Наелектрисавање тела и количина

наелектрисања

стакло – свила или хартија

пластика – вунена тканина

Један врста је означена као позитивна а друга негативна. Наелектрисана стаклена

шипка је означена као позитивна (+), а наелектрисана пластична шипка као негативна
(-) – Бенџамин Френклин, 1747. године

Тела се привлаче ако су наелектрисана супротним врстама наелектрисања, а одбијају

ако су наелектрисана истим врстама наелектрисања.

Тек када је објашњена структура материје односно грађа атома дошло се до одговора
о наелектрисању.

Модел атома: (језгро – протони и неутрони, омотач – електрони)

Атом је електронеутралан (број протона једнак је броју електрона).

 Када има вишак електрона атом је негативно наелектрисан, а када има мањак
електрона атом је позитивно наелектрисан.

Тела се наелектришу тако што електрони прелазе са јеног тела на друго.

Пошто тела садрже мноштво атома ако су сви атоми електронеутрални и тело је
електронеутрално. При трењу долази до преласка електрона са једног тела на друго.
Нарушавањем равнотеже броја протона и електрона тело постаје наелектрисано.

 електрони прелазе са стакла на свилену тканину

 електрони прелазе са крзна на пластичну шипку

Поред наелектрисања трењем тело може да се наелектрише и додиром.

Помоћу електроскопа може да се утврдили је неко тело наелектрисано и колико је

наелектрисано.

    

Електрометар има скалу на којој може да се мери скретање казаљке – скретање

зависи од количине наелектрисања.

  

Количина наелектрисања – колико је неко тело наелектрисано:

n – број који показује разлику броја протона и електрона у телу

e – наелектрисање једног електрона (елементарно наелектрисање)

Јединица за количину наелектрисања је КУЛОН, а означава се великим словом C.

Појава при којој се повећава или смањује број електрона на телу назива се
наелектрисавање тела.

ЗАКОН ОДРЖАЊА НАЕЛЕКТРИСАЊА

При наелектрисању тела не ствара се наелектрисање, оно се само раздваја и

преноси се тела на тело, при чему укупан број позитивних и негативних елементарних
наелектрисања остаје непромењен.
 Кулонов закон

Између нелектрисаних тела делују силе. Силе су привлачне ако су тела

наелектрисана супротним врстама наелектрисања, а одбојне ако су тела
наелектрисана истим врстама наелектрисања.

На основу резултата елсперимената француски физичар Шарл Кулон је утврдио да

сила зависи зависи од количине наелектрисања и растојања између тела.

 – константа сразмерности

за вакуум 

( у води сила 81 пута слабија,

ако је између наелектрисаних тела стакло сила је 10 пута слабија)

 – количине наелектрисања

– растојање између наелектрисаних тела

Сила узајамног привлачења или одбијања два наелектрисана тела је сразмерна

производу количина наелектрисања, а обрнуто сразмерна квадрату међусобног
растојања.

Силе делују дуж правца који спаја два тачкаста наелектрисања, а смер зависи од
знака наелектрисања:

 наелектрисања истог знака се одбијају

 наелектрисања супротног знака се привлаче.

Ова сила се често назива и електростатичка сила.

Електростатика је део физике у којем се проучава узајамно деловање непокретних

наелектрисаних тела.

Интензитет силе зависи од облика и величине тела, распореда наелектрисања на

њима, међусобног растојања … Зато не постоји јединствена формула којом је
одређен интензитет силе у произвољнмо случају.
Кулонов закон може да се примени само на међусобно дејство тачкастих
наелектрисања.

Као тачкаста наелектрисања могу да се сматрају тела чије су димензије много мање у
односу на њихово међусобно растојање.

Електрично поље

Ако тела за време међусобног дејства нису у непосредном додиру, онда се дејство
остварује помоћу физичког поља.

У простору око наелектрисаног тела делује електрично поље. Узајамно деловање

(привлачење или одбијање) наелектрисаних тела остварује се посредством
електричног поља. Електрично поље делује електричним силама на свако
наелектрисано тело које се налази у њему.

Е – јачина електричног поља

q – количина наелектрисања

F – електрична сила

Јачина електричног поља у некој тачки бројно је једнака сили којом то поље делује на
јединичну количину наелектрисања тела које се налази у тој тачки.

Јединица за мерење јачине електричног поља:

             њутн по кулону

Јачина електричног поља је сразмерна количини наелектрисања које ствара

електрично поље, а обрнуто сразмерна квадрату растојања:

Електрично поље се графички приказује помоћу линија електричног поља. Линије

електричног поља су замишљене линије које се поклапају са правцем деловања сила
електричног поља.

За смер линија електричног поља договору је узет смер кретања позитивног

наелектрисања у том пољу.
 Линије електричног поља код позитивно наелектрисаног тела имају смер од тела, а
код негативно нелектрисаног тела ка телу.

Електрично поље је јаче у деловима простора где су линије електричног поља гушће,

а слабије је где су линије електричног поља ређе.

 гушће – ближе извору поља

 ређе – на већим удаљеностима од извора

Електрично поље између две паралелне равномерно наелектрисане плоче

наелектрисане истим количинама наелектрисања супротног знака:

Линије електричног поља електричног поља између две паралелне наелектрисане

плоче су паралелне и равномерно распоређене. То значи да је јачина електричног
поља иста у свакој тачки простора међу плочама. Овакво електрично поље је
хомогено електрично поље.

Рад силе електричног поља,

електрични потенцијал и напон
Аналогија са гравитационим пољем:

 тело одређене масе унето у гравитационо поље поседује гравитациону потенцијалну

енергију;
 аналогија гравитационо поље – електрично поље.
 Наелектрисано тело унето у електрично поље поседује извесну енергију која се
назива електростатичка потенцијална енергија.

У некој тачки поља се налази мало тело наелектрисано количином наелектрисања   –

има потенцијалну енергију  .

Ако се у исту тачку поља стави наелектрисање   – имаће два пута већу потенцијалну
енергију.

Потенцијална енергија у једној тачки поља сразмерна је количини наелектрисања

тела.

Количник електростатичке потенцијалне енергије и количине наелектрисања, сталан

је за једну тачку поља и представља карактеристику тог поља, која се назива
електрични потенцијал. Електрични потенцијал се обележава грчким словом   (фи).

Потенцијал електричног поља је бројно једнак количнику електростатичке

потенцијалне енергије наелектрисања у пољу и количине наелектрисања тела.

Јединица за електрични потенцијал је волт (V).

Тачка поља има потенцијал од 1V ако у њој наелектрисање од 1C има потенцијалну

енергију 1J.

За померање наелектрисања из тачке 1 у тачку 2 сила електричног поља врши рад.

Аналогија са гравитационим пољем (чекић – ексер):

 рад се улаже приликом удаљавања од Земље а на рачун тога се повећава

потенцијална енергија (пример: подизање предмета) – тела наелектрисана истом
врстом наелектрисања – када се приближавају улаже се рад и на рачун тог уложеног
рада повећава се потенцијална енергија и обрнуто.

Рад је мера промене енергије.

       

разлика потенцијала – напон – обележава се словом U

Разлика потенцијала у почетној и крајњој тачки путање наелектрисања у електричном

пољу је електрични напон.

Електрични напон између две тачке електричног поља једнак је количнику између
рада силе електростатичког поља при премештању наелектрисања из почетне у
крајњу тачку и тог наелектрисања.

Ако се при премештању количине наелектрисања од 1C из једне у другу тачку

електричног поља изврши рад од 1J, онда између те две тачке постоји електрични
напон од 1V.

Рад електричне силе при кретању наелектрисаног тела у хомогеном електричном

пољу:

Рад који изврши електрична сила при померању куглице од једне до друге плоче на
путу d.

на основу овога, јединица електричног

поља

 волт по метру

     

на основу овога, јединица електричног пољa волт по метру

Кондензатори и њихово везивање

 Усамљени проводници имају малу капацитивност. За практичне примене потребни су
проводници веће капацитивности. Ако се изолованом наелектрисаном проводнику А
приближи други проводник Б, долази до промене капацитивности проводника А.

Појава да се капацитивност проводника повећава у присуству другог проводника

искоришћена је за прављење кондензатора. Систем од два проводника назива се
електрични кондензатор. Та два проводника називају се облоге кондензатора. Облоге
могу да буду различитог облика.

Врсте кондензатора (на основу облика облога):

 равни кондензатори
 сферни кондензатори
 цилиндрични кондензатори

Ако су проводници металне плоче онда се такав кондензатор назива плочасти

кондензатор.

Симбол електричног кондензатора: 

Електрични кондензатори омогућавају нагомилавање веће количине наелектрисања

на њима. Зато кондензатор може да служи као резервоар наелектрисања.

Капацитивност кондензатора дефинисана је формулом:

Када се на једну плочу кондензатора доведе нека количина наелектрисања, на

пример: -q, на другој ће се индуковати иста количина наелектрисања само супротног
знака +q.

Електрична капацитивност кондензатора зависи од површине плоче кондензатора (S)

и растојања између плоча кондензатора (d).

C0 – електрична капацитивност кондензатора између чијих плоча се налази вакуум

 – диелектрична пропустљивост вакуума

S – површина једне плоче кондензатора

d – растојање између плоча кондензатора

Ако се између плоча кондензатора налази неки диелектрик (изолатор), тада је
електрична капацитивност:

 – релативна диелектрична пропустљивост посматране средине.

ВЕЗИВАЊЕ КОНДЕНЗАТОРА

Потребна капацитивност се добија везивањем кондензатора. Кондензатори могу да се

повезују редно, паралелно или мешовито (комбиновано). Овако повезани
кондензатори чине кондензаторску батерију.

Паралелна веза кондензатора:

Напон између паралелно везаних кондензатора је исти. Укупна количина

наелектрисања једнака је збиру количина наелектрисања паралелно везаних
кондензатора:

         

Ce – укупна (еквивалентна) капацитивност

Електрична капацитивност паралелно везаних кондензатора једнака је збиру

електричних капацитивности појединих кондензатора.

Редна веза кондензатора:

На свим кондензаторима ће бити исте количине наелектрисања. Напон између
крајева батерије редно везаних кондензатора једнак је збиру напона на сваком од
кондензатора.

Реципрочна вредност електричне капацитивности редно везаних кондензатора

једнака је збиру реципрочних вредности електричних капацитивности појединих
кондензатора.

Електрична капацитивност

Наелектрисање се увек налази на спољашњој површини проводника.

Густина наелектрисања на куглама није иста, јер се иста количина наелектрисања

распоређује на различите површине. Електроскоп показује да је.Да би потенцијали
били исти већој кугли треба довести још негативног наелектрисања, па се за њу каже
да има већу електричну капацитивност.

Потенцијал расте у зависности од доведене количине наелектрисања и од електричне

капацитивности (сразмеран количини наелектрисања, а обрнуто сразмеран
електричној капацитивности).

Електрична капацитивност се означава словом C.

C – електрична капацитивност

 q – количина наелектрисања

 – потенцијал

Електрична капацитивност тела је одређен количином наелектрисања коју треба

пренети телу да би му се потенцијал повећао за 1V.

Јединица за мерење електричне капацивности је ФАРАД (F).

Електричну капацитивност од 1F има тело коме се повиси потенцијал за 1V када му се

доведе количина наелектрисања од 1C.

