Свети Сава

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају
великим породичним благословом. Немања и његова супруга Ана имали су
два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена,
иако су желели да их имају још. Почели су да се усрдно моле Богу да их
обрадује и трећим сином ,,који ће бити разонода нашој души, наследник
наше владавине и потпора у нашој старости." И Господ Бог, по величини
своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета,
лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што
је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих
родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали
су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они
родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили
су о њему:
,,Ово ће дете бити нови знак свету”.
 Живот посвећен вери и народу

Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар, богат и
леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, нешто у
њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачности света за којима су
милиони осталих људских бића жудели.

И једног дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и

побеже у једно пусто место где се настани као сиромашни странац.
Једина жеља му је била да своју душу осветли Божјом истином и вољом и
да само Њему служи.

Много година касније, овај краљевић, вођен Божјом руком, врати се из

пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођ своје нације за сва
времена. Иако је био без деце, он је кроз векове постао отац милиона и
милиона својих духовних синова и кћери.
Ово се догодило пре више од пре готово осам векова, али духовна буктиња
коју је он упалио у своме народу, још увек гори, а број његове духовне деце
стално се умножава.

Он је био пријатан, али неустрашив, необично леп, а врло скроман, веома

активан, али сталожен, друштвен, а ипак усамљен. Умео је да живи отмено у
оба света, те су се многи на њега угледали.
Свети Сава несумњиво заузима прво место у духовном, културном и
политичком животу српског народа. Он спада међу најзначајније личности
које је српски народ имао у току своје прошлости. Оставио нам је за собом
дела трајне вредности, којима смо се не само поносили и поносимо се, већ
смо на њима зидали, изграђивали и усавршавали нашу духовну и материјалну
културу и политички живот. Савине духовне и душевне особине биле су међу
собом у таквој хармонији као ни код једног од великих људи до данас. У
његовом скромном, богоугодном и светачком животу и у његовој великој
бризи и натчовечанским напорима за напредак Српске православне цркве,
српског народа и државе, ниједан га од наших људи није достигао. На свим
пољима на којима је делао, Свети Сава је био величанствен. Не може се
исказати где је већи и способнији: да ли као теолог, да ли као књижевник, као
просветитељ и народни учитељ, да ли као организатор, беседник, духовни
пастир. На свим овим пољима он је заорао најдубљу бразду српског напретка.
Цео живот посветио је вери и народу. Био је спреман да за своје идеје
поднесе не само најтеже напоре, већ и да се потпуно жртвује. А те идеје биле
су и остале увек трајне. Оне су савремене и пријемчиве, јер су све у служби
Бога и правде. Свети Сава је дао нов правац српском верском, културном и
политичком животу и на тај начин остварио један нов животни облик свога
народа.
 Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља који су се тада могли
наћи на владарском двору Стефана Немање. Учио је брзо и лако и у раном
детињству стекао солидна знања из догматике, етике, вештине писања,
старословенског језика, граматичких закона, стилистике, математике и познавања
Библије. Био је љубазан, отворен и живахан, али и склон размишљању, благе
нарави и предусретљив. Био је омиљен и због необичне племенитости. Поклоне
које је примао од родитеља делио је са радошћу друговима, а касније, као принц,
и дарове које је примао од народа делио би својим учитељима и дворанима не
задржавајући ништа за себе.
Иако млад, волео је дубоко да размишља о вери и тајнама човековог битисања.
Своју љубав према светим књигама родитељи су пренели на свога сина те је он,
веома рано, читао житија чувених византијских светитеља.
Књиге су му биле одани и верни пријатељи, али и спас од порочног друштва.
Тражио је књиге из којих би се што боље могао упознати са Богом и његовом
вољом. Радо је читао и историјска дела. Мада је као и сви тадашњи племићи ишао
у лов, на војне вежбе, представе и јавне игре, долазио је редовно и у цркву на
богослужења. Молио се, постио, причешћивао и давао милостињу сиротињи. Стога
су му ове добре навике, које је стекао још у детињству, постале уобичајене и
