LIDIJA BAJUK

Institut za etnologiju i folkloristiku

Zagreb, Hrvatska

Sveta vinska gora – kozmogonijsko mjesto

zajedništva i dijeljenja

Vinograd kao povijesno i geografsko mjesto

Povijesni podaci o izvrsnim antičkim vinima s otoka Isse (Visa) i iz grada
Pharosa (Stari Gad na otoku Hvaru) iz 4. stoljeća prije Krista te podaci o
vinogradima na Fruškoj gori rimskoga cara Proba ilirskoga podrijetla, potvr-
đuju kulturu vina na širem Sredozemlju. Nju su, dakle, novopridošli Hrvati
preuzeli od antičkih starosjedilaca i pridodali je, zajedno s kulturom piva kon-
tinentalnih Ilira i Kelta, kulturi medice i medovine. Budući da europska divlja
vinova loza (lat. vitis silvestris) datira u tercijarno doba, ona je bila poznata i
prethistorijskom čovjeku. To potvrđuju nalazi bobica grožđa na neolitičkim i
brončanodobnim arheološkim lokalitetima. Najstariji podaci o uzgoju vinove
loze uopće potječu iz mezopotamskoga “Epa o Gilgamešu” i “Hamurabijeva
zakonika”, a tematiziraju ga i brojne staroegipatske, kretske i mikenske slika-
rije. Najstariji materijalni dokaz lociran je na obronke sjevernoiranske planine
Zargos u 8. tisućljeću prije Krista i u južnu Trakiju u 4. tisućljeću prije Krista
(Zaninović 2006: 152–154, 160–162; Sivrić 2006: 182). Povijesni podaci
spominju vinotoču na dvoru hrvatskih i ugarskih vladara (Rogerije 2010: 39),
također i vinotoču (hetit. gal geštin) “veliki (od) vina” u palači hetitskoga
vladara (Matasović 2000: 179). Kroničari bilježe poslovičnu nazdravičarsku
gostoljubivost Hrvata kruhom, solju i vinom. Ako bi gost odbio ponuđeno
vino, domaćini bi se uvrijedili (Žigić 1996: 259; Facchinetti 2005: 82).
232 Lidija Bajuk

Hrvatske riječi vinograd i gorice označavaju “uzvisinski vrt zasađen vinovom

lozom”. Ti pojmovi, kao i pojedini hrvatski običaji i obredno-običajni napjevi
upućuju na antičke utjecaje u kozmogonijskim predodžbama stare slavenske
vjere. U jednome ivanjskome i svadbenom napjevu iz Hrvatskoga zagorja,
djevojke iz ophodnih kriesnica opremaju sv. Ivana klobukom od lopuha i
koprive, kupinovim pojasom, srebrnim plaštom, bijelim peharima i vrčevima
od majolike te ga šalju “v Rumunje dole”, gdje rastu pšenica, kukuruz, proso
i vino (Kuhač 1941/V: br. 294).
Imenica gora izvodi se iz riječi za “kamen”, “stijenu” i “šumu” (Gluhak
1993: 238), a njezina umanjenica gorica imenuje “malu š umsku površinu”
(Belaj 2007: 222). Hrvatski dijalektizmi ruža i ruza imenuju “lozu”, “cvijet”,
“krijestu” (Banija, Gašljević Tomić 2010: 672) i “trs(je)” (Kastavština, Jardas
1994: 402), panj “čokot, trs”, loza “šibu” (Pag, Širola 2002: 21) i “šumu“112,
ukr. verba i loza “vrbu” (Menac i Kovalj 1979: 663). Gradišće113 je katkad
vlastito ime “šume oranice” i “vinograda” (Banija, Katica Gašljević Tomić
2010: 203). Iz tih je primjera razvidno da se riječi vinograd i gorice suodnose
sa svetom gorom, zelenim lugom, stablom svijeta, izvorskom vodom, rajskim
vrtom, uređenim dvorom, mitskim gradom i božanskom obitelji, motivima
koji u hrvatskoj usmenoj književnosti odjekuju pretkršćanskim slavenskim
kozmogonijskim predodžbama.
Tako se uz Vrh lesne zaravni Gradašac ili Gradec Banskog brda (Mons
aureus) u baranjskoj općini Popovac (nekadašnji Ban), uz “izvor svete
vode” smjestila pravoslavna kapelica iz 13. stoljeća posvećena Majci Božjoj,
a nedaleko i crkva sv. Georgija. Tu su vjerojatno utemeljeni prvi vinogradi
panonske Hrvatske, š to potvrđuju dva kasnoantička ž rtvenika posvećena

112
Preuzeto s: http://govori.tripod.com/arvacki_ricnik.htm
113
Prema kronikama biskupa Titmara (Tiethmar od Merseburga), šumom i vodom okru-
žen Beli grad bio je drveno svetište boga Radogosta-Svarožića slavenskih Retrana. Izgrađeno je
na životinjskom rogovlju s dvoja ulazna hramska vrata i s istočnim najmanjim i zastrašujućim
izlaznim vratima na more. U starijim hrvatskim narativima predočava se kao vilinsko i ono-
strano mjesto (Detelić 2007: 83).
Jelen prepliva / mutnu Moravu, / i na jelenu / zlatni rogovi. / Na jednom sjedi / Milja
vezilja, / na drugom sjedi / Petre zlataru. (nepoznato mjesto, Čubelić 1956: 19)
Zagorski jurjevski napjevi “Juri je išel v zelengrad” i “Crna gora, zeleni se” (Belaj 2007: 190,
216–217, 228) tematiziraju proljetni zeleni i ljetni bijeli grad na crnoj gori. Slavonci izvan sela,
u bašči sade lozu lugoš u dvor (Golić 1996: 262). Po gradu “ograđenu mjestu” i “vrtu” (Gluhak
1993: 242) šeće suncolika Mara, Perunava kći (Belaj 2007: 230–231).
 Sveta vinska gora 233

Liberu, rimskom božanstvu vinogradarstva i vinove loze, pronađena u blizini

rudnika u kojem navodno žive vile (Osijek, kaz. Željko Predojević 2012.). Na
zagorskome Vinskom vrhu, na koji se još u 20. stoljeću oko Božića hodočastilo
za rodnost vinograda, prvotno je bio smješten kip Majke Božje Bistričke iz
15. stoljeća. U Vinagori na zapadnom obronku Kuna-gore, koju etnologinja
Marijana Gušić spominje promišljajući keltsko podrijetlo etnonima Bezjak114 i
vinogradarskoga kosira vinjak (Gušić 1967: 60), iznad špilje Vražja peć pokraj
naselja Dubravice i Desinića (srednjovjekovnoga naziva Ecclesia sancti Gheor-
gii de Zothla) uzdiže se kip Majke Božje Vinagorske (kaz. Zvjezdana Jembrih
2014.). Naselje Lepavina općine Sokolovac starijeg je naziva Kukavica, u
sklopu koje je i Rajevica – najviši vrh Bilogore, imenovane po čudotvornoj
vilinskoj travi bili koja navodno raste na toj planini. Ti su toponimi znakovite
točke slavenske sakralne interpretacije krajobraza.115

Vinograd kao kozmogonijeko mjesto

Budući da je običajima podrijetlo u obredima koji predočavaju mit i njegove
kozmogonijsko-eshatološke predodžbe, njihove kultne radnje u godišnjem
i životnom ciklusu periodički su se odigravale na sakraliziranome krajobra-
znome kultnom mjestu (Belaj 2007: 28–34). Vinogradarski kult moguće je
iščitati iz mitoloških, jezikoslovnih i etnografskih podataka.
U bjeloruskome uskrsnom napjevu motiv gazdarice i gospodarice nad kla-
dencom u kojem ključa voda ili vino upućuje na moguću svezu riječi vinograd,
vrȮtogradȮ i vrijeti (Skok 1971: 630–631). Ključanje u kladencu otključava
vegetacijski ciklus. Združivanjem onostranog sjemenja, vlage, topline i
svjetlosti, ovostranu plodnost i rodnost pokreću incestuozni, poligamni i
hijerogamni odnosi između članova mitske obitelji. Izabranik mitske udavače
Mare, jednako božanstven i plemenit, njezin je neprepoznati brat (Katičić
2010: 229; 2011: 42, 126–127).

114
U Hrvatskom zagorju pijanac loče ko Bezjak (kaz. Zvjezdana Jembrih 2014.), a u
dubrovačkom kraju pije ko Brgačanin (Ničetić 2012: 62).
115
Ta je složenica preuzeta iz istoimenoga naslova od 2010. do 2012. uspješno sprovede-
noga znanstvenog projekta prerano preminuloga kolege, etnologa i indologa Tome Vinšćaka
(1951.–2013.).
234 Lidija Bajuk

(Aj) ju Bogdana devet vinograda / i deseta vinograd-Jabuka, / koja rađa triput

na godinu… (Konavle, Stepanov 1966: br. 59)

…Pretrgla se zlatna grana, / zlatna grana orgovana. / Ja nju nosim trem kova-
čem, / trem kovačem, domistračem, / da mi skuju devet ključa, / da ja otprem
devet grada, / da ja vidim što u gradu. / U gradu je devet braca / i deseta sestra
Mara… (Moslavina, Žganec 1950: br. 57)

Bog nam je stvoril zemljicu, / zemljica rodi trseka, / trsek nam rodi dva grozda.
/ Prvi je grozdek Ivina, / drugi je grozdek Marena. / Bog ih poživi obedva, / Bog
nas poživi se skupa! (Molve, Ivančan 1991: 94)

Z čijeg mi dvora pavenke van zliću? / Z Marinoga dvora… / Čije mi je polje

pšenicom sijano? / Marino je polje… / Čija mi je gora z vinom obsajena? /
Marina je gora… / Pred č ijom je hižom trnja do kolena? / Pred Marinom
hižom… / Ki trnje pregazi, on Maru dostane. / Jure ga pregazil i on Maru
dostal, / on je Maru dostal i pan mi je postal. (mađarsko Gradišće, Kurelec u
Kuhač 1941/V: br. 234)

Gornjomeđimurski ž upnici i imućniji vinogradari upošljavali su obitelj

vence(r)lina koja im je za stan i plaću čuvala vinograde. Njezin je vence(r)-
lin116 ili špan (pov. hung. “župan, upravitelj”) ujesen glasno ozaval “prozivao”
kopače vinograda – novozaručene parove (Železna Gora, kaz. Martin Jakopić
2012.). Zaručnike su na ljetno Ivanje mladići šaljivo ozavali “prozivali” s vrha
seoske lipe ili uz krijes na uzvisini (Vratišinec, kaz. Marija Tuksar 2007.).
U Hrvatskom zagorju š tajerski su vinogradari upošljavali viničarnicu “od
Bezjakov” (Gušić 1967: 14–16). U Slavoniji je bilo uobičajeno sezonsko
čuvanje vinograda pudaranje, mahom udavača koje su uoči berbe privremeno
živjele u pudarskim koljebama, uzgajajući cvijeće, bučenjem plašeći ptice te se
zabavljajući međusobno i u društvu mladića koji su ih obilazili (Žigić 1996:
252–253).
Ja usadi’ vitu jelu / u bostanu, na kamenu. / I nuz jelu lozu bijelu, / i nuz lozu
vijojlicu. / Nađem Maru čuvaricu. / … / Men’ govore ne ’di tuda, / ne ’di tuda,

U zapadnoj Slavoniji vinograd su č uvali “stariji, ugledniji, pažljivo izabrani ljudi”

116

(Kolić-Klikić 1994: 169), naoružani pudari koji su živjeli u drvenim čuvarnicama / klijetima /
kolibama / pudar(n)icama i služili vinclarima, nadstojnicima gazdinstava kurija. Naziv pudari
izvodi se od gl. pud(ar)iti “plašiti, tjerati” (usp. http://www.udruga-vvv-kaptol.hr/index.
php?option=com_content&view=article&id=93&Itemid=77).
 Sveta vinska gora 235

nemaš kuda: / od visine vite jele, / od širine loze bijele, / od mirisa vijojlice, / od
ljepote čuvarice… (Gorjani, kaz. Salcer 1991: 393)117

Mislila sam da j’ pudarit lipo, / nije lipo kad te nema, diko! / Pudarice ne
pudaru groždje, / već pudaru da se nabećaru. / Pudarino, ala si mi gorka, / što
ja više neću bit’ divojka! / Još ću ovu jesen pudariti, / o Mi’olju kapicu zaviti.
(Đakovo, Mihaljev 1974: 23 u Žigić 1996: 253, bilj. 6)

Stablo svijeta – stožer između Oca Neba i Majke Zemlje, pod kojim se susreću
mitski blizanci (Belaj 2007: 290–291; Katičić 2008: 58), Slaveni su poisto-
vjećivali sa svim njima poznatim stablima, pa tako i s trsom. Budući da su se
stare sorte loze, visoke “da se i koza ima (na) što ispesti da ih pobrsti”, nekada
sadile bez redova “kao kad baciš kuruz širom” (Cernik, Kolić-Klikić 1994:
166), sakralizirani zeleni lug (Katičić 2010: 52) predstavlja i vinograd.