1F је много велика јединица, па се зато у пракси увек користе мање јединице:

микрофарад ( )                             

нанофарад ( )                               

пикофарад ( )                                 

Пример: Електрична капацитивност Земље много је мања од 1F.

Електричне појаве у атмосфери

МУЊА, ГРОМ – узрок – постојања наелектрисања

Земља – вишак негативног наелектрисања

јоносфера – позитивно наелектрисана – услед зрачења из космоса

Кретање ваздушне струје

 доле топлије – горе хладније

 топао ваздух се подиже, брзо хлади и кондензује у водене капљице, услед трења са
молекулима ваздуха капљице се наелектришу

 
 Кретање кроз ваздух облак се наелектрише. На исти начин се наелектришу и
молекули водене паре пре образовања облака.

 облак наелектрисан електростатичком наелектрисани облак

ндукцијом

МУЊА – дужина и до 10 km , време трајања – педесети део секунде

Напон између облака може да буде неколико милиона волти.

Приликом приближавања између облака скаче електрична варница, која се зове

муња. Мало касније се чује снажан прасак, који се зове грмљавина. Грмљавина
настаје услед наглог ширења усијаног ваздуха.

Када се деси електрично пражњење између облака и земље онда је то гром.

Електрична струја
 

 наелектрисати електроскоп или електрометар

 помоћу металне шипке са изолаторском дршком спојити наелектрисани електроскоп
са ненаелектрисаним електроскопом
 размакнути листићи првог електроскопа се мало скупе, док се листићи другог
електроскопа размакну, тако да су подједнако размакнути код оба електроскопа

Одређена количина наелектрисања је прешла са једног на други електроскоп. То

значи да су електрони са првог електроскопа прешли кроз проводник на други
електроскоп. Овакво кретање електрона назива се електрична струја.

Електрична струја је усмерено кретање наелектрисаних честица.

Ако се наелектрисани и ненаелектрисани електроскоп споје траком од папира, гумом

или пластиком ништа се не дешава.

Закључак:
Различити материјали не проводе наелектрисање подједнако.

 
 Најбољи проводници:
– метал, угаљ, графит, водени раствор соли, база и киселина

Слаби проводници или изолатори:

– стакло, поливинил, парафин, смола, чиста вода, суво дрво, хартија, гума, ваздух

Разлика у проводљивости између материјала је условљена њиховом различитом

структуром и грађом.

Подела материјала у односу на провођење наелектрисања:

 проводници – има доста слободних електрона

 полупроводници – нагло повећање електропроводљивости под утицајем спољашњих
фактора (температура, осветљеност, притисак, електрично, поље…)
 изолатори – електрони чврсто везани за атомска језгра – концентрација слободних
електрона занемарљиво мала

Материјали који добро проводе наелектрисање су проводници, а они који не проводе

или лоше проводе су изолатори. Не постоји оштра граница између проводника и
изолатора. Неке супстанције су под једним условима проводници а под другим
изолатори.

У електротехници се користе и тзв. полупроводници, чија се електропроводљивост

нагло мења у зависности од спољашњих услова.

Носиоци наелектрисања (електрони, протони, јони):

 електрони, протони, позитивни и негативни јони

 ЈОНИ – атоми који имају вишак електрона или атоми који имају мањак електрона

У металима електричну струју чине електрони, а у течностима струју чине позитивни и

негативни јони, док се у гасовима поред јона јављају и слободни електрони као
носиоци наелектрисања.

Метали имају кристалну структуру. У чворовима кристалне решетке метала налазе се

позитивни јони (атоми којима недостаје један или више елетрона). Између позитивних
јона крећу се електрони. Ови електрони се називају слободни електрони. Од свих
материјала метали имају највећу концентрацију слободних електрона – зато су
најбољи проводници.

Код проводника поред електрона који се налазе у саставу атома има и слободних
електрона, који су се ослободили атомских веза, па могу слободно да се крећу кроз
проводник.
 Слободни електрони у металима се крећу неуређено, сударају се међусобно и са
јонима решетке. Ово хаотично кретање (топлотно) не представља електричну струју.

Да би се појавила електрична струја треба да постоји електрично поље (разлика

потенцијала) услед којег електрони започињу усмерено кретање дуж проводника.

Сва тела која имају велику густину слободних електрона су проводници (метали).

У случају приказаном на цртежу струја је била краткотрајна, а условљена је разликом

потенцијала између електроскопа. Електрична струја тече док год се потенцијали не
изједначе. Да би струјна трајно протицала потребно је да се одржава стална разлика
потенцијала. Ово могу да чине електрични извори (џепна батерија, акумулатори,
генератори).

Јачина и густина струје

За квантитативно описивање електричне струје користи се јачина електричне струје

(једна од 7 основних физичких величина).

Јачина електричне струје бројно је једнака количини наелектрисања које

протекне кроз попречни пресек проводника у једној секунди.

Јачина електричне струје се означава словом  .

 -јачина електричне струје

 – количина наелектрисања

 – време

Јединица за јачину електричне струје је ампер (А).

Ако кроз попречни пресек проводника за време од 1 секунде прође количина

наелектрисања од 1C јачина електричне струје је 1A.
Друга величина која описује кретање наелектрисаних честица кроз проводник је
густина електричне струје. Густина струје се обележава словом j.

Густина електричне струје бројно је једнака количинику јачине струје и површине

попречног пресека проводника кроз који протиче.

Мерна јединица за густину електричне струје је:

   ампер по квадратном метру

Ако површина попречног пресека проводника није иста дуж целог проводника, онда ће
густина електричне струје имати различите вредности на разним местима
проводника, док јачина електричне струје остаје иста у било ком попречном пресеку.

Електрична отпорност проводника

 

Приликом кретања наелектрисаних честица кроз проводник, долази до њиховог

међусобног сударања, а сударају се и са јонима кристалне решетке. Ово деловање
смањује брзину усмереног кретања наелектрисаних честица, што утиче на јачину
електричне струје у проводнику.

То значи да наелектрисане честице наилазе на отпор – електрични отпор при кретању

кроз проводник.

На основу експеримената дошло се до закључка да електрична отпорност проводника

зависи од дужине проводника, површине попречног пресека проводника и материјала
(супстанце) од које је проводник направљен.

Електрична отпорност означава се словом R (resistant-отпор).

R – електрична отпорност

 – специфична отпорност

 – дужина проводника (метар m)

S – површина попречног пресека проводника (метар квадратни m2)

 Електрична отпорност проводника сразмерана је његовој специфичној
отпорности и дужини, а обрнуто сразмеран површини попречног пресека.

Мерна јединица за електричну отпорност је ом ( ).

Јединица за специфичну отпорност:

  –  омметар

Специфична отпорност је електрична отпорност проводника дужине 1m и

попречног пресека 1m2 на температури од 200C.

 Често је у пракси потребно мењати јачину електричне струје. Најједноставније је то

урадити променом отпорности. Променом отпорности у електричном колу мења се и
јачина електричне струје која протиче кроз њега.

Уређаји помоћу којих може да се мења електрична отпорност, а тиме и електрична

струја у колу називају се отпорници.

Отпорници се израђују од материјала са великом специфичном отпорношћу.

Врсте отпорника:

 стални – имају сталну вредност отпорности

 променљиви – електрична отпорност може да се мења

Омов закон
 
Омов закон за део струјног кола
Немачки физичар Георг Ом испитивао је зависност електричне струје кроз проводник
и напона на његовим крајевима.

– електрични потенцијал тачке А

 

 – електрични потенцијал тачке В

U – напон (разлика потенцијала)

R – отпорност проводника (између тачака А и В)

I – јачина електричне струје која протиче кроз овај проводник

Јачина електричне струје у проводнику сразмерна је електричном напону на његовим

крајевима, а обрнуто сразмерна његовој електричној отпорности.

Мерна јединица за електричну отпорност је ом ( ).

Омова закон за цело струјно коло

Извор електричне струје, потрошач и прекидач, међусобно повезани проводницима
чине коло електричне струје или електрично коло.

Електромоторна сила омогућава кретање наелектрисаних честица у струјном колу.

Део струјног који је прикључен на полове електричног извора представља спољашњи
део струјног кола. У овом делу се налазе проводници, потрошачи, прекидачи… Под
дејством електричног поља електрони се крећу кроз спољашњи део струјног кола.

Поред тога до кретања електрона и јона долази и унутар извора електричне струје.
Извор електричне струје представља унутрашњи део струјног кола.

Цртежи на којима се помоћу симбола представљају електрични уређаји називају се

електричне шеме.
 електромоторна сила – разлика потенцијала на половима неоптеређеног
извора струје узрокује електричну струју

Електрична струја коју ствара извор пролази кроз спољашњи део сео струјног кола,
где наилази на отпорност R  и кроз унутрашњи део струјног кола, где наилази на
отпорност r. Отпорност r представља унутрашњу отпорност струјног кола. Ове две
отпорности су везане редно.

Укупана отпорност струјног кола једнака је збиру спољашње и унутрашње отпорности

– R+r.

Омов закон за цело струјно коло:

Јачина електричне струје у затвореном електричном колу сразмерна је

електромоторној сили извора, а обрнуто сразмерна збиру спољашње и унутрашње
отпорности струјног кола.

Закључак: Електрични напон је увек мањи од електромоторне силе када кроз коло
тече струја.

Унутрашња отпорност се временом повећава.

Када је прекидач отворен – кроз коло не тече електрична струја:

Кратка веза електричног извора

Када се полови електричног извора споје проводником занемарљиве отпорности

јачина електричне струје је максимална.

У овом случају се каже да је електрични извор кратко везан (кратак спој).

Пошто је унутрашња отпорност код већине електричних извора веома мала, струја
кратког споја може да има веома велику вредност. Због тога је кратак споја у већини
случајева праћен варницом и оштећењем електричног извора.

Појам кратке везе може да се прошири и на делове струјног кола.

 Везивање отпорника
 

Електрично коло са једним потрошачем – отпорником:

У електричном колу може да се нађе већи број потрошача-отпорника који су

међусобно повезани.

Та веза може бити:

 редна

 паралелна
 мешовита

Укупна отпорност зависи од тога како су везани потрошачи (отпорници).

Редна веза – један отпорник везан за други

  – електрични потенцијал тачке А

 – електрични потенцијал тачке В

 – електрични потенцијал тачке C

Напон – разлика потенцијала:

 између тачака А и В 
 између тачака B и C 

– разлика потенцијала између тачака A и C (U) једнак је разлици потенцијала између

тачака A и B (U1) и тачака B и C (U2)

– укупна отпорност између тачака A и С – Re – еквивалентна отпорност

Еквивалентна (укупна) отпорност редно везаних отпорника једнака је збиру њихових

отпорности.

Пралелна веза

У пракси се често користе разграната струјна кола. Овакво струјно коло има чворове у
којима се струја грана односно сакупља.
Закон одржања наелектрисања за тачке гранања -количина наелектрисања која
доспева у тачку гранања за време t једнака је количини наелектрисања која напушта
ту тачку.

I Кирхофово правило:

Збир јачина електричних струја које утичу у један чвор електричног кола једнак
је збиру електричних струја које из њега истичу.

           

– укупна отпорност између тачака B и С – Re – еквивалентна отпорност

Реципрочна вредност еквивалентне отпорности паралелне везе отпорника једнака је

збиру реципрочних вредности појединих отпорности.

 
Рад и снага електричне струје. Џул-
Ленцов закон
 

Када протиче кроз потрошач електрична струја врши рад.  Способност електричне
струје да врши рад назива се електрична енергија. При томе се електрична енергија
претвара у друге врсте енергије (механичку, топлотну, светлосну, хемијску итд.).

