Ana Frank bila je jedna vesela i brbljiva devojčica koja je 12. juna 1942.

proslavila
13. rođendan. Kao poklon je dobila dnevnik koji je tek trebalo da ispuni i ovde
počinje priča koja je potresla svet. Odlučila je da će zapisati svoje misli i
osećanja u ovaj dnevnik jer nije imala iskrenog prijatelja sa kojim bi ih mogla
podeliti.

Iako ima i tri godine stariju sestru i roditelje i rođake ipak se ponekad oseća
usamljeno i kao crna ovca jer je niko ne razume i majka se prema njoj i sestri
Margot ponaša poput prijateljice. Iako okružena ljudima nikako nije sa nekim
uspevala ostvariti dublji kontakt. 1933. iz Frankfurta su se preselili u Holandiju
gde je otac dobio posao.

Svi rođaci koje su iza sebe ostavili u Nemačkoj, osetili su bes antisemitizma.
Nakon 1940. rat dolazi do porodice Frank i svih ostalih Jevreja koji su se našli na
Hitlerovom putu. Doneseno je mnoštvo zakona i proglasa kojima se
ograničavalo njihovo kretanje i postali su građani drugog reda.

Smeli su da kupuju namirnice samo u određenim radnjama u određeno vreme,

morali su biti kod kuće u 8, nisu smeli da posećuju javna mesta poput bioskopa
ili pozorišta i morali su na odeću našiti izdajničku žutu zvezdu.

9. jula 1942. bio je dan kada se Anina porodica morala sakriti kako ih ne bi odveli
u logore u koje su Jevreji bacani tokom Drugog svetskog rata. Ljudi koji su radili
sa njenim ocem pomogli su im da pronađu skrovište u zgradi u kojoj su radili i
toga dana Ana je u dnevniku imenovala to mesto koje će joj biti novi dom –
Tajno skrovište.

Ove iste godine, 13. avgusta doneo je iznenađenje. Pridružila im se porodica van
Dan, koja baš kao i porodica Frank nije imala kuda i bilo joj je potrebno skrovište
na neko vreme. Sa njima se doselio i njihov jedini sin Peter. Ana u početku nije
imala baš preterano visoko mišljenje o njemu.

Dolazak nove porodice na tren je izgledao kao dobra ideja. Svi su se dobro
slagali, provodili vreme zajedno, jeli kao jedna velika srećna porodica. No život
mnogo ljudi u skučenom prostoru neminovno je vodio do stvaranja sukoba i
napetosti.

Tenzije su rasle sve više i više i uzrokovale razdražljivost kod ovih ljudi koji nisu
mogli sebi da priušte luksuz da se pomaknu na tren jedni od drugih. Napetost je
sve veća između Ane i gospodina van Dana, Ane i mame, i gospođe Van Dan i
mame.

Vremena je bilo mnogo, a prostora malo. Ana i Peter nastavili su da se obrazuju i

provodili su svoje vreme u učenju engleskog i francuskog jezika. Gospodin
Kofius koji je bio tatin saradnik krišom im je donosio knjige iz biblioteke.

Nije se ograničavao samo na one za decu, pa se tako i Peter sa ocem posvađao

oko jedne neprimerene knjige. Ana je volela istoriju i mitologiju i tata je sa njom
počeo izrađivati porodično stablo što joj se jako svidelo.

Dok su porodica Frank i van Dan sakrivene izvan ovog „tajnog skrovišta“ na ulici
se događaju strahote. Kamioni dolaze i masovno odvode, muškarce žene i decu
u logore. Putevi su opasni za Jevreje, a logori strašna mesta iz kojih se mnogi
nikada neće vratiti.

17. novembar donosi osmog stanara. To je gospodin Albert Dusel i on je zubar.

Delovao je kao drag stariji gospodin i odlučeno je da će on spavati u Aninoj sobi.
Nakon nekog vremena Ana je počela da primećuje da on baš i nije tako drag
kako se čini, a njega je iritirala ova devojčica koja govori šta misli. Svađa je
buknula oko stola u sobi, koji je Ana htela da koristi samo dva puta nedeljno na
nekoliko sati. Na kraju je morala tražiti pomoć od tate koji je stao na njenu
stranu.

