УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ
НАСТАВНО ОДЕЉЕЊЕ У НОВОМ ПАЗАРУ

Марија Танасковић

СИСТЕМ ДИДАКТИЧКИХ
НАУЧНО – ИСТРАЖИВАЧКИХ МЕТОДА

- мастер рад -

Ментор:
Проф. др Сефедин Шеховић

Нови Пазар, 2016.

 САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................4

I МЕТОДОЛОШКА ПИТАЊА ДИДАКТИКЕ...........................................................................6

1. Појмовна одређења............................................................................................................6
2. Закон, хипотеза, теорија у дидактици..............................................................................6
3. Научне методе и методолошки приступ........................................................................15
4. Методе прикупљања података........................................................................................18
4.1. Испитивање.............................................................................................................
..18
4.2. Посматрање.............................................................................................................
..19
4.3. Експеримент............................................................................................................
..20
4.4. Метода студије
случаја.............................................................................................21
4.5. Анализа
садржаја......................................................................................................21
5. Методе анализе података................................................................................................22
5.1. Квалитативна
анализа...............................................................................................23
5.2. Квантитативна
анализа.............................................................................................24
5.3. Каузална
анализа.......................................................................................................24
II ДИДАКТИЧКЕ НАУЧНО – ИСТРАЖИВАЧКЕ МЕТОДЕ.............................................................27

1. Научни метод...................................................................................................................27
2. Саставни делови научне методе.....................................................................................31
3. Класификација дидактичких научно – истраживачких метода...................................34

2
 4. Аналитичке основне методе..........................................................................................37
4.1. Метода
анализе.........................................................................................................37
4.2. Метода
асптракције..................................................................................................38
4.3. Метода
специјализације...........................................................................................39
4.4. Метода
класификације.............................................................................................40
4.5. Метода
дедукције......................................................................................................41
4.6. Синтетичке
методе....................................................................................................42
4.6.1. Синтеза............................................................................................................43
4.6.2. Конкретизација...............................................................................................43
4.6.3. Метода генерализације..................................................................................43
4.6.4. Метода специјализације................................................................................44
4.6.5. Метода индукције..........................................................................................44
4.7. Општенаучне
методе................................................................................................45
4.7.1. Хипотетичко – дедуктивна метода...............................................................45
4.7.2. Статистичка метода.......................................................................................46
4.7.3. Аксиоматска метода......................................................................................46
4.7.4. Компаративна метода....................................................................................47
III ВРСТЕ ИСТРАЖИВАЊА......................................................................................................48

1. Микористраживања у дидактици...................................................................................48
2. Писане форме стручних и научних радова...................................................................53
ЗАКЉУЧЦИ РАДА......................................................................................................................58

ЛИТЕРАТУРА..............................................................................................................................60

3
 УВОД

Наука је систем знања објективно утврђене стварности која служи човеку да

унапреди свој живот и проучава ту стварност. Методологија (од грчких речи метходос –
пут и логос – ум) је наука о начинима и путевима долажења до научног сазнања
(материјалног, друштвеног и духовног свијета). Методологија је наука о науци. Она је
метанаука или мишљење о мишљењу. Циљ методологије је да се појми (разуме) суштина
научног сазнања и да утврди основне принципе у његовом стицању и критичком
преиспитивању. Поред тога, методологије нас учи којим средствима треба да се служимо
како би дошли до што истинитије (објективне) спознаје света.

Постоје различити нивои научног сазнања, почев од података и чињеница, преко

закона и теорија до целовитих научних система.

Сваки емпиријски научно - истраживачки рад започине прикупљањем података.

Научно релевантни су они подаци који су у функцији истраживања, тј. који су
спецификовани циљем истраживања и који се могу довести у везу са постављеном

4
хипотезом. Надаље, то су подаци прикупљени стандардизованим техникама и поступцима
прикупљања података. Чињенице (факти) су искуствено утврђени односи у природи и
друштву (чињеница је да зими пада снег). Чињенице су јавне, проверене и проверљиве а
представљају први ступањ на основу кога можемо нешто тврдити у науци. Закон је мање
или више тачан субјективни одраз објективно постојеће законитости. Законитост је
одређени однос међу стварима и појавама у природи и друштву и постоји неовисно од
наше спознаје.

Методологија (од грчких речи метходос – пут и логос – ум) је наука о начинима и
путевима долажења до научног сазнања (материјалног, друштвеног и духовног света).
Методологија је наука о науци. Она је метанаука или мишљење о мишљењу. Циљ
методологије је да се појми (разуме) суштина научног сазнања и да утврди основне
принципе у његовом стицању и критичком преиспитивању. Поред тога, методологије нас
учи којим средствима треба да се служимо како би дошли до што истинитије (објективне)
спознаје света. У методолошкој литератури за разликовање и класификацију методологије
користи се и критеријум парадигми, односно методолошког правца. Међутим, ни тај
критеријум не оповргава јединственост методологије као науке. Он само уважава разлике
у приступима, постулатима и аксиомима појединих методолошких праваца или тачније,
њихове концептуалне разлике. Али ни те концептуалне разлике, ма колико биле велике, не
искључују однос општег, посебног или појединачног чак и када се разликују у ставовима о
могућностима истраживања одређених предмета науке и примењивости одређених
метода. Компарација између ставова, на пример, позитивистичких и аксиолошких
методолошких праваца, односно концепција, илуструје то веома јасно. Према томе,
методологија је сложена наука чији систем и поредак чине многи међузависни и
међусобно условљени и прожети делови који се само условно могу одвајати и третирати
као посебни.

Метода истраживања је пут како доћи до научног сазнања, односно предмет науке
методологије. Овде ће бити коришћена систематизација (путеви приступа научном
сазнању), при чему се научне методе класификују према нивоима општости, од посебних
научних метода до стандардних метода истраживања.

5
 Најчешће примењене методе научног истраживања, као дела научне методе, су:
индуктивна и дедуктивна метода, метода анализе и синтезе, метода апстракције и
конкретизације, метода генерализације и специјализације, метода доказивања и
оповргавања, метода класификације, метода дескрипције, метода компилације,
компаративна метода, статистичка метода, математичка метода, метода моделирања,
кибернетичка метода, експериментална метода, дијалектичка метода, историјска метода,
генетичка метода, теорија система као метода, аксиоматска метода, метода идеалних
типова, емпиријска метода, метода студија случаја, метода анкетирања, метода
интервјуисања, метода опажања, метода бројења, метода мерења, Делфи метода, метода
"мозаика" и остале научне методе.
Тема нашег рада јесу управо научно – истраживачке методе, њих ћемо подробније
истражити и обрадити у овом раду, користећи се теоријском анализом. Структура рада ће
се састојати од уводног дела у коме се наводи тема, начин обраде и структура, првог дела
у коме ће бити речи о основним појмовима методологије, другог дела, у коме ће се
дидактика представити као скуп научних дисциплина и закључног дела у коме ћемо
систематизовати све унапред речено.

I METOДОЛОШКА ПИТАЊА ДИДАКТИКЕ

1. Појмовна одређења

Из одређења методологије као емпиријско – теоријске науке произилази да у њен

састав улазе сазнања многих емпиријских и теоријских истраживања која су се односила
на предмете наука, односно на предмет одређене науке, затим резултати емпиријских
методолошких истраживања, теоријска истраживања метода, теоријска истраживања
предмета наука и посебна логичка истраживања. У том смислу, садржај сазнања која улазе
у састав методологије, могла би се сврстати у следеће три функционалне целине, односно
у три посебна дела:

6
 1. Научна сазнања о правилима логике и односима правила логике са методама и
предметом истраживања. Тај део бисмо назвали логичким делом. Њиме се
успоставља однос између методологије и логике. У овом делу разрешавају се
питања примене одређених логичких постулата и правила у оквирима
утврђених парадигми науке, система логике, методолошких праваца и методе
истраживања у истраживањима предмета науке и у истраживањима метода;
2. Епистемолошки или сазнајни – у овом делу разрешавају се проблеми односа
између научног сазнања о предмету и научног сазнања о методу, као и односи
научног сазнања применом одређених метода у истраживању предмета наука и
посебно у истраживању метода. Односи између разних врста и типова
истраживања и односи разних метода, такође су чиниоци овог дела;
3. Научно – стратегијски – неоспорно је да је битност сваке науке развојност.
Дакле, научно сазнање се развија па се тиме развија и наука. У овом делу се
артикулише и разрешава питање односа међузависности развоја сазнања о
предмету и о методу науке. Наиме, развој сазнања о предмету науке може бити
успорен или лимитиран развој сазнања о методама истраживања заостајањем
развоја сазнања о предмету науке. За овај део методологије могу се везати и
садржаји који се односе на такозване, научне револуције. Наиме, питања односа
научног сазнања о предмету и методу на одређеном степену развоја отвара
питање и формулише, или бар указује на могућност одговора о ваљаности
научних парадигми или њихових делова.1
Веома често се поставља питање да ли постоји само једна или има више
методологија. У одговору на ово питање ваља поћи од тога како се методологија схвата.
Ако методологију схватимо као науку о методама стицања научног сазнања и научног
истраживања уређену у јединствен систем са строго научном систематизацијом и научно
утврђеним структурама, функцијама, односима, основано је говорити о једној сложеној
науци коју чини више делова – целина. Има основа и за супротно схватање које тврди да
постоји више методологија које се међусобно знатно разликују.

Према критеријуму одредаба предмета и односа метода према њему најчешће се

разликују:
1
Шешић, Б. (1974): Методологија друштвених наука, Научна књига, Београд, 1974, стр. 45.

7
 - Општа методологија – изучава општа правила научног истраживања, тј. она која важе
за истраживања свих врста и у свим наукама;
- Методологија природних наука – истражује односно обрађује методе научног сазнања
и истраживања која се користе у природним наукама;
- Методологија друштвених наука – бави се методама које се користе у друштвеним
наукама.
- Методологија појединих наука (специјалне методологије, методологија правних
наука, методологија социолошких наука...) – научно изучавају методе које се
примењују у истраживањима односно стицању научних сазнања у појединим наукама,
односно научним дисциплинама.
Ова класификација, без обзира колико изгледала уверљива и колико била корисна
не оповргава становиште да је методологија једна наука, један кохерентан научни систем
и поредак, у коме је само предмет методологије класификован по општости. Наиме, нема
доказа за евентуалне тврдње да се посебне методологије баве само методама које се
исључиво примењују у једној групи наука или само једној науци. Посебне методологије,
напротив, баве се научним изучавањима свих метода које се користе у истраживањима,
стицању научног сазнања о посебној групи сродних наука односно у једној науци или
једној научној дисциплини. Основни разлог за ово је што се скоро све методе користе или
се могу примењивати у истраживањима предмета сваке групе сродних наука, или сваке
науке, односно научне дисциплине, а само се модалитети примене мање или више
међусобно разликују.

2. Закон, хипотеза, теорија у дидактици

Наука је систем знања објективно утврђене стварности која служи човеку да

унапреди свој живот и проучава ту стварност. Према савременим теоријским налазима
„наука је релативно независан, затворен и искључив систем идеја, веровања и праксе.“ 2 Из
овог произилази да је научни рад, односно научно мишљење само један специфичан начин
размишљања и промишљања а циљ му је да буде истинито. Наиме, битност и актуелност
овог питања произилази из присутног наивног и критичког гледања на науку и научни
2
Марковић, М. (1994): Филозофски основи науке, БИГЗ, Генес штампа, Београд, стр. 16-17.

8
рад, превасходно оних који се баве науком. Они раде, али не маре за претпоставке свог
рада, они одређују појмове, али се не питају шта је појам, а знамо да се појам мора у
смислу пунијег знања, може добити тек кроз процес анализе, и на крају, као њен резултат
постављају хипозете, али се не питају шта је то хипотеза и које је њено место у структури
научног сазнања; они откривају законе а не питају за њихове основне особине и
класификацију, они стварају теорије али избегавају да кажу шта је теорија и каква је њена
улога у процесу научног истраживања; они испитују одређени предмет и користе
различите технике али о природи методе, ретко говоре. Отуда је Ђ. Шушњић у праву, када
истиче „човек из науке не пита шта је наука, он мисли да се то већ зна, то питање
препушта другима.“3 То значи, да је свима нама, који се бавимо науком, препуштено да
проналазимо одговоре на питање – шта је наука, како се долази до научног сазнања?
Постоје различити нивои научног сазнања, почев од података и чињеница, преко
закона и теорија до целовитих научних система.
Сваки емпиријски научно - истраживачки рад започине прикупљањем података.
Научно релевантни су они подаци који су у функцији истраживања, тј који су
спецификовани циљем истраживања и који се могу довести у везу са постављеном
хипотезом. Надаље, то су подаци прикупљени стандардизованим техникама и поступцима
прикупљања података.
Чињенице (факти) су искуствено утврђени односи у природи и друштву (чињеница
је да зими пада снег). Чињенице су јавне, проверене и провериве а представљају први
ступањ на основу кога можемо нешто тврдити у науци.
Закон је мање или више тачан субјективни одраз објективно постојеће законитости.
Законитост је одређени однос међу стварима и појавама у природи и друштву и постоји
неовисно од наше спознаје. Основне одлике научних закона су: (1) закон увек указује на
неки однос, нпр. повезаности између одређених појава у природи и друштву; (2)
емпиријски научни закони представљу општи, универзални и конзистентан однос.
Идеалан научни закон има универзално важење па важи за све случајеве на које се односи;
За разлику од закона у природним наукама где је А претходи Б, у друштвеним наукама
закони немају тако опште и тако универзално значење. У друштвеним наукама А претходи
Б ако се остваре услови а, б, ц... Да би у таквим условима закон имао статус научног

3
Шушњић, Ђ. (1999): Методологија критика науке, Чигоја, Београд, стр. 99.

