupak tranzita - kretanje robe pod carinskim nadzorom između dva mesta unutar
carinskog područja (strane robe koja ne podleže naplati uvoznih i drugih dažbina,
domaće robe namenjene izvozu za koju je postupak izvoznog carinjenja sproveden u
carinarnici u unutrašnjosti zemlje). Postupak tranzita počinje deklarisanjem robe u
ulaznoj graničnoj carinarnici ili carinarnici gde je roba prethodno deklarisana, a
završava se kad se roba, sa odgovarajućim ispravama, dopremi odredišnoj carinarnici.
 Kretanje može biti na osnovu: klasičnog postupka tranzita, TIR karneta, ATA karneta
i dr.
- postupak carinskog skladištenja - carinsko skladište je mesto gde se roba može
smestiti u skladu sa propisanim uslovima, koje odobri carinski organ i koje je pod
carinskim nadzorom. Roba koja se skladišti može biti strana koja ne podleže carinskim
i drugim dažbinama kao i domaća koja je namenjena izvozu i podleže carinskim i
drugim komercijalnim dažbinama. Carinsko skladište može biti javno i privatno.
Javno skladište je carinsko skladište i kome lice može skladištiti robu. Privatno skladište
je carinsko skladište namenjeno skladištenju robe držaoca skladišta. Držanje robe u
carinskom skladištu nije vremenski ograničeno.
- postupak aktivnog oplemenjivanja – Za carinsku robu za koju se ne plaća carina i
namenjena je ponovnom izvozu i za carinsku robu koja je stavljena u slobodan promet
uz plaćanje carine. Ovaj proces oplemenjivanja jeste obrada robe i opravka robe.
Aktivno oplemenjivanje podrazumeva i upotrebu određene robe koja omogućava ili
olakšava proizvodnju.
- postupak pasivnog oplemenjivanja - ovaj postupak se može odobriti za domaću robu
koja se privremeno izvozi iz carinskog područja radi oplemenjivanja. Proizvodi koji
nastanu u postupku pasivnog oplemenjivanja mogu se staviti u slobodan promet sa
potpunim ili delimičnim oslobođenjem od plaćanja uvoznih dažbina. Na privremeni
izvoz domaće robe primenjuju se mere komercijalne politike i drugi uslovi predviđeni
za izvoz domaće robe iz carinskog područja. Carinski organ određuje rok u kom se roba
mora ponovo uvesti i taj rok ne sme bidi duži od 12 meseci od dana izvoza.
- postupak prerade pod carinskom kontrolom - u postupku prerade odobrava se
upotreba strane robe na carinskom području radi prerade kojom se menja njena priroda i
stanje. Na robu koja se prerađuje pod carinskom kontrolom ne plaćaju se uvozne
dažbine niti se primenjuju mere komercijalne politike. Prerađena roba se može staviti u
slobodan promet.
- postupak privremenog uvoza - u postupku privremenog uvoza, carinski organ
odobrava privremenu upotrebu strane robe u carinskom području. Strana roba se nakon
privremene upotrebe ponovo izvozi (vraća) u neizmenjenom stanju. Roba se privremeno
uvozi uz potpuno ili delimično oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina i bez
primene mera komercijalne politike.
- postupak izvoza - u postupku izvoza, carinski organ odobrava iznošenje domaće robe
iz carinskog područja. U postupku izvoza primenjuju se mere komercijalne politike.
Drugi oblici carinski dozvoljenog postupanja ili upotrebe robe: roba u slobodnoj zoni,
ponovni izvoz, uništenje i ustupanje robe, posebne odredbe koje se primenjuju za saobraćaj na
Dunavu.
Roba u slobodnoj zoni: Upravljanje slobodnim zonama je definisano posebnim zakonom.
Uvozna roba u slobodnoj zoni može biti stavljena u slobodan promet, podvrgnuta postupcima
rukovanja, stavljena u postupak aktivnog oplemenjivanja, stavljena u postupak prerade,
privremeno uvesti, uništiti i dr. Izvozna roba, tj. domaća roba namenjena izvozu u slobodnoj
zoni može biti predmet rukovanja, a svi postupci su u skladu sa uslovima propisanim
carinskim zakonom za taj postupak.
Postupak carinskog pregleda i kontrole robe
Ovlašćeni carinski službenik može da:
1. pregleda svu robu koja se uvozi
2. pregleda poštanske pošiljke koje su uvezene
3. pregleda robu koja je prijavljena na izvoz
4. pregleda robu i uzme uzorke te robe u odgovarajućoj količini, kada iz opravdanih
razloga sumnja da je napravljena greška
 5. pregleda robu i uzme uzorke te robe u odgovarajućoj količini, kada iz opravdanih
razloga sumnja da je napravljena greška u vezi sa prijavljenim ili utvrđenim poreklom
robe
6. pregleda robu, otvori ili naredi da se otvori koleto ili kontejner sa robom, kada iz
opravdanih razloga sumnja da su prekršeni carinski i drugi propisi ili bi mogli biti
prekršeni u pogledu vrste robe
7. zaustavi i pretraži prevozno sredstvo

Carinska dokumenta i obrasci

Osnovna dokumenta u carinskom postupku:
A. Standardizovana međunarodna dokumenta
- JCI (Jedinstvena carisnka isprava)
- DVC (Deklaracija za carinsku vrednost)
- spisak naimenovanja
- transportne i komercijalne isprave i knjigovodstveni zapisi koji mogu zameniti osnovna
carinska dokumenta
B. Standardizovani nacionalni dokument
- sažeta deklaracija, koja se koristi u posebnim slučajevima kada se prevozne isprave ne
mogu prihvatiti
C. Dokumenta propisana Konvencijom TIR i Konvencijom ATA
Jedinstvena carinska isprava je propisan obrazac i koristi se kao pisana carinska
deklaracija. JCI je dokument pomoću kojeg se roba prijavljuje carini i počinje sprovođenje
predviđenog carinskog postupka. Komplet JCI se sastoji od 8 listova ili dvonamenskog seta
od pet listova. JCI BIS obrazac se koristi kada u jednoj pošiljci ima više vrsta roba sa više
tarifnih oznaka. Tada se za svaku robu popunjava JCI BIS obrazac, koji ide sa redovnom JCI
deklaracijom.

Sažeta deklaracija je propisan set obrazaca koji se koristi za robu dopremljenu carinskom
organu. Ona služi da se carina upozna sa pošiljkom, odnosno robom koja je ušla u carinsko
područje. Na bazi ovog dokumenta se može odrediti carinski dozvoljeno postupanje sa robom.
Listovi su označeni i namenjeni za: list sa brojem 1 carinarnici, 2 odgovornom licu i 3 licu
koje upravlja prostorom za privremeni smeštaj.

Deklaracija za carinsku vrednost DCV je propisan službeni obrazac na kome se unose

podaci o vrednosti uvezene robe za jednu pošiljku u svrhe naplate carinskih dažbina i poreza
na dodatnu vrednost.

Obrazac Spiska naimenovanja je propisac obrazac koji se koristi samo u tranzitnom

postupku. On je sastavni deo deklaracije JCI na koju se odnosi
CARINSKO VREDNOVANJE ROBE
Uvozne carinske dažbine se određuju na osnovu više elemenata, gde glavnu ulogu imaju
carinska vrednost robe i carinska osnovica, poreklo robe i carinska stopa utvrđena
carinskom tarifom.
1. Carinska vrednost robe je vrednost robe utvrđena u carinskom postupku u skladu sa
važećim propisima o vrednovanju robe. Primarni metod za utvrđivanje carinske vrednosti je
“transakcijska vrednost”, koju čini stvarno plaćena cena ili cena koju je trebalo platiti za
robu koja se uvozi. Ova vrednost se dokazuje fakturom pa se često naziva i fakturna vrednost.
Pod pojmom vrednost robe se pominje i carinska osnovica. Carinska osnovica je vrednost
robe na koju se obračunava i naplaćuje carina.
2. Carinska tarifa i carinska stopa: Carinska tarifa je sistematizovani spisak roba koje
podležu plaćanju carine i po kojoj se sprovodi postupak carinjenja robe, po određenim
carinskim stopama. Carinska tarifa u užem smislu obuhvata spisak robe i sastoji se od:
tarifskih oznaka, naimenovanja robe i carinskih stopa.
- Tarifne oznake predstavljaju znakove za obeležavanje pojedinih vrsta robe navedenih u
spisku i služe za njihovo lakše pronalaženje. Svaki posebno iskazan proizvod ili grupa
proizvoda u spisku ima svoju tarifnu oznaku.
- Naimenovanje robe u carinskoj tarifi predstavlja tekstualnu definiciju robe, proizvoda ili
grupa proizvoda koji se svrstavaju u jedan tarifni broj, podbroj ili poziciju kojima je pridružen
jedan tarifni broj ili jedna tarifna oznaka. Ono može biti posebno i opšte.
- Carinska stopa je brojčano izražena visina carine koja se naplaćuje za jednu vrstu robe.
Ona se u carinskoj tarifi može pojaviti u vidu procenta ili u određenom fiksnom novčanom
iznosu.

Carinske tarife se mogu podeliti prema:

A. Pravcu kretanja robe
- uvozne carinske tarife su one po kojima se obračunava i naplaćuje carina za robu koja
se uvozi u jedno carinsko područje
- izvozne carinske tarife su one po kojima se naplaćuje carina za robu koja se izvozi iz
jednog carinskog područja
B. Načinu određivanja carine
- carinska tarifa po vrednosti - vrednost robe služi kao osnov za obračun carine
- specifične carinske tarife - osnovica se za naplatu carine obračunava po jedinici mere
proizvoda
- kombinovane carinske tarife - nastaju kombinacijom prethodna dva slučaja
C. Načinu donošenja
- autonomne carinske tarife - donose se samostalnim pravnim aktom jedne zemlje, bez
ikakvih obaveza prema drugim zemljama
- ugovorne carinske tarife - donose se na osnovu međunarodnih ugovora, a stope carine i
ostale odredbe u njima ne mogu se menjati dok je ugovor na snazi
D. Broju kolona carinskih stopa
- jednokolone carinske tarife imaju jednu koloknu carinskih stopa, tj. za svaki proizvod u
spisku roba propisana je samo jedna carinska stopa
- u dvokolonim tarifama za svaku vrstu robe predviđene su dve stope carine: maksimalna
i minimalna
- višekolone carinske tarife nastaju kao rezultat raznih kombinacija autonomnih i
ugovornih carinskih stopa

3. Poreklo robe bitno utiče na proces carinskog vrednovanja i određivanja carinskih stopa i
uvoznih dažbina. Poreklo robe može biti preferencijalno i nepreferencijalno. Preferencijalno
poreklo robe podrazumeva da se kroz određene međunarodne ugovore obezbeđuje povoljniji
tretman robe u carinskom postupku (niže carinske stope). Nepreferencijalno poreklo robe
podrazumeva da se uvozne carinske dažbine obračunavaju na osnovu carinskih stopa
propisanih carinskom tarifom, bez smanjenja uvoznih obaveza. Dokaz da roba potiče sa tačno
određenog tržišta ili iz određene države obezbeđuje se preko uverenja o poreklu robe (EUR
1, Form A, Izjava na fakturi, Form CT2). Ako se roba proizvodi u više država smatra se da
je iz one zemlje u kojoj je prošla poslednju bitnu ekonomsku obradu ili preradu.
4. Utvrđivanje uvoznih carinskih dažbina
Uvozne carinske dažbine moguće je utvrditi na osnovu carinske tarife u kojoj carinska stopa
može biti izražena po vrednosti ili po količini robe.
Kod carinske tarife po vrednosti, carinska stopa je data u procentima, a visina carine se
utvrđuje na osnovu vrednosti robe i propisane carinske stope. Iznos carine koja se plaća pri
carinjenju robe se računa na sledeći način:
C = CO * c/100,

gde je CO carinska osnovica, a c stopa carine (u procentima).

CO = FV + LTD + TO + OT
Carinska osnovica obuhvata fakturnu vrednost, logističke troškove dopreme do carinskog
područja, troškove osiguranja robe do ulaska u carinsko područje i ostale troškove.

Kod carinske tarife po količini (specifične carinske tarife), kao osnovica za naplatu carine
služi jedinica mere proizvoda. U ovim tarifama carina je propisana u određenom fiksnom
novčanom iznosu po jedinici mere proizvoda. Iznos carine koji se plaća pri carinjenju robe se
računa na sledeći način:
C = K*c,

gde je K količina robe, a c stopa carine u fiksnom novčanom iznosu po jedinici mere
Svrstavanje robe u carinsku tarifu je veoma važno, jer od toga zavisi visina carinskih stopa
i primena carinskih, spoljnotrgovinskih i drugih instrumenata. U savremenoj praksi,
primenjuje se carinska tarifa na bazi nomenklature Harmonizovanog sistema šifrovanja i
obeležavanja robe i nomenklature Kombinovane carinske tarife Evropske Unije.
Nomenklatura je spisak proizvoda koji su grupisani po određenim principima i sistemima i
nomenklatura se sastoji od tarifnih oznaka i naimenovanja.
 Harmonizovani sistem se sastoji od jedinstvenog seta tarifnih brojeva i podbrojeva
koji, zajedno sa Osnovnim pravilima primene, predstavljaju osnov za sistematično i
jednobrazno svrstavanje sve robe koja je predmet međunarodne trgovinske razmene.
Za grupisanje proizvoda najčešće se primenjuju sledeći principi: poreklo proizvoda,
vrsta materijala od kojeg je izrađen, stepen obrade proizvoda, privredna delatnost,
namena proizvoda i poseban značaj proizvoda.