Kako je prostor bio vrlo ograničen i ljudi su morali da postave pravila, jer bi stvari
inače brzo izmakle kontroli. Dakle vreme za spavanje je u 10, a ustajanje
svakoga jutra u 7:30 osim praznicima i nedeljom kada se spava do 10:30.
Posebno je bitna tišina jer bi svaka glasna buka mogla rezultirati otkrivanjem
porodica, stoga se mora govoriti tiho i po redu.

Radio se mogao slušati tek nakon 6 uveče i slušalo se sve osim nemačkih
stanica. Za večeru nije postojalo određeno vreme, već je sve zavisilo od vesti.
Kupanje je takođe bilo ograničeno i kupali su se samo nedeljom ujutro. Život je
bio težak i strogo određen pravilima.

Situacija se sve više zaoštrava, ljudi su nemirni i počinju neredi. Pljačke i provale
postale su uobičajene i čak je bilo i nekoliko pokušaja provale u zgradu u kojoj se
nalazilo skrovište. Svi su bili prestravljeni. Dođe li policija u zgradu velike su
šanse da bi mogli otkriti skrovište i sve ih poslati u logor.

Ana je vremenom prestala toliko da priča za stolom, jer je to bilo mnogo bolje za
nju, ali svejedno je osećala potrebu za pravim prijateljem i nekim ko će je
poslušati. Tu osobu je neočekivano pronašla u Peteru.

Kako su zajedno provodili sve više vremena ona je o njemu imala sve lepše
mišljenje. U dnevnik je zapisala kakao se bojala da mu ne dosađuje, ali dogodilo
se suprotno. Peter je nju zavoleo i buknula je mladalačka ljubav. Ni jedno od njih
nije bilo u potpunosti sigurno šta oseća, ali to više nije bilo samo prijateljstvo.

Anin dnevnik završava unosom od 1. avgusta 1944. u kojem šalje pismo Kiti.
Govori o svojoj protivrečnoj prirodi i o jednoj veseloj, brbljivoj, nestašnoj i vedroj
devojčici. Napominje kako postoji i ona dublja i bolja Ana koju retko ko poznaje i
zato je svi smatraju u potpunosti nesnošljivom, mnogo više nego što ona to
zaista jeste.

4. avgust je bio koban dan na koji je policija uhapsila sve stanovnike Tajnog
skloništa, uključujući i neke od tatinih kolega koji su im pomagali i odvode ih u
koncentracione logore. U jednom od njih na kraju Ana i umire od tifusa 1945.
Beleška o autoru

Ana Frank (Aneli Mari Frank) rođena je 12. juna 1929. a umire od tifusa u
koncentracionom logoru Bergen-Belsen početkom 1945. godine.

Rođena je u Frankfurtu i većinu života je živela u Amsterdamu ili blizu njega. Iako
je imala nemačko državljanstvo izgubila ga je 1941. Njen dnevnik, po kom je
kasnije postala poznata zabeležio je iskustva mlade devojke koja je bila
prisiljena da se sakriva tokom nemačke okupacije Holandije.

Porodica Ane Frank preselila se iz Nemačke u Holandiju 1933. i zarobljeni su

tamo tokom 1940., kada je započela nemačka okupacija.

Progoni Jevreja bili su sve okrutniji i žešći i porodica je 1942. bila prisiljena da se
sakrije u skrivenim prostorijama unutar zgrade u kojoj je radio njen otac.

Anin otac jedini je preživeo narednih nekoliko godina koje su obeležene

otkrivanjem i slanjem u koncentracone logore.