задржао их је до краја живота.
Када је Растко напунио петнаест година, велики жупан Стефан Немања послао га је
у тадашњу хумску област да буде владар и управитељ ове српске земље. Растко се
 савесно прихватио поверених му обавеза и ревносно слушао шта му казују очеви
саветници.
И поред управљања у државним пословима није престао да се усавршава у
образовању. Број историјских и религијских дела са којима се упознао све више
је растао. Иако је био владарски син, младић пред којим су се отварала врата
дворских и владарских успеха, његова душа била је богочежњива. Владика Николај
Велимировић јасно сведочи о животном избору младога Растка: ,,Чезнула је за
најбољим, најсигурнијим и најузвишенијим. Растко је желео да своју душу заручи
за Господара Живота. Светогорски монаси који ће се појавити на Немањином двору
су само помогли да узрасте семе које је већ било проклијало у Растковом срцу”.
Када је напунио седамнаест година његови родитељи су размишљали да га ожене.
У исто време, млади принц Растко озбиљно се бавио мишљу да се удаљи од
световног света и својих најближих и сасвим приђе ка Богу. Још као дечак, био је
одушевљен монашким позивом и чекао је да му Бог укаже прилику да своје
одушевљење не мора више да скрива.
Права се прилика појавила 1192. када су на Немањин двор дошли светогорски
монаси тражећи помоћ од владара Стефана Немање за манастире у Грчкој, на
Светој Гори. Побегао је Растко са једним руским монахом и својим одабраним
друговима на Свету Гору заваравши своје пратиоце и надмудривши своје родитеље
изговором да иде у лов. Он је, заправо, већ био уловљен у мрежу Христове љубави
која лови праведнике чиста срца, какво је имао млади краљевић Растко. Изабрао је
 руски манастир Пантелејмон (Русик) за свој будући дом. Ту обуче монашку ризу,
остриже власи и посла их родитељима по људима који су дошли да га траже и
врате натраг у Србију. Игуман овог манастира ,,нарече му име Сава монах”. Није
прошло дуго, а по Светој Гори се рашчуло да је син српског владара дошао да живи
међу испосницима и сви су пожелели да га виде.
После краћег времена проведеног у том манастиру, Сава је премештен у грчки
манастир Ватопед од стране протата свих светогорских монаха. Сава ће остати ту
све до подизања Хиландара. Одао се студирању теолошких наука; један од учитеља
био му је отац Макарије. Али, није само учио. Верујући да се и физичким патњама
може стећи спас душе и најбоље угодити Богу, он почиње чинити велика
подвижништва: ишао је бос по оштром камењу, вршио је најобичније послове
манастирских људи, односећи, између осталог, на мазгама храну пустињацима,
хлеб испосницима по литицима, а сам се уздржавао и од јела и пића, читаве дане
провoдећи у молитвама и учењу. Испоснички и пустичњачки живот светогорских
калуђера оставио је на њега дубок утисак. Такав живот му се допадао. Упркос
противљењу игумана ватопедског, у једном периоду, одао се таквом начину
живота. У таквом положају затећи ће га и Стефан Немања, који ће као калуђер
Симеон доћи 1197. године у Свету Гору да са сином проведе последње године
живота.
Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стефана Првовенчаног,
подиже Хиландар (1199. године), огради га тврдим градом и у граду подиже кулу
 као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу
молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше придодато четрнаест
манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но,
Симеон је у Хиландару живео осам месеци, па је умро. Касније га је српска црква,
као великог државника, бранитеља православне вере и дародавца прогласила за
светитеља – Светог Симеона Мироточивог.
Хиландар је кроз цео средњи век, па и доцније, био највеће српско културно,
просветно и књижевно средиште. Он је Србима служио као виша школа, нека врста
универзитета, кроз који су дуже времена у средњем веку пролазили, стичући
широко знање, скоро сви истакнути српски књижевни радници, црквени
великодостојници и организатори. У манастиру Хиландар није само учио, већ и на
књизи радио велики број ових људи. У њему је сачувано много српских
књижевних, историографских и уметничких дела. Хиландар је ризница
многобројних српских историјских извора средњег века писаних на домаћем
језику. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су
правила позната под именом Типик светог Саве. Потом приступа изради
опсежнијег, Хиландарског типика (завршен до краја 1199). Они су истовремено и
прва наша књижевна дела, која је створио први српски писац на српскословенском,
а добрим делом и на српском језику.
Док неуморно ради, Сава одржава везе са својом земљом и преписку са братом
