 LAT ЋИР

Henri Kisindžer, stogodišnji prorok

PODIJELI:
brutalnog XXI vijeka: O Putinu, usiji,
Ukrajini, Kini i politici Zapada Najnovije Najčitanije

Henrija Kisindžera, koji je u petak, 20. maja, napunio 99 godina, s razlogom smatraju „patrijarhom 18
minuta
IZGRADNJA KORIDORA VC /
Ove godine BiH dobiva nove kilometre
svetske diplomatije". autoceste i magistrala, mostove,
vijadukte...
29. maj 2022
BiH Vecernji list

23
minuta
ZDRAVLJE /
INFEKTOLOG ROGANOVIĆ O
MAJMUNSKIM BOGINJAMA Preporuke
kako da se ponašaju građani koji putuju
na daleke destinacije
BiH buka/agencije

30
minuta
Zvanični podaci /
Za tri sedmice propalo 86 preduzeća u
BiH
Ekonomija Capital

33
minuta
Prijedor /
Prijedorski električar rudario kriptovalute
u trafostanici
BiH Srna

37
minuta
SUD /
Odbijen zahtjev Vasića za zamjenu
Na pitanje kakav će biti XXI vek, Henri Kisindžer je pre pedeset godina rekao: „Biće zatvorske kazne novčanom: "Ne mogu
razgovarati...
okrutan i biću srećan što neću morati da budem svedok u njegovom najvećem delu." Bio
BiH S.T.
je samo dopola u pravu. Kisindžer je i u trećoj deceniji 21. veka i dalje aktivan, a svet je
doista brutalan. I postaje sve brutalniji. Kisindžera, koji je u petak, 20. maja, napunio 99
godina, s razlogom nzivaju „patrijarhom svetske diplomatije". On je svestan da bi tekući
sukob između Rusije i Ukrajine mogao da preoblikuje svet kakav poznajemo i zbog toga
kaže da bi „sve strane trebalo da počnu mirovne pregovore u naredna dva meseca". Posle
toga biće kasno, piše RTS.
INTERVJU
Kada ste, poput Henrija Kisindžera, svedok istorije skoro celog veka, a aktivno uključeni u
njeno oblikovanje skoro 60 godina, onda ni ratovi koji na prvi pogled izgledaju
nemogućni, niti njihova dramatizacija, ne primoravaju vas da se povučete bez volje i
nade u mogućnost sporazuma, dogovora i diplomatskog rešenja. Ili kao što to sažima
lokalni optimistički fatalizam: „Nikada nije bilo, da nije nekako bilo". Uvek se nađe neko
rešenje.
Dušan Petričić: Vrhovni prevarant je
slika i prilika srpske inferiornosti

Bilo je, stoga, neophodno da se pred biznis, političkom i nevladinom elitom u Davosu BUKA

pojavi jedan stogodišnjak da ih podseti da je diplomatsko rešenje uvek nadmoćno nad

svim drugim opcijama u sukobu i da, na kraju krajeva, i pobede i porazi u ratu moraju da
se veri kuju za diplomatskim stolom.

U ovim mesecima, više nego ikada ranije, važi njegovo zapažanje koje je izrekao pre
pedeset godina u razgovoru s tadašnjim britanskim premijerom, lordom Kalahanom. Na PODCAST
pitanje kakav će biti XXI vek, Henri Kisindžer je rekao: „Biće okrutan i biću srećan što
neću morati da budem svedok u njegovom najvećem delu." Bio je samo dopola u pravu.
Kisindžer je i u trećoj deceniji 21. veka i dalje aktivan, a svet je doista brutalan. I postaje
sve brutalniji.

Henrija Kisindžera, koji je u petak, 20. maja, napunio 99 godina, s razlogom smatraju
„patrijarhom svetske diplomatije". On je svestan da bi tekući sukob između Rusije i
Ukrajine mogao da preoblikuje svet kakav poznajemo i zbog toga kaže da bi „sve strane
trebalo da počnu mirovne pregovore u naredna dva meseca". Za Kisindžera centralno BUKA PODCAST / Književnik Zoran
pitanje svetskog poretka i međunarodne diplomatije jeste izgradnja i očuvanje Ferić za BUKU: Djetinjstva nam
prolaze u očekivanju rata
ravnoteže. A sukob Rusije i Ukrajine, a onda odgovor Zapada, udaljava svet od ravnoteže,
a posebno od one koju na umu ima Kisindžer.

Kao trajni savremeni apologeta Meterniha, Kisindžer nastoji da ponovo stvori svetski TV
poredak - novu Svetu alijansu - na osnovu konzervativnih vrednosti, iako je on sam
poricao direktne analogije sa Meternihom. Svojevremeno je kao savetnik za nacionalnu
bezbednost američkog predsednika Niksona činio sve da spreči zbližavanje Sovjetskog
Saveza i Kine „ukrštanjem sporazuma sa obe komunističke sile". Danas, odnos SAD, Rusije
i Kine Kisindžer smatra presudnim za budućnost američkog vođstva u svetu i za buduću
svetsku ravnotežu.

