Orlovi rano lete

AUTOR: BRANKO ĆOPIĆ

„Orlovi rano lete“ poznati je roman Branka Ćopića koji govori o Drugom svetskom
ratu i delovanju partizanskih odreda u tim prvim ratnim danima. No pre, svega knjiga
govori o bezbrižnom detinjstvu skupine dečaka jednog malog sela Lipova, čije igre
nasilno prestaju dolaskom rata.
„Orlovi“ prerano moraju da odrastu i nose se sa problemima odraslih kao što je
odbrana njihovog sela i odlazak u vojsku. Idilu njihovog logora Tepsija, kamo su
bežali iz škole, narušavaju bombe i neprijateljska vojska.
Ovo je dečji roman, ali i ratni roman za odrasle, koji ne prati samo sudbine jedne
dečje skupine malog sela, već se bavi i prikazom ratnih strahota te uticaju rata na
živote sviju, pa i onih najmanjih i najnevinijih.
Roman iznosi sudbine i mnogo odraslih likova koji rat proživljavaju možda i teže
nego deca, jer nisu previše ni svesna što se oko njih dešava. Roman nam pokazuje i
kako se živelo pre, dok nije bilo tehnologije te kako su se deca znala lepo da se
zabavljalju i druže.
Pre svega, ova priča je poruka o zajedništvu, hrabrosti i domoljublju, koji se
pojavljuju u srcima ljudi bez obzira na godine.

Kratak sadržaj prepričano:

Prvi deo
I.
Roman počinje ujesen, u Prokinom gaju. Bio je to gaj o kojem su svi pričali kao o
strašnom i tajanstvenom mestu. Babe su šaputale da je uklet i da tu postoji strašno
čudovište, koje te po noći ugrabi. Taj gaj poznat je i po grobu čuvenog hajduka
Jovana, koji je tamo opkoljen i ubijen.
Stric i Jovanče tamo su se naganjali. Stric je došao da pronađe Jovančeta koji je
pobegao iz škole i ovamo se sakrio. Tu su se dogovorili kako će u svoju četu da
primaju i druge begunce iz škole, ali da će dobro da se dogovore tko će to da bude.
II.
Početkom nove školske godine, u selo Lipovo stigao je novi učitelj. Bio je crvenog
nosa, mrk i zlovoljan. Dugački Stric, najviši đak u razredu odmah ga je prozvao
gospodin Paprika i razglasio to po razredu. Kada je učitelj čuo kako ga zovu, pitao je
tko je odgovoran za to, ali se nije javio Stric nego njegov drugar Jovanče, koji je
zbog toga dobio batine.
Još je Stric morao da odabere i šibu s kojom će Jovanče da dobije batine. Izabrao je
šibu koja je pukla na pola, pa su se dečaci dali u bežanje. Stric je završio na krošnji
oraha, a Jovanče je pobegao u gaj, pod staru krušku do groba hajduka Jovana,
njegovog čukundjeda. Tamo se zakle da će poći u hajduke i kako će da se skriva u
kolibi. Samo je hteo da zaštiti drugara Strica, što je smatrao dobrim i pravednim.
III.
Kada se Jovanče predveče vraćao kući, Stric ga presretne na pašnjaku. Kaže mu da
je Paprika jako ljut i da će da dobije batina sutra u školi. Ali Jovanče nije imao
nameru ići u školu. Logorovat će u udolini koju je prozvao Tepsija jer je bila tako
ravna.
Sutradan je i bilo onako kako je prikazano na početku priče. Stric je dobio batine u
školi jer nije znao gde se uliva Dunav. Odmah je pojurio u Prokin gaj do Jovančeta.

1
Vraćajući se iz gaja dogovarali su se koga će od bijenih da prime u družinu.
Devojčice nisu nikako smeli da prime, jer bi se one brzo razglasile i svi bi znali za
Tepsiju. Ali znali su da jednoj sigurno neće moći pobeći, Lunji. Ona je uvek bila tamo
gde bi joj se najmanje čovek nadao i bili su sigurni da će ona da ih pronađe u Tepsiji.
Sutradan će da krenu da skupljaju vojsku za skrovište.
IV.
Nakon škole skupina devojčica prolazila je kraj ljeskova žbuna iz kojeg su virile
noge. Bile su to Stričeve noge. Čekao ih je tu kako bi od njih saznao kod kojega su
novoga učitelji danas bili. Novi članovi družine bili su Đoko Potrka i Lazar Mačak.
Potrka je dobio ime tako što je trkom dolazio u školu i vraćao se kući. Mačak je svoj
nadimak dobio jer frkće kao srdit mačak. Sada je Stric čekao njih dvojicu da se
pojave izvan škole i da ih pozove u družinu. Đoko Potrka odmah pristanu da pođu u
Gaj, a Mačak kaže kako će da dođe sutra, nakon što na svom tavanu promisli o
svemu.
V.
U Prokinom gaju, logor družine bio je veći nego na početku. Sada su tu bila četiri
dečaka: Jovanče, Stric, Mačak i Potrka. Jedni su se igrali i trčali, a drugi ozbiljno
razgovarali. Lazar je hteo da svoju malu radionicu s tavana preseli u Tepsiju. Stric je
rekao da će povesti svoje magare Sivca kraj Lazareve kući, kada se bude vraćao iz
mlina.
Već je pao mrak, a oni tako natovareni krenu u gaj. Magare im je pobeglo i jedva su
ga uhvatili i poveli u Prokin gaj. Lazar je morao da pođe kući, a Stric je ostao da
prenoći u gaju. Lazar se bojao vukova, pa je rekao Stricu da viče „ku-ku-ku“ dok ne
iziđe iz gaja. Stric je hteo da se našali pa je počeo da oponaša zavijanje vuka.
VI.
Sutradan se Lazar vratio u gaj sa sekirom i kuburom, bojeći se da je Strica pojeo
onaj vuk što ga je sinoć čuo. Na prvi tren učinilo mu se da je Sivac vuk, koji je nešto
žvakao. Ispostavilo se da je žvakao Stričev slamnati šešir.
Brzo je Mačak uzeo iz svoje radione iglu, konac i neki stari karton da skrpa Stričev
pojedeni šešir. Na kartonu je bio natpis: „Ništa nema da te brine, od ovoga pacov
gine!“
VII.
Družina begunaca polako je rasla. Pridružili su im se Nik Ćulibrka, čiji je tata radio u
Americi i Ivan Popović, zvani Vanjka Široki, čiji je otac bio zarobljenik u Rusiji. Tako
je družina dobila svog Amerikanca i Rusa, hajdučka skupina kakve nema nigde.
Svi su oni bili četveroškolci, ali im je dolutao i đak prvog razreda, „Nikolica s
prikolicom“. Nikolica im se pridružio jer mu nisu dali da u školu dovodi svoju kujicu
Žuju, bez koje nije mogao. Zato je i došao među hajduke.
VIII.
Družina se bojala da će netko da ih oda, pa se dogovoriše da prisegnu i to na grobu
hajduka Jovana. Iako su bili dovoljno mali, svi su razumeli pojmove kao što su
izdaja, zakletva i drugarstvo. Nakon zakletve postali su prava četa, a tako su se i
osećali.
IX.
Za družinu je sada sledio najzanimljiviji deo: uređenje Tepsije. Najpre su počeli da
grade kolibu. Došli su na ideju da izgrade kućicu za Žuju koja bi im ostala da čuva
logor po noći kada oni odu svojim kućama. Zato su prvo izgradili kućicu za kujicu i

