Змајеве дечје игре су за мене биле и остаће једине игре у нас које

се не играју, него чине предиван књижевни, критичарско

поетски, социолошко-педагошки, естетско-идеолошки, етички
напор, да свет најмлађих добије право и часно место у
литерартури.

Мирослав Мика Антић

Змајеве дечје игре

Змајеве дечје игре је један од највећих фестивала за децу у Новом

Саду, као и у Србији. Назван је по Јовану Јовановићу Змају, једном
од најпознатијих српских песника и писаца дечје књижевности, а
фестивал се одржава сваке године у јуну и децембру у Новом Саду,
главном граду српске покрајине Војводине.

Први фестивал је одржан у јуну 1958, под именом „Фестивал дечје

поезије, драме и луткарског позоришта“. Његов организатор је
Матица српска у Новом Саду, а 1969. године, назив је промењен у
„Змајеве дечје игре“.

Основна идеја фестивала је да окупи писце, илустраторе,

критичаре, издаваче, уреднике и читаоце књижевности за децу из
Србије и шире. Змајеве дечје игре имају свој магазин „Детињство“,
а поштоваоци и аутори дечје литературе окупљају се у Змај Јовиној
улици 26.
 Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска

Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског
романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота
бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и
дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“
и „Ђулићи увеоци“, прва о сретном породичном животу, а друга о
болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и
политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је
писао поезију за децу.

Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24.

новембра по јулијанском календару) 1833. у угледној грађанској
породици. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у
Новом Саду, Халашу и Пожуну. После завршене гимназије уписао је
студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. За његово
књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак
у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи
песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозарем
Милетићем и Ђуром Јакшићем.

После завршених студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад

и као један од најближих Милетићевих сарадника постао
службеник у новосадском магистрату. Ту се упознао са својом
будућом супругом Ружом Личанин. Љубав и срећан породичан
живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама
Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).
 Ипак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и
посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис
Јавор и сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту,
где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума.
Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто
је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске
скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог
имена.

Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у

Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. Овде га је убрзо
задесила породична трагедија: умрла су му деца, а потом и жена.
Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама
објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци.

Две најбоље збирке његових песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци.

Велики број његових шаљивих и дечијих песама, штампаних по
разним листовима и часописима, изашао је у два издања
целокупних дела: Певанија и Друга певанија.

Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у

Сремској Каменици.
Кажи ми, кажи

Кажи ми, кажи,

Како да те зовем;
Кажи ми, какво
име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
„Дико“, или „снаго“,
Или ћу „лане“,
или „моје благо“;
Хоћу ли „душо“,
Или „моје драго“ –
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
Тихо ноћи

Тихо, ноћи,
Моје сунце спава;
За главом јој
Од бисера грана;
А на грани
К'о да нешто бруји -
То су мали
Сићани славуји:
Жице преду
Из свиленог гласа,
Откали јој
Дувак до појаса,
Покрили јој
И лице и груди, -
Да се моје
Сунце не пробуди.
Пачија школа

Јесте л чули, кумо,

верујте, без шале,
отвара се школа
за пачиће мале.
Тако је и било,
верујте, без шале,
отворила с школа
за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,

на скамијам стоје
стари патак метно
наочари своје.

Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво,
верујте, без шале.

Па се онда шето
с озбиљношћу крутом
учио их, учио,
и књигом и прутом.

Учио их, учио

од среде до петка,
ал се нису одмакли
даље од почетка.

Није било успеха

учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.

Ништа више не научи

пачурлија та,
него што је и пре знала
Га, га, га, га, га!
Жаба чита новине

Седи жаба сама

На листу локвања,
Од жаркога сунца
Штитом се заклања.

Да новине чита,
То вам слика каже,
Ал’ не мож’ да нађе
Што јој очи траже.

Знате већ о чему

Жабе бригу воде:
Хоће ли се скоро
Одселити роде.