9
закона нужно је прецизно дефинисати све релевантне услове, тј. рећи под којим условима
је појава А повезана са појавом Б.
Најчешће врсте закона у друштвеним наукама су:
- темпорални закони (код темпоралних закона време се јавља као битна одредница
закона, нпр. са протицањем времена заборављање је све спорије);
- функционални закони (указују на повезаност одређених појава које нису у узрочној,
каузалној вези, већ су обје функција неког трећег фактора).
- каузални закони (односе се на објашњавање узрочне везе међу неким појавама).4
Теорије су свеобухватна објашњења одеђених појава или група појава. Мада су
засноване на емпиријској грађи (обједињују одређени број закона и настоје да их повежу и
објасне) теорије су заправо великим делом хипотетичне. То је посебно карактеристично за
друштвене науке где свака теорија има доста елемента хипотетичког (празнине се
попуњавају претпоставкама, нпр. о постојању неке појаве или о повезаности неких појава,
или о узроку неке појаве).
Научни системи су целовита, свеобухватна, мултидисциплинарна објашњења
одређених природних или друштвених феномена у себи интегришу чињенице, законе и
теорије.
Појам знања и појам истине имплицирају објекат на који се односе. То значи да
свака наука има предмет свог истраживања, који је део објективне стварности. Ова два
појма имплицирају и одређени начин сазнања, помоћу којег се долази до свести о објекту.
То значи да свака наука има свој метод. Оно што у битном одређује науку јесте да су
предмет и метод нераздвојно повезани и да се једно без другог не може конституисати.
Према резултатима истраживања филозофије науке, све оно што смера да буде
наука, мора садржавати бар неке од следећих елемената:
а) језик тј. систем симбола којим се једна наука служи да би означила, како објекте
проучавања тако и саме операције истраживања.
б) искуствене чињенице са једног подручја, тј. исказе интерсубјективног карактера
који су добијени вишеструким посматрањем, експериментисањем и мерењем
појединачних објективних појава.

4
Стојак, Р. (1990): Метода анализе садржаја, Институт за проучавање националних односа, Графичар,
Тузла, стр. 78.

10
 в) ставове којима се утврђују извесне опште структуре и релације (ту спадају
научни закони, формулације, шеме, типови...).
г) методолошка правила која регулишу и усмеравају процес истраживања (ту
спадају и најопштији конститутивни принципи научног сазнања и посебна правила
анализе и конкретна техничка упутства).
д) искази који формулишу норме практичне делатности на једном одређеном
подручју (такви су на пример, морални искази које налазимо у нормативној етици, или
норме уметничке делатности које садржи естетика, или многи искази техничких или
медицинских наука који прописују начин терапије обољења или начин конструкције
техничких објеката.
ђ) филозофске претпоставке једне одређене концепције науке: концепције њеног
предмета, метода, сврхе и места у систему наука и људског живота уопште, мерила за
селекцију актуелних проблема итд. Ове претпоставке су тројаке, то су најпре, онтолошке
претпоставке, којима се одређује подручје објекта за који се сматра да реално постоји,
затим епистемолошке претпоставке, којима се оцењује улога и значај појединих врста
инструмената сазнања и одређује једна одређена концепција истине и најзад, аксиолошке
претпоставке, којима се врши одређени избор хијерархије вредности. То су не само
сазнајне вредности, као објективност, плодност, практична примењивост, прецизност,
егзактност итд., него и опште хумане вредности од којих зависи оцена вредности науке
уопште и оцена практичних импликација једне посебне науке.
е) одређен начин организације чињеница, хипотеза, норми и закона. Та
организација може бити врло лабава и ограничити се само на класификовање чињеничног
материјала и теорија у неколико слабо повезаних подручја, или може бити строга до те
мере да целокупно знање с једног подручја буде систематизовано у оквиру једног
аксиоматског система.
ж) најзад, свака наука носи у себи и своју историју. Макар и не била експлицитно
изложена, она је ту, јер наука има кумулативни карактер, успех истраживања зависи од
тога у којој мери су узети у обзир не само сви већ постигнути резултати већ и негативна
иксуства протеклог развоја.5

5
Марковић, М. (1994):Филозофски основи науке, БИГЗ, Генес штампа, Просвета, СКЗ, Београд, стр. 16-17.

11
 Од тога до ког степена као и од тога коју врсту од свих ових елемената је наука
укључила у себе, зависи, којој врсти наука она припада, као и у којој мери је она
конституисана. Наиме, почеци науке јављају се истовремено са почецима писмености.
Међутим, снажнији развој науке почиње тек у Старој Грчкој. Тада су наука и филозофија
чиниле једну целину која се називала љубав према мудрости. Већ у то време почеле су се
осамостаљивати математика, астрономија, механика. У новом веку, од филозофије су се
одвојиле и конституисале у самостална подручја и друге гране физике, као и хемија,
биологија, социологија, психологија. Са процесом одвајања науке од филозофије и са
поделом наука на бројне гране и подгране, поставља се питање њиховог конституисања.
Пре одговора на питање да ли је једна наука конституисана, а ако јесте у којој
мери, ваља претходно одговорити шта се подразумева под речју „конституисање“. Из
налаза филофије произилази да треба разликовати три начина смисла речи
„конституисати“, односно три различита нивоа конституисања науке.
Први је када је она задовољила известан број формалних услова без обзира на то да
ли се ми лично, са нашом филозофијом, слажемо са њеним фундаменталним
претпоставкама, са начином на који су кључни проблеми решени, па и са функцијом која
јој у систему наука и људском животу припада.
Други је када је и она садржински конституисана у складу са нашим основним
филозофским претпоставкама.
Трећи је кад је једна наука потпуно развила своју критичку свест о самој себи, о
својим теоријским основама и методама, о законитостима свог развоја. Овај трећи смисао
„конституисања“ очевидно претпоставља много јаче, односно строжије услове које једна
наука треба да задовољи. Па који су то онда нужни и довољни услови да би се могло
говорити о конституисању једне науке?
За први ниво конституисања ти нужни услови би били следећи:
 Потребно је да буде утврђено подручје стварности на које се односе искази
дате науке. Тиме су одређени, прво, врста искуствених чињеница које су
релевантне у датој науци, и друго, подручје примене њених резултата.
 Треба да буде изграђен језик, комунитабилан за све људе који у датој науци
раде. Тај језик ће, поред израза обичног језика и поред филозофских,
логичких и математичких термина заједничких за све науке, садржати и

12
 известан број специјалних техничких термина чије је значење прецизно
утврђено екцплицитним дефиницијама. Тај језик ће такође одржати
критеријуме смисла и бесмисла својих ставова.
 Известан број хипотеза које су од кључног значаја за дату науку и које могу
послужити као премисе у циљу теоријског заснивања резултата каснијих
истраживања – морају бити проверене до те мере да их можемо сматрати
законима. (Тиме је имплицирано да је већ прикупљен и класификован
знатан број веродостојних иксуствених чињеница).
 Да би се могла сматрати конституисаном, једна наука треба да већ
располаже методама и техникама истраживања које су адекватне за
решавање њених проблема и које су општеприхваћене од научника који у
њој раде.6
Значи, на овом, првом нивоу конституисања, многи појмови нису још прецизно
дефинисани, без обзира на то што се већ употребљавају у једном одређеном смислу,
организација чињеничног материјала је доста несавршена, учење о методу дате науке не
мора да буде развијено у свом теоријском облику, без обзира што се тај и такав метод
може у пракси увелико примењивати; историја дате науке може да буде још увек потпуно
непроучена и филозофски темељи могу да буду у нереду а што значи да може да се догоди
да се у двама различитим подручјима исте науке полази од два међусобно неспојива
филозофска принципа.

На другом нивоу конституисања „целокупно знање датог подручја биће

организовано и систематизовано полазећи од једне јединствене филозофске основе. Тада
ћемо рећи да је једна наука конституисана као марксистичка, позитивистичка,
феноменолошка, структуралистичка, механистичка итд. На пример, политичка економија
је у Капиталу конституисана као марксистичка наука, микрофизика је радовима Бора,
Хајзенберга, Шредингера и других, конституисана као позитивистичка наука,
психологија је радовима гешталтиста конституисана као феноменолошка наука итд.

На овом нивоу извесни методолошки и други принципи су примењени, али нису

нужно и експлицитно формулисани.

6
Зајечарановић, Г. (1974): Основи методологије науке, Институт за политичке науке, Београд, стр. 34.

13
 Трећи ниво конституисања науке значи да је изграђена њена критичка самосвест.
Сада су, поред ранијих, задовољени и следећи услови:

- Филозофске претпоставке су експлицитно формулисане, систематизоване и

објашњене.
- Изграђен је мета језик дате науке, у коме су кључни термини објект језика,
дефинисани и међусобно повезани.
- Развијена је систематска теорија о методама и техникама дате науке.
- Проучена је њена историја, утврђене тенденције њеног развоја, прикупљена искуства
прошлих генерација истраживача.
- Дата наука добила је своје одређено место у систему науке. Њени резултати доведени
су у склад са резултатима других наука, уколико су све засноване на једној истој
одређеној филозофији.7
Наведена промишљања елемената и нивоа конституисања једне науке, омогућавају
одговор на питање како се решава њен предмет. Филозофија науке каже да се питање
предмета једне науке решава на следећи начин:

- Од готово сваке науке очекујемо да нам пружи знање о о појавама с неког одређеног
подручја стварности. Међутим, томе треба додати, прво, да ту није у питању
стварност по себи, већ стварност праксом трансформисана и нашим појмовним
апаратом схваћена; друго, више наука могу проучавати појаве са истог подручја са
разних страна и на разне начине; и треће, неке науке нам не пружају знање о
стварности већ оруђа за стицање знања или обавештења о ономе што је некад била
стварност, или упутсво за успешно деловање.
- Стварни предмет испитивања једне науке, у датом временском периоду, јесте
одређени скуп проблема. Подручје реалних објеката и процеса о којем треба да
стекнемо адекватна, објективна знања, основни је чинилац који одређује карактер
ових проблема и чини их једном посебном групом. Сваки овакав проблем настаје
било зато што нека искуства о овим објектима не успевамо да непосредно себи
објаснимо, било зато што нас нека искуства збуњују јер противурече нашим ранијим

7
Коен, М., Нејгел,Е. (1979): Увод у логику и научни метод, Завод за издавање уџбеника и наставна средства,
Београд, стр. 7.

14
 веровањима. У овим случајевима нова необјашњива искуства јесу чинилац који
доводи до отварања проблема.
- Али има и других чинилаца. Један део проблема сваке науке настаје из потребе да се
развије и усаврши језик којим се служимо у процесу истраживања. Физичар не може
одредити предмет своје науке док не прецизира појмове микрочестице, таласа, силе,
гравитације, простора, времена. Кад не би знао шта тачно значе ове и сличне речи, он
не би знао ни шта му је предмет истраживања.
- Неки кључни проблеми науке су методолошке природе. Колико предмет једне науке
зависи од метода, најлепше се може пратити у историји психологије за последњих сто
година. Ако је експериментални метод почетна тачка ове науке, она ће тежиште
ставити на физиологију и психологију чула у првом реду. Ако су дозвољене све
методе које укључују могућност интерсубјективног посматрања, онда имамо
бихевиоризам – психологију понашања, при чему остају ван предмета психологије све
оне психичке појаве које би се могле проучавати интроспективним методом. Када се и
овај метод укључи, предмет психологије се толико проширује да обухвата чак и
динамику несвесних процеса. Даље проширење добијамо ако укључимо и модерне
методе мерења и математичке анализе. Колико концепција о методу, толико одређења
предмета.
- Најзад, каткад врло значајни проблеми настају из потребе да се наша знања
организују и систематишу. Решавање тих проблема може довести до открића, дотле
непознатих објеката стварности, о којима нисмо имали никаквог претходног
искуства.8
Без обзира што овим сигурно нису исцрпљене све врсте проблема који се настоје
решити научним истраживањем, ипак има основа да се закључи следеће: „Предмет ма које
науке јесте комплекс нових, актуелних, међусобно сродних проблема који настају у
процесу практичне интеракције човека и објективног света. У свакој појединој науци
одредба њеног предмета је функција практичног искуства о једном одређеном подручју
стварности, језика, методолошких и филозофских претпоставки, норми за практичну
делатност и специфичних начина организације података.“9

8
Кумбс, К.Х. (1962): Теорије и методе социолошког мерења, Институт друштвених наука, Београд, стр. 55.
9
Кувачић, И. (1977): Расправе о методи, Напријед, Загреб, стр. 76.

15
 3. Научне методе и методолошки приступ

Метод је начин мишљења и истраживања у науци. Научни метод се користи ради

стицања што истинитијег сазнања. Метод у најширем смислу речи обухвата три основне
компоненте:
- општи приступ истраживању (принципи научног сазнања);
- методолошки поступак истраживања (фазе истраживачког поступка);
- методе и технике истраживања.10
Општи приступ (претходно знање) је знање о општим принципима научне
спознаје (објективност, поузданост, прецизност итд.). У другом значењу, методолошки
поступак, односи се на знање о процедурама и поступцима научне спознаје (фазе научног
истраживања). Трећу компоненту метода сачињава знање о методама и техникама
истраживања и прикупљања података. Примена метода научног сазнања је гаранција
објективности, да су закључци које добијемо истраживањем истинити.
Из историје науке произилази да онда када се филозофи баве методама реч је о
методологији. Према томе, предмет истраживања методологије научног рада су научне
методе, а предмет истраживања научних метода су део објективне стварности који је
наука дефинисала и осмислила као свој предмет.
Из методолошке литературе, из традиционалне и нове истраживачке парадигме,
произилази више поимања методологије и научних метода. Ваља указати на неке од њих,
посебно на основна. Тако се једном, под методологијом поима свеукупност методских
поступака које примењује одређена наука или група сродних наука са циљем да дођу до
нових сазнања а други пут се тако назива скуп методских поступака које је неки
истраживач применио у једном истраживању. Према томе, методологија је термин са више
значења. Према нашим налазима, научно је оправдано употребљавати овај термин у првом
значењу који произилази из самог назива: Методологија је наука о методама, део логике
који се бави проучавањем сазнајних метода.
И под научним методама не мисли се увек исто. Једном се научним методама
означавају логичке форме мишљења, што доводи до изједначавања научних метода са
10
Луман, Н. (1981): Теорија система, Глобус, Загреб, стр. 34.