2
kada su videli kako je lepa, odma su poželeli i oni jednu takvu. Toliko su se uposlili
da su umalo zaboravili da pođu kućama kada i druga deca, kako nitko od njihovih
kod kuće ne bi posumnjao da ne idu u školu. Nikolica i Žuja teško su se rastali, a
Žuja je ostala sama da čuva logor.
X.
Bila je to tužna noć za Žuju koja je tiho cvilela i zavijala. Nije bilo veće sreće kada je
ujutro ugledala svog Nikolicu. Stric je poželeo da i njega tako neko voli, ali mu je
Nikolica uzvratio da ga voli njegov magarac Sivac.
Taj dan nastavljeni su i radovi na kolibi. Ona je ustvari napravljena prema nacrtima
Lazara Mačka, koji je na svoje delo bio ponosan, ali i pomalo nezadovoljan jer je
moglo i bolje. Đoko Potrka im je smislio i domišljat natpis koji će da stave na svoju
kolibu: „Ovde živi hrabra četa harambaše Jovančeta.“
XI.
Narednih dana dečaci su nastavili da uređuju logor. Sledeće su načinili ognjište za
vatru, odnosno peć od kamena. Za hranu družine brinuo se Jovanče, vođa družine.
Brao je kukuruz, kopao krompire, čupao rotkve i slatku repu. Zatim su sve trpali u
Mačkove vreće i nosili u logor.
Veliko im je slavlje pričinjalo sedenje oko kotla i čekanje da se skuva krompir ili
kukuruz. I svi su dobivali jednake delove i nitko se nije žalio.
Tako je ova četa iz dana u dan postajala nešto veliko i vredno. To što pripadaju četi,
svima je ulivalo nekakvu odvažnost i nisu se više bojali ići sami gajem po mraku.
Lazar se čak nije bojao ni skrivene pećine koju je pronašao. Pokazao ju je
Jovančetu, ali mu rekao da ćuti ostalima o njoj jer će tu da sakrije većinu svoje
radionice.
XII.
Jovanče je čak i sanjao tu pećinu i jedva čekao da s Lazarom uđe u nju, ali Lazar je
sutradan morao da ostane kući i pomogne tati oko kola. Tog dana ih je iznenadio i
uljez u njihovom logoru. Bila je to Lunja. Došla je tako što je pratila Strica. On nju
mrzi zato što ih je otkrila, a ona je rekla da ga voli, na što je družina počela da ga
zeza.
Stric se popeo visoko na drvo, a Lunja se rasplakala. Jedva su je smirili i vratili je
nazad, jer im je bilo žao što su rasplakali devojčicu. U četu nisu mogli da je prime jer
nije bila bijena od učitelja. Okrenula se i otišla iz gaja.
XIII.
Lunja je u školi ustala i prišla do katedre. Rekla je da želi batine. Učitelj Paprika
počeo je da se smeje. Nije hteo da bije devojčicu na što je ona krenula da ga
provocira. Bacila je kredu i sunđer na pod, zatim razrednu svesku i tablu. Na to se
Paprika i dalje smejao i ustao po razredu da deli packe, nekome po glavi, nekome po
leđima i rukama. Kada se vratio za katedru, začudio se kao da Lunju vidi prvi put.
Ona se setila da kao Jovanče iskoči kroz prozor, jer nikada pre nijedna devojčica to
nije učinila. Zato bi ona bila junakinja. Trčala je prema gaju i slučajno upala u jamu u
blizini pećine koju su otkrili Mačak i Jovanče pre neki dan.
XIV.
Sutradan su Jovanče i Mačak jedva čekali da idu u pećinu. Mačak je doneo i
električnu lampu. Dečaci su počeli da kopaju otvor i kopali su dok nisu mogli da uđu
u nju. Krenuli su zajedno unutra puzajući. Pronašli su tamo i jezero i odjednom su
čuli samo tanko i slabašno „Ej“.