Vinograd kao sakralizirani krajobraz118

117
Preuzeto iz rkp. “Svatovski običaji u selu Feričanci” 1991. studentice Eleonore Žagar
(Katedra za hrvatsku usmenu književnost pri Odsjeku za kroatistiku Filozofskog fakulteta
Sveučilišta u Zagrebu).
118
Preuzeto s http://www.italyandwine.net/tour/chianti-supertuscan-wine-tour-shared/
236 Lidija Bajuk

Savila se bijela loza vinova / oko jednog na kućici prozora. / Kroz taj prozor
svako jutro i večer / brat i sestra svoju lozu gledaju. / Gledali su kad je loza
pupala. / Gledali su kad je loza listala. / Gledali su kad su cveci opali. / Gledali
su kad je grožđe zrnilo. (Bjelovar, Knežević 1993: 118)

Vijala se bijela loza vinova / oko onog bijelog grada Petrinje. / To ne bila bijela
loza vinova, / već to bila do dva draga i mila. / Koji su se od malena gledali / i u
jednu sitnu knjigu učili. / Kada im je pravo vrijeme nastalo, / nije im se majka
dala sastati. (Petrinja, Degl’ Ivellio 2009: 15)

Ustaljeni običaji u berbi grožđa, kao š to su u zapadnoj Slavoniji kićenje

cvijećem i praporcima zaprege za prijevoz grožđa do preše, pjevanje po obi-
ranju svakoga pojedinog reda, završno pletenje kite evanke / nevenke / višalice
od pruća, lišća i jedrih grozdova te osobito gošćenje (gulašom od živadi, ko-
basicama, šunkom ili prasetinom i pogačom, gibanicom ili dizanim kolačima,
starim vinom) uz pucanje, pjesmu i ples (Žigić 1996: 253; Ajanović 1996:
193–194, 196), upućuju na obredna obilježja vinograda.
Prema Starom zavjetu, Noa je odmah po izlasku iz korablje posadio vino-
grad, možda baš divljom sortom direktora / tuduma, koju u Slavoniji zovu
noja / noješ i šokačko vino (Golić 1996: 263, 265, 267). U cikličkom poimanju
vremena, smrt nije konačna. Tradicijska svadba preslika je kozmogonijsko-
eshatoloških predodžbi o makrokozmosu u ljudski mikrokozmos, u kolek-
tivnoj memoriji društvene zajednice upamćena periodičkim i osobitim
ponavljanjima strukturiranih obrazaca u kolektivnoj memoriji društvene
zajednice. Kad gradišćanska zaručnja u novi dom unosi kruh vrtanj i vino
ajngelsku vodu (Kuhač 1880/IV: 29, opaska br. 1233), ona je mlada božica
na početku vremena. Zbog toga tradicijske zdravice i napitnice koje prate tra-
dicijsku svadbu pjevaju o stvaranju svijeta, kao kad starozavjetni Noa odmah
po izlasku iz korablje posadi vinograd, možda baš divljom sortom direktora
/ tuduma koju u Slavoniji zovu noja / noješ i šokačko vino (Golić 1996: 263,
265, 267). Zahvaljujući njima, ovjenčanici blagoslovljenom lozom i ispijatelji
vina zaštićeni su od bolesti i vukodlaka (Žigić 1996: 255–256).
Gorice si režem (kopam, grobam, vežem, skubem, berem), pot me topi, / vince
si pijem, serce hladim. / Kume moj dragi, zdaj se napi, doge nas ne bu, zdaj se
ga vži! (Hrvatsko zagorje, Čubelić 1956: 59)

Lipa moja gora zelena, / po ki teče voda ledena. / Rad bi se je junak napiti, / pak
ne more leda probiti. / Pod ledom je trava zelena, / vu travi je roža rumena. /
 Sveta vinska gora 237

Vu nju gleda Janko jako rad. / Još govori roža rumena: / “Ti bi mene Janko jako
rad, / al’ ja imam lepi vinograd. / Z belim mi je koljem nasajen, / zelenom mi
svilom privezan. / Na njem raste grozdje medeno, / iž njega je vince rumeno / ki
pri sveti maši rabi se.” (Bela krajina, Štrekelj L 868. u Šašelj119: br. 32)

Stoga o gorovitoj zemlji, gromovitom nebu, kršnim ljudima i rujnom vinu

pjevaju i povijesni stihovi “Horvatska domovina” na kojima se temelji da-
našnja himna Republike Hrvatske, objavljeni u književnom listu “Danicza
Horvatzka, Slavonzka y Dalmatinzka” 1835. godine:
…Vele gore, veli ljudi, rujna lica, rujna vina, / silni gromi, silni udi, to je naša
domovina!…120

Vinograd kao žensko mjesto

U kajkavskim krajevima zabilježeno je pučko vjerovanje da će trudnica koja
je prethodno rodila mrtvorođenče, zahvaljujući nekonzumiranju grožđa i
jabuka121 između Velike i Male Gospe,122 roditi živo dijete (Stanetinec, kaz.
Anika Krištofić 2011.). U protivnom
Majka Božija, tera na Male Meše deci na nebu deli grozdje, ne bi tem njejnjem
vumrlom detetu dala zobati i te bi diete bile žejnje. (kaz. Zvjezdana Jembrih
2011.)

Te predaje, kao i slavenski svadbeni napjevi, tematiziraju kultno plodovlje

mitskoga stabla kojim se hrane ptice u znaku Velike Majke, zaštitnice udavača
i obitelji.
Lepa ptica vijoglavka, / ne pozobi vinograda, / koga meni teca dala, / dala,
dala, obećala. / Ja sam snočka s Vugor došla, / lepoj zverje dopelala, / lepoj
zverje, pisan jelen, / na jelenu tri rožice. / Ne mi nesi Petru meštru, / naj mi
skuje devet ključov, / devet ključov odpiračov, / čem odpremo devet komor’. / Hitro

119
Preuzeto s http://sl.wikisource.org/wiki/Bisernice_iz_belokranjskega_narodnega_zaklada_I
120
Preuzeto s http://www.sabor.hr/Default.aspx?sec=1080
121
Na ovom podatku zahvaljujem povjesničarki umjetnosti Zvjezdani Jembrih iz Zagreba,
podrijetlom iz Zlatara.
122
U Lici je zbilježeno da su zmije najopasnije med Gospojami (Grčević 2000: 498), a u
Kastavštini da ć e puno vina imati oni koji ne beru cvijeće između Ivanja i Petrova (Jardas
1994: 69).
238 Lidija Bajuk

tekli črni mali, / razgrnoli list travicu, / notri našli zlato ruho, / i dva pera
pavunova / i četiri sokolova. (Bisag, Kukuljević Sakcinski u Kuhač 1880/II:
br. 707)

Neuobičajena sposobnost brze vrtnje glavom zmijolikovrate vijoglavke / zmaji-

ce vijoglave (lat. Jynx torquilla) opjevane u podravskome svadbenom napjevu,
možda simbolizira božansko Sunce, baš kao i motiv ptice Vreteno na vrhu duba
u jednoj ruskoj zagonetki. Stoga je ta osobita ptica (Prigorje, Rožić 2002:
19) supstitut krilate vinoljubiteljice iz onostranoga svijeta kojim gospodari
Majketina (Dalmatinska zagora, Šešo 2010: 108):
Na Volinjskoj gori stoji / dub Ordinski, / na njemu sjedi ptica Vreteno. (Rusija,
Ivanov i Toporov 1974: 203 u Belaj 2007: 230)

…Pitali je, kako joj ime. Ona kazivala Vijoglava (…) Zamoli dicu da joj
donesu trava svake vrste, najviše kaćuna (…) Vila se travam namaza, bukagije
odriši i poleti… (Imotska krajina, Kutleša 1997: 390)

Ajan gore, vino dole, / ajan gore, vino dol’. / Di su vile vino pile, / di su vile vino
pil’. … (mađarska Podravina, Begovac 1984: 131)

Vijoglavka / zmajica vijoglava123

123
Preuzeto s http://sheabirdno1.blogspot.com/2013_03_01_archive.html
 Sveta vinska gora 239

Rasprostranjen svadbeni postupak na pragu mladoženjine kuće, na kojem

novovjenčanom paru mladoženjina majka nudi vino (Furčić 1988: 103), po-
dudara se sa sižeom mitološke pjesme u kojoj se lik mladoženjine ljubomorne
majke podudara s likom Velike Majke:
Devet put ženila je majka, / ženila je svog sina Vidaka, / svih devet mu otrovala
majka. / Kad ga stala deseti ženiti, / iz daleka zaprosi divojku. / … / Pokraj
puta perunika cvala, / svi svatovi peruniku brali. / … / Krenuli su kićeni
svatovi, / dojezdrili Vidakovom dvoru, / išetala Vidakova majka / i iznela
kondir vina ’ladna, / nazdravila lipotoj divojki. / … / Od nje prima lipota
divojka, / od nje prima, al’ se ni’ napila. / Jedna kaplja na konjika pala, / odma’
konjik ognjem izgorio / i s vršalja zemlja oko njega. (Gradišće u Mađarskoj,
Franković 2004: 277–278)

Trudila se Jurjevica mlada / od pol danka, pa do drugog dana. / Trudeć ju je žeja

dodijala. / “Gde je gdegdo od roda mojega, / da mi poda vinca i vodice?” / To
začula stara svekrvica, / pre’itila vodu iz bednice / i pobrala ključe od pivnice. /
To začula tica lastavica, / odletela u goru zelenu, / prevraćala listak i travicu, / da
je našla vinsku jagodicu, / to donela Jurjevici mladi. / To popila, sina porodila. /
“Svekrvice, je l’ te srce boli?” (Velika Rakovica, Žganec 1950: br. 354)

Budući da je njezino okrilje vegetacijsko, zamišljana je kao nenadmašna iscje-

liteljica. Stoga u usmenoj književnosti često figuriraju čarobnice i trovačice.
Njihovo osobito vino motiv je “koji se poklapa s indoiranskim predodžbama
o podrijetlu božanskoga napitka” (Katičić 2008: 32):
Pleši, pleši droben tanček, / stopram smo se razigrali! / “Hodi, dimo, lepa
Mara, / ljuboga ti glava boli!” / “Nek ga boli, če ga boli, / zbirajte mu troje
vračtvo: / prvo vračtvo koprivica, / drugo vračtvo veleštika, / treče vračtvo komu
nika’!” (Gornji Kučan, Žganec 1952: br. 340b)

…Dok je našla guju otrovnicu, / zaklala je zlaćenim prstenom, / utočila po

kondira jeda, / ono drugo vinom dotočila, / pa ga dala svom bratu rođenom…
(Hrvatsko primorje, Kuhač 1880/III: br. 930)

