УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА БЕОГРАД

ТЕМА: ЖЕНА КАО ,,ДРУГO'' У ЕВРОПИ (И САД) ПРВЕ

ПОЛОВИНЕ XX ВЕКА
ПРЕДМЕТ: СЛИКА ЗАПАДНОЕВРОПСКОГ ДРУГОГ

Професор: Др. Слободан Марковић

Студент: Сара Спречаковић

У Београду, јануар 2023

 Током целокупне историје друштва, жене су често сматране ,,другима'' и
суочавале су се са значајним препрекама за пуно учешће у друштву. Крајем деветнаестог
и у двадесетом веку долази до тога да оне више не желе да буду секундарни грађани.
Многи аутори бавили су се овом темом, што сада, што у време првог таласа феминизма,
крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Свакако да је подела по раси, класи и
етничкој припадности довела неки пут и до тога да се жене не идентификују једна са
другом, међутим, у тренуцима када је дошло до заједништва, односно до заједничког
циља, који је био жеља за равноправношћу и престанком припадности ,,другом'', дошло је
и до феминистичког активизма. Почеци се везују за право гласа жена, док је други био
интерсекционалан, бавећи се низом питања као што су репродуктивна права,
дискриминација на радном месту и друштвена очекивања у вези са родним улогама. Родни
поредак који се појавио крајем осамнаестог века дефинисао је мушке и женске улоге,
повезујући их са специфичним просторима деловања, укључујући институционализовану
дискриминацију на радном месту, ограничен приступ образовању као и политичкој моћи.
док их је породични закон уписан у грађански законик учинио подређеним мушкарцима.
Револуције деветнаестог века довеле су у питање ове неједнакости. Иако је
револуционарна милитантност ојачала мушки род, небројена законска дискриминација
која је постојала за жене укинута је коначно током револуција двадесетог века.
Феминистички покрет добио је замах 1960-их и 1970-их, што је довело до веће свести и
напретка у постизању равноправности жена.

У двадесетом веку женска права су значајно напредовала, како бисмо боље разумели
појам другости жена у друштву анализираћемо следећа права за која су се феминисткиње
избориле током деветнаестог и двадесетог века.
1.Право гласа
Право гласа жена био је главни покрет у двадесетом и почетком двадесет првог века. Овај
покрет настојао је да пружи равноправно политичко учешће и заступљеност. Конвенција
The Seneca Falls 1848. године, конвенција на којој су се суфражисти борили за право гласа.
1920. године Сједињене Америчке државе су женама дале право гласа. Уједињено
Краљевство дало је женама старијим од тридесет година право гласа 1918. године, док су
пуно право гласа добиле 1928. године. Уједињене Нације су 1952. године признале право
жена да гласају и обављају јавне функције. Женско право гласа била је дуга и тешка
борба, али је утрло пут даљем напретку у правима жена и родној равноправности.
Иако су покретом за право гласа доминирале углавном образоване, беле жене, овај покрет
постао је масован 1910-их када су његове циљеве делиле све више радничке класе.
1
,,Почетком двадесетог века жене су биле аутсајдери у формалним структурама
политичког живота, гласале су, биле у пороти, имале изборне функције, али су биле
изложене дискриминацији која их је упркос овим правима означила као секундарне
грађане'' . Закључујемо да су жене упркос томе што су добиле право гласа и учешћа идаље
биле посматране као грађани другог реда. Место жена је идаље упркос ''избореној'' борби
за право гласа било ''друго''.

2. Радна права
Почетком двадесетог века, већина жена је радила у својим домовима, биле су домаћице,
фармерке, или су служиле као изоловане и специјализоване кројачице плаћене за рад по
комаду. Током средине двадесетог века рад је уствари служио као одскочна даска ка
економској независности за жене, може се рећи, велики корак ка слободи. 2 ,,Жене су дале
одлучујући допринос укупним економским и друштвеним трансформацијама у Европи од
индустријске револуције.'' Жене су се након индустријске револуције залагале за већа
права, па и за једнакост. Живот жене значајно се променио, са растом индустрије и
урбанизацијом, многе жене преселиле су се из руралних подручја у градове да раде у
фабрикама. Међутим, упркос овом великом кораку за жене, тек крајем деветнаестог и
почетком двадесетог века постигнут је значајнији напредак.
Радна права жене односе се на једнак третман жена на радном месту и заштиту од
дискриминације на основу пола. Кључни развоји у области радних права жена укључују:
Једнаку плату, заштиту од дискриминације, породиљско одсуство,заштита од сексуалног
узнемиравања.