раније научено: Рад електричне силе при преношењу количине наелектрисања из

једне тачке електричног поља у другу одређен је производом те количине
наелектрисања и напона између ових тачака.

Може да се примени и на рад струје у електричном колу

Посматрамо дело струјног кола између тачака B и C:

          

Рад електричне струје у неком делу струјног кола једнак је производу напона, јачине
електричне струје и времена протицања струје кроз посматрани део струјног кола.

Јединица за рад:

Снага је једнака раду у јединици времена. (Снага – брзина вршења рада).

Снага електричне струје једнака је производу електричног напона и јачине електричне

струје.

Јединица снаге је ват (W)

 Када је позната снага електричне струје потрошача, може да се израчуна укупан рад
електричне струје:

јединице за рад:

ватсекунд      (Ws)

киловатчас    (kWh)

Када кроз проводнике протиче електрична струја они се загревају.

 проводник може да се усија

 претварање електричне енергије у топлотну

Температура проводника се повећава. У једном тренутку престаје повећање

температуре без обзира што проводник прима енергију на рачун електричне струје.

Повећање температуре престаје зато што проводник ослобађа одређену количину

топлоте и предаје околним телима.

– Важи закон одржања енергије

Количина топлоте која се ослобађа у проводнику, једнака је раду који изврши

електрична струја.

 погодна за израчунавање количине топлоте када су отпорници паралелно везани јер

је електрични напон исти на свим отпорницима:
 погодна за израчунавање количине топлоте када су отпорници редно везани јер је при
томе јачина електричне струја која протиче кроз отпорнике једнака:

Џул-Ленцов закон:

Количина топлоте ослобођена у проводнику при протицању електричне струје једнака

је производу квадрата јачине електричне струје, отпора проводника и времена
протицања.

Топлотно дејство електричне струје има разноврсну примену у различитим уређајима.

примена: решо, пегла, грејалица, бојлер, сијалица, апарат за заваривање, осигурач

Основни елемент сваког од ових уређаја је проводник са великим отпором (грејач) и

високом температуром топљења (изнад 10000Ц)

Електромагнетна индукција – увод

Електричну струју увек прати појава магнетног поља – ове појаве су повезане.

Поставља се питање:

Да ли је могуће добити електричну струју помоћу магнета?

Енглески физичар Мајкл Фарадеј – успео 1831. године

Појава је откривена најпре у експерименту са гвозденим прстеном на коме су била

два међусобно одвојена намотаја изоловане жице. Фарадеј је приметио да се струја у
другом намотају јавља само када се укључује или искључује струја у првом намотају.
Када се укључи струја (прекидач) у првом намотају у другом се индукује краткотрајна
струја. Када се прекидач искључи поново се индукује краткотрајна струја али
супротног смера него при укључивању. Док је струја у првом намотају стална у другом
намотају нема струје.

Утврдио је да се струја индукује у намотају у који се увлачи или извлачи

намагнетисана шипка.
 Добијање електричне струје помоћу магнетног поља назива се електромагнетна
индукција, а струја добијена на овај начин  индукована електрична струја.

Добијање индуковане електричне струје помоћу сталног магнета:

 када се шипка увлачи у калем – казаљка амперметра скреће на једну страну

 чим се прекине увлачење казаљка се врати на нулу
 када се шипка извлачи казаљка скреће на другу страну

 При увлачењу магнета јавља се електрична струја једног смера (казаљка се помера
на једну страну)
 При извлачењу магнета јавља се електрична струја другог смера (казаљка се помера
на другу страну)
 Чим се прекине кретање магнета, било да је магнет у калему или изван њега, струје
нема.

Закључак:

Електрична струја се јавља-индукује при кретању магнета.

Исти ефекат може да се постигне ако магнет мирује, а калем се креће.

Уместо сталног магнета може да се користи завојница (калем) са струјом која се

увлачи у други калем.

Индукована електрична струја може да се добије и када се соленоид не креће.

Соленоид примарног кола се постави унутар соленоида секундарног кола. Када се
укључи прекидач у примарном колу, у секундарном колу се добија краткотрајна
електрична струја. Када се прекидач искључи индукује се опет електрична струја, али
супротног смера.

У наведеним случајевима електрична струја добијена помоћу помоћу променљивог

магнетног поља – променом флукса магнетног поља.
 Ако се посматра затворени проводник онда свака промена  броја линија кроз
површину коју ограничава овај проводник доводи до индукције струје. Значи, ако се
кроз неки проводник мења флукс у њему се индукује струја.

На следећем примеру разматрићемо индуковање електричне струје у праволинијском

проводнику.

Проводник померамо у хомогеном магнетном пољу потковичастог магнета и то

нормално на правац линија магнетног поља. При томе галванометар региструје
електричну струју кроз проводник. Смер струје зависи од смера померања
проводника.

Ако се магнет окрене за 1800, чиме се промени смер магнетног поља, смер
индуковане електричне струје у проводнику биће супротан од претходног.

Закључак:

Смер индуковане електричне струје зависи:

 од смера кретања проводника, односно од смера дејства силе;

 од смера магнетног поља.

Слични ефекти могу да се добију и ако се:

 магнет помера, а проводник мирује

 уместо потковичастог магнета користи магнет у облику шипке
 уместо сталног магнета користи електромагнет

Када померамо праволинијски проводник нормално на линије магнетног поља неком

сталном брзином v истом том брзином у односу на магнетно поље померају се
слободни електрони у проводнику. На електроне делује Лоренцова сила. Електрони
се под дејством Лоренцове силе померају ка једном крају проводника. На том крају
проводника се јавља вишак електрона у односу на други крај. У проводнику долази до
раздвајања наелектрисања, због чега се између крајева ствара електрично поље.
Због тога се јавља електрична сила која има супротан смер од Лоренцове силе.
Електрична сила тежи да врати електроне.
Раздвајање наелектрисања престаје када се електрична сила изједначи са
Лоренцовом силом:

Рад Лоренцове силе при премештању једног електрона на путу који једнак дужини
проводника:

Пошто у проводнику има више слободних електрона, тада је укупна количина

наелектрисања  , па укупан рад:

Између крајева проводника јавља (индукује) се разлика потенцијала (напон). Овај

напон је уствари електромоторна сила која се индукује на крајевима проводника због
раздвајања наелектрисања. Електромоторна сила (по дефиницији) је:

Индукована електромоторна сила сразмерна је индукцији магнетног поља, дужини

проводника и брзини којом се проводник креће.

Ако проводник није нормалан на линије магнетног поља, већ са њима заклапа угао  :

Ако је проводник нормалан на линије магнетног поља, а помера се кроз поље

брзином која заклапа угао   са линијама поља:

Индиковање електромотрне силе у непокретном проводнику

Индукована електрична струја може да се добије и када не долази до померања жице.

Узрок настанка индуковане струје у овом случају је промена флукса због промене
јачине једносмерне струје у калему. То може да се постикне сталним укључивањем и
искључивањем прекидача, односно променом отпорности у струјном колу 1.

Када се у колу 1 укључи прекидач долази до успостављања електричне струје. Када

се електрична струја успоставља ствара се магнетно поље које се у току времена
повећава. То доводи до повећања магнетног флукса око калема 1. Иста промена
флукса се појављује и око калема 2.

Када се прекидач у колу 1 отвори, струја кроз калем опада што утиче на промену
флукса (смањује се). Због тога се у калему 2 индукује струја која има супротан смер у
поређењу са првим случајем (укључивање).

Док кроз калем 1 протиче струја сталне јачине у калему 2 нема струје.

До сличних ефеката долази када се, при затвореном прекидачу, мења отпроност
помоћу клизача.
 Кретањем клизача променљивог отпорника мења је јачина струје у колу 1, а тиме
магнетна индукција. Ово доводи до промене магнетног флукса[1] у калему 1. Иста
промена флукса се појављује и око калема 1. Промена магнетног флукса доводи до
индуковања електричне струје у калему 2. Смер индуковане струје зависи од тога да
ли се у колу 1 повећава или смањује јачина електричне струје. Смер индуковане
струје региструје се помоћу галванометра.

Закључак:

Индукована електрична струја настаје или због кретања проводника у магнетном

пољу или због промене магнетног поља (у том случају проводник може да буде
непокретан). Електрична струја у проводнику условљена је постојањем разлике
потенцијала односно електромоторне силе. Значи, при кретању проводника у
магнетном пољу или при променама магнетног поља индукује се електромоторна
сила.

Електромагнетна индукција се карактерише индукованом електромоторном силом, а

не јачином индуковане струје, јер струја зависи од електричне отпорности проводника
односно струјног кола.

Деловање магнетног поља на

покретну наелектрисану честицу

Експерименти су показали да магнетно поље делује на наелектрисане честице које се

крећу. Сила којом магнетно поље делује на покретну наелектрисану честицу назива
се Лоренцова сила.

Амперова сила предстaваља суму Лоренцових сила за све електроне који се

усмерено крећу.

Електрична струја у проводнику је усмерено кретање слободних електрона.

 јачина електричне струје која протиче кроз проводник: 

 количина наелектрисања: 
 време које је потребно да ова количина наелектрисања прође кроз попречни пресек
проводника: 
  – укупан број електрона у проводнику

 – елементарно наелектрисање

 – дужина проводника

 – брзина електрона

Заменом ове вредности у формулу за Амперову силу   добија се:

Сила којом магнетно поље делује на један електрон – Лоренцова сила:

Формулу за Лоренцову силу можемо да применимо на било коју наелектрисану

честицу наелектрисања q која се креће брзином v нормално на линије магнетног
поља (правац вектора магнетне индукције):

Одређивање смера силе:

Смер Лоренцове силе која делује на позитивно наелектрисање може да се одреди

правилом леве руке: Ако длан леве руке поставимо тако да су линије магнетног поља
усмерене према длану (вектор магнетне индукције је усмерен према длану), а прсти
показују смер кретања позитивно наелектрисане честице, тада палац показује смер
Лоренцове силе. Ако је у истој тачки магнетног поља негативно наелектрисана
честица Лоренцова сила има супротaн смер.

У општем случају:

 – угао који заклапају правци вектора   и  .

Ако честица улети укосо у магнетно поље кретаће се по путањи која има облик
спирале.
Када се наелектрисана честица креће у смеру магнетног поља   или у
супротном смеру  , магнетно поље не делује на ту честицу, односно
Лоренцова сила је једнака нули.

Лоренцова сила има максималну вредност када је  . Честица се креће по

кружној путањи.

Када је магнетно поље хомогено, интензитет силе је сталан, па се честица креће

равномерно по кружници. У том случају Лоренцова сила има смер ка центру кружнице
и нормална је на вектор брзине у сваком тренутку. То значи да је Лоренцова сила
центрипетална сила.

Формула за центрипеталну силу: 

Полупречник кружне путање:

Равномерно кружно кретање је периодично кретање са периодом: 

заменом вредности за полупречник путање добија се:

Период не зависи од  брзине честице, што има примену код уређаја за убрзавање
наелектрисаних честица.

Приликом уласка у магнетно поље честице различитих брзина, маса и наелектрисања

описују кружне путање различитих полупречника. То се користи за раздвајање и
идентификацију честица.