Brojno je i rasprostranjeno hrvatsko predajno i običajno suodnošenje ptica i žen-

skog načela: klanje i čišćenje peradi kao isključivo ženski tradicijski posao, jastuci
punjeni perjem kao rekvizit slavonskih ophodnih lelja124 ili kraljica (Gorjani,

124
Naziv je možda nastao sažimanjem riječi lelija “perunika; ljiljan” (Bajuk 2005: 48, 51,
53; Novak 2007: 131–136). Djevojke srodnoga češkog ophoda u svoja su oglavlja zaticale i
perunike (Frazer 2002: 71).
240 Lidija Bajuk

Sekulić 1991: 315, 316, 346), dubrovačka lažna nevista kojoj “još nije vrijeme
da s nje perje leti” (Smokovljani, Katičić 2011: DVD), posipanje mlade perjem
u svadbenom kolu, svadbene kokošje jestvine,125 kumino darivanje babinjače
pogačom, piletinom, vinom ili rakijom (Nova Ploščica, Božičević 2010: 45) itd.
Gda išel sem snočka ja z kleti doma / čez vusku brvičku i velko blato, / a vince
je moč mi prevzelo, / sem opal vu blato debelo. / … / Dok žena me š pota i
kune / i sama se v blate zasune. / Dragi moj mužek, potegni me vun! / Ti
žlabrava baba, namoči si klun!… (Hrvatsko zagorje)126

Arheološki nalazi i etnografski prilozi također potvrđuju povezanost vode, mli-

jeke i vina sa ženskim kultom. Izreke o ženi koja drži tri ugla kuće, o djevojci
koja se neće udati ako sjedi uz ugao stola, zatim pučko nazivlje za kućni ženski
kut (hrv.) sa slikom Majke Božje, raspelom, rukotvorstvenim priborom i posu-
dom vina, kao i za bablji kut (hrv.) i storonybabe (ukr.) iz kojega se crne oblaci
(Stanetinec, kaz. Gabrijela Novak 2012; Prigorje, Rožić 2002: 11; Banija,
Gašljević Tomić 2010: 641; L’viv, kaz. Orest-Dmitro Wilczynski 2011), te sva-
dbeni običaj prolijevanja vina na tri ugla udavačine škrinje i razbijanja vinske
posude o četvrti ugao127 (Smokovljani, kaz. Mato Katičić 2013), u svezi su s
ukrajinskom predajom o ženi dojiteljici tri kravlja vimena i zmiji isisavateljici
četvrtoga (Drogobyč, kaz. Ljubomyr Sikora 2011).
Domom i vrtom, dakle, gospodari gazdarica-majka koja je osobita ženska
znanja usmenom predajom baštinila od božanske majke bogorodice:
…Vesela bodi, Maria, / veseli tvoji romari, / veselo k tebi ideju, / vesele dare
nosiju. / … / Ponizite se vse gore, / kaj bomo vidli Zagorje, / Majku Božu
bistričku! / Pred njom cvete jagoda, / prelepa vinska jagoda, / s kem se meše
služiju, / grešna tela napajaju. / Vesela bodi, Maria, / Majka Boža bistrička!
(Zbelava, Botica 1997: br. 47)

Jezus je sadil (stavil, rezal, vezal, kopal) vinograd. / S kim je on sadil

vinograd? / S svojo preljubo materjo, / ljubo Devico Marijo. (Bela krajina,
Štrekelj III. 5054. u Šašelj:128 br. 58)

Lička svadbena pogača ukrašavala se figuricama ptica od tijesta (Grčević 2000: 111).
125

Preuzeto s www.cuspajz.com/tekstovi-pjesama/pjesma/vinska-kaplja.html
126

127
U Bačkoj se posuda s vinom razbijala o kotač zaprege za prijevoz mladenke u novi dom
(Sekulić 1991: 313).
128
Preuzeto s http://sl.wikisource.org/wiki/Bisernice_iz_belokranjskega_narodnega_zaklada_I
 Sveta vinska gora 241

Vinograd kao onostrano mjesto

U Odiseji (11.23) opjevan nektar od mlijeka, meda, maslinova ulja, vina i krvi,
dušama umrlih omogućava kretanje, govorenje i slušanje. U vrču ga prenosi
Iris, Herina glasnica opasana dúgom. Njezino supostojanje uz božanskoga
glasnika Hermesa razotkriva predantičku mediteransku božicu, na čiji značaj
upućuje i europsko nazivlje za njezin šarovit pojas.129

Dúga iznad vinograda (foto: Elizabeth Carmel)130

129
Europsko nazivlje: Ưƨư (grč.), enfys i mawr (velš.), arco de Vella (gal.), tuar ceatha (ir.),
rainbow (engl.), regnbogi (island.), ortzadar (bask.), arc de Sant Martí (katal.), arco iris (port.,
šp.), iris (lat.), arcobaleno (tal.), ylber (alb.), vinožito (mak.), babino platno i hurka (bug.),
curcuben (rum.), szivárvány (mađ.), boži metla i duha (češ.), tęcza (polj.), bogatka i vjaselka
(bjrus.), jasna, (rai)duha i veselka (ukr.), raduga i zmej (rus.), božji stol (slov.) itd. Hrvatsko dija-
lektalno nazivlje: babin lub, babina tkanica, blagovjesnica, blag(v)a, (Bogo)rodica, Božji pâs(ac),
dùgovača, dund(uv)ača, huga, luna, magra, mavr(ic)a, Majke Božje trak, Morejin paus, mugra,
roda rodica, rojica, p(r)ug(l)a, (s)proglja, zornica itd. (vlastita terenska istraživanja; Lončarić:
http://www i Novak 2007: 74–75).
130
Preuzeto s http://www.winebusiness.com/blog/?go=getBlogEntry&dataId=112880
242 Lidija Bajuk

Prevladavanje jedne od oku vidljivih spektralnih boja dúge, navodno predska-

zuje godišnji prinos žita (žuta), krmiva (zelena) i vina (crvena). Dúga savija
(Rusija, Toporov 2002: 57), potresuje, isušuje, natapa kišom i mijenja spol
onima koji prođu ispod nje (Zasadbreg, kaz. Vera Novak i Katarina Kutnjak
2012), pomlađuje (Imotska krajina, Kutleša 1997: 376) i vodi u rajski vrt sa
zlatnim jabukama (Kastavština, Jardas 1994: 316; L’viv, kaz. Orest-Dmitro
Wilczynski 2011), čijim kotrljanjem iz jedne ruke i s kultnom lelijom “peru-
nikom, ljiljanom” u drugoj ruci, isprva slavenska božanstva (Belaj 2007: 227,
250), a potom i Isus potiču rodnost i plodnost (Katičić 2010: 212).
Ej, pleti kolo! / Ej, da pletemo! Ej, koga ćemo? / Ej, Maru lijepu, / ej, lelujaku, /
ej, leluja! (Petrijevci, Kuhač 1941/V: br. 185)

…Mara imala zlatnu jabuku – kirales! / Puno gospode za jabuku drže – ki-
rales! / Komu jabuka, temu djevojka! / Juri jabuka, Juri djevojka – kirales! /
Jura ju tače u ra(v)no polje – kirales! / U ra(v)no polje, u crne gore – kirales!…
(Turopolje, Katičić 2010: 131–132)

Pokotni nam Jezuš jabuku / vu to pole široko, / da bi nam pole rodilo, / zlatom
pšenicom plodilo! / Blagoslovi nam, Jezuš! / Čuvaj nam, Bože, se vinske gore!
(Macinec, Žganec 1924: br. 41)

Dúga se suodnosi s pučkim nazivljem131 za iris,132 čiji samonikli varijeteti rastu

u svim spektralnim bojama i navodno niču na mjestu gdje dúga dotiče tlo,
ispod kojega zakopano blago plavičasto svijetli (Mali Mihaljevec, kaz. Kata-
rina Bajuk 2013). Prema predajama, modri iris štiti od zla kuću, okućnicu i
vinograd (L’viv, kaz. Orest-Dmitro Wilczynski 2011; Smokovljani, kaz. Mato
Katičić 2013), a nesretno zaljubljene djevojke odvodi u zagrobni svijet.
Mit pretkršćanskih Hrvata govori o proljetnom dolasku Jarila iz rajskoga
Vireja u kojem živi s majkom i drugim sestrama odvojeno od gromovita oca
Peruna i sestre blizanke Mor(an)e šarovitih očiju (Bašić 2011: 30), njegove
buduće supruge. U znaku Jarilova doma i kretanja mitskog konjanika (Belaj

131
aleluja, bogiša, cvit nebeski, didak, divlji /gospocki / modri ljiljan, divojka, gavran, guska,
kaloper, koludrica, karamacan, koludrica, krinka, lala, lelija / l(j)el(j)uja (plava), lijer, mačinovac,
mačkovac, mračna ruža, nožan, noži, peteh, pospana dekla, sabljari, sabljica, sambak, višća,
vračna roža, vranino cviće, vuki (hrv.); kaluđer, mačić, mačin(ov)ac, nebeski cvet / kaćun, ružica,
sablja (srp.); spektr i gospođa noći (rus.); nőszikom “žena latica” (mađ.) itd. (vlastita terenska
istraživanja; Novak 2007: 73; Marjanić 2011: 109–114).
132
Usp. http://en.wikipedia.org/wiki/Iris_(plant)
 Sveta vinska gora 243

2007: 239–241, 255) je i svatovsko kretanje mladoženje koji se s njim poi-

stovjećuje.
Lijep ti je Ladko Janko,133 / još je ljepši konj pod njime: / iz čela mu Sunce
sjaje, / izpod grive Mjesec svieti, / iz kopita kremen kreše, / iz bedra mu munja
ita. / Gledala ga djevojčica / izvr’ dvora majkinoga. / pa govori djevojčica: /
“Gledaj, majko, Janka Ladka!…” / Pozvale ga na večeru, / pitale ga za deželu:
/ … / “Dobro tamo i lijepo, / žito žitom zasipuju, / vino vinom zalievaju, /
trava travu porašćuje, / listak listka dočekuje, / mladi nam se ne staraju, / stari
nam se pomlađuju.” (Žumberak, Grgec 1943: br. 93)

Slika onostranog mjesta obilja i vječne mladosti arhetipska je ljudska predodž-

ba: “Kada (duhovi) ostare, oni odbacuju svoju izboranu kožu i pojavljuju se
glatke kože, crnih uvojaka, zdravih zuba i puni snage. Tako je njihov život
stalno pomlađivanje, sa svim onim š to mladost podrazumijeva u pogledu
ljubavi i zadovoljstva” (Malinowski 1930).
Jedna od tri sestre udavače, koja se udala vu to ravno polje,134 naizgled je
najbolje prošla:
Hoj, starina, starina, tri si kčerke shranila, / se tri još udavala! / Prvu si udavala
vu tu černu goricu, / drugu si udavala vu krvavo to morje, / treću si udavala
vu rumeno polje. / “Kaj je tebi, čerka ma, vu te černe gore?” / … / “Kaj je tebi,
čerka ma, vu tem ravnem polju?” / “Dobro meni, mamica, budi bogu hvala, /
v jutro sem se stajala v vinčeku se vmivala, / v svilni rubec brisala.” (Selnica,
Žganec 1950: 447)

Međutim, simbolički svadbeni postupci i običajno pravo svjedoče da povratak

eventualno razočarane i nesretne udavače k roditeljima, u patrijarhalnoj seo-
skoj zajednici nije bio prihvatljiv. Tomu je ishodište u mitskim predodžbama:

