1.

Senka

Persona je ono sto zelimo da budemo i kako zelimo da nas drugi vide. To je moje psiholosko
odelo, posrednik izmedju istinskog mene i okruzenja u kome zivim. Ego je ono sto jesmo i o
cemu imamo svest. Senka je onaj deo nas koji ne uspevamo da vidimo i ne poznajemo.

Svi mi se radjamo celoviti, medjutim negde na pocetku naseg puta stvari se dele na dobre i lose
i mi zapocinjemo proces stvaranja senke, delimo svoje zivote. Na neki nacin od nas kultura
zahteva da zivimo kroz samo jedan deo svoje prirode i odbacuje druge delove naseg nasledja.
To i jeste neophodno jer kada ne bi bilo podele na dobro i zlo ne bi bilo civilizovanog ponasanja.
Medjutim, te odbacene i neprihvatljive osobine ne nestaju tek tako, one se skupljaju u tamnim
coskovima nase licnosti. Kada dovoljno dugo provedu tako skrivene, one pocinju da zive
sopstvenim zivotom - zivotom senke. Senka je ono sto nije na primeren nacin uslo u nasu svest.
To je odbacena i prezrena odaja naseg bica. Ona cesto ima energetski potencijal koji je gotovo
isto onoliko veliki koliko i energetski potencijal naseg ega. Ako senka akumulira vise energije od
naseg ega, ona izbija, izliva se poput lave u vidu silovitog besa ili neke grube nesmotrenosti, ili
zapadnemo u depresiju ili se dogodi neka nesreca za koju se cini da ima neku svoju svrhu.

Zanimljivo je putovati svetom i videti koje karakteristike razlicite kulture vezuju uz ego, a koje
guraju u senku. Tako nam postaje jasnije da je kultura jedna vestacki nametnuta struktura, ali je
to istovremeno i sasvim neophodna struktura. Videcemo da u jednoj zemlji vozimo desnom
stranom puta, u drugoj levom stranom. Na Zapadu muskarac se moze na ulici drzati za ruku sa
zenom, ali ne i sa drugim muskarcem, u Indiji muskarac moze da se drzi za ruku s muskim
prijateljem, ali ne i sa zenom. Na Zapadu covek iskazuje postovanje tako sto obuven u cipele
hoda po mestima u kojima se nalaze zvanicne institucije ili po svetilistima, na Istoku je krajnje
nepostovanje uci u cipelama u hram ili u tudju kucu. Na Bliskom Istoku treba da podrignete na
kraju jela da biste pokazali da vam je jelo prijalo, to bi se na Zapadu smatralo krajnjom
nepristojnoscu.
Sukob tih suprotstavljenih stanovista je opasan zato sto se mi jedni drugima sve vise
priblizavamo zahvaljujuci brzom sirenju komunikacione mreze u savremenom svetu. Tako ono
sto u jednoj kulturi predstavlja senku u nekoj drugoj postaje bure baruta.

Takodje je zapanjujuce kada vidimo da neke karaksteristike koje su inace veoma dobre bivaju
potisnute u senku. Po pravilu, one uobicajene, ovozemaljske karakteristike predstavljaju normu.
Sve sto je manje od toga ide u senku. Medjutim, u senku ide i sve ono sto je bolje od toga. Tako
nesto sto je cisto zlato medju osobinama nase licnosti biva gurnuto u senku zato sto ne moze
da nadje svoje mesto u tom procesu velikog ujednacavanja na koji se kultura svodi.
Cudnovato je da se ljudi plemenitm aspektima svoje senke protive upornije i tvrdoglavije nego
sto skrivaju svoje mracne strane. Zastrasujuce je ovladati zlatom u svojoj senci. Vise ce nas
sustinski poremetiti ako ustanovimo da imamo nesto istinski plemenito u svom karakteru nego
ako se ispostavi da smo bedni. Razume se, mi smo i jedno i drugo, ali ne otkrivamo ta dva
elementa u istom trenutku. Zlato se odnosi na ono sto predstavlja nas visi poziv, ato je nesto sto
se tesko prihvata u odredjenim stadijumima zivota. Ignorisanje zlata moze biti isto onoliko
pogubno koliko je pogubno i ignorisanje tamne strane nase licnosti, pa neki ljudi mogu pretrpeti
ozbiljan udarac ili se razboleti pre nego sto nauce kako da puste da se to zlato ispolji. Potrebno
nam je jedno takvo snazno iskustvo da bi nam se pokazalo da jedan vazan deo nas pociva
uspavan i neiskoriscen.
Verski proces sastoji se od uspostavljanja celovitosti nase licnosti. Rec religija oznacava
ponovno povezivanje, ponovno uspostavljanje celine kako bi se zalecile rane koje je
razdvojenost izazvala.
U celini gledano, prva polovina zivota posvecena je kulturnom procesu - sticanju vestina,
stvaranju porodice, disciplinovanju samog sebe na stotine razilicith nacina; druga polovina
posvecena je ponovnom uspostavljanju celovitosti zivota. Celovitost koja se postize na kraju je
svesna, dok je celovitost koja je postojala na pocetku bila je nesvesna i detinjasta.

Uspostavljanje ravnoteze izmedju kulture i senke

Klackalica nepozeljnih i prihvatljivih osobina mora biti u ravnotezi. Psiha odrzava svoj
ekvilibrijum isto onoliko precizno koliko i nase telo odrzava temperaturu ili ravnotezu baze i
kiseline i mnogo drugih tananih polariteta. Skloni smo da sva ta uravnotezenja na fizickom planu
uzimamo zdravo za gotovo, a veoma retko uspevamo da prepoznamo njihove psiholoske
paralele.
Danas preovladava stav prema kome se dobrota ili svetost sastoje od toga da se sto je
mogucno vise zivi na desnoj strani, odnosno dobroj strani klackalice. Svetost je izvrnuta
karikaturi kao predstava o coveku ciji je svaki postupak ispravan, coveku koji je bas sve
prebacio na tu savrsenu stranu svoje licnosti. Takvo stanje bilo bi potpuno nestabilno i odmah bi
se preokrenulo u svoju suprotnost. Obrtna ili sredisnja tacka jeste celovito (sveto) mesto. Da, u
spoljnom svetu se moramo obracati onim rafiniranim proizvodom svoje dobre strane, ali to
mozemo ciniti samo ako odrzavamo ravnotezu izmedju leve i desne strane. Moramo, u celini
gledano, skrivati svoju tamnu stranu od drustva, da ne bismo predstavljali opterecenje drugima,
medjutim, nikada ne smemo ni pokusati da tu tamnu stranu sakrijemo od sebe samih. Istinska
svetost, ili istinska delotvornost - ogleda se u tome sto stojimo u samom sredistu klackalice. To
je sasvim daleko od sentimentalne predstave o dobroti koja nam je nametnuta kao ideal.
Razume se da moramo imati senku!
Ciniti znaci biti gresan - Sv Avgustin. Stvaranje je u isti mah i razaranje. Ne mozemo doneti
svetlost bez odgovarajuce tame kao protivteze.
Tek nekolicina ljudi moze da prozivi tako duboko iskustvo vlastite senke, ali je izvesno da nas
nas psiholoski blizanac prati poput slike u ogledalu, svejedno da li jesmo ili nismo toga svesni.
Vecina ljudi pretpostavlja da su iskljucivi gospodari svoga doma. Ako priznamo da nasa senka
postoji i ako potom ovladamo njome, to znaci da priznajemo da postoje mnogi aspekti nas
samih koje svet u nacelu nije u prilici da vidi.
Sto je rafiniranija nasa svesna licnost, to smo vise senke ugradili u njenu tamnu stranu. Jedan
od najvecih Jungovih uvida - ego i senka poticu iz istog izvora i savrsena su protivteza jedno
drugome. Stvarati svetlost znaci stvarati senku; jedno bez drugog ne moze da postoji.
Ovladati sopstvenom senkom znaci dosegnuti sveto mesto - unutrasnje srediste do koga se ni
na koji drugi nacin ne moze stici. Ako u tome ne uspemo, to znaci da ne uspevamo da
ostvarimo vlastitu svetost i da propustamo da pronadjemo svrhu zivota.
Indusi imaju tri izraza koji opisuju to sveto mesto u nama samima: sat, cit i ananda.
Sit je egzistencijalna strana zivota (ugl na levoj strani klackalice); cit je idealna sposobnost (ugl
na desnoj str); ananda je blazenstvo, radost, ekstaza prosvetljenja - obrtna tacka klackalice.
Kada su sat i cit upareni i u dovoljnoj meri svesni, onda se stvara ananda, radost zivota. To se
postize ovladavanjem sopstvene senke.
Mnogi umetnici su u cesto veoma teski ljudi u privatnom zivotu. Postoji jedna sira vrsta
kreativnosti koja smesta tamu u gotov proizvod i pronalazi ispunjenje u senci. To je cisti
genije. Njegovi atributi su celovitost, zdravlje i svetost. Mi ovde govorimo o svetosti i u
izvornom znacenju te reci - to je punokrvno prihvatanje vlastite ljudskosti, a ne
jednostrana dobrota koja u sebi nema vitalnosti ili zivota. Zbog cega tako veliki br
kreativnih ljudi ima toliko mnogo nevolja/ Uska kreativnost uvek nosi sa sobom i usku
senku, dok siroki, razmahnuti talenti nose i veci deo tame. Istorija obiluje pricama o
sokantnom i ekscentricnom ponasanju velikih ljudi.
Zivimo u najkreativnijem veku u ljudskoj istoriji, koji je doneo mnostvo tehnoloskih cuda,
oslobodivsi nas teskog rada u zivotu, ali je neminovno da se pojavi i senka tog doba u vidu
dosade i usamljenosti - sto su potpune suprotnosti efikasnog drustva koje smo stvorili.