Узајамно деловање два паралелна

праволинијска струјна проводника

1821. француски физичар Ампер – два проводника кроз које протиче електрична
струја узајамно делују магнетним пољем
 Узајамно деловање паралелних струјних проводника:

Смерови струја исти:

 у простору између проводника линије сила магнетних поља проводника имају

супротан смер – резултат тога:
o слабљење магнетног поља у простору између проводника
 привлачење проводника

Смерови струја супротни:

 у простору између проводника линије сила магнетних поља проводника имају исти
смер – резултат тога:
o појачавање магнетног поља у простору између проводника
 одбијање проводника

Око сваког проводника са струјом појављује се магнетно поље. Струја кроз један
проводник ствара манетно поље које Амперовом силом делује на други проводник.

Код праволинијског струјног проводника веома велике дужине, кроз који протиче
електрична струја сталне јачине, интензитет магнетне индукције дат је Био-
Саваровим законом (1820. године):

Магнетна индукција има исти интензитет у свим тачкама које су подједнако удаљене
од проводника.

ЗА ПРВИ ПРОВОДНИК

интензитет магнетне индукције проводника I у тачкама проводника II

ако кроз проводник II протиче струја јачине I2, на део проводника II, дужине l, делује
Амперова сила
заменом вредности магнетне индукције

ЗА ДРУГИ ПРОВОДНИК

интензитет магнетне индукције проводника II у тачкама проводника I

ако кроз проводник I протиче струја јачине I1, на на део проводника I, дужине l,  делује
Амперова сила

заменом вредности магнетне индукције

Силе су једнаких интензитета, а супротних смерова.

Смерови сила зависе од смерова протицања електричне струје кроз проводнике

Смер деловања силе одређује се правилом леве руке: Ако длан леве руке поставимо
тако да су линије магнетног поља усмерене према длану (вектор магнетне индукције
је усмерен према длану), а прсти показују смер електричне струје  у проводнику, тада
палац показује смер деловања силе.

Закључак:

Интензитети магнетних сила којима међусобно делују два струјна проводника су

једнаки и износе:

На основу ове формуле за силу између два паралелна струјна проводника

дефинисана је мерна јединица за електричну струју 1А (ампер).
Јачину од 1 ампера има она стална електрична струја која протичући кроз два
паралелна, бесконачно дуга проводника, који се налазе у вакууму, на растојању од 1
метар, изазива силу узајамног деловања   њутна на сваки метар дужине.

Топлотно зрачење
Један од облика преноса топлоте односно размене енергије између тела је зрачењем,
при чему се топлија тела хладе, а хладнија загревају. Утврђено је да свако тело на
свакој температури емитује електромагнетно зрачење, а да спектар зрачења зависи
од температуре.

Што је виша температура зрачење, као вид преношења топлоте је интензивније, док
је провођење и струјање интензивније на нижим температурама. За пренос топлоте
зрачењем није потребна материјална средина јер енергију преносе електромагнетни
таласи.

Процес размене топлоте траје све док се не успостави равнотежа међу телима. Тада
је за свако тело израчена енергија једнака апсорбованој енергији електромагнетног
зрачења.

Електромагнетно зрачење које емитују тела на рачун своје унутрашње енергије

назива се топлотно зрачење.

Пре свега треба знати да свако тело које је топлије од своје околине зрачи са своје
површине енергију у виду електромагнетних таласа. Физичари су у другој половини
XIX века открили да хладнија тела емитују дуже таласне дужине, док топлија тела
емитују краће таласне дужине, при покушају да успоставе температурну равнотежу са
својом околином.

Познато је да многа тела, загрејана до високих температура, емитују светлост.

Такође, познато је да светлост има видљиви и невидљиви део спектра, па можемо да
кажемо да постоји светлост у правом смислу (видимо је оком) и светлост у ширем
смислу.

Загрејано тело емитује топлотно зрачење (топлоту), електромагнетно зрачење  у

инфрацрвеном делу спектра. Ако се тело и даље загрева онда почиње знатније да
емитује и видљиво зрачење, прво у црвеном делу спектра (црвено усијање око 500 0C)
а после и у целом видљивом опсегу (бело усијање). На још вишим температурама
тело зрачи невидљиво ултраљубичасто зрачење, док на температурама нижим од
температуре црвеног усијања тело емитује, такође невидљиво, инфрацрвено зрачење
– рецимо радијатори код класичног парног грејања.

Полазна основа у разматрању ових појава били су ставови класичне физике. Теорија
се није поклапала са експериментима у области кратких и ултракратких таласа
 (ултравиолетна катастрофа). Настаје криза у физици, која је решена новим (квантним)
приступом овом проблему.

Физичке величине које су физичари у другој половини XIX века употребљавали за

описивање ових феномена:

 Спектрална емисиона моћ тела   на датој температури ( Т ) – бројно једнака оној
количини енергије коју то тело емитује са јединице своје површине у јединици
времена, али у изабраном уском опсегу таласних дужина: од    до  .
 Укупна емисиона моћ тела ET на датој температури (Т) – бројно једнака оној количини
енергије коју то тело емитује са јединице своје површине у јединици времена, на свим
таласним дужинама електромагнетног зрачења које то тело емитује.  Дакле укупна
емисиона моћ тела се може добити сумирањем емисионих моћи тог тела по целом
интервалу таласних дужина који то тело емитује.
 Спектрална апсорпциона моћ тела   на датој температури ( Т ) показује који део
енергије – од оне која пада на јединицу површине тела у јединици времена, а у уском
опсегу таласних дужина од    до   – бива апсорбован.
 Укупна апсорпциона моћ тела  AT  на датој температури ( Т ),  аналогно укупној
емисионој моћи, показује који део – од целокупне количине енергије ( дакле узевши у
обзир све таласне дужине, тј. цео спектар електромагнетног зрачења )  која падне на
јединицу површине тог тела у јединици времена – бива апсорбован. Закључак је да се
укупна апсорпциона моћ тела може израчунати сумирањем апсорпционих моћи тог
тела по целом интервалу таласних дужина које падају на то тело, тј. које то тело
апсорбује.

Светлост – основни појмови

Светлост – један облик енергије, који емитује извор светлости у виду светлосних
зракова.

Тела која емитују светлост називају се светлосни извори.

Светлосни извори могу бити:

 природни (Сунце, звезде, инсекти-свитац)

 вештачки (електричне сијалице, пламен свеће)

Светлосни извори могу бити:

 термички (топлотни) – Сунце, усијани метали

 хладни – свитац, неонске цеви, живине сијалице
 Термички светлосни извори:

 црвено усијање (5000Ц)

 жуто усијање
 бело усијање (изнад 15000Ц)

Пример:

 температура влакна сијалице – 30000Ц

 температура површине Сунца – 60000Ц

Сијалице претварају електричну енергију у светлосну. Светлост поседује енергију.

Светлосни извори осветљавају тела у околини и омогућавају да она буду видљива.

Значи, виде се тела који директно емитују светлост, и она тела која одбијају светлост.

 Месец – не емитује светлост, али се од њега одбија Сунчева светлост

Тела се различито понашају када на њих пада светлост.

 непровидна тела – одбијају или упијају светлост

 провидна тела – светлост пролази кроз њих

Од светлосног извора светлост се простире на све стране. Простирање светлости

може да се усмери само на једну страну.

 пример: батеријска лампа, фар код аутомобила, светионик

На светлост значајно утиче средина кроз коју се она простире. Светлост се кроз

хомогену средину простире праволинијски.

Светлост се простире и кроз вакуум.

Да би се лакше проучавало простирање светлости, путања светлости се приказује

светлосним зраком.
 Сасвим узан сноп светлости представља светлосни зрак. Светлосни зрак се црта
као линија са стрелицом која позначава смер простирања светлости.

Скуп светлосних зрака чини сноп светлости.

Доказ праволинијског простирања светлости:

Тачкаст извор светлости:

 извор много мањи од предмета који осветљава;

 извор много удаљен од предмета који осветљава (пример: звезде су за нас тачкасти
извори светлости – немају мале димензије, али се налазе на великој удаљености)

Због праволинијског простирања светлости на заклону иза осветљених, непровидних

предмета се јавља сенка,

ако је извор малих димензија (тачкаст) или сенка и полусенка ако извор није тачкаст.

Сенка и полусенка су последице праволинијског простирања светлости.

Помрачење Месеца

 Месец улази у Земљину сенку

  Сунце, Земља и Месец се налазе на истом правцу

Помрачење Сунца
 Настаје када се на правој линији нађу Сунце – Месец – Земља
 Земља уђе у Месечеву сенку
  Месечева сенка је мања од Земље – помрачење може да се посматра само са неких
делова Земље

Преламање светлости

 кад се у лонац сипа вода изгледа плиће

 кад се стави прст у воду изгледа краће
 када стојимо у води ноге изгледају краће
 река изгледа плића
 када се у воду стави штап изгледа преломљен

Зашто се то догађа?

Брзина простирања светлости различита у различитим срединама.

Приликом преласка из једне у другу средину на граничној површини која раздваја те

две средине долази до промене правца простирања светлосних зрака. Та појава се
назива преламање светлости.

Преламање се догађа на граничним површинама између две средине различитих

оптичких густина. Светлосни зрак који косо пада на мирну површину воде скреће са
свог правца при преласку у воду – прелама се.

Када светлосни зрак прелази из оптички ређе у гушћу средину, упадни угао је
већи од преломног угла– зрак скреће ка нормали.

Ако светлосни зрак пада нормално на граничну порвшину не скреће.

Када светлосни зрак прелази из оптички гушће у ређу средину, упадни угао

је мањи од преломног угла– зрак скреће од нормале.

АПСОЛУТНИ ИНДЕКС ПРЕЛАМАЊА

Индекс преламања неке средине представља однос брзине светлости у вакууму и у
тој средини. Означава се малим словом n.

 – брзина светлости у вакууму

 – брзина светлости у некој средини

средина вода лед алкохол стакло кварц дијамант

n 1,33 1,31 1,36 1,50 1,54 2,42

РЕЛАТИВНИ ИНДЕКС ПРЕЛАМАЊА

 – брзина светлости у првој средини

 – брзина светлости у другојсредини

          

n1 и n2 – апсолутни индекси преламања за прву односно другу средину

ТОТАЛНА РЕФЛЕКСИЈА

Када светлосни зрак прелази из оптички гушће у ређу средину, преломни угао је већи
од упадног угла- зрак скреће од нормале.

За упадни угао   преломни угао је  .

 – гранични угао тоталне рефлексије –  упадни угао коме одговара преломни угао
од  .

Ако је упадни угао већи од граничног угла, зрак не прелази у другу средину, већ се
одбија од граничне површине и враћа у исту средину.
 угао тоталне рефлексије:

 вода ваздух 48,50

 стакло ваздух 420

Тотална рефлексија је оптичка појава која се јавља кад светлосни зрак долази
из оптички гушће средине, а чији је упадни угао већи од граничног угла (одбија
се као од равног огледала).

Сферна огледала

Сферна огледала – огледала чије су углачане површине криве.

Сферна огледала могу бити:

Елементи сферних огледала:

 C – центар кривине
 r – полупречник кривине
 T – теме огледала
 F – жижа (фокус) огледала
 f – жижна даљина (растојање од жиже до темена огледала) главна оптичка оса

Издубљено огледало: 

Сви зраци паралелни са главном оптичком осом после одбијања од огледала пролазе
кроз жижу огледала – скупљају се.

За конструкцију лика користе се карактеристични зраци – зраци чији су правци после

одбијања познати.