133
Ladko Janko / Ladko Ivan pretpostavljeni je senjski junak Ivan Vladković ili Ivan Senja-
nin (Grgec 1943: br. 93), odnosno hrvatski i srpski junak Janko, alopersonaž slavenskoga boga
ognja (Katičić 2008: 17–19, 29–35). Apozicija Ladko možda je u svezi s vokativom lado (le) u
zazivnim pripjevima proljetnih, ljetnih i svadbenih slavenskih napjeva (Belaj 2007: 295–313).
134
Motiv ravnoga polja, podudaran zagrobnim plodnim poljanama wellu- (hetit.), Mag
Mell (kelt.) i Elizejskim poljima (grč.) (Matasović 2000: 95–96), u hrv. tradicijskim stihovima
slijedi iza motiva krvavoga mora i crne / zelene gore. Predstavlja put kojim Jarilo u proljeće iz
onostranosti stiže u ovostranost (Belaj 2007: 247, 269), a ujesen se suprotnim smjerom vraća
natrag: Sveti Juraj pole zapre, kača smiči, trnec fpiči. / F hustu zajdem, trnec najdem… (Vidovec,
Žganec 1952: br. 692a).
244 Lidija Bajuk

…“Tiraj, kučiš, konje, si katani svoje, / kaj nam na bo mila pote spoznavala, /
pote spoznavala, k majki othajala, / k majki othajala, glase raznašala! / Tiraj,
kučiš, konje, si katani svoje, / z majkinoga krilca, z jočkovoga dvora! / Vezda
nam dohaja ta dvanajsta vura, / da se čerka z majkom razdružiti mora. / –
Hodi, mila, z nami, hodi, draga, z nami, / v našoj ti je zemli dobro i predobro! /
Vu našoj ti zemli tri puta vu letu, / tri puta vu letu pšenicu ženjeju. / Vu našoj
ti zemli tri puta na letu, / tri puta na letu gorice bereju. / Vu našoj ti zemli
peneze ne broje, / nego ti je, mila, z mericami mere, / z mericami mere, sipom
nasipaju.” (Hodošan, Žganec 1950: br. 123)

…“Devojčica mlada, gda te zapelaju, / gda te zapelaju v njegovo dvorišče, / gda

ti budu dali kupičicu vinca, / ne budi ga vzela, niti dragom dala; / gda ti budu
dali šnitičicu kruha, / ne budi ga zela, nit’ dragomu dala; / kad ti budu rekli
na postelku leči, / ne budi ga legla, doklam ne popraviš!” / Pod glavoj je našla
drobne guščereke, / pod soboj je našla same brajnske zupce, / pod nogami našla
same kače žabe. / Vince razlejala, ledinka zgorela, / cucku si je dala šnitičicu
kruha. / Cucek je odnesel same kače žabe. (donje Zagorje, Žganec 1950: 381)

Vinograd kao sveto mjesto135

Iako su zaštitnici vinogradarstva sv. Vinko (22. siječnja), sv. Tripun (3. veljače),
sv. Matija (24. veljače), sv. Grgur (12. ožujka), sv. Josip (19. ožujka), sv. Juraj
(24. travnja), sv. Sofija (15. svibnja), sv. Urban (25. svibnja), sv. Ivan Krstitelj
(24. lipnja), sv. Bartol (24. kolovoza), sv. Juraj (31. kolovoza), sv. Matija (21.
rujna), sv. Mihael (29. rujna), sv. Kuzma i Damjan (26. rujna), sv. Tripun
(10. studenoga), sv. Martin (11. studenoga), sv. Andrija (30. studenoga) i sv.
Ivan Apostol (27. prosinca) zagovornici kršćanstva, mučenici, misionari i/ili
borci protiv poganstva, njihova povijesna uloga uglavnom nije ona koju im
pripisuju vinogradari. Budući da ih kršćanska ikonografija većinom predočava
ubojicama nemani životinjskih gospodarica voda, oni sprječavaju tuču i ras-
polažu kišom (Belaj 2007: 100). Na njihov gd zbog toga se proriče o ljetini.

135
Usp. s Vinogradarstvo na http://www.vinogradarstvo.com/index.php?s=21) i Vinski
sveci – zaštitnici vinogradara i vinara na http://www.udruga-brenta.hr/mali-vinski-rijecnik/
vinski-sveci) te s publikacijama Ivice Ajanovića, Vesne Kolić-Klikić, Renate Tunjić i Omerke
Žigić (v. Literatura i izvori).
 Sveta vinska gora 245

Obrezivanje vinove loze označava početak tradicijske poljoprivredne go-

dine, a krštenje mošta njezin svršetak. Stoga je vino sastavni dio blagdanske
trpeze. Na Sv. Vinka, koji istodobno označava i početak pokladnoga razdo-
blja, vinogradari jedan panj, za koji se prethodno na sv. Stjepana zataknula
božićna slama, zakite kobasicom za rodnost i duljinu grozdova. Vinograd krste
vodom blagoslovljenom na Sv. Ivana ili na Sv. tri kralja, izmole tri Očenaša,
obrežu tri panja i ukriž ih zaliju starim vinom, zatim orežu jedan trs i zakite se
njegovom grančicom, lože vatre, goste se i opijaju, pucaju protiv tuče, pjevaju,
plešu. Kad tri orezane tropupe rozgve u vazi prolistaju, po njima se prognozira
jesenski urod. Slavonke, koje na taj dan nisu smjele ići u vinograd, prosijavati i
mljeti brašno, presti kudjelju, čijati perje i runiti kukuruz,136 krpile su tekstilije
vjerujući da će im grožđe narasti u veličini zakrpa.
Dragi Bog, / č uvaj trsa mog! / Evo Ti zrelog vina, / da bu dobra godina! /
Oblake razmakni, / sunce primakni, / mraza zgoni, / na tuču zvoni! / Se bum
obdelal, / da bi v jeseni popeval, / rozgvu si bum zel / i vu vodu del. / Sv. Vincek,
pokaži svetu / kak bu vu Novom letu! (Turopolje, Tunjić 2007: 24)

Ako se vrabac na Vinka okupa na putu, rodit će vinograd.

Koliko na Vinkovo popiješ kapljica vina, toliko dobiješ kapljica krvi.137

Tko na Vinka bude rodniji, tome u jesen vinograd više rodi. (Cernik, Kolić-
Klikić 1994: 173)

Ako za Vincekovo sonce sveti, medved bole grabu kopa. (Prelog, Šimunko
2015: 118)

Muškarci obrezuju lozu kad noću više ne smrzava, osam dana prije ili nakon
pretproljetnoga Sv. Matije:
Mokar kosjerić, puna bačva. (Žigić 1996: 254–255)

136
Etnologinja i arheologinja Vesna Kolić-Klikić misli da se tom zabranom nastojalo spri-
ječiti otpadanje zrelih bobica grožđa jer pri tim ženskim poslovima neprekidno nešto otpada
(Kolić-Klikić 1995: 151). Međutim, ti su običajni postupci možda prežitci nekadašnjega njezina
obrednog štovanja, s obzirom na to da je praindoeuropska neolitička mnoštvena Velika Majka
bogorodica, božanska prelja, tkalja, vezilja i domaćica (Katičić 2011: 33; Belaj 2007: 376).
137
Vjerovalo se da se u krv pretvara i vino ispijeno na Veliki petak (Mali Mihaljevec, kaz.
Katarina Bajuk 2013). Pretvorba vode u vino opjevana je u “Jački od Kaananskog veselja”
(Kolnovo, Kuhač 1880. IV: br. 1241).
246 Lidija Bajuk

Požeški vinogradari Sv. Grgura obilježavaju gošćenjem, kušanjem mladoga

vina, pjesmom i pucanjem iz malih topova mužara, slaveći spomendan pro-
tjerivanja Turaka 1688. godine. U znak sjećanja na legendu o svečevu čudesno
prolistalome suhom štapu, na Sv. Josipa cijepi se loza.
Uskršnji zagorski krijesovi grade se od voćkinih, trsovih i zimzelenih obre-
zina te od opljevljena korova, oko stožina pokraj brežnih vinograda (Leskovar
2012: 15). Na Uskrs se blagoslivlje vuzmena košara s osobitim jestvinama
i vinom. Na jurovčicama, jurjevskim krijesovima, gornjomeđimurski pastiri
pekli su jaja (Zasadbreg, kaz. Veronika Novak 2012). U prigorskom kraju
pastire se darivalo jajima i vinom (Rožić 2002: 175):
Pisan Vuzem prošao, / zelen Đura došao. / … / Siđe Đuro iz gore, na to ravno
polje. / Kud vam Đura hojdi, / tud vam polje rodi. / … / Dajte Đuri rakije, / da
se majno napije! / Dajte Đuri vina, / da mu ne bu zima! / Dajte Đuri dinar-
dva, / da ne pleše badava! / ’ajte, mama, u komoru, / dajte jajca u košaru!
(Donja Voća, Drvoderić 2012: 10)

Jurjevski pastirski ophodnici prperuše južnovelebitskoga Podgorja kitili su

se divljom lozom (Trošelj 2011: 95). Do Jurjeva se uobičajeno i danas sadi
nova loza, a stari se vinograd gnoji, okapa,138 obrezuje i veže. Sljedeći u nizu
tzv. ledenih svetaca je Sv. Sofija, prema pučkoj predaji dan kasnoga proljetnog
mraza koji uzrokuje slabiji jesenskogi urod.
Sofija vino popija.

Sv. Urban je posljednji u nizu ledenih svetaca i zajednički spomendan u čast

trojice svetih Urbana: rimskog pape, rimskog biskupa i francuskog biskupa
(Baretić 2008).139 Zaštita od grmljavine i tuče pripisuje se francuskome sv.
Urbanu kojeg štuju u Međimurju, Mađarskoj, Austriji, Njemačkoj, Slovačkoj,
Češkoj i Francuskoj.
Kaj Sveti Urban natače, to mimo lagva teče.140

U zapadnoj Slavoniji žene su vinograd okapale treći dan Uskrsa (Kolić-Klikić 1994: 167).
138

Preuzeto s http://www.zvonik.rs/arhiva/163/svmjeseca.html
139

140
Ako toga dana padne kiša, navodno će vina ujesen nedostajati. Prema gornjomeđimur-
skoj predaji, sv. Urban se razljutio i prolio vino kojim je, zajedno sa sv. Vincekom, za strašne
suše krišom htio darivati pobožne i molećive. Međutim, nakon što su mu duše pomagačice
omaškom iz lagva prosule vodu, iznenada pokisli ljudi podsmjehnuli su mu se, zaboravivši na
prethodnu nevolju (Kapun 1992: 160–163).
 Sveta vinska gora 247

Na Pohod Bl. Djevice posljednjega svibanjskog dana, u gornjem Međimurju

govorilo se:
Grozdije k meši ide i če po lepem vremeno doma dojde, v jesen srečno i v pelnico
dojde. (Stanetinec, kaz. Anika Krištofić 2011.)

Vinogradarski poslovi padaju i na Sv. Ivana Krstitelja, također i neposredno

nakon njega.
Suhi juni lagve puni.

Moleći protiv čvoraka uoči svitanja na Sv. Bartola, zapadnoslavonske vinogra-

de su običajno optrčavali njihovi goli čuvari koji su zatim žmireći postavljali
klopoce.
Ako Lovrenac ili Bartol zrelo grožđe kuša, dobro je za muža.

Kakav Bartol, takva jesen.

Na jesenskoga Sv. Matiju grozdovi se podebiraju “prorjeđuju” za sočnost.

Berba počinje tada ili tjedan dana po Sv. Mihaelu, izuzev berbe ranih sorti.141
U berbi uglavnom sudjeluju žene, a muškarci se bave prešanjem.
Matija reže, Matija trga.

Došel je, došel Sveti Mihalj, grozdje je zrelo, ja ga bum bral!

Vino se na Sve svete pije uvečer, uz molitvu za umrle. U sjevernoj i sjevero-

zapadnoj Hrvatskoj na Sv. Martina142 šaljivim ceremonijalom slavi se sazrije-
vanje mošta u vino. Krštenje mošta vu vino posredovanjem lažnoga biskupa,
ministranata i kumova, noviji su martinjski običaji.