3
XV.
Za to vreme dečaci u logoru su se čudili gde su Jovanče i Mačak. Setili su se da
Jovanče uopšte nije dobio batina jer je pre toga stigao da pobegne kroz prozor. Zato
su pomislili da je pošao da se preda u školu. A i skužili su Jovančeta i Mačka kako
se prethodnih dana nešto došaptavaju. Po svemu sudeći družina je mislila da će
Jovanče i Mačak da izdaju njihovo tajno skrovište, pa se posakrivaše na drveće.
XVI.
Jovanče i Mačak su i dalje bili u pećini. Slabašan glasić molio ih je da upale lampu.
Pomisliše da je to patuljak. Zabezeknuti dečaci ugledaše Lunju koja im je objasnila
da je upala ovamo kada je bežala iz škole. Pođoše svi van, a Lunja obeća da će
ćutati o ovoj pećini. Kada su došli u gaj, spaziše ostale dečake na drveću.
XVII.
Nakon Lunjinog moljenja za batine i bežanja kroz prozor, učitelj Paprika postao je
gori. Ulazio je u razred pitajući đake hoće li da dobiju batina. Tako je sve više i više
đaka počelo da dobiva batine od učitelja Paprike. Ta deca su se odmećivala iz škole
i pridruživala četi u Tepsiji. Svi novi članovi morali su da polože zakletvu da neće da
odaju logor ni četu.
Dečaci su načinili i tajnu Žujinu kućicu koja je zapravo bila jama u koju bi upadali
uljezi u njihovom logoru.
Dok su se igrali žmurke, slučajno je u jamu upao Stric, koji je namočio dupe u Žujinoj
činiji s vodom, pa nije hteo da izađe kako ga ne bi Lunja videla. Dok se ostatak
družine malo razmaknuo, Stric izađe iz jame, pođe na sunce i legne da se osuši. Tu
je i zadremao.
XVIII.
Učitelj Paprika ubrzo je opazio da mu u razredu fali sve više đaka. Pomislio je da ih
roditelji zadržavaju kod kuće kako bi im pomogli na polju. Uputi se jednoga dana
seoskom knezu Valjušku i priopći mu da večeras sazove ljude sa spiska.
Kada su seljaci došli pred krčmu, knez ih upita zašto ne šalju decu u školu. Naravno
da su roditelji mislili da deca svaki dan idu u školu. Upitali su poljara Lijana zna li
nešto više o tome. Pošto on nije znao gde su, dogovoreno je da će Lijan sutradan da
krene da potraži njihovo skrovište.
XIX.
Vesela družina nije ni slutila što im se sprema. Mačak i Jovanče istraživali su pećinu
i jedva čekali da sve ispričaju ostalima.
Jednom dok su jeli pečeni krompir, Lunja prokomentiše da ih netko posmatra. Stric
je kazivao da se Lunji sve priviđa, ali ona je tako osećala. Samo im je bilo čudno
kako Žuja još nije ništa nanjušio.
XX.
Lijan je tražio po svim jarugama, iza živica i po koprivama. Nakon toga su na red
došli zapušteni vrbaci i uglovi puni trave, oko rečnih okuka. Setio se i Prokinog gaja,
ali se i on sam plašio gaja jer je kolala priča da je tamo drekavac, pa kako se onda
deca ne bi bojala.
Lijan je bio seoski poljar, što znači da mu je dužnost bila da čuva polja, livade, useve
i voćke, a pri tome često je ratovao s decom. Tako je pošao da traži i odbeglu decu,
ne samo po kneževom naređenju nego i po vlastitom nahođenju.
Setio se da je Jovančetov čukundjed u gaju poginuo i da će on sigurno da se usudi
da ide onamo. Prvo je išao da istraži ivicu gaja, a kada je razmaknuo žbunje, video

4
je usnulog dečaka. Bio je to Stric koji je ondje zaspao nakon što je legao da se osuši.
Odlučio je da će ujutro da porani i napravi zasedu deci ako se ovde kriju.
XXI.
Sutradan je stari Lijan krenuo da uhodi dečake u gaju. Još je uvek bio mrak i jedva
se videlo. Poneo je i rakiju, svog vernog druga. No, poljar je upao u njihovu zamku,
tajnu Žujinu kućicu. Žuja ga ugrabi zubima za torbu. Pomislio je da se radi o
drekavcu, iskočio iz jame kao ludak i dao se u bekstvo. Sakrio se u plast sena. Kada
se konačno ohrabrio, provirio je glavom i spazio nešto što je izgledalo kao drekavac,
no bila je to obična krava.
XXII.
Kada se razdanilo u gaj je došao Stric. Shvatio je da je netko upao u jamu. Uskoro
stiže i Jovanče. Stigoše i ostali pa stadoše da se pitaju tko je to upao u jamu i gde je
sada.
Ceo dan družini nije bilo ni do igranja, samo su svi nekako napeto iščekivali kakvu
skitnicu ili uhodu. Toga dana nije ništa bilo, ali ih je sutradan dočekao natpis na
vratima kolibe da ih čeka veliko iznenađenje i da se paze. U potpisu je pisalo:
„Čovek iz jame“.
XXIII.
Družina se nije previše uplašila pretnje, jer nisu znali da se u selu kuje velika urota
protiv begunaca. Samo je Lunja slutila o čemu se radi. Knez Valjuško i poljar Lijan
bili su na čelu zavere.
Jednog dana Lijan je dojurio do kneza i rekao mu da se deca kriju u Prokinom gaju.
Poljar je ipak žalio dečake i odlučio je da ih nekako obavesti. Zato im je i ostavio onaj
natpis na vratima kolibe, kao upozorenje. Odlučeno je da skrovište dečaka bude
opkoljeno sa svih strana i da se poduzme juriš na dati znak. Zaverenici su skupili
oružje i odredili napad za sutrašnji dan.
XXIV.
Dečaci su kao omađijani zurili u natpis i pitali se ko bi to mogao da bude. Dok su oni
tako većali, napadači su već bili tamo i sa svih strana ih promatrali. Družina se
hrabro branila, bacajući krompire na napadače. U logoru nastade sveopšta
pomutnja. Jedan po jedan dečaci su padali u ruke napadačima. Tako uhvaćene,
svezali su hajduke i poveli ih u školu da im sudi učitelj Paprika.
XXV.
Dok su tako vodili decu u školu, pojavi se Nikoletina Bursać, Stričev rođak. Pobuni
se protiv tog mlaćenja dece i kaže da bi trebalo da vrate učiteljicu Lanu pa ne bi bilo
ni bežanja ni bune. Poljar Lijan jedva dočeka da oslobodi dečake. Knez kaže na to
da će i Nikoletina i Lijan sutra da imaju posla sa žandarima jer nisu na strani vlasti.
XXVI.
Ujutro u zoru, knez je krenuo u žandarmerijsku postaju, a seljaci u varoš da traže
nazad učiteljicu Lanu. Žandari ne nađoše ni Nikoletinu ni Lijana koji su se sakrili, a
seljaci na dugo nagovaranje povukoše učitelja Papriku iz škole. Takvom rešenju
doprinelo je i što se Paprika od muke napio zajedno s knezom i crkvenjakom, pa su
sva trojica upali u jamu punu kreča. Tako beli poplašili su prolaznike po selu kasno
naveče.
Dok je Paprika sutradan putovao iz sela, u jednom ljeskaru u blizini Prokinog gaja
našla se i skupina odmetnika iz škole. Bilo im je čak i žao Paprike, ali znali su da se
vraća njihova učiteljica Lana. Lazar upita Jovančeta što će sada da bude s njihovom