1 – зрак паралелан са главном оптичком осом огледала након одбијања пролази кроз
жижу

2 – зрак који пролази кроз центар кривине враћа се након одбијања истим путем

3 – зрак који пролази кроз жижу након одбијања је паралелан са главном оптичком
осом

Зависно од положаја предмета у односу на огледало, лик може бити реалан или
имагинаран, увећан или умањен, усправан или изврнут.

За налажење лика није потребно користити сва три карактеристична зрака, већ само
два. (За налажење лика довољно је да се користе два зрака).

Пример 1 – предмет се налази на већој удаљености од центра кривине

лик:

 реалан (стваран)
 умањен
 обрнут
  

Пример 2 – предмет се налази у центру кривине

лик:

 реалан (стваран)
 по величини једнак предмету
 обрнут

Пример 3 – предмет се налази жиже и центра кривине

лик:

 реалан (стваран)
 увећан
 обрнут

Пример 4 – предмет се налази између жиже и темена огледала

лик:

 имагинаран (нестваран)
 увећан
 усправан

Испупчено огледало:

Све што је наведено за издубљена важи и за испупчена.

Сви зраци паралелни са главном оптичком осом одбијају се као да долазе из жиже
огледала.
 Правила наведена приликом конструкције ликова код издубљених огледала важе и за
испупчена.

лик:

 имагинаран (нестваран)
 умањен
 усправан

Једначина сферних огледала

p – удаљеност предмета од огледала

l – удаљеност лика од огледала

f – жижна даљина

r – полупречник кривине

Слични троуглови:

за испупчена огледала:

Увећање огледала:

Ликови који се добијају помоћу сферних огледала могу да буду увећани, умањени и у
специјалном случају једнаки по величини са предметом. Увећање сферних огледала
се израчунава као количник величине лика и величине предмета односно као
количник удаљености лика и удаљености предмета од огледала.

L – висина лика

P – висина предмета

Равно огледало је углачана равна површина која одбија највећи део упадних зрака. Такве
углачане површине могу бити огледало, стакло, мирна површина воде.[1]
 Формирани лик равног огледала је нестваран, јер се не добија помоћу стварних зракова. Предмет
и лик се налазе на истој нормали.[

Сочива

Оптичка сочива су провидна тела са две сферне граничне површине или једном
сферном и једном равном површином.

Врсте сочива:

 сабирна (конвексна)

 расипна (конкавна)

Сваки део сочива се понаша као оптичка призма, а централни део као оптичка плоча.
 Код сабирних сочива преломљени зраци се секу у једној тачки која се назива жижа
сочива.

Свако сабирно сочиво има две жиже и то по једну са сваке стране сочива. Обе жиже
су једнако удаљене од центра сочива.

Елементи сабирних сочива:

 О – оптички центар сочива

 F – жижа (фокус) сочива
 f – жижна даљина (растојање од жиже до оптичког центра сочива)

Код расипних сочива продужеци преломљених зракова се секу у једној тачки –

имагинарна жижа расипног сочива.

Свако расипно сочиво има две имагинарне жиже.

Елементи расипних сочива:

 О – оптички центар сочива

 F – жижа (фокус) сочива
 f – жижна даљина (растојање од жиже до оптичког центра сочива)

КОНСТРУКЦИЈА ЛИКА

За конструкцију ликова могу да се користе следећи карактеристични зраци:

1 – зрак паралелан са главном оптичком осом сочива након преламања пролази кроз
жижу

2 – зрак који пролази кроз жижу након преламања је паралелан са главном оптичком
осом

3 – зрак који пролази кроз оптички центар сочива не прелама се

  

Пример 1 – предмет се налази далеко од сочива (растојање предмета је веће од

двоструке жижне даљине p>2f)

лик:

 реалан (стваран)
 умањен
 обрнут

Пример 2 – предмет се налази на растојању које је једнако двострукој жижној даљини

(p=2f)

лик:

 реалан (стваран)
 по величини једнак предмету
 обрнут

 
 Пример 3 – предмет се налази испред жиже (p>f)

лик:

 реалан (стваран)
 увећан
 обрнут

Пример 4 – предмет се налази у жижи сочива (p=f)

Пример 5 – предмет се налази између жиже и сочива (p<f)

лик:

 имагинаран (нестваран)
 увећан
 усправан

Код расипних сочива лик се увек образује на оној страни на којој се налази и предмет.

лик је увек:

 имагинаран (нестваран)
 умањен
 усправан

Једначина сочива

 – удаљеност предмета од сочива

  – удаљеност лика од сочива

 – жижна даљина

расипно сочиво:  

Увећање сочива:

 – висина лика

 – висина предмета

Оптичка јачина сочива

слабије – тање – жижа удаљенија

јаче – дебље – жижа ближе

Мерна јединица

диоптрија     

D>0 сабирна; D<0 расипна

Закони зрачења апсолутно црног

тела

Свако тело на које пада електромагнетно зрачење реагује истовремено на три

начина. Један део зрачења се рефлектује од површине тог тела, други део тело
апсорбује, док преостали део енергије пролази кроз тело. Ако је тело осветљено
комплексном белом светлости, тада се може десити да оно јако рефлектује само
једну боју ( док остале апсорбује и пропушта ) и у том случају ћемо видети да је тело
баш оне боје коју добро рефлектује. Ако тело подједнако добро рефлектује све боје
светлости, тада ћемо видети да је оно беле боје. Међутим ако тело апсорбује скоро
сву светлост која на њега пада, а рефлектује занемарљиво малу количину енергије,
тада ћемо видети да је то тело црно.

Апсолутно црно тело би било оно тело које тотално апсорбује целокупно зрачење које
на њега пада.

На основу претходних разматрања можемо да закључимо да апсорпциона моћ, али и

укупна апсорпциона моћ апсолутно црног тела морају бити једнаке јединици:

   

На први поглед овакво тело, као уосталом и било коју другу идеализацију реалног
тела, је немогуће пронаћи, али у овом случају постоји реално тело које би практично
било апсолутно црно. Замислимо једну лопту чија би унутрашња површина била
пресвучена неким одличним апсорбером (материјал који је црне боје). Ако се у зиду
те лопте налази један мали отвор, тада сам тај отвор можемо сматрати апсолутно
црним телом. Зато што би практично зрак које уђе кроз отвор, после вишеструког
одбијања о унутрашње зидове лопте ( при чему би знатан део енергије, при сваком
судару, био апсорбован), био потпуно апсорбован пре него што би одбијени зрак
успео да случајно погоди отвор изнутра и да изађе напоље. Дакле, споља гледано
отвор на оваквој лопти ( али не и цела лопта ) би се уклопио у дефиницију апсолутно
црног тела.

Сада треба прихватити као чињеницу могућност да дато апсолутно црно тело емитује
електромагнетно (топлотно) зрачење ако је топлије од своје околине. Рецимо ако
малопре описану лопту загрејемо до температуре белог усијања, тада ће из
унутрашњости лопте, а кроз отвор, бити емитована бела светлост, што уопште не
нарушава чињеницу да ће лопта у својој унутрашњости и даље тотално апсорбовати
сваки зрак који кроз отвор уђе у њу. Дакле апсолутно црно тело се не карактерише
само својом апсорпционом моћи (која је увек једнака јединици), већ у случају да  је
оно топлије од своје околине оно се може окарактерисати и његовом емисионом
моћи. А управо у вези са овом емисионом моћи апсолутно црног тела су се појавили
проблеми које је Планк решио својом квантном хипотезом.

У наредном делу текста ћемо видети најважније законе који су били откривени пре
Планкове хипотезе а односе се на  топлотно зрачење како неког обичног тела тако и
апсолутно црног тела.

Прво је немачки физичар Кирхоф (познат по своја два правила о протицању струје
кроз разгранато коло – Кирхофова правила) открио, половином XIX века, да: однос
емисионе и апсорпционе моћи ма ког тела не зависе од особина тела, већ само од
таласне дужине зрачења и температуре тела (Кирхофов закон зрачења):
где је   нека универзална функција, тј. она мора бити иста за сва тела.

Пошто важи за сва тела, ова релација мора да важи и за апсолутно црно тело.
Међутим, тада Кирхофов закон добија једноставнији облик:

Десна страна претходне релације, која представља Кирхофов закон примењен на

апсолутно црно тело, је постала предмет научног трагања крајем XIX века. Бројни
научници су безуспешно покушавали да одреде облик ове функције. Проблем је
успешно решио Макс Планк 1900. године.

Еспериментатори су мерили зависност емисионе моћи апсолутно црног тела од

таласне дужине зрачења које оно емитује и од његове површинске температуре.
Резултате својих мерења су могли приказати у облику графика функције од    и Т:

 – таласна дужина која одговара максимуму емисионе моћи, највероватнија

таласна дужина.

Укупна емитована енергија је једнака површини испод графика.

Истовремено дошло је и до два теоријска закона који су се делимично уклопили у

добијене графичке резултате. То су Штефан – Болцманов закон и Винов закон
померања.

Крајем XIX века аустријски физичари Јожеф Штефан (пореклом Словенац) и Лудвиг
Болцман су математички извели да је: укупна емисиона моћ апсолутно црног тела
директно сразмерна четвртом степену његове апсолутне температуре, што
представља дефиницију Штефан – Болцмановог закона. Овај закон се може
приказати и следећом релацијом:

где је   Штефан – Болцманова константа. Овај закон омогућава

израчунавање укупне емисионе моћи апсолутно црног тела, тј површине испод
графика и то само ако је позната његова температура.

График има максимум на једној строго одређеној таласној дужини зрачења (  –

највероватнија таласна дужина) за одрећену температуру. Зависност таласне
дужине   од температуре математички је формулисао немачки физичар Вин. Он је
доказао да производ таласне дужине којој одговара максимум емисионе моћи
апсолутно црног тела –   и његове апсолутне температуре мора бити увек исти:

где је   Винова константа.

 Овај закон се обично назива Винов закон померања, зато што је његово директно
значење да са порастом температуре апсолутно црног тела долази до померања   
ка краћим таласним дужинама.

Таласне дужине које одговарају максимуму емисионе моћи апсолутно црног тела
померају се према краћим таласима.

Фотоелектрични ефекат

Појава да неки метали емитују електроне са своје површине док су под утицајем
светлосних зракова названа је фотоефекат, а електрицитет који се добија на тај
начин, фотоелектрицитет.

Ову појаву је први запазио Херц (1887.). Он је приметио да се између две електроде
од цинка, које су повезане са Румкорфовим индуктором, прескаче електрична
варница при знатно нижем напону ако се негативно наелектрисана електрода озрачи
ултраљубичастим зрацима. Истраживања су показала да неки други метали (алкални
– литијум, натријум, калијум, рубидијум, цезијум; земноалкални – берилијум,
магнезијум, калцијум, стронцијум, баријум) емитују електроне и то кад се озраче
видљивом светлошћу. Врло мали број супстанци емитује електроне под утицајем
инфрацрвеног зрачења.

Да би електрон напустио метал, он мора да прими енергију да би могао да изврши

рад против електричне силе којом га привлаче позитивни јони из кристалне решетке.
Минимална енергија коју треба да прими електрон да би напустио површину метала
једнака је излазном раду. Излазни рад зависи од хемијског састава
метала и чистоће његове површине. Излазни рад за већину метала износи
неколико електронволти (не више од 10eV).

Електрони избачени из метала помоћу светлости називају се фотоелектрони.