141
Ponegdje u Dalmaciji berba počinje na Malu Gospu ili na Sv. Kuzmu i Damjana (Žigić
1996: 254).
142
I kršćanski mučenik sv. Tripun (Trifun) se štuje kao uzgajivač gusaka, zaštitnik vino-
gradarstva i povrtlarstva te iscjelitelj. Zaštitnik je grada Kotora početkom veljače. Na Mali
Tripindan š tuje se 10. studenoga (usp. https://sh.wikipedia.org/wiki/Sveti_Trifun; http://
translate.google.hr/translate?hl=hr&sl=en&u=http; www.johnsanidopoulos.com/2010/02/
veneration-of-st-tryphon-in-roman.html&prev=search).
248 Lidija Bajuk

Mijo Kovačić: Martinjska noć – gorice 143

No, zabilježena je i starija pastirska tradicija. U Turopolju je domaćica ujutro

pastire darivala martinskom gibanicom, kućedomaćin guščetinom, mlincima i
vinom te rubačom i opancima, a pastiri su uzvraćali bršljanovim vijencem za
gazdin klobuk i poslijeponoćnim pečenim kobasicama. U mađarskom dijelu
Gradišća izrađivali su novi bič, brezovom martinkom simbolički su šibana dje-
ca, bajao se blagoslov protiv vuka.144 U Međimurju je obitelj, odjevena u bijelo,
objedovala guščetinu s heljdom ili kupusom – kultnim jelima,145 i pila vino
u čast svojega člana Martina (Vratišinec, kaz. Marija Tuksar 2007.). Ponoćno
tjeranje “Martina da im nej došel zeti mošta” galamom i udaranjem dugim
drvenim proscima o vinogradno tlo, a potom okrijepa nazočnih muškaraca
pečenom peradi s grah-salatom, mlincima i pečenim kestenima, zabilježeno
je u Hrvatskom zagorju (Zlatar, kaz. Dragica Rihtarić 2012.).146 Poznato
je podravsko čuvanje mošta (Kuzmić 1993: 110), a tematizira ga i požeška

143
Preuzeto s http://www.mijokovacic.com/art/eve-of-st-martins-in-the-vineyards/
144
Na podacima zahvaljujem etnologu dr. sc. Sándoru Horváthu iz sombateljskoga Grad-
skoga muzeja. Usp. radove Sándora Horvátha i Sanje Vulić u ovoj knjizi (op. ur.).
145
Heljdina kaša međimursko je badnjačko, a zelje svadbeno jelo. Starješinino spričavanje
zelja i ples na zelje pojedinih svatovskih časnika, uz obilato nazdravljanje vinom, upućuju na
svetost kupusa (Bajuk 1999: 246).
146
Na podatku zahvaljujem Zvjezdani Jembrih iz Zagreba.
 Sveta vinska gora 249

pučka igra čuvanja i krađe grožđa, hvatanja i kažnjavanja lopova. Legenda o

sv. Martinu biskupu, kojega je gakanjem odala guska, kao i prikaz antičkoga
boga poljodjelstva Marsa s guščjim perom na kacigi, ukazuju na pretkršćanska
i kršćanska prožimanja u novogodišnjem ciklusu.
Došel, bu došel sveti Martin, on ga bu krstil, ja ga bum pil!
Evo našega Martina, iz daleke zemlje k nami. Pripravite mu dobra vina,
blagovati on će s vami! (Korčula, Kuhač 1941/V: br. 342)
Sv. Martin obesil gusku na klin. Guska s klina opadne i nas dopadne. (Turo-
polje, Tunjić 2007: 110)
Ja tebe č uvam od soli, a ti mene da glava ne boli! (Vratišinec, kaz. Marija
Tuksar 2007.)
Martinska vedrina, dobra vinova godina.

Budući da mlado vino sazrijeva u kasnu jesen, muškarci su ga uobičajeno

nabavljali na Sv. Tomu. Njegovo pretakanje, blagoslov vina i jabuke u crkvi,
simboličko ulijavanje vina u svaku bačvu, kao i konzumiranje vina i jabuke za
zdravlje obitelji, u kajkavskim se krajevima obilježava na Sv. Ivana Apostola.
Vinom se počinje ozbiljnije trgovati oko Sv. Andrije (Mali Mihaljevec, kaz.
Katarina Bajuk 2013.).
Sveti Toma, vozi vino doma! / Na dva hama, kobila mu sama. / Sv. Toma vozi
klade doma, / sveta Klara ljesu mu otvara. / Oj, Tomiću, Tomiću, vozi drva
Božiću! (Bilogora, Matunci 2012: 44–45)

Ivanova kapljica (…) V saki lagev (se) moralo malo vlejati. I onda o doma to
blagoslovljeno vino saki malo probrali. (Štrigova, Hranjec 2011: 72)

Došel bu, došel sveti Jandraš, on te bu pital po čem ga daš!

Zaključak
U kršćanskom susretanju, prilagođavanju i preoblikovanju poganskih obiljež-
ja iz godišnjih stočarskih i poljodjelskih blagdana prepoznatljive su krhotine
napuštenih kozmogonijsko-eshatoloških predodžbi.
Tri su mi junaki ruso vince pili / … / samo mi ga nega mladog Markoviča. / … /
Njegva rusa glava po Dunaju plava, / njegvo belo telo pesek rezepira, / njegov
vrani konjič po bregu shrzava. (Sveta Marija, Žganec 1921: br. 76)
250 Lidija Bajuk

Došel nam je, došel lepi pisan Vuzmek, / za Vuzmekom došel Đurđev denek. /
Za Đurđekom došel Markov denek, / da se bodo gore zelenile, ptičice se bodo
đumborile. / Vijala se pisana narandža, / pod narandžom vila kolo vodi. / Vu
tem koli do dva mila draga. (Prelog, Žganec 1990: br. 165)

Poosobljena blagdanska trojka u prethodnom napjevu pokazuje da “to hodi

godina hodom” (Katičić 2010: 23). Odsustvo mladog Markovića metafora je
neuobičajenoga slijeda Uskrsa nakon Jurjeva i Markova, kada uštap prethodi
proljetnoj ravnodnevnici, a sljedeći se pojavljuje do 25. travnja (Belaj 2007:
233–234). Razlomljen u godišnje tradicijske napjeve, periodički izvođene u
ophodnom kretanju i u kolu, kakvi su i sljedeći uskrsni i martinjski primjer,
slavenski stihovani mit za životvornu rodnost i plodnost zahvaljujući usmenoj
predaji odjekuje čak i hetitskim mitskim predodžbama o vegetacijskom bogu
Telepinušu i njegovu blagostanju (Belaj 2007: 108–109):
Došel nam je, došel lepi pisan Vuzmek, / za Vuzmekom došel Đurđev denek. /
Za Đurđekom došel Markov denek, / da se bodo gore zelenile, ptičice se bodo
đumborile. / Vijala se pisana narandža, / pod narandžom vila kolo vodi. / Vu
tem koli do dva mila draga. (Prelog, Žganec 1990: br. 165)

Evo našega Martina, / iz daleki’ zemljah k name, / priprav’te mu dobra

vina, / blagovat će Martin s vami. / Martin će vam popivati / kano sokol biloj
zori, / al’ ga valja dočekati / u zelenoj gustoj gori. / Dalmacija ga (je) pozvala. /
On poleti kano vila / iz daleki’ tih zemalja. / Evo nam ga, Bogu hvala! / Martin
neće vele stvari, / nego vina, pečenice. / Za ne povrć zakon stari, / blagovat će
lojenice. / Martin neće da govori, / nego da se vrata otvori. / A vi name otvorite /
i u kuću nas primite. / A sad kad smo dovršili / Martinova sveta dila, / darujte
nas, gospodari, / što vam kažu vaši stari. / A vi nami da budete, / lipe dare sad
podajte, / dosta lita da živete, / mirni zdravi i bogati! / Sve vam raslo, sve vam
cvalo / po sve vike vika. Amen.147

Pretkršćanski Slaveni svoj su svijet, dakle, uređivali obredima, zakonima,

ugovorima, (za)kletvama, zahvalama, zdravicama (Belaj 2007: 66). I vinskom
potvrdom likovom ili aldomašom pod dvorišnim sjenicama od loze (Katičić
2010: 24, 212): kajkavskim brajdama, slavonskim vijama / virnicama, dalma-
tinskim odrinama. Ili za slavonskom badnjom trpezom pod osobitom granom
evanke / nevenke / višalice s osušenim slatkim plodovima za djecu, ovješenom
o kućnu gredu (Žigić 1996: 253; Kolić-Klikić 1994: 169).

147
Preuzeto s http://www.korcula.net/grad/obicaji/martin.htm
 Sveta vinska gora 251

…Pogodbu fčinili, aldomaša spili. (Vratišinec, Žganec 1924: br. 332)

Od dolaska Indoeuropljana na europsko tlo, uređenje svijeta propisuju njihovi

bogovi i ljudski moćnici. O prethodno detroniziranoj kamenodobnoj Velikoj
Božici svjedoče brojni kultovi bogorodica, supruga bogova, subožica i svetica.
Međutim, na (pred)antičke vinske rute kroz vinograde zasađene mladicama
iz ž ivotvornoga okrilja te Velike Majke,148 u povijesnom slijedu stupili su i
pretkršćanski Slaveni, njezinu uskrsnu košaru pripisujući svojim božicama.
Zbog toga se lozom uzgojenom na svetoj uzvisini i njezinim vinom obred-
no-običajno postupa na sve tradicijske blagdane. Tako se u dubrovačkom
kraju badnjačka svijeća gasila vinom, badnjak se č astio pšenicom, vinom i
blagoslovom “Dabogda u polju rodila šenica bjelica, u brdu vinova lozica!”
(Imotica, Tolja 2008: 195, 29), a njegove su se ogarine nakon Sveta tri kralja
nosile u vinograd (Smokovljani, kaz. Mato Katičić 2013.). Adventska i uskrsna
mantala, talijanski pane Schiavone, spravlja se od ukuhanoga mošta, badema
i začina te uživa uz ispijanje otočenoga neprešanog vina samotoka (Ničetić
2012: 37–38, 41, 460). Ta dubrovačka slastica podsjeća na slavonski sučug od
badema ili oraha i prokuhanog mošta, također i na kobasicu sudžuk od mošta
(Žigić 1996: 253, bilj. 9). Vino marašćina od slatke vrste grožda sastavni je dio
srednjodalmatinskih uskrsnih i božićnih kroštula i fritula. U Imotskoj krajini
je nakon striženoga kumstva majka djetetovu ošišanu i blagoslovljenu kosu u
vinogradu stavljala pod kamen u vinogradu (Imotica, Tolja 2008: 325–326).
S vinom se, dakle, obredno-običajno postupa i u svim prijelaznim životnim
etapama – tijekom svadbe, rođenja, krštenja, ukopa.
Postupci s pticama, njihovo ritualno ubijanje i konzumiranje mesa pret-
kršćanskog je podrijetla, o čemu svjedoče brojni hrvatski običaji i vjerojatno
postupci s guskom u irskom običaju Gansabhauet 149 koju kršćanska interpreta-
cija pripisuje sv. Martinu. Iako u borbi protiv tzv. bezvjernika i krivovjernika,
kršćanski vojnici templari pronosili su njegov kult s ugrađenim elementima
poganskih tradicija koje su mu prethodile. Prepoznatljivi su također u muš-
kome pokladnom ophodu vučara dalmatinskoga zaleđa u mogućoj svezi s
istovjetnim jurjevskim i martinjskim zagovorima protiv vuka – stihovanim

