Prvi unos u dnevnik datiran je na 14.6.1942., a opisuje Anino buđenje na dan 12.6.1942.

, kada je njen
rođendan. Od uzbuđenja se probudila u šest ujutro, ali morala je da čeka neko vreme jer je znala da će
se ostali buniti ako tako rano ustane.

Na stolu ju je dočekalo cveće i pokloni. Dobila je mnoštvo slatkiša, a i nešto novaca, što znači da će sada
moći kupiti grčke i rimske mitove. U školi je podelila kolače drugovim.

U nedelju je imala proslavu rođendana. Došli su drugovi iz njene škole i gledali su film Čuvar svetionika s
Rin Tin-Tinom. U sedećem unosu u dnevnik, Ana pokušava da objasni zašto je počela da piše dnevnik.
Naime, iako ima divnu porodicu – roditelje, stariju sestru, rodbinu i poznanike, ipak se oseća usamljeno.
Sa školskim drugovima sve je uvek šala i nikada nema prostora za ozbiljnije stvari. Zato je odlučila da piše
dnevnik, a sve će naslovljavati na ime Kiti, dok ne pronađe pravog druga.

Anini otac i majka venčali su se kada je njenoj majci bilo 22 godine, a njenom ocu 36. Njena starija sestra
Margot rođena je 1926. u Frankfurtu, a 1929. dolazi Ana. S obzirom na to da su Jevreji, bilo je sigurnije
da emigriraju pa su 1933. otišli u Holandiju.

Hitlerovi antijevrejski zakoni ograničavali su život Jevreja. Nakon 1940. godine odvijaju se mnoge
promene. Jevreji moraju nositi žutu zvezdu, ograničavalo im se kretanje, a morali su i predati bicikle te
im je bilo zabranjeno voziti automobile. Do osam navečer morali su biti u svojim kućama i nisu smeli da
izlaze. Margot i Ana morale su da napuste školu koju su pohađale i da krenu u jevrejsku gimnaziju.
Unatoč tome, za njenu malu porodicu za sad je sve bilo u redu.

Čitav Anin razred brujao je o sednici. Došlo je vreme kada učitelji odlučuju ko će da prođe razred, a ko će
da padne. Ana i njene drugarice su sigurne, iako ona nije baš najbolja u matematici. Profesor je čitavo
vreme opominje zbog pričanja.

Jun je i uskoro kreću praznici. Vani je strašno vruće, a s obzirom na to da su im zabranjena sva prevozna
sredstva, osim što se mogu voziti skelom, moraju pješačiti. Ani su bicikl ukrali dok su trajali uskršnji
praznici, a mamin su predali jednoj hrišćanskoj porodici na čuvanje.

Jedan dan je na putu do škole upoznala Herija, šesnaestogodišnjeg dečaka. Ponudio joj se da je otprati
do škole, a sledeći dan ju je opet dočekao na istom mestu.

Prošlo je sedmicu dana od zadnjeg unosa u dnevnik, Aninu obitelj posetili su gosti i time se zabavila.
Između nje i Herija razvili su se osećaji. Viđali su se i šetali, a jednog dana Heri joj je ispričao kako je
raskinuo vezu s bivšom devojkom Fani zbog nje. Njegovi baka i deda bili su protiv toga da se druži s
Anom, ali on je smatrao da se ne može protiv ljubavi pa su nastavili da se viđaju.

Bio je početak jula i stigle su svjedodžbe. Anini roditelji su bili zadovoljni, zapravo im nije toliko stalo do
njenih ocena, koliko im je bilo važno da je zdrava i zadovoljna. No, ona je ipak priželjkivala da je imala
bolje ocene, njena sestra je uvek bila odlična u školi.

Otac je provodio sve više vremena kod kuće, jer za njega više nije bilo posla u tvrtki u kojoj je radio.
Počeo im je govoriti kako će se uskoro morati sakriti. Većinu svojih dragocenih stvari poslali su kod
prijatelja, ali uskoro će se i sami morati skloniti kako ne bi došli u šake Nemcima.