Уређај за експериментално испитивање фотоефекта:

 галванометар (G) – мери јачине електричне струје

 волтметар (V) – мери потенцијалну разлику (напон)  између аноде и катоде
 потенциометар (променљиви отпорник) – користи се за промену напона између аноде
и катоде
Светлосни сноп је усмерен на катоду (фотокатода). Електрони, које емитује катода
(К), крећу се под дејством електричног поља према аноди (А). Тако се у колу
успоставља електрична струја (фотоелектрична струја).

Зависност електричне струје I од напона U између електрода при сталном

интензитету светлости која пада на катоду:

Са графика се види да фотоелектрична струја веома брзо достиже максималну

вредност (при неком релативно малом напону). При том напону сви емитовани
електрони долазе до аноде. Ова струја се назива струја засићења (Iz). Струја
засићења представља број електрона које катода емитује у јединице времена.

Даљим повећавањем напона између електрода не мења се јачина електричне струје.

Напомена: Број емитованих електрона зависи од интензитета светлости. Пошто је

интензитет светлости константан, константан је и број број емитованих електрона у
јединици времена. Број избачених електрона се не мења при повећању напона
између електрода.

При напону U=0 фотоелектрична струја није једнака нули, јер катода емитује
електроне са неком почетном брзином па известан број електрона доспева до аноде.

Губитком електрона метал (катода) постаје позитивно наелектрисан. Одласком све

већег броја електрона, метал постаје све више позитивно наелектрисан, због чега све
јачом силом привлачи електроне.  Кад напон толико порасте, да се сви електрони
враћају назад, значи да је достигао своју максималну вредност. Та гранична вредност
напона је названа – закочни напон Uz. При овом напону ниједан од електрона не
доспева до аноде. Тада се комплетна кинетичка енергија емитованих електрона
једнака раду електричног поља:

me – маса електрона

v – брзина електрона

e – наелектрисање електрона (елементарно наелектрисање )

Uz – закочни напон

На основу ове формуле се види да мерењем закочног напона, може да се одреди

брзина (пошто су остале величине познате).
 У истраживању фотоелектричног ефекта значајни су експерименти на основу којих је
Ленард 1902. године утврдио да брзина којом електрони напуштају површину метала,
не зависи од интензитета упадне светлости, већ само од њене фреквенције односно
таласне дужине. Брзина електрона је утолико већа уколико је упадна светлост краћих
таласа.

Ова чињеница не може да се објасни класичном теоријом, јер према њој би требало
да брзина електрона, односно њихова енергија зависи од интензитета упадне
светлости, тако да електрони имају све већу брзину, уколико је већи интензитет
упадне светлости. Експерименти показују да се повећањем интензитета упадне
светлости повећава само број избачених електрона са површине метала
док њихова брзина остаје непромењена. На основу класичне теорије није могло да
се објасни ни зашто се повећава и број и брзина електрона када на метал
делује светлост краћих таласа односно веће фреквенције.

Експериментима је утврђено да фотоелектрични ефекат може да настане само када

на метал делује светлост одређене минималне фреквенције, односно максималне
таласне дужине, која је за различите метале различита. Значи да би до
фотоелектричног ефекта дошло фреквенција светлости мора да буде већа од неке
одређене фреквенције – гранична фреквенција (таласна дужина треба да буде
мања од неке одређене таласне дужине – гранична таласна дужина).

Ова чињеница да за сваки метал постоји одређена гранична вредност фреквенције

упадне светлости испод које не може да наступи појава фотоелектричног ефекта, без
обзира на интензитет светлости, није могла да се објасни класичном теоријом. Није
било јасно, зашто светлост и најслабијег интензитета, чија је фреквенција изнад
граничне вредности, изазива фотоефекат, док светлост испод те границе не изазива
фотоефекат без обзира коликог интензитета била.

Ајнштајнова једначина фотоефекта

Експериментално је утврђено да:

 јачина струје засићења зависи од интензитета светлости (при повећању интензитета

светлости расте и струја засићења)
 не постоји минимални интензитет светлости при којем се дешава фотоефекат, него
постоји минимална фреквенција светлости (фотоефекат започиње само при
одређеној минималној фреквенцији односно максималној таласној дужини названој 
црвена граница фотоефекта)
 закочни напон не зависи од интензитета светлости већ зависи од фреквенције
 фотоефекат се дешава тренутно (у временском интервалу мањем од 10 -4 секунди
након што се осветли катода)

Класична теорија није могла да објасни експериментално добијене податке. Према

класичној теорији, светлост произвољне фреквенције (таласне дужине) која има
довољан интензитет може да изазове фотоелектрични ефекат. При томе би и брзина
 емитованих електрона требало да расте са повећањем интензитета светлости, што је
било у супротности са експериментима.

Проблем је решио Ајнштајн, проширујући Планкову претпоставку. За објашњење

фотоефекта била је довољна претпоставка да се електромагнетно зрачење апсорбује
у квантима. Ајнштајн је отишао још даље, претпостављајући да се светлост и
простире у облику кванта светлости – фотона. Значи и светлост је квантна појава.
Према Ајнштајну сваки квант светлости или фотон има енергију која износи:

На основу ове формуле се види да је енергија фотона већа уколико светлост има
већу фреквенцију, односно краћу таласну дужину.

Ајнштајново објашњење фотоелектричног ефекта:

Енергија сваког апсорбованог фотона који падне на плочу троши се излазни рад и
кинетичку енергију емитованог електрона.

Ова формула представља Ајнштајнову једначину фотоефекта.

где је:

 – енергија фотона

 – излазни рад

 – кинетичка енергија емитованог електрона

Слагање Ајнштајнове једначине са експерименталним подацима:

 ако је већи интензитет светлости, већи је број кванта енергије, па се већи број
електрона избаци у јединици времена – струја засићења је сразмерна интензитету
светлости
 постојање минималне фреквенције при којој долази до фотоефекта – црвена граница
фотоефекта:

(Светлост чија је енергија фотона једнака излазном раду електрона из метала још
увек може изазвати фотоефекат, али у том случају електрони потроше сву енергију
добијену од фотона на излазак из катоде, па се по изласку из метала зауставе јер им
ништа не преостане за кинетичку енергију. Оваква светлост се назива црвена граница
за фотоефекат. Светлост веће таласне дужине нема довољну енергију фотона да би
изазвала фотоефекат, док светлост краће таласне дужине изазива фотоефекат.)

      
    

таласна дужина – црвена граница фотоефекта

Закочни напон је одређен максималном кинетичком енергијом

пошто је: 

добија се: 

            одакле се види да закочни напон зависи само од фреквенције

Енергија избачених електрона зависи само од фреквенције светлости, док од

интензитета светлости зависи само број избачених електрона. Зрачења малих
фреквенција имају фотоне чија енергија је мања од енергије везе електрона у металу,
па се повећањем интензитета такве светлости само повећава само број таквих
фотона који неуспешно покушавају да доведу до емисије електрона.

Можемо да разликујемо три врсте фотоефекта:

 спољашњи фотоефекат
 унутрашњи фотоефекат
 фотоефекат у коме фотон инерагује са електронима у атому

Појава избацивања електрона из метала представља спољашњи фотоефекат. Ова

врста фотоефекта се примењује у фотоћелијама. У фотоћелијама се светлосни
импулси претварају у електричне импулсе. Употребљавају се у аутоматизованој
производњи, у уређајима за аутомастко отварање и затврање врата, у алармним
уређајима, за мерење интензитета светлости…

Појава у којој електрон не напушта материјал, већ само прелази у стање у коме
постаје лако покретанпод дејством спољашњих електричних поља назива се
унутрашњи фотоефекат. Пошто електрон не напушта материјал, за ову врсту
фотоефекта су потребне мање енергије фотона. Поред видљиве светлости може да
се користи и инфрацрвено зрачење. Користи се при конструкцији фотоелемената
односно соларних ћелија, сензора слике (CCD) у дигиталним фотоапаратима и
камерама…

Фотон може да интерагује и са електронима који су везани у атому. Да би се такав

електрон ослободио из атома потребни су фотони са већим енергијама (веће од
дестеак eV). У овим процесима могу да учествују само фотони далеког
ултраљубичастог, Х и гама зрачења. Овај процес може да се користи за детекцију
високоенергетских зрачења.

Комптонов ефекат
Приликом фотоефекта, фотон при судару предаје целокупну своју енергију. Међутим,
постоји и таква интеркција између фотона и електрона у којој фотон предаје
електрону само део енергије. Амерички физичар Артур Комптон је посматрао
расејање монохроматских рендгенских зрака (Х-зрака) на танким фолијама од
материјала који садрже лаке атоме (пример: графит, парафин).

Приметио (1923. године) је да се зраци расејавају у различитим правцима и да поред

зрака чије се таласне дужине не мењају, појављују и зраци, којима су се таласне
дужине повећале у поређењу са таласним дужинама упадних зрака. Ова појава је
названа Комптонов ефекат. За откриће и објашњење овог ефекта Артур Комптон је
добио Нобелову награду 1927. године.

 – таласна дужина фотона пре судара

 – таласна дужина фотона после судара

 – угао скретања фотона

 – промена таласне дужине

Применом закона одржања енергије и импулса (на сличан начин као и при опису
еластичног судара две кугле) уз коришћење релативистичке везе импулса и енергије
добија се закон промене таласне дужине фотона:

– комптонова таласна дужина

me – маса електрона

На основу експерименталних података дошло се до закључка да је повећање таласне

дужине расејаног зрака при Комптоновом ефекту дошло због узајамног деловања
фотона са једним од електрона.

Промена таласне дужине ( ) не зависи од таласне дужине, упадног угла зрачења и

природе супстанце на којој се расејање врши, него само од угла   под којим зраци
скрећу након проласка кроз танку фолију.

тада је:

При судару фотон један део своје енергије предаје електрону, тако да се енергија
фотона смањује.

Приликом разматрања Комптоновог ефекта претпостављено је да се фотон “сударио“

са слободним електроном. Као слободне електроне можемо да сматрамо електроне
лаких елемената и периферијске електроне тешких атома, јер само су ови електрони
слабо везани.

Анализа ове појаве је потврдила двоструки карактер електромагнетног зрачења –

таласни и честични, што је допринело прихватању ове чињенице.

Боров модел атома

Помоћу Радерфордовог модел атома није могла да се објасни стабилност атома, ни

атомски спектри.

Полазећи од експерименталних података, Нилс Бор је закључио да у микросвету

владају физички закони који не могу да се разумеју на основу аналогије са
макросветом. Бор је (1913.) повезао Радерфордов модел атома са Планковом
теоријом кванта и формулисао нови модел атома. Своју теорију је базирао на
претпоставци да су и стања електрона у атому квантована на сличан начин.

Борова атомска теорија заснована је на три постулата:

1. Електрони се око језгра крећу само по одређеним орбитама које се називају

стационарне. Док се креће по стационарним орбитама електрон не емитује
електромагнетно зрачење.
2. Електрони се око језгра крећу по кружним путањама (орбитама) за које момент
импулса једнак производу целог броја и Планкове константе  .

где је:

m – маса електрона

v – брзина електрона

r – полупречник орбите

n = 1, 2, 3…

Број n  се назива главни квантни број.

3. Електрон емитује или апсорбује квант енергије (фотон) само када прелази са једне
стационарне орбите на другу.