5
pećinom i njegovom radionicom. Slože se njih dvojica da nikome ne kazuju za
pećinu. Dečaci nisu ni slutili kakvu će ulogu pećina da odigra u danima koji dolaze.
Drugi svetski rat besnio je po Evropi, a približavao se i Kraljevini Jugoslaviji. Došla je
i zima, a logor Tepsija ležao je razbijen. Približavalo se proleće 1941. godine.
Drugi deo
I.
Sve više ljudi odlazilo je u vojsku i u rat. Selo se praznilo. Pošao je i Nikoletina
Bursać i po odlasku pozdravio Jovančeta i Strica koju su stajali na vratima škole.
Zamolio ih je da čuvaju njegovu staru majku Mariju i da joj odnesu drva za grejanje.
Odma posle škole pošli su po naramak suvih drva i odneli joj. Bila je veoma
zahvalna i oni su se osećali kao pravi ljudi. Poželeli su da ih sad vidi učitelj Paprika.
Poželeli su i lulu. Sutradan je Stric u razred doneo neku staru lulu dede Alekse.
Mačak ju je uzeo na popravak.
Dečju idilu jedan dan prekinuli su avioni na nebu. Počeo je rat. To jutro
bombardovan je Beograd. Učiteljica je poslala decu kući da poruče kako je rat
počeo.
II.
Deci su iznad glava zujali nemački avioni. Gruvali su topovi u daljini. Sve je to deci,
kao i svima ostalima, bilo novo i strašno. Goreli su i rezervoari nafte i benzina.
Ratovalo se na sve strane.
III.
I škola je prestala da radi, a ljudi su promatrali kako kroz selo prolaze vojnici s
puškama. Učiteljica im je rekla da oni s puškom nisu hteli da se predaju. Dečaci su
zaključili da su i oni dobro učinili jesenas, kada su se odmetnuli iz škole, jer nisu hteli
da se predaju. Jovanče se nadao da će tako i Nikoletina da se vrati s puškom.
IV.
Stigne jedan dan Stric Jovančetu i saopći mu da se Nikoletina vratio s puškom. Ali
moraće da ćuti i ne kaže ništa nikome o Nikoletini. Dva dana kasnije Lazar Mačak i
Jovanče dogovore se da obiđu pećinu i sklonjene stvari iz Mačkove radionice.
Krenuli su još pre sunca i kad su zašli u gaj, pred njih nabasa Nikoletina. Sakrio je
nešto u šumi, ali je dao do znanja dečacima da zna da su i oni sakrili Mačkovu
radionicu negde, pa da svi moraju da ćute.
Kada je Nikoletina otišao, dečaci krenu da razgovaraju o tome da je možda
Nikoletina pronašao njihovu pećinu i onamo sakrio pušku. Nemci su hteli da oduzmu
sve oružje.
V.
Zemlja je pala u ruke Nemaca, čiji su tenkovi prolazili zemljom. Jovanče je znao da
Nikoletina nije bacio svoju pušku, iako je bio razočaran zbog poraza i zauzimanja
njihove zemlje.
Nekoliko dana posle na seoskoj krčmi osvanu natpis da sve stanovništvo ima da
preda oružje, kod koga se posle roka nađe oružje, biće streljan. Nakon što deca
pročitaše natpis nepismenim seljanima, pođoše u gaj.
VI.
Okupatorska vlast, Nemci i Talijani oduzimali su oružje narodu. Kada bi pronašli
oružje sakriveno kod nekoga, streljali bi domaćina bez pogovora. Najgora vrsta
izdajnika bili su takozvani Ustaše, naoružani od nemačkih i talijanskih okupatora. Išli
su po kućama i tražili oružje.

6
Jovanče i Stric su jednog dana dok su čuvali ovce ugledali naoružane ustaše i javili
Nikoletini kako idu prema njegovoj kući. Kad ga tamo nisu pronašli, rekli su da će im
pasti u šake kad-tad. Zahvaljujući ovim dečacima, nisu ga uhvatili. Nikoletina
predloži dečacima da oni paze stražu i kada vide Ustaše ili žandare, da jave narodu.
To razveseli Jovančeta i Strica jer je to značilo da će opet da imaju svoju četu pa
pođu da traže ostale.
VII.
Skupila se stara družina u Prokinom gaju i dogovorili se o držanju straže. Kada bi
videli Ustaše sa brega Lisine samo je trebalo da zapale vatru i seljani će da budu
obavešteni. Ceo plan su smislili učiteljica i Nikoletina, koji je sve dan pre ispričao
Jovančetu.
VIII.
Dečaci su tako jednog dana zapalili vatru, a poljar Lijan se skoro ugušio od dima. No
rekli su mu da na taj način obaveštavaju selo o dolasku Ustaša. Lijan je zaspao, a
probudila ga je pucnjava , te su dečaci stali da ga dozivaju da dođe na raskršće gde
se čuo pucanj.
IX.
Ustaše su pucali i tražili odbegle vojnike i učiteljicu Lanu, ali svi su se posakrivali.
Stric je trčao da obavesti Nikoletinu, a pri tome su u njega pucali i okrznuli mu njegov
slamnati šešir. Ali na sreću, Nikoletina se već bio sakrio i ovoga puta ustaše nisu
nikoga našli.
X.
Ustaška pucnjava uzbunila je čitavo selo i ubrzo se čulo da su pucali u Strica. Nije se
znalo da li je živ ni šta je s njim. Tek predveče Lunja i Jovanče stigoše u selo i
saznaše da je Stric nestao. Za to vreme Stric je stražario sakriven za žbunom uz
samo raskršće i očekivao Jovančetov povratak.
Tako sakriven Stric je slušao razgovor njegove družine koja je pričala da je Stric
poginuo. Stric počne da plače zamišljajući sebe mrtvoga i deca ga čuju. Kada su
provirili u žbun on stane da se pravi mrtav, a deca ga krenu tresti. Kada je Lunja
krenula da ga miluje shvate da se pretvara. Lunja se naljuti, kao i Stric na nju.
XI.
Danima su dečaci stražarili i njihovi dimni signali često bi se pojavili nad Lisinom i
Golim brdom. U selo su upadali Ustaše, žandari, tražili vojnike, učiteljicu i sakriveno
oružje. Počelo je među stanovnicima da se priča o ustanku protiv okupatora.
Jednog jutra pojavili su se Ustaše pre nego su dečaci i stigli do svojih stražarskih
pozicija. Shvate da im nema druge nego poći u gaj. U gaju su već bili Nikoletina i
učiteljica Lana. Nikoletina se uspeo na jednu bukvu i tamo izvadio pušku i municiju
koje je bio sakrio. Jovanče i Lazar su ih promatrali, a kad su svi spazili Ustaše,
pozovu njih dvojica Nikoletinu i učiteljicu da se svi skupa sakriju u njihovu tajnu
pećinu. Na putu do pećine ukazao im se i poljar Lijan u bekstvu. Svi su se sakrili u
pećinu, a vani su Ustaše vikali i tražili begunce.
XII.
Dvadeset sedmog jula 1941. Partizani su oslobodili Drvar. Poljar Lijan zajedno s
Jovančetovom družinom sedi na navrh Golog brda i osluškuje borbu u varoši.
Neprijatelj pokušava da se probije do sela Lipova. Odjednom nad gajem projuri
avion, a deca i Lijan se posakrivaše. U tom naletu avion je bombardovao njihovu
školu.