 Kombinovana nomenklatura predstavlja sistematski spisak svih roba na bazi

harmonizovanog sistema. Svakom proizvodu se dodaje jedinstveni desetocifreni
identifikacioni kod. Prvih 6 cifara su isti u celom svetu i preuzete su iz
Harmonizovanog sistema, sedma i osma cu uzete iz Kombinovane nomenklature
Evropske Unije i jedinsvene su za sve zemlje EU i koje su je preuzele kao što je Srbija,
deveta i deseta cifra se razlikuju od zemlje do zemlje. Postoji nekoliko elementarnih
činjenica vezanih za svrstavanje robe:
- svakom proizvodu odgovara samo jedan tarifni stav
- u najvećem broju slučajeva za jedan proizvod se, na prvi pogled, mogu odrediti dva ili
više tarifnih stavova
- pod ispravnim svrstavanjem podrazumeva se određivanje odgovarajućeg tarifnog stava

Struktura carinske tarife u Srbiji: carinska tarifa Srbije ima 21 odeljak. Proizvodi u
odeljcima 1-15 su uglavnom razvrstani po principu porekla robe i stepena njihove obrade.
Proizvodi u odeljcima 15-21 su svrstani prema nameni.
Roba u uvozu i izvozu može se naći u jednoj od sledećih grupa:
- LB - roba čiji je uvoz, odnosno izvoz slobodan
- Kk - roba koja se izvozi ili uvozi na osnovu količinskih kontigenata
- Kv - roba za koju se kontigent utvrđuje po vrednosti
 - D - roba koja se izvozi, odnosno uvozi na osnovu dozvole

LEKCIJA 5B – CARINSKI POSTUPCI

Carinski postupak obuhvata:

1. Izvoz – C1 / JCI
2. Privremeni izvoz – C2 / JCI
3. Ponovni izvoz – C3 / JCI
4. Stavljanje robe u slobodan promet – C4 / JCI
5. Privremeni uvoz – aktivno oplemenjivanje – C5 / JCI
6. Ponovni uvoz – C6 / JCI
7. Carinsko skladištenje ili unos robe u slobodnu zonu – C7 / JCI
8. Tranzit – NT za nacionalni tranzit, CT za zajednički tranzit
9. Uništenje robe – C9 / JCI

Stavljanje robe u SLOBODAN PROMET podrazumeva:

1. Naplatu uvozne dažbine
2. Naplatu ostalih dažbina
3. Primenu mera trgovinske politike
4. Izvršenje ostalih formalnosti u vezi sa uvozom robe
Kada se roba koristi u posebne svrhe ona je oslobođena carinskih dažbina ili se naplaćuju niže
carinske stope.
1. Ako je roba u fazi proizvodnje
2. Ako je roba pogodna za višekratnu upotrebu

Postupak tranzita podrazumeva kretanje robe pod carinskim nadzorom između dva mesta
unutar carinskog područja i to:
1. Spoljni transport – za stranu robu između dve tačke unutar carinskog područja u
Srbiji
2. Unutrašnji transport – za domaću robu između dve tačke unutar carinskog područja
u Srbiji

OPS – Ovlašćeni privredni subjekt je privredni subjekt kom je izdat sertifikat za OPS
(Sertifikat AEO) i on ima povoljniji tretman u pogledu kontrole i procene rizika. Da bi se
dobio sertifikat potrebno je ispuniti sledeće uslove:
1. Poslovanje u skladu sa zakonom
2. Finansijska likvidnost
3. Značajan obim poslovanja
Postoje dva tipa AEO sertifikata:
1. AEOC – Sertifikat vezan za carinska pojednostavljenja: manja kontrola dokumenata
i sl
2. AEOS – sertifikat vezan za sigurnost i bezbednost:
UNOŠENJE ROBE U CARINSKO PODRUČJE
1. Podnošenje ulazne carinske deklaracije: Ulazna carinska deklaracija se podnosi
elektronskim putem preko IS koji je povezan sa carinom. Carinski organ može
odobriti da se koristi komercijalni, lučki ili transportni IS ukoliko on sadrži podatke o
carinskoj deklaraciji.

2. Registracija ulazne carinske deklaracije: Carinski organ registruje ulaznu sažetu

deklaraciju, obaveštava lice koje je podnelo deklaraciju i dodeljuje mu MRN ulazne
sažete deklaracije i datum registracije.
Analiza rizika se obavlja po prijemu ulazne sažete deklaracije i to sprovodi carinski
organ radi sigurnosti i bezbednosti. Analiza rizika se obavlja pre dolaska robe u
carinarnicu.

3. Donošenje robe u carinsko područje: Roba koja se donese u carinsko područje se

stavlja pod carinski nadzor dok se ne odredi ili ne promeni carinski status robe, roba
može biti i predmet carinske kontrole. Držalac robe pod carinskim nadzorom sme da
izvrši uzorkovanje robe, uz dozvolu carinskog organa, radi tarifiranja, određivanja
carinske vrednosti ili carinskog statusa.

4. Privremeni smeštaj robe: Roba ostaje u privremenom smeštaju dok joj se ne odredi
dozvoljeno carinsko postupanje. Strana roba koja se nalazi u privremenom smeštaju u
roku od 90 dana.

STAVLJANJE ROBE U CARINSKI POSTUPAK

Roba mora biti obuhvaćena deklaracijom za određeni carinski postupak. Podnosi se redovna
deklaracija, mada može biti i podneta pojednostavljena deklaracija koja ne sadrži baš sve
podatke kao i redovna deklaracija, ali na zahtev carinskog organa je deklarant dužan da
donese dopunska dokumenta.
Carinski organ može odobriti da se deklaracija za robu podnese carinarnici nadležnoj
prema mestu gde je lice nastanjeno, a da se roba doprema drugoj carinarnici.
Carinski organ ima pravo da:
1. Pregleda deklaraciju i isprave
2. Pregleda robu
3. Zahteva dodatna dokumenta i isprave
4. Uzme uzorke na analizu
Puštanje robe se vrši kada su ispunjeni i provereni svi uslovi za stavljanje robe u određeni
carinski postupak i kada nema nikakvih ograničenja. Sva roba obuhvaćena istom deklaracijom
se pušta u isto vreme.
Vraćanje robe u inostranstvo, tj. odbijanje carinski dozvoljenog postupanja se dešava u
slučaju kada: roba ne može biti ocarinjena i u slučaju kada roba nije u propisanom roku
preuzeta nakon carinjenja.

IZNOŠENJE ROBE IZ CARINSKOG PODRUČJA

Pre nego što se roba iznese iz carinskog područja neophodno je da se izvrši podnošenje
deklaracije pre otpreme nadležnoj carinarnici (deklaracija za izvoz ili deklaracija za ponovni
izvoz). Na osnovu te deklaracije je izvršena analiza rizika u pogledu bezbednosti i sigurnosti.
Rok za podnošenje deklaracije pre otpreme u Republici Srbiji je:
1. Minimum pola sata pre polaska u vazdušnom transportu
2. Minimum sat vremena pre polaska u slučaju drumskog i unutrašnjeg vodnog
transporta
3. Minimum 2 sata pre polaska u slučaju železničkog saobraćaju
Roba koja se iznosi iz carinskog područja je predmet carinskog nadzora, a može biti i predmet
carinske kontrole.
Izlazna carinarnica je ona carinarnica iz koje roba napušta carinski prostor Republike Srbije.
Bitna je komunikacija između izvozne i izlazne carinarnice.
Lice koje doprema robu izlaznoj carinarnici treba da ima:
1. Podnese izvoznu deklaraciju ili ponovnu izvoznu deklaraciju
2. Navodi sva neslaganja između robe koja je deklarisana od strane izvozne carinarnice i
robe koju je on doneo izlaznoj carinarnici (uključujući i kada je roba prepakovana ili
stavljena u kontejner pre dopremanja u izlaznu carinarnicu)

Ukoliko kao deklaracija pre otpreme nije podenta izvozna deklaracija ili deklaracija za
ponovni izvoz podnosi se sažeta izlazna deklaracija.

Izvozna carinarnica potvrđuje izlazak robe dekalrantu ili izvozniku:

1. Ako je tu carinarnicu o izlasku robe obavestila izlazna carinarnica
2. Ako je ta carinarnica ujedno i izlazna carinarnica i roba je izašla

Lice je dužno da najmanje tri godine čuva isprave vezane za carinski postupak. Rok
počinje da teče poslednjeg dana kalendarske godine kada je roba dobila deklaraciju za
slobodan promet ili izvoznu deklaraciju. Ukoliko je pokrenut sudski postupak lice je dužno da
čuva isprave dok se sudski postupak ne okonča.

Carinski dug pri uvozu se plaća kada:

1. Slobodan promet
2. Privremenog uvoza uz delimično oslobađanje od uvoznih dažbina
Carinski organ može da zahteva da se položi obezbeđenje plaćanja carinskog duga pri uvozu
ili izvozu. Oblici carinskog obezbeđenja mogu biti:
1. Depozit u vidu gotovine
 2. Garancijom
3. Drugi oblici obezbeđenja

6.LEKCIJA – TRANZITNI POSTUPCI I PROCEDURE ( T-POSTUPCI, TIR

SISTEM, ATA SISTEM)

OSNOVNI POSLOVI ŠPEDICIJE U TRANZITNIM ROBNIM TOKOVIMA

Pod tranzitnim tokovima robe podrazumevaju se robni tokovi čije se mesto početka i
završetka nalazi van teritorije određene zemlje. Zadatak međunarodnog špeditera u
organizovanju tranzitnih tokova podrazumeva:
- posredovanje u organizaciji i realizaciji procesa u tranzitnim tokovima
- zastupanje inostranih nalogodavaca i partnera pred domaćim institucijama i službama
- uključivanje domaćih transportera, pretovarnih i skladišnih sistema za račun inostranog
nalogodavca
- realizacija logističkih procesa transporta, pretovara, skladištenja i pakovanja robe
- priprema prateće dokumentacije
- obavljanje specifičnih poslova
Postoje dve vrste tranzitnih tokova robe:
1. direktan tranzit - transport se realizuje direktno jednim vidom saobraćaja sa manjim
usputnim uslugama, bez pretovara i skladištenja robe
2. kombinovani ili indirektan tranzit - kombinovani transport gde se menja vid
transporta, odnosno obavlja pretovar, a vrlo često i privremeno skladištenje robe u
tranzitu

Kada je u pitanju tranzit, roba se ne carini u našoj zemlji, već se stavlja pod carinski nadzor
i sve vreme je pod carinskim nadzorom. Na granici, na ulasku u našu zemlju obavezno se
vrši najava robe. Kad roba pređe granicu, pravi se propratnica.

!!! ORGANIZACIJA TRANZITNIH TOKOVA NA PODRUČJU EU, T1, T2 dokumenti

Moguće je izdvojiti dve osnovne grupe transportnih procedura, a to su tzv. transport Unije i
uobičajeni transport. Prva grupa procedura odnosi se na eksterne i interne tokove u okviru
država članica EU, a druga grupa procedura na tokove između EU i drugih zemalja. Transport
Unije zasniva se na carinskim zakonima EU i primenjuje se na:
- transport robe koja nije poreklom iz EU - eksterni transport Unije. Dokument koji se
koristi za slučaj eksternog transporta nosi oznaku T1
- transport robe koja je poreklom iz EU - interni transport Unije i za ovaj slučaj se koristi
dokument sa oznakom T2
Procedura „uobičajenog“ transporta odnosi se na robu koja se transportuje između zemalja
EU i drugih teritorija van EU. U ovom slučaju postoje dve kategorije dokumenata, koje se
razlikuju u odnosu na status robe koja se transportuje. Procedura po dokumentu T1 predviđa
transport robe koja nije poreklom iz Unije, čime se obezbeđuje neprekidan transport od
pošiljaoca do primaoca robe. Procedura po dokumentu T2 podrazumeva transport robe koja je
poreklom iz Unije, gde se takođe obezbeđuje neprekidan transportni lanac.
TIR SISTEM – KONVENCIJA, CILJEVI I PREDNOSTI TIR SISTEMA , NAČELA
TIR KONVENCIJE
TIR Konvencija je međunarodna konvencija kojom se reguliše međunarodni drumski prevoz
robe na osnovu karneta TIR. Ona omogućava olakšano kretanje robe pod carinskim
nadzorom u međunarodnoj trgovini uz istovremeno obezbeđen međunarodni garantni lanac.
Ustanovljena je 1975.godine, a stupila je na snagu 1978.godine.
Cilj TIR sistema je da se što više olakša kretanje robe pod carinskim obeležjem u
međunarodnoj trgovini, a sa druge strane, da carinskim organima pruži sigurnost u vidu
međunarodne garancije da će se carina i druge uvozne dažbine naplatiti u slučaju neke
nepravilnosti.

Učesnici TIR sistema su: Carina, Korisnik TIR-a i IRU (Međunarodno udruženje drumskih
prevoznika)
Prednosti TIR sistema moguće je sagledati kroz dve grupe:
1. prednosti za carinske službe
- TIR sistem smanjuje nacionalne tranzitne postupke,
- izbegava se skupa potreba za fizičkim pregledom odeljka za robu ili kontejnera u
tranzitnim zemljama,
- smanjuje se rizik da se carinskoj službi dostave netačni podaci

2. prednosti za preduzeća koja se bave međunarodnim drumskim prevozom

- roba može da putuje preko nacionalnih granica uz minimalno angažovanje carinskih službi,
- smanjuje se zakašnjenje tokom tranzita što značajno utiče na smanjenje troškova prevoza,
- smanjenje smetnji u međunarodnom drumskom saobraćaju omogućava izvoznicima da na
jednostavniji način izaberu vrstu prevoza koja odgovara njihovim potrebama

Korišćenje TIR tranzitnog sistema omogućuje njegovim korisnicima, odnosno

prevoznicima, smanjenje transportnih troškova usled smanjenja graničnih formalnosti
zbog korišćenja jedne isprave i jedne garancije umesto više nacionalnih isprava i
nacionalnih garancija i minimuma graničnih kontrola.

