Položaj žena u

Arapskom društvu

Anja Popović IV4

Politika u Iranu
Iranska država, osim institucionalne strukture, ima i mnoge druge posebnosti u
pogledu politike. Mnoge strukture državnog aparata su udvostručene. Te
strukture koje se nazivaju revolucionarne strukture odgovorne su direktno vođi
revolucije. Iranska vojska u ovom pogledu udvostručena je Braniteljima islamske
revolucije, a sudovi s revolucionarnim sudovima. U svakom ministarstvu i svakoj
pokrajini imenovan je predstavnik vođe.
Politikom upravljaju islamističke frakcije, dok su ostale tradicionalne
stranke zabranjene. Kod islamista postoje dve struje: konzervativna i
reformistička. Obe struje žele očuvati postojeći politički sistem, ali se
razlikuju načini na koje to žele ostvariti. Konzervativci se suprotstavljaju bilo
kakvim promenama sistema, te zastupaju strogo sprovođenje revolucionarnih
ciljeva, dok se reformisti zalažu za nešto liberalniju politiku. Izbor reformista
Mohameda Hatamija na mesto predsednika 1997. pokrenuo je određene
promene u zemlji, ipak nakon određenog vremena na vlast su ponovno došli
konzervativci.
Revolucionarni režim u Iranu koji je započeo ajatolah Homeini radikalno je
promenio spoljnu politiku te zemlje u odnosu na onu koju je provodio šah, to se
posebno odnosi na dotadašnju prozapadnjačku politiku. Nakon teške
postrevolucionarne spoljne politike i Iračko-iranskog rata, Iran je racionalizovao
svoju spoljnu politiku i skoncentrisao se na njene privredne ciljeve. Ipak, ova
politika je daleko od normalizacije.
U novije doba, Iran se trudi poboljšati svoje odnose sa susednim
državama, pogotovo s Saudijskom Arabijom. Ciljevi spoljne politike
uključuju nenametljivo preuzimanje vodeće uloge u regiji, smanjiti i
prekinuti američki uticaj i uticaj drugih sila u regiji, te zasnivanje kvalitetnih
trgovačkih odnosa.
Uopšteno se može reći da su osnovna načela iranske spoljne politike: delovanje
protiv SAD i Izraela u smislu ukidanja njihove vojne dominacije u Persijskom
zalivu i podrška stvaranju palestinske države, smanjenje uticaja spoljnih sila (kao
SAD i UK) u zalivu i povećanje svoje regionalne uloge, te razvoj diplomatskih
odnosa s drugim zemljama u razvoju.