7
XIII.
Deca pođoše u ruševine svoje škole da skupe što je ostalo. Učiteljica im je rekla da
će te stvari da im trebaju nagodinu kada škole opet počne da radi. Sve što su našli
sakriće u Prokin gaj. Avioni su naime tražili glavni štab partizanskog odreda.
Družina se dosetila da u gaju sagrade novu kolibu u koju će da pospreme školske
stvari. I tako je gaj ponovno oživeo. Jovanče je na pročelje nove kolibe zakucao sliku
planinskog orla, da neprijatelj vidi da orlovi unatoč bombama i dalje lete. Spremala
se prava ratna škola.
XIV.
Jovanče i Mačak nastavili su da istražuju svoju tajnu pećinu. Pronašli su otvor koji
vodi na veliku strminu i odakle mogu da izađu van. Dok su izlazili, čuju puške u
njihovom selu.
XV.
Bitka je počinjala u selu Lipovu. Mačak i Jovanče trčali su nazad u gaj, koji je već bio
opkoljen. Čuli su da je u gaju glavni partizanski odred. Dečaci su znali da nema
druge nego da svi pođu u pećinu. Kada su svi ušli, vani je počelo da se puca,
neprijatelj je prodirao u Prokin gaj.
XVI.
Prošlo je dosta vremena otkako su dečaci i Lijan bili tako sakriveni u pećini. Bili su
već i gladni, ali još nisu mogli da izađu. Lunja je izašla u izviđanje pa u njihovom
logoru Tepsiji videla neprijatelje kako leže oko vatre.
Nekoliko dana su tako bili u pećini gladni i neispavani. Mačak i Jovanče se sete da
pođu na onaj izlaz koji su otkrili poviše potoka Ledenice. Svi stigoše u šumu kroz taj
otvor, a tamo sretnu i Nikoletinu s celom skupinom Partizana, kojima je nestalo
municije. Lazar Mačak se seti da neprijatelji imaju pune sanduke municije u logoru.
Slože se da krenu u akciju po municiju.
XVII.
Mačak i Jovanče su ih predvodili kroz pećinu. Srećno su stigli do neprijateljskog
logora. Tamo su svi čvrsto spavali jer su se ponapijali. Tu oni ukradu sanduke s
municijom a pred jutrom krenu u juriš na neprijatelja koji nije imao pojma što se
noćas dešavalo u njihovom logoru. Jovanče i Mačak već su išli nazad u pećinu, a
Nikola i Partizani su ostali u borbi.
XVIII.
Neprijatelj nije mogao da preboli što je tako nastradao, pa su se već dan posle nad
selom Lipovom pojavili bombarderi. Neprijateljski avijatičari dobili su naredbu da
bombarduju gaj i da unište skladište municije. Kad su čuli bombardovanje, slete se u
pećinu.
Gaj je bio uništen.
XIX.
Nikoletina i njegov Partizanski vod pitaju Jovančeta mogu li da upravo u logoru
Tepsiji naprave svoju partizansku mehaničarsku radionicu. Jovanče pristane ako
prime i Lazara Mačka među njih. Stric je za to vreme otvorio omladinski kurs i odsek
za kurire. Tu je bila skoro cela Jovančetova družina.
XX.
Lunja je jednog dana spazila u kukuruzu dva nepoznata seljaka. Javila je to Lijanu, a
kada su Partizani pošli da vide tko je to, shvatili su da se radilo o neprijateljskim

8
diverznatima koji su hteli da u zrak dignu njihovu partizansku radionicu. Tada su
Lunja i Lijan proglašeni obaveštajcima.
XXI.
Stric se po povratku s omladinskom kursa često zaustavljao pred kućom „debele“
Marice. Ubrzo je zaboravio Lunju, a Marica mu je postajala sve draža. Zaljubio se
skroz. Lunja je saznala tko je razlog njegove sreće i bila tužna jer joj je Marica otela
najboljeg druga. Ali joj je Jovanče rekao da je on i dalje voli, pa joj se on omilio.
XXII.
Krajem jeseni od četiri omladinske čete stvoren je Omladinski udarni bataljon. Za
komandanta je postavljen Nikoletina Bursać. On je odmah zamolio komandanta
odreda da mu dodeli članove Jovančetove družine. Dečaci su išli da se pozdrave s
Prokinim gajem i da pođu u vojsku.
XXIII.
Omladinski udarni bataljon kreće na put. Lazar Mačak i Lunja promatrali su ih s
uzvisine. U bataljon nije primljen Nikolica jer je bio još premlad za borbe. Tako ih je
Lunja sa setom ispraćala i nadala se da će opet jednom da ih vidi, svoje drugove iz
detinjstva.

Kratki sadržaj:
U ovom romanu se govori o grupi dječaka. Oni su učenici četvrtog razreda u Lipovu
– jednom bosanskom selu. Na početku oni žive sretan i bezbrižni dječji život.
Njihova učiteljica zove se Lana i oni je jako vole. Kada je učiteljica otišla u varoš, na
njezinom mjesto dolazi učitelj kojeg su dječaci prozvali „paprika“. Učitelj je jako
maltretirao i tukao djecu tako da su djeca počela bježati od škole. Vođa dječaka je
bio Jovanče a osim njega tu su bili Lazar Mačak, Stric, Đoko Potrk, Nikolca prikolca i
djevojčica Lunja. U Prokinom gaju oni su napravili jedan logor pod nazivom Tepsija.
Tu su bježali iz škole i družili se po čitav dan. Jednog dana Lazar Mačak i Jovanče
su otkrili prolaz u jednu podzemnu špilju. Kada se učitelj „paprika“ požalio Knezu da
djeca ne dolaze u školu, zajedno sa poljarem Lijanom i roditeljima organizirali su
potjeru i pronašli su skrovište djece.
Zahvaljujući što su sreli Nikoletinu Bursaća oslobađaju djecu i odluče da odu u vareš
da pronađu učiteljicu Lanu. Uskoro počinje rat. Dječaci koji su se do jučer igrali
postaju aktivni učesnici i svjedoci tog rata. Oni pomažu partizanima i otkrivaju im
tajnu pećinu. Oni učestvuju u obrani svog sela zajedno sa borcima i postaju
partizanski kuriri. Na kraju odlaze u rat s nadom da će se ponovo vratiti u Prokinom
gaju i u svoj logor Tepsiju.
Roman počinje opisom Prokinog gaja, pošto se na toj sceni zbiva najveći deo radnje.
( “Zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda od podnožja planine” sa
obiljem “zapuštenih krošanja”. Uz to, tu je i grob hajduka Jovančeta, na samoj ivici
gaja.
Pročitajte i ostale prepričane lektire
Tepsija, zaravan u Prokinom gaju, mesto je gde su deca najčešće boravila.Zaplet
nastaje kad početkom te školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, “zloćud
stariji čovek”, pijanac, nevaspitan, mrk, zlovoljan, svadljiv, koji je po kazni iz grada
premešten u selo. Imao je nos crven kao paprika, a obraze podbule – sve od
rakije. Đaci su bili uplašeni i zažalili su za dobrom, leptirastom plavomučiteljicom