Od zadnjeg unosa u dnevnik prošla su samo tri dana, ali toliko toga se promenilo. Stigao je poziv od SS-a.
Margot je pronašla Anu u vrtu i rekla joj da SS zove tatu u vojsku, a Ana je odmah krenula zamišljati
koncentracione logore. Majka je odmah pozvala Van Dana, tatinog prijatelja s posla. Počeli su dogovori o
odlasku u sklonište, s njima će ići i Van Danovi pa će ih sve skupa sedam.

Nije dolazilo u obzir da stvari spreme u kofere i tako izađu na ulicu, tako da je svako od njih obukao
nekoliko slojeva odeće, a u školske torbe su spremili osnovne stvari. Odlazak su planirali nekoliko meseci
i u tom su periodu potajno prenosili nameštaj i pokretnu imovinu kako bi uredili sklonište za život. U
sklonište su trebali otići tek 16. jula, no zbog poziva se sve ubrzalo. Sklonište je bilo smešteno u zgradi
tvrtke koju je tata vodio, tačnije u jednom skrivenom uredu koji je bio podeljen na nekoliko manjih soba,
a stari laboratorij im je poslužio kao kuhinja.

Majka i Margot teško su se priviknule na razvoj događaja. Tata i Ana su se stoga uhvatili čišćenja,
razmeštali su stvari i praznili kutije. Ana je oblepila zid slikama kako ne bi izgledao tako tmurno. Prozore
su prekrili krpama kako ih ne bi otkrili susedi. Pokraj njih nalazila se trgovina nameštajem s leve strane, a
s desne je bila poslovna zgrada. Iako nije bilo puno ljudi, uvek su pazili da budu tiho kako ih neko ne bi
otkrio. Dane i večeri su provodili u tišini. Pazili su da ne proizvode buku kako ih ne bi čuli ljudi iz
magacina, a uz to ih je čitavo vreme pratila strepnja da će ih neko pronaći i ubiti.

Prošlo je mesec dana od zadnjeg unosa u dnevnik i već je bio august. Sredinom juls stigli su Danovi.
Ostatak meseca prošao je više-manje u rutinski, dve porodice su zajedno obedovale, Ana bi se često
sukobljavala s gospodinom Danom, dok mu se Margot baš svidela. Njihov sin Peter nije joj se nimalo
svidio, bio je previše letargičan.

Harmonija među dvema porodica brzo se raspala. Peter je još uvijek bio lenj i tmuran što je živciralo
Anu. Gospodin Koophius im je potajno donosio knjige za čitanje. Margot i Peter bili su stariji, pa su
dobivali knjige koje Ana još nije smela čitati. Gospođa Dan bila je svaki danom manje podnošljiva.
Prigovarala je što se koriste njeni tanjuri i pribor za jelo. Smetalo joj je što Ana puno priča, tako da su
često bile u sukobu.

Početkom septembra tata je počeo da obučava Anu. Učila je francuski, dok se Peter mučio s engleskim.
Prepirke se nastavljaju, Ana je često u sukobu s mamom, ali i s Margot. Jedino se s ocem dobro slaže.
Gospođa Dan kao da je odlučila preodgojiti Anu, jer je smatrala da je izrazito zločesta devojčica. Tako bi
često slušala njene prodike kako previše priča ili kako uzela dovoljno povrća.

Ana je bila zahvalna što nije kćerka gospođe Dan i što njeni roditelji imaju toliko strpljenja s njom.
Također joj nije bilo jasno zašto se odrasli toliko svađaju. Dosad je verovala kako to rade samo deca, a
kad odrastu prestanu svađe, no sada se uverila u suprotno. Meta prodika bila je upravo ona. Tako je,
prema njihovim rečima, bila nametljiva, brbljava, lenja, uobražena i loše se ponašala. Kulminacija svađa
desila se kada je gospođa Van Dan izjavila kako je ona izrazito skromna i kako ne valja biti nametljiv. Tad
se uključila Anina majka i izjavila kako je ponekad dobro biti nametljiv i izboriti se za sebe, a na kraju je
dodala kako je gospođa Van Dan daleko od nenametljive osobe, što je nju izrazito uvredilo. Neko vreme
je sipala bujicu uvreda i zatim napustila sobu.