Kako onda covek moze da napravi nesto lepo i dobro a da na drugoj strani ne napravi
podjednaku kolicinu stete? Da li je moguce da zivimo svoje ideale, dajemo sve od sebe…
ako ritualno uvazavamo i tu drugu dimenziju stvarnosti. Mozemo teziti dobroti i lepoti - i
da isplatimo tamu na simbolican nacin.
Primer - ako se pozabavim odrzavanjem svoje senke nakon sto odu teski gosti, necu nju
istresti na nekog sasvim neduznog stranca. Moram da postujem svoju senku jer je ona
integralni deo mene, ali ne moram je nametati nekom drugom. Dovoljna bi bila
petominutna ceremonija ili uvazavanje akumulacije moje senke nakon sto su gosti otisli
da se ona zadovolji i da, samim tim, moja okolina bude postedjena time.

Maximalno se trudimo da uradimo najbolje sve sto mozemo. Citav kulturni svet bi propao ako ne
bismo odrzavali takvu disciplinu. Medjutim, to u isti mah konstelise najgore u meni i aktivira
moju senku. Drzim senku sto dalje od pogleda drugih i kada se ona povremeno ispolji, izrazito
mi je neprijatno. Ako se brzo ne pozabavim neravnotezom, ubrzo ce se dogoditi da budem grub
i neuctiv prema nekome, da ispoljim izrazito negativnu stranu svog karaktera ili da padnem u
depresiju. Senka ce, na ovaj ili onaj nacin, inteligentno ili glupo, naplatiti svoje.
Da li to znaci da moram da budem isto onoliko destruktivan koliko sam kreativan, isto onoliko
taman koliko sam svetao? Da, ali imam izvesnu kontrolu nad tim kako cu i gde platiti tu cenu
tame. Ubrzo posto zavrsim neki kreativni posao, mogu da pribegnem odredjenom ritualu ili
ceremoniji i da na taj nacin ponovo uspostavim ravnotezu. Najbolje je da to uradim u osami i
nema potrebe da povredjujem svoju okolinu ili bilo kog coveka kraj sebe. Mogu da napisem
neku pretparacku pricu punu krvi i nasilja ili da se na neko vreme upustim u aktivnu imaginaciju
koja ce odati pocast tamnoj strani. Takvi simbolicki cinovi sluze tome da se suprotstavi
ravnoteza u mom zivotu, ne nanose nikakvu stetu i nikoga ne povredjuju. Veliki deo verskih
rituala ima za cilj upravo da se leva strana ravnoteze odrzi tako da funkcionise kroz
kompenzaciju.
Centralni simbol hriscanstva, krst, jeste dvostruka klackalica cije se dve osovine ukrstaju u
sredistu. On pruza okvir ne samo za uspostavljanje ravnoteze izmedju desne i leve strane nego
i izmedju onoga sto je gore i onoga sto je dole. Zapadno hriscanstvo otkriva vlastitu
neuravnotezenost time sto je jedna strana krsta duza od druge. Buduci da duhovni element
stvarnosti naglasavamo vise od njenog zemaljskog elements, onoga sto je zensko i osecajno,
mi to nesvesno kompenzujemo time sto donji krak krsta cinimo duzim od ostala tri. Grcka i
druge crkva istocnog pravoslavlja naju bolje od toga i imaju ravnokrake krstove. Kako je zapadni
krst postao takav - hriscanstvo je formulisano u vreme kada su zemaljski, zenski aspekti zivota
predstavljali znatno veci deo egzistencije nego sto je to danas slucaj - uzimali vodu iz bunara,
isli pesice, jahali na nekoj zivotinji, plugovima obradjivali polja, sadili..Hriscanstvo je pokusalo da
stavi naglasak na duhovni aspekt zivota koji je bio u manjoj meri poznat. Medjutim danas, nas
polozja je sasvim suprotan, mogu proci i nedelje a da mi uopste ni dodirnemo zemlju stopalom,
vecina ne gaji nikakve prehrambene proizvode… Gde god da se nalazimo, potrebno je da
odamo pocast onom delu naseg zivota koji lezi u senci kako bismo oslobodili one kvalitete koje
smo zaboravili ili ignorisali.
Odbaciti tamnu stranu covekove prirode zapravo znaci skladistiti ili akumulirati tamu, to se
kasnije ispoljava kroz sumorno raspolozenje, psihosomatske bolesti ili nesvesno izazvane
nesrece. Sada se suocavamo sa onim sto je akumuliralo citavo drustvo koje bogotvori svoju
svetlu stranu i odbacuje tamnu, pa se taj ostatak ispoljava kao rat, ekonomski haos, strajkovi,
rasna netrpeljivost. Jedini izbor sastoji se u tome, hocemo li svesno inkorporirati senku i uciniti
to sa izvesnim dostojanstvom ili cemo to uraditi posredstvom nekog vida neuroticknog
ponasanja. George Bernard Shaw rekao je da je umetnost jedina alternativa mucenju. To znaci
da cemo se ili baviti vlastitom kreativnoscu (u ceremonijalnom ili simbolickom svetu) ili cemo biti
prinudjeni da se suocimo sa njenom alternativom - brutalnoscu.
Sklonost da se vlastita senka vidi “tamo spolja” u susedu, ili nekoj dr rasi ili kulturi predstavlja
najopasniji aspekt savremene psihe. Dovela je do dva razorna rata u 20 veku i preti razaranjem
svih izvanrednih dostignuca naseg savremenog sveta. Svi mi odlucno osudjujemo rat ali
kolektivno hitamo u njega. Nikakva cudovista ne prouzrokuju ovakav haos vec to cini kolektivna
senka kojoj je svako od nas doprineo.
Kolektivna potreba da se senka izrazi nadilazi individualnu resenost da se obuzda tama. I tako
se dogadja da posle ere disciplinovane kreativnosti uvek sledi zapanjujuca manifestacija
unistenja. Postoje mnogo bolji nacini za izalzenje na kraj sa senkom, ali sve dok oni ne budu
opstepoznati i dalje cemo imati te ispade senke u njihovom najdestruktivnijem obliku.
Jung je ukazao na to da je samo sofisticirano i disciplinovano drustvo moglo da vodi onako
duge i komplikovane ratove kao sto su Prvi i Drugi sv rat. Kazao je da bi se primitivni ljudi u roku
od svega nekoliko sati umorili od ratovanja i otisli svojim kucama. Oni ne bi imali tako veliku
akumulaciju senke zato sto zive uravnotezenijim zivotom i nikada ne odu onoliko daleko od
centra koliko to mi cinimo. Samo smo mi, civilizovani ljudi, mogli do te mere da razvijemo
ratovanje. Dakle, sto je veca civilizacija, to je jaca njena sklonost da samu sebe unisti. Daj Boze
da se evolucija dovoljno brzo razvija do tacke u kojoj ce svako od nas biti u stanju da ovlada
sopstvenom tamnom stranom, da je poveze da svojom teskom mukom zaradjenom svetloscu i
da od njih stvori nesto bolje nego sto je sukob izmedju njih. To bi bila istinska svetost.
Ukoliko se ne bavimo levom, tamnom stranom na svestan nacin, senka je gotovo uvek
projektovana, to znaci da je vesto prebacujemo na nekog ili na nesto drugo kako ne bismo
morali da preuzmemo odgovornost za nju. Tako isto se radilo i pre 500 godina, i vecina nas je
jos zaglavljena u toj srednjevekovnoj svesti. Srednjevekovni svet se temeljio na uzajamnom
projektovanju senki: razvijao se i bujao na mentalitetu tvrdjave, oklopa, utvrdjenih gradova,
posedanja silom, muskog vlasnistva nad svime sto je zenskog roda, kraljevskog pokroviteljstva i
gradova - drzava koji su neprestano bili pod opsadom i neprestano jurisali na tudje kapije.
Srednjevekovno drustvo se gotovo u celosti upravljalo patrijarhalnim vrednostima, cuvenim po
jednostranosti. Cak i crkva je ucestvovala u politici koja se odvijala u senci. Samo pojedinci koje
nazivamo svecima i neka ezotericna drustva su izbegavali igru projektovanja senke.