Pronašao je Anin dnevnik i 1947. on je po prvi put objavljen, pet godina nakon
toga preveden je na engleski i zatim na gotovo sve svetske jezike, kako bi svi
mogli iskusiti strahote rata kroz oči jedne devojčice.
Дневник Ане Франк – мој утисак, Милена
Деца мог узраста имају потребу да  исказују своја осећања, али често, због
природне   несигурности или  стидљивости, нису склони да о свом интимном
преживљавању отворено говоре.
У традицији писања дневника посебно место заузима, данас већ
класични ,,Дневник Ане Франк“, који је безазлена јеврејска девојчица водила усред
ратних ужаса и прогона Јевреја у Холандији у Другом светском рату. У њеном
дневнику изражена је хумана порука о људском праву на достојанствен и нормалан
живот. Својим интимним записом, Ана Франк је надживела нацистичку окупацију,
остављајући будућим поколењима у аманет да чувају право човека на слободан и
безбрижан живот, без обзира на њихову националну припадност, боју коже и
вероисповест. Због своје маштовитости, духовитости, непосредности, туге, страха,
стрепње, али и вере у будућност, „Дневник Ане Франк“  је дело које и дан данас
никог не оставља равнодушним. Спонтаност и искреност коју је Ана исказала
утиче на многе да се поистовете са својом вршњакињом и, самим тим, схвате снагу
њеног лика.
Тако је и са мном. Посебно ме погодила трагика, нада, хуманост осећања и мисли 
ове дивне девојчице. Дело је у мени изазвало потресеност, мучно осећање туге,
бола, огорчености, али и револт, бес, очај што је њена младост згажена и
уништена. Кроз Анин лирски текст, идентификујући се са њеним емоционалним
светом, такође осуђујем и презирем рат, дивећи се уједно Ани, која, иако одсечена
од света, усамљена и несхваћена од своје околине, потискује осећања и покушава
надом да се одбрани од депресије и злослутних мисли.
Још пре доласка у скровиште, Ана осећа да нема сродне душе којој би се могла
поверити. У мислима ствара слику блиског бића, за којим чезне већ одавно – своју
другарицу Кети. Једино је њој поверила своје мисли, недоумице, скривене тајне,
наде, чежње, без бојазни да ће је та имагинарна другарица икада изневерити и
повредити. У Аниној свести Кети израста у најоданију другарицу која верно слуша
дрхтај Аниних мисли и немим разумевањем блажи њене страхове, уливајући јој
толико потребну наду.
Морам признати да сам неретко замишљала да сам баш ја та Кети и да баш мени
Ана поверава све оно што је мучи. Замишљала сам како заједно гајимо веру у
лепоту живота и људски хуманизам и да зло које нас окружује  побеђујемо
добротом душе и племенитошћу мисли и поступака.
Анин свесни отпор против депресије и тежња  за душевним миром одводи је у свет
књига и маште. Књига постаје њен одани пријатељ, тачније, прозор у свет. У томе
смо, такође, сличне. И ја, када сам тужна и сама, читајући књиге, као и Ана,
повлачим се у свој интимни простор. Зато тако јако осећам Анину патњу,
доживљавајући је као своју. Остајем нема пред њеном визионарском
реченицом: ,,Понекад лутам путевима или наше ,,Тајно скровиште“ гори, или
долазе и одводе нас ноћу“ , додајући, ,,видим све то као да се заиста дешава и зато
ми се чини да се то уистину може десити врло брзо“ .
У мени, сведоком њеног дневника, посебну тугу и нелагодност изазива Анино
предсказање дана у којем је 9 месеци касније породица Франк откривена и
одведена у логор смрти. Визије о ,,животу после рата“ за Ану су нестварне куле у
ваздуху. Свесна је да, ако и преживи, више никада неће бити иста безазлена Ана.
Рат ју је променио. У њеној свести се мешају и укрштају страшне, апокалиптичне
визије са претходним идиличним животом и она више не зна у шта да верује.
Доживљавам је као птицу у кавезу, која прижељкује слободу и мир, али јој они
измичу. Њен очајнички вапај и молба да ужаси престану у мени прерастају у њену
молитву слободи и нади у хуманост човечанства. Њена трагична судбина , као и
патња 6 милиона Јевреје највећа осуда људског безумља, расизма и рата. Остаћу јој
вечно захвална на томе што ми је несебично указала колика је вредност слободе,
херојства, хуманости и борбе против црног круга који затвара плаветнило
слободног неба! 