Kako u skloništu nemaju kupaonicu, kupaju se u koritu. Svako je sebi pronašao neko posebno mesto za
koje misle da im pruža najviše privatnosti. Ana se, na Peterov prijedlog, odlučila za uredski wc. Subotom
onde nije bilo nikoga i bile su spuštene rolete. Majka se kupala iza zaklona kraj štednjaka, Peter u kuhinji,
gospodin Van Dan je nosio vodu na kat, a gospođa Van Dan se uopšte nije kupala jer još nije pronašla
mesto koje joj odgovara.
Svakodnevicu tajnog skloništa prekinuo je dolazak vodoinstalatera koji je menjao cevi u uredskom wc-u.
To znači da su puna tri dana morali da sede u miru i tišini. Dok bi on radio na cevima nisu smeli da
puštaju vodu. Ana je volela pričati i teško joj je palo što je tri dana morala ćutati.

Dani su polako prolazili i već su bila tri meseca otkako su se dve porodice morale sakriti u tajno sklonište.
Jedan dan su proslavili rođendan gospođe Van Dan, koja je po novom odlučila koketirati s Aninim ocem,
što je naravno Anu jako ljutilo, no srećom gospodin Frank nije uzvraćao istom merom.

Stvari se značajno pogoršavaju. Miep im je donela vesti izvana. Gestapo ljude masovno trpa u kamione i
odvodi ih u logor Vesterbork. Jednu prostoriju imaju za spavanje, a drugu za pranje. Ljudi žive u strašnim
uvjetima, a Ana se pita kako je na drugim mestima ako je u Holandiji ovako loše.

Ipak, stvari su se u tajnom skloništu nastavile po starom. Ana je učila francuski, matematiku, stenografiju
i čitala knjige. Odnos s majkom i Margot se značajno popravio i tako je svima bilo mnogo lakše. Ponekad
bi ih posetili njihovi prijatelji koji su im pomogli uspostaviti sklonište. Na večeri su bili Miep i Henk, a Eli
je trebala doći za nekoliko dana. Takvi poseti bili su dobrodošli i svakako su pomagali u razbijanju rutine.

Stigao je i novembar. Ana je sve teže podnosila to što nema nekoga na koga se može osloniti, nekoga ko
će je razumeti. Mama i Margot bile su joj čista suprotnost i često se morala jako truditi da ne gleda
njihove loše osobine, već samo one dobre. S druge strane, tatu je obožavala, no zbog toga ju je posebno
bolelo kad bi stao na stranu Margot. Bilo joj je teško što njena vlastita porodica ne može razumeti tu
prazninu koju je u sebi osećala i koja je svakim danom bila sve dublja.

Odlučili su primiti osmu osobu. U skloništu je bilo još mesta i imali su hrane, a s obzirom na to kakve su
se grozne stvari dešavale u vanjskom svetu, hteli su pomoći još nekome. Anin tata nije pristao na niti
jednog člana obitelji Van Dan, na kraju su se svi složili oko jedne osobe, zubara Dusela. Svi su ga
poznavali i činio im se simpatičan.

Dusel je isprva bio u šoku kad ga je Miep dovela u sklonište. Smestili su ga u sobu s Anom, a Margot je
dobila poljski krevet. U samom početku imao je toliko pitanja. Dusel je sa sobom donio i strašne priče o
trenutnoj situaciji u vanjskom svetu. Kako ljude, čitave porodice, odvode usred noći. Kako pregledavaju
kuće i kako na kraju niko nije pošteđen – ni starci, deca niti trudnice. Sve ih je to silno ražalostilo, no na
kraju svakodnevna rutina prevlada, a sve što im preostaje je nada da svemu tome ima kraja.