9
Lanom. S tim se nikako nije mogao pomiriti Stric, najviši đak u razredu, te je za
učitelja smislio originalan nadimak: gospodinPaprika.
Ova vest iz zadnjih redova širila se po poznatom sistemu “javi dalje” i kad je stigla do
polovine učionice, učitelj je primetio šaputanje i dreknu:”Šta vi tu šapućete, a”?
Preplašenom đaku, kod kojeg se zaustavio , same izleteše reči:”Molim, gospodine
Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika.”Naravno, učitelj je besno tražio da
se javi “kum”, a Jovanče je hrabro preuzeo odgovornost na sebe, a Stric je dobio
zadatak da nađe prut.Da ne bi dobio batine, Jovanče iskače kroz prozor i tu nastaje
opšta trka za njim uz šalu i smeh.U nastavku pisac nas postupno “upoznaje” sa
dečacima članovima “hajdučke družine” koja se “odmetnula” zbog zuluma njihovog
učitelja Paprike. Družina se postepeno uvećava: prvo Jovanče, zatim Stric, pa Đoko
Potrk, Lazar Mačak…
Članovi družine polažu zakletvu na grobu hajduka Jovančeta, čukundede njihovog
vođe Jovančeta. Uređuju logor na Tepsiji. Grade kolibu za družinu i kućicu za kuju
Žuju i ognjište za vatru. Dok ostala deca, koja nisu dobila batine, idu u školu,
družina boravi u logoru, a kad đaci pođu kući i družina “hajduka” se zajedno sa njima
vraća. Dakako, ova tajna nije mogla ostati za dugo. Logor je prvo “otkrila ” devojčica
Lunja, koja posle silnih rasprava sa dečacima postaje član družine. Lukavi poljar
Lijan krene da uhodi hajduke kad su roditelji ovih dečaka saznali da im sinovi,
umesto u školu, idu negde u šumu. Ovaj deo romana kipi od komičnih situacija kao
što je i ona kad poljar Lijan nabasa na tajnu Žujinu kuću i upadne u jamu, ili scena
kad roditelji opkole skrovište sa svih strana. Dečaci su se branili bacanjem kromira
na napadače. Na kraju su ipak savladani, ali u njihovu odbranu staje Nikoletina
Bursać, seoska delija, i spasava ih od kazne. Na uporno navaljivanje seljaka, učitelja
Papriku povukoše iz njihove škole, a u selo se ponovo vrati učiteljica Lana.
Tako je okončana hajdučija i svi dočekaše zimu u školi. Evropom je besneo rat.
Družina čeka proleće. Tu se završava prvi deo romana.Drugi deo romana počinje
vešću koju je učiteljica Lana saopštila učenicima. Otpočeo je rat. Beograd je
bombardovan. Zaštitnik dečije družine Nikoletina Bursać odlazi u rat. “Toga trenutka
prestalo je ono pravo,bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je
jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg
vođe odmetnika iz Prokinog gaja”. Okupatorska vlast (“ustaše”) oduzimali su
seljacima oružje, vojničku opremu, pljačkali žito i stoku, premlaćivali i mučili ljude,
palili kuće, ubijali nejač. Stara družina dečaka se aktivirala. Zadatak im je bio da
motre i obaveštavaju seljane o približavanju ustaša selu. Tako su Jovanče i Stric
upozorili Nikoletinu da njegovoj kući idu ustaše i tako mu pomogli da se na vreme
sakrije.
Paljenjem vatri, odnosno, dimnim signalima sa obližnjih uzvišenja Lisine i Golog
brda, kao i kurirskim načinom obaveštavanja, upozoravali su seljane na dolazak
neprijatelja. Stric se jednom izložio smrtnoj opasnosti. Ustaše su na njega pripucale,
ali je stradao samo njegov šešir. Jovanče i Mačak spasili su opkoljene Lanu,
Nikoletinu i Lijana, pokazavši im put do pećine. U njoj su u toku NOB-a partizani
čuvali zaplenjeno oružje i municiju. Čitava Jovančetova četa prošla je kurirski kurs.
Prokin gaj postaje partizanska radionica.Roman se završava podatkom da u rat
odlazi Jovančetova družina.”Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem
sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju,
naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili.