Fabula
Devojčica, Ana Frank, dobila je dnevnik- svesku - na svoj 13. rođendan. Dala mu je ime Kiti, i
zamišlja ga kao živo biće, drugaricu, kojoj će svakodnevno ispovedati svoje misli, osećanja i
iskustva od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944. Ana je beležila svoje misli i osećanja u svoj
dnevnik "Kiti", jer nije imala iskrenog prijatelja sa kojima bi ih mogla podeliti. Iako ima i tri
godine stariju sestru i roditelje i rođake, ponekad se oseća usamljeno i kao crna ovca, jer je niko
ne rauzume; i majka se prema njoj i sestri Margot ponaša poput prijateljice. Mada je okružena
ljudima nikako ne uspeva sa nekim ostvariti dublji kontakt. Iz Frankfurta su se preselili u
Holandiju 1933. gde je njen otac dobio posao. Svi rođaci, koje su ostavili u Nemačkoj osetili su
bes antisemitizma. Nakon 1940. rat dolazi do porodice Frank i ostalih Jevreja, koji su se našli na
Hitlerovom putu. Donseno je mnoštvo zakona i proglasa kojima se ograničavalo njihovo
kretanje i postali su građani drugog reda. Smeli su kupovati namirnice samo u određenim
prodavnicama. U određeno vreme morali su biti kod kuće u 8 uveče; nisu smeli posećivati javna
mesta: bioskop ili pozorište, i morali su na odeću našiti žutu šestokraku zvezdu. 9. jula 1942.
Anina porodica se morala sakriti da ih ne bi odveli u logore u koje su Jevreji odvođeni tokom
Drugog svetskog rata. Ljudi koji su radili sa njenim ocem pomogli su im da pronađu skrovište u
zgradi u kojoj su radili. Toga dana Ana je u dnevniku imenovala to mesto: Tajno skrovište.
Tajno skrovište
Iste godine 13. avgusta pridružila im se porodica Van Dan, koja baš kao i familija Frank nije
imala kuda i bilo joj je potrebno skrovište na neko vreme. Sa njima se doselio i njihov jedini
sin Peter. Ana u početku nije imala baš perterano visoko mišljenje o njemu. Dolazak novajlija
na tren je izgledao kao dobra ideja. Svi su se dobro slagali, provodili vreme zajedno, jeli kao
jedna velika srećna porodica. No život mnogo ljudi u skučenom prostoru neminovno je vodio do
stvaranja sukoba i napetosti. Tenzije su rasle sve više i više i uzrokovale razdražljivost kod ovih
ljudi koji nisu mogli priuštiti luksuz da se maknu na tren jedni od drugih. Napetost je sve veća
između Ane i gospodina Van Dana, Ane i mame, i gospođe Van Daan i mame. Vremena je bilo
mnogo, a prostora malo. Ana i Peter nastavili su se dalje obrazovati i provodili svoje vreme u
učenju engleskog i francuskog jezika. Gospodin Koophius koji je bio tatin saradnik krišom im
je donosio knjige iz biblioteke.Nije se ograničavao samo na one za decu, pa se tako i Peter sa
ocem posvađao oko jedne neprimerene knjige. Ana je volela istoriju i mitologiju i sa tatom je
počela izrađivati porodično stablo što joj se jako svidelo.
Novi stanari Tajnog skrovišta
Dok su porodice Frank i Van Daan skrivene izvan ovog “tajnog skrovišta” na ulici se događaju
strahote. Kamioni dolaze i masovno odvode, muškarce, žene i decu u logore. Ulice su opasne za
Jevreje, a logori strašna mesta iz kojih se mnogi nikada neće vratiti. 17. novembar donosi osmog
stanara. To je gospodin Albert Dussel, zubar. Delovao je kao drag postariji gospodin i odlučeno
je da će on spavati u Aninoj sobi. Nakon nekog vremena Ana je počela primećivati da on baš
nije tako drag kako se čini, a njega je iritirala ova devojčica koja govori što misli. Svađa je
buknula oko stola u sobi, koji je Ana htela koristiti samo dva puta nedeljno na nekoliko sati. Na
kraju je morala tražiti pomoć od tate koji je stao na njenu stranu. Kako je prostor bio vrlo
ograničen, a ljudi mnogo, morali su doneti pravila, jer bi stvari brzo izmakle kontroli. Dakle,
vreme za spavanje je u 22 sata, a ustajanje svakoga jutra u 7:30 osim praznikom i nedeljom kada
se spava do 10:30. Posebno je bitna tišina, jer bi svaka glasna buka mogla rezultirati otkrivanjem
stanara, zato se mora govoriti tiho i po redu. Radio se mogao slušati tek nakon 6 uveče i slušalo
se sve osim nemačkih stanica. Za večeru nije postojalo određeno vreme, već je sve zavisilo o
vestima. Kupanje je, takođe, bilo ograničeno, a kupali su se samo nedeljom ujutro. Život je bio
težak i strogo određen pravilima. Situacija se sve više zaoštrava, ljudi su nemirni i počinju
neredi. Pljalčke i provale postale su uobičajene, čak je bilo i nekoliko pokušaja provale u zgradu
u kojo se nalazilo skrovište. Svi su bili prestravljeni. Dođe li policija u zgradu, velike su šanse
da bi mogli otkriti skrovište i sve ih poslati u logor. Ana je vremenom prestala pričati za stolom,
ali svejedno je osećala potrebu za pravim prijateljem i nekim ko će je slušati. Tu osobu je
neočekivano pronašla u Peteru. Kako su zajedno provodili sve više vremena, ona je o njemu
imala sve bolje mišljenje. U dnevnik je zapisala kakao se pobojala da mu ne dosađuje, ali
dogodilo se suprotno. I Peter je nju zavoleo i buknula je mladenačka ljubav. Ni jedno od njih
nije bilo u potpunosti sigurno šta oseća, ali to više nije bilo samo prijateljstvo. Anin dnevnik
završava zapisom od 1. avgusta 1944. u kojem Šalje pismo Kiti. Govori o svojoj protivrečnoj
prirodi i o jednoj veseloj, brbljavoj, nestašnoj i vedroj devojčici. Napominje kako postoji i ona
dublja i bolja Ana koju retko ko poznaje i zato je svi smatraju u potpunosti nesnošljivijom,
mnogo više no što ona to zaista jeste. 4. avgust bio je koban dan jer je policija uhapsila sve
stanovnike Tajnog skloništa, uključujući i neke od tatinih kolega koji su im pomagali i odvode
ih u koncentracione logore. U jednome od njih naposletku Anna i umire od tifusa 1945. - dva
meseca pre oslobođenja.
Priredio: Petar Jokić, nastavnik
O piscu
Ana Frank (Annelies Marie Frank) rođena je 12. juna 1929. u Frankfurtu, a veći deo života je
provela u Amsterdamu ili blizu njega; umrla je od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-
Belsen početkom 1945. Iako je imala nemačko državljanstvo izgubila ga je 1941. Njen dnevnik,
po kojem je kasnije postala poznata, zabeležio je iskustva mlade devojke koja je bila prisiljena
skrivati se tokom nemačke okupacije Holandije. Anin otac jedini je preživeo. Pronašao je Annin
dnevnik i prvi put objavljen je 1947. Pet godina nakon toga, preveden je na engleski, a zatim na
gotovo sve svetske jezike da bi svi mogli sagledeti strahote rata kroz oči jedne devojčice.
Mapa sajta
 