Morali su početi da štede, struju inače bi mogli ostati bez nje. Nakon pet poslepodne nije se videlo
dovoljno za čitanje tako da su morali da budu domišljati. Vodili su razgovore na engleskom i francuskom,
komentirisali knjige, igrali razne pitalice ili vježbali, no sve to nakon nekog vremena dosadi. Ana je
pronašla dalekozor kojim bi, kad padne mrak, promatrala ljude u prolazu. Gospodin Dusel se pokazao u
drugačijem svetlu nakon nekog vremena, a Ana je imala tu nesreću s njim deliti sobu. Mama i gospođa
Van Dan dobile su društvo za kritikovanje Aninog lošeg ponašanja. Ponekad bi se znalo desiti da bi joj
očitali bukvicu svi troje zaredom.

Sve je to mučilo Anu, činilo joj se da bi joj bilo bolje kad bi bila drugačija nego što jest. S vremenom je
ipak naučila kako se obraniti od njihovih napada. Kako bi zadržala mir, neprestano je radila kompromise,
držala je jezik za zubima, radila ono što žele i bila dobra. Pitala se šta će od njene osobnosti na kraju
ostati.
Stigla je i nova godina, januar 1943. Situacija je gora nego ikad, razdvajaju žene i decu. Ljudi se vraćaju
kući iz kupovine, deca iz škole da bi našli prazan dom, bez porodice. Gladna, slabo obučena deca prose
na ulici. I Holanđani su zabrinuti, šalju im sinove u Nemačku. Avioni preleću preko Holandije i odlaze u
Nemačku.

Odnos Ane s ukućanima varirao je kao i uvek. U zadnje vreme bilo je posebno nepodnošljivo, što god bi
napravila oni bi našli zamerku i kritikovali bi je. Nije više znala šta da napravi i kako da se ponaša, a da
zadovolji njihove standarde. Iako je bila sigurna da ne može biti tako loša kako su se oni ponašali,
ponekad bi poželela da ima drugačiju narav koja će njima odgovarati, samo da je ostave na miru.

Krajem februara 1943. saznali su da je vlasnik kuće u kojoj se njihovo sklonište nalazilo prodao tu kuću.
Saznali su vest tek kad se pojavio novi vlasnik s arhitektom i hteo pregledati unutrašnjost. Srećom, tamo
je bio Kophuis pa im je pokazao sve osim dela gde je sklonište. Ne znaju št će se desiti ako se vlasnik vrati
i poželi videti i taj dio.

Jedne večeri svakodnevicu su prekinuli udarci pred vratima koje je čuo Peter. Odmah je otišao po
gospodina Franka. Margot, Ana i njihova mama otišle su na gornji kat kod Van Danovih. Prošla su dva
sata i ništa se nije čulo pa su odahnuli, ali niko te večeri nije spavao. Kasnije su događaj prepričavali
svojim posjetiocima i svi su to primili sa šalom, no Eli je bila jedina koja je to shvatila ozbiljno.

Stigao je maj i sad su već čitavu zimu proveli u tajnom skloništu. Odeća im se istrošila, a Ana je mnoge
odevne predmete prerasla. Stol i stolnjak bili su u izrazito lošem stanju, kao i većina drugog pokućstva.
Svađe su neprestano izbijale, svako je imao sukob sa svakim. Čitava Holandija bila je u opsadnom stanju
jer su izbijali štrajkovi u raznim delovima zemlje. Za kaznu zbog štrajkova ljudi dobivaju jedan kupon
manje.

U lipnju su proslavili Anin rođendan. Dobila je knjigu o rimskoj i grčkoj mitologiji te mnogo bombona.
Tata je čak napisao kratku pesmu koju je Margot onda prevela s nemačkog. Gospodinu Vosenu, koji ih je
često posećivao i donosio vesti izvana, lekari su pronašli rak. Proveo je tri sedmice u bolnici i poslali su ga
kući. Ani je bilo žao što ga više neće viđati i da je na slobodi sigurno bi ga posećivala.

Vratili su se lopovi. Peter je pronašao otvorena vrata skladišta koja vode na ulicu. Pozvao je odmah Pima,
Aninog oca. Nestali su kuponi za šećer, čekovne knjižice, poštanski nalozi i dve kase koje su sadržavale
četrdeset florina. Gospodin Kophius je bio siguran da su to oni isti koji su pokušavali provaliti vrata prije
tri sedmice, samo što su ovaj put bili uspešniji.