Danas su citave industrijske grane posvecene tome da za nas sadrze nase senke. Filmska
industrija, modna, savremena laka knjiz, sve nam to obezbedjuje mesta u koja s lakocom
mozemo da ulozimo svoju senku. Novine nam pruzaju dnevnu dozu katastrofa, zlocina i uzasa
da bi spolja nahranile nasu senovitu prirodu kada bi trebalo da je inkorporiramo u sebe, kao
integralni deo vlastitih licnosti. Kada sopstvenu tamu ulozimo u nesto van sebe samih, ostaje
nam licnost koja vise nije celovita. Ali projekcija je uvek laksa od asimilacije.

Kada ljudi primoravaju druge da ponesu njihovu senku umesto njih - tako muskarci prebacuju
svoju senku na zene, belci na crnce, katolici na protestante, muslimani na hinduse. Svaka grupa
nesvesno odredjuje jednog svog clana kao crnu ovcu i primorava ga da na svojim plecima
ponese tamu cele zajednice. Tako je jos od samih pocetaka kulture. Svake godine Asteci su
birali jednog mladica i devojku koji ce poneti senku da bi potom bili ritualno zrtvovani. Izraz bauk
ima zanimljivo poreklo - u staroj Indiji svaka lokalna zajednica birala je jednog coveka koji ce
poneti taj naziv. Njega bi ritualno ubili na kraju godine kako bi sa sobom odneo sva zla koja je
pocinila zajednica. Ljudi su bili toliko zahvalni za tu uslugu da do dana svoje smrti covek koji je
na pocetku godine odredjen kao bauk nike morao nista da radi i mogao je da ima sve sto pozeli.
Prema njemu su se ophodili kao prema predstavniku onog sveta. Posto je u sebi nosio moc
kolektivne senke, bio je izuzetno mocan i svima je ulivao strah.
Moglo bi se tvrditi da su drevni i srednjevekovni covek umeli da izadju na kraj sa svojom
senkom tako sto su je projetkovali na neprijatelja. Medjutim savremeni covek ne moze da
nastavi taj opasni proces. Evolucija svesti zahteva od nas da integrisemo senku ako zelimo da
stvorimo novo doba.
Najveca steta nastaje kada roditelji prenose svoju senku na decu. Vecina ljudi mora da ulozi
veoma mnogo truda da bi se oslobodila senke svojih roditelja pre nego sto mogu da pocnu da
zive kao odrasli ljudi. Ako roditelj prebacuje teret svoje senke na malo dete, detetova licnost se
podvaja, u njoj pocinju da ratuju ego i senka. Kad to dete odraste morace da se nosi sa velikom
senkom (vecom od obicne kulturne senke koji svi nosimo), a imace i sklonost da tu svoju senku
prebacuje na sopstvenu decu. Najbolji poklon i zavestanje koje mozete da date svojoj deci jeste
da uklonite svoju senku sa njih, i da im date potpuno cisto nasledje u psiholoskom smislu, a
time cete napraviti ogroman korak u svome razvoju - ako vratite svoju senku natrag u vasu
privatnu psiholosku strukturu.

Da li je moguce odbiti projekciju senke nekog drugog coveka? To funkcionise samo onda ako
prilicno dobro kontrolisete sopstvenu senku. Obicno kada primitive senku koju je neko na vas
projektovao, vasa sopstvena senka eksplodira i rat je neizbezan. Kada je vasa senka nalik na
kantu benzina koja samo ceka da neko u nju baci upaljeno palidrvce, lak ste plen za svakoga ko
zeli da vas iznervira. Ako zelite da odbacite senku koju neko na vas projektuje, necete se kao
dobar matador jednostavno pomeriti i pustiti da bik projuri pored vas. Senka bi trebalo da se
vrati prvobitnom izvoru i da postane krajnje konstruktivna. Mozete odbiti projekciju senke i
prekinuti beskrajnu spiralu osvete ukoliko imate svesnu kontrolu nad sopstvenom senkom. Biti u
prisustvu tudje senke i ne odgovoriti jeste ravno genijalnosti. Niko nema pravo da na vas baci
svoju senku, i vi imate pravo da se zastitite. Ako hulimo na drudge, nanosimo veliku stetu ne
samo drugima vec i nsebi samima. Moramo se povezati sa tom tamnom stranom radi
sopstvenog razvoja i nemamo prava da je bacamo na drudge u nastojanju da odagnamo ta
neprijatna i nezeljena osecanja.
Senka takodje u sebi nosi i kamen-temeljac nase vitalnosti. Izrazito kulturan pojedinac koji ima
podjednako jaku senku ima i veliku licnu moc. William Blake govorio je o potrebi da pomirimo ta
dva dela sebe. Rekao je da treba da potrazimo formu u raju a energiju u paklu i da vencamo to
dvoje. Najvisi oblik kreativnost nastaje onda kada smo u stanju da se suocimo sa svojim
unutrasnjim rajem i svojim unutrasnjim paklom.
U celini gledano, treba da odbijemo projekciju tudje senke na nas i da se izmaknemo od strelica
i kamenja kojima nas drugi gadjaju. Ipak ima nekih trenutaka kada mozemo uciniti mnogo dobra
time sto cemo svesno poneti tudju senku. Savetuju nas da volimo svoje neprijatelje alo to nije
mogice onda kada unutrasnju neprijatelj, nasa vlastita senka, spremno ceka da kidise na plen i
u sto je moguce vecoj meri iskoristi zapaljivu situaciju. AKo mozemo da naucimo kako da volimo
unutrasnjeg neprijatelja, onda postoji sansa da zavolimo - i spasemo - spoljnog neprijatelja.
Geteov Faust, mozda najbolji primer susreta ega i senke koji mozemo naci u knjizevnosti, prica
o bledunjavom profesoru nejakog tela koji je sve blizi samoubistvu jer je udaljenost izmedju
njegovog ega i njegove senke postala tolika da se to vise ne moze izdrzati - njegova unutrasnja
klackalica je do te mere opterecena da je na ivici pucanja. U tom trenutku Faust srece svoju
podjednako nemogucu senku Mefista, koji se pojavljuje kao njegovo gospodstvo djavo.
Eksplozija energije pri tom susretu je zapanjujuca. Ipak, obojica istrajavaju i njihova dugacka i
zivopisna prica predstavlja najbolje uputstvo koje mozemo dobiti u pogledu iskupljenja ega i
senke. Faust pronalazi spas od svoje bezivotnosti i postaje punokrvno bice sposobno da oseti
strast; Mefisto je spasen od svog amoralnog zivota i otkriva svoju sposobnost da voli. Ljubav je
jedina rec u nasom zapadnoj tradiciji koja je kadra da opise tu sintezu ega i senke. Geteov
Faust veoma snazno pokazuje da je iskupljenje ega moguce samo ako se odvija naporedo sa
iskupljenjem senke. Kada postanemo svesni senke, ona postaje meksa, popustljivija i neznija.
Lik Fausta biva ispunjen dodatkom njegove sneke. On postaje celovit zahvaljujuci svom susretu
s Mefistom, kao sto Mefisto postaje celovit zahvaljujuci susretu s njim. Ni ego ni senka ne mogu
biti iskupljeni ako njihov dvojnik ne dozivi preobrazaj. Upravo je to uzajamno trenje ono sto ij
vraca njihovoj izvornoj celovitosti. To ne predstavlja nista manje nego isceljenje jaza izmedju
raja i pakla. Lucifer (sto je jos samo jedno ime za nasu senku) nekada je bio prvi od andjela,
deo andjeoske nebeske vojske, i on se mora vratiti na to mesto koje mu s pravom pripada kada
nastupi kraj vremena.