148
U propisanom slijedu svadbenih postupaka, tradicijske mladenke, u znaku zemljane
Velike Božice, rasiplju zrnevlje, cvijeće, lišće, pecivo, slatkiše, rižu, konfete, novac i sl. ili ih
time zasipaju promatrači.
149
Na podatku o tom običaju zahvaljujem folkloristici Suzani Marjanić.
252 Lidija Bajuk

međašima poljoprivredne godine, kakav je prvi bilogorski i drugi gradišćanski

primjer:150
Ide Đuro s planine, da dobije slanine! / (Opa, đipi, Đuro, u zelenoj dolami, /
u zelenoj dolami, u prnjavoj ponjavi!) / Ide Đuro preko mosta, da dobije svega
dosta! / Đuro se stresa, da dobije mesa! / Đuro se valja, da dobije jaja! / Dajte
Đuri krajcar, dva, da ne igra badava! / Ide Đ uro prek Vrganja, da dobije
kovrtanja! / Ide Đuro ispod mlina, da dobije kuzol vina! (Bilogora, Matunci
2010: 142)

S obzirom na kajkavske nazive mavra i Marejin paus te katalonski naziv arc

de Sant Marti za “dúgu”, moguće je da se na slavensku Mar(t)u (od arm.
“palma”, “gospođa”), kakva je predajna bugarska najavljivačica proljeća baba
Marta ili bosanska lijepa Marta, koja se zbog neuzvraćene ljubavi navodno
strmoglavila u slapište naselja Martin Brod nedaleko manastira Rmanj,151
naslojila povijesno neutemeljena sv. Marta, franačka svetica u Betaniji štovana
u 4. stoljeću. Ona se u Evanđeljima spominje svega nekoliko puta, a u Novom
zavjetu uopće se ne spominje. Ikonografija joj pripisuje ključ, kutlaču, metlu
i zmaja (Uglešić 2012: 14, 17, 18; Burić 2012: 21; Dukić 2012: 7, 10). Pra-
voslavci je slave 4. ili 6. lipnja, a katolici najprije 19. siječnja, 29. srpnja pa 17.
listopada i najzad 17. prosinca (Bodrožić 2012: 7, 10).152 Kult slavenske Mare
i franačke sv. Marte vjerojatno je zasjenio kult sv. Martina, karizmatičnoga
kršćanskog misionara, biskupa i iscjelitelja. Upućuju na to hrvatsko pomično
pučko nazivlje Martina-dan i Martinje (jesensko) te Martin dan (proljetno),
kada se običajno kuša mlado vino (Golić 1996: 264; Ponikve, kaz. Marko
Kvestić 2014.), zatim martinski običaji zagorskih vinogradara teranja Martina
proscima i gradišćanskoga šibanja neposlušne djece martinkama, pa prigorska
predaja o sv. Brcku – nasljedniku sv. Martina biskupa kao predvodniku vučje-
ga divljega lova (Kamešnica, kaz. Vladimir Bertusi 2014.), te istovjetnost hrv.

150
Na podatku zahvaljujem etnologu Sándoru Hórvathu.
151
Preuzeto s http://www.gdjezavikend.ba/unsko-sanski-kanton/54- vikend-izlet/2005-
slapovi-u-martin-brodu-nezaobilazna-prirodna-atrakcija
152
Na granici donjokaštelanskoga i trogirskoga polja, na području Bijaća u neposrednoj
blizini istoimene crkve iz 17. stoljeća, ostaci su ranokršćanske crkve sv. Marte s krstionicom te
s kasnoantičkim i ranokršćanskim grobljem, izgrađene u sklopu kasnorimskoga gospodarskoga
ili ladanjskoga kompleksa. Taj sakralni objekt svjedoči kršćanskoj inkulturaciji Hrvata u doba
hrvatskih knezova. Obnovljena u 12. stoljeću posvećena je sv. Ivanu Krstitelju po kojemu je
imenovan uži lokalitet Stombrate (Burić 2012: 20, 22, 30; Delonga 2012: 46; Dukić 2012: 5).
 Sveta vinska gora 253

naziva sveti didak za navodnoga oca sv. Martina (Otok, Lovretić 1990: 318)
i didak za cvijet iris.153 Također i bradatost sv. Kumernise (Kimernise), legen-
darne darovateljice zlatne cipelice jednomu guslaču, u kapeli sv. Barbare u
Velikoj Mlaki prikazane pribijene na križ i u crvenim čarapama koje bugarska
predaja pripisuje proljetnoj babi Marti. U slavenskim narativima ona mitska
Mar(t)a:
…a u ognju kolo igra: / …među njima seka Marta, / na glavi joj zlatna parta,
/ … / Ciči, plače seka Marta, / tješilo je devet braće…: / – Šut’, ne plači, seka
Marto, / daćemo te gore bogu!… (Krstanović 2011)154

Nadahnuta poruka sv. Martina o skromnosti, ustrajnosti, sućutnosti i dijelje-

nju, iznikla iz okrilja stvarnih i božanskih majki hraniteljica, svojom etičnošću
danas trajno nadilazi svaku isključivost, nesnošljivost, prisilu i nadmoć.

Kapela sv. Martina u Martinšćini (foto: L. Bajuk)

153
Drugi su joj dijalektni nazivi vuki, divojka, koludrica itd. I sv. Juraj, koji se najčešće
prikazuje kako ubija zmaja, zmiju ili pticu, a na stećcima i vuka, obračunava se sa životinjama
pretkršćanske Velike Božice.
154
Preuzeto s http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=466.0
254 Lidija Bajuk

Iz primjera hrvatske toponimije, tradicijskih običaja i usmene predaje

moguće je iščitati slavensku kozmogonijsku predodžbu o vinogradu i nje-
govim zaštitnicima. Poimajući u kontekstu slavenske sakralizacije krajobraza
kulturni okoliš svetim i preuzevši kulturu vinove loze od domorodačkih
antičkih zajednica s kojima su se na putevima svoje seobe i naseljavanja su-
sretali, Slaveni su i nakon pokrštavanja, u sklopu pojedinih pučkih blagdana
s natruhama pretkršćanskih antičkih i slavenskih obreda novogodišnjega
ciklusa, na propisan i naročit način postupali s vinovom lozom i vinom.
Stoga vinograd predstavlja sveto mjesto periodičkog okupljanja, zajedništva
i dijeljenja unutar šire obiteljske i lokalne društvene zajednice i na hrvatskom
području.

Literatura
Ajanović, Ivica. 1996. “Osvrt na vinogradarstvo Požeške kotline”. Radovi HDF 4:
189–202.
Andrić, Nikola. 1929. Hrvatske narodne pjesme, knjiga sedma. Zagreb: Matica hrvatska.
Bajuk, Lidija. 1999. Kneja. Zagreb: Mozaik knjiga.
Bašić, Zdenko. 2011. Sjeverozapadni vjetar – o vilenjacima i elementarnim bićima sjevero-
zapadno dijela Medvednice pa do Samoborskog kraja. Zagreb: Planetopija.
Begovac, Ruža. 1984. “Uskrsne pjesme podravinskih Hrvata”. Etnografija južnih Slavena
u Mađarskoj 6-8: 119–144.
Belaj, Vitomir. 2007. Hod kroz godinu. Zagreb: Golden marketing, Tehnička knjiga.
Bodrožić, Ivan. 2012. “Sveta Marta iz Betanije”. U Sveta Barbara u Bijaćima. Josip Dukić,
ur. Trogir: Župa Gospe od Anđela, 7–10.
Botica, Stipe. 1997. Hrvatske usmene lirske pjesme. Zagreb: Alfa.
Božičević, Mato. 2010. [1938.] “Narodni običaji”. Od Garića do Ilove i Česme. Garešnica:
Ogranak Matice hrvatske, 34–56.
Burić, Tonči. 2012. “Crkva sv. Marte u Bijaćima”. U Sveta Barbara u Bijaćima. Josip
Dukić, ur. Trogir: Župa Gospe od Anđela, 19–33.
Čubelić, Tvrtko. 1956. Lirske narodne pjesme. Zagreb: Školska knjiga.
Degl’ Ivellio, Josip. 2009. Folklorni zvuci Sisačko-moslavačke županije . Sisak: Vokalno-
instumentalni ansambl Lipe.
Delonga, Vedrana. 2012. “Starohrvatski natpisi iz Bijaća”. U Sveta Barbara u Bijaćima.
Josip Dukić, ur. Trogir: Župa Gospe od Anđela, 35–47.
Detelić, Mirjana. 2007. “O epskim gradovima”. Epski gradovi – leksikon. Beograd: SANU.
 Sveta vinska gora 255

Drvoderić, Josip. 2012. “Tragom jurjevske pjesme iz 1947. godine”. Sv. Martin – Voća
2/2: 10–11.
Dukić, Josip. 2012. “Predgovor”. U Sv. Barbara u Bijaćima. Josip Dukić, ur. Trogir: Župa
Gospe od Anđela, 5.
Franković, Đuro. 2004. Sanak snila budimska kraljica – epske pjesme i balade. Pečuh/Pécs:
Frankovics és Társa Kiadói Bt.
Frazer, James G. 2002. Zlatna grana – podrijetlo religijskih obreda i običaja. Zagreb:
Jesenski i Turk.
Furčić, Ivo. 1988. Narodno stvaralaštvo Šibenskog područja, 3. Šibenik: Muzej grada
Šibenika.
Gašljević Tomić, Katica. 2010. Selo i župa Viduševac. Zagreb: Ibis grafika.
Gluhak, Alemko. 1993. Hrvatski etimološki rječnik. Zagreb: August Cesarec.
Golić, Latinka. 1996. “Jezična analiza opisa slavonskih narodnih običaja vezanih za vino
(Rječnik)”. Radovi HDF 4: 261–274.
Grčević, Jure. 2000. Kompolje, život i narodni običaji. Otočac: Katedra Čakavskog Sabora
pokrajine Gacke.
Grgec, Petar. 1943. Hrvatske narodne pjesme. Zagreb: Nakladni odjel Hrvatske državne
tiskare.
Gušić, Marijana. 1967. “Etnička grupa Bezjaci”. Zbornik za narodni život i običaje Južnih
Slavena 43: 7–124.
Homer. 1987. Odiseja. Dubravko Jelčić, ur. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.
Hranjec, Stjepan. 2011. Međimurski narodni običaji. Čakovec: Matica hrvatska, Ogranak
Čakovec.
Ivančan, Ivan. 1991. Narodni plesni običaji Podravine, 2. Zagreb: Hrvatski sabor kulture.
Jardas, Ivo. 1994. [1957.] Kastavština – građa o narodnom životu i običajima u kastavskom
govoru (zbornik 3). Rijeka: KPD “Ivan Matetić Ronjgov”.
Kapun, Vlado. 1992. “Kaj sveti Vrban natače…”. Hrvatski kajkavski kolendar 1993.
Čakovec: MH, 160–163.
Katičić, Radoslav. 2008. Božanski boj. Zagreb, Mošćenička Draga: Ibis grafika, Odsjek
za etnologiju i kulturnu antropologiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu,
Kulturni čakavski sabor Općine Mošćenička Draga.
Katičić, Radoslav. 2010. Zleni lug. Zagreb, Mošćenička Draga: Ibis grafika, Matica hrvat-
ska, Kulturni čakavski sabor Općine Mošćenička Draga.
Katičić, Radoslav. 2011. Gazdarica na vratima. Zagreb, Mošćenička Draga: Ibis grafika,
Matica hrvatska, Kulturni čakavski sabor Općine Mošćenička Draga.
Knežević, Goran. 1993. Naše kolo veliko, hrvatski dječji folklor. Zagreb: Ethno.
Kolić-Klikić, Vesna. 1994. “Vinogradarstvo Cerničkog kraja”. U Sedam stoljeća Cernika –
zbornik radova. Tomislav Gjurić, ur. Zagreb: Hrvatsko društvo folklorista, 166–173.
Kolić-Klikić, Vesna. 1995. “Sv. Vinko – patron vinogradara sjeverne Hrvatske”. Etnološka
tribina 18: 149–154.
256 Lidija Bajuk

Kuhač, Franjo K. 1880. Južno-slovjenske narodne popijevke, 1. Zagreb: v. n.