Načela TIR konvencije:

1. sigurna vozila ili kontejneri kojima se roba prevozi - roba putuje u vozilima i
kontejnerima koji su obezbeđeni plombiranjem
2. (Ne može svako da dobije TIR dozvolu) kontrolisani pristup za prevoznike, odnosno
nosioce TIR sistema - kao sredstvo kontrole pristupa TIR procedure, nacionalna tela koja
žele da izdaju TIR karnete i osobe koje žele da upotrebe se moraju povinovati minimalnim
uslovima i zahtevima i moraju biti ovlašćeni od strane odgovarajućih organa
3. TIR karnet kao međunarodni carinski dokument - robu mora da prati međunarodno
priznata isprava (TIR karnet) koja obezbeđuje dokaz o postojanju garancije i služi kao
carinski kontrolni dokument u zemlji otpreme, zemljama tranzita i zemlji prijema robe
4. međunarodno prihvaćen garantni lanac na osnovu međunarodno priznate garancije -
troškovi i porezi koje je neophodno platiti za robu se ne naplaćuju zahvaljujući sistemu
međunarodnih garancija
5. međunarodno prihvaćena carinska kontrola u tranzitnim zemljama - mere carinske
kontrole u zemlji otpreme su prihvaćene i u zemljama tranzita i prijema robe

POSTUPAK PRIJEMA PREVOZNIKA U TIR SISTEM

Udruženje garant i ujedno izdavalac karneta TIR na području Srbije jeste Udruženje za
saobraćaj i veze Privredne komore Srbije
Postupak prijema u dve faze: podnošenje zahteva Udruženju i dobijanje odobrenja od
carinskih organa.
1. Podnošenje prijave

Popunjavanje prijavnog formulara i dostavljanje potrebne dokumentacije Udruženju

izdavaocu. Potrebno je dostaviti sledeću dokumentaciju:
 čitko popunjen i overen prijavni formular;
 čitko popunjen i overen formular ''Ovlašćenje za lica koja će biti zadužena za
TIR sistem u preduzeću'';
 kopije uverenja o odobrenju (certifikat) za vozila koja će biti korišćena u TIR
sistemu;
 kopije kompletne dokumentacije kojom se dokazuje da podnosilac prijave
ispunjava zakonske uslove za obavljanje međunarodnog transporta. Ukoliko je
ista dokumentacija ranije dostavljena PKS-Udruženju za saobraćaj i veze,
dovoljno je da se to naznači na prijavnom formularu i pripremi dopunska
dokumentacija ukoliko je u međuvremenu bilo izmena

2. Dobijanje odobrenja od carinskih organa

Udruženje će popuniti formular za pribavljanje odobrenja od carinskih organa i

dostaviti ga Upravi carina. Kada carinski organi odobre prijem, podnosilac daje
garanciju u iznosu od 5 hiljada dolara.
Nakon dostavljanja garancije, podnosilac prijave u Udruženju treba da potpiše dva
primerka Deklaracije o angažovanju. Deklaracija o angažovanju predstavlja ugovorni
odnos između udruženja i nosioca karneta TIR. Deklaracije o angažovanju prevoznik
zadržava kod sebe, a drugi primerak vraća Udruženju da bi se čuvao u njegovom TIR
dosijeu. Na kraju prevoznik dobija identifikacioni broj i određuje mu se kvota za TIR
karnete.
Postupak odobrenja korišćenja drumskih vozila i kontejnera
Kako bi prevozilac mogao da pristupi sistemu TIR, neophodno je da sva vozila/kontejneri
koje poseduje zadovoljavaju propisane norme. Odobrenje se može izdati za drumsko vozilo ili
kontejner koji su tako izgrađeni da se nikakva roba ne može izvaditi ili uneti u zapečaćeni deo
vozila, a da se ne povrede carinska obeležja. Vozila ne smeju da sadrže nikakav prostor u
kome bi se roba mogla sakriti. Svi prostori moraju biti lako pristupačni za carinski pregled i
lako stavljanje carinskih obeležja. Postupak izdavanja uverenja o odobrenju podrazumeva
pregled drumskog vozila i izdavanje uverenja o odobrenju. U drumskom vozilu, kojim se
prevozi pod TIR oznakom, uvek mora da se nalazi original uverenja o odobrenju. Svake
druge godine drumska vozila se moraju prijaviti za pregled ili nadležnim organima zemlje u
kojoj je vozila registrovan.

TIR KARNET
Karnet TIR predstavlja međunarodno prihvaćen carinski kontrolni dokument za
međunarodni prevoz robe od strane carinskih organa. Popunjava se za jedno putovanje
drumskog vozila ili kontejnera. Sadrži onoliko kupona za carinska zaduživanja i razduživanja
koliko je neophodno za tranzitnu operaciju. Međutim, karnet TIR se može popuniti i za skup
vozila ili više kontejnera.
Svako nacionalno udruženje izdaje karnete TIR prevoznicima u svojoj zemlji.
U okviru posla međunarodnog drumskog prevoza može biti uključeno više polaznih i
odredišnih carinarnica, maksimalno četiri. Roba mora biti utovarena tako da pošiljka, koja
će se istovariti u prvom mestu istovara, može skinuti s vozila ili kontejnera, a da pri tom nije
potrebno istovariti ostale pošiljke, koje će se istovariti u drugim mestima istovara.
Karnet TIR može da se podnese odredišnoj carinarnici samo ako su sve polazne carinarnice
primile (registrovale) karnet TIR.
Kada se karnet TIR jednom popuni, nije dopušteno zahtevati dodatne, nove karnete TIR u
usputnim carinarnicama.
Rok važnosti – Na svakom TIR karnetu se upisuje do kog datuma prevoznik sme carinarnici
podneti karnet radi odobravanja prevoza po postupku TIR. Polazna carinarnica prihvata
karnet pre isteka ili na sam dan isteka važnosti karnet će važiti sve do okončanja TIR
operacije u odredišnoj carinarnici, a najduže 60 dana.

Obrazac TIR karneta se sastoji od:

1. naslovne strane,
2. robnog (žutog) manifesta,
3. seta vaučera i kontrolnih kupona bele i zelene boje, Talon = vaučer
4. formulara za podnošenje službenog izveštaja,
5. zadnje korice karneta jedinstvene žute boje sa identifikacionom karticom.

Namena žutog manifesta je da olakša popunjavanje karneta TIR i služi za potrebe provere u
slučaju nekog carinskog spora. On se u svakom slučaju ne sme otcepiti sa karneta TIR.
Ukupan broj vaučera zavisi od broja polaznih, tranzitnih i odredišnih zemalja. Beli vaučeri
namenjeni su polaznim i ulaznim carinarnicama, dok su zeleni vaučeri namenjeni izlaznim,
odnosno odredišnim carinarnicama.

Karnet se štampa na francuskom jeziku, sa izuzetkom naslovne strane koja je na francuskom i

engleskom jeziku i robnog manifesta koji je na engleskom jeziku.
!!! TIR PROCEDURA U TRANZITNOM ROBNOM TOKU
Nakon što je polazna carinarnica utvrdila da su ispunjeni uslovi za prevoz robe po osnovu
TIR karneta, ista polazna carinarnica stavlja obeležja, popunjava dokumenta i overava TIR
karnet.
Polazna carinarnica popunjava i overava sve primerke vaučera i robni manifest u rubrici 16 i
17, dok rubrike 18-23 popunjava na prvom belom i prvom zelenom vaučeru. Takođe, ulazna
carinarnica popunjava i overava kontrolni kupon na belom vaučeru i taj vaučer će otkinuti i
zadržati.
TIR operacija je započeta i čeka se potvrda izlazne carinarnice. Kada se dobije potvrda, roba
se prevozi od polazne carinarnice do izlazne carinarnice koja popunjava i overava rubrike
vaučera od 24-28 i zadržava kontrolni kupon zelene boje.

Za zemlje kroz koje se obavlja tranzitni transport robe, TIR procedura na granicama
podrazumeva sledeće korake:
- na ulaznoj granici - carina obavlja kontrolu carinskih obeležja, zadržava beli kupon,
overava odgovarajući vaučer (talon)
- na izlaznoj granici - carina obavlja kontrolu carinskih obeležja, zadržava zeleni kupon,
overava odgovarajući vaučer (talon)

Ako vozilo koje uđe u tranzitnu zemlju prijavi TIR karnet na ulaznoj granici i u određenom
vremenskom roku se ne pojavi na izlaznoj carinarnici, carinarnica te zemlje šalje urgenciju
odredišnoj carinarnici kojoj se roba upućuje

Ukoliko se na prevoznom putu pojavi zemlja koja nije članica TIR sistema, obustavlja se
primena TIR karneta na njenoj teritoriji i ponovo se koristi TIR karnet kada dođemo na
teritoriju države koja je članica TIR sistema pod uslovom da carinska obeležja i
identifikacione plombe nisu oštećene.

RAZDUŽENJE TIR KARNETA

TIR karnet je finansijski instrument koji ostaje u vlasništvu IRU-a, i svi iskorišćeni ili
neiskorišćeni karneti moraju se vratiti udruženju u okviru određenih vremenskih rokova. TIR
karneti mogu biti iskorišćeni ili neiskorišćeni. Iskorišćeni TIR karneti moraju biti vraćeni
udruženju najkasnije 90 dana od datuma izdavanja. Ukoliko u ovom roku nije moguće
vratiti TIR karnet potrebno je obavestiti udruženje. Neiskorišćeni TIR karneti moraju se
vratiti najkasnije 15 dana nakon dana isteka važenja.
Ukoliko TIR karnet ili prijava gubitka ne budu dostavljeni udruženju u roku od 30 dana,
udruženje će pismenim putem obavestiti nosioca o suspenziji koja stupa na snagu najkasnije
za 14 dana. Udruženje može da omogući nosiocu da obezbedi dodatne garancije u iznosu od
2.000$ do 50.000$ za pokrivanje svakog nedostajućeg TIR karneta (kao alternativa
suspenziji iz sistema).

ORGANIZACIJA PRIVREMENOG UVOZA ROBE - ATA KARNET

ATA karnet je međunarodni carinski dokument koji omogućava privremeni uvoz/izvoz,
odnosno ponovni uvoz/izvoz robe, obuhvaćenih Konvencijom o privremenom uvozu robe.
ATA karnetom roba cirkuliše neocarinjena za period od jedne godine u slučaju kada je na
carinskom području zemlje koja prihvata Konvenciju o privremenom uvozu.
Konvencija ATA je doneta 1961. i stupila je na snagu 1963. godine.
Cilj Konvencije ATA je da omogući privremeni uvoz robe bez primene redovnog carinskog
postupka u zemlji privremenog uvoza i da obezbedi garancije za carinu i druge uvozne
dažbine i takse na privremeno uvezenu robu. Ovo je postignuto obezbeđenjem:
1. jedinstvenog međunarodnog carinskog dokumenta (ATA karnet), koji može da se
koristi umesto nacionalnih carinskih isprava, koje se uobičajeno zahtevaju za
privremeni uvoz robe,
2. međunarodnih garancija koje pružaju udruženja izdavača karneta ATA. Ova udruženja
su u tom pogledu ovlastili carinski organi i čine zajedno međunarodni garantni lanac

Za razliku od sistema garancija po osnovu Konvencije TIR, garancije po karnetima ATA nisu
limitirane, te se u tom pogledu mogu prihvatiti karneti bez obzira na vrednost robe koju
pokrivaju i bez potreba da se radi obezbeđenja zahtevaju dopunske garancije. U principu,
Privredne komore su ovlašćene da izdaju karnete ATA, a prema ugovoru sa Upravom
carina.
Nosilac ATA karneta ima mogućnost:
- da pošiljku uveze u više zemalja članica,
- da uveze svu robu ili samo jedan deo robe koje je pokrivena karnetom,
- da robu uvezenu jednim karnetom koja čini jednu pošiljku razdvoji i u povratku isporuči u
više pošiljaka,
- da svu ili deo robe koja je privremeno uvezena definitivno ocarini u toj zemlji.

UČESNICI, PREDNOSTI I NEDOSTACI

Učesnici su: carina, korisnici, izdavačke i garantne asocijacije

Za carinske vlasti prednosti se ogledaju prvenstveno u:

- smanjenju papirologije,
- boljoj produktivnosti,
- kraćem vremenu i manjim troškovima

Za korisnike ATA karneta prednosti su:

- smanjen rizik bez potrebe podnošenja depozita,
- mogućnosti da koriste jedan ATA karnet za putovanje kroz više država članica ATA
Sistema

Za izdavačke i garantne asocijacije prednosti su:

- širi asortiman usluga i
- bolje zastupanje interesa svojih članica

Osnovni nedostatak ATA karneta je što nije prisutan u svim zemljama sveta i što postoji
mogućnost zloupotrebe od strane korisnika karneta ( ne navede vrednost robe, ne vrati svu
robu koja je navedena, doradi, preradi ili zameni neki deo na robi ili sl.)

ATA KARNET U SRBIJI

U Srbiji ATA karnet izdaje Privredna komora Srbije. Da bi neka kompanija u Srbiji
dobila pravo korišćenja karneta potrebno je
- da se poslovima spoljne trgovine bavi najmanje tri godine
 - ili da vrednost kompanije ne može biti manja od dvostruke vrednosti navedene u robnoj
listi ATA karneta
- ili da postoji garancija neke druge institucije, pravnog ili čak u nekim slučajevima i
fizičkog lica, i slično.
ATA carinska garancija pokriva 25% vrednosti robe, tako da ATA garancija pokriva sve
dažbine do tog iznosa (maksimalna pojedinačna vrednost robe navedene u robnoj listi ATA
karneta ne može biti veća od 1.000.000 dolara). Ovo po neki put predstavlja i problem jer su
u nekim zemljama uvozne dažbine veće od 25% vrednosti robe, tako da razliku mora pokriti
vlasnik robe ili uvoznik.