Zlato unutar senke

Moguce je da i ono najbolje u nama projektujemo na drugog coveka ili situaciju. Nasa
sposobnost da se drugima divimo ili obozavamo ih kao junake predstavlja cistu senku; u tom
slucaju odbacujemo sopstvene najbolje osobine i projektujemo ih na drugog coveka.
Sa stanovista naseg ega, pojava neke sublimne crte mogla bi da poremeti nasu celokupnu
strukturu licnosti. Ego je...prvenstveno posvecen vlastitoj odbrani i ostvarenju sopstvenih
ambicija. Sve sto mu stoji na putu mora biti potisnuto. Ti (potisnuti) elementi postaju senka. To
su cesto u osnovi pozitivna svojstva. Postoje dve senke: 1) tamna strana naseg ega, kou
brizljivo skrivamo od nas samih i koju ego nece priznati sve dok ga na to primoraju zivotne
teskoce i 2) ona koja je u nama potisnuta da ne bi ometala nasu egocentricnost i, koliko god to
djavolski delovalo, ona je sustinski povezana sa Sopstvom. U neposrednom suceljenju Gospod
(Sopstvo) pretpostavlja senku nasem egu, jer je senka, sa svim opasnostima koje sobom nosi,
bliza samom sredistu i prirodnija. Jung je upozoravao da ce biti izuzetno tesko izvuci zlato iz
senke. Ljudi isto onoliko strahuju od svoje sposobnosti da budu plemeniti koliko strahuju od
svojih najmracnijih strana. Ako u nekome otkrijete zlato, on ce se tome suprotstaviti i poslednjim
atomima svoje snage. Upravo zbog toga tako cesto podlezemo obozavanju heroja. Mnogo je
lakse diviti se heroju iz daljine nego postati vlastita (znatno manja) verzija tih istih kvaliteta.
Dve stvari krenu po zlu kada projektujemo svoju senku : prvo nanosimo stetu drugome time sto
ga opterecujemo sopstvenom tamom ili svetloscu, jer veoma tesko breme prebacujemo na
pleca drugom coveku kada od njega zahtevamo da za nas glumi heroja. Drugi, sterilisemo sami
sebe kada odbacimo svoju senku.
U senci je zapreteno tako mnogo energije. AKo mozete da dotaknete svoju senku - u okviru
forme, i ucinite nesto izvan svog uobicajenog obrasca ponasanja, velika energija ce poteci iz
toga. Postoji jedna cudnovata cinjenica zasnovana na toj dinamici. Papagaji mnogo lakse nauce
psovke i ruzne reci nego sto nauce obicne izraze zato sto mi psovke i ruzne reci izgovaramo s
mnogo vise zestine. Papagaj ne zna znacenje tih reci, ali cuje energiju koja je u njih utkana. Cak
i zivotinje mogu da osete snagu koju skrivamo u senci.

Senka u srednjem zivotnom dobu

Prve godine covekovog odraslog zivota gotovo su u potpunosti posvecene disciplini. Covek se
sprema za profesiju kojom ce se baviti, uci drustvene vestine, neguje brak i unapredjuje svoju
sposobnost zaradjivanja - a sve te aktivnosti neminovno stvaraju veliku senku. Kada dodjemo u
sredovecne godine, kulturni proces je gotovo u potpunosti zavrsen i veoma je suv, lisen zivotnih
sokova. Kao da smo iscedili svu energiju iz svog karaktera i u tom trenutku energija senke
postaje veoma velika.

Ceremonijalni svet

Postoje ritualni nacini na koje mozemo da se priblizimo senci i da uspostavimo stvaralacki

odnos s njom. Moramo pronaci jedan od sadrzaja licnosti na levoj strani i moramo ga izraziti na
neki nacin koji ce ga zadovoljiti, ali koji u isto vreme nece naneti stetu nicemi sto se nalazi na
desnoj strani. Taj sadrzaj mozete da nacrtate, izvajate, mozete da napisete neku zivu i slikovitu
pricu o njemu, mozete da ga otplesete, mozete nesto da spalite, mozete da ga sahranite -
mozete dakle da ucinite bilo sta sto ce tom materijalu pruziti odredjeni izraz, a da pritom ne
nanese stetu. Simbolicko ili ceremonijalno iskustvo sasvim je realno iskustvo i ono utica na nas
isto onoliko koliko i neki stvarni dogadjaj.
Psiha nije svesna razlike izmedju nekog spoljnog i unutrasnjeg cina. Nasi senoviti kvaliteti se -
sa stanovista Sopstva - podjednako dobro prozivljavaju na ova nacina. Kultura moze da
funkcionise samo ako simbolicki prozivljavamo nezeljene elemente. SVa zdrava drustva imaju
bogat ceremonijalni zivot. Drustva koja nisu tako zdrava oslanjaju se na nesvesne ekspresije:
rat, nasilje, psihosomatske bolesti, neurotske probleme, i nesrece, sto su sve nacini da se
prozivi senka, makar i na veoma niskom nivou. Ceremonije i rituali predstavljaju neuporedivo
inteligentnija sredstva da se postigne isti rezultat. U celom svetu i u gotovo svim istorijskim
epohama ceremonije se mahom sastoje od razaranja: zrtvovanje, spaljivanje, ritualno ubijanje,
pustanje krvi, post i seksualno uzdrzavanje. To su ritualni jezici koji cuvaju kulturu tako sto
senku simbolicki isplacujemo. Ne postoji nijedan drugi nacin da se kultura stimulise i osnazi od
onoga koji podrazumeva inkorporiranje tih destruktivnih elemenata. Upravo zbog toga istinski
verski ritual mora sadrzati isto onoliko tame koliko i svetlosti.
Ideal ravnoteze ilustrovan nam je svakodnevno, na dolarskoj novacnici - na njoj se nalazi
piramida u cijem je vrhu nacrtano oko. Dno trougla predstavlja dvojstvo nase percepcije. Na
osovini koja spaja ego i senku vidimo parove suprotnosti: ispravno i pogresno, dobro i lose,
svetlo i tamu. Dokle god smo zaokupljeni tom slalom, ne mozemo se nadati nicem drugom do
beskonacnom protivrecju. Ako je nasa svest dovoljno sveobuhvatna mozemo da napravimo
sintezu tih medjusobno sukobljenih elemenata i dodjemo do tog sveznajuceg oka u sredisnjoj
tacki. Na dolarskoj novcanici to oko je uzdignuto iznad suprotnosti, da bi ukazalo na njegov
superiorni polozaj. Svetlost koja izvire s tog centralnog mesta nema svoju suprotnost. Kao i
zamak Svetog grala, ona je van vremena i prostora. Pronalazimo je u trenutku transcedencije. I
Bibija nas uci - “Ako dakle bude oko tvoje zdravo, sve ce tijelo tvoje svijetlo biti.” Singularnost
oka, sredina klackalice jeste mesto prosvetljenja. To predstavlja citav novi poredak svesti; zapis
na dolarskoj novcanici - Novus Ordo Seclorum - Novi poredak vekova, obecava to novo doba.