 
 
Дневник Ане Франк (хол. Het Achterhuis) је дело Ане Франк, једне од жртава Холокауста, које је
објављено од стране њеног оца Ота 1947. Као прогоњени јевреји, породица Франк се
пред нацистима сакрива у тајним просторијама фирме њеног оца уАмстердаму. За време
двогодишњег скривања, па све до издаје њиховог склоништа, Ахтерхауса, Ана у дневнику бележи
догађаје, стрепње и проблеме који се развијају при животу у таквим условима. У дневнику су
задржане и емоционалне ерупције свих становника Ахтерхауса. Тако је видљива љубомора при
подели намирница, љубомора станара једних према другима, као и страхови од издаје и
доласка Гестапоа. Такође је видљиво како неке ситне ствари у оваквим условима добијају на
вредности. На пример, један од најважнијих поседа Ане је обични чешаљ који је и извор неколико
конфронтација Ане са њеном сестром Марго. Ана у записима приказује и жеље тинејџерке тог
времена, али и немогућности приватности у тим условима. Овај дневник је један од ретких
записа који показују зависност од других и страх од режима тог времена. Дневник Ане Франк у
оригиналу се налази уRijksinstituut voor Oorlogsdocumentatie, холандском институту за ратну
документацију.
Kuća Ane Frank, Amsterdam
Duže od dve godine je Ana Frank sa svojom porodicom živela na potkrovlju
zgrade u ulici Prinsengraht 263. Zajedno sa još dve porodice, porodica Ane Frank
je bila u tajnosti snabdevana dnevnim potrepštinama gotovo dve godine.
Nazalost, 4. avgusta 1944. tajna je razotkrivena i Ana i članovi njene porodice su
bili poslati u koncentracione logore. Jedino je Anin otac, Oto Frank preživeo rat. 
Danas je od soba u kojima je Ana Frank preživljavala teror Drugog svetskog rata
načinjen muzej. U muzeju možete naći izvode iz svetski poznatog Dnevnika Ane
Frank ali i istorijska dokumenta, fotografije i razne predmete koji su pripadali
onima koji su se krili u zgradi. Originalni dnevnik se takodje nalazi u ovom
muzeju.