U zadnje vreme nije prolazio dan bez nekakvih uzbuđenja. Dan je započeo sa sirenom za uzbunu. Za
vreme ručka kuća se tresla od paljbe i bombardovanja. Ana je čvrsto stiskala svoju torbu za beg, iako je
znala da zapravo nemaju gde pobeći. Zračni napad se smirio, ali za vreme večeri krenuli su ponovno, dva
puta u istom danu. Ana je legla u krevet i nije prestajala drhtati. Ipak, stigle su dobre vesti, Musolini je
dao otkaz i italijanski kralj je preuzeo vlast. Vojska se borila s fašistima i to im je bio znak za nadu.

Nakon godinu dana provedenih u tajnom skladištu, imaju savršeno razvijenu svakodnevicu i svi se strogo
drže rasporeda te svako zna svoj posao. No, razmirice i dalje bukte svakoga dana i uglavnom se
pogoršavaju. Tokom obeda svi šute jer je tako najbolje, niko se neće uvrediti i mogu održati mir u kući.
Ana je naučila zadržati mišljenje za sebe i uglavnom provodi vreme u tišini, ne zato što misli da su njena
mišljenja loša, kao što drugi tvrde, već kako ne bi navukla bes na sebe. Ponekad joj se čini da su se
zaboravili smejati, od tolike ozbiljnosti i potištenosti oseća se još lošije.
Sredinom oktobra vratio se Koophius nakon svoje druge operacije želuca i tako ih sve obradovao.
Pritisak je u zadnje vreme bio na Eli i to ju je dovodilo do ruba živaca. Van Danovi bi se neprestano
svađali. Nedavno im je ponestalo novca za kućanstvo i morali su prodati odeću koju su čuvali, to je bilo
ishodište razmirica i žustrih svađa sedmicu dana. Kao da nije bilo dovoljno što žive u zatvorenom
skloništu već godinu dana, svakodnevno prepiranje i napetost koju je to izazivalo, činilo je boravak u
skloništu nepodnošljivim.

Božić je brzo prošao. Elie i Miep donele su božićni kolač, jogurt za Anu, Margot i Petera, a bocu piva za
odrasle. Sada su u skloništu zatvoreni godinu i pol. Ani je ponekad teško slušati priče gospođe Koophius
o njenoj kćerki i hokejskom klubu te večernjim predstavama. Iako je strašno zahvalna i svesna koliko je
njena porodica imala sreće što se uspela sakriti, ipak je ona samo devojčica koja žudi za daškom svežeg
zraka i smehom. Nikako ne pomaže to što nema nikoga kome bi se mogla poveriti, nekoga ko bi mogao
razumeti njene patnje bez da je osuđuje. Često bi se setila svoje drugarice Lies i pitala se što se s njom
desilo. Osetila je grižnju savesti jer nije uspela da joj pomogne.

Ana primećuje kako odrasta, nedavno je dobila prvu menstruaciju i čini joj se da shvaća neke stvari.
Nedostaju joj drugovi pa se odlučila zbližiti s Peterom. Kad god bi imala priliku i dobar izgovor, otišla bi
do njegove sobe. Zajedno su rešavali križaljke, a zatim bi se Ana povukla jer mu nije htela dosađivati. U
zadnje vreme u Ani se probudio interes za balet. Od mamine stare podsuknje napravila je sebi opravu,
no nije uspela da od gimnastičkih cipela napravi baletne.

Početkom februara 1944. godine počele su priče o invaziji. Bojali su se da će Nemci, u slučaju iskrcavanja
Engleza, biti spremni za preduzimanje očajničkih mera i potopiti dobar dio Holandije te da će odvesti sa
sobom čitavo stanovništvo. Dok su ukućani raspravljali o opcijama, Ana je bila ravnodušna. Nakon toliko
vremena provedenog u strepnji i strahu došlo je do toga da joj je gotovo svejedno hoće li živeti ili ne. Sve
će se i nakon nje nastaviti odvijati.