Стефаном. Сазнаје за његову неслогу са Вуканом. Тада одлучује да, бар
 привремено, остави миран живот монаха и одлучно допринесе учвршћивању и
напретку српске државе, ширењу и утврђивању хришћанства и православне вере.
Спрема више калуђера и свештеника, много црквених књига и потребну опрему за
манастире. Узима очеве посмртне остатке и 1206. године са пратњом се враћа у
Србију. У манастиру Студеница 19. фебруара поново сахрањује оца Симеона, над
чијим мртвим телом измирује своју браћу и остаје у Србији све до 1217. године.
По повратку у Србију Сава је постао архимандрит манастира Студеница, те је
написао и Студенички типик, 1208. године, у чијем је првом поглављу описао
живот свога оца Стефана Немање. Житије Светог Симеона једно је од најлепших и
најскладнијих житија у читавој старој српској књижевности. То је чисто књижевно
српско дело, написано народним, српским језиком (1208. године).
Од Студенице Сава ствара нови духовни и културни центар српске државе. Пуних
осам година он је игуман тога манастира. У њему отвара прву школу српске
писмености, школу за свештенике и калуђере. Одатле их је слао на службу у друге
цркве и манастире. Предузима, уз помоћ оба брата, обнову старих и запуштених
цркава и манастира, као и изградњу нових.
Жичка црква посвећена Христовом Вазнесењу, задужбина је Стефана Првовенчаног,
подигнута као средиште архиепископије и крунидбена црква српских краљева.
Храм је подигнут вероватно пре 1217/18. године, када је Стефан Немањић крунисан.
Године 1220. у Жичи је проглашена прва српска Архиепископија на челу са првим
српским архиепископом Савом. На Спасовдан 5. јуна 1220. године у манастиру
 Жича, Сава је устоличен за првог српског архиепископа, а његов брат Стефан
крунисан за првог српског краља. Тако је Савиним доприносом жупанија у којој је
рођен постала краљевина, а православље коначно постало државна вера немањићке
Србије.
Жича је добила још већи углед када је свети Сава око 1230. године у њу пренео
мошти Стефана Првовенчаног и ту се тада заснива култ Првовенчаног краља.
Свети Сава је саставио и чувену Крмчију, зборник закона и правила за живот у
држави. Овом књигом прописао је понашања и владара, и судова, и свих људи у
свим областима живота.
При Студеници и другим манастирима, створио је и часне домове, који су били
прве српске болнице и уточишта за немоћне, сиромашне и старе, где су они могли
да нађу заштиту, храну, лекове и негу. Сава је одредио да све богатство цркава и
манастира има да служи за добро народа, а не да се богате свештеници и калуђери.
Њима је и даље остало да се у скромности и тишини моле Богу, да врше црквену
службу на српском, а не на грчком или латинском језику, као до тада, да народ
просвећују и помажу и да живе животом који ће народу служити за пример и углед.
Пуна три и по века, од 1237. до 1594. године, манастир Милешева је био гробница
Светог Саве. Након што се после службе Божје на Богојављење разболео, Сава је
умро у Трнову 12. јануара 1236. године. Уз све почасти, ту је и сахрањен. Краљ
Владислав, његов синовац, пренео је његове посмртне остатке и свечано их
сахранио у новоподигнутом манастиру Милешева. Народ је на Савин гроб масовно
 долазио ради поклоњења. Сматрало се да и сам долазак на Савин гроб лечи
болести. Због великих заслуга за српски народ и за српску цркву, због тога што је
био први српски архиепископ и просветитељ, црква је Саву прогласила за
светитеља. И када је српски народ пао у турско ропство Свети Сава и његов гроб су
били права светлост у мраку – одржавали су код српског народа свест о слободи и
независности. Чак су и Турци долазили Сави на поклоњење и ради лека. То је
сметало потурици, турском војсковођи, Синан-паши. Он је 1594. кришом пренео
посмртне остатке Светог Саве у Београд и спалио их на Врачару. Мислио је да ће
тиме његове заслуге и његово учење искоренити из српског народа. Преварио се.
Дух и учење Светог Саве добили су још значајнију улогу и он је за Србе остао не
само учитељ, већ и великомученик.
Ни кроз једно друго здање Срби као народ нису се боље огледали како кроз градњу
Храма Светог Саве. Под сводовима храма са својих осамнаест купола и исто
толико златних крстова, постоје три цркве: велика саборна, посвећена Светом Сави,
у крипти је црква Светог кнеза Лазара и Светосавски храм, чија купола са златним
крстом на 82 метра доминира београдском панорамом. Подигнут је на Врачарском
платоу, месту на коме се сматра да је Синан-паша 1595. године спалио мошти
Светог Саве.
 Савино књижевно дело није обимно, али је
књижевноисторијски веома значајно. Укупно је написао седам
дела:

1) Карејски типик (1199);

2) Хиландарски типик (завршен највероватније крајем 1199.
године);
3) Студенички типик (око 1207-1208. године);
4) Житије Светога Симеона или Живот господина Симеона
(1207. године);
5) Служба Светом Симеону (црквена песма - око 1207. године);
6) Крмчија или Номоканон (општи црквени устав - написан
око 1220. године);
7) Писмо студеничком игуману Спиридону (1233/34. године)
 Свети Сава – школска слава

Свети Сава је народу оставио дубоке трагове као духовник, градитељ и обновитељ
манастира, први поглавар Српске православне цркве и њен организатор. Показао се и
као мудар и вешт државник. Први је српски књижевник и писац. Написао је Карејски,
Хиландарски и Студенички типик – основна правила за уређење живота у тим
манастирима. Урадио је животопис Светог Симеона, свога оца. За црквене потребе
написао је и једну службу Светом Симеону. Свети Сава је и први српски законодавац.
Превео је и за српске потребе, уредио прву на српском језику збирку закона Крмчију и
на тај начин допринео да српска држава постане праведна и правна. Ови прописи су
се примењивали у српском народу све док цар Душан 1349. године није донео свој
законик (чувени Душанов законик).
Од изузетне и непролазне вредности је просветни рад Светог Саве. Стварао је прве
књиге на српском језику и прве писмене људе за народне послове. Он је први и прави
народни учитељ и заштитник српске писмености и српских школа.
Због свега тога српски народ чува успомену на Светог Саву. О њему је испевано много
песама, створено више од сто прича и легенди. Његово име Срби су давали многим
местима, школама, болницама и другим установама. Све је то израз љубави и
поштовања од стране српског народа према Светом Сави.
Дан његове смрти, 14, а по новом календару 27. јануар, узет је за народни и црквени
празник и за школску славу. Тога дана се њему у част приређују школске свечаности.
Први писани запис о слављењу славе Светог Саве потиче из 1735. године из
Сремских Карловаца.
Од времена Првог српског устанка, Савиндан се традиционално одржавао. Звоно за
школу у Београду, коју је основао Доситеј Обрадовић, изливено је са ликом Светог
Саве.
Кнез Милош Обреновић 1823. донео је наредбу о обавезном празновању Светог Саве у
Србији, те се тај дан славио као школска слава.
Кнез Михаило Обреновић законом је 1841. године утврдио обавезу школа да сваке
године славе Светог Саву као славу, а из захвалности према Светом Сави и његовом
делу свети је на предлог Крагујевачког лицеја 1840. године проглашен за школског
патрона – заштитника свих школа.
После ослобођења од фашистичког окупатора, након Другог светског рата славило се
у крајевима насељеним српским становништвом све до 1946/47. године када је
комунистичка власт насилно укинула прослављање Савиндана.
Још једна потврда ,,васкрснућа” Савиног јесте и највећи православни храм на свету,
подигнут на Врачару, у Београду, а то је Спомен – Храм Светог Саве.
 Култ Светог Саве