16
логиком. Други пут се овим термином означавају опште теорије науке, па се говори о
функционалној методи, о структуралистичкој методи и слично. Трећи пут се научном
методом означавају методе за прикупљање података као што су: посматрање, анкета,
анализа садржаја итд.
Из класичне и савремене литературе о филозофским основама науке произилази да
је појам науке тешко прецизно одредити уколико се не познају опште карактеристике
научног метода , као и да ћемо се том одређењу најлакше приближити преко и помоћу
анализе истине.
Савремена методолошка мисао промишља методе научних истраживања са два
аспекта: са аспекта методологије и са аспекта предмета истраживања науке.
Методологија, као наука о методама, као део логике који се бави проучавањем
сазнајних метода, има за циљ не само да описује научну праксу, него и да прописује
логичка, техничка, организацијска и хеуристичка правила или норме о томе како треба да
се ради у науци да би њени резултати били ваљани. Методологија је нужно и нормативна
наука. Истовремено је методологија и критика науке и научног метода. Методологија
научног рада проучава и научни систем, тј. начин на који су сређена утврђена научна
знања и научно значајне претпоставке. Извор многих слабости и тешкоћа које могу да
успоравају и коче даљи развој науке може да се налази у њеном систему, његовим
недоследностима и противуречностима које не одговарају неким реалним
противуречностима у друштву и стварности уопште, него проистичу из недостатака у
уопштавању и међусобном повезивању оно што се већ зна о стварности, или из
догматског прихватања разних недовољно проверених ставова, чак и таквих чија је
нетачност доказана. А затим, методологија научног рада анализира и конкретне
истраживачке поступке и разна техничка средства која наука употребљава у својим
разноврсним истраживањима. Значи, поред опште методологије, коју уопште није могуће
одвојити од логике, која проучава сазнајне методе примењиве на свим подручјима, постоје
посебне методологије које проучавају методе одређене науке или групе наука
(методологија природних наука, методологија друштвених наука итд.). Према томе,
постоји битна разлика између методологије и метода, разлика која, уколико се не узима у
обзир и уколико се према истој не односи са дужном пажњом, доводи до разних
неспоразума.

17
 Метод (лат. methodus) означава начин истраживања (начин, пут, поступак који
употребљавамо да бисмо дошли до сазнања, да бисмо открили или изложили научну
истину) који се примењује у некој науци. Тако метод означава и јесте начин испитивања,
начин рада и начин мишљења. У теоријској ризници постоји много различитих метода.
Аутори ове методе разврставају на различите начине. Примера ради, могу се срести ове
дистинкције: опште методе – оне које се примењују на свим подручјима, специјалне
методе – оне које се могу применити само на неким подручјима, филозофске методе – оне
које се могу применити само у филозофији (дијалектичка, трансцендентна,
феноменолошка итд.), научне методе – оне које се примењују у науци (природно - научне
методе, лингвистичке, економске, социолошке, психолошке, биолошке...), методе научног
истраживања – оне које се употребљавају у процесу научног истраживања (анализа,
синтеза, индукција, дедукција, посматрање, експеримент, бројање, мерење, аналогија,
хипотеза...), методе научног излагања или методе готовог сазнања – оне које служе за
излагање већ стеченог знања (дефиниција, дивизија, класификација, доказ...), педагошке
методе оне које служе за прилагођавање излагања научних сазнања у образовном процесу
(акроматска, еротематска, деиктичка...).11 У литератури се често сусрећу и схватања да су
методе нешто сасвим изван и на тај начин, страно оном што се помоћу њих проучава,
открива или излаже. Хегел је, насупрот томе, инсистирао на томе да метода мора да
одговара предмету на који се примењује. Другим речима, Хегел је сматрао да је метода
само унутрашња организација или структура свог садржаја.
Богдан Шешић методе дели на: 1) посебне научне методе и научне поступке а то
су: а) аналитичко – синтетичка метода, б) метода апстракције и конкретизације, в) метода
генерализације и специјализације, г) метода класификације, д) метода класификације, ђ)
метода индукције, е) метода дедукције и ж) дијалектичко јединство индукције и
дедукције, 2) опште научне методе: а) статистичка метода, б) метода моделовања, в)
аналитичко – дедуктивна метода, и 3) основне опште методе друштвених наука међу које
убраја: а) позитивистичке методе, б) методу разумевања, в) компаративна метода, г)
методу идеалних типова, д) методолошки структурализам и функционализам и ђ)
дијалектичке методе.12

11
Марковић, М. (1994): Филозофски основи науке, БИГЗ, Генекс штампа, Београд, стр. 17.
12
Милосављевић, Н. (1989): Основи научно – истраживачког рада, Научна књига, Београд, стр. 34.

18
 4. Методе прикупљања података

4.1. Испитивање

Испитивање је у суштини поступак прикупљања података посредством вербалне

комуникације, која се успоставља између истраживача и лица за које се претпоставља да
те податке може да пружи.
Основна подела научног испитивања је:
- директно испитивање (прикупљање података у коме је испитаник унапред обавештен
о чињеници да се подвргава испитивању),
- индиректно испитивање (испитаник није унапред обавештен о испитивању),
- блага испитивања (испитивач са испитаником успоставља присни контакт),
- неутрално испитивање (карактерише однос формалне, пословне учтивости
између испитивача и испитаника), и
- строга (оштра) испитивања (строг однос испитивача према испитанику слично
судско – истражном поступку, при чему се могу постављати “унакрсна питања” и
слично).
Две су основне технике испитивања:

- интервју (путем научног разговора између испитивача и испитаника долази се до

података значајних за истраживање; то мора да буде сусрет “лице у лице” и да
постоји специфична сврха која мора бити позната интервјуисти), и
- анкета (до потребних података долази се тако што испитаник самостално попуњава
претходно припремљен образац са питањима; то је истраживачки поступак којим се
испитаницима постављају питања у вези са чињеницама од научног интереса).
У литератури се често наводи и класификација интервјуа:

- чињенички интервјуи (обезбеђују квантитативне податке о предмету интервјуисања),

- дијагностички интервјуи (дијагноза стања предмета интервјуисања), и
- терапеутски интервјуи (модификовање ставова и понашања интервјуисаног).

19
 4.2. Посматрање

Научно посматрање је системско опажање у циљу открића нових чињеница или

проверавања научних хипотеза. Као метод истраживања, то је начин прикупљања
података путем непосредног чулног опажања. Посматрање може бити:
- објективно (степен постигнутог сазнања),
- потпуно,
- прецизно (тачно посматрање), и
- системско.
Предмети научног посматрања могу бити:
- спољне појаве (екстроспекција), које се могу чулно опажати, и
- унутрашње појаве (интроспекција).
Егзактност је потпуна прецизност посматрања када се постигне највиши степен
тачности посматрања.
Метода научног посматрања може да претходи свакој другој методи, а пре свих
експерименталној методи. Она нема вредност експеримента. Подела научног посматрања
је веома сложена.
Овде се наводи следећа класификација:
- непосредно посматрање (истраживач путем чула успоставља контакт са објектом
посматрања),
- схвеобухватно посматрање (предмет посматрања је нека сложена и дуготрајна појава),
- масовно посматрање (предмет посматрања је нека масовна појава), и
- посматрање појединих случајева (предмет посматрања су ретки и јединствени
феномени). Ово је тзв. Појединачно посматрање.
Спровођење посматрања може се обавити кроз неколико корака, при чему основу
чини системско бележење података и њихово класификовање. Поред овога, треба
дефинисати и начин успостављања контакта са средином и ситуацијом у којој ће
посматрање бити изведено.

20
 Истраживање, такође, подразумева претходну селекцију и обуку посматрача.
Истраживач обично бележи и своје коментаре, тако да сагледава свој сазнајни пут и
грешке на њему.

4.3. Експеримент

Експериментална метода је организовано разматрање, којим се предмет

истраживања излазе више пута различитим условима у погледу температуре, притисака и
других физичких, хемијских и осталих утицаја, уз помно бележење промена које се при
томе дешавају.
Експеримент у основи представља покушај и посматрање. Научни експеримент је
метода практично – теоријског сазнања, чију структуру чине:
- експериментатор (појединац или група истраживача који врше експеримент),
- предмет експеримента (појаве и процеси стварности; њихови квалитети, квантитети,
мере, начини настанка, промене и друго),
- средства експеримента (материјали експеримента, инструменти, уређаји, машине,
постројења и друго),
- поступци експеримента (одабирање врсте огледа, издвајање огледне групе, теоријско-
практичне операције, постављање хипотеза и њихова провера),
- експериментални процес (услови експерименталне ситуације, физички и хемијски
процеси и друго),
- резултати експеримента, и
- интерпретација резултата експеримента и извођење научних претпоставки и закона.
Планирање научног експеримента је подешавање појава тако да експериментални
процес “одговори” на одређено питање и да се изврши организовање огледа.

4.4. Метода студије случаја

21
 Метода студије случаја састоји се у истраживању аспеката неке појаве, при чему се
за проучавање узима појединац, група, установа или предузеће. Случај се састоји од
података који се односе на неки животни период, животни процес дотичне јединице.
Комбинација фактора који су обухваћени датим понашањем подвргавају се испитивању да
би се одредило постојеће стање и открили узрочни фактори који делују. Ова метода се
може користити за истраживање појединачног случаја, случајева у низу и мозаика
случајева. Истраживања случајева у низу имају заједнички предмет који је развучен у
временском континуитету и на различитим просторима.

4.5. Оцена и анализа садржаја

Суштина анализе података је у томе да се верификује хипотеза (или хипотезе) или

да се иста одбаци. Анализа података претходи закључивању, и она се обавља према
унапред утврђеном плану, како би се извршило: разлагање података на чињенице и
реализује, поређење добијених података и констатовање чињеница у виду одређених
исказа. Анализа података може се извршити кроз неколико поступака:
- оцена података ( логична оцена садржаја података која се обавља према логичким
правилима ),
- слагање садржаја прикупљених података ( процена добијене чињенице у односу на
теоријски концепт о предмету истраживања ),
- упоређивање садржаја података истраживања са садржајима ранијих истраживања са
истим или сличним предметом истраживања,
- процена групе експерата за дотичну област ( подаци се дају одређеним стручњацима
на процену ), и
- утврђивање међусобне повезаности података у оквиру истогистраживања
(израчунавање коефицијента корелације ) и друго.
Одабирање поступака анализе података се темељи на оцени могућности њихове
примене на расположивим подацима, а у смислу са постављеним циљевима истраживања.

5. Методе анализе података

22
 У најширем смислу, анализа садржаја је поступак проучавања и рашчлањивања
вербалне или невербалне грађе којим се настоје уочити њене особине и поруке. Будући да
анализа садржаја припада скупини деск-метода, њене главне методологијске вредности
сличне су општим карактеристикама те скупине метода. Као што говори већ и сам назив,
деск-истраживања, па тако и анализа садржаја, спроводе се "за столом”, а не у стварном
животном окружењу у којем се нека појава догађа, као што је то случај с истраживањима
која се темеље на примени фиелд-метода. У поступцима деск - истраживања унапред се
анализирају забележени подаци и систематизују према критеријумима које поставља
истраживач и који су у складу с циљевима и сврхом истраживања. Будући да се деск-
истраживања састоје у анализи већ постојећих, најчешће објављених података,
прикупљених с неком другом сврхом, такви подаци се понекад називају и секундарним
подацима, а деск-истраживања секундарним анализама. Но за разлику од осталих деск-
метода (посебно анализе статистичких података), резултат анализе садржаја могу бити
секундарни али и изворни, односно, примарни подаци о појави коју истражујемо. На
пример, ако анализом садржаја желимо истражити карактеристике неког масовног медија
у одређеном раздобљу, резултат су изворни подаци, као и у случају анкете или неке друге
фиелд-методе, иако истраживање реализујемо „за столом“, анализирајући писану или већ
снимљену визуалну грађу. За разлику од тога, желимо ли анализом дневноге штампе
истражити доминантне друштвене проблеме у последњих неколико година, добијени ће
резултати имати вредност секундарних података, јер ће се темељити на избору и приказу
друштвених проблема у анализираним новинама, а не на правом увиду у стварно
друштвено стање. Као и остале деск-методе и анализа садржаја може бити самостално
истраживање, али се може користити и у оријентацијској фази те као допуна анкети или
неким другим фиелд-методама.

5.1. Квалитативна анализа

Квалитативна или нефреквенцијска анализа подразумева више или мање

субјективно вредновање проучаваног садржаја, а будући да аналитички поступак није
чвршће дефинисан јасним методолошким критеријумима, обично се и не сматра „правом“

23
научном методом. У примени квалитативне анализе за извођење закључака није битна
учесталост или интензитет одређених својстава, већ само постојање или непостојање
одређене појаве или својства. Квалитативно истраживање је термин који има различита
значења у различитим подручјима, али је најпознатији по употреби у друштвеним
знаностима. У друштвеним знаностима квалитативно истраживање је широк термин који
описује истраживање које се фокусира на начин на који појединци и групе гледају и
схваћају свет те обликују значење изван својих искустава. Такво је истраживање битно
оријентирано према нарацији.

У дидактици се квалитативна анализа састоји од процедура које користе само

дихотомне податке – то јест, подаци који могу попримити вредност 0 (нула) и 1 (један). Те
су технике прикладне онде где се догађаји или ентитети могу лакше избројити или
разврстати него измерити. Саме технике су, наравно, нумерички базиране.
У климатском истраживању квалитативне реконструкције прошлих температура почивају
на записима догађаја попут сајмова на леду који показују раздобља хладноће или топлине,
али не пружају никакве или само мало информација о степену температурне промене.
Остали индикатори – датуми жетве, прво цветање биљака – производе информације негде
између квалитативног и квантитативног.