USLOVI I PRAVILA PRIMENE ATA KARNETA

Sistem ATA karneta je zapravo marketinški instrument i pomaže korisnicima da prezentuju

svoju ponudu na odgovarajućim manifestacijama i primenljiv je samo na roba koja:
- nije namenjena za prodaju,
- nije potrošna,
- nije predviđena da se otuđi,
- nije ni za jedan oblik transformacije.

Pravila koja podrazumevaju korišćenje ATA karneta sadrže sledeće odredbe:

- sva uvezena/izvezena roba mora da bude u celosti ponovi uvezena/izvezena u istom
stanju
- sva uvezena/izvezena roba mora da bude lako prepoznatljiva prilikom (ponovnog)
uvoza/izvoza
- da bi se sprečila zloupotreba, roba treba da bude u razumnom broju, količini

Sadžaj ATA karneta:

1. prednja zelena korica,
2. taloni (žuti, beli, plavi) – Vaučer,
3. kuponi (žuti, beli, plavi),
4. dodatni listovi za Robnu listu (žuti, beli, plavi),
5. zadnja zelena korica

Žuti talon je isključivo za upotrebu domaće carine (izvoz/ponovni uvoz).

Beli talon je isključivo za upotrebu strane carine (uvoz/ponovni izvoz).
Plavi talon je za carinsku overu ulaska i izlaska iz zemlje tranzita. Svi taloni obavezno ostaju
u karnetu, tj. ne odvajaju se od njega.

Žuti kupon (izvoz/ponovni uvoz) je perforiran i njega prilikom overe zadržava carinik na
izlazu karneta iz Srbije, tj. prilikom njegovog povratka u Srbiju.
Beli kupon (uvoz/ponovni izvoz) je perforiran i njega prilikom overe zadržava carinik na
ulasku, odnosno izlasku iz zemlje privremenog uvoza.
Plavi kupon (tranzit) je perforiran i njega prilikom overe zadržava carinik na ulazu i izlazu
karneta iz zemlje tranzita.
Dodatni listovi (žuti, beli, plavi) ispisuju se u slučaju da poleđina prednje zelene korice nije
dovoljna za celokupan popis robe.

RAZDUŽENI KARNETI
Korisnik, nakon isteka roka upotrebe (jedna godina) karnet obavezno mora da vrati
nacionalnoj izdavačko-garantnoj asocijaciji. Razduženje karneta podrazumeva da je roba
(koja je bila privremeno uvezena ili u tranzitu) napustila carinsko područje. Kao dokaz za to
koristi se potvrda carinskih organa, koja se daje na talonu ATA karneta. Ukoliko carinski
organi, nosiocu ATA karneta odobre da ne vraća privremeno uvezenu robu, izdavačko-
garantna asocijacija se takođe oslobađa obaveze za taj deo robe. Ukoliko se za određeni deo
robe izvrši carinjenje, carina će na ATA karnetu konstatovati da je regulisano pitanje plaćanja
uvozne carine.
 8. LEKCIJA - ORGANIZACIJA MEĐUNARODNIH ROBNIH TOKOVA
Osnovni zadatak špedicije i agenata u transportu je da oblikuju, organizuju i realizuju
međunarodne robne tokove u skladu sa zahtevima i nalogom korisnika.

ORGANIZACIJA UVOZNIH I IZVOZNIH ROBNIH TOKOVA

Izvoznik u zemlji izvoza angažuje špediciju sa zadatkom da preuzme i otpremi robe, a
uvoznik u zemlji uvoza sa zadatkom da prihvati pošiljku i dopremi je do krajnjeg korisnika.
1. Izrada špediterske ponude
Pod špediterskom ponudom podrazumeva se pismeno ili usmeno nuđenje odgovarajuće
strukture logističkih usluga, sa cenama i drugim uslovima. Da bi ponuda bila kvalitetna
špediteru su potrebni podaci o: vrsti i količini robe, pojavni oblik, broj tovarnih jedinica,
dimenzije tovarnih jedinica, specifični zahtevi robe i dr. Na osnovu ovih informacija se
stvaraju ponuda i kalkulacija cena. Ponuda se uglavnom odnosi na zahtevanu strukturu
usluga, a cene mogu biti za svaku uslugu pojedinačno ili se daje zajednička cena za sve
usluge.
Predkalkulacija špediterskog posla je osnovni preduslov da se dobije cena špediterske
usluge kao osnovni element ponude. Sastoji se od nekoliko grupa troškova, koji se prema
zahtevu komitenata mogu uklopiti u špeditersku uslugu (troškovi vozarine, osiguranja,
carinjenja, troškovi koje treba platiti drugim špediterima kao naknadu za njihovu uslugu,
naknada za rad samom špediteru, itd.)

2. Zaključivanje ugovora o špediciji:

Ugovor o špediciji je ugovor koji obavezuje špediciju (kao jednu ugovornu stranu) da
organizuje otpremu ili dopremu robe u svoje ime, a po nalogu i za račun korisnika (kao druge
ugovorne strane) uz određenu novčanu nadoknadu. Regulisana su prava i obaveze špeditera i
komitenta.

3. Organizacija i realizacija robnog toka

Pri organizaciji i realizaciji izvoznih i uvoznih tokova špediterske kompanije najčešće
realizuju sledeće poslove: prijem i obrada dispozicije, pozicioniranje posla, disponiranje,
obezbeđenje transportnih sredstava, priprema dokumenata, osiguranje robe, preuzimanje,
utovar i otprema robe, transport robe, inspekcijski pregled robe, carinjenje robe, aviziranje
korisnika, doprema, prihvat i isporuka robe primaocu, obračun troškova i fakturisanje.

3.1. Prijem i obrada dispozicije

Dispozicija je zahtev / nalog špediteru od strane korisnika da robu otpremi ili dopremi u
izvoznim i uvoznim robnim tokovima. Ona se izdaje nakon zaključenog ugovora o prodaji
robe i drugih potrebnih dokumenata vezanih za dozvole uvoza i izvoza, kao i ugovorenog
načina plaćanja robe. Dispozicija sadrži sve podatke potrebne za uspešnu organizaciju robnog
toka, koji se mogu razvrstati u više grupa:
 podaci o pošiljaocu i primaocu,
 podaci o robi,
 podaci o uslovima i načinu otpreme i dopreme robe,
 podaci o osiguranju,
 podaci o carinjenju i inspekcijskom pregledu robe i
 podaci o potrebnim dokumentima.
 3.2. Pozicioniranje posla / Evidentiranje i zavođenje posla
Dobijenu dispoziciju špediter kontroliše, proučava i pozicionira posao. Pod procesom
pozicioniranja podrazumevaju se aktivnosti vezane za evidentiranje i zavođenje konkretnog
posla. Dispozicija dobija Pozicioni broj, pod kojim se kasnije vodi i obrađuje. Nakon kontrole
i provere dispozicije, špediter nalogodavcu potvrđuje njen prijem i zahteva eventualne
dodatne informacije i dokumenta neophodna za posao.

3.3. Disponiranje i transportne instrukcije

Disponiranje podrazumeva definisanje elemenata instradicije (izbor transportnog puta, vida
transporta, transportnog sredstva, načina i vremena transporta) i davanje transportnih
instrukcija inostranom partneru. Postoje dva slučaja: Komitent sam izabrao način
dopreme/otpreme, doprema/otprema je ostavljena da je špediter organizuje. U prvom slučaju
špediter mora da poštuje želje komitenta i da ga obavesti ukoliko uoči neke nedostatke u
dispoziciji koji bi napravili štetu za komitenta.
Na osnovu elemenata instradicije špediter daje transportne instrukcije inostranom partneru
(uvoznik / izvoznik), odnosno njegovom špediteru. Transportne instrukcije sadrže uputstva
inostranom špediteru kako, kada i na koji način da otpremi robu u tokovima uvoza, odnosno
prihvati i preuzme robu u tokovima izvoza.
Treba znati da ukoliko instradiciju radi špediter, da se ne radi po paritetima EXW i FCA
nego po onim gde su manje obaveze kupca poput CPT, CIP, DAP i sl.

3.4. Obezbeđenje transportnih sredstava

Za realizaciju transportnih procesa koriste se transportna sredstva koja su definisana
ugovorom i dispozicijom korisnika, odnosno instradicijom koju je odredio špediter. Pravo
izbora vozara ima onaj ko prema paritetu isporuke plaća prevozne troškove.

3.5. Priprema i ispostavljanje dokumentacije

Zavisno od dispozicije (naloga, zahteva) korisnika, špediter pribavlja i ispostavlja različite
grupe dokumenata: komercijalno-trgovačka, transportna, špediterska, carinska, inspekcijska,
dokumenta osiguranja, bankarska. Korisnik može zahtevati od špeditera da pribavi, popuni i
ispostavi sva potrebna dokumenta za konkretni izvozni, odnosno uvozni posao ili samo
određena dokumenta (špediterska, transportna, carinska, osiguranja), a ostala dokumenta
može obezbediti sam korisnik.

3.6. Osiguranje robe

Dispozicija domaćem špediteru, takođe sadrži nalog za osiguranje robe. U dispoziciji se
naglašava od kojih svih vrsta rizika treba osigurati robu, na kojoj relaciji i za koje vreme
odvijanja robnog toka, na koju vrednost i u kojoj valuti. Na osnovu naloga komitenta špediter
zaključuje ugovor o osiguranju sa odgovarajućom kompanijom. Ukoliko nalog za osiguranje
robe za uvoz/izvoz ne sadrži posebne rizike za osiguranje, špediter će osiguranjem pokriti
samo osnovne transportne rizike.

3.7. Preuzimanje i utovar robe

Komitent može sam da utovari robu u prevozno sredstvo, to može da uradi špediter sa svojim
sredstvima i radnicima, a može se posao poveriti specijalizovanom pretovarnom logističkom
sistemu. To zavisi od ugovorenih uslova isporuke, specifičnosti robe, vrste transportnog
sredstva, mesta gde se roba nalazi, da li je i kakva mehanizacija potrebna i sl..

3.8. Transport robe

Transport robe se realizuje u skladu sa elementima dispozicije i ugovorenim paritetima
isporuke, odnosno na osnovu odredbi prodajnog ugovora i datih transportnih instrukcija.
Pravo izbora vida transporta i transportnog sredstva ima, u načelu, ona strana iz prodajnog
ugovora koja plaća prevozne troškove. Transport može biti organizovan primenom jednog ili
više vidova transporta, primenom intermodalnog transporta. Kada su u pitanju pošiljke manje
zapremine i količine špediteri organizuju zbirni transport robe, a kada su u pitanju velike
pojedinačne isporuke, koje zahtevaju jedno ili više transportnih sredstava, tada se koriste
mogućnosti slobodnog prevoza (čarterski ugovori) u vodnom i vazdušnom transportu,
odnosno maršutni vozovi u železničkom transportu.

3.9. Inspekcijski pregled robe

Prema Zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju izvoz, uvoz i tranzit robe podleže ispunjenju
sanitarnih, veterinarskih i fitosanitarnih uslova, a pored toga roba koja se uvozi, radi stavljanja
u slobodan promet mora da zadovoljava tehničke propise i propise za stavljanje u promet.
Osnovni cilj je sprečavanje stavljanja u promet roba koja po svojim svojstvima mogu
predstavljati opasnost. Inspekcijske kontrole su:
- sanitarna (hrana i piće),
- fitosanitarna (biljke),
- veterinarsko-sanitarna (životinje, hrana za životinje, hrana životinjskog porekla)
- ekološka (roba koja utiče na životnu sredinu) i

3.10. Carinski pregled robe

Smatra se da je davanjem naloga (dispozicije) za otpremu ili dopremu robe dat i nalog za
carinjenje, ako nije izričito napisano i drugačije ugovoreno. U postupku carinjenja robe
špediter je carinski agent koji radi u ime i za račun nalogodavca. Špediter podnosi carinska
dokumenta na osnovu podataka nalogodavca. Špediter ne snosi odgovornost, ukoliko se
podaci ne slažu sa stvarnim stanjem. Nalogodavac je dužan nadoknaditi špediteru time nastalu
štetu.
Postupak carinjenja se sastoji od nekoliko faza, od kojih su najvažnije:
1. podnošenje i prijem carinske deklaracije,
2. pregled robe,
3. svrstavanje po carinskoj i drugim tarifama,
4. utvrđivanje carinske osnovice, obračunavanje i naplata carine i drugih uvoznih
dažbina.
Osnovni dokument za prijavljivanje robe za carinjenje je Jedinstvena carinska isprava -
JCI, koja predstavlja carinsku deklaraciju. Uz nju se podnose trgovačko-komercijalna,
inspekcijska, transportna i druga potrebna dokumenta.
Mesto carinjenja robe u izvozu i uvozu određuje nalogodavac u tekstu svoje dispozicije
špediteru. Kada u dispoziciji mesto nije određeno, tada špediter određuje gde će se obaviti
carinjenje robe. Carinjenje robe obično se obavlja na nekom graničnom prelazu ili kod
unutrašnje carinarnice. Ukoliko se carinjenje robe obavlja u unutrašnjosti zemlje, roba se do
granice (pri izvozu), odnosno od granice (pri uvozu) sprovodi pod carinskim nadzorom (pod
plombom, carinskim obeležjima ili pratnjom). Carinska obeležja / plomba se prvi proveravaju
na ulaznoj / izlaznoj carinarnici.