3. Репродуктивна права
Репродуктивна права жена односе се на права жена да доносе одлуке о сопственом
репродуктивном здрављу, укључујући приступ контрацепцији и безбедан абортус.
Абортус је у многим земљама постао легалан и пре свега безбедан за жене.
Око 1900. године правни положај жена у основи је био регулисан њиховим брачним
статусом. 3 ,,Удата жена није имала одвојен идентитет од свог мужа. Није имала права да
конторлише своју биолошку репродукцију''. Репродуктивна права многе феминисткиње
данас сматрају за једним од најбитнијих борби изборених од стране жена. Највећи

1
(Sara Evans is Regents Professor Emeritus of History at the University of Minnesota. Her
publications include Tidal Wave: How Women Changed America at Century’s End (2003)).
2
(Sharpe, Pamela, ed., Women’s Work: The English Experience 1650-1914 (London: Oxford
University Press, 1998).
3
( Nelson, Jennifer. Women of Color and the Reproductive Rights Movement. New York: New
York University Press, 2003.)
допринос свакако је донело право на пријаву сексуалног злостављања и абортуса уколико
дође до нежељене трудноће. Жена је почела да бива ,,питана'' да ли жели да се оствари у
улози мајке, без да се њено мишљење ставља у план ,,други'' план.

4. Образовање
Жене су добиле приступ образовању, али у не и напредовању на радним местима.
Почетком двадесетог века, иако су се избориле за образовање, жена је идаље била на
другом месту у односу на мушкарце када су у питању били важни положаји у дрштву.
У двадесетом веку права на образовање жена доживела су значајна побољшања, напредак
свакако није био уједначен у земљама широм света. Неки од развоја укључују: Повећан
приступ образовању, уклањање законских баријера као што су ограничење предмета које
би жене могле да студирају. Наравно, овај напредак базирао се највише у
западноевропским земљама и Америци, док су се у земљама где су владали сиромаштво и
сукоби углавном задржали традиционални културни ставови по питању образовања жена.

Покрет за ослобађање жена, који је дао основни импулс за подухват женске

историје, почео је у Сједињеним Америчким државама 1960-их и тек касније се проширио
на Европу. Тек крајем 1970-их су земље попут Француске и Немачке почеле да следе овај
пример. 4,,У европској историји, били су упечатљиви примери учешћа жена у
револуционарним покретима, од Олимпије де Гуж до Розе Луксембург. У европској
историји феминисткиње су морале да траже најекстремније облике мушке надмоћи и
сексизма у режимима Хитлера и Стаљина''. Олимпија де Гуж била је француска
списатељица и револуционарка и борац за права жена за време Француске револуције.
Написала је чувену Повељу о правима жене и грађанке (1792). Члан 1. гласи: 5,, Жена је
рођена слободна и остаје једнака мушкарцу у свим правима. Социјалне разлике могу се
оправдати само благостањем заједнице.'' Ова повеља је касније постигла велики углед у
Француској и у целом свету .Блиска другарица Розе Луксембург била је Клара Цеткин.
Клара је била утицајна немачка левичарска политичарка и борац за женска права. Клару
Цеткин је веома интересовала женска политика, укључујући борбу за равноправност и
демократско право гласа за жене, које у њено време није постојало. Развила је
социјалдемократски женски покрет у Немачкој. Од 1891. до 1917. године писала је за
СПД-ове женске новине Die Gleichheit (Једнакост). Године 1907, постаје лидерка
новоформиране „Женске канцеларије“ у СПД-у. Организовала је прославу првог
„Међународног дана жена”, 8. марта 1911. године. Током Првог светског рата, Клара
Цеткин је са Карлом Либкнехтом, Розом Луксембург и другим утицајним политичарима
из СПД-а одбацила страначку политику Burgfrieden (примирје са владом, обећање о

4
(The History of European Women: A Critical Survey; Richard J. Evans).