У друштвеним наукама, квалитативно истраживање је широк термин који описује

истраживање које се усресређује на начин на који појединци или групе гледају и схватају
свет те обликују значење изван својих искустава. Методе квалитативног истраживања се
понекад користе заједно с методама квантитативног истраживања како би се добило
дубље разумевање узрока друштвених појава, или како би се помогло створити питања за
даље истраживање. За разлику од квантитативних метода, методе квалитативног
истраживања дају мало важности развоју статистички ваљаних узорака или истраживању
са уверљивим доказом хипотеза.

Уместо тога, квалитативно истраживање се усредсређује на разумевање

истраживачких појава ин ситу; то јест, унутар њихова контекста у којем се јављају у
природи. Један циљ квалитативног истраживача је изазивање значења које појаве имају за
чиниоце. Квантитативна проучавања могу пак посматрати појаве ин ситу и назначити

24
проблеме значења, а једина критика тог приступа квалитативном истраживању јесте да
дефиниције, које оно нуди, не разликује га одговарајуће од квантитативног истраживања.

Уопштено говорећи (иако постоје изузеци), проучавања квалитативног

истраживања ослањају се на три основне технике прикупљања података: судско
проматрање, интервју и документна или ручна анализа.13

5.2. Квантитативна анализа

Квантитативна анализа садржаја је саставни и објективни поступак који у већој

мери удовољава критеријима истинске научне методе. Као и у случају осталих
квантитативних метода, циљ је утврдити не само постојање или непостојање одређене
појаве или особине, него одредити и прецизне процене квантитативних вредности у
којима су те појаве или особине заступљене. У складу са најучесталије коришћеном
дефиницијом, могли бисмо рећи да је квантитативна анализа садржаја објективна
истраживачка метода која омогућава да се особине текстуалног или сликовног (визуелног)
материјала изразе у квантитативним показатељима. Примена такве анализе открива
размерно тачне податке о уделу посматраних особина у целој проучаваној грађи те
умањује вероватност импресионистичких и површних оцена, којима је често изложена
квалитативна анализа, и које неретко упућују на непрецизне па и сасвим погрешне
закључке. Ипак, и квантитативна метода има ограничења. Будући да инсистира на
квантификацији односно утврђивању заступљености одређених садржајних елемената
(речи, основних идеја и слично), таква метода крије опасност од претераног робовања
бројкама. Другим речима, приликом примене квантитативне анализе садржаја бројење и
мерење могу постати сами себи сврхом, а сложеније идеје и поруке, које се не могу
непосредно мерити али се о њима може закључивати повезивањем појединих садржајних
елемената и сагледавањем целине, могу остати неоткривене или непотпуно описане.
Квантитативно истраживање је истраживање које се проводи у друштвеним наукама,
ослањајући се на теорију вероватности и статистику, резултате добијене на узорку
испитаника примењују на целокупну популацију. Циљ истраживања може бити опис
стања или установљавање узрочно-последичних односа између појединих компонента. У
13
Дамњановић, П. (2009): Упутство за писање стручних и научних радова, ПЕП, Београд, стр. 77.

25
ову скупину истраживања спадају експерименти, као и теренске, телефонске и
поштанске анкете.

Полази се од јасно дефинисаних, унапред постављених хипотеза које се тестирају

статистичким анализама. Главни циљ је провера теорија и хипотеза, уочавање узрочно
последичних веза. Овакво истраживање се не проводи у природним условима већ
изоловањем варијабли, контролом спољашњих чинилаца којима се може приступити
искључиво емпиријским путем.

Због тога се већина истраживача залаже за повезивање квантитативних и

квалитативних приступа које може омогућити прецизно и објективно мерење уочљивих
особина проучаване грађе, али и откривање скривених односа у проучаваној појави те
описивање појединачних примера који, у статистичком смислу, не морају бити изразитије
заступљени али могу бити важан део поруке садржане у анализираној грађи. Метода
анализе садржаја, како квалитативна тако и квантитативна, може бити примењена на
различите врсте и средства друштвене комуникације – књиге, новине, песме, филмове,
телевизијске и радио емисије, интернетске садржаје, писма, правне прописе и законе,
текстове песама, фотографије, ликовну грађу и слично.
5.3. Каузална анализа садржаја

Каузална анализа утврђује узрочно - последичне везе. У оквиру ове анализе

основни појам јесте појам узрока. Тај појам није нимало лако дефинисати. Имајући на уму
практичну потребу "препознавања" узрока и његова разликовања од сродних категорија
"нужног услова“ и "повода", узрок можемо схватити као сваку појаву или процес (односно
констелацију таквих појава или процеса) који временски претходи некој другој појави,
последици, а чија су присутност и деловање, нужни, незаменљиви и директни у настанку
ове друге појаве. У свим истраживањима која у свом оквирном нацрту садрже директан
или индиректан експеримент, можемо са више или мање успеха и јасноће пратити ланац
"нужан услов" - "узрок" - "повод" - "последица".

У каузалним истраживањима се користе стандардне технике као што су интервју,

телефонско или интернет истраживање. Темеље се на структурираним питањима мање
комплексности и репрезентативном узорку испитаника, те дају резултате примењиве на

26
укупну популацију. Укључују статистичке анализе. Каузална истраживања се примењују у
друштвеним наукама, нпр. у лингвистици, антропологији, социологији и економији.

Код каузалних анализа појављују се осим осталих потешкоћа и потешкоће око

утврђивања "ближих" и "даљих" узрока, у смислу временске димензије, површинских и
дубљих итд.

Каузална анализа је најсложенији облик анализе података. Она захтева знатне

логичке и методолошке припреме. Мисли се, пре свега, на дефинисање основних појмова
на којима се она темељи (нужни услов узрок и повод). Каузална анализа је уједно и главна
карика у научној спознаји јер омогућује разумевање појава које истражујемо, па је битна
чак и онда кад те појаве измичу нашој контроли.

II ДИДАКТИЧКЕ НАУЧНО – ИСТРАЖИВАЧКЕ МЕТОДЕ

1. Појам научног метода

У досадашњем делу нашег излагања, употребљавали смо веома често појмове:

научно сазнање, научно истраживање и метод научног сазнања, односно метод научног
истраживања. Употреба поменутих термина и појмова у истим исказима указује на
разлике у њиховом значењу, али и на њихову појмовну и функционалну повезаност. Сви
ови термини и појмови садржани су и условљени одредбама појма науке, односно
научног.

Наука је људско – друштвена, у суштини интелектуална, дакле рационална

делатност. Истовремено, она је и резултат научне делатности. Јер, неоспориво је да део
науке чине већ стечена, проверена, научна сазнања, а део смислена, циљна, сврсисходна

27
активност стицања научног сазнања. Из тога може да се изведе закључак да је наука
истовремено сложен процес стицања научног сазнања, развојна структура већ стечених,
континуисаних, проверених и основано претпостављених научних сазнања о предмету
науке и методу стицања научног сазнања о предмету и о методу науке. Структуру науке
чине аксиоми, принципи, научни закони, научне теорије, научне теореме, постулати,
хипотезе, аргументи и категоријално појмовни апарат о предмету науке, по правилу
конституисани као систем у оквиру важеће парадигме. Саставни део те структуре, тог
система су процедуре истраживања, доказивања и оповргавања и процедуре
конституисања научних и сазнајних чињеница. Једном речју, научни метод се схвата као
систематска целина концепција и начина истраживања дотичног предмета науке. То нам
омогућава да констатујемо да је наука еластичан и развојан, али конзистентан систем кога
чине два међузависна и међусобно прожета сложена подсистема. Овом би се могло додати
да у сваком од споменута два подсистема откривамо теоријску, духовну, интелектуалну
компоненту и са њом повезану, практичну компоненту. Такође, видимо компоненте
сазнања и компоненту примене сазнања.

У основи науке налази се процес стицања, демонстрације и процес примене

научног сазнања. Покушамо ли да дефинишемо појам научног сазнања, наићи ћемо на
следеће најчешће ставове: прво, да је научно сазнање оно које се тиче предмета науке и до
кога се долази научним истраживањима и применом научних метода; друго, да је научно
сазнање истинито, или бар вероватно тј. најближе истини о предмету науке. Ова два
најчешће изражена схватања садрже битне чињенице ваљане дефиниције. Она јасно
показују да је научно сазнање део укупног људског сазнања. У састав научног сазнања
улазе многи чиниоци људског сазнања као што су однос субјект – објект сазнања,
опажање, представљање, мишљење, повезаност и међузависност чулности и
интелектуалности, физичког и психичког итд. Као и за свако друго сазнање људи и за
научно сазнање важе захтеви да оно буде предметно, логично, смислено, поуздано и
основано. Ипак, постоје знатне и значајне разлике између људског сазнања и научног
сазнања. За научно сазнање битне одредбе су:

- Одређеност предмета сазнања која је довољна да се оно разликује од свих других

предмета сазнања;

28
- Научно сазнање је оно које се стиче верификованим процедурама;
- Оно је систематско и систематизовано;
- Оно је претежно усмерено и планско;
- Научно сазнање је проверено и подложно свакој провери, те је истовремено
поузданије од других, критично је и развојно.
Посебно је важна одлика научног сазнања да се оно, у савременим условима,
првенствено, стиче научним истраживањима. А научна истраживања су она која се изводе
у оквиру препознатљиве парадигме, односе се на предмет односно дефинисане предмете
дефинисаних наука или научних дисциплина и примењују одговарајуће методе научног
истраживања. Оваква дефиниција научног истраживања отвара бар два питања: (1) да ли
појам научног истраживања подразумева и научне резултате које тим истраживањем треба
остварити; и (2) да ли су могућа научна истраживања о предметима који још нису
обухваћени одређеним наукама, који се још нису конституисали јер се још није
конституисала наука о њима, па се сходно томе, није конституисао ни њихов научни
метод.

Одговор на прво питање је очигледан, научно сазнање је, у делу у којем га чине
конституисана научна сазнања, резултат научног истраживања. Разлог за извођење
научног истраживања је стицање научног сазнања, а завршна фаза научног истраживања је
утврђивање резултата научног истраживања. Друго питање је, у суштини, питање о
развојности науке и научног метода. Два су основна начина умножавања наука и научних
дисциплина, односно њихових предмета као облика развоја науке. Први је издвајање
наука и научних дисциплина и њихових предмета, из других наука. У том смислу
истраживања су научна јер се одигравају у оквиру већ постојећих наука и научних
дисциплина. Други случај је настанак потпуно нових, до тада научно неистраживаних
појава и процеса, које нису биле предмет ниједне науке. На садашњем нивоу развоја ово је
мало вероватна могућност, али и то случају се истраживања могу засновати на
аналогијама, искуствима и научним сазнањима сродних наука коришћењем њихових
метода.

Приликом дефинисања методологије као науке о методу, утврдили смо да је метод

начин долажења до истинитог научног сазнања. Термин метод води порекло од грчке речи

29
„методос“ чије је значење пут, тражење. И наша реч „начин“ и грчка реч „методос“, ма
колико биле јасне на први поглед, остају недовољно прецизне без ближег одређења
њиховог значења. Начин, у најширем значењу подразумева укупност предузетих радњи и
употребу средстава свих врста да би се дошло до истинитог сазнања. Поступци и средства
стицања истинитог сазнања веома су распрострањени у свакодневном животу и у
функцији су разних врста истраживања и циљева. Осим тога, ако се начин дефинише као
укупност радњи и средстава којим се стиче истинито сазнање, не остаје ништа изван
метода тј. начина. Могли бисмо рећи да је оваква дефиниција преширока, али је њу ипак
тешко ограничити. Могли бисмо да покушамо да ограничимо садржај појма повезујући
намеру да се стекне сазнање о унапред одређеном предмету, објекту сазнања, али би тиме
случајно, стихијски и узгред настало сазнање, било изван и одвојено од начина. Оно би се
у том случају, стицало без икаквог начина, што би била потпуно неоснована тврдња.

Дефинисање појма научног метода нешто је олакшано постојањем дефиција науке

и предмета науке, као и дефиниције научног сазнања. Најопштије речено, метод научног
сазнања је смислено и сврсисходно, рационално конституисан систем идеја, концепција,
радњи, поступака и средстава, одабран по научним критеријумима и научно проверен у
циљу стицања научног сазнања, односно научног истраживања о предмету или методу
науке. Основе ове дефиниције изводимо из следећих постулата:

- Научна делатност, активност на стицању научног сазнања, намерна је, рационална,

усмерена на остваривање научних циљева и у том смислу, планска активност. Према
томе, она није стихијска, случајна, несистематска и произвољна. То су битне разлике
у односу на стицање знања уопште;
- Стицање научног сазнања усмерено је на научно дефинисан предмет одређен као
предмет и метод науке;
- Поступци, средства, концепције и опредељења бирају се по утврђеним научним
правилима и критеријумима из реда већ проверених;
- Примена концепције, правила, критеријума, поступака и средстава у процесима
стицања научног сазнања, у првом реду научним истраживањима, строго је
контролисана и критички проверавана.

30
 Према томе, битна обележја методе научног истраживања, односно научног метода
су: научност, рационалност, циљност, систематичност, контролисаност и критичко
вредновање намерно одабраних концепција, поступака и средстава у оквиру одређене
науке. Тиме долазимо до следећих ставова:

 Поједностављено гледано, најопштији начин стицања научног сазнања је

научно истраживање;
 Постоје разлике између научног метода истраживања тј. метода одређене
науке и метода стицања научног сазнања. Научни метод искључује све
начине који немају обележја научности и научне основаности, а метода
стицања научног сазнања обухвата све методе, све начине којима можемо,
намерно или случајно, рационално или интуитивно, доћи до сазнања које
може добити статус научног. Ово схватање омогућава нам да разликујемо
рационално предузете радње и изабрана средства, ради стицања научног
сазнања о дефинисаном предмету од подсвесних, надсвесних, интуитивних
и других процеса који се одигравају неконтролисани умом и вољом
научника, а могу довести до сазнања;
 Научне методе у научном истраживању захтевају квалификоване субјекте
научног сазнања.14

2. Саставни делови научног метода

Сваки научни метод, па и дидактички, има три основна дела:

a. Логички део;
b. Епистемолошки део и
c. Оперативно – технички део.
Логички део садржи, односно, обрађује логичке основе, логичка правила метода.
Мада се не може порицати став да су логичка правила једног система у суштини иста и да
она не зависе од метода, ипак се у оквиру разних метода, логичка правила различито

14
Мужић, В. (1977): Методологија педагошких истраживања, Свјетлост и Завод за уџбенике, Сарајево, стр.
77.