2. Romanticna ljubav kao senka

Nasu najsnazniju i najdragoceniju projekciju predstavlja zaljubljivanje. I tu je rec o projektovanju

senke i verovatno o najdubljem religijskom iskustvu koje ce covek ikad doziveti. Ovde nije rec o
ljubavi i voljenju. Zaljubiti se znaci projektovati najplemenitiji i svakako najvredniji deo svog bica
na drugo ljudsko bice. Ima ljudi koji svoj bozanski kapacitet projektuju na profesiju kojom se
bave ili na umetnost, pa cak i na neko mesto. Svetost koju vidimo u drugima je istinski tamo, ali
mi nemamo pravo da je sagledamo dok ne uklonimo sopstvene projekcije. To je izuzetno tesko!
Zaljubiti se znaci projektovati onaj zlatni deo vlastite senke, sliku Boga - svejedno da li je ta slika
muska ili zenska - na drugog coveka. Medjutim to iskustvo potice s krajnje desne strane
klackalice i neminovno konstelise svoju suprotnost. Nema nijednog ljudskog iskustva koje bi bilo
prozeto vecom gorcinom od iskustva koje sticemo kada se zaljubljenost pretvori u svoju
suprotnost. Iako to niko ne uocava u datom trenutku, zaljubljenost zapravo ponistava ljudskost
voljenog bica. Na cudnovat nacin vredjamo drugu osobu onda kada se zaljubimo u nju, jer mi
zapravo gledamo sopstvenu projekciju Boga, a ne to drugo bice. Tek kada se spuste na zemlju
bivaju primorani da jedno drugo sagledaju u realisticnom svetlu, i tek tada postoji mogucnost
zrele ljubavi.
Zaboravljamo kada se zaljubljujemo da moramo takodje da se pomirimo i sa svim onim sto nam
inace deluje neukusno i sto nas nervira - cak i sa onim sto nam je direktno nepodnosljivo - kako
u tom drugom bicu, tako i u nama samima. A upravo ta konfrontacija vodi nasem najvecem
rastu.
Mi od osobe koju volimo, u koju smo zaljubljeni trazimo da ucini ono sto su nam u proslosti
donosile duhovne discipline: da nas preobrati u sasvim novo bice, da nas iskupi, da spase nasu
dusu.
Nesto izuzetno se dogodilo u 12 veku kada je iz zapadnog kolektivnog nesvesnog izronio
romantizam i kada smo otkrili vestinu da u drugom ljudskom bicu vidimo Boga. Ta pojava je bila
poznata i znatno ranije u istocnjackom svetu, ali je bila ogranicena iskljucivo na odnos izemdju
gurua i njegovog ucenika. Svestan ogromne moci tog iskustva, istocnjacki svet je to isustvo
zadrzavao u uskim okvirima verskog zivota i zabranjivao ga je u obicnim ljudskim odnosima.
Sama sposobnost za zaljubljivanje, za romanticnu ljubav, relativno je nedavna pojava u nasoj
istoriji. Njome je zapadnjacki svet oslobodio, razobrucio najsublimnije osecanje za koje smo
sposobni i izlozio nas najvecoj patnji koju cemo ikada upoznati.
MI bastinimo dva mita koja su ponikla u 12 veku. Mit o Svetom gralu govori o odnosu
individualnosti i duhovnog traganja; mit o Tristanu i Izoldi upoznaje nas sa snagom romanticne
ljubavi. Oba mita nagovestavaju novu sposobnost da se neposredno dozivi Bog. Pre nego sto
su spojavila ta dva velika mita zapadni covek je davao priznanje Bogu koji je obitavao i
tabernaklu Crkve i nike se sasvim neposredno doticao covekovog licnog zivota. Ipak, u 12 veku
poceli smo da se bavimo neverovatnom mogucnoscu da dotaknemo visoki napon Boga na licni
nacin. Tristan i izolda nam pokazuju sve opasnosti projektovanja sopstvene svetosti na drugo
ljudsko bice. MIt i Tristanu i Izoldi uvek iznova prozivljava svaki zaljubljeni par, ali ipak imamo
sansu da doprinesemo njegovom razvoju tako sto cemo osvestiti umece izgradnje odnosa. Ako
bi covek bio u stanju da vidi svu raskos Boga - i u njegovim svetlim i u njegovim tamnim
aspektima - to iskustvo ne bi moralo da se zavrsi razocaranoscu i gorcinom.
Posebno je veliki izazov ovladati onom moci koja lezi u nasoj senci. Ne mozemo ovladati njome
u smilu da je posedujemo, jer je ego suvise mali kontejner i naduvao bi se preko svake mere.
Ako bi covek posedovao tu moc, on bi verovatno sam sebe proglasio Bogom ili bi, proglasio
Boga mrtvim. Ako tu moc projetujemo na drugoga, time ga opterecujemo natcovecanskim
osobinama koje se jednostavno ne mogu podneti.

Paradoks kao religijsko iskustvo

Kada se priblizavamo senci, ispitujemo jedan veoma mocan aspekt svoje licnosti koji je gotovo
univerzalno predmet distanciranja i izbegavanja. I na taj nacin ulazimo u carstvo paradoksa.
Covek moze izdrzati svaku patnju ako ona ima smisla, besmisao je ono sto je nepodnosljivo.
Protivrecnost je jalova i destruktivna, dok je paradoks stvaralacki. Svako ljudsko iskustvo moze
se izraziti u vidu paradoksa. Dan mozemo razumeti samo kao kontrast noci. Muzevnost je
relevantna samo u kontrastu prema zenstvenosti. Aktivnost ima znacenje samo u odnosu na
odmor. Gore je moguce samo ako postoji dole. Sta bi bio sever bez juga? Gde bih ja bio bez
tebe? Iz nekog nedokucivog razloga odbijamo tu paradoksalnu prirodu stvarnosti i u trenutku
vlastite gluposti mislimo da mozemo funkcionisati van nje. Istog trenutka kada to ucinimo,
prevodimo paradoks u suprotnost. Licna patnja pocinje onda kada smo raspeti izmedju tih
suprotnosti.
Rec religija potice od latinskog korena re, sto znaci ponovo, i ligare, sto znaci vezivati,
povezivati ili premostiti, dakle izvorno znacenje reci religija jeste ponovno povezivanje.
Religijska sposobnost je umece uzimanja suprotnosti i njihovog ponovnog povezivanja,
premoscivanja jaza koje je prouzrokovalo toliko mnogo patnje. Ona nam pomaze da iskoracimo
iz protivrecnosti - tog bolnog stanja u kome se stvari suprotstavljaju jedne drugima - i udjemo u
carstvo paradoksa, gde mozemo da u isto vreme razmatramo dve protivrecne ideje i pritom ih
jednako uvazimo. Samo tada postoji mogucnost milosti, duhovnog iskustva povezivanja
protivrecnosti u koherentnu celinu - to nama pruza jedinstvo koje je obuhvatnije od bilo koje
polovine para po sebi. Moramo vratiti izvorno znacenje reci religijski - tek tada ce ona ponovo
steci svoju isceliteljsku moc. Leciti, povezivati, spajati, premoscivati, vratiti natrag u celinu - to su
nase svete sposobnosti.
Korisna je vezba pobrojati sve parove suprotnosti sa koima se suocavamo a onda pokusati da
ih ponovo uspostavimo u carstvu paradoksa. Pr, sa jedne stra svakodnevne prakticne vrednosti
s kojima su gotovo svi saglasni, a na drugoj versku poduku koju dobijamo:

Prakticne vrednosti Religijske vrednosti

Pobedjivanje Gubljenje
Prihod Trosenje
Jelo Post
Aktivnost Pasivnost
Zaradjivanje Davanje
Posedovati Prodati sve i razdeliti siromasima
Imucnost Siromastvo
Agilnost MIrovanje
Sex Celibat
Odlucnost Cekanje, posmatranje
Sloboda Pokornost, priklanjanje autoritetima
Izbor Duznost
Demokratija Poslusnost
Britki um Meditativna svest
Trezvenost Ekstaticnost
Usredsredjenost Vizija
Verovanje da je sto Verovanje da je sto manje to bolje
vise to bolje

Cudo paradoksa

Kada svoju energiju prenesemo sa suprotnosti na paradoks, to predstavlja veoma veliki

evolutivni skok. Kada smo zaokupljeni suprotnostima, potpuno smo samleveni neresivoscu
zivotnih problema i dogadjajima. Vecina ljudi utrosi svoju zivotnu energiju na podrzavanje tog
ratovanja koji se odvija u njima. Banalan pr - ovoga jutra bi trebalo da radim na svom projektu
ali mi se radi nesto potpuno drugo, ako obema stvarima posvetim izvesno vreme, one ce
iznedriti resenje koje je prihvatljivo i za jednu i za drugu stranu…
Isak Dinesen, autor dela Moja Afrika svojevremeno je napisao da postoje tri prilike za istinsku
srecu svakog ljudskog bica - Prva prilika se javlja onda kada postoji visak energije. Druga kada
prestane neki bol. Treca je apsolutna sigurnost da je ono sto cinimo zapravo volja bozja. Prva
prilika pripada mladosti. Druga traje sasvim kratko. Treca ja ona koju mozemo izvojevati
zahvaljujuci velikom radu - unutrasnjem radu.
Uzeti ona dva spiska i umesto da udjemo u neuroticnu borbu u kojoj cemo ih suceljavati,
dozvolimo im otmeni status paradoksa. Dobro je pobedjivati, dobro je i gubiti, sloboda je dobra,
dobro je i prihvatanje autoriteta…

Senka kao uvod u paradoks

Paradoks ima veze sa senkom jer paradoks - to sublimno mesto pomirenja - ne moze da postoji
sve dotle dok covek ne ovlada sopstvenom senkom i ne uzdigne je na dostojanstveno i vredno
mesto. Ovladati sopstvenom senkom znaci pripremiti tlo za duhovno iskustvo.
Kada nezaustavljivi metak pogodi neprobojni zid, mi sticemo religijsko iskustvo. Upravo tu covek
raste. Jung je jednom rekao: “Otkrijte od cega covek najvise strahuje i videcete da ce se upravo
tu dalje razvijati.” Ego je oblikovan poput metala izmedju cekica i nakovnja.
To je za hrabre i ne pronalazi se lako moralna ili eticka priroda koja je dovoljno snazna da izdrzi
taj proces. U nase doba junstvo bi se moglo redefinisati kao sposobnost da se podnese
paradoks.
Dakle, sta ciniti u praksi? Vec samo postavljanje tog pitanja izbacuje vas iz centra, jer vas
primorava da birate izmedju cinjenja i bica. Nijedno olako resenje nece biti od koristi. U jednom
od prvih brojeva casopisa Sajkolodzi tudej (Psychology Today) na naslovnoj strani je krupnim
slovima pisalo: “Nemojte samo da radite nesto. Stojte tu.” Koliko god da to deluje saljivo, to je
budizam na koji nam je skrenuta paznja u trenutku kada nam je to zaista nasusno potrebno.
Visokosvesnim cekanjem uzdizemo paradoks do sledece faze njegovog razvoja. Ego ne moze
vise da ucini: ono mora da ceka na ono sto je vece od njega samog.

Dr Mari-Luis fon Franc objasnjava to svojim sasvim neposrednim jezikom, bez okolisanja:

Jung je rekao da kada se covek nadje u situaciji u kojoj nema izlaza, ili kada udje u neki konflikt
za koji ne postoji resenje, to u stvari predstavlja klasicni pocetak procesa individuacije. To i
treba da bude neresiva situacija: nase nesvesno zeli beznadezni konflikt ne bi li egosvest bila
saterana uza zid, kako bi covek bio primoran da shvati da je sve sto cini pogresno i da ce, kako
god da odluci, doneti pogresnu odluku. To treba da srusi superiornost ega, koji uvek deluje na
osnovu iluzije da je on taj koji snosi odgovornost za odluku. Sasvim prirodno, ako covek kaze: “
Pa onda jedino sto mogu da ucinim jeste da pustim da se stvari odvijaju onako kako se odvijaju
i da ne donosim nikakvu odluku, vec samo da odugovlacim i gledam da se nekako iskobeljam iz
svega toga, to je podjednako pogresno, jer se onda, sasvim prirodno, nista nece dogoditi.
Medjutim, ako je covek dovoljno etican da pati do same srzi svoje licnosti, onda se, uglavnom…
manifestuje Sopstvo. Religijskim jezikom receno, mogli biste kazati da takva beznadezna
situacija, treba coveka da primora da se osloni na bozji cin. Psiholoskim jezikom receno,
beznadezna situacija, koju anima veoma vesto aranzira u covekovom zivotu, ima za cilj da ga
dovede do stanja u kome ce on biti kadar da iskusi Sopstvo. Kada razmisljamo o animi kao o
vodicu duse, skloni smo da vidimo Beatrice, koja Dantea vodi gore u Raj, ali pritom ne bismo
smeli da zaboravimo da je on to doziveo tek posto je prosao kroz Pakao. Anima obicno ne
uzima coveka za ruku i ne vodi ga pravo u Raj; ona ga prvo baca u vreli kotao u kome se neko
vreme lepo krcka.

3. Mandorla

Mandorla - ideja koja potice iz srednjovekovnog hriscanstva i danas je gotovo potpuno

nepoznata. Naci cete je u svakoj knjizi o srednjovekovnoj teologiji, ali cete retko naici na neku
savremenu raspravu o njoj. Medjutim, to je isuvise dragocen pojam da bismo ga tek tako
izgubili.
Svi znaju sta je mandala, iako je zapravo mandala termin iz sanskrita, pozajmljenica iz Indije i
sa Tibeta. Mandala je sveti krug ili omedjeni prostor koji predstavlja celovitost. Mandale su
sredstva koja nas podsecaju na nase jedinstvo s Bogom i sa svim zivim stvarima. U Tibetu
ucitelj cesto nacrta mandalu za svoga ucenika i onda ga ostavi da meditira nad tim simbolom
mnogo godina pre no sto ga uvede u naredni korak ucenja. Mandala se takodje moze naci na
rozeti, okruglom prozoru gotske katedrale, i neretko se pojavljuje kao simbol isceljenja u
hriscanskoj umetnosti. Mandale se pojavljuju u covekovim snovima kada je licnost narocito
fragmentisana, pa je snevacu potreban taj simbol koji smiruje. Tokom jednog posebno teskog
perioda u svome zivotu, Karl Gustav Jung je svakog jutra crtao mandalu kako bi sacuvao osecaj
ravnoteze i srazmere.
Mandorla takodje ima isceliteljsko dejstvo, ali je njen oblik unekoliko drukciji. Mandorla je onaj
bademasti oblik koji nastaje kada se dva kruga delimicno preklapaju. Nije nimalo slucajno da je
mandorla u isto vreme i italijanska rec kojom se oznacava badem. To je simbol koji oznacava
nista manje nego preklapanje suprotnosti koje smo ovde istrazivali. Uopste uzev, mandorla se
opisuje kao preklapanje neba i zemlje. Nema nikog medju nama ko nike rastrzan rivalskim
zahtevima nema i zemlje: mandorla nas uci kako da se bavimo pomirenjem. Hrist i Devica
Marija cesto su prikazani u okviru mandorle. To nas podseca da imamo udela u prirodi i neba i
zemlje. Hriscanstvo pruza prekrasnu potvrdu zenskog elements zivota tako sto mu daje mesto u
madorli i Devica velicanstveno sedi u okvoru mandorle isto onoliko cesto koliko se tu nalazi i
Hrist. Najlepsi primeri mandorle nalaze se na zapadnim portalima mnogih velikih katedrala u
Evropi, gde su Hrist ili Bogorodica na taj nacin uokvireni.