Carinski postupak u međunarodnom železničkom transportu: izvozno carinjenje robe u

železničkom saobraćaju se može obaviti kod unutrašnje carinarnice ili kod granične
carinarnice. Ako se roba carini kod unutrašnje carinarnice, po izvršenom carinjenju roba se
stavlja pod carinski nadzor (plombira se i stavljaju se obeležja) sve do istupa robe sa
carinskog područja. Carinarnica koja je izvršila carinjenje predaje JCI izlaznoj železničkoj
stanici, a izlazna železnička stanica predaje JCI sa ostalom dokumentacijom izlaznoj
carinarnici.
U uvoznim tokovima, železničke kompozicije se zaustavljaju na graničnoj železničkoj
stanici, radi sprovođenja mera carinskog nadzora. Granična železnička stanica je dužna da
odmah po dolasku voza in inostranstva usmeno prijavi voz graničnoj carinarnici.

Carinski postupak u međunarodnom drumskom transportu: za robu koja je izvozno

ocarinjena u unutrašnjosti, carinarnica u unutrašnjosti šalje izlaznoj carinarnici JCI i
druga prateća dokumenta. Roba koja se uvozi drumskim transportnim sredstvima prijavljuje
se graničnoj carinarnici. Ukoliko se utvrdi da stanje na JCI ne odgovara stvarnom stanju vrši
se zapisnik i otpremna carinarnica se obaveštava.
Roba koja se uvozi drumskim transportnim sredstvima, prijavljuje se graničnoj carinarnici.
Sva drumska transportna sredstva sa robom ili bez robe, koja saobraćaju sa inostranstvom,
moraju se zaustaviti kod graničnog branika. Drumska transportna sredstva ne mogu da
nastave putovanje pre nego što granična carinarnica izvrši sve radnje predviđene propisima.

Carinski postupak u međunarodnom vodnom saobraćaju: carinski postupak nad robom koja
se prevozi vodnim putevima može se obaviti na moru, graničnim rekama i jezerima, tj.
njihovim lukama i pristaništima.
Ukoliko je roba izvozno ocarinjena u unutrašnjosti Srbije i doprema se u luku ili pristanište
radi vodnog transporta, tada je vozar (koji je dopremio robu), dužan da podnese izlaznoj
carinarnici JCI, po kojoj je roba ocarinjena i da uz nju priloži dokumenta koja prate robu. Pre
utovara robe u brod carinarnica sravnjuje podatke iz carinskih isprava sa stanjem robe i ako
utvrdi da se stanje robe slaže sa podacima u ispravama, odobrava utovar robe u brod. Manifest
je isprava u koju zapovednik broda, ili lice koje je on ovlastio, upisuje celokupan teret koji se
nalazi na brodu. Manifest za robu namenjenu izvozu sastavlja se posle završenog carinjenja,
a zatim se predaje carinarnici zajedno sa propisanim carinskim ispravama.
Brodovi koji Dunavom dolaze iz inostranstva, odnosno odlaze u inostranstvo moraju da se
zaustave i prijave graničnoj carinarnici radi sprovođenja carinskog postupka.

Carinski postupak u međunarodnom vazdušnom saobraćaju: Vazduhoplovi, posada

vazduhoplova, putnici, putnički prtljag i roba podležu carinskom nadzoru i to od trenutka
prelaska carinske linije. Vazduhoplovi i roba koji dolaze iz inostranstva moraju se prijaviti
carinarnici podnošenjem manifesta. Manifest je isprava koja mora da sadrži sve potrebne
podatke o avionu, aerodrome, državi u kojoj je avion registrovan, mestu utovara i istovara,
itd. Manifest se mora podneti carinarnici i kad vazduhoplov koji dolazi iz inostranstva ne
prevozi robu

Carinski postupak u poštanskom saobraćaju Sve poštanske pošiljke u međunarodnom

poštanskom saobraćaju podležu carinskom nadzoru u skladu s propisima donesenim na
osnovu Carinskog zakona, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Poštu carinjenja i
njihovu mesnu nadležnost određuje PTT preduzeće u saglasnosti Uprave carina. Carinskom
pregledu ne podležu pismonosne pošiljke: za koje se, prema težini ili dimenzijama,
pretpostavlja da ne sadrže carinsku robu; koje sadrže knjige, novine i časopise; koje su, prema
međunarodnim ugovorima i posebnim propisima oslobođene carinskog pregleda.

Postupak sa robom čiji je uvoz zabranjen Ako se pri prijavi robe ili pri predaji robe
carinarnici nađe roba čiji je uvoz zabranjen, carinarnica će rešenjem narediti vozaru ili
njegovom ovlašćenom predstavniku, odnosno licu koje je takvu robu unelo da je vrati u
inostranstvo u roku od 48 časova, uz upozorenje da će robu oduzeti, ako se u tom roku ne
vrati u inostranstvo. Ako posle izvršene predaje robe carinarnica nađe robu čiji je uvoz
zabranjen, rešenjem će narediti vozaru ili njegovom ovlašćenom predstavniku, odnosno
carinskom obavezniku ili držaocu robe da je vrati u inostranstvo u roku koji ne može da bude
duži od osam dana, uz upozorenje da će se roba oduzeti ako se u određenom roku ne vrati u
inostranstvo.

3.11. Akviziranje i informisanje korisnika

Nakon carinjenja robe, špediter obaveštava komitenta o procesu carinjenja i otpreme robe.
Inostranom kupcu (pri izvoznim tokovima) špediter dostavlja sve informacije i podatke
potrebne za prihvat robe i eventualno osiguranje robe, odnosno planiranje i organizaciju
procesa vezanih za isporuku, korišćenje i potrošnju proizvoda.
Kod uvoznog posla, kada špediter primi ovakvo obaveštenje, uvozni sektor definitivno
osigurava pošiljku (ako je komitent zahtevao osiguranje). Posebnim formularom špediter
obaveštava komitenta o otpremi robe iz inostranstva, a po potrebi i krajnjeg korisnika, uz
napomenu kada se približno može očekivati da će roba preći granicu, odnosno pristati na
odredište. O prispeću pošiljke na odredište, vozar obaveštava primaoca ili njegovog
punomoćnika, odnosno špeditera koji prema belešci u prevoznoj ispravi treba da se brine o
carinjenju.

3.12. Prijem (preuzimanje) pošiljke pri uvozu

Ako se mesto carinjenja poklapa sa odredištem pošiljke, primalac pošiljke (špediter uvoznika-
primaoca) iskupljuje prevoznu ispravu, tj. plaća prevozne troškove koji eventualno terete
pošiljku. Na osnovu iskupljene prevozne isprave uvozni sektor ustanovljava na koju se
poziciju odnosi ta pošiljka, te da li je sve u skladu sa datom dispozicijom. Ukoliko na osnovu
prevoznih isprava nije moguće ustanoviti na koju se poziciju pošiljka odnosi, ali se na
osnovu dokumenata može zaključiti da pošiljka pripada komitentu s kojim sektor radi, biće
otvorena nova pozicija na osnovu podataka iz prevozne isprave. Zatim će se najbržim putem
zatražiti instrukcije od uvoznika, a po potrebi i od inostranog pošiljaoca, uz pismeno
obaveštenje i upozorenje da pošiljku tereti ležarina, odnosno kolska dangubnina ukoliko stoji
neistovarena u vagonu.

Kod vagonskih pošiljki špediter često daje u transportnim instrukcijama podatke na koji
kolosek u uputnoj stanici treba uputiti vagon.
U pomorskom saobraćaju roba se može istovariti direktno iz broda u carinska skladišta,
carinsko stovarište, slobodnu carinsku zonu ili konsignaciono skladište, a može se privremeno
istovariti i na obalu ili pretovariti u drugi brod, u železnička ili drumska prevozna sredstva
radi otpreme u unutrašnjost. Kontrolu nad istovarom obavljaju carinski organi na osnovu
manifesta, u koji mora biti upisan sav brodski teret.
U vazdušnom saobraćaju svaki avion koji dolazi iz inostranstva mora imati manifest u koji
mora biti upisana sva roba koja se nalazi u avionu

3.13. Istovar i isporuka robe komintentu

Roba se podiže kod vozara ili u carinskom skladištu, na osnovu duplikata overene carinske
deklaracije i iskupljene prevozne isprave. U špediterske poslove spada i distribucija robe po
nalogu komitenta. Ako je roba ocarinjena u carinskom skladištu, špediter može prema
dispoziciji komitenta izvršiti distribuciju, i to tek nakon prijema potvrđene deklaracije.
Uvozni sektor mora proslediti deklaraciju transportnom sektoru i hitno po otpremi robe
najhitnije obavestiti primaoca i komitenta.
Čest je slučaj da se roba nakon carinjenja treba pretovariti iz železničkog vagona u drumska
vozila radi dostave korisniku. Uvozni sektor treba pravovremeno da da nalog transportnom
sektoru koji dalje treba da se pobrine za nesmetan i uredan pretovar.

3.14. Obračun troškova i fakturisanje

Poslednju fazu špediterskog posla pri realizaciji uvoznih i izvoznih tokova predstavlja
pravovremen obračun i fakturisanje troškova izvršenih usluga, što je u interesu i špeditera i
komitenta. Obračun i fakturisanje troškova se može ugovarati na dva načina:
- paušalno,
- prema ugovorenom forfetnom stavu o prema efektivnim troškovima i ceni usluga.

Troškovi špedicije obuhvataju dve vrste troškova:

- troškove špediterskih usluga i
- sve ostale troškove koji su nastali tokom otpreme robe (prevoz, pretovar, osiguranje,
skladištenje, itd.)
Ugovorom o prodaji i ugovornom transportnom klauzulom proizilazi da troškovi padaju na
teret komitenta.

ORGANIZACIJA ZBIRNOG TRANSPORTA ROBE

Zbirni transport podrazumeva sabiranje transportnih zahteva u prostoru i vremenu, a u cilju
što boljeg iskorišćenja tovarnog prostora transportnih sredstava. On podrazumeva sledeće
procese:
1. sakupljanje pojedinačnih komadnih (manjih) pošiljki od komitenta u gravitacionom
području otpreme
2. dostava pošiljki do špediterskog logističkog centra
3. razvrstavanje i grupisanje pošiljki prema pravcima, mestima isporuke i komitentima
4. formiranje tovarnih i transportnih jedinica
5. utovar i otprema robe
6. izdavanje bordera
7. prijem i istovar robe
8. razvrstavanje robe i isporuka korisniku
Pri uvozu robe, zbirni transport počinje davanjem instrukcija za predaju robe određenom
inostranom špediteru, a kod izvoza preuzimanjem pošiljke od komitenta. Špediter nije u
obavezi da organizuje zbirni transport ukoliko je on na štetu komitenta. Špediter ovu vrstu
delatnosti ne obavlja za svoj račun, već za račun svog komitenta.

Zbirni transport se može podeliti na domaći i međunarodni (uvozni, izvozni, tranzitni).

Prednosti i mane:

Kada se donosi odluka da li određene pošiljke otpremiti zbirnim transportom, špedicija se

može naći u dve situacije i to: da se radi o franko pošiljkama i da se radi o unfranko
pošiljkama. Kod franko pošiljki gde prodavac (pošiljalac) plaća prevozne troškove, špediter
primaoca/uvoznika) ne može da odlučuje o načinu otpreme i transporta robe. Kod unfranko
pošiljki tj. gde kupac (uvoznik, primalac) plaća transportne troškove, špediter ima pravo da
odluči o načinu transporta (zbirno ili pojedinačno) u skladu sa nalogom primaoca. U tom
slučaju on je kroz transportnu instrukciju odredio da inostrani prodavac (odnosno njegov
šprditer) preda robu imenovanom špediteru.
Za svaku zbirnu otpremu otpremni špediter sastavlja dokument – border koji predstavlja
popis svih pošiljaka sa potrebnim podacima kako bi prijemni špediter znao kome koje
pošiljke idu.

ORGNIZACIJA SAJAMSKIH POSLOVA ŠPEDICIJE

Većina autora ove poslove deli u četiri grupe: akvizicija poslova, prihvat i smeštaj eksponata
na izložbenom mestu pakovanje i otprema eksponata nakon izložbe, obračun troškova i
fakturisanje.

Akvizicija sajamskih poslova

Međunarodni špediteri koji imaju veliko iskustvo u sajamskim poslovima sami animiraju
potencijalne komitente ne čekajući da im se oni obrate. Svoje ponude sa svim značajnim
referencama za određene sajmove, međunarodni špediter dostavlja odabranim firmama u
pismenoj formi (može i odgovarajući prospekt) najkasnije 3 meseca pre početka sajma.

Prihvat i smeštaj eksponata

Odmah po prelasku carinske linije, ulazna carinarnica stavlja izložbenu robu pod carinski
nadzor i upućuje je carinarnici na sajmu. Roba koja dospe na područje gde se održava sajam
(izložba) na temelju prispele dokumentacije koja je prati, prijavljuje se carinarnici kako bi
mogla biti postavljena na izložbenom mestu.
Nakon podnošenja deklaracije za sajamsku robu carinarnici carinski radnik, uz prisustvo
carinskog referenta špedicije, vrši carinski pregled kontrolišući prispelu robu na štandu i
upoređujući je sa podnetom deklaracijom. Budući da je sajamski špediter preuzeo od
carinarnice uvozne eksponate i obavezao se da će ih vratiti nakon izlaganja, on ih predaje
izlagaču uz potvrdu o prijemu.
Nakon prijema upakovani se eksponati raspakuju, što se često poverava špediteru.
Raspakivanje se mora obaviti sa najvećom mogućom pažnjom pogotovu ako se namerava ista
ambalaža upotrebiti i za povratno pakovanje.