31
примењују и интерпретирају. То се можда најбоље види када се упореде разни
методолошки правци, методе скупљања података, обрада података и закључивање на
основу њих. Међусобна поверења познатих схватања о односу теорије и праксе, о
теоријским и емпиријским истраживањима такође указују да логичка правила морају да
буду посебно одређена у оквиру сваког метода сагласно својствима предмета
истраживања и својствима метода. Ово се нарочито односи на делове који се односе на
логичке функције, валенције, суђења и закључивања.

Епистемолошки део обрађује однос теорије и других делова науке о предмету

науке са реалитетима стварности и метода истраживања. У тај део спада и категоријално –
појмовни систем. Овај део метода, веома је важан зато што на основу научног сазнања о
предмету као реалитету и могућем реалитету, открива шта је то што је потребно и могуће
истраживати одређеним врстама истраживања, какве су могућности примене дотичне
методе, како ублажити и отклонити могуће тешкоће и препреке, а како стимулисати
предности те методе. Овај део успоставља критеријуме изборе између више могућих
концепција и метода истраживања. У оквиру овог дела успостављају се односи и између
категоријално – појмовног апарата, којим се обрађује предмет науке и методологије.
Приликом конкретне примене, овај део методе омогућује потребне операционализације и
систематизације категорија, појмова и термина у пројектима истраживања утврђујући
правила о образовању њихових поредака.

Оперативно – технички део обрађује однос између претходних делова метода и

њихових техника, затим правила конструисања и примене конструисања и примене
техника истраживања.

У нашим свакодневним комуникацијама често се сусрећемо са погрешном

употребом појмова методологије, метода и поступака, тако да се методологија често
погрешно поистовећује са методом и поступком. Зато је потребно јасно одредити њихова
појмовна значења. А то су: методологија је наука о методима, метод је начин стицања
научног сазнања. Очигледно је да се наука не може поистоветити ни свести на свој
предмет. Такође, ни методологија ни метод се не могу свести на поступак. У логици је
могуће процес мишљења одредити и као мисао поступак у промишљању односно у
мишљењу одређеног предмета. Такође, неоспорно је да свако, а нарочито рационално

32
сазнање не може да буде остварено без мишљења. Према томе, условно речено, мишљење
у најразноврснијим облицима, може се сматрати, општим начином, рационалног а самим
тим и научног сазнања.

Из теоријско – емпиријског истраживања произилази да једна метода истраживања,

може имати више техника истраживања. То је нарочито очигледно код метода
прикупљања података. Тако на пример, испитивање као метода прикупљања података има
више својих типова и више својих техника. Њене су технике научни интервјуи, научна
анкета, итд., које се јављају у пракси истраживања у више типских и практичних
модалитета. Али свака од ових техника истраживања, састоји се од поступака и
инструмената истраживања. Тако је, на пример, инструмент за прикупљање података
анкетом – анкетни упитник. Поступак би у овом случају био систем операција и понашања
у руковању упитником, тј. у успостављању контакта са испитаником, постављању питања,
евидентирању одговора итд. У том смислу је оправдано констатовати:

1. Методи истраживања могу да имају више модалитета, а у њиховом

саставу може да буде више техника истраживања;
2. Под техникама истраживања подразумевамо сложене, непосредно
примењене оперативне облике метода. Сваку технику чине њени
научни саставни делови, инструменти и поступци;
3. Под инструментима подразумевамо сва средства, све ствари које
користимо приликом примене метода у истраживању;
4. Поступци су, у овом случају, извршавање одређених радњи у складу
са правилима метода и истраживачке технике и сагласно упутсву у
оквиру конкретног пројекта истраживања;15
Из методолошке грађе и истраживања произилази да у оквиру свих метода
истраживања део који се тиче технике истраживања, није подједнако обрађен. Напротив,
што је метода општија, то је овај део мање обрађен. Такође, што је метода основнија, и
општија, инструменти су мање а поступци више обрађени. Разлог томе је што се основне и
опште методе конкретизују било кроз методе прикупљања и обраде података, било кроз
друге делове истраживања. Степен разраде и конкретизације технике – инструмената и

15
Поповић, М. (1963): Методе социолошких истраживања, Висока пословна школа, Београд, стр. 28.

33
поступака у процесу истраживања, зависи у великој мери од врсте истраживања. По
правилу већи је степен разраде и конкретизације инструмената и поступака у емпиријским
истраживањима. Исто тако, има метода које немају своје технике истраживања или немају
своје инструменте, већ су искључиво, мисаони поступак.

3. Класификација дидактичких научно – истраживачких метода

У методологији постоји више критеријума класификације научних метода.

Најчешћи критеријуми су општост метода – његова употребљивост и предмет који се
методом истражује. У литератури се најчешће сусрећу следеће класификације:

 Основне методе у које спадају: анализа, синтеза, апстраховање,

конкретизација, специјализација, генерализација, индукција и дедукција.
Осим поменутих, у ове методе би се могла убројати и аналогија, односно
компарација која је интегрисана са свим напред поменутим. Основне методе
називају се и основним посебним или само посебним. Ове методе су основ
свих других метода , те их то квалификује као основне;
 Општенаучне методе су оне које се примењују или које се могу
примењивати у свим наукама. У те методе се по правилу убрајају:
статистичка метода моделовања, аксиоматска, аналитичко – дедуктивна и

34
 хипотетичко – дедуктивна. Није јасно зашто у ове методе није увршћена и
историјско – компаративна метода иако истраживачка и научна пракса
демонстрирају њену честу употребу;
 Посебне методе појединих група наука при чему се поистовећују поједини
методолошки правци са посебним методама. Овоме се може приговорити
недовољна коректност у конципирању, дефинисању и примени критеријума
класификације. Наиме, свака од значајних методолошких оријентација
садржи у својој одредби и сопствене методе, а неке од ових оријентација,
мада су изворно биле конципиране за одређене науке, могу се применити у
истраживањима и других наука. Тако се у посебне методе друштвених наука
убрајају структурализам, аксиологизам, дијалектички метод итд. Ако
пажљиво анализирамо поменуте концепте, видећемо да се њихове битне
поставке могу применити у истраживању било ког предмета, било које
науке. Изузетак чини аксиологизам чије се поставке у природним наукама
уопште не могу применити.
 Методе прикупљања података су, како им само име каже, оне методе
којима се користимо у прикупљању података. Међутим, прикупљање
података подразумева и сређивање и обраду података и закључивање на
основу њих. У том погледу постоји извесна повезаност и међузависност
између метода прикупљања и метода обраде података. Својства података су
оно што те методе повезује. У методе прикупљања података спадају: метода
испитивања, метода посматрања и метода експериментисања. Метода
анализе документа и метода студије случаја се такође могу сврстати у
методе прикупљања података, али су оне по својим својствима специфичне
па их још називамо и оперативним методама.16
Могуће је оформити као посебну групу метода методе обраде података. Међутим,
истраживачка пракса показује да се оне најчешће јављају као делови општих метода
истраживања, као модалитети њихове примене или као њихови продужеци. На пример,
разне врсте анализе података, без чега нема истраживања, само су варијанте анализе као

16
Симић, Д. (1997): Методологија науке и технички развој, ДСП Мехатроник, Крагујевац, стр. 41.

35
основне методе. Исто је и са методом закључивања. Зато се пре може говорити о
поступцима или модалитетима примене већ помињаних метода.

У методологији је уобичајена класификација метода заснована на критеријумима

припадности предмета истраживања одређеним наукама. Тако се помињу методи
природних наука и методи друштвених наука. Неретко се сусрећемо и са поделом на
квантитативне и квалитативне методе. Ова подела нам се чини недовољно основаном.
Наиме, нема „празних квантитета“, нема мало или много нечега, већ је увек у питању
величина или количина неког квалитета. Такође, свим методама се настоји постићи
извесна квалитативна или квантитативна одређеност извесне појаве. Истина је да су неке
методе више конципиране и усмерене ка утврђивању квантитета, а преко њега и до
квалитета (нпр. статистичка метода) али је, са изузетком математике, свуда на почетку
утврђивање квалитета и његових јединица.

 Основне методе у које спадају: анализа, синтеза, апстраховање,

конкретизација, специјализација, генерализација, индукција и дедукција.
Осим поменутих, у ове методе би се могла убројати и аналогија, односно
компарација која је интегрисана са свим напред поменутим. Основне методе
називају се и основним посебним или само посебним. Ове методе су основи
свих других метода , те их то квалификује као основне;
 Општенаучне методе су оне које се примењују или које се могу
примењивати у свим наукама. У те методе се по правилу убрајају:
статистичка метода моделовања, аксиоматска, аналитичко – дедуктивна и
хипотетичко – дедуктивна. Није јасно зашто у ове методе није увршћена и
историјско – компаративна метода иако истраживачка и научна пракса
демонстрирају њену честу употребу;
 Посебне методе појединих група наука при чему се поистовећују поједини
методолошки правци са посебним методама. Овоме се може приговорити
недовољна коректност у конципирању, дефинисању и примени критеријума
класификације. Наиме, свака од значајних методолошких оријентација
садржи у својој одредби и сопствене методе, а неке од ових оријентација,
мада су изворно биле конципиране за одређене науке, могу се применити у

36
 истраживањима и других наука. Тако се у посебне методе друштвених наука
убрајају структурализам, аксиологизам, дијалектички метод итд. Ако
пажљиво анализирамо поменуте концепте, видећемо да се њихове битне
поставке могу применити у истраживању било ког предмета, било које
науке. Изузетак чини аксиологизам чије се поставке у природним наукама
уопште не могу применити. Супротност њему је дијалектички концепт чије
одредбе имају универзалне могућности примене.
 Методе прикупљања података су, како им само име каже, оне методе
којима се користимо у прикупљању података. Међутим, прикупљање
података подразумева и сређивање и обраду података и закључивање на
основу њих. У том погледу постоји извесна повезаност и међузависност
између метода прикупљања и метода обраде података. Својства података су
оно што те методе повезује. У методе прикупљања података спадају: метода
испитивања, метода посматрања и метода експериментисања.

4. Аналитичке основне методе

4.1. Метода анализе

По својој суштини, анализа је растављање предмета истраживања на његове

саставне делове, односно на чиниоце структуре, функције, веза и односа на одређеном
простору у одређено време. Растављање може да буде физичко, духовно – мисаоно и
комбиновано. У смислу научног исраживања нема чисто физичких растављања предмета
истраживања, већ је то увек истовремено и мисаоно раставаљање.

Општи предмет анализе је увек сложена целина. Та целина не може имати мање од
два дела која су међусобно повезана и налазе се у међусобним односима. Целина и делови
имају своју просторну и временску одредбу, своје квалитативне и квантитативне одредбе

37
и својства, свој састав, своје унутрашње и спољашње односе и везе, кретања промене, свој
развој итд.

Према предмету истраживања, може се говорити о:

1. потпуној или тоталној и

2. парцијалној односно секвенцијалној анализи.
Уопште узевши, постоје следеће парцијалне анализе по критеријуму предмета
истраживања:

3. Анализа садржаја, којом се научно сазнаје садржина документа као предмета.

4. Структурална анализа или анализа састава предмета којом научно сазнајемо
чиниоце састава предмета.
5. Функционална анализа којом се сазнаје активност, односи унутар предмета
истраживања.
6. Компаративна анализа којом се сазнају одређене сличности и разлике чинилаца
предмета истраживања, сличност и разлике активности, функције, веза и односа,
кретања, промена и развоја у организацији материје и материјалној организацији.
7. Генетичка анализа којом се сазнаје настанак и развој предмета истраживања, што
подразумева кретање и промене њиховог квантитета и квалитета у времену и
простору;
8. Каузална анализа којом се сазнају одређене правилности и законитости односно
закони постојања одређеног предмета истраживања;
9. Структурално – функционална анализа се чак сматра најпотпунијом анализом која
може да замени све остале анализе. Њоме се откривају структура и функције
предмета и односи између њих, што је довољно сазнање.
10. Факторска анализа за предмет сазнања има битне делујуће, детерминирајуће
чиниоце.

4.2. Метода апстракције

38
 У методолошкој литератури постоје знатне разлике у дефинисању појма
апстракције. Те разлике се испољавају у:

1. схватању апстракције као сазнајног процеса;

2. схватању њеног односа са конкретизацијом, пре свега, па и са другим методама;
3. схватања основа и поступака апстраховања.17
Наиме, методолошка проучавања апстракција воде следећим закључцима:
апстракција је један од основних метода научног сазнања у систему тих метода. Њен
општи предмет је јасно одређен: Опште у посебном довољне одређености да се може
издвојити и истражити као издвојена целина и посебно у општем, опет као могућа
целина.

Предмет апстракције су појмови, ставови, судови, закључци и други целовитији и

шири системи исказа мишљења у којима се по правилу примењује мисаона апстракција.
Основна научна метода апстракције има утврђени методски поступак – асптраховање. У
процесу научног рада поступак апстраховања је мисаони поступак који је усмерен на
предмет и који се одвија по одређеном поступку. Овај поступак следи анализу предмета и
открива у добијеним деловима предмета, одредбе, својства, садржаје, облике, моменте,
одређеног степена општости односно посебности.