Свети Сава несумњиво је наша најзнаменитија личност. Он је истински препородитељ

свога рода који је брод свога народа и државе усидрио у луку спасења сачувавши га да
не потоне. Утемељитељ вере. Просветитељ. Учитељ. Законодавац. Писац. Лекар.
Дипломата. Помиритељ. Ходочасник. Ктитор манастира. Светогорски монах.
Молитвеник. Архиепископ. Светитељ. Целога је живота радио и зидао. Зидао је своју
душу, цркве и манастире, зидао школе и народну културу, зидао је народни дух. Целог
живота он је служио Богу, цркви и народу.
Сава је Србима показао правац и пут не само за живота, него и после смрти, јер су
његова дела надживела. Мисао великог француског филозофа позитивсте Огиста
Конта да ,,мртви све више управљају живима” најбоље потврђује Свети Сава. За
живота је био вољен, цењен и поштован, а после смрти створен је и непрекидно даље
развијан његов култ. Већ га Стефан Првовенчани назива ,,целомудрени младић”, а
Доментијан вели да је био ,,босоноги наставник све српске земље и поморске”. У
књигама из 13. века за Саву се каже да је ,,из млада освећен и богочастиви и
просвећени... и први наставник све српске земље”, ,,учитељ отачаства нашег”, а
касније га називају првим архиепископом и учитељем српским.
Савин култ је нарочито био јак у местима која су на било који начин била повезана са
његовим животом и радом, поготову у манастиру Милешева и његовој ближој
 околини. Када се у позном средњем веку из Хума, издвајањем из Босне развила
посебна државна јединица, Савин култ је и овде ојачан. Нарочито га је поштовао
Стефан Вукчић Косача, који је узео титулу херцега од Светог Саве.
У доба турске власти Савин култ је већ био далеко превазишао границе некадашње
српске државе. Ширио се и у Русији, нарочито у доба владавине цара Ивана Грозног.
Старац Исаија, руски калуђер, донео је са Свете Горе у Русију један рукопис
Теодосијевог Житија Светог Саве, које је затим интензивно преписивано у Русији,
тако да су га многе библиотеке поседовале.
Као светац, Сава је поштован и међу римокатолицима. Томко Мрњавчевић, босански
бискуп, почетком 17. века написао је прву биографију Светог Саве, која нема
историјску, већ искључиво књижевну вредност.
С поштовањем су о њему писали и дубровачки песник Антун Сасин, Јован Кавањин и
Павле Ритер Витезовић.
Поред Срба, на ходочашће у Милешеву долазили су и Јевреји и Турци.
Турско спаљивање Савиних моштију 1594. године у Београду у знак одмазде против
побуњених банатских Срба, није смањило поштовање које је српски народ гајио
према Светом Сави. Његов култ се снажно шири након 1775. године, када га је
карловачки синод уврстио међу српске народне свеце. Разна дела просветног и
културног значаја у српским срединама обављана су на Савиндан. На Савиндан је 1826.
основана и Матица српска. Истог дана је Сава Вуковић потписао завештање којим је
основана Српска гимназија у Новом
 Саду 1810. године.
Од друге деценије 19. века Свети Сава се све више сматра заштитником и
покровитељем српских школа: прво у Војводини (вероватно најпре у Земуну 1826),
затим у Србији (1827), Далмацији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Старој Србији.
СВЕТИ САВА
1174./1175. год. - 14. ЈАНУАР 1236. год.
 ГОДИНЕ ВАЖНИХ ДОГАЂАЈА

1191. осамнаестогодишњи Растко одлази у Свету Гору

1196. Стефан Немања предаје престо сину Стефану
1197. Стефан Немања одлази у Свету Гору
1198. основан је српски манастир Хиландар
1199. Свети Сава је написао Карејски и Хиландарски типик
1200. смрт Стефана Немање – монаха Симеона
1202. Вукан збацује брата Стефана са престола
1205. Сава мири браћу Вукана и Стефана
1206. Немањине мошти пренешене су из Хиландара у Студеницу
1206. Сава постаје архимандрат Студенице
1217. Стефан Немањић крунисан је за првог српског краља
1219. Сава одлази у Никеју
1219. Српска православна црква постаје аутокефална, а Свети Сава први срспски
архиепископ са седиштем у Жичи
1220. Сава Немањић је написао Крмчију
1228. смрт Стефана Првовенчаног
1229. архиепископ Сава путује у Палестину
1235. године, 27. јануара, умире архиепископ Сава у Трнову у Бугарској
1237. Савине мошти пренете су у Србију, у манастир Милешева
1594. године, 24. априла, Турци спаљују мошти Светог Саве на Врачару
 Свети Сава у књижевности