Isceliteljska priroda mandorle

Kada smo ispitavali senku govorili smo o parovima suprotnosti. U prirodi je naseg kulturnog
zivota da se dobra mogucnost postavi nasuprot rdjavoj i da se ta rdjava mogucnost tako
temeljito progna da izgubimo trag njenog postojanja. Ti prognani elementi sacinjavaju nasu
senku, ali oni ne mogu vecito ostati u izgnanstvu, pa se negde na sredini zivotnog puta vracaju
isto onako kao sto se u Starom zavetu zrtveni jarac vraca iz pustinje.
Sta covek moze da uradi kada ti prognani elementi zatraze sudnji dan? Tada nastupa trenutak
za razumevanje mandorle.
Mandorla ima cudesno isceliteljsku i ohrabrujucu funkciju. Kada je covek umoran ili obeshrabren
iloi kada ga je zivot toliko isibao da vise ne moze da zivi u toj napetosti koju izazivaju
suprotnosti, mandorla pokazuje sta moze da uradi. Kada vise nisu dovoljni ni herkulovski napori,
ni najveca moguca disciplina da se bolne zivotne protivrecnosti drze na odstojanju, svima nam
je potrebna mandorla. Ona nam pomaze da predjemo iz kulturnog u religijski zivot. Mandorla
pocinje da zaceljuje rascep. Preklapanje je u pocetku sasvim sicusno, jedva vidljivo, ali to je
pocetak. Kako vreme prolazi , preklapanje je sve vece i potpunije isceljenje. Mandorla povezuje
ono sto je bilo rascepljeno i sto je ucinjeno necelo - nesveto. To je najdublje religijsko iskustvo
koje mozemo imati u zivotu.
Mandorla je mesto na kome se radja poezija. Duznost je istinskog pesnika da uzme ovaj
rascepkani svet u kome se nalazimo i da od njega stvori jedinstvo. Zato u Cetiri kvarteta (Litl
Giding) T.S.Eliot pise: ”Pa vatra i ruza budu jedno”. Time sto preklapa dva elementa, vatru i
cvet, on stvara mandorlu. U dubini duse smo zadovoljni zbog toga sto cujemo da su vatra
preobrazaja i cvet ponovnog rodjenja jedno te isto. Celokupna poezija zasniva se na tvrdnji da
je ovo u stvari ono. Kada se slike preklapaju, imamo misticki iskaz jedinstva. Osecamo da
postoji sigurnost i izvesnost u ovom nasem isparcanom svetu i pesnik nam je dao sintezu na
dar. Velika poezija pravi te skokove i povezuje lepotu i uzas postojanja. Ona ima sposobnost da
iznenadi i sokira - da nas podseti da postoje veze izmedju stvari o kojima smo uvek razmisljali
kao o suprotnostima.

Jezik kao mandorla

Celokupan jezik je madorla: dobro struktuisana recenica ima bas takvu prirodu. Verovatno zbog
toga toliko mnogo volimo da govorimo: Dobrim govorenjem se ponovo uspostavlja jedinstvo
fragmenitsanog sveta. Lose oblikovanu recenicu, rdjave gramaticke strukture dozivljavamo kao
uvredu - verovatno zbog toga sto se u njoj elementi lose preklapaju i sto ne uspeva da ostvari
svoj ujediniteljski zadatak.
Nas osnovni glagol biti veliki je ujedinitelj. Recenica u kojoj postoji glagol biti predstavlja iskaz
identiteta i isceljuje rascep izmedju dvaju elemenata. Priznanje tome odajemo time sto koristimo
licni oblik glagola biti u predikatu. Kazemo, “ja sam on”, a ne “ja biti on”. Ja i on su ovde isto, pa
je to iskaz mistickog jedinstva razlicitosti. Ako dobro formulisemo recenicu, to znaci da iz
dvojstva stvaramo jedinstvo. To je izvanredno isceljujuce i okrepljujuce. Svi smo mi pesnici i
iscelitelji onda kada pravilno koristimo jezik. Kad god izreknemo nesto sto je istinito stvaramo
mandorlu.
Recenica je nalik na matematicku jednacinu u kojoj glagol oznacava ono sto u jednacini
oznacava znak jednakosti. Ispravna recenica kaze da je subjekt jednak objektu i ukida sukob
izmedju njih. Rascep koji je inherentan dvojstvu se isceljuje.
Jezici koji su bogati glagolima snazniji su od jezika koji se oslanjaju mahom na imenice. Kineski
i hebrejski spadaju u one jezike koji su posebno bogati glagolima. Ljudski govor je uglavnom
delotvorniji ako se uglavnom oslanja na glagole. AKo se oslanjate prevashodno na imenice, vasi
iskazi ce delovati slablol ako se oslanjate na prideve i priloge, onda se izgubili svoj put. Glagol
je sveto tlo, mesto mandorle.
Frojd je nazivao “terapiju govorom” jer je jezik, ako se ispravno koristi, veoma lekovit.
Drugom coveku mozete dati dragocen poklon ako mu dozvolite da prica tako sto njegovu pricu
ne kontaminirate sopstvenim materijalom. Ako imamo odgovarajuci kontejner, mozemo da
napravimo mandorle od svog govora i tako izlecimo mnoge boljke. U odgovarajucim
okolnostima svako od nas postaje pravi pesnik.
Svaka dobra prica je mandorla. Ona govori o ovome i onome i postepeno, kroz cudo same
price, pokazuje kako se suprotnosti preklapaju i na kraju postaju jedno, isto. Volimo da mislimo
kako se prica zasniva na pobedi dobra nad zlom; medjutim, dublja je istina da se dobro i zlo
nadilaze i da to dvoje postaju jedno. Posto je nasa sposobnost za sintezu ogranicena, mnoge
price mogu da pruze samo nagovestaj toh jedinstva. Medjutim, svako jedinstvo, makar bilo i
samo nagovestaj, deluje isceliteljski.
Kad god u vasem bicu postoji sudar suprotnosti i nijedna nece da ustupi pred onom drugom,
mozete biti sigurni da je Bog prisutan. Mi izrazito ne volimo takvo iskustvo i izbegavamo ga po
svaku cenu; medjutim, ako mozemo da ga izdrzimo, taj sukob bez resenja jeste neposredno
iskustvo Boga.
Mandorla je prototip resenja konflikta. To je vestina isceljenja, ako mozemo tako da se izrazimo.
Pomiriti tako ogroman raspon izmedju neba i zemlje prevail nas uobicajeni nacin vidjenja;
uopste uzev, dve nepomirljive suprotnosti (krivica i potreba) u nama grade neuroticne strukture.
Potreban je pesnik - ili pesnik u nama samima - da preklopi takav par i od njega nacini sublimnu
celinu. AKo to budete dovoljno cesto ponavljali, to ce postati stalni osnov vaseg funkcionisanja.
Mogli biste se s pravom nadati da ce se do kraja vaseg zivota ta dva kruga u celosti preklopiti.
Kada je covek uistinu stanovnik i jednog i drugog sveta, zemlja i nebo vise nisu u antagonizmu
jedno prema drugome. Na kraju, covek uvidi da je sve vreme postojao samo jedan krug. To je
istinsko obistinjenje hriscanskog cilja, sveta vizija koja je bila toliko cenjena u srednjovekovnoj
teologiji. Dva kruga nisu bila nista drugo do opticka varka nase sposobnosti - potrebe - da stvari
vidimo dvostruko.
Stvaranje mandorle nike ograniceno na jezicki modus. Likovni umetnik pravi mandorlu oblikom,
bojom, vizeulenom napetoscu. Muzicar radi isto to pomocu ritma, muzickog oblika i tona.
Posebno snazan oblik mandorle mozemo videti u obicajima juznoamerickih kuranderosa, koji
predstavljaju cudnovatu kombinaciju primitivnog samana i katolickog svestenika. Njihov sto
(mesa) jeste oltar za kojim drze misu radi ozdravljenja pacijenata. Oni dele taj oltar na tri jasno
razgranicena dela. Desni deo stola cine inspirativni elementi, kao sto su status sveca, cvet,
magivni talisman; na levoj strani nalaze se veoma tamni i zabranjeni elementi, kao sto su
oruzje, nozevi ili drugi instrumenti za unistenje. Prostor izmedju tih dvaju suprotstavljenih
elemenata je mesto isceljenja. Poruka je nepogresiva: nase isceljenj dolazi do preklapanja
onoga sto nazivamo dobro i onoga sto nazivamo zlo, svetlosti i tame. Ne isceljuje samo element
svetlosti; cuda se radjaju tamo gde svetlost i tama pocinju da se dodiruju. To sredisnje mesto je
mandorla.
Mandorla se moze i otplesati. Secam se jedne zene koja je umela da tokom jednosatne analize
otplese konfliktne element svoje psihe. Igrom bi docarala jedan deo svog zivota, a onda bi
presla u suprotni deo sobe da igrom docara drugi.
U “Ji Djingu” knjizi promena, u 61. Heksametru kaze se sledece: “Ako mudar covek mirno sedi u
svojoj sobi, njegove misli se mogu cuti na udaljenosti vecoj od hiljadu milja.” Ako covek pravi
mandorlu u privatnosti svog unutrasnjeg zivota, ona ce se cuti na udaljenosti vecoj od hiljadu
milja.
Ako naidjete na vrlo smirenu osobu ili osobu oko koje se oseca isceliteljsko prisustvo, verovatno
je rec o tome da je ona vec obavila svoj rad sa mandorlom. AKo zelite da uticete na svoje
okruzenje, nemojte se gubiti u sopstvenom aktivizmu. Zastanite na trenutak i napravite
mandorlu. Nemojte samo da radite nesto - budite nesto.
Ljudi su cesto pitali Junga: “Hocemo li opstati?” misleci na kataklizmu naseg doba. Njegov
odgovor je uvek bio isti: “Hocemo, ako se dovoljan broj ljudi bude bavio svojim unutrasnjim
radom.” To dusetvorstvo je ono sto ce nas izbaviti iz bilo koje krize. Mandorla je mirotvorstvo.
MIslim da se najlepsi redovi u Novom zavetu nalaze u Jevandjelju po Mateju: “Ako dakle bude
oko tvoje zdravo, sve ce tijelo tvoje svijetlo biti.” Desno oko vidi ovo, levo oko vidi ono;
medjutim, ako postignemo da stvari vidimo trecim, jedinstvenim okom, onda ce sve biti
ispunjeno svetloscu. Ljudi u Indiji stavljaju crvenu tacku na celo kako bi ukazali na toda su
prosveceni (ili da su na putu ka prosvetljenju). U sistemu cakri to je najvisa tacka koju moze da
dosegne ljudska svest. Postoji jos jedna, sedma cakra, ali nju nije mogucno spoznati kroz
obicno ljudsko iskustvo.
Krivica je jeftina zamena za paradoks. Energija koju utrosi nas osecaj krivice mogla bi se daleko
bolje uloziti u hrabri cin sagledavanja dvaju skupova istina koji su se sudarili u nasoj licnosti.
Osecaj krivice je u isti mah i arogantan zato sto oznacava da smo zauzeli odredjenu stranu
kada je rec o nekom pitanju i da smo sigurni da smo u pravu. Mada ta jednostranost moze biti
deo procesa akulturacije, ona je sustinski pogubna po religijski zivot. Izgubiti moc suceljavanja
znaci izgubiti svoju sansu da postignemo jedinstvo - i propustiti isceliteljsku moc mandorle.
Dobro je setiti se da starai simbol Hrista - dve linije koje odslikavaju stilizovanu ribu - predstavlja
mandorlu. Po definiciji, sam Hrist je presek bozanskog i ljudskog. On je prototip za pomirenje
suprotnosti i nas vodic izvan domena sukoba i dvojstva. Rani hriscani bi se jedni drugima
otkrivali na sledeci nacin: prilikom susreta, hriscanin bi u prasini ocrtao mali krug. Drugi bi ocrtao
drugi krug koji se unekoliko preklapao sa onim prvim - tako su dovrsavali mandorlu. Taj nacin
pozdravljanja - u vreme kada su hriscani bili tesko proganjani - bio je mocan i elokventan.