Ваља истаћи да се апстракција и у методологији разматра повезано, са

конкретизацијом у пару, при чему се истиче тврдње:

1. да апстракција и конкретизација чине једну основну методу, са два супротна методска

поступка: асптракцијом и конкретизацијом;
2. да се апстракција и конкретзација међусобно прожимају и претпостављају.

4.3. Метода специјализације

У основи специјализације, као аналитичке основне методе су, према резултатима

савремених методолошких истраживања, поступци анализе односно сазнавања посебног и
појединачног у општем, при чему је опште схваћено као целина састављена од делова који
17
Фулгози, А. (1984): Факторска анализа, Школска књига, Загреб, стр. 88.

39
су сви међусобно повезани извесним заједничким својствима, али су међу њима задржане
евидентне разлике на основу којих се може идентификовати њихова посебност у
одређеном поретку. Значи, у основи специјализације, налази се метода апстракције.

Из истраживачких генерализација процеса произилази да је специјализација

схватање посебног у општем преко посебног, а као облици специјализације наводе се
класификација и дихотомија.

Научно – истраживачка пракса упућује нас на закључак да спецификација заиста

јесте заснована на поступцима растављања, раздвајања, деобе једне целине на његове
делове и да је то сазнање делова посредством целине али и сазнање целине помоћу делова.
Као и код анализе и у специјализацији чланови се сазнају преко целине деобом на
чланове, а целина и чланови преко свих, односно осталих чланова. Битна разлика
специјализације према анализи и апстракцији јесте сврставање разврставање чланова
према одређеном принципу у основан поредак.

Разврставање у одређени поступак, као специфичност спецификације, не дозвољава

нам да у спецификацију уврстимо, поред класификације и дедукцију, мада и она спада у
основне аналитичке методе. Дедукција није подела на разврставање већ је њен битан
поступак много сложенији: то је извођење новог суда или закључака из премиса, већ
постојећих судова или закључака. У науци, дедукција јесте извођење новог суда из теорија
и већ постојећих судова.

Према методолошкој литератури, предмет специјализације су појмови, ставови,

судови, закључци и друге мисаоне творевине, али у одређеним случајевима предмети
специјализације могу бити и физички предмети, ствари и људи. И у том случају, мисаона
спецификација има доминантну улогу и место.

Према резултатима теоријско – емпиријских истраживања спецификација је веома

често примењивана метода у научним истраживањима у свим његовим фазама. Она је
веома често примењивана не само у друштвеним наукама већ и у практиковању
друштвеног и организационог живота. Могло би се чак казати да се целокупни процеси
одвијају уз стално разврставање и сврставање по разним основама. Отуда њен значај у
процесу научног рада у свим његовим фазама.

40
 4.4. Класификација

Класификација је специјализација предмета појма или става тако што се класа или
један општи појам или став, рашчлањава и разврстава по одређеном критеријуму.
Сагласно томе, класификација је систематска доследна и потпуна подела по општости и
сложености предмета класификације. У истраживачкој пракси има ситуација у којима се
класификација не врши само поделом општег већ толико сазнатог да се на основу
постојећег сазнања може утврдити критеријум - принцип поделе и вршити рашчлањавање,
него се класификација врши сажимањем, односно, на основу сазнања појединих чланова,
од њих се формира поредак, тј. класификација.

4.5. Метода дедукције

Дедукција је закључивање од општег ка посебном. Дакле, дедукција је извођење

једног или више посебних ставова из једног или више општих ставова.
Индукција је углавном аналитичка, док дедукција може бити како аналитичка тако
и синтетичка.
Аналитичка је она дедукција када се из једног општег става изводе посебни
ставови, а синтетичка дедукција је она када се из више општих ставова (који се спајају)
изводи један специјалан став. Аналитичком дедукцијом могу се само проширити сазнања,
док се помоћу синтетичке дедукције долази до нових сазнања. 
Посебни методи у целини, а индуктивно - дедуктивни метод специјално, могу се
означити као процес човекове мисли којим он долази до сазнања, односно до научних
истина. Овај мисаони процес је двосмеран. Управо, према овим смеровима мисли при
долажењу до истине, уобличени су и дефинисани методи индукције и дедукције. Први

41
метод није ништа друго него процес човекових мисли. Кад иде од субјекта ка стварности,
назива се дедуктивни метод. Други метод јесте кад процес мисли тече од објективне
стварности ка субјекту и назива се индуктивни метод.
Иако су супротни мисаони процеси, дедукција и индукција се међусобно не
искључују, него се допуњавају што је нарочито изражено при решавању изузетно
сложених проблема када је потребно комбиновати индукцију и дедукцију да би се дошло
до истине.
Пренаглашавање индукције или дедукције је потпуно неосновано, а уодређеном
погледу и апсурдно, јер су то два неодвојива, мада супротна смера мишљења. Индукција и
дедукција предметно су неодвојиве и јединствене у дијалектичком јединству: општег,
посебног и појединачног, јер су баш у наведеним супротностима оба метода до те мере
повезана да се говори о јединственом индуктивно-дедуктивном методу.
 

4.6. Синтетичке методе

4.6.1. Синтеза

Процес мисаоног спајања делова у једну одрeђену, сложену целину, или замисао
којом се у представама врши спајање делова у целину назива се синтезом.
Суштинске карактеристике дијалектичке синтезе могле би се укратко изразити кроз
следеће ставове: 
1.  дијалектичка синтеза не схвата појаве и ствари као прост механички скуп изолованих
елемената, већ их тумачи као међусобно повезане и међузависне чиниоце јединствене
целине.
2.  по дијалектичкој синтези целина није само јединство разноврсних него и међусобно
супротних, противречних делова, односно чинилаца.

42
 - категорије у дијалектичкој синтези су поларизоване, али се у преовлађујућем полу
јасно види зачетак супротног пола.
- у дијалектичкој синтези морају постојати међузависност и свеопште повезаност
не само чинилаца него и чињеница;
- дијалектичка синтеза, у јединству са анализом, у стању је да објасни настанак и
развој сасвим нових појава.
Постоје следеће врсте синтеза:
- дескриптивна;
- експликативна;
- репродуктивна и
- продуктивна синтеза.18
Уколико се описује начин састављања целине од њених делова, онда је реч о
дескриптивној синтези.
Док се дескриптивна анализа састоји у опису појединих делова предмета анализе,
дотле се дескриптивна синтеза састоји у томе што описује како предмет или целина
настаје инкорпорирањем делова, елемената или чинилаца.
При обављању активности, експликативна синтеза је ако се, поред структуре и веза
међу елементима активности, знају и начини рада и комплексност циља. 
Репродуктивном синтезом успоставља се целина која је анализом растављена.
Постоји могућност да се целине квантитативно другачије успостављају, под условом да су
о тим целинама пре њиховог настанка постојале представе о њима. Међутим,
репродуктивном синтезом само се једноставно нотирају резултати анализе. Она је снимак
фактицитета, јер сегруписани показатељи изведене анализе просто понављају. 
Управо, преко продуктивне синтезе дошло се до нових појмова, дефиниција, закона
и научних теорија. Овом врстом синтезе превазилази се просто повезивање чинилаца,
односно елемената анализе. Помоћу ње се поуздано долази до нових сазнања.
Продуктивна синтеза почива на анализи, чије резултате продубљује.

4.6.2. Конкретизација

18
Шешић, Б. (1974): Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд, стр. 62.

43
 Конкретизација је супротан мисаони поступак од апстракције због тога што
представља приближавање конкретном јединству ствари, појава, процеса. Рука је само по
називу одвојена од тела. Конкретизацијом се долази до схватањао уклапању руке и њене
функције у јединство организма. Конкретизација је, као што се из примера може видети,
синтеза. У ствари она мора бити синтеза, јер сваки конкретан предмет представља
комплекс елемената, веза и процеса.

4.6.3. Метода генерализације

Генерализација представља уопштавање и значи мисаони прелаз сазнања од

појединачних и посебних својстава одређене групе предмета ка њиховим општим
одредбама. Као логички метод користи се непосредно приликом финализације сазнања
ради схватања општег својства вредности, на основу посебних и појединачних. Њеном
применом на прихватљив начин уопштена су досадашња многобројна, пре свега,
искуствена сазнања, од елементарних до највиших.
 
4.6.4. Метод специјализације
 

Специјализација је поступак идентификације посебног и појединачног у општем; у

суштини, супротна је генерализацији. Заснива се на аналитичко – синтетичком методу и
методима апстракције и конкретизације. Постоје два облика специјализације:
класификација и дедукција.
Класификацијом се специјализира посебан и појединачни појам, а дедукцијом се
специјализира посебан и појединачан став.
 .
4.6.5. Метода индукције

Индукција је закључивање од посебног ка општем (од познатог ка непознатом).

Другим речима, ако се код појединачних чланова једне врсте уочи неко заједичко

44
својство, онда се изводи закључак да то својство поседује та врста као целина.
Индуктивно уопштавање може се односити како на једну појаву, предмет, процес тако и у
истој мери и на целу класу предмета, појава и процеса. Ако је индукција закључивање од
посебног ка општем, од познатог ка непознатом, а то она јесте, значи да базира на
искуству. Како је искуство непрекидан процес промена, то се индуктивни закључак не
може сматрати коначним, јер свака нова чињеница може оповргнути донети закључак.
Узета сама за себе, дакле, индукција не може бити потпуни и успешни метод сазнања.
Помоћу индукције може се доћи до великог броја чињеница и до њихове успешне
систематизације. Међутим, то ипак није довољно да се све чињенице потпуно обухвате,
без чега се не може доћи до научног објашњења и до открића законитости (односно
закона).
Под индуктивним методом, дакле, треба подразумевати континуирано систематско
и доследно извођење и примену индуктивних закључака ради откривања и доказивања
истине. Уз ово сазнање стално треба имати на уму да општи став до кога се долази у
индуктивном закључку представља унуверзалан суд или закључак, али не и генерални.
 
Да би индуктивни закључак био употребљив, а и индуктивни метод плодотворан,
користе се помоћни методи уз индукцију ради прикупљања чињеница. У те методе
спадају: метод посматрања и метод експеримента. Поред тога, не сме се ни за тренутак
изгубити из вида јединство општег, посебног и појединачног.

4.7. Општенаучне методе

Већ је казано да општенаучне методе чине други део научног метода и под њима се
подразумевају оне методе које које се могу користити за стицање знања у свим наукама и
научним дисциплинама. То су:

1. Хипотетичко – дедуктивна метода;

2. Статитичка метода;
3. Метода моделовања;
4. Аксиоматска метода;
5. Аналитичко – дедуктивна метода;

45
 6. Компаративна метода;

4.7.1. Хипотетичко – дедуктивна метода

Ова метода нема своје посебне технике и инструменте. Мада искуствена и по томе
емпиријска, она нема методе, технике и поступке прикупљања података, већ то постиже
постојећим методама прикупљања података. Она је мисаона, рационална метода. Однос
између хипотетичко – дедуктивне и осталих метода једноставнији од односа другим
научним методама. Основне методе су у основи хипотетичке методе, али је ова метода
истовремено и критика, подстицај и начин развијања и изграђивања, дограђивања и
повезивања ових метода. На то указују њене карактеристике аналитичности и
синтетичности, апстрахованости и конкретности, њен генерализаторски и
специјализаторски карактер и њена индуктивност и дедуктивност.

4.7.2. Статистичка метода

Статистичка метода је квантитативно истраживање масовних појава у друштвеним

и природним наукама. Статистика као општенаучна метода је релативно нова и може се
сматрати граном примењене математике. Иако постоје посебне научно – статистичке
методе, статистика је ипак и општа метода, по томе што је свим специјалним статистикама
заједничка одређена општа статистичка метода и по томе што се статистичка метода
примењује на широку област природних и друштвених појава.

Статистичком методом се изучавају појаве чији је степен униформности изразито

низак а индивидуалност изражена. Ове појаве испољавају следеће битне особине:

1. разноврсност квалитативно – квантитативне одређености;

2. комплексност одређености – свака појава се одликује са више међусобно
прожетих особина;
3. мноштвеност број појава сваке врсте је велик;

46
4. променљивост - појаве се непрекидно мењају у својим особинама
Статистичка метода се сатоји из следећих фаза:
- прикупљање података;
- представљање;
- анализирање и
- интерпретирање резултата.

4.7.3. Аксиоматска метода

Из историје методологије произилази да аксиоматска метода спада у врло старе

методе. Она потиче из времена Аристотела и у њеној основи су дедуктивна метода,
принципи и процедуре дедуктивног закључивања. Методолошка литература каже да
аксиоматска метода јесте метода која се по својим битним одредбама разликује од других
метода и може се као посебност идентификовати.

Аксиоматска метода је неизбежно повезана са хипотетичко – дедуктивном методом

у процесима постављања аксиома, а аксиоми нису и не могу бити било који дедуковани
ставови, већ битни, основни, са нужним степеном истинитости, засновани на резултатима
хипотетичко – дедуктивне методе и она, полазећи од аксиома, гради аксиоматске системе
у којима аксиоми имају своју аксиоматску улогу ако задовољавају одређена правила.

4.7.4. Компаративна метода

Компаративна метода  је поступак упоређивања истих или сродних чињеница,

појава, процеса и односа, односно утврђивања њихове сличности у понашању и
интензитету и разлика међу њима. Поређење између две ствари, две појаве, два догађаја,
креће се тако да се прво утврде њихове заједничке особине, а затим све оне о којима
се разликују. Поређењем се треба истаћи оно што је заједничко или оно што је различито.
Неколико битних обележја ове методе су:

47
 1. Утврђивање одређених основних заједничких или сличних особина
код раније познатих и код нових ствари или појава.
2. Постављање основне хипотезе да и нова ствар или појава има иста или
слична својства, структуру, облике, везе, процесе, односе и понашања као и
позната ствар или појава.
3. Проверавање постављене основне хипотезе.
4. Систематско и што потпуније упоређивање својстава од раније
познате ствари или појаве и ново сазнање ствари или појаве.
5. Класификација нове појаве или врсте појава у систему проширених
спознаја.