Položaj žena
Pitanje položaja muslimanki danas je veoma aktualno, od njene uloge u društvu
pa sve do njenih prava. Postavlja se pitanje zašto je to tako? Kako je moguće da
u 21. veku žena ne sme da izadje iz kuće obučena kako želi, da ne sme voziti
auto ili se obrazovati jer joj je "prirodnije" da se što pre uda i osnuje porodicu?
Uzroci te nejednakosti leže u tradiciji koja proizlazi iz religije.
Žene se odgajaju u tradicionalnom duhu, da budu dobre domaćice i još bolje
supruge jer muškarac je glava kuće.
Obrazovanje i dalje zaobilazi mnoge islamske sredine. Kvalitet
obrazovanja je niži za žene nego za muškarce. To je vidljivo iz nekih
programa poput inženjerstva ili pak arhitekture koji su ženama praktično
nedostupni. Nastavnički planovi za žene se ažuriraju ređe, a znaju dobijati i
slabije kvalifikovane profesore. Takođe preovladava versko uverenje da je
obrazovanje važnije za muškarce. Škole se dele na "ženske" i "muške" jer
je nedolično da devojčice i dečaci zajedno pohađaju nastavu.
Tradicija podstaknuta verom dovela je do toga da i danas mnogo devojčica nema
ni osnovno obrazovanje, a one koje imaju završenu osnovnu školu, obeshrabruju
se od daljnjeg školovanja jer "trebaju" naći muža i započeti porodicu. Žene se
uglavnom fokusiraju na rad u uslužnim delatnostima i nekim određenim poljima
prirodnih znanosti jer su to po mnogima prikladna zanimanja za žene. Ostalo je
rezervisano za muškarce.
U Saudijskoj Arabiji, kralj Abdulah je otvorio prvi fakultet 2010. godine koji
bi pohađale samo žene i učile medicinu, farmaciju, menadžment,
informatiku i jezike. Saudijska Arabija je također jedina zemlja koja ženama
ne dozvoljava voziti automobil ili da putuju bez dozvole muškog člana
porodice koji ih ujedno često mora i pratiti, a ove je godine Saudijkama prvi
puta dozvoljeno učestvovanje na Olimpijskim igrama u Londonu.
Jedno od najproblematičnijih pitanja vezano uz položaj Muslimanki u Evropi jeste
pitanje pokrivanja, odnosno oblačenja.
Ideja pokrivanja proizlazi iz toga što su muškarci muslimani želeli zaštititi
svoje žene pokrivanjem jer je pokrivena žena sigurna da neće biti
napadnuta, silovana ili oteta. Takvo stajalište proizlazi iz shvatanja da je
žena ta koja svojom pojavom provocira da joj se nešto učini i različiti oblici
pokrivanja, prema mišljenju nekih, predstavljaju simbol poniznosti i
ograničavanja žena u islamskom svetu.
U Evropi je to pitanje izrazito aktuelno - Francuska je uvela zabranu nošenja
burki na javnim mjestima, a njen primer sledi i Belgija. Ipak, način koji su
francuski političari odabrali možda i nije najbolji jer preko zabrane nošenja burki
neće doći do boljeg života za žene u muslimanskim imigrantskim zajednicama.
Mnoge muslimanke prosvedovale su protiv te zabrane tvrdeći da se tek sada
osećaju kao u zatvoru i bilo što da im se dogodi, one će zapravo za to biti same
krive. Francuski političari ističu kako im nije cilj ukloniti islam (koji je danas druga
religija sveta, poslije hrišćanstva) iz njihove zemlje, već pokvariti ravnopravnost
žena i muškaraca preko ovakve zabrane.
Muslimani na to gledaju kao na napad na svoju kulturu, običaje, određena prava
te na poticanje islamofobije. Burka je takvo pokrivač koji prekriva celo telo
uključujući i lice i oči te žene koje vide preko mrežice koja je ušivena u burku.
Zabranu burke neki su branili i pitanjem javne sigurnosti.
Iako u zemljama kao što su Egipat, Maroko i Libanon, način oblačenja odnosno
pokrivanja nije propisan, žene se na njega ipak odlučuju zbog tradicije, ali i
pritiska okoline što pokazuje da nošenje pokrivača nije slobodan izbor za mnoge
Muslimanke. U zemljama gdje je način oblačenja/pokrivanja propisan, svako
nedolično oblačenje može se kazniti novčano ili šibanjem.
Kršenja ljudskih prava žena ima još, od genitalnog sakaćenja devojaka kao
potpuno nehumanog čina zbog čuvanja nevinosti u zemljama kao što su
Egipat, Sudan i Somalija kojeg isto sprovodi ženski dio porodice pa do
opravdanja poligamije koja je u islamu dozvoljena muškarcima.