Sredinom februara osetila je promenu u Peterovom ponašanju. Dosad je mislila da je zaljubljen u

Margot, ali sada je pogledavao Anu i bila je sigurna da je u nju zaljubljen. Kad se posvađao s Duselom
došao joj se žaliti. Imali su zajedničkog neprijatelja i Ana je uživala u tom osećaju zajedništva za kojim je
toliko čeznula. Nakon toga koristila je svaku priliku da ode u njegovu sobu, iako se to njenoj mami
nimalo nije sviđalo. Nije bila zaljubljena u njega, ali osećala je da se između njih može razviti nešto lepo.
Dosad je toliko čeznula za bilo kakvom povezanošću i sad je napokon pronašla nekoga ko joj odgovara.

Imali su još jedan poset provalnika. Zadnja provala dogodila se u julu 1943. Gospodin Van Dan je
pronašao otvorena vrata ureda, izgleda kao da je čitav ured opljačkan. Nisu znali o kome je riječ i hoće li
se vratiti, no nisu mogli puno učiniti po tom pitanju.

Anine misli zaokupljao je isključivo Peter. Napokon je imala nekoga s kim može razgovarati. Peter se s
vremenom oslobodio svoje stidljivosti i shvatila je da su sličniji no što je ona mislila. Bio je to divan dečak
i osećala je da se polako zaljubljuje u njega, samo nije bila sigurna oseća li on isto prema njoj. Nastavili su
s druženjima kad god su mogli. Nakon jednog dugog i iskrenog razgovora, shvatila je da mu je draga i da
ima osećaje za nju, a ako je reč o drugarskim osećajima to joj nije bio problem.

Osećala se mnogo zrelije i starije, iako je imala četrnaest godina. Kad bi se prisećala sebe pre dve godine,
imala je osećaj kao da su to dve različite osobe. Margot i Ana tužile su se kako se roditelji prema njima
ponašaju kao prema deci i ne shvaćaju da bi one htele biti samostalnije. S vremenom je shvatila kako
Margot ima osećaje za Petera, ali nije znala do koje mere. Bilo joj je žao svaki put kad bi išla kod njega jer
je znala da to Margot sigurno teško pada.

Odrasli su imali različite reakcije na novopečeno drugarstvo Ane i Petera. Uglavnom su ih samo
zadirkivali, sve dok jednog dana Ani mama nije zabranila da ide tako često kod Petera jer misli da je
gospođa Van Dan ljubomorna. Ana se odmah konzultovala s tatom oko tog pitanja, zaključak je bio da
nije bitno šta misli gospođa Van Dan.

Situacija izvan skloništa je izrazito loša. Lekari jedva da mogu obilaziti bolesnike jer ih vrlo brzo pokradu,
hrane jedva da je dovoljno, a ljudi hodaju u istrošenoj odeći i nemaju novca za novu. Moral građana je u
lošem stanju i neprestano se odvijaju krađe.

Iako joj drugarstvo s Peterom pomaže da se oseća barem do neke mere normalno i ispunjeno, Anu i
dalje muči potištenost i tuga. Prošao je dvadeset i jedan mesec otkako su u skloništu i čini joj se da se
kraj ratu ne nazire. Razmišljala je o svojoj budućnosti. Volela bi postati novinarka, pisanje je nešto u
čemu je dobra i htela bi ostaviti nekakav trag.

Tajno skladište opet je bilo meta provalnika. Ovaj put bilo je značajno opasnije. Stigli su do vrata, no
srećom je prošao povrćar koji radi za tvrtku pa su se uplašili i pobegli. S druge strane, skladištar je jednog
dana otkrio rupu i hteo je dodatno istražiti, pojavu je prijavio čak i policiji. Sedeli su nekoliko dana u
strahu, ali njihovi pomoćnici, Hank i Kraler pobrinuli su se za sve. Poručili su im da sada trebaju biti hrabri
i strpljivi, iako su kao Jevreji progonjeni i prisiljeni na skrivanje, oni moraju biti jaki i prihvatiti sve
neugodnosti te čekati na vreme kada će Jevreji ponovo biti tretirani kao ljudi.