Pakovanje i otprema nakon završenog sajma

Eksponat može biti prodat na sajmu te je potrebno pripremiti carinska i druga prateća
dokumenta za uvozno carinjenje eksponata. Dalji postupak sa eksponatima je identičan
postupku pri redovnom uvozu robe.
Pošto su eksponati pod carinskim nadzorom pakovanju prisustvuje carinski radnik. Nakon
pakovanja obavlja se carinski pregled u toku koga se utvrđuje identitet robe i na taj način se
razdužuje prijavljena roba i otprema u inostranstvo.
 9. LEKCIJA – OSIGURANJE ROBE U TRANSPORTU
Osiguranje je institucija koja nadoknađuje štete nastale u društvu, u njegovoj privredi ili kod
ljudi usled dejstva određenog događaja, nesrećnih slučajeva, rušilačkih katastrofa, itd. Ono
pruža ekonomsku zaštitu osiguranicima od štetnih dejstava i ekonomskih poremećaja do kojih
dolazi kad se dogodi određeni rizik. Osiguranje ima tri funkcije:
- zaštitna - neposredno i posredno čuvanje i zaštita imovine. Neposredno je zaštita
preventivnog karaktera i cilj je da se spreči nastanak štete, a posredno podrazumeva
nadoknadu nastale štete.
- finansijska - prikupljanje novčanih sredstava i njihovo korišćenje za nadoknadu štete
nastale sa jedne strane, i ulaganja u određene reprodukcione procese kroz različite
bankarske mehanizme sa druge strane.
- socijalna - poboljšanje životnih uslova kroz lično ili imovinsko osiguranje i korišćenje
finansijskih sredstava

Subjekti i elementi osiguranja

U subjekte osiguranja spadaju fizička ili pravna lica koja direktno ili indirektno pokazuju
interes za pružanje ili korišćenje osiguranja, a to su: osiguranik, osiguravač, ugovarač
osiguranja, posrednici u osiguranju i dr.
1. Osiguranik je subjekt osiguranja koji najčešće pokazuje interes za osiguravajućom
zaštitom.
2. Osiguravač je pravno lice koje se ugovorom o osiguranju obavezuje da će
nadoknaditi štetu, tj. isplatiti ugovorenu vrednost osiguranja kada nastane osigurani
slučaj.
3. Ugovarač osiguranja je subjekt koji u svoje ima, a za račun osiguranika sklapa
ugovor o osiguranju.
4. Zastupnici-posrednici su veoma prisutni u osiguranju, a to su agenti, brokeri i
havarijski komesari.

Bitni elementi osiguranja su rizik, šteta, premija, bonus, franšiza, osigurani slučaj, suma
osiguranja, fondovi osiguranja.
1. Rizik je događaj koji dovodi do primene obaveze osiguravača da izvrši isplatu, tj.
nadoknadu nastale štete pokrivene uslovima osiguranja.
2. Šteta je materijalni gubitak ili oštećenje robe prouzrokovan nekim određenim
događajem.
3. Premija osiguranja je cena rizika koja u sebi sadrži cenu koštanja osiguranja. To je
iznos koji se uplaćuje u osiguravajući fond i u osnovi predstavlja stvaranje novčanih
sredstava za obnovu uništene imovine, tj. za isplatu osiguranih suma.
4. Osigurani slučaj je događaj čije nastupanje predstavlja ostvarenje rizika koji je
obuhvaćen osiguranjem. To je događaj unapred predviđen ugovorom o osiguranju
čijim nastupanjem nastaje glavna obaveza osiguravača da isplati nadoknadu iz
osiguranja.
5. Suma osiguranja je suma određena zakonom ili ugovorom o osiguranju, koja
predstavlja gornju granicu obaveze osiguravača. Obaveza osiguravača može izneti
najviše koliko iznosi svota osiguranja.
6. Fondovi osiguranja su sredstva koja omogućavaju da osiguranje odgovori svojim
obavezama u svakom momentu.
 Vrste transportnog osiguranja
Transportno osiguranje je oblast koju čine osiguranje prevoznih sredstava, osiguranje robe u
prevozu, osiguranje od odgovornosti vozara i osiguranje drugih interesa koji se pojavljuju u
transportu. Postoji više podela transportnog osiguranja, i to prema:
- predmetu osiguranja - kasko, kargo i odgovornost vozara
- vidu transporta (mestu nastanka rizika) - pomorsko, kopneno, rečno, vazdušno,
kombinovano, itd.
- vremenu trajanja osiguranja - pojedinačno i generalno
- prostoru (tržištu) - domaće i međunarodno
- stepenu obaveznosti - obavezno i dobrovoljno
- valuti - dinarsko i devizno
Osiguranje robe za vreme transporta (kargo) podrazumeva osiguranje robe koja je za
vreme transporta izložena različitim rizicima. Osiguranje transportnih sredstava (kasko) je
osiguranje brodova i drugih plovila od opasnosti kojima su izloženi za vreme plovidbe. Mogu
se osigurati i druga transportna sredstva (drumskog i železničkog saobraćaja) u eksploataciji.
Osiguranje od odgovornosti vozara podrazumeva osiguranje vozara od odgovornosti za
štetu na robi primljenoj na prevoz, osiguranje od odgovornosti vozara za nanete štete trećim
licima i dr.

Transportni rizici
Pod pojmom rizik se podrazumeva budući neizvestan događaj nastao nezavisno od isključive
volje osiguranika zbog koje osiguranik može pretrpeti materijalnu štetu.
Transportni rizici su opasnosti kojima su izložena prevozna sredstva i roba za vreme
prevoza.
Sklapanjem ugovora o osiguranju osiguravač preuzima odgovornost snošenja štetnih
posledica nastalih ostvarenjem osiguranog rizika. Pojam osigurani rizik treba razlikovati od
pojma osigurani slučaj. Osigurani slučaj je događaj nastao ostvarenjem osiguranog rizika.
Osigurani slučaj nije budući neizvesni događaj, nego događaj koji se već ostvario.

Elementi rizika: mora se raditi o događaju, događaj mora biti budući, događaj mora biti
neočekivan, događaj mora biti nezavisan od isključive volje osiguranika
Vrste rizika:
- osnovni rizici - saobraćajne nezgode, elementarne nepogode, požari, eksplozije,
razbojništvo, otplavljenje robe sa palube broda, itd.
- dopunski rizici - krađa i neisporuka, manipulativni rizici, ostali dopunski rizici
(dopunski transportni rizici kojima je zajednička karakteristika da je nastanak štete
vezan za osobinu same robe, a njen uzrok potiče iz okruženja)
- specijalni rizici - rizici kod kojih uzrok nastanka štete nije vanredan spoljni događaj.
Uzrok nastanka štete potiče od samog osiguranog predmeta zbog njegove unutrašnje
mane ili prirodnog svojstva, ili do štete dolazi uprkos normalnim uslovima odvijanja
prevoza. Tu spadaju promena prirodnog svojstva robe, kvarljivost, samozapaljenje i dr.
- ratni i politički rizici - osiguranjem ratnih rizika, pokriće se pruža za oštećenje ili
gubitak osigurane robe usled rata, građanskih nemira, revolucije, pobune itd. Uz ratne
rizike mogu biti obuhvaćeni i politički rizici u koje spadaju aktivnosti vojnih i političkih
vlasti, kao što su zaplena prevoznog sredstva i stvari koje se prevoz, zabrane
isplovljenja broda
Transportno osiguranje ne pokriva:
 gubitak, oštećenje ili trošak koji se može pripisati namernom postupku osiguranika, ili
lica za čije postupke odgovara osiguranik,
 normalno curenje, redovni gubitak u težini ili zapremini, uobičajeno habanje
osiguranog predmeta, uobičajeno isparavanje,
 gubitak, oštećenje ili trošak prouzrokovan upotrebom neprikladnog vozila ili
kontejnera za siguran prevoz osiguranog predmeta ako je, u vreme utovara,
osiguraniku bilo poznato da transportno sredstvo ili tovarna jedinica nisu prikladni za
siguran prevoz osiguranog predmeta,
 gubitak, oštećenje ili trošak nastao neposredno zbog zakašnjenja, čak i onda kada je to
zakašnjenje nastalo zbog osiguranog rizika
 gubitak, oštećenje ili trošak prouzrokovani upotrebom u ratne svrhe, atomske ili
nuklearne fisije i/ili fuzije ili drugog oružja sličnog delovanja odnosno radioaktivne
sile ili materijala.

Postupak procene težine rizika obuhvata procenu stepena verovatnoće nastupanja

osiguranog slučaja i procenu moguće visine štete. Osnovni elementi koji su u osiguranju robe
značajni za procenu rizika su: osigurani predmet (vrsta robe), pakovanje, vrsta prevoza,
osigurana relacija, osobine i starost transportnog sredstva.

Premija osiguranja
Premija osiguranja predstavlja cenu osiguranja, odnosno iznos koji plaća ugovarač osiguranja
prema zaključenom ugovoru, tj. prema polisi osiguranja.

Određivanje premije osiguranja

Premija osiguranja se obračunava po premijskim stopama utvrđenim tarifama osiguravača.
Kod transportnog osiguranja, premija se određuje redovno u procentu od osiguranog iznosa, a
utvrđuje se prema težini rizika koji se želi osigurati. Kod osiguranja robe značajni parametri
za procenu rizika su: osigurani predmet (vrsta robe), pakovanje, vrsta prevoza, osigurana
relacija, osobine i starost transportnog sredstva. Visina premijske stope zavisi znatnim delom
od ponude i tražnje, pri čemu se uzimaju u obzir raniji rezultati po sličnim rizicima, kao i
eventualno izmenjene okolnosti, tj. stepen verovatnoće nastanka štete.
Premija osiguranja se sastoji od funkcionalne premije i režijskog dodatka (koji sadrži
sredstva za sprovođenje osiguranja). Funkcionalna premija obuhvata tehničku premiju i
doprinos za preventivu. Tehnička premija služi za pokriće šteta i popunjavanje rezervi, a
sastoji se od riziko premije i dodatka za sigurnost. Riziko premija je jednaka očekivanim
štetama, a dodatak za sigurnost služi za pokriće negativnih oscilacija u realizaciji šteta u
odnosu na očekivane štete i za popunjavanje fondova rezervi.

Premija osiguranja obuhvata cenu osiguranja (Co), cenu usluge (Cu) i obavezne rezerve
osiguranja (Ro).
P = Co * Cu * Ro
Određivanje visine premije je određivanje pune prodajne cene usluge osiguranja od strane
društva za osiguranje.

!!!!! (videte i u knjizi imaju neke formule) !!!!!

Plaćanje premije osiguranja:

Kod pojedinačnih osiguranja, premiju plaća ugovarač osiguranja prilikom zaključenja
ugovora ili prilikom predaje polise. U transportnom osiguranju se mogu koristiti institucije
bonusa i malusa. Bonus u osiguranju znači vraćanje izvesnog dela premije za ostvaren
jednogodišnji ili višegodišnji rezultat. Ukoliko osiguranik uopšte nije imao štete ili nije imao
štetu u određenom iznosu, osiguravač im umanjuje premiju, odnosno vraća deo premije od
predviđene tarife. Malus u osiguranju je sve suprotno od bonusa.

UGOVARANJE OSIGURANJA (UGOVOR O OSIGURANJU)

Subjekti ovog ugovora su: osiguravač, osiguranik i ugovarač osiguranja. Ugovorom o
osiguranju obavezuju se ugovarači osiguranja da na načelima osiguranja plaćaju određeni
iznos-premiju osiguranja i da je, ukoliko dođe do osiguranog slučaja, osiguravač obavezan da
isplati osiguraniku ili nekom trećem licu naknadu, odnosno ugovoreni iznos. U pogledu
trajanja osiguranja, postoje četiri tipa ugovora o osiguranju: ugovor na vreme, ugovor na
putovanje, ugovor prema vrednosti robe i ugovor prema količini robe.

Roba u transportu može se osigurati na stvarnu ili ugovorenu vrednost.

Stvarna vrednost je vrednost koju je roba imala u polaznom mestu u vreme zaključenja
ugovora o osiguranju ili vrednost robe na odredištu, tj. stvarnu vrednost uvećanu za
troškove: prevoza, carine, skladištenja, špedicije, osiguranja i očekivane dobiti. Ako
ugovorom o osiguranju nije dogovorno i izričito utvrđena vrednost, na koju je roba osigurana
na napred predviđen način, prilikom likvidacije štete smatraće se da je roba osigurana na
svoju stvarnu vrednost uvećanu za iznos vozarine koja pada na teret osiguranika i troškove
osiguranja ali ne veće od 20% od stvarne vrednosti robe. Prilikom sklapanja osiguranja,
ugovarač osiguranja nije dužan da navede kolika je vrednost predmeta koji želi osigurati. Tek
prilikom podnošenja odštetnog zahteva osiguranik je dužan da dokaže vrednost osiguranog
predmeta kako bi se na osnovu toga mogla utvrditi visina naknade štete iz osiguranja.
Ugovorena vrednost je vrednost koja se definiše u ugovoru o osiguranju. Kako bi se izbeglo
naknadno utvrđivanje vrednosti osiguranog predmeta, u ugovoru o osiguranju se često
unapred ugovara ta vrednost. Polise koje sadrže ugovorenu vrednost zovu se taksirane
(valutirane) polise, a one koje ne sadrže ugovorenu vrednost netaksirane (nevalutirane)
polise. S obzirom da svaka polisa obavezno sadrži iznos na koji je sklopljeno osiguranje,
potrebno je kod taksiranih polisa izričito navesti da je vrednost osiguranog predmeta
ugovorena kao i iznos te vrednosti.