У периоду од преко седам векова настао је велики број књижевних дела, како
усмених тако и писаних, у којима се као личност појављује Свети Сава. Први
текстови о њему били су они којима је установљаван његов култ, а међу њима су
најзначајнија житија која су написали Доментијан и Теодосије. По речима Војислава
Ђурића они су не само потпуношћу, него и сугестивношћу излагања надмашили све
касније писце и творце народних умотворина. Они су успели да у Сави препознају
психолошку противуречност између тежње ка аскетском подвизавању и практичног
рада на утврђивању државе и цркве. Верска посвећеност, државотворни рад и чуда која
му приписују Доментијан и Теодисије чинили су окосницу касније књижевне обраде
Савине личности. У доба пропадања српске средњовековне државе и у време турске
власти, размере Савиног књижевног лика постале су огромне. Додато му је својство
борбе против Турака и народног помагача и учитеља. У усменој књижевности Сава је
постао митски предак са најразличитијим својствима, од врховног бога (по
Чајкановићу) до обичног човека. У обликовању Савиног лика у усменој књижевности
утицала су стара паганска веровања и то више у лирским песмама и приповеткама
него у епској поезији. Ова чињеница објашњава се тиме што су епске песме настајале
 радом песника који су се често окупљали око манастира који су били центри
црквеног предања о Сави насталог под утицајем његових житија.

Изазов за књижевну обраду представљала је Савина улога заштитника сиротиње и

заступника правде. Ова улога приписује му се већ код Теодосија, потом код
Доментијана, а и у касније насталим делима изузетно је наглашена.
У модерној српској књижевности писци су обрађивали лик светог Саве, али углавном
наглашавајући искључиво његову родољубиву или просветитељску димензију. О Сави
су писали Војислав Илић, Јован Јовановић Змај, Милош Црњански, Десанка
Максимовић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић и многи други.
 ПУТОВАЊЕ СВЕТОГ САВЕ
(Васко Попа)

Путује по мрачној земљи

Штапом пред собом
Мрак на четверо сече

Хитне дебеле рукавице

Претворене у мачкетине
На сиву војску мишева

Одвеже вериге сред олује

И земљу од старе храстовине
За стајаће звезде везује

Пере шапе својим вуковима

Да трагови мрачне земље
На њима не преживе

Путује без пута

И пут се за њим рађа
Поука свих животописа Светог Саве јесте иста и она гласи: ,,У ЖИВОТУ СА
ЉУБАВЉУ ЧУВАТИ БОЖЈИ ЗАКОН И ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА
ОВОЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА ЖИВЕТИ ЗАКОНЕ БОЖЈЕ. СА ЉУБАВЉУ
СЛУЖИТИ БОГУ И БЛИЖЊИМА”.
Његове речи су и данас видело свим Србима, јер и његова реч, јесте реч о
Богу. Бог је увек љубав. Стога они који говоре о Сави, који јесте био први
српски оригинални писац, говоре о љубави, говоре о путу ка Богу, а тај пут
јесте јединствен и непоновљив и истовремено заједнички за све
боготражитеље. Само дела љубави остају. Зато су до данас, промислом
божјим, остала и Савина дела.

Наше је само оно што поклонимо другима.

Ко са извора живе воде светосавља пије, никада неће ожеднети.

Знате ли шта значи светосавски православан?
-То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око
себе. Са среброљубљем бори се - сиромаштвом; са сладострашћем-похотом
бори се - постом и молитвом; са гневом бори се - кротошћу; са гордошћу
бори се - смерношћу; са смрћу бори се - бесмртношћу; са ђаволом бори се -
Христом Богом!... Када мислиш мисао чисту и свету, знај - ствараш
светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско
дело, свака твоја добра жеља, свака света реч - неимар је светосавске
културе.
(отац Јустин)