5
Povelja zenskim pravima – Olimp de Guz
уздржавању од свих штрајкова током рата). Уз друге антиратне активности, Цеткинова је
организовала међународну женску антиратну конференцију у Берлину 1915. године.
Средином века су се побољшали услови који су стимулисали феминисткиње да наставе за
борбу својих права. Ипак, хладнокрвна култура након Другог светског рата поново је
потврдила традиционалне родне улоге. Напор да се жене обуздају у оквире ,,женске
мистичности'', Бети Фридан је то касније нагласила као своју идеологију. Она у свом делу
,,Мистика женствености'', објавеном 1963. године наговстила други талас феминизма.
Допринела је оснивању Националне организације жена. 6,,Девојка не треба очекивати
посебне привилегије због њеног пола, али она се и не треба прилагодити предрасудама и
дискриминацији.''
7
,,Животи жена су се променили више у двадесетом веку него у било ком претходном. Био
је то период трансформације, не само у политичој сфери, већ и у домаћинствима,
породици и на радним местима. Иновације у војној техлоногији, масовним медијима,
производњи, медицини, путовањима и комуникацијама обликовале су животе жена.''.
Изазови жена у двадесетом веку били су везани и за професионални и за лични живот.

Сва права које су жене оствариле током двадесетог века у многоме су помогле да жене
данас имају право гласа какво имају. Међутим, као и у сваком покрету и код жена је
долазило до тешких тренутака који не умањују тежину њиховог напретка у борби за
изласком из позиције ,,другог''. Препреке на које су наилазиле јесте губитак женске
солидарности. У наредним деценијама жене су се ослањале на уске кругове са веома
различитим приоритетима. То су углавном биле образоване жене, како су их неки аутори
назвали ,,усамљене пионирке'' у многим областима, које су осетиле континуирану
дискриминацију и настојале су да и последње остатке исте искорене. Ту долазимо до
Equal Rights Amendment (ERA). Национална женска партија, једна од водећих
организација у женским борбама за права. Оне су се бориле за право учешћа жена у влади,
залагале су се за социјално благостање. Њихов Закон о Социјалном осигурању помогао је
у многоме у стварању социјалне државе.
Спорност око свих питања које су жене током двадесетог века покренуле како би се
избориле за своју позицију, која је до тада увек била у ,,другом'' плану довела је до тога да
се појави мушко непријатељство према одређеним феминистичким захтевима, али и
до ,,пукотина'' у самом односу жена.
Крајем века, 1980-их долази до цветања антифеминизма, чак и када су жене агресивно
следиле индивидуалистичке циљеве које је дозвољавала клима новог века. Већ 1981.
именована је прва жена члан Врховног суда Sandra Day O’Connor, 1984. је политичка
партија поставила жену за вођу, затим је прва жена астронаут одлетела у свемир, док су

6
Betty Friedan , The Feminine Mystique
7
(Women in twentieth-century Europe; Ann Taylor Allen 2008, стр. 171)
образоване жене почеле да се баве занимањима која су им до тада била забрањена. 8,, До
краја века, жене не само да су направиле широк спектар грађанских права, већ су
направиле озбиљан напредак у изборној политици на локалном и државном нивоу.''
Жена као ,,друго'' односи се на то да се виде као различите и одвојене од доминантне
групе, а осим што су третиране као ''друге'' током историје, врло често се то дешава и
данас. Двадесети век је уствари време промена, промена другости и долазак једнакости.
Припаднице феминистичког покрета данас сматрају да је од изузетне важности да се
настави са оспоравањем појма жене као ,,друге''.
Прича о женама у двадесетом веку свакако да је прича о упорном активизму, некад
гласнијем, некад тишем. Некад видљивијем, некад не. Прича о драматичним променама,
које можда нису деловале као нешто стабилно, али свакако су трансформисале жене више
него током било ког другог периода у историји. Почетком века нисмо могли ни да
замислимо да жена буде директор, вођа или председник, док је данас то сасвим могуће. Да
ли је жена изборила своје право да не буде више ,,друго'' у очима друштва, можда јесте, а
можда и није. Оно што је сигурно јесте да се борба наставља и да напредак постоји.
Нажалост, живимо у свету у коме ће се неко увек налазити на месту у коме су се некада
налазиле жене у двадесетом веку.

-БИБЛИОГРАФИЈА-

1. Betty Friedan , The Feminine Mystique

2. Gilbert Badia, Clara Zetkin: Feministe Sans Frontieres (Paris: Les Editions Ouvrieres
1993).
3. Nelson, Jennifer. Women of Color and the Reproductive Rights Movement. New
York: New York University Press, 2003.)
4. Olimp de Guz – Povelja o pravima zena
5. Sara Evans is Regents Professor Emeritus of History at the University of Minnesota.
Her publications include Tidal Wave: How Women Changed America at Century’s
End (2003)).
6. Sharpe, Pamela, ed., Women’s Work: The English Experience 1650-1914 (London:
Oxford University Press, 1998).
7. Women in twentieth-century Europe; Ann Taylor Allen 2008, стр. 171.