где су: En и Em – енергије електрона на орбитама између којих се врши прелаз

Електрон емитује енергију када прелази из стања са вишом енергијом у стање са

нижом енергијом. Електрон апсорбује (прима) енергију када прелази из стања са
мањом енергијом у стање са вишом енергијом.

Првим Боровим постулатом објашњена је стабилност атома. Други постулат

објашњава да физичке величине којима се описује кретање електрона по орбитама не
могу да имају произвољне, већ само одређене вредности (квантоване). Трећи
постулат описује линијске спектре водониковог атома.

Додатак:

Након објављивања Де Брољеве хипотезе (1924.) показало се да Боров постулат о

квантовању момента импулса може да се повеже са постојањем Де Брољевог
стојећег таласа електрона. Стационарне орбите електрона су толике дужине да на
њих може да стане цели број таласних дужина Де Брољевих стојећих таласа
електрона.

Полупречник стационарних орбита

Размотрићемо кретање електрона у атому водоника и јона који је сличан водонику

(атоми код којих су из омотача уклоњени сви електрони осим једног).
 По Боровом моделу електрон обилази око језгра по кружној путањи (орбити) која је
одређена сва два услова:

 класични услов:  Кулонова сила има улогу центрипеталне силе

 квантни услов: на основу другог постулата

Брзина електрона на стационарним путања око језгра:

обрнуто је сразмерна главном квантном броју.

Полупречник стационарних стања:

Полупречник стационарних орбита по којима може да се креће електрон у атому

водоника сразмеран је квадрату главног квантног броја.

Константа:

     – први Боров радијус

Боров радијус – полупречник најниже стационарне орбите електрона у водониковом

атому

На основу ових података добија се да је пречник атома водоника, што се слаже са

предвиђањима о димензијама атома добијеним на основу молекулско-кинетичке
теорије.

Енергије стационарних стања

Према Боровом моделу атома електрон се креће у првој квантној путањи n=1, када се
атом налази у основном односно у непобуђеном стању. У основном стању атоми
водоника не могу да емитују енергију у облику светлосног зрачења. Атом може да
пређе у побуђено стање кад апсорбује енергију (висока температура, електрично
пражњење). У том случају електрон прелази на једну удаљену путању. Електрон се
тада налази на вишем енергетском нивоу. За атом у коме се електрон налази на
једном од виших енергетских нивоа каже се да се налази у побуђеном стању. У
побуђеном стању атом не остаје дуже од 10-8 секунди, а затим прелази у основно
стање при чему емитује енергију у виду кванта светлости.

Енергија електрона на n –тој орбити једнака је збиру кинетичке и потенцијалне

енергије:

Eнергије стационарних стања водониковог атома одређене су формулом:

Водоников спектар

Приликом преласка са вишег енергетског нивоа En на нижи енергетски

ниво Em електрон емитује квант енергије електромагнетног зрачења.

Константа  , што је приближна вредност експериментално

добијене Ридбергове константе.

За водоников атом Z=1.

При преласку електрона из стања са главним квантним бројем m у стање са главним

квантним бројем n емитује се фотон чија је таласна дужина одређена формулом:

Борова теорија објашњава спектар атома водоника. Лајманова серија се јавља при
преласку електрона са удаљенијих орбита на прву орбиту, Балмерова при преласку
на другу, Пашенова при преласку на трећу итд.

 Недостаци Боровог модела атома

Боров модел је дао добро теоријско објашњење стабилности атома, спектра зрачења
атома и димензија атома. Међутим, иако Боров модел атома представља важан корак
у приказивању атома и атомских процеса, он није могао да објасни грађу и положај
спектралних линија ни најпростијих атома са више електрона (хелијум, литијум).
Помоћу овог модела нису могли да се опишу ни мерени интензитети спектралних
линија. Сви ови недостаци указују да Борова теорија нема добру основу, јер
представља смешу класичних и квантних претпоставки. Она представља прелазну
етапу од класичне до квантне механике.
 Борова теорија данас има само историјски значај.

Било је више покушаја да се изврше корекције Борове теорије. Најзначајнији

допринос је дао немачки физичар Арнолд Зомерфелд који је претпоставио да
електрони могу да се крећу око језгра не само по кружним, већ и по елиптичним
путањама. На тај начин за свако стање енергије постоји већи број могућих начина
кретања.

Структура и карактеристике
атомског језгра

Радерфорд и његови сарадници су (1911.) проучавали пролазак и расејања a-честица

на танким металним фолијама. На резултатима ових огледа  заснован је Радерфорд-
Боров (планетарни) модел атома. Према овом моделу:

 Атом се састоји од позитивног језгра (нуклеуса – nukleus lat. – језгро) око којег круже
негативно наелектрисани електрони (као планете око Сунца), по путањама чији су
пречници много већи од димензија језгaра. Електрони чине електронски омотач –
омотач атома.

 Позитивно наелектрисано језгро окружено је са Z електрона (Z – редни број елемента

у периодном систему). Атом је електронеутралан – укупно негативно наелектрисање
електрона једнако је позитивном наелектрисању језгра.
 Маса електронског омотача је занемарљиво мала у односу на масу језгра. Сва маса је
сконцентрисана у језгру.Својим моделом, Радерфорд је успоставио основне
претпоставке о распореду честица у атому. У састав атома улазе електрони и
позитивно наелектрисане честице. О природи позитивног наелектрисања није се
знало ништа. Касније је установљено да се језгро састоји од протона и неутрона, који
се називају заједничким именом нуклеони.

Основне карактеристике језгра су: маса, количина наелектрисања, редни број и спин.

Наелектрисање протона је означено као позитивно. Количина наелектрисања протона

је по апсолутној вредности једнака количини наелектрисања електрона (елементарна
количина наелектрисања). Пошто су протони позитивно наелектрисане честице (
), а неутрони су неутрални, то значи да је атомско језгро
позитивно. Наелектрисање језгра је:  ,   где је  Z  број протона у језгру. Број
неутрона у језгру се обично обележава са  N.
Уобичајено је да се атомско језгро обележава хемијским симболом датог елемента,
његовим редним ( Z ) и масеним ( А ) бројем на следећи начин   или  ,   где
је  X  хемијски симбол датог елемента.  На пример:

 – водоник,   – хелијум,   – литијум,   – угљеник,

 – гвожђе,   – уран

Z – је редни број датог елемента, или број протона у језгру његовог атома, или број
електрона у његовом електронском омотачу ( под условом да атом није јонизован ).

А – је масени број датог елемента или укупан број нуклеона у језгру, тј. збир броја
протона и неутрона.

A   =   Z + N

Масени број показује и моларну масу одговарајућег атома. Пример: хелијум

А=4,  .

Броја неутрона може да се израчуна као разлика масеног и редног броја:

N   =  A – Z

Када се посматра број протона и неутрона у језгрима различитих хемијских

елемената, може да се уочи да је по средини периодног система број протона
приближно једнак броју неутрона. Код језгара са већим масеним бројем број неутрона
се повећава у односу на број протона, тако да је на крају периодног система број
неутрона око 1,6 пута већи од броја протона.

Протони и неутрони у језгру су “густо паковани“, па се језгра могу приказати на

следећи начин:

Прва три језгра приказују изотопе водоника ( изо топос грчки – исто место ). Сви они
представљају исти елемент – водоник зато што број протона одређује који је
елеменат у питању. Али разлика у броју неутрона у језгру чини да се њихове особине
разликују. У односу на воду, тешка вода, која је састављена од два атома деутеријума
и атома кисеоника, је један од наjјачих отрова у природи. Обично је један изотоп
много распрострањенији од осталих. Код водоника то је изотоп   , док остала два
изотопа у природи постоје само у траговима. Атомска маса водоника је  , 
деутеријума   ,  а трицијума   . У периодном систему елемената
атомска маса водоника је  , што значи да је узета просечна атомска
маса свих изотопа водоника, при чему је нормално узета у обзир процентуална
заступљеност свих тих изотопа у природи. Само изотопи водоника имају имена јер су
они први откривени. Касније је постало јасно, зато што сваки елеменат има изотопе
( олово чак има 10 изотопа ), да је много боље све изотопе звати именом елемента уз
додатак његовог масеног броја. На пример:   – уран 235,  a   – уран 238.

Изотопи – атомска језгра која имају исти редни број, а различите масене бројеве

Изобари – атомска језгра која имају исти масени број, а различите редне бројеве (
,  )

Изотони – атомска језгра која имају исти број неутрона, а различите редне бројеве (
,  )

Димензије атомског језгра су, у поређењу са димензијама атома, веома мале

(димензије атома – 10-10m, димензије језгра 10-15-10-14m).

Полупречник атомског језгра је око 100 000 пута мањи од полупречника атома. То
значи да је огроман део простора у атому празан, а с обзиром на масе честица које
чине атом јасно је да је највећи део масе атома сконцентрисан у његовом језгру.

Ако се атомско језгро третира као систем честица, приближно истих димензија
(запремине   ), које се налазе на једнаким растојањима. Код такве хомогене
расподеле честица једнаких запремина, запремина језгра је пропорционална броју
нуклеона.

где је:

А – масени број

 – радијус језгра водоника ( ) – практично полупречник протона

То значи да је огроман део простора у атому празан, а с обзиром масе честица које
чине атом јасно је да је највећи део масе атома сконцентрисан у његовом језгру. Тако
да постаје јасно зашто је густина језгра огромна.

где је: М – маса језгра.

Ако се узме у обзир да је маса протона приближно једнака маси неутрона, добија се
да густина језгра:
Просечна густина Земље као планете је:

То, на пример, значи да би коцкица странице  2mm, до врха напуњена атомским

језгрима, имала масу од око 1 000 000 тона.  Оваква густина материје се може срести
још и код пулсара, тј. неутронских звезда.

Експериментално је утврђено да протон и неутрон имају спин. Спински квантни број

протона и неутрона је  . Често се квантни број спина скраћено назива спин. 
Пројекција спина протона, односно неутрона, на неки правац може бити   
или  .

Пошто се спинови нуклеона слажу по паровима, спин језгра, која се састоје од парног
броја нуклеона је цео број или нула. Језгра са непарним бројем нуклеона могу да
имају само полуцеле бројеве спина. Мерења су показала да спин стабилних језгара,
која имају чак и велики масени број, не прелази вредност  , то указује да се највећи
број нуклеона супротно оријентисаних спинова слаже у парове.

Атомско језгро осим спина карактерише и магнетни момент. Сваки нуклеон у језгру
има свој магнетни момемт. Укупан магнетни момент језгра одређују сопствени
магнетни моменти нуклеона.

Смер спина неутрона и смер његовог магнетног момента супротно су оријентисани.

Смер магнетног момента протона и смер спина протона се поклапају.

Дефект масе и енергија везе

Масе нуклеона:

          

атомској физици за јединицу масе узима се:    

– унифицирана атомска јединица масе. Она се дефинише као дванаести део масе
атома угљеника, па се тако и израчунава:

где је:   – моларна маса угљеника, a    – Авогадров број, тј. број атома угљеника
у једном молу.

Изражене у атомским јединицама масе масе протона и неутрона су:

                  

У нуклеарној физици уобичајено је да се масе честица и језгара не изражавају у

јединицима за масу, већ у јединицама за енергију, дељеним са c2. Атомској јединици
масе одговара:

Пример: маса електрона  , маса протона  , маса

неутрона  .