III ВРСТЕ ИСТРАЖИВАЊА

1. Микроистраживања у дидактици

Постоје различити критерији за разликовање врста истраживања. Први полази од

разликовања врста истраживања према њиховом крајњем циљу (према овом критерију
разликујемо експлоративна, дескриптивна, експликативна и предикривна истраживања).

Други критеријум полази од чињенице да ли се ради о једнократном истраживању

или о серији међусобно повезаних истраживања (једнократна и развојна истраживања).

Трећи критеријум се односи на опредељења између неексперименталних

(анкетних) и експерименталних истраживања.

48
 Разликовање врста истраживања према циљу. Циљ истраживања може бити –
упознавање (експлорација) појаве, извиђање или експлорација, пионирско истраживање,
мање или више непознате појаве и околности у којима се она јавља.

Експлоративно истраживање је усмерено на уочавање појава, њихово међусобно

разграничавање, утврђивање карактеристичних својстава, учесталост јављања и сл.
(једном речју на упознавање појаве).

Циљ истраживања може бити – опис (дескрипција) појаве. Други циљ може бити
егзатан опис или десктипција неке појаве. Такав циљ се поставља када се ради о значајној
појави коју је потребно прецизно упознати и максимално објективно описати, дефинисати
или редефинисати. Циљ истраживања може бити – објашњење (експликација) појаве.
Трећи циљ може бити објашњење или експликација неке појаве. Експликативна
истраживања се баве појавама које су претходно егзактно описане, а сада желимо да их и
објаснимо. У експликативним истраживањаима полази се од једне или више претпоставки
о повезаности те и неке друге појаве. Истраживање треба да потврди или оспори такве
претпоставке. Циљ истраживања може бити и предвиђање (предикција) појаве. Четврто,
истраживање може бити организовано са циљем да пружи предвиђање или предикцију у
погледу јављања одређених појава, промена у њиховим битним својствима. Предиктивна
истраживања су само посебан вид експлоративних истраживања. Истраживач обично
планира једнократно истраживање, али нису ретки случајеви да се истраживања реализују
у серији (развојна истраживања) полазећи од експлорације (упознавања појаве ), њене
дескрипције (прецизног описивања и дефинисања ) па до експликације (објашњавање) и
предикције (предвиђања других појава на основу ње).

У пројектовању експерименталних истраживања главно питање се односи на

експерименталну манипулацију експерименталног фактора и контролу других варијабли.
Код неексперименталних истраживања главни проблеми се односе на избор
репрезентативног узорка, примену стандардних поступака прикупљања и обраде података.
Основни предуслов бржег општег развоја дидактике подаци о учесталости и распореду
разних појава у друштвеним структурама друштава различитог типа су од пресудног
значаја за искуствено проверавање низа значајних социолошких теоријских ставова и
хипотеза. У недостатку институционално развијеног система сталног прикуопљања

49
података о глобалнимм друштвима, дидактичка истраживања су се претежно организовала
или у оквиру малих узорака или на појединим тачкама система (у појединим насељима,
предузећима, друштвеним установама).

Искуство је, међутим, показало да се помоћу оваквих испитивања ограниченог

обима не могу добити потребна и потпуна обавештења о стању друштва у целини, иако
поједина микроистраживања могу донети многа теоријски врло значајна обавештења.
Мада се о стању неке школе не може закључивати на основу проучавања
појединачних школа, испитивања у појединачним школама, која су део опште школске
организације, доносе нова сазнања о начину на који је та друштвена делатност
организована, где се у њој налазе извори супротности и сукоба а где се остварује напредак
и долази до одређених промена. Међутим, помоћу оваквих испитивања не могу се добити
потпуна обавештења о стању те друштвене делатности у читавом друштву. Без
организовања сталног и систематског прикупљања дидактичких значајних обавештења о
глобалним друштвима, тешко је замислити бржи развој дидактичке теорије и дидактике
као науке.

Постоје научне тешкоће у стварању систематског оквира за прикупљање

дидактичких података о глобалним друштвима. Прва од тих тешкоћа јесте непостојање
довољно разрађеног појмовно – хипотетичког оквира за свестраније дидактичко
проучавање глобалних друштава, који једино може да буде основа за систематско
прикупљање података о њима. Има много теорија о глобалном друштву, али те теорије су
доста апстрактне, нису на прецизан начин искуствено протумачене, па је тешко
прецизније одредити која су елементарна обавештења о друштву неопходна да би се могла
проверавати нека врло апстрактна дидактичка теорија. Иако постоје различита теоријска
становишта у дидактици, ипак се многа од њих заснивају на неким заједничким
проблемима и њихово проверавање захтева многе елементарне искуствене податке.
Споредно је, при том, што разне теорије ове елементарне искуствене податке сређују на
различит начин и доводе у различите међусобне односе. Уколико се утврди који су
основни искуствени подаци неопходни за проверавање и даље развијање различитих
теори јских становишта, може се организовати њихово јединствено прикупљање, а

50
савремена машинска обрада података дозвољава да се релативно лако и брзо елементарни
подаци сређују и анализирају у различитим правцима, према различитим
теоријским претпоставкама.
Изгледа да се на основу теорије друштвене структуре, друштвене организације,
еколошко територијалнограспореда друштва и његове културе може изградити доста
целовит појмовно хипотетички оквир система прикупљања и сређивања дидактички
релевантних података о глобалним друштвима. Ако се подаци о структури и организацији
наставе, њеној организацији и распореду, доведу у међусобне односе, и ако се повезивање
различитих података изведе на што реалистичнији начин који одговара друштвеној
стварности, вероватно је да ће се открити велики део релативно хомогених
друштвених поља која постоје у неком глобалном друштву и која затим врло снажно
утичу на најразличити је облике друштвеног понашања.
Та релативно хомогена друштвена поља настају у глобалном друштву под
унакрсним деловањем структуралних, организацијских, еколошких и етничко-културних
чинилаца. На пример, једно такво друштвено поље може да буде неко етнички
хомогено пољопривредно подруч је. У оваквим подручјима су на одређен начин
структурисани многобројни друштвени и културни чиниоци, и то снажно утиче на разне
облике школског система. Једно друкчије друштвено поље, мање чврсто структурисано и
хомогено, али врло особено. Ту су градске четврти у којима претежно живе радници, који
су се у њих доселили са разних страна, али претежно са села, и нова друштвена средина
још није довољно изградила свој јединствен друштвени и културни стил. А познато је
колико је често јединствен и чврсто изграђен културни стил неких сеоских предела који
још нису снажније захваћени процесом интелектуализације. Веће сметње у стварању
система прикупљања дидактички података о глобалним друштвима су организацијске
природе.
Приликом стварања система социолош ког прикупљања података о глобалном
друштву треба, пре свега, искористити сва она обавештења која настају независно од
науке, ради задовољења неких практичних друштвених потреба. Ни један сложенији
облик друштвене организације не може постојати без сталних обавештења о ономе што се
у организацији дешава. Савремено друштво је принуђено да у најразличитијим облицима
стално прикупља обавештења о разним својим делатностима.

51
 Ипак  је у њему функција систематског обавештавања највише усредсређена и
развијена у званичној статистици. Оквир у коме званична статистика прикупља, сређује и
објављује податке ствара се пре свега под утицајем практичних потреба. Треба настојати
да се приликом стварања програма разних служби званичне дидактике, теоријске потребе
дидактике узму у обзир бар у оној мери у којој се води рачуна о потребама демографије и
економских наука.
Често би било довољно да се у програме званичне статистике на многим
подручјима унесу само незнатне измене, па да подаци добију далеко већу вредност за
дидактичко проучавање друштва.
Дидактичка теорија се не може развијати само на подацима о савременој настави,
јер се не може изградити довољно широка теорија о глобалном друштву само
проучавањем појединих његових савремених облика, већ су у том погледу неопходна што
шира упоредна и историјска проучавања.
Дидактика у прошлости има извесну упоредну традицију, али је она последњих
деценија била готово замрла, и тек се последњих неколико година поново буди и
оживљава. Нарочито је упоредни приступ неопходан за израду једне реалистичке
типологије глобалних друштава. То је било јасно већ Аристотелу. Поред тога, упоредна
истраживања су у социологији, у којој је могућност експериментисања врло ограничена,
основна замена за експеримент, најпоузданије средство за испитивање узрочних односа
међу појавама.
Још је разумљивије зашто су за развој дидактичке теорије неопходни историјски
подаци. Ипак о се поједина друштва много разликују у степену своје отворености, иако је
јавност друштвеног делања у разним друштвима различита, ипак не постоје апсолутно
отворена друштва.
Вероватно да никад није постојало друштво у коме  би се сви облици друштвене
делатности могли без остатка научно проучавати у самом свом току, ин виво, док се још
одвијају одређене друштвене делатности.
Тешко се, на пример, може непосредно проучавати усвом току деловање основних
средишта друштвене моћи и начин доношења њихових основних одлука. Многе се
теоријски врло значајне појаве могу потпуније научно проучавати тек кад постану
историја, што значи бар 50 година касније, кад више нема живих људи који су их стварали

52
и кад више не постоји одређена делатност, али су се сачували њени трагови. Ка снијим
историјским проучавањима оне морају проверавати колико су били тачни резултати
истраживања разних друштвених појава која су изведена ин виво. Због тога се односи
између социологије и историје не ограничавају на коришћење историографских података
за проучавање друштвеног развоја, него постаје неопходна примена историјских
поступака и приликом дидактичког проучавања низа појава које је теже проучавати у
току, док се одређене делатности непосредно одвијају.

2. Писане форме стручних и научних радова

Стручни радови су врста писаних радова апликативног карактера. Зато се њихова

сврха састоји у прикупљању, објашњавању, проверавању и вредновању познатих
чињеница, информација и теорија, као и у сагледавању њихове применљивости у струци.
Постоји више врста стручних радова. Из практичних разлога, у овом раду обрадиће се
семинарски, завршни и дипломски радови.

Семинарски рад је најједноставнија врста завршних радова. Њиме се обрађује

одређена тема, или неко сложеније питање теоријског или практичног карактера из оквира
студијског програма под руководством ментора – предметног наставника. Његовом
израдом студенти продубљују своја знања, развијају способност писменог саопштавања
својих мисли, идеја, знања и осећања, а одбраном семинарског рада развијају способност
усменог изражавања, смисао за успешну комуникацију и успешно заступање својих идеја,

53
ставова и саопштавање својих знања. Семинарски радови доприносе и развоју академске
писмености студената. Завршни рад је стручни (предметни) рад кога студенти пишу на
првом степену високог образовања, тј. на основним академским студијама које трају три
године (180 ЕСПБ). Тема рада треба да буде јасно дефинисана, садржајно (у погледу
обима) одмерена и усклађена са могућностима студента да дату тему обради на
одговарајућем стручном нивоу.

Дипломски рад је, такође, завршни рад на основним академским студијама, али
које трају четири године (дипломске академске студије – 240 ЕСПБ). Њиме се проверава
стручна компетенција, систематичност у приказу постојећих знања у науци и
оспособљеност студента за неке облике самосталног рада. Дипломским радом студент
може да демонстрира и своју оспособљеност за решавање практичних проблема. Зато је
ова врста рада по обиму, у извесној мери, шира од претходног – завршног рада. Научни
радови, без обзира на то која је врста истраживања у питању, могу да буду научно-
сазнавалачки и апликативни. То се темељи на чињеници да свако научно истраживање
карактерише двојака усмереност – окренутост или ка откривању нових научних истина
или ка проверавању и потврђивању већ познатих истина, али без строгих научних
граница. При томе се, у оба случаја, примењују научне методе. Зато се у ову категирију
радова могу сврстати и мастер завршни рад.

Мастер рад је завршни рад мастер академских студија које трају једну или две
године (други степен високог образовања). Завршетком овог нивоа студија студенти стичу
додатних 60 или 120 ЕСПБ, у зависности да ли су основне академске студије трајале три
или четири године. Мастер рад је самостални научно-стручни рад у коме студенти
самостално обрађују одређену тему под вођством наставника  ментора. Тематика која се
обрађује је сложенија него у претходним врстама завршних радова, а њена обрада
подразумева уважавање, пре свега, основних епистемолошких принципиа научног
сазнања (општост, објективност, систематичност, прецизност, поузданост и
систематичност). Поред тога, мастер рад треба да пружи доказе и о оспособљености
студента да се користи научним методама, техникама и инструментима истраживања. И,
коначно, мастер рад не представља само завршни чин провере већ и креативан напор
студента и његовог ментора у обједињавању знања конкретног студијског програма.

54
 На избор теме стручног рада, утиче читави низ фактора. Самим тим се и избор теме
састоји у извесној мери у усклађивању тих фактора, јер се они никада не појављују
изоловано, већ увек у међусобној интеракцији. Теме за израду завршних радова резултат
је консултација наставника  ментора и студента. При томе, теме могу да предлажу
предметни наставници, али се предлог може препустити и студентима. Лични афинитет
студента према одређеној научној, односно стручној области од пресудног је значаја за
избор теме. Осим тога, не могу се занемарити и његова претходна знања и искуство. То су
битни мотивациони чиниоци и неопходни предуслови да се рад брзо, лако и квалитетно
напише. Тема рада може да буде повезана са теоријским аспектима научне дисциплине
или са практичним аспектима наставно-предметне области (емпиријско истраживање
одређене појаве или анализа случаја из праксе). Без обзира да ли је тема више окренута
теорији или пракси, она треба да задовољи одређене критеријуме, као што су: савременост
и актуелност, атрактивност, интересантност, релевантност за дату научно-стручну област,
подобност за обраду (са становишта доступности извора и времена за обраду), прецизност
у садржајној одређености и одмерености (ни преуска нити преширока), конкретност (не
апстрактна или уопштена). Природа теме рада опредељује и начин обраде. У наставној
пракси постоје следећа три начина: (1) ако је тема теоријска, студент прикупља
релевантну литературу, врши избор и структуирање садржаја према тезама постављеним у
оквиру одређене теме, анализира изабрани садржај и презентира сазнања релевантна за
тему; (2) код тема које су више окренуте пракси студент врши избор и структуирање
садржаја према тезама постављеним у оквиру теме дефинише методологију емпиријског
истраживања, спроводи истраживање, при чему се користи и примерима из праксе и
њиховом анализом, решава конкретни практични задатак и слично; (3) теме теоријско-
апликативног карактера захтевају комбинацију претходна два начина.