10
Jovančetova družina
Jovančetova družina je grupa dečaka, učenika osnovne škole koji su voleli da idu
u školu i bili srećni sve dok trenutka kada je njihova učiteljica Lana otišla u varoš,
a umesto nje došao novi učitelj, jedan zloćudi stariji čovek, koji je voleo da pije i
da bez ikakvog razloga tuče decu.
Učitelj je imao velik, kao paprika crven nos i natečene obraze. Dok su se ostali
đaci plašili njegovog izgleda neustrašivi dečak Steva, zvani Stric smislio mu je
jednog dana nadimak Paprika, a odgovornost na sebe je preuzeo hrabri i
pravedni Jovanče. Da bi izbegli batine dečaci su pobegli kroz prozor i od tog
trenutka više nisu išli u školu. Vreme su provodili u Prokinom gaju, u zapuštenoj i
velikoj šumi. Tu su napravili svoj logor, kolibu i ognjište, kao i kućicu za psa Žuju.
Družina je zvanično osnovana polaganjem zakletve na grobu hajduka Jovančeta,
a za vođu je izabran Jovanče, dečak u koga su svi ostali dečaci imali najviše
poverenje. Jovanče je bio pametan, hrabar i odlučan, znao je šta je pravda i želeo
je svakome da pomogne, pa su ga zbog toga svi voleli i poštovali. Osim
Jovančeta članovi družine bilu su Stric, Lazar Mačak, Đoko Potrk i Nikolca
prikolca., a kasnije im se pridružila i devojčica Lunja. Družina je bila srećna u
svom logoru. Smejali su se i pričali o svemu, smišljali pesme, istraživali šumu i
pećinu, a kad su ih otkrili poljar i roditelji branili su svoje tajno mesto do
poslednjeg krompira. Družina je morala da napusti svoj logor, ali je ipak uspela u
svojoj nameri. Umesto zlog učitelja u selo se ponovo vratila njihova voljena
učiteljica, a složna družina je nastavila svoje druženje u školskim klupama sve do
početka rata, kada su opet klupe zamenili logorom u šumi. Prokin gaj je postao
partizanska radionica, a hrabri članovi družine su pomagali partizanima u odbrani
sela. Uz dogovor da će se jednog dana ponovo sresti u svom logoru i pričati o
onima koji nisu ostali živi, čitava Jovančetova družina je otišla u rat.
Jovančetova družina je bila jedna složna i snalažljiva družina, kojoj nije
nedostajalo hrabrosti da se suprotstavi nepravdi. U najtežim danima njihovog
detinjstva, kada je oko njih besneo strašni rat, članovi družine se nisu ponašali
kao mala i uplašena deca, već kao odrasli ljudi koji se hrabro bore za svoju
slobodu.

Analiza
Knjiga "Orlovi rano lete" je roman za decu u kome je pisac sa puno humora
opisao odrastanje jedne grupe dečaka, a kao inspiracija su mu poslužili stvarni
događaji iz njegovog detinjstva. U liku drskog i zlog učitelja ovekovečena je
piščeva stroga učiteljica od koje su se on i njegovi školski drugovi krili u šumi.

11
Roman se sastoji iz dva dela. Prvi deo romana opisuje bezbrižno detinjstvo
dečaka, njihove dogodovštine, bezobrazluke i školske nestašluke. U drugom delu
romana opisano je potpuno drugačije ponašanje dečaka. Součeni sa ratom i
svime onome što ratni događaji donose, odrasli su pre vremena i na sebe preuzeli
dužnosti koji nadmašuju njihove godine i njihovo životno iskustvo. O tom
preranom odrastanju dečaka simbolično govori i sam naslov romana "Orlovi rano
lete". U srprskoj narodnoj tradiciji ptica orao je simbol hrabrosti i slobode.
Aludirajući na dečake o kojima govori, pisac ih smatra orlovima koji su silom
prilika morali rano da polete.
Početak prvog dela: Roman počinje opisom Prokinog gaja, mesta na kojem se
zbiva najveći deo radnje. U njemu se nalazi grob hajduka Jovančeta i zaravan
Tepsija na kome su deca najviše boravila.
Zaplet u prvom delu: Zaplet u prvom delu romana nastaje kad na početku
školske godine u selo Lipovo stigne novi učitelj, mrk, zlovoljan, svadljiv,
nevaspitan i neprijatan čovek koji je po kazni iz grada premešten u selo. Da bi
izbegli batine učitelja, koga su zbog crvenog nosa prozvali gospodin Parika,
dečaci su se kao hajduci odmetnuli u šumu. Na grobu hajduka Jovančeta zaklinju
na međusobnu vernost i strogo čuvanje tajne o mestu njihovog sastajanja i logoru
koji će tu napraviti. Prvo devojčica Luna, pa poljar Lijan i na kraju roditelji i rodbina
otkrili su logor dečaka. Kada se saznalo da deca imaju logor u šumi i da tamo
provode dan umesto u školskim klupama, roditelji i rođaci su krenuli u potragu za
njima. Od kazne dečake je spasio Nikoletina Bursać, seoski delija.
Završetak prvog dela: Hajdučija dečaka se završila proterivanjem lošeg učitelja
iz sela i povratkom učiteljica Lana u seosku školu. Počela je zima, dečaci su u
školskim klupama, slušaju svoju dragu učiteljicu i željno iščekuju proleće. Iako u u
celoj Evropi besni rat, oni su još uvek bili veseli i bezbižni, nesvesni onoga što se
sprema.
Početak drugog dela: Drugi deo romana počinje vešću koju je đacima pročitala
učiteljica Luna. Počeo je rat i Beograd je bombardovan. Neprijatelj je napao
otadžbinu dečaka. Zaštitnik dečakove družine, Nikoletina Bursać odlazi je u
rat. "Tog trenutka prestalo je ono pravo, bezbrižno detinjstvo đačkog harambaše
Jovančeta. nastalo je jedno drugo detinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo
buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja".
Zaplet drugog dela: Stara družina aktivirala s ciljem da pomogne u odbrani svog
sela. Svi pripadnici družine pošli su kurirski kurs. Želeli su da pomognu svome
selu. Paljenjem vatre, dimnim signalima i drugim kurirskim načinima upozoravali
su seljake na dolazak neprijatelja. Njihovo takno mesto, Prokin gaj je postao
partizanska radionica.

12
Završetak romana: U rat odlazi cela Jovančetova družina, dogovorivši se da se
posle rata ponovo sastanu na svom starom mestu. "Neka bude onako kako ste se
dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet
jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o
onima koji se nisu vratili". Bili su još deca, a ponašali su se kao odrasli ljudi.
Poput orlova koji rano polete, krenuli su u susret životu koji je bio pun
neizvesnosti.