Osigurani iznos:
Osigurani iznos je iznos na koji je neki predmet osiguran. On se mora uvek tačno odrediti u
ugovoru kojim se osiguravaju pojedinačne pošiljke ili transportna sredstva. Pri transportnom
osiguranju ima trostruki značaj:
- maksimalna obaveza osiguravača
- služi kao osnova za obračun premije
- služi kao osnova za utvrđivanje dela štete koji mora da snosi osiguravač
Osigurani iznos može biti jednak, manji ili veći od vrednosti osiguranog predmeta, tako da se
može govoriti o punom osiguranju, podosiguranju i nadosiguranju.
Puno osiguranje podrazumeva da je osigurani iznos jednak vrednosti osiguranog predmeta.
Podosiguranje postoji kada je osigurani iznos manji od vrednosti osiguranog predmeta. Kod
njega osiguranik samo jedan deo vrednosti predmeta pokriva ugovorom o osiguranju, dok za
drugi deo koji prelazi osigurani iznos on nosi i dalje puni rizik.
Nadosiguranje postoji kada je osigurani iznos veći od vrednosti osiguranog predmeta. Kod
njega, i pored toga što je osigurani iznos veći od vrednosti osiguranog predmeta i što je
osiguranik platio premiju na celi osigurani iznos, u slučaju štete daje se naknada samo u visini
stvarne štete, tj. u granicama vrednosti osiguranog predmeta. Ovo je posledica načela da
osiguranje služi samo za davanje naknade za stvarno pretrpljenu štetu i da ne može
predstavljati izvor za bogaćenje.
Pokrivanje osiguranih slučajeva:
U okviru transportnog osiguranja slučajevi se mogu pokriti prema uzrocima, posledicama i
prema uzrocima i posledicama kombinovano.
Osiguranjem prema uzrocima tj. osiguranim rizicima, pokrivene su sve posledice (štete)
nastale usled ostvarenja osiguranih rizika. Osiguranje se može ugovoriti u odnosu na:
pojedine rizike ili sve rizike. Na ovaj način osigurava se određeni uzrok usled kojeg mogu
nastati gubici i oštećenja osiguranog predmeta.
Osiguranjem prema posledicama osiguranja određena je posledica bez obzira na uzrok. U
takvom slučaju može se ugovoriti pokriće: određenih posledica ili svih posledica. Ovde se
osiguravaju rizici koji sami po sebi predstavljaju određeno oštećenje osiguranog predmeta.
Kao osigurani slučaj se uzima samo šteta a ne uzrok usled koga je došlo do štete.
Kombinovano osiguranje prema uzrocima i posledicama osnovni je način ugovaranja
osiguranih slučajeva u poslu transportnog osiguranja. Tim se načinom ugovorom predviđaju
pokriveni uzroci (osigurani rizici) i pokrivene posledice (osigurane štete).
Saosiguranje i reosiguranje:
Kod rizika gde mogu nastati velike štete, jedna manja osiguravajuća organizacija često nije u
stanju da sama obezbedi odgovarajuće osiguranje robe, odnosno pokriće rizika visoke
vrednosti. Zbog toga, takve rizike istovremeno osigurava veći broj osiguravajućih
organizacija, što se naziva saosiguranjem. Pod reosiguranjem se podrazumeva osiguranje
osiguravača, a koristi se kada jedna osiguravajuća organizacija obezbeđuje sebe od negativnih
rezultata svojih osiguranja.

Transportne štete
Pod štetama u transportnom osiguranju podrazumevaju se materijalna oštećenja i gubici
osiguranog predmeta kao i troškovi nastali usled ostvarenja osiguranih rizika. U načelu, štete
su pokrivene osiguranjem samo ako su nastale nakon zaključenja ugovora. Postoji i
mogućnost da se pokriju izvesne štete nastale pre zaključenja osiguranja i to se zove
retroaktivno pokriće.

Vrste (kategorije) transportnih šteta:

1. potpuni gubitak osiguranog predmeta (stvarni i izvedeni) - potpuni materijalni
gubitak celog osiguranog predmeta. Do stvarnog potpunog gubitka dolazi usled
propasti, uništenja celog predmeta, oštećenja robe koje je učinilo da je prestala da bude
roba određene vrste i nestanke osiguranog predmeta.
2. delimični gubitak i oštećenje osiguranog predmeta - ovde se radi o ekonomskom
gubitku robe za osiguranika, tj. osigurana roba i dalje fizički postoji, ali za osiguranika
ne predstavlja nikakvu ekonomsku vrednost
3. zajednička havarija - svaki nameran ili razložan vanredan trošak i svaka namerna i
razložna šteta koju napravi, prouzrokuje zapovednik broda. Namerni trošak i štetu
zapovednik broda preuzima da bi sprečio i spasio robu i drugu imovinu na brodu
4. zasebna partikularna havarija - delimični gubitak ili oštećenje osigurane robe kao
neposredna posledica ostvarenja osiguranog rizika, izuzev delimičnih gubitaka ili
oštećenja koji se priznaju u zajedničkoj havariji
5. troškovi spasavanja i troškovi neposredno prouzrokovani nastupanjem osiguranog
slučaja
6. nagrade za spasavanje - ukoliko brod ili teret koji se nalaze na njemu dođu u opasnost
da propadnu, spasilac koji pruži uspešnu pomoć ima pravo na pokriće stvarnih troškova
i na nagradu za spasavanje
 7. obaveza naknade štete trećim licima - vlasnik robe može biti obavezan da nadoknadi
štetu trećim licima. Do ovakvih šteta najčešće dolazi kad se roba prevozi u
neodgovarajućoj ambalaži, pa usled toga dođe do zagađivanja druge robe, broda ili
okoline.
8. troškovi konstatacije i likvidacije štete nadoknađuju se iz osiguranja u potpunosti i
ako je šteta na koju se odnose pokrivena osiguranjem

Konstatacija i likvidacija štete:

Kao i sve vrste imovinskog osiguranja, transportna osiguranja imaju obeštećujući karakter
(obeštetiti = nadoknaditi), sa svim posledicama koje iz toga proizilaze:
 osiguranik ne može da zahteva od osiguravača plaćanje naknade koja bi bila veća od
iznosa štete, odnosno osiguranik usled nastupanja osiguranog slučaja ne može bit
stavljen u povoljniji položaj nego da osigurani slučaj nije nastupio,
 osiguranik ne može istovremeno, po osnovu više odnosa osiguranja, zahtevati naknade
koje bi ukupno premašile iznos štete koju je pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja,
 osiguranik ne može u pogledu iste štete ostvariti naknadu po osnovu osiguranja i
naknadu po osnovu odgovornosti za štetu, ako je neko treće lice odgovorno za
nastupanje osiguranog slučaja.
 isplatom naknade iz osiguranja prava osiguranika, prema trećem licu, prelaze na
osiguravača koji je isplatio nadoknadu.

Kod šteta se mora imati u vidu kauzalni (uzročni) odnos između rizika i nastalih šteta. Kod
nas, u transportnim osiguranjima u primeni je teorija neposrednog uzroka. To znači da je
osiguravač dužan da nadoknadi samo onu štetu koja je neposredna posledica osiguranog
rizika. Osiguravač ne odgovara za posredne posledice osiguranog rizika.
Ukoliko je šteta posledica dva rizika, od kojih je jedan pokriven osiguranjem, a drugi nije,
smatra se da je šteta pokrivena osiguranjem. U slučaju kad je šteta posledica dva rizika, od
kojih je jedan pokriven osiguranjem, a drugi izričito isključen, šteta nije pokrivena
osiguranjem.
Franšiza je iznos kojim se umanjuje naknada za štetu. To je iznos koji se prilikom nastanka
osiguranog slučaja, odnosno nadoknade štete, odbija u određenom procentu ili iznosu. Cilj
franšize je da stimuliše osiguranika da bolje brine o robi.

Konstatacija štete: U slučaju nastanka štete, osiguranik je dužan da na odgovarajući način

utvrdi prirodu, obim i uzrok štete, kao i okolnosti pod kojima se šteta dogodila. Ovo je
potrebno zbog toga što osiguranik ne može dobiti naknadu za nastalu štetu ako prilikom
podnošenja odštetnog zahteva ne dokaže da je šteta nastala za vreme trajanja osiguranja.
Osiguranik treba da dokaže da je šteta nastala usled rizika koji su pokriveni osiguranjem.
Takođe, osiguranik treba da dokaže veličinu nastale štete. Osiguravač sa svoje strane može
ispitivati konkretni slučaj radi prikupljanja elemenata potrebnih za likvidaciju štete.
Način na koji se vrši konstatacija štete na robi zavisi od vrste štete, vida transporta i vrste
prevoznog sredstva.

Odštetni zahtev: Da bi osiguranik ostvario svoje pravo na nadoknadu štete, podnosi

osiguravaču odštetni zahtev, a svoje pravo dokazuje dokumentima koja prilaže uz njega. Uz
odštetni zahtev se prilažu sledeći dokumenti kod osiguranja robe: original polise osiguranja,
original prevozne isprave, kopija fakture pošiljke, odgovarajući zapisnik o šteti, protest
vozaru i njegov odgovor na protest, ostali dokumenti.

Likvidacija štete: Na osnovu dostavljenih dokumenata osiguravač je dužan da izvrši

likvidaciju štete u razumnom roku i da isplati osiguraniku odgovarajuću nadoknadu.
Osiguravač vrši identifikaciju osiguranog predmeta, utvrđuje datum nastanka štete i važenje
osiguranja u momentu nastanka štete. Likvidacija štete se vrši na jedan od sledećih načina: na
bazi potpunog gubitka osiguranog predmeta, na bazi štete utvrđene u apsolutnom iznosu ili na
bazi procenta gubitka vrednosti osiguranog predmeta.

DOKUMENTA U OSIGURANJU
U osiguranju je prisutno mnoštvo dokumenata na osnovu kojih proističu određene pravne i
ekonomske obaveze. Među najvažnijima su: polisa osiguranja, lista pokrića, certifikat
osiguranja, potvrda o sklopljenom osiguranju i "SLIP" i "COVER NOTE".

Polisa osiguranja je isprava koja potvrđuje da je sklopljen ugovor o osiguranju. Ona mora da
sadrži osnovne elemente kao što su: ugovorne strane osiguranja, predmet osiguranja, rizik
obuhvaćen osiguranjem, trajanje osiguranja i vreme pokrića, svota osiguranja ili izjava da je
osiguranje neograničeno, premija ili doprinos, datum izdavanja polise, potpisi ugovornih
strana, itd.

U transportnom osiguranju postoji nekoliko vrsta polisa:

- generalna polisa - zaključenje generalnog ugovora o osiguranju neodređene količine
pošiljaka nekoliko prevoza u određenom periodu vremena. Generalna polisa predstavlja
zaključenje generalnog ugovora o osiguranju neodređene količine pošiljaka nekoliko
prevoza u određenom periodu vremena.
- pojedinačna polisa - odnosi se na osiguranje određene pošiljke
- uvozna polisa - upotrebljava se prilikom uvoza robe stranog porekla
- izvozna polisa - ispostavlja se kod izvoza robe

Lista pokrića se izdaje ukoliko nisu poznati svi elementi osiguranja jer nekada zbog vremena
ili nekih drugih okolnosti nije moguće sklopiti klasična forma ugovora o osiguranju. Najčešće
je potpisuje osiguravač, čime daje izjavu o preuzetoj obavezi iz osiguranja.
Certifikat osiguranja je skraćeni oblik polise osiguranja i sadrži najosnovnije podatke o
uslovima po kojima se vrši osiguranje. Najčešće se izdaje na osnovu važećeg ugovora o
osiguranju.
Potvrda o sklopljenom osiguranju je pismena potvrda kojom se potvrđuje da je sklopljen
ugovor o osiguranju i koja sadrži neke osnovne ili pak detaljnije elemente. Može da zameni
polisu kao dokaznu ispravu o sklopljenom osiguranju. Često se koristi kod osiguranja robe u
uvozu.
Slip" i "cover note" su pismene isprave koje su najbliže našem "listu pokrića" (neka vrsta
predugovora o osiguranju ili reosiguranju).
Slip je dokument koji primenjuju posrednici u osiguranju i reosiguranju i sadrži sve bitne
elemente za potrebu ocene i težine rizika. Cover note je dokument kojim se potvrđuje da je
osiguravač prihvatio uslove iz slipa i da daje saglasnost na pokriće tog rizika.
Po „Llojd’s“ S.G. polisi se osiguravaju rizici nastali na brodu i robi (pomorsko kasko i kargo
osiguranje).
Nova engleska pomorska polisa je blanko polisa koja u sebi sadrži odredbe o pružanju
osiguranja koje regulišu obaveze osiguravača. Sadrži obavezu osiguravača, njegovu izjavu o
preuzimanju rizika, o pokriću, mesto za pečat i potpis i kaluzulu o nadležnosti engleskog suda
na ugovoreni iznos.
 10. LEKCIJA - PRODAJA I CENA LOGISTIČKIH USLUGA
Marketing funkcija u špediciji
Marketing koncept špediterskog preduzeća mora da obuhvati sledeće procese:
1) Istraživanje marketinga - obuhvata istraživanje logističkih tržišta, usluga, promocija,
načina prodaje i prodajnih cena
2) Marketing predviđanje - obuhvata faze kao što su: merenje potencijala tržišta i
prodaje, kvantitativna i kvalitativna analiza tržišta, motivaciona istraživanja, itd.
3) Selekcija i izbor logističkih tržišta - obuhvata četiri faze: grupisanje, filtriranje,
komparativnu analizu i segmentaciju tržišta
4) Definisanje marketing strategije - ona podrazumeva adekvatan način razvoja i
poslovanja u skladu sa tržišnim okolnostima, mogućnostima, slabostima i uslovima

Pod pojmom akvizicije podrazumevaju se aktivnosti oko uspostavljanja, negovanja i

održavanja poslovnih veza i sklapanje poslova sa komitentima. Cilj je da špediter pridobije
što više korisnika i komitenata na tržištu. Pored kontakata sa korisnicima na tržištu, ova
služba održava redovne kontakte sa ostalim službama i organizacionim jedinicama unutar
preduzeća. Kroz te kontakte prenose se informacije sa tržišta, potrebe i zahtevi korisnika i
predlaže način zadovoljenja tih potreba i zahteva. Akviziter mora dobro da poznaje
špediterski posao da bi uspešno objasnio sve karakteristike usluga koje nudi i da bi mogao da
odgovori na sva pitanja vezana za te usluge. To mora biti sposobna, komunikativna,
kompletna ličnost u dobroj psihičkoj i fizičkoj kondiciji. Da bi prikupio informacije od
poslovnog značaja, akviziter, pored kontakata sa korisnikom koristi i sve druge relevantne
izvore informacija, kao što su: izvozno-uvozna preduzeća, preduzeća koja zastupaju
međunarodne i domaće firme, privredne komore, različita udruženja i grupacije, međunarodne
špediterske i spoljno-trgovinske kompanije, transportna preduzeća i agenti, logistički centri,
državne ili vladine institucije, banke i osiguravajuća društva itd

Ponuda špediterskih usluga

Ponuda je pismeno ili usmeno nuđenje materijalnih i uslužnih proizvoda uz određene uslove.
Ponuda špediterskih usluga predstavlja određene logističke usluge čija struktura, kvalitet u
cena su usmereni na zadovoljenje potreba i zahteva korisnika na tržištu. Ponude špediterskih
usluga se mogu razmatrati sa više stanovišta:
- način formiranja i davanja - na osnovnu konkretnog zahteva ili bez konkretnog
zahteva (špedicija nudi potencijalnim korisnicima određenu paletu usluga)
- stepen obaveznosti - obavezna, čvrsta, neopoziva (korisnik ima pravo odlučivanja o
prihvatanju/odbacivanju ponude) i neobavezna
- suština, sadržaj i forma - ponuda kompletne logističke usluge sa jedinstvenom cenom
za kompletnu uslugu ili ponuda sadrži pojedinačne stavke za svaku uslugu gde se
navodi vrsta usluge i cena za tu uslugu.