Кад је изабрана тема јасно формулисана приступа се, у консултацији са ментором,

прикупљању грађе – извора информација које ће послужити за израду рада и доношење
адекватних закључака. То није механички већ креативни чин, јер се проучавањем ранијих
сазнања ствара погодна основа за развој новог схватања. Основни извори података су
разни писани материјали: енциклопедије, књиге, монографије, радови објављени у
домаћим и иностраним часописима, разна документа и друго. Писане материјале студент
сам прикупља или до њих долази у библиотеци. Бројне и веома значајне информације

55
везане за тему рада могу се добити и коришћењем ИНТЕРНЕТ мрежа (Интернет је
међународна компјутерска мрежа помоћу које се може добити било који податак, који је
унет у мрежу, почев од обичних новинарских реклама, преко новинарских вести, до
најновијих научних информација). При томе се мора водити рачуна о поузданости и
сигурности тих података.

Структуру завршних радова чине: насловна страна, садржај, увод, главни део
(разрада теме), закључак, списак литературе и прилози (по потреби). Насловна страна је
прва страна рада. Она треба да пружи основне информације о аутору и раду, као што су: 
назив високошколске установе,  назив студијског програма  назнаку о врсти завршног
рада,  наслов завршног рада,  наставничко звање, академску титулу, име и презиме
ментора,  име и презиме студента и број индекса и  место и година израде рада. Сви
елементи садржаја наловне стране су унапред и прецизно дефинисани осим наслова. Он се
дефинише у складу са изабраном темом рада, довољно дескриптивно, прецизно, концизно,
информативно и атрактивно.

Садржај представља текстуално-нумерички преглед делова рада. У њему су

наведени основни делови рада, тј. наслови и поднаслови који одражавају његову
структуру и бројеви страна на којима се налазе. Сходно томе, садржај се пише након
завршетка текста и његовог остраничавања, као што је урађено у овом упутству. Садржај
може бити на почетку или на крају рада. Исправно је и једно и друго, али је, због лакшег
сналажења читалаца и прегледности, прихватљивији први начин. Увод на оригиналан
начин прзентира суштину проблема који се разматра у раду, указује на његов значај,
разлоге (мотиве) за његову обраду и даје кратак преглед садржаја рада. Обим увода је
пожељно да буде у оквиру једне до две стране.

Главни део (разрада теме) је осмишљен, темељан и аргументован приказ теоријске

утемељености теме (анализа литературе и претходних сродних истраживања) и
практичних (илустративни примери, по правилу оригинални) резултата који се односе на
задату тему, методолошког приступа истраживању и резултата истраживања и њихове
интерпретације. Он је најважнији и свакако најобимнији део рада (обично чини 7080%
рада). Њиме треба обухватити све оно што је у уводу обећано. Због тога је обично

56
рашчлањен на поглавља, подпоглавља, одељке и дидактичке целине (пасусе). Сви
наведени делови треба да буду правилно распоређени и сигнирани, међусобно повезани и
адекватно димензионирани. Приликом писања главног дела рада, због јасније и потпуније
садржајно-логичке аргументованости, неопходно је уважавати одређена правила. Јасноћа
и концизност. Прилоком писања треба се ослободити „сувишног” садржаја и беспотребне
историјске фактографије, већ се усмерити на оно што је непосредно везано за тему и што
је значајно. Складност и јединство делова. Сви делови, као што је већ наглашено, морају
да буду адекватно димензионирани и међусобно логички повезани у јединствену целину, а
усмерени на давање одговора на основна питања у раду. Истицање садржаја који је
значајан. Битни делови текста треба да добију одређени простор и место у редоследу
саопштавања. Исто тако се и важнијим констатацијама треба обезбедити више простора.
Разумно расуђивање и закључивање. Утврђивање ставова о питањима која се разматрају у
раду мора да буде разумно, при чему се сваки став треба да образложи и аргументује.
Наравно, не треба тежити само оним аргументима који иду у прилог решавању
постављених питања, већ треба критички сагледати и различите ставове и мишљења,
уколико их има. Коришћење примера. Пожељно је да се сопствени ставови илуструју
адекватним примерима ради убедљивије аргументације.

Закључак је финални део рада. У њему се на систематичан и концизан начин

саопштавају најважнија сазнања до којих се дошло. Он произилази из читавог садржаја
рада, па се препоручује аутору да подробно прочита све оно што је претходно написао.

У закључку треба да се оцени, по могућности критички, тема која је била предмет

разраде, процене стања или ситуације, потврде или одбаце постављене хипотезе, искажу
поруке и допринос рада, као и да се укаже на проблеме и питања који би требало даље
обрадити и проучити. Списак литературе је систематски преглед свих извора који
директно или индиректно третирају садржај теме рада и који су коришћени током израде.
Ако је рад писан латиницом списак литературе се наводи по абецедном реду, а ако је
коришћена ћирилица онда се наводи азбучним редом, осим у случају кад се користи
ванкуверски систем цитирања, јер се, у том случају, у коначном списку литературе,
референце ређају у низу према редоследу (броју) њиховог првог појављивања у тексту.
Постоје различити системи навођења референци у литератури. Систем за који смо се

57
определили мора да се доследно примењује од прве до последње референце, као и при
позивању на литературу приликом цитирања или парафразирања одређених садржаја.
Ментор има врло значајну улогу у свим фазама израде сваке врсте завршног рада.
Сарадња ментора и студента најчешће се реализује на консултацијама које представљају
веома користан облик помоћи и усмеравања студента. Овај облик сарадње може да убрза
писање рада и да значајно допринесе његовом квалитету. Наравно, веома је корисна и
комуникација ментора и студента путем електронске поште, јер се и на тај начин могу
отклонити бројне дилеме у вези писања рада. Обавезе ментора су бројне и сложене. Он
треба да усмери студента да правилно изабере и формулише тему, да препоручи
литературу која је неопходна за израду рада и да упути студента где је може наћи.

ЗАКЉУЧЦИ РАДА

Научно – истраживачки рад је знатно компликованији од других активности

човека, јер се не ради о организацији радног места или погона, већ о организацији која
треба да усмерава креативну мисао човека, а најчешће се ради о организацији управљања
сопственим интелектуалним способностима.
Сваки емпиријски научно - истраживачки рад започине прикупљањем података.
Научно релевантни су они подаци који су у функцији истраживања, тј. који су
спецификовани циљем истраживања и који се могу довести у везу са постављеном
хипотезом. Надаље, то су подаци прикупљени стандардизованим техникама и поступцима
прикупљања података. Чињенице (факти) су искуствено утврђени односи у природи и
друштву (чињеница је да зими пада снег). Чињенице су јавне, проверене и проверљиве а
представљају први ступањ на основу кога можемо нешто тврдити у науци. Закон је мање
или више тачан субјективни одраз објективно постојеће законитости. Законитост је

58
одређени однос међу стварима и појавама у природи и друштву и постоји независно од
наше спознаје.
Метод је начин мишљења и истраживања у науци. Научни метод се користи ради
стицања што истинитијег сазнања. Из методолошке литературе, из традиционалне и нове
истраживачке парадигме, произилази више поимања методологије и научних метода.
Ваља указати на неке од њих, посебно на основна. Тако се једном, под методологијом
поима свеукупност методских поступака које примењује одређена наука или група
сродних наука са циљем да дођу до нових сазнања а други пут се тако назива скуп
методских поступака које је неки истраживач применио у једном истраживању. Према
томе, методологија је термин са више значења. Према нашим налазима, научно је
оправдано употребљавати овај термин у првом значењу који произилази из самог назива:
Методологија је наука о методама, део логике који се бави проучавањем сазнајних
метода.
У дидактици постоји више критеријума класификације научних метода. Најчешћи
критеријуми су општост метода – његова употребљивост и предмет који се методом
истражује. У литератури се најчешће сусрећу следеће класификације: Основне методе у
које спадају: анализа, синтеза, апстраховање, конкретизација, специјализација,
генерализација, индукција и дедукција. Осим поменутих, у ове методе би се могла
убројати и аналогија, односно компарација која је интегрисана са свим напред поменутим.
Основне методе називају се и основним посебним или само посебним. Ове методе су
основи свих других метода , те их то квалификује као основне; Општенаучне методе су
оне које се примењују или које се могу примењивати у свим наукама. У те методе се по
правилу убрајају: статистичка метода моделовања, аксиоматска, аналитичко – дедуктивна
и хипотетичко – дедуктивна. Није јасно зашто у ове методе није увршћена и историјско –
компаративна метода иако истраживачка и научна пракса демонстрирају њену честу
употребу; Посебне методе појединих група наука при чему се поистовећују поједини
методолошки правци са посебним методама. Овоме се може приговорити недовољна
коректност у конципирању, дефинисању и примени критеријума класификације. Наиме,
свака од значајних методолошких оријентација садржи у својој одредби и сопствене
методе, а неке од ових оријентација, мада су изворно биле конципиране за одређене науке,
могу се применити у истраживањима и других наука. Тако се у посебне методе

59
друштвених наука убрајају структурализам, аксиологизам, дијалектички метод итд. Ако
пажљиво анализирамо поменуте концепте, видећемо да се њихове битне поставке могу
применити у истраживању било ког предмета, било које науке. Изузетак чини
аксиологизам чије се поставке у природним наукама уопште не могу применити.
Супротност њему је дијалектички концепт чије одредбе имају универзалне могућности
примене. Методе прикупљања података су, како им само име каже, оне методе којима се
користимо у прикупљању података. Међутим, прикупљање података подразумева и
сређивање и обраду података и закључивање на основу њих. У том погледу постоји
извесна повезаност и међузависност између метода прикупљања и метода обраде
података. Својства података су оно што те методе повезује. У методе прикупљања
података спадају: метода испитивања, метода посматрања и метода експериментисања.
Метода анализе документа и метода студије случаја се такође могу сврстати у методе
прикупљања података, али су оне по својим својствима специфичне па их још називамо и
оперативним методама.

ЛИТЕРАТУРА

1. Баковљев, М. (1992): Дидактика, Научна књига, Београд.

2. Баковљев, М. (1982): Сазнајни процес у науци и настави, Настава и васпитање,
Београд.
3. Банђур, В. (1991): Савремене дидактичке теорије, Наша школа, Сарајево.
4. Вилотијевић, М. (1999): Дидактика 3, Научна књига, Учитељски факултет, Београд.
5. Дамјановић, Р., Гачевић, Р. (2004): Учење у савременој школи, Научна књига,
Београд.
6. Дамњановић, П. (2009): Упутство за писање стручних и научних радова, ПЕП,
Београд.
7. Ђорђевић, Ј., Поткоњак, Н. (1983): Педагогија, Учитељски факултет, Београд.
8. Ераковић, Т. (1987): Личност детета и психомоторика, Дневник, Нови Сад.

60
9. Зајечарановић, Г. (1974): Основи методологије науке, Институт за политичке науке,
Београд.
10. Јукић, С., Лазаревић, Ж., Вучковић, В. (1998): Дидактика (избор текстова),
Учитељски факултет у Јагодини, Јагодина.
11. Коен, М., Нејгел, Е., Увод у логику и научни метод, Завод за издавање уџбеника и
наставна средства, Беогад.
12. Кумбс, К.Х. (1962): Теорије и методе социолошког мерења, Институт друштвених
наука, Београд.
13. Кувачић, И. (1977): Расправе о методи, Напријед, Загреб.
14. Костић, Н. (1991): Образовање и ново друштво, Педагогија, Београд.
15. Луман, Н. (1981): Теорија система, Глобус, Загреб.
16. Мандић, П., Гајановић, Н. (1991): Психологија у служби учења и наставе,
Графокомерц Туњић, Лукавац.
17. Марковић, М. (1994): Филозофски основи науке, БИГЗ, Генес штампа, Београд.
18. Миљевић, М. (2007): Методологија научног рада, Филозофски факултет,
Универзитет Источно Сарајево, Пале.
19. Милосављевић, Н. (1989): Основи научно – истраживачког рада, Научна књига,
Београд.
20. Милановић, Н. С. (1988): Когнитивне теорије и настава, Институт за педагошка
истраживања, Београд.
21. Мужић, В. (1977): Методологија педагошких истраживања, Свјетлост и Завод за
уџбенике, Сарајево.
22. Ничковић, Р. (1968): Учење у настави и његови ефекти, Младо поколење, Београд.
23. Продановић, Т., Ничковић, Р. (1974): Дидактика, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд.
24. Поповић, М. (1963): Методе социолошких истраживања, Висока пословна школа,
Београд.
25. Стојак, Р. (1990): Метода анализе садржаја, Институт за проучавање националних
односа, Графичар, Тузла.
26. Симић, Д. (1997): Методологија науке и технички развој, ДСП мехатроник,
Крагујевац.

61
27. Трнавац, Н., Ђорђевић, Ј. (1995): Педагогија, Научна књига, Београд.
28. Филиповић, Н. С. (1980): Дидактика 1 и 2, ИГКРО Свјетлост, Завод за уџбенике и
наставна средства, Сарајево.
29. Фулгози, А. (1984): Факторска анализа, Школска књига, Загреб.
30. Фурлан, И. (1984): Примењена психологија учења, Школска књига, Загреб.
31. Шеховић, С. (2006): Дидактика, Учитељски факултет, Београд.
32. Шешић, Б. (1974): Методологија друштвених наука, Научна књига, Београд.
33. Шушњић, Ђ. (1999): Методологија критика науке, Чигоја, Београд.

62