Мерења показују да је маса језгра као целине (у мировању) мања од збира маса
честице које га сачињавају. Разлика између збира маса честица које улазе у састав
језгра и масе језгра назива се дефект масе. Ако језгро има Z протона и N=A-Z
неутрона, дефект масе је:

Ова разлика маса условљена је што је за здруживање нуклеона у језгро и одржавање

језгра као целине потребна енергија која везује један нуклеон за други. Ова енергија
се назива енергија везе ( ).

Везивање неуклеона у језгро је веома специфично и сложено. Нуклеони су повезани

силама знатно већег интензитета од свих сила које се јављају у макросвету. Ове силе
делују на растојањим упоредивим са димензијама језгра. Приликом формирања језгра
нуклеони подлежу дејству јаких привлачних сила и при томе губе део енергије.

Веза између енергије и масе дата је Ајнштајновом формулом  . Према овој

формули губитак енергије повлачи и губитак масе. Тако се појављује “мањак масе“
атомског језгра.

Према закону одржања енергије, енергија везе језгра је иста толика енергија коју
енергија коју треба уложити да би се језгро разбило на појединачне нуклеоне. То
значи да треба да се уложи довољно енергије да се језгро растави на нуклеоне и да
се ти нуклеони удаље један од другог на таква растојања да између њих не постоји
интеракција.

Енергија везе:

Пошто енергија везе језгра зависи од броја нуклеона, она се обично обрачунава по
једном нуклеону. За енергију везе по нуклеону се користи назив специфична енергија
везе.
Специфична енергија везе је величина која указује на стабилност језгра. Што је већа
специфична енергија везе, то је потребна већа енергија да се нуклеон избаци из
језгра, односно језгро је стабилније.

График зависности специфичне енергије везе (енергије везе по једном нуклеону) од

масеног броја:

Са графика се види да већина језгара (масени бројеви између 20 и 200) имају

приближно једнаке специфичне енергије веза), а да лакша језгра (А<20) и тешка
језгра (А>200) имају мању специфичну енергију везе.

Тешка и лака језгра су мање стабилна од средње тешких језгара. Спајањем (фузијом)
два лака језгра у једно средње тешко ослобађа енергија, а енергија се ослобађа и
цепањем (фисијом) једног тешког језгра на два средње тешка.

Највећа стабилност је код језгара са масеним бројем око броја 60.

Енергија везе по нуклеону, тј. стабилност језгара се повећава од првог водоника до 
двадесетшестог гвожђа. Почетни податак од 1 MeV по нуклеону се не односи на
обичан водоник – он и не може да има никакву енергију везе јер се састоји од само
једног протона – већ на његов изотоп деутеријум. Једно од најстабилнијих језгра у
природи је језгро гвожђа   са  8.7 MeV  по нуклеону.  Од двадесетшестог гвожђа
до осамдесетдругог олова приметно је споро слабљење енергије везе по нуклеону,
што значи да су језгра тих елемената све нестабилнија. На крају, код задњих 10
елемената присутно је нешто брже опадање стабилности, тако да је последње језгро
урана – 238 са  7.6 MeV по нуклеону.

Локални максимуми стабилности на графику појављују се за језгра (са парним бројем

нуклеона)  ,  ,   и локални минимуми за језгра (са непарним бројем
нуклеона)   ,  ,  .

У нуклеарној физици се стабилност објашњава слично као што се у атомској физици

објашњава стабилност атома инертних гасова. И у језгру постоје енергетски нивои
аналогни љускама у атому. На сваку љуску може да стане одређени број нуклеона, а
најстабилнија су она језгра код којих су љуске максимално попуњене.

Енергија може добити увек када од језгара са мањом енергијом везе добијемо језгра
са већом енергијом везе по нуклеону. То се дешава увек када је смер релације такав
да се крећемо уз график!  Кретање уз график је могуће у два случаја: када се спајају
лака атомска језгра ( као у разматраном случају фузије деутеријума у хелијум ) или у
случају деобе ( фисије ) једног тешког атомског језгра ( рецимо уран ) на два језгра из
средине периодног система.

Важно је истаћи ( због каснијег објашњења животног циклуса једне звезде ) да се

фузијом може добијати енергија све до фузије у гвожђе. Фузија гвожђа у теже
елементе је могућа, али  при овој фузији неће доћи до ослобађања енергије већ
напротив доћи ће до њене апсорпције.

На крају треба продискутовати пикове на графику. Они приказују језгра која су

стабилнија него што би се то могло очекивати. Највећи пик је код језгра   са 
7.1 MeV по нуклеону у односу на претходни деутеријум са  1 MeV по нуклеону. Језгра
са овако повећаном стабилношћу имају за свој редни или масени број један од
следећих бројева:

2, 8, 20, 28, 50, 82, 126

Ови бројеви су у нуклеарној физици познати као магични бројеви.

Природна радиоактивност

Крајем 19. века (1896) француски физичар Анри Бекерел – случајно ставио комад
уранове руде на фотографску плочу која је била добро заштићена од утицаја
светлости. Када је касније плоча развијена и фиксирана на њој се показала велика
црна мрља на месту где се налазила уранова руда. Закључак: уранова руда зрачи
неке невидљиве зраке који пролазе кроз хартију и утичу на фотографску плочу.

Марија и Пјер Кири – проналазе два нова елемента – радијум и полонијум – зраче
знатно јаче од уранијума.

Појава да неки елементи спонтано емитују невидљиве зраке названа

је радиокативност.

латинска реч radiare – зрачити

У почетку је природа овог зрачења била непозната. Касније је утврђено да ови зраци
потичу из језгра радиоактивних елемената и настају због њиховог распадања.

На основу понашања зрачења у хомогеном електричном или магнетном пољу,

Радерфорд је утврдио да постоје три врсте зрачења –  ,   и  .

Закључак:
  -распад – позитивне честице
  – распад – негативне честице
  – распад – електронеутрално зрачење (електромагнетни таласи)

При распаду се тежи атоми трансформишу у лакше. При томе настају радиоактивни
зраци.

Пример: радијум се распада и отпушта  ,   и   зраке и након низа преображаја

настаје олово које није радиоактивно.

Природно су радиоактивни сви елементи периодног система иза олова. То значи да

су ови елементи склони једном од три начина на који се језгра распадају, а то су:  -
распад,  -распад (три врсте) и   – распад.

 – РАСПАД
-зраци (честице) су језгра атома хелијума – састоје се од 2 протона и 2 неутрона.

Када језгро радиоактивног елемента емитује  – честице, мења се састав језгра и

добија се језгро другог хемијског елемента, чији је редни број мањи за 2, а масени
број мањи за 4.

Проласком кроз супстанцу  -честица губи енергију, али при томе јонизује атоме
супстанце кроз коју пролази.

  -РАСПАД

Процес при коме долази до трансформације нуклеона у језгру – неутрона у протон

или протона у неутрон. Ове трансформације узрокују посебне силе – слабе нуклеарне
силе (слабе интеракције) – малог интензитета и домета

Електронски   распад (  – распад)

Распад неутрона у језгру на протон, електрон и антинеутрино.

Добија се ново, стабилније језгро са редним бројем повећаним за 1, док масени број
остаје исти.

Пример:

Овај процес се дешава код језгара чији је број неутрона знатно већи од броја протона.

Позитронски   распад (  + распад)

Распад протона у језгру на неутрон, позитрон и неутрино.

Редни број новог, стабилнијег језгра се смањује за 1, док масени број остаје исти.

Овај распад може да се дешава само у атомском језгру у коме је могуће приликом
трансформације преузимање додатне потребе енергије од других честива у језгру (
)

 Електронски захват (К захват) – посебан облик  -распада. При овом процесу језгро
апсорбује један електрон из електронског омотача – најчешће из К љуске. Због тога се
један од протона претвара у неутрон, а при томе се емитује неутрино.

Редни број новонасталог језгра је мањи за 1, а масени број остаје исти.

Пошто је захваћен један елекрон и К љуске, то празно место ће се попунити

електроном из виших љуски, па ће се појавити карактеристично рендгенско зрачење.

Приликом овог типа распада из језгра излеће само једна честица – неутрино.

После било ког  -распада новонастало језгро се налази у побуђеном стању. Прелазак
језгра у основно стање праћено је емисијом   зрачења – фотона.

  -РАСПАД
 -зраци се високоенергетски електромагнетни таласи (фотони), простиру се брзином
светлости и не скрећу у електричном и магнетном пољу. То је најпродорније зрачење.
Увек прати   и   распад.

Када атомско језгро емитује   или   зраке (честице), трансформише се у ново језгро
које се налази у побуђеном стању. Приликом преласка у нижа енергетска стања језгро
емитује  -зраке.

Емисијом  -фотона језгро не мења ни редни број ни масени број, већ прелази из
енергетски вишег у енергетски ниже стање.

Када распадање почне на њега не може да се утиче – не може ни да се убрза ни

успори.

Приликом радиоактивног распада ослобађа се енергија радиоактивног распада.

Да би се описала брзина распадања атома уведена је величина која је названа

период полураспада. Период полураспада је време за које се почетни број атома
неког радиоактивног елемента смањи за половину.

Пример: периоди полураспада

 радијум 1590 година

 уран 4,5 милијарди година
 гас радон 4 дана
 кобалт 5 година

На основу ових података може да се одреди старост руде неког елемента.

Закон радиоактивног распада и

активност радиоактивног извора

Важно откриће у вези са радиоактивношћу различитих природних елемената је да се

они не распадају истом брзином. Различитом брзином се распадају и изотопи истог
елемента.

Да би се описала брзина распадања атома уведена је величина која је названа

период полураспада. Период полураспада је време за које се почетни број атома
неког радиоактивног елемента смањи за половину. То време је различито за
различите елементе и креће се од неколико делова секунде до неколико милиона
година.
 Пример: периоди полураспада

 радијум 1590 година

 уран 4,5 милијарди година
 гас радон 4 дана
 кобалт 5 година

Пример:  радиоактивни јод-131 – почетни број N0=800 радиоактивних елемената,

период полураспада Т=7дана

 после прве недеље: 

 после друге недеље: 

 после треће недеље: 

После 3 недеље остаје 100 нераспаднутих језгара.

Разматрање:

 у почетном тренутку t=0 – N0 радиоактивних елемената

 у тренутку   (Т – период полураспада) – 

 у тренутку   – 

 у тренутку   – 

Закон радиоактивног распада:

 – почетни број радиоактивних језгара

T – време њиховог полураспада

N – број нераспаднутих језгара по истеку времена t

e – основа природног логаритма

 – константа радиоактивног распада

Број нераспаднутих језгара експоненцијално се смањује у току времена.

Помоћу закона радиоактивног распада коначно решен један од великих проблема у

науци, а то је колико је стара Земља, тј. колика је старост Сунчевог система.
 

У пракси је важно знати колико се распада дешава у радиоактивном извору у

јединици времена. Зато је у нуклеарну физику уведена величина која одређује број
распада у јединици времена у датом радиоактивном извору, а назива се активност
радиоактивног извора.

Активност радиоактивног извора је величина која одређује брзину распада  (број

распаднутих језгара у јединици времена).

Активност датог радиоактивног извора једнака је производу константе радиоактивног

распада и броја нераспаднутих језгара у том радиоактивном материјалу.

– почетна  активност датог радиоактивног извора.

Мерна јединица за активност назива се бекерел [Bq]. Активост од 1Bq има

радиоактивни извор у коме се догађа један распад у једној секунди. У пракси се
најчешће користе њени умношци kBq, MBq, GBq.