Rezime dela : Uspomene – Jon Kreanga

Kreanga počinje ovo delo kroz prisećanje svojih srećnih dana detinjstva. Rođen je i rastao u kući roditelja
u selu Humuleštu, na obali Njamca. „Selo je bilo malo, ali veselo“. Otac Štefan (izraz: „Otac ko kolac“) je
bio jako grub prema njemu i knjio bi ga, dok je majka bila ženstvena, nežna, brižna i zvala se Smaranda.
Otac ga je gurao više ka radu dok je majka želela da joj sin završi što više škole. Selo je bilo podeljeno na
tri dela ( Vatra, Satuluj, Jelen i Bežen). Gajio je simpatije prema popinoj ćerki Smaranduci, koja je bila
„đavo od deteta“. Vasile Iljojain- pre no što je oteran u vojsku bio je učitelj i vodio školu, Kreanga ga se
rado seti. Zamenio ga je momak koji ga je zamenio zvao se Niki Kostakov. Popina ćerka je dobila prva
batine. Jedne subote pri ispitivanju pobegao je kroz kukuruzno polje do majke za koju je bio jako vezan.
Pop je pričao sa Kreanginim ocem i zahtevao povratak u školu. Rekao je kako ima lepo mišljenje o Jonu i
da ako se potrudi može mnogo postići u životu. Vasile u razgovoru sa Jonovim ocem je otkrio koliko ima
dobro mišljenje o Jonu , ali ne vraća se u svoju struku, već odlazi za Pjatru u vojsku. Vasile je bio čovek
otvorenog uma, spreman za nove izazove „Neka mati, ovaj svet nije samo koliko se vidi okom“. Štefan i
Smaranda su se redovno svađali u vezi izbora budućnosti za Jona. Jednoga dana Jonov deda, David iz
Pipiriga. Složio se sa njegovom majkom da Jon treba nastaviti školovanje u mestu Bronšenu. Deda je
gledao na knjige, kao na beg od problema, voleo je da čita..Najviše knjige žitija. Jednog ranog jutra krene
Jon sa dedom u Pipirig. Kada su stigli tamo, umalo je baba zaplakala pošto ga nije videla dugo, nje se jako
teško seća. Sutradan Jona i Dumitra smesti deda kući kod neke Irinuke, koja je imala mnogo koza.
Dumitar je bio sin profesora Nikole Nenua. Bronšen je bio prilično planinsko selo. Irinuka nije bila ni
mlada ni stara, sposobna za rad žena koja je imala ćerku koja je bila veoma ružna i glupa. Dumitar i Jon
su nedugo posle dobili kugu od koza. Na Lazarevu subotu desila se nezgoda koja je bila udarna tačka tog
vremena za Kreangino odrastanje . Toga dana su se igrali na brdu i gurnuli stenu koja je stajala labavo,
ista se otkotrljala do Irinukinog dvorišta, probila joj ogradu i ubila kozu. Shvativiši šta su uradili skupili su
svoje stvari i pobegli kod dede u Pipirig. Baba ih je izlečila od kuge i na Veliku subotu poslala roditeljima
nazad u Humulešt. Na Uskrs Jon je čitao „Angel vojaše“ u crkvi, pop ga je zvao da sedne sa njim za sto
gde je sedela Smaranduca sa kojom se kucao jaja. U tom delu govori kako iako je imao tolike probleme
pomisao na njegov rodni grad ga čini srećnim i bar na trenutak spokojnim. Priča o svojoj majci za koju je
jako bio vezan i koja uprkos tome što nije mnogo škole izučila bila je veoma pametna i bavila se
vradžbinama. Priča generalno o svom odrastanju kasnije, prvim ljubavima, grdosti oca a nežnosti majke
koja je zauvek upotpunila njegovu ličnost. Jedna od mnogih nevolja u koje je upao bila je kada je ukrao
pupavca koji je dobro služio njegovog čiku Andreja, očevog brata. Slušao je razgovor majke i strine kako
je strina čula od nekog ko je video da je on ukrao pupavca. Brže bolje ga je odneo na pijacu da ga proda.
Jedan starac ga prevari kada mu pupavca ne kupi, već istog pusti. Ovde naročito govori o svojoj zrelosti
tj sticanju iste. Govori o Humuleštu i da to selo nije bilo „Bogu iza nogu“, već da su svi vladari Moldavije
morali kroz njega proći da bi došli do manastira. Godine 1852. Otvoren je vladareva nova škola pri
bolnici na Trgu Njamcu. Izražava želju da se školuje u školi u Foltičenu. Stigao je tamo u jesen i odsedao
kod obućara Pavela u ulici Radašen. U velikom sećanju mu je ostao starac Bodringa koji nije imao kuće,
ali je bio veliki optimista i šaljivdžija. Radio je poslove po kući za malo hrane i duvana. Dalje priča o
svojoj aferi sa popinom ćerkom, odrastao je polako, rasla mu je kosa, bio je zreliji. Dobar drug, možda
najbolji mu se zvao Trasnja, nije mu dobro išla škola. Imao je najviše problema sa rumunskom
gramatikom. Jedno od pitanja za test koje je učio bilo je „Koliko delova ima rumunska gramatika?“ –
Četiri dela: etimologija, ortografija, sintaksa i prozodija. Jednog popodneva Jon ga je ostavio na polju
da uči kako bi ga kasnije preslišao, dok je on otišao u praznu kuće popove ćerke gde je uživao u njenim
milovanjima. Priča kasnije o jednom dolasku kući za Božić gde se u toplini doma odmorio i „napunio
baterije „ za dalje. Taj odmor je poseban jer konačno shvata važnost doma i svoje porodice, od koje je
ranije želeo otići zbog nesloge roditelja i nevolja koje su ga zadesile. Priča o jednom Bogojavljenju i
dolasku u Fogličen kod gazde Pavela. Nije išao (Jon) često na nastavu. Smatrao je da sve to (slova
posebno i gramatiku) može kući naučiti. Jesen godine 1855-e je na njega ostavila najveći pečat. Društvo
mu se „rasturilo“, svako na svoju stranu. Mnogi su otišli u Sokol. Majka je Jona terala da ide dalje, dok je
njemu bilo previše udobno kod kuće i majčinog krila. Možda se već zamomčio ,ali je za svoju majku i
dalje bio dete. Želela je da bude akademski građanin, terala ga da ide za Sokol da je ne osramoti, tolike
nade stavljane su u njega godinama unazad. Putovao je sa Zaharijom Gitlanom. Bio mu je dobar drug iz
škole, koji je takođe proklinjao taj put za Sokol. Zaharija je ovo smatrao svojom sudbinom od koje nije
mogao pobeći, dok je Jon žalio za domom. Na kraju se dogovoriše da više ne tuguju jer je Bog dobar, i
ništa im nažao ne bi odredio za život. Poslednja scena u knjizi je njihov vidik na ulazak u sokolske utrine
gde su videli svoje kolege iz ranije škole i svih škola Moldavije, svi okupljeni sa svih strana, kako sede na
travi, pričaju sa profesorima i uživaju u svojim studentskim danima. Takođe su videli i one retke koje su
svoje jade pričali roditeljima tamo.