Kuhač, Franjo K. 1880. Južno-slovjenske narodne popijevke, 2. Zagreb: v. n.
Kuhač, Franjo K. 1880. Južno-slovjenske narodne popijevke, 3. Zagreb: v. n.
Kuhač, Franjo K. 1941. Južno-slovjenske narodne popijevke, 5. Zagreb: Jugoslavenska
akademija znanosti i umjetnosti.
Kutleša, Silvestar. 1997. Život i običaji u Imockoj krajini. Imotski, Split: Matica hrvatska,
Zavod za znanstveni i umjetnički rad HAZU Splitu.
Kuzmić, Gustav. 1993. “Martinjski dani Virja ’92”. Hrvatski kajkavski kolendar 1994.
Čakovec: Matica hrvatska, 104–111.
Leskovar, Alojz. 2012. “Uskrs četrdeset šeste”. Sv. Martin – Voća 2 /2: 15–16.
Lovretić, Josip. 1990. [pretisak]. Otok. Vinkovci: KIC Privlačica.
Malinowski, Bronislaw. 1970. [1930.] La vie sexuelle des sauvages du Nord-Ouest de la
Mélanésie. Description ethnographique des démarches amoureuses, du mariage et de la vie
de famille des indégènes des îles Trobriand de la Nouvelle-Guinée. Paris: Payot Éditeur.
Marjanić, Suzana. 2011. “Mitološka i mitotvorna priča o poveznici Perun – Perunika”.
U Perunovo koplje – Studia mythologica Slavica. Andrej Pleterski i Tomo Vinšćak, ur.
Ljubljana: Inštitut za arheologijo ZRC SAZU, Založba ZRC, 109–120.
Matasović, Ranko. 2000. Kultura i književnost Hetita. Zagreb: Matica hrvatska.
Matunci, Gordana Marta i Juraj Matunci. 2010. Djeca se šale – dječje igre Bilogore. Veliko
Trojstvo: Općina VelikoTrojstvo.
Menac, Antica i Alla P. Koval. 1979. Ukrajinsko-hrvatski ili srpski i hrvatsko ili srpsko-
ukrajinski rječnik. Zagreb: Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu.
Ničetić, Jadranka. 2012. Dubrovački komini. Dubrovnik: v. n.
Novak, Marija. 2007. Tragovi hrvatske mitologije. Zagreb: Institut za etnologiju i folklo-
ristiku.
Rožić, Vatroslav. 2002. [1908.] Prigorje. Narodni ž ivot i običaji. Jastrebarsko: Naklada
Slap.
Sardelić, Mirko. 2010. Rogerije iz Apulije. Carmen miserabile. Zagreb: Matica hrvatska.
Sekulić, Ante. 1991. Bački Hrvati. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
Sivrić, Marin. 2006. “Vinogradarstvo i vinarstvo Brotnja kroz povijest”. U Brotnjo – zbor-
nik 4. Kornelije Kordić, ur. Čitluk: Matica hrvatska, 181–184.
Skok, Petar. 1971. Etimologijski rječnik hrvatskoga i srpskoga jezika, 1. Zagreb: Jugoslaven-
ska akademija znanosti i umjetnosti.
Stepanov, Stjepan. 1966. “Muzički folklor Konavala”. Anali Historijskog instituta JAZU u
Dubrovniku. Dubrovnik: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.
Šešo, Luka. 2010. “Kazivanja o nadnaravnom – prema lokalnim temeljima grupne pri-
padnosti”. Etnološka tribina 3: 107–115.
Šimunko, Josip. 2015. “Dvije narodne poslovice iz Preloga”. U Donjomeđimurski zbornik
2/2. Dragutin Feletar, ur. Samobor: Meridijani, 115–120.
 Sveta vinska gora 257

Širola, Božidar. 2002. Novalja – narodni život i običaji. Novalja: Matica hrvatska, Ogranak
Matice hrvatske u Novalji.
Tolja, Nikola. 2008. Imotica kakve više nema. Imotica, Dubrovnik: Udruga Imotica.
Toporov, Vladimir. N. 2002. Predzgodovina književnosti pri Slovanih: poskus rekonstrukcije:
(uvod v preučevanje zgodovine slovanskih književnosti). Ljubljana: Filozofska fakulteta,
Oddelek za etnologijo in kulturno antropologijo.
Trošelj, Mirjana. 2011. “Mitske predaje i legende Južnovelebitskog podgorja”. Zadarska
smotra 2-3: 76–110.
Tunjić, Renata. 2007. Veternica – knjiga narodne baštine i vjerskih običaja. Lekenik: HKU
Veternica.
Uglešić, Ante. 2012. “Arhitektonski ostatci na lokalitetu Stombrate”. U Sveta Barbara u
Bijaćima. Josip Dukić, ur. Trogir: Župa Gospe od Anđela, 11–18.
Zaninović, Marin. 2006. “Iliri i vinova loza”. U Brotnjo – zbornik 4. Kornelije Kordić, ur.
Čitluk: Matica hrvatska, Ogranak Matice hrvatske Čitluk, 151–164.
Žganec, Vinko. 1921. Hrvatske pučke popijevke iz Međimurja, 1. Zagreb: Knjižara kr.
sveuč., JAZU.
Žganec, Vinko. 1924. Hrvatske pučke popijevke iz Međimurja (svjetovne). Zagreb: Jugosla-
venska akademija znanosti i umjetnosti.
Žganec, Vinko. 1950. Hrvatske narodne pjesme kajkavske. Zagreb: Matica hrvatska.
Žganec, Vinko. 1952. Narodne popijevke Hrvatskog zagorja – tekstovi. Zagreb: Jugoslaven-
ska akademija znanosti i umjetnosti.
Žganec, Vinko. 1990. Hrvatske pučke popijevke iz Međimurja, 1. Zagreb: Zavod za istra-
živanje folklora.
Žigić, Omerka. 1996. “Vino i vinova loza u hrv. nar. običajima i vjerovanjima”. Radovi
Hrvatskog društva folklorista 4: 251–260.

Muzikalije:
Katičić, Mato. 2011. Svatovski običaji; Primorski običaji Badnjeg dana, Božića i Šćepan
dana. Smokovljani – Visočani: KU Žutopas. DVD.
Novaković, Mojmir i Kries. 2004. Ivo i Mara. Kutina: Kopito Records. [HDS/BEM CD
006]. CD.

Internetski izvori:
“Arvacki rječnik istumačen srpskijem slovima”. http://govori.tripod.com/arvacki_ricnik.
htm (pristup 1. 8. 2013.)
Baretić, Stjepan. 2008. “Svetac mjeseca – 25. svibnja: Sveti Urban I”. Katolički list Zvonik
163. http://www.zvonik.rs/arhiva/163/svmjeseca.html (pristup 30. 8. 2013.)
“Encyclopedia of Birds – Old World Woodpecker uses Unique drilling Technique”.
http://sheabirdno1.blogspot.com/2013_03_01_archive.html (pristup 1. 8. 2013.)
258 Lidija Bajuk

“Hrvatski sabor – Obilježja državnosti RH: Himna RH”. http://www.sabor.hr/Default.

aspx?sec=1080 (pristup 2. 9. 2013.)
“Iris (plant)”. https://en.wikipedia.org/wiki/Iris_%28plant%29 (pristup 29. 8. 2013.)
Krstanović, Zdravko. 2011. “Riznica srpska – književnost: Narodne pjesme Srba u Hr-
vatskoj”. http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=466.0 (pristup 28. 1.
2012.)
Lončarić, Mijo. “Duga je dugačka pruga” / Medioteka. http://www.medioteka.hr/portal/
print.php?tb=ss_hrv2&vid=468 (pristup 6. 4. 2011.)
Macan, Trpimir. 1942. “Martinje u Korčuli”. Kalendar Gospine krunice 5. Zagreb: n. i.
http://www.korcula.net/grad/obicaji/martin.htm (pristup 28. 8. 2013.)
“Pudarski dani u Kaptolu Pudarijada”. http://www.udrugavvvkaptol.hr/index.
php?option=com_content&view=article&id=93&Itemid=77 (pristup 2. 9. 2013.)
Sanidopoulos, John. 2010. “Mystagogy: The Veneration of St. Tryphon in the Roman
Empire”. http://translate.google.hr/translate?hl=hr&sl=en&u=http://www.johnsa-
nidopoulos.com/2010/02/veneration-of-st-tryphon-in-roman.html&prev=search
(pristup 28. 8. 2013.)
“Slapovi u Martin Brodu, nezaobilazna prirodna atrakcija”. http://www.gdjezavikend.ba/
unsko-sanski-kanton/54-vikend-izlet/2005-slapovi-u-martin-brodu-nezaobilazna-
prirodna-atrakcija (pristup 9. 11. 2013.)
“Sveti Trifun”. http://sh.wikipedia.org/wiki/Sveti_Trifun (pristup 28. 8. 2013.)
Šašelj, Ivan. “Bisernice iz belokranjskega narodnega zaklada I”. http://sl.wikisource.org/
wiki/Bisernice_iz_belokranjskega_narodnega_zaklada_I (pristup 28. 8. 2013.)
“Vinogradarstvo”. http://www.vinogradarstvo.com/index.php?s=21 (pristup 28. 8.
2013.)
“Vinska kaplja”. http://www.cuspajz.com/tekstovi-pjesama/pjesma/vinska-kaplja.html
(pristup 24. 9. 2011.)
“Vinski sveci – zaštitnici vinogradara i vinara’”. http://www.udruga-brenta.hr/mali-vin-
ski-rijecnik/vinski-sveci (pristup 28. 8. 2013.)
“Zaklada Mijo Kovačić”. http://www.mijokovacic.com/art/eve-of-st-martins-in-the-vi-
neyards/ (pristup 1. 8. 2013.)
“Wine Bussines Blog – It’s Vineyard Rainbow Season”. http://www.winebusiness.com/bl
og/?go=getBlogEntry&dataId=112880 (pristup 1. 8. 2013.)
 La montagne sacrée du vin 259

Résumé

La montagne sacrée du vin – un lieu

cosmogonique de communion et de partage

A partir d’exemples de la toponymie croate, de coutumes traditionnelles et de

la transmission orale, il est possible d’appréhender l’idée cosmogonique slave
concernant la vigne. Dans le cadre de la sacralisation du paysage, les anciens
Slaves ont envisagé l’environnement culturel comme sacré et adopté la culture
de la vigne des communautés antiques autochtones qu’ils rencontraient au
cours de leurs migrations et de leurs peuplements en Europe. Dans le cadre
de certaines fêtes populaires, ils ont continué à pratiquer, avec des éléments
de rituels préchrétiens antiques et slaves, les rites concernant la vigne et le vin
au sein du cycle de l’année. Par conséquent, la vigne représente aussi sur le
territoire croate un lieu sacré de rassemblement périodique, de communion et
de partage au sein de la communauté sociale locale et familiale élargie.