Tu je i pravo glasa na izborima. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima ženama
je dato tek 2010. godine, a u Saudijskoj Arabiji će to biti moguće tek 2015.
godine i to samo na lokalnim izborima.
No, ipak očigledno postoji nešto gde su žene ravnopravne muškarcima i dostojne
su im stajati uz bok, a to je terorizam. Poznate su "Crne udovice" u Rusiji te
"Alahove neveste" u Čečeniji.
Crne udovice su regrutovane samoubice koje su većinom izgubile svoje
muževe u sukobima s Rusijom te su željne osvete. Tako su žene – bombe
postale novo taktičko oružje.
Za razliku od Crnih udovica, Alahove neveste su tipičan primer izmanipulisanih
žena. Prve Alahove neveste bile su Hava Barajeva i Luiza Magomadova u junu
2000. godine. Jedan od terorističkih napada koje su provele bio je tokom mjuzikla
Nord – Ost u ruskom pozorištu Dubrovka gde su žene koje su učestvovale u toj
akciji bile svesne da eksploziv koji imaju nije pravi i da im je cilj samo zastrašiti
Ruse kako bi Čečenima osigurali nezavisnost. Mislile su kako će dobiti novac i
nastaviti svoj život negde daleko, međutim sve što su dobile je smrt od strane
ruskih specijalaca. Lista Čečenki koje su se odlučile na ovakve činove je
predugačka, a za mnoge se ni ne zna.
Persepolis
Marđino iskustvo u Austriji je po svemu drugačije od onoga čemu se nadala. Za
svoje austrijske vršnjake je stranac, fascinantna isključivo kao predstavnik
naroda koje smatraju „drugim” i kao svedok političkih dešavanja brutalnosti kakvu
mogu samo zamišljati. Marđan se muči da uskladi svoj lični identitet sa
okruženjem koje je nikada neće smatrati jednakom na kulturološkom i
civilizacionom nivou. Zapad koji je smatrala svojevrsnom sekularnom utopijom,
polako se čini kao još jedna verzija zatvora – dok njena porodica i sunarodnici
preživljavaju rat, ona uživa u „slobodi” o kojoj bi kod kuće mogla samo sanjati.
Slično tumačenje religije karakteriše Marđin povratak kući. Iran u koji se vraća je
umnogome drugačiji, ali je položaj žena i dalje sve samo ne zavidan – zakon
nalaže nošenje vela, a svaki incident potencijalno protumačen kao neprikladno
ponašanje može da dovede do fizičkog kažnjavanja ili zatvorske kazne. Njen
otpor prema velu predstavlja otpor prema nametnutom životnom stilu i
njegovoj opresivnoj prirodi: u ovom kontekstu, veo je instrumentalizovano
sredstvo regulisanja i demonizovanja ženskog tela. Ipak, Persepolis povlači
pitanja o odnosu zapadnog feminizma prema muslimankama koji se temelji na
potrebi Zapada da ih „spase” ili „prosvetli” – ideja koju tekst opovrgava. Za
Satrapi, veo je ugnjetavački kada je silom nametnut – u određenom kontekstu,
poput slučaja zemalja koje brane nošenje hidžaba, on se iz simbola opresije
može transformisati u simbol otpora. Po njoj, korišćenje sile za nametanje i
zabranu vela su suštinski identično motivisane radnje – obe imaju za cilj
uspostavljanje kontrole i dominacije nad ženskim delom populacije i ukazuju na
zanemarivanje prava na lični izbor.
Nekada Iranka na Zapadu, Marđi je sada preterano slobodna zapadnjakinja
u Iranu; strože joj sude i druge žene koje su uprkos trudu i dalje i te kako
dobro istrenirani instrumenti opresivnog, patrijarhalnog režima.
Marđina majka na samu pomisao prerane udaje svoje ćerke reaguje suzama, a
država strogo osuđuje, pa čak i zakonski kažnjava bilo kakav prisan kontakt
muškaraca i žena van bračne zajednice, što dodatno svedoči o nemogućnosti
izjednačavanja zapadnjačkih vrednosti i emancipacije; Marđine vrednosti u
mnogo većoj meri proizilaze iz njenog odrastanja, nego života u Evropi.

Marđina priča završava se njenim konačnim odlaskom iz Irana u Francusku: za

razliku od austrijske epizode, selidba u Strazbur rezultat je konačne i neopozive
odluke. Ipak, Marđi ne pripada u potpunosti ni evropskoj ni iranskoj kulturi, već
obema istovremeno, ali razlika je u njenoj nemogućnosti ponovne adaptacije na
pravila i društveni poredak rodne zemlje koji smatra isuviše restriktvnim.