PREDGOVOR (mali dodatak :D )

Pregdovor je napisao Mihai Sadoveanu koji govori o moldavskim seljacima koji su toliko toga zemlji
pružili a ne pričaju književnim jezikom Emineskua, već narodnim „prostačkim“ (u žargonu) jezikom. Kaže
kako običan taj narod nije mogao shvatiti poentu pisanja uspomena ili dnevnika kao književnog dela.
Govorio je svoje mišljenje kako se priče moraju pisati na jednostavnom jeziku, književnost (pogotovo
tog, novog doba- NOVIJEG) treba biti dostupna svima na pravi način. Hvali Kreangu i govori kako je on
uveo večnost narodnosti u svoja dela i bio jedan od retkih koji je mario za stari jednostavni narodni jezik.
Ovo delo je veoma dragoceno kao delo prošlosti i ogledala prošlog veka i viđenja sveta, pogotovo
naroda Moldavije. Od škole gde je učio prva slova do ljubavnih/porodičnih/prijateljskih jada do zrelog
doba i građenja ličnosti Kreanga otvara srce i pravi ovo remek delo svoje karijere. Priča o dolasku novog
veka, omladine i „Nove Moldavije“ i novog vremena i kako se isti ti trebaju setiti prošlosti svojih predaka
i naroda uopšte.