Odnos Ane i Petera je u međuvremenu napredovao. Koristili su svaki slobodan trenutak koji su imali
kako bi bili zajedno. Sedeli bi na tavanu kraj prozora, zagrljeni. Upravo u tim momentima Ana je osećala
najveću smirenost. Dok je vani bujalo proljeće, isto se dešavalo s njihovim drugarstvom pa je Ana
odlučila o tome porazgovarati sa svojim ocem. Anin otac nije imao ništa protiv, no ipak je mislio da je reč
samo o drugarstvu. Da su vani, na slobodi, stvari bi bile drugačije, no kad su ovako osuđeni na to da su
čitavo vreme skupa, trebali bi biti oprezni. Preporučio je Ani da ne ide svake večeri kod Petera kako se ne
bi razvili osećaji. Ana se slagala s ocem, no i dalje je htela posećivati Petera, ponekad joj se činilo da je
jedino on razume, a u ovakvim okolnostima to je dragoceno.

Svakodnevica se nastavljala uobičajeno, poneka svađa, glavna hrana bio je truli krumpir, spanać napola
kuhan i salata. Ana je slobodno vreme posvetila učenju, uglavnom povesti, francuskog i engleskog, a
volela je i slagati obiteljska stabla. Invaziji se još uvek nadaju, ne samo stanovnici skloništa, već čitava
Holandija, pa i dobar dio Evrope, samo što nikako ne stiže.

Potresla ih je vest o hapšenju povrćara, skrivao je dva Jevreja. Moral u tajnom skloništu bio je loš. Iako su
imali dobrih dana, nakon dve godine zatočenosti, straha i strepnje svi su bili na rubu. Ana je pomišljala
kako bi im bilo bolje da se nisu skrivali i da su sad mrtvi. Ponekad joj se činilo da bi tako svima bilo lakše,
uključujući i njihove zaštitnike.

U junu se odvija D-dan, napokon stiže očekivana invazija Engleza. Stanovnici skloništa pozorno prate sve
moguće vesti i komentiarišu dešavanja, ipak treba zadržati mirnoću i biti jak te čekati razvoj situacije.
Ana se pitala kako ljudi koji su vani reaguju na djelovanje Engleza. Oni sami bili su optimistični i nadali su
se da će rat završiti do kraja godine.
Odnos Ane i Petera je malo zahladio. Nastavili su s druženjem, ali neke suprotnosti u karakteru bile su
očigledne. Ani je smetalo što Peter nije odlučniji, što njeguje ponekad svoju slabu stranu, dok ona jasno
zna šta želi i spremna je boriti se za to. U početku joj je godilo njegovo društvo, jer je napokon mogla s
nekim razgovarati, ali naposletku je shvatila da je ona osvojila njega, a ne on nju. Činilo joj se da se
zaljubljuje u nju i bilo joj je krivo što je dopustila da stvari odu u tom smeru.

Na kraju opet nije imala nekoga s kim može podeliti svoje najskrivenije misli i žudnje. Ana je znala da je
jedan dio njene osobnosti teže podnošljiv, bila je ponosna, uvek je bila u pravu. U društvu bi gotovo uvek
bila klaun, smejali bi joj se jedan dan, ali brzo bi im bila nepodnošljiva. No, imala je i drugu stranu, stranu
koju drugi nisu poznavali. Bila je smirena i ugodna, ali ta Ana se nikada nije pojavljivala u društvu. Ipak se
pokušavala promeniti, taj dio nje patio bi kad bi drugi bili grubi prema njoj, iako je hrabra Ana samo
ravnodušno slegala ramenima.

Anin dnevnik završava. Zelena policija otkrila je sklonište 4.8.1944. Stanari su, s Koophiusom i Kralerom,
završili u logorima. Miep i Eli pronašle su Anin dnevnik. Jedino se Anin otac vratio od stanovnika
skloništa. Ana je umrla u koncentracionom logoru u martu 1945. – dva meseca pre oslobođenja
Holandije.

Likovi: Ana, Peter, Anini otac i majka, Albert Dusel, gospodin i gospođa van Dan, stanari…