Glavni likovi: Jovanče, Stric, Nikolica, Đoko Potrk, Lazar Mačak i Lunja
Sporedni likovi : Poljar Lijan, učiteljica, učitelj i Nikoletina Bursać
Likovi: Dugački Stric, Jovanče, učitelj Paprika, Lunja, ĐokoPotrk, Lazar Mačak,
Nikolica s prikolicom, NikĆulibrk, pas Žuja, Vanjka Široki, knez Valjuško, poljar Lijan,
seljani, Nikoletina Bursać, učiteljica Lana
Analiza likova
Dugački Stric – pravo ime mu je bilo Stevo, a zvali su ga Stricem zato što je bio
najviši u čitavoj školi, pa im je ličio na zajedničkog đačkog strica. Uz to je i nosio
čakšire, prsluk i slamnati šešir svog mršavog strica, a zimi njegove cokule, gunj i šal.
Bio je siroče, kojeg su othranili stric i deda. Ne voli baš Lunju i stalno joj se sprda,
iako verovatno potajno gaji simpatije prema njoj. Na kraju se zaljubljuje u debelu
Maricu. Bio je pogođen u šešir tokom bežanja od Ustaša i na dramatičan se način
pravio da je mrtav samo kako bi mu se družina divila.
Jovanče – dečak koji je bio vođa skupine hajduka. Čukundjed mu je bio hajduk
Jovan koji je sahranjen u Prokinom gaju. Jovanče je domišljat i spretan dečak. Veran
je drug i dobar vođa svoje skupine. Pravedan je prema drugima i radi sve za dobrobit
svoje družine.
Lunja – desetogodišnja devojčica, velikih očiju, Stričeva prva komšinica. Uvek je išla
za dečacima i ćutke ih promatrala. Vikali su na nju i terali je, a ipak se pojavljivala
odsvakud, tamo gde bi joj se najmanje nadao.
Prišla je družini begunaca kao jedina devojčica. Pokazala se kao veran drug koji zna
da čuva tajne i poštuje družinu. Lunja je na neki način zaljubljena u Strica. Kada je
počeo rat pokazala se kao pravi obaveštajac, pa je zajedno s Lijanom obaveštavala
partizanski štab o svemu.
Đoko Potrka – dobio je takav nadimak jer je trkom išao u školu i vraćao se kući.
Jednom je u crkvenoj procesiji pred sobom nosio krst i u trku ga pronio oko crkve,
zbog čega je dobio batine i nadimak. Đoka je stalno smišljao lepe pesmice i to dok je
u ustima žvakao kakvu slamku neke biljke.

13
Lazar Mačak – nije se bojao starijih i većih od sebe i na njih je frkao kao mačak,
zbog čega je dobio nadimak. Inače je vesele ćudi, okretan i majstor za pravljenje
igračaka. Poseduje malu radionicu na tavanu, koju kasnije seli u logor Tepsija.
Pronašao je pećinu koja je u ratu mnogo pomogla partizanima i njegovoj družini, a u
čast njemu, nazvana je Mačkova pećina.
Nik Ćulibrk – otac mu je dugo radio u Americi kao rudar, farmerski radnik i kauboj, a
kada se vratio, mešao je u materinji jezik i engleske reči. Tako je sina zvao Nik. Nik
je kao i njegov otac često mešao engleske reči i materinji jezik. Nosio je kaubojski
šešir.
Nikolica s prikolicom – bio je đak prvog razreda koji je obožavao svoju kujicu Žuju.
Išao je svugde s njom. Pošto mu nisu dali da ju vodi u školu, pobegao je hajdučkoj
skupini dečaka u logor Tepsija. Nisu mu dali ni da pođe u vojsku s Omladinskim
bataljonom, nego je ostao u štabu.
Nikoletina Bursać
Nikola je bio neobično jak momak koji se zaštitnički odnosio prema svoj seoskoj
deci. Voleo je decu i bio je popustljiv prema njihovim nestašlucima. Bio je nežan i
osećajan, ali i izrazito hrabar momak. Njegova hrabrost se ogledala u tome što je
među prvima otišao u borbu, čim je neprijatelj napao njegovu otadžbinu.

Učitelj
Učitelj je bio "zloćudni, stariji čovek koga su po kazni, zbog pijanstva premjestili u
selo iz obližnje varošice". Imao je poveći crven nosa kao paprika i podbule obraze
od pijanstva. Vrebao je svaku priliku da tuče decu i vikao je na njih. Upadao je u
razred ljut i mamuran, sumnjičavo gledao dobre i primerne đake, zlurado se
smeškao i vređao ih rečima: "Baš mi je škola za vas divljake seoske. Za vas je
šuma i koze, a ne knjiga!"
Poljar Lijan
"Krivonog čičica lisičijeg lica i lukavog pogleda". Uvek je "mućkao bocu s rakijom i
potezao iz nje". Ume da se pretvara i da se ulaguje. Njegov zadatak je bio da luta
selom i da juri decu s tuđih voćnjaka i vinograda i da im brani da love ribu... Boreći
se večito sa decom i sam je podetinjio, pa se upuštao u prava dečija lukavstva,
smicalice i doskočice. Međutim, nije bio zločest, niti surov prema deci. Mnnogo je
voleo decu i najčešće im gledao kroz prste kad bi ih uhvatio u šteti. Pisac za njega
kaže: "Umije taj da vreba... kao pravi osnovac, da se provlači kroz plot, krije se
tako vešto kao da igra žmure, a po potrebi će se i na drvo uspuzati..."Domišljati
Lijan i sam je krao voće, lubenice i krastavce, a onda je po selu dizao dreku i
tražio lopove."

Književna vrsta /Vrsta dela: Roman

Književni rod: Epika

14
Tema: Nemirno i burno detinjstvo grupe dečaka, njihovo odrastanje i prerano
sazrevanje.
Mesto i vreme radnje: Selo Lipovo, Bosanska krajina, na početku II svetskog
rata
Vreme radnje: pred i za vreme 2. svetskog rata
Mesto radnje: selo Lipovo
Poruke: Kada se suoče sa surovošću, nepravdom i životnim poteškoćama deca
prerano odrastu i često preuzmu obaveze odraslih.

Beleške o autoru: Branko Ćopić rođen je 1915. u selu Hašanima, u Bosni.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sudionik je
Narodnooslobodilačke borbe. Uređivao je dečji list „Pionir“, a nakon toga se bavio
književnim radom. Kao student objavio je dve knjige pripovedaka te knjige priča za
decu „U zemlji leptirova i medveda“. Za vreme borbe pisao je pesme te je objavio
zbirku pesama „Ognjeno rađanje domovine“. Nakon rata objavio je „Pesme“ i zbirku
„Ratnikovo proleće“. Za decu su mu izlazile pesme u velikom broju slikovnica i zbirki
kao što su: „Armija odabrana tvoja“, „Ježeva kućica“, „LalajBao“; „Raspevani cvrčak“
i druge. Objavljena su mu i četiri romana za decu: „Orlovi rano lete“, „Magareće
godine“, „Bosonogo detinjstvo“ i „Bitke u zlatnoj dolini“. Za odrasle čitaoce objavio je
romane: „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“. Od
zbirki pripovedaka najpoznatija mu je „Doživljaji Nikoletine Bursaća“. Umro je u
Beogradu 1984. godine.

15