Sadržaj špediterske ponude:

1. struktura usluga sa cenama za svaku uslugu,
2. paušalna cena za tačno određen paket usluga,
3. eventualno stepenovana cena usluga prema obimu posla,
4. vreme trajanja (važenja) ponude,
5. uslovi za produžetak vremena trajanja ponude,
6. načini i uslovi plaćanja nadoknade za obavljanje usluge

Da bi špedicija formirala kompletnu i kvalitetnu ponudu, potrebno je raspolagati sledećim

podacima: vrsta robe koja je predmet isporuke, pojavni oblik, način pakovanja, mesto iz kog
se roba otprema i u koje se doprema, rok otpreme i dopreme. Takođe, treba znati kakvi su
uslovi za osiguranjem, da li su definisani pariteti isporuke, da li određen transportni put, vid
transporta i transportno sredstvo, kakvi su zahtevi za carinskom, transportnom i pratećom
dokumentacijom, inspekcijskim pregledom i kontrolom, specifični zahtevi za realizacijom.

Kalkulacija cena špediterskih usluga je osnovni preduslov da bi mogli formirati ponudu.

Kalkulacija troškova obuhvata troškove:
 transporta, intermodalnog transporta,
 pretovara i skladištenja robe,
 pakovanja,
 prepakivanja i obeležavanja robe,
 osiguranja robe,
 carinskog i inspekcijskog pregleda robe,
 pribavljanja i obezbeđenja transportne, carinske i druge dokumentacije,
 obavljanja specifičnih zahteva robe,
 troškove za pribavljanje i ispostavljanje različitih uverenja i potvrda,
 troškove posrednika i drugih učesnika u logističkom lancu, naknadu za rad špedicije.

Formiranje cena logističkih usluga u špediciji

Formiranje cena logističkih usluga moguće je bazirati na sledećim pristupima:
1) tržišni pristup - marketing istraživanje cena na logističkom tržištu, na bazi rezultata
istraživanja formiraju se konkurentne cene usluga
2) troškovni pristup - zasniva se na kalkulaciji troškova, gde se cene formiraju po
principu „troškovi plus“

Cene logističkih usluga mogu se formirati na dva karakteristična načina:

- slobodnom pogodbom - dogovorno ili prema posebnom ugovoru nosioca i korisnika
usluga
- korišćenjem tarifa i potpisivanjem jediničnih cena usluga

Pri formiranju cena logističkih usluga u špediciji, neophodno je ispuniti sledeće ciljeve:
- pokriti troškove i ostvariti zaradu - odgovoriti na izazove konkurencije
- ostvariti i održati željeno tržišno - postići ekonomsku snagu i tržišni
učešće uticaj

Tarife su spisak cena za različite kategorije usluga. Tarifna načela su:

- načelo javnosti - tarife moraju biti
objavljene na uobičajen način i
svakom pristupačne
- načelo jednakosti - jednaka primena
za svakoga ko ispuni propisane
uslove
- načelo trajnosti - tarife treba što ređe
da se menjaju, težiti da budu stabilne
- načelo jasnoće - jasne i jednostavne
za korišćenje
Cene usluga u železničkom transportu:
Međunarodne železničke tarife mogu biti: opšte međunarodne, savezne međunarodne, lučke
za prevoz robe, tranzitne međunarodne, izuzetne.

Cene transportne usluge se izražavaju u n.j./tkm. Visina cene zavisi od načina organizacije
železničkog prevoza (zavisno da li se radi o redovnom, oročenom, dogovorenom, ekspresnom
ili brzovoznom, različite su cene za istu robu i isto rastojanje).

Tarife za prevoz robe železnicama Srbije sastoje se iz sledećih delova:

- deo 1: uslovi prevoza i računanje
prevoznine
- deo 2: klasifikacija robe
- deo 3: imenik železničkih stanica
- deo 4: daljinar za prevoz robe
- deo 5: putokaz
- deo 6: cenovnik železničkih usluga
- deo 6a: naknada za dostavu kola na
posebne i industrijske koloseke
- deo 7: tranzitna tarifa

Postupak utvrđivanja cene prevoza u unutrašnjem železničkom transportu:

- definisanje uslova prevoza i
korišćenja tarifa, način obračuna
prevoznine (deo 1)
- utvrđivanje tarifnog razreda za robu
(deo 2)
- određivanje transportne relacije i
rastojanja (deo 3, 4 i 5)
- utvrđivanje cene za konkretnu
uslugu (deo 6, 6a i 7
Cene usluga u pomorskom transportu:
U pomorskom transportu razlikuju se dva osnovna oblika organizacije prevoza:
- linijski - određene linije kretanja broda, određene luke opsluživanja i fiksni red plovidbe
- slobodna plovidba - organizacija transporta po principu zakupa dela brodskog prostora ili
čitavog broda od strane određenih korisnika

Pomorske tarife se primenjuju samo u linijskoj plovidbi, dok se u slobodnoj plovidbi cena
transporta formira na bazi konkretne ponude i potražnje brodskog prostora. Obračun cena
transportnih usluga u pomorskom transportu se vrši prema količini i težini robe, zapremini i
vrednosti robe.
Cene transporta su različite za svaku liniju i relaciju transporta, a takođe i u odnosu na smer
kretanja na istoj liniji i rastojanju (nije isto od Kine do CG i od CG do Kine). Pored redovnih
cena i tarifa u pomorskom transportu, moguće je naplaćivati i dodatne stavove (konferencijske
tarife) koje se odnose na: transport predmeta ili robe velike dužine, transport robe velike težine
jediničnog tereta, zadržavanje brodova u severnim pomorskim lukama, zadržavanje brodova
usled zakrčenja pomorskih luka ili prolaza.

Cene usluga u rečnom transportu:

Cene usluga u rečnom saobraćaju se mogu utvrđivati na bazi tarifa ili slobodne pogodbe. Tarife u
rečnom transportu se sastoje od: opštih odredbi, klasifikacije robe i tablica vozarinskih
stavova. Cena prevoza zavisi od smera kretanja (uzvodne ili nizvodne plovidbe).

Cene usluga u drumskog transportu

Uglavnom ne postoje jedinstvene tarife za drumski transport. Drumske tarife obuhvataju opšte
odredbe, klasifikaciju robe, daljinar i tablice vozarinskih stavova. Cene mogu biti izražene u
odnosu na težinu robe, transportno sredstvo, zapreminu i vreme angažovanih sredstava.
Za usluge drumskog transporta na kraćim rastojanjima do 50 km (gradski robni transport) cena
se uglavnom obračunava u odnosu na vreme, a na većim rastojanjima cena je u funkciji težine
robe i udaljenosti (n.j./tkm).

Cena usluga u vazdušnom transportu

Kod formiranja cena transportnih usluga u vazdušnom saobraćaju posebno treba posmatrati
međunarodni i domaći saobraćaj. U redovnom međunarodnom saobraćaju se formiraju pod
okriljem IATA. Utvrđivanje visine cene prevoza obavlja se preko Saobraćajnih konferencija
IATA, koje pokrivaju pojedine delove svetske teritoriji, i to:
- Prva Konferenecija - Severna, Srednja i Južna Amerika, Grenland i okolna ostrva
- Druga Konferencija - Evropa, Afrika i Bliski Istok
- Treća Konferencija - Azija, Australija, Novi Zeland, Indonezija i okolna ostrva
Cene špediterskih usluga
Cena špediterske usluge se formira na osnovu:
 posebnih ugovora između špeditera i komitenta (na bazi ponude i tražnje) ili
 špediterskih tarifa.

Naknada za izvršene špediterske poslove se formira prema

 obimu usluge i
 vrednosti robe.

Tehnika formiranja tarifa se vrši prema fiksnom stavu (apsolutni iznos) i procentualnom iznosu
(% vrednosti robe, ukupni troškovi logistike, popusti). Špediter cene svojih usluga mora da
utvrđuje na čisto tržišnom principu, koji podrazumeva kvalitet usluge, tržišni i konkurentski
položaj, a ne troškove koje ima. Špediter može komitentu ispostaviti ukupnu cenu koja obuhvata
cenu svih usluga pri isporuci robe. To je tzv. forfetna cena.
Za špediterske poslove je vezana određena grupa usluga čija cena se utvrđuje prema posebnim
tarifama: sajamske tarife, zbirna tarifa i dostavna tarifa.
Pod refakcijama u špediciji podrazumeva se naknadno vraćanje jednog dela vozarine koji se
priznaje nakon prevezene veće količine određene robe. Odobravaju se samo za visoko-
tarifirajuću robu, tj. za robu za koju se plaća skuplja vozarina.
Međušpediter ima pravo da deo zarade u vidu provizije ustupi glavnom špediteru koji ga je
uključio u posao. Provizija se daje obično u ugovorenom procentu od ostvarene zarade ili u
fiksnom iznosu od transporta, odnosno od jedinice mere.
U nadležnosti tarifne službe spada i regulisanje odštete od prevoznika ili osiguravača za
izgubljenu ili oštećenu robu, kao i reklamiranje više i manje plaćenih prevoznih troškova i
penala zbog prekoračenja rokova isporuke. Špediter može podneti reklamaciju u svoje ime ako je
nosilac prava iz prevoznog dokumenta, a ako nije, mora prethodno pribaviti cesiju od svog
komitenta.
 Instradicija u špediciji
Pod instradicijom se podrazumeva izbor prevoznog puta, vida transporta i transportnog sredstva
kojim će se roba otpremiti, dopremiti ili transportovati u tranzitu, određivanje načina prevoza i
određivanje vremena u kome robu treba otpremiti, dopremiti ili transportovati u tranzitu.

Izrada i primena instradicije:

Instradiciju može odrediti sam nalogodavac ili špediter.

U prvom slučaju tarifna služba/špediter će poštujući nalogodavčevu odluku, samo proveriti da

nalogodavac nije stavio možda zahteve koji bi bili na njegovu štetu tj. nepovoljni po njega. Ako
bi bio takav slučaj, nalogodavac će biti upozoren na to i biće mu predloženo bolje rešenje.
Tada špediter vrši izmene, stvara nove alternative i predlaže nalogodavcu realizaciju posla na
novi prepravljen način. Nakon toga će tarifna služba dati instradiciju operativnom odeljenju
(uvozu, izvozu i slično) na posebnom formularu. Instradicija sadrži podatke i instrukcije koje
su potrebne da bi se pravilno i po dogovoru izvršio transport. (špediter praktično u ovom
slučaju igra ulogu kontrolora).

U drugom slučaju, tj. u slučaju da je nalogodavac prepustio špediteru da sam instradira robu,
tarifna služba će, uvažavajući eventualne odredbe iz prodajnog ugovora, sama pronaći
najpogodniji put, vidove transporta, tehnologije transporta i transportna sredstva i pri
tome uzeti u obzir: kvalitet usluge i cenu, odnosno ukupne troškove. Tarifna služba će za
konkretan transport izraditi kalkulacije za određene puteve i prevozna sredstva na posebnim
formularima koje svaka špedicija štampa za svoje potrebe. Znači, špediter instradira robu tj. vrši
instradiciju prema prikazanom postupku

Instradicija može da se radi kada je potrebno:

- izabrati paritete isporuke u prodajnom ugovoru
- precizirati elemente ponude špediterskog posla
- organizovati konkretan robni tok od pošiljaoca do primaoca

Faktori koji utiču na instradiciju:

Faktori koji utiču na instradiciju: vrsta i količina robe, pojavni oblik, geografski položaj
otpremnog i odredišnog mesta, razvijenost transportne i logističke mreže, razvijenost vidova
transporta, kvalitet i troškovi otpreme, dopreme i tranzita robe, interval strpljivosti, saobraćajno-
pravna ograničenja, itd.

Postupak izrade instradicije:

- utvrditi karakteristike saobraćajno-transportne infrastrukture
- izvršiti analizu raspoloživih vidova transporta i nosioca logističkih usluga
- definisati kriterijume poređenja i vrednovanja varijantnih rešenja
- sagledati sva ograničenja i faktore koji utiču na izbor