Ljudske dimenzije mandorle

Svako ljudsko bice je neko ko se iskupljuje, a Hrist je prototip tog ljudskog zadatka. Svaki
pogled izmedju muskarca i zene takodje je mandorla, mesto gde se srecu velike suprotnosti
muskosti i zenskosti i gde odaju postu jedno drugome. Mandorla je sveti kontejner u kome
pocinje da se oblikuje i klija nova tvorevina. U Svetom pismu cete na mnogo mesta naci pricu o
udvaranju i vencanju kao simbolima naseg pomirenja s duhom. Toni Sasman jungovski
analiticar u Londonu i jedan od mojih ranih ucitelja svojevremeno mi je kazao da je seks onaj
simbol u snu koji je uvek kreativan. Cak iako se u snu radi o brutalnom obliku seksa, ipak nam
on govori o pomirenju i stvaranju. Toliko je visoko mesto koje spajanje, unija, zauzima u svetu
simbola.
AKo imamo snazno iskustvo mandorle mozemo biti sigurni da ce to iskustvo biti kratkotrajno.
Onda se moramo vratiti u svet dvojstava, svet vremena i prostora, da bismo nastavili svoj
obican zivot. Iznova se stvara senka i potrebno je novo iskustvo preobrazaja. Veliki pojedinci u
istoriji imaju samo trenutne probleske celovitosti i oni se takodje vrlo brzo vracaju u svet
konfrotacije izmedju ega i senke.
Dokle god zauzimamo nase mesto u drustvu, to cemo placate nosenjem senke. A drustvo ce
placate opstu cenu kolektivnim pojavama kao sto su ratovi, nasilje i rasizam. Upravo zbog toga,
religijski zivot govori o drugom domenu, raju i o milenijumu, kao o vrhuncu unutrasnjeg zivota.
Da bismo uravnotezili svoju kulturnu indoktrinaciju, treba svakodnevno da obavljamo svoj rad na
senci. Prva nagrada za to je sto cemo da umanjimo senku koju namecemo drugima. Manje
cemo doprinositi opstoj tami sveta i necemo dodavati kolektivnoj senci koja hrani ratove i
sukobe. Medjutim, drugi rezultat bice to sto cemo poplocati put za mandorlu - tu uzvisenu viziju
lepote i celovitosti koja predstavlja najvecu nagradu za ljudsku svest.
Drevni alhemicari su razumeli taj proces. U alhemiji covek prolazi kroz 4 faze razvoja: nigredo, u
kojoj oseca tamu i depresiju zivota; albedo, u kojoj sagledava blistavost stvari; rubedo, u kojoj
otkriva strast; i na kraju citrino, u kojoj uvidja koliko je zivot zlatan. Posle svega toga dolazi
mandorla u svim bojama. To je pavanis, paunov rep koji sadrzi sve predjasnje nijanse. Covek
ne moze da zaustavi taj proces sve dok ga ne dovede do pavanisa, koncerta boja u kome je sve
sadrzano.
Ako se to radi na pogresan nacin, mnogobrojne boje zivota proizvode sivilo, i sve boje se
medjusobno nautralisu u tupu monotoniju. Ako se to radi na pravi nacin, pojavljuje se pavanis i
sve boje zivota stvaraju velicanstvenu i bogatu saru. Mandorla nije mesto neutralnosti ili
kompromisa; to je mesto paunovog repa i duge.