Le vignoble comme lieu historique et géographique

Même si les notions de vignoble (vinograd) et de colline (gorica) nous font
penser à un jardin sur une colline plantée de vignes, ces noms, ainsi que cer-
taines traditions croates et certains chants rituels et traditionnels, portent les
traces des modèles cosmogoniques des vieilles coutumes que les Croates ont
adoptées des peuples antiques autochtones. Dans un chant de la Saint-Jean
dans le Zagorje, des filles appelées krijesnica (d’après le feu de joie de saint
Jean), lors de leurs visites, envoient saint Jean à Rumunje dole où poussent le
blé, le maïs, le mil et la vigne.
Puisqu’en croate gorica signifie vignoble, que les termes dialectaux ruža et
ruza signifient loza (vigne), cvijet (fleur), krijesta (crête) et trs(je) (sarment),
panj (souche), trs (sarment), loza šiba (bâton) et šuma (forêt), et que la notion
cadastrale de Gradišće en Banovina renvoie à des “terres arables arborées” et à
un “vignoble”, les concepts de vinograd et de gorice sont en relation avec sveta
260 Lidija Bajuk

gora (sainte montagne) et mitski grad (ville mythique). De même en Baranja, à

Bansko Brdo dans la commune de Popovac, à côté de “la source d’eau bénite”,
se trouve une chapelle orthodoxe du XIIIe siècle consacrée à la Mère de Dieu,
non loin de l’église Saint-Georges de Lydda. C’est ici que les premières vignes
en Croatie pannonienne ont certainement été plantées, ce que confirment les
autels de Liber, le dieu romain du vin et de la vigne, trouvés près d’une mine
où, selon la légende, habitaient des fées. L’église de la Mère de Dieu à Bistrica
était autrefois située à Vinski vrh (Sommet de la vigne), et celle de Vinogorje à
Vinagori (Mont de la vigne) sur la colline ouest de Kuna-gora dans le Zagorje,
où l’ethnologue Marija Gušić a relevé l’ethnonyme Bezjak.

Le vignoble comme lieu sacré, transcendant,

féminin et cosmogonique

Jésus a planté (mis, coupé, attaché, creusé) la vigne. /…/ avec sa mère bien
aimée, / aimée Vierge-Marie.

Ce chant traditionnel croate évoque la sainteté des vignobles. Même si les

saints patrons des vignerons sont des représentants de la chrétienté, des
martyrs, des missionnaires et/ou des adversaires des rites anciens, leur rôle
historique ne coïncide pas avec celui que les vignerons leur ont attribué.
Puisque l’iconographie chrétienne présente les saints patrons de la vigne et des
vignerons comme des vainqueurs ayant terrassé des monstres, nous pouvons
supposer que les saints empêchent la grêle de tomber et apportent la pluie
bienfaisante suite à la détronisation d’un animal divin qui maîtrisait les eaux
du ciel pendant la période préchrétienne.
La taille de la vigne marque le début de l’année traditionnelle agraire, et
le baptême du moût sa fin, c’est pourquoi le vin fait partie des festivités. Le
jour de la Saint-Martin, nous fêtons la transformation du moût en vin par
une cérémonie comique au nord-ouest de la Croatie. De nombreux éléments
montrent l’influence préchrétienne et chrétienne dans le cycle hivernal de la
nouvelle année, ainsi que leur interpénétration : la propagation de la nouvelle
coutume du baptême du moût en présence d’un pseudo-évêque, avec la
consommation de l’oie et des mlinci (pâtes), la grande quantité de vin bu, la
traque de Martin à minuit “pour qu’il ne prenne pas le moût”, accompagnée
 La montagne sacrée du vin 261

du bruit et du claquement de longs bâtons en bois dans les collines – gorice

(entourages de Zlatar), le repas de fête en famille, en présence de Martin, l’un
des leurs, vêtu de blanc, puis la légende de la Saint-Martin, évêque fraiche-
ment proclamé et dénoncé par le caquètement d’une oie alors qu’il se cachait
parmi elles, ainsi que la représentation de Mars, le dieu romain responsable
de la fertilité des cultures, substitut de saint Martin, avec une plume d’oie sur
son casque :
Voilà notre Martin, d’un pays lointain il nous vient. Préparez du bon vin, il
va manger avec vous !

Festivités à la Saint-Martin, bonne année pour le vin.

Que je te protège du sel, que tu me protèges des maux de tête !

La coutume marquant le début du commerce du vin le jour de la Saint-André

et la consommation symbolique, dans le cercle familial, de vin et de pommes
baptisées pour la santé le jour de la Saint-Jean attestent également de cela.
L’Odyssée d’Homère mentionne le nectar du lait, du miel, de l’huile, du
vin et du sang dans un vase pour communiquer avec l’âme des morts (11,
23), vase qui est porté par Iris, la messagère d’Héra, aux ailes d’or et aux
pieds aériens, représentée par un arc-en-ciel. Puisque Iris coexiste avec le dieu-
messager Hermès et puisqu’il suit la déesse suprême grecque, il s’agit peut-être
d’une déesse pré-antique d’une des communautés ethniques autochtones
subordonnées aux Grecs nouvellement arrivés. Plus précisément, la termino-
logie linguistique européenne pour l’arc-en-ciel et sa tradition orale montrent
son ancienneté et son importance.
Selon la tradition, la dominance d’une des couleurs visibles de l’arc-en-ciel
est liée à la contribution annuelle du blé, du fourrage et du vin. Elle se penche,
bouge et dessèche la terre car elle boit l’eau qui causera la pluie, ceux qui
passent au-dessous d’elle changent de sexe, elle les rajeunit et les emmène au
paradis où poussent des pommes d’or pour accroître la fertilité des champs
et des mariages. George, le fils de Péroun, vient de Vyrej / Virej ; il vit avec sa
mère, séparé de son père et de sa sœur jumelle, sa future épouse. C’est avec
lui que les épouses mortelles sont en lien car il est le personnage principal de
certaines chansons de mariage :
Il est beau Janko. /…/ Une fille l’a observé/…/et puis elle parle : / “Regarde,
mère… / comme il est beau Janko !” /…/ Nous l’invitons à diner, / lui deman-
262 Lidija Bajuk

dons son pays natal. /…/ “Il y est bon et beau, / riche en blé, / riche en vin, / belle
nature, / arbres fleurissant, / les jeunes ne vieillissent, / les vieux rajeunissent.”

L’image de l’au-delà comme lieu d’abondance et de jeunesse éternelle est une

perception archétypale humaine. Il semble, selon la tradition, que la jeune fille
nubile du “champ plat” se trouve dans la meilleure situation, que confirment
les vers des chants du Međimurje qui parlent d’une vieille femme dont la
première fille qui s’est mariée dans les collines (črna gorica) lave son visage
dans les larmes, la deuxième fille qui s’est mariée au bord de la mer (krvavo
morje) lave son visage dans l’eau et la troisième fille qui s’est mariée dans les
champs plats de la vallée (ravno polje) lave son visage dans le vin.
Mais la perception réelle du nouveau foyer ne coïncide pas avec celle idéa-
lisée. Dans les chansons traditionnelles, on retrouve des travaux sur le chemin
des jeunes mariés qui empêchent la jeune nubile de rentrer chez ses parents.
La croyance populaire kaïkavienne à propos de la survie du nouveau-né,
selon laquelle la mère qui a déjà perdu un enfant ne mange pas de raisin
pendant sa nouvelle grossesse, entre la période de l’Assomption de la Vierge
et celle de la Nativité de la Vierge, peut être interprétée à travers les chansons
slaves de mariage dans lesquelles les baies sauvages sont liées à la jeune fille
nubile. Puisque les oiseaux mangent des raisins et qu’ils se présentent comme
le symbole de la Déesse Mère, ce “sacrifice” va procurer à la femme enceinte
l’affection de la protectrice du mariage et de la famille :
Le bel oiseau vijoglavka, / ne mange pas la vigne, / que ma tante m’a offerte…

En effet, vijoglavka n’est pas n’importe quel oiseau, c’est une fée ailée qui est
en rapport avec la Déesse Mère parce que c’est elle la maîtresse de toutes les
fées.
…Ils lui ont demandé quel est son nom. Elle a répondu Vijogava (…) Demande
aux enfants de lui apporter des herbes de toutes sortes, mais surtout de l’orchis
(…) La fée a couvert son corps de ces herbes, a enlevé ses entraves de ses pieds et
s’est envolée…

…J’ai planté un poirier jaune /…/ Sous ce poirier les fées ont bu du vin, trinqué
l’une l’autre….

Mara était une belle fille slave dont la mère, une fée, était apparemment
jalouse :
 La montagne sacrée du vin 263

Le sapin pousse au milieu de Sarajevo. / … / Ce n’était pas un sapin à Sarajevo, /

mais la mère de Mara…

Neuf fois la mère maria, / maria son fils Vidak, / les neuf fiancées sa mère empoi-
sonna. / Quand elle le maria pour la dixième fois, / il demanda en mariage une
fille qui venait de loin. / … / “Quand on arrivera dans ma maison, / ma mère
va nous accueillir, / d’abord elle va trinquer à toi, / accepte le verre, mais ne le
bois pas ! ”…

L’ethnographie croate illustre la relation entre les oiseaux et le principe fémi-

nin : les invités au mariage jettent des plumes sur la jeune mariée, on trouve
du poulet sur la table des noces…
Le proverbe qui dit que c’est la femme qui tient les trois angles de la maison
et que la fille qui s’assoit à un angle d’une table ne va pas se marier, c’est-à-dire,
l’angle féminin de la maison kaïkavienne dans laquelle on trouve l’image de
la Vierge Marie, la croix et les outils faits main, ainsi que, l’angle de la mamie
(bablji kut) – le côté du ciel d’où s’approche la tempête – et l’angle de Konavle
(kantun) pour préserver le vin qui a été versé sur les trois angles du coffre de
la fille nubile, sont en relation avec la tradition ukrainienne d’une femme qui
trait trois pis de la vache, pendant que le quatrième est trait par un serpent.
Il semble que le vin soit aussi en relation avec le principe féminin. Qui
voulait avoir du vin n’était pas autorisé à cueillir des fleurs du jour de la Saint-
Jean au jour de la Saint-Pierre, la mère du marié offrait à boire au couple de
jeunes mariés et le témoin donnait à la puerpera du poulet et du vin…
Dans les vers traditionnels croates même le sarment apparait comme un
arbre mythique :
Dieu nous donna la terre. / La terre nous offrit le sarment. / Le sarment nous
offrit deux raisins. / Le premier fut celui d’Ivan. / Le second fut celui de Jana. /…

Dans ces vers, on retrouve les vestiges de la conception slave cosmogonique

préchrétienne d’une famille divine aux relations hiérogames incestueuses et
polygames cachées :
La lignée (vigne) blanche grimpa / autour d’une fenêtre de la maison. / A
travers cette fenêtre, tous les matins et tous les soirs / le frère et la sœur observent
leur lignée (vigne)…

Les curés et les riches vignerons du Međimurje auraient embauché vence(r)

line, une famille qui gardait les vignes et, à l’automne, le curé (špan) exigeait
264 Lidija Bajuk

des fiancés qu’ils creusent les vignes. De la même manière, à la Saint-Jean,

les jeunes annonçaient en riant, du sommet du tilleul du village, les jeunes
fiancés.

Conclusion
Dans le mélange du christianisme et du paganisme se révèle une continuité de
l’image cosmogonique et des festivités agricoles dans le cycle de la végétation
de la culture annuelle. Les vers des chants similaires indiquent l’effort de nos
ancêtres dans les pratiques pour assurer la fertilité et la fécondité tout au long
de l’année agricole :
Bonsoir, le maître ! / …/ Devant la maison se trouve un cheval, / ce cheval
porte une selle ! / Sur cette selle un héros jeune est assis, / sur sa tête, il porte un
chapeau. / Sur le chapeau se trouve un petit oiseau, / il chante bien, / il annonce
un bel été…

Dans les kolenda (coutume où les villageois se rendent visite en chantant et en

s’offrant des fruits, pour s’adresser des vœux), est présente l’idée d’offrir des
fruits :
…Ils disent que nous ne demandons pas : / … / des raisins secs et des figues, /
des amandes et des noix/ que Dieu vous apporte le bonheur ! / Un peu de vin en
bouteille, / que vous gardez dans le placard…

Que ce soit du monde et les arrangements qui s’y rattachent, les travaux
accordés ou accomplis, les Slaves l’affirmaient par un serment et/ou en buvant
du vin. Cette coutume encore aujourd’hui appelé dans notre région likovo
ou aldomaš (fête qui suit à l’accomplissement d’un travail), avec des raisins
suspendus à un arbre lors d’occasions spéciales, dans un jardin sous la vigne
ou dans la maison à table, sous les vignes des coteaux.