Kisindžerovo pravilo je jednostavno: SAD moraju da imaju bolje odnose sa Moskvom i

Pekingom nego što ih Peking i Moskva imaju među sobom. Savremena forma ove
BUKA specijal: 3. Maj Dan slobode
jednačine, međutim, porazna je po SAD: ne zna se s kim Vašington ima gore odnose, da li medija - Koliko su mediji i novinari
s Moskvom, da li s Pekingom. Sve to podseća na šezdesete prošlog veka kada je slobodni u BiH?
dotadašnji američki „establišment" počeo da nestaje sa istorijske scene, a pojavili se
„tuđinci" poput Kisindžera, koji su preuzeli uzde spoljne politike. 

U nedavnom razgovoru za Fajnenšel tajms, na pitanje da li bi u geopolitičkom interesu

Amerike bilo da podstakne veću distancu između Rusije i Kine, Kisindžer je rekao:

„Geopolitička situacija na globalnom nivou će doživeti značajne promene nakon

završetka rata u Ukrajini. Nije prirodno da Kina i Rusija imaju identične interese za sve
predvidive probleme. Ne mislim da možemo da stvorimo moguće nesuglasice, ali mislim
da će ih stvoriti okolnosti. Posle ukrajinskog rata, Rusija će morati da preispita svoj
odnos prema Evropi i NATO-u. Mislim da nije mudro zauzeti suprotstavljenu poziciju
prema dva protivnika na način koji ih međusobno približava. Kada jednom prihvatimo
ovaj princip u našim odnosima sa Evropom i u našim unutrašnjim diskusijama, mislim da
će nam istorija pružiti prilike u kojima možemo primeniti diferencijalni pristup. To ne
znači da će Kina i Rusija postati intimni prijatelji Zapada, već da po konkretnim
pitanjima, kako se ona pojave, ostavimo otvorenom mogućnost drugačijeg pristupa. U
periodu koji je pred nama, ne bi trebalo da Rusiju i Kinu spajamo kao sastavni element."

Kisindžerove ideje izgleda nisu naišle na tvrde uši ili neplodnu zemlju. Ruski ministar
spoljnih poslova Segej Lavrov istog dana dao je neku vrstu odgovora koji u
diplomatskom vokabularu ukazuje na mogućnost obnavljanja ruskih odnosa sa Zapadom,
iako je on izrečen u formi odbijanja. „Zapad kao prvo mora da prihvati da Rusija postoji",
rekao je Lavrov. „Rusija nije nestala i uveren sam da će svake godine biti sve jača. Isto
tako, Zapad mora da ponudi nešto novo u vidu obnavljanja odnosa. Kada se to dogodi,
onda će Rusija o svemu razmisliti." 

Real-politika i medijsko doba

Kisindžerova uloga u Niksonovoj Beloj kući (1968-1974), označila je enormnu promenu u

prirodi američkog establišmenta, koji se u prošlosti ponosio sada arhaičnim shvatanjem
da su karakter i integritet važniji od briljantnosti i originalnosti. Veće dobro vladajuće
klase, što je naravno značilo i veće dobro zemlje, bilo je važnije od samonapredovanja.
Kisindžerov uspon na vlast, njegova sposobnost da se preoblikuje i prilagodi, njegovo
kultivisanje novinara, predstavljali su nešto drugo, nešto savremeno, drugačiju vrstu
čoveka koji je igrao po drugačijim pravilima u novom, medijski vođenom dobu.

Njegov uspeh je označio kraj „establišmenta" kakav je postojao u prošlosti, onog o kome
su pisali Ričard Rover i Džon Kenet Galbrajt, a koji je podrazumevao grupe ujedinjene ne
samo određenim ciljevima i idealima već i nepromenljivim pravilima ponašanja. Štaviše,
to je označavalo i dolazak novog etosa: karakter i tradicionalni standardi lojalnosti više
nisu, kao ranije, bili neophodni; i što je još važnije, oni se sada mogu posmatrati kao
slabost. Što je čovek bio odaniji, to ga je prošlost više opterećivala.

Najviša tačka prethodnog establišmenta verovatno je bila 1960. i izbor Džona Kenedija
za predsednika SAD. Vijetnam je došao kao bujica u kojoj je tadašnji establišment
izgubio nešto veoma važno: verovanje običnih Amerikanaca da on poseduje retku
stručnost koja je nedostajala onima plebejskog porekla. Vijetnam je, između ostalog,
otkrio i da je establišment slabo informisan o ogromnim područjima zemljine kugle, koja
su, pored ostalih, uključivala i Kinu. Elitu su, naime, činili ljudi koji su gledali ka Evropi.
Oni su Vijetnam smatrali suštinski perifernim i napravili su fatalnu grešku ne
razumevajući ne samo nee kasnost američke tehnologije, već i snagu koje je pokretala
njihove protivnike. Ove pogrešne računice su skupo koštale i njih i klasu koju su
predstavljali.

Kisindžer se pojavio kao enciklopedija novih znanja i proverene istorije. Znao je da

otkrije Rusiju iz Svete alijanse, vidi da je ona važna i u boljševičkom obliku, a još važnija
pored najstarije svetske civilizacije koja je takođe prigrlila komunizam. Malo je reći da
tada u Americi nije bilo nikoga ko je mogao da formuliše i ponudi novo rešenje, a koje ne
bi stajalo na standardnom klišeu konfrontacije s komunizmom. Istina, okaljani i odbačeni
predsednik Ričard Nikson imao je razumevanja za novi prilaz, toliko da je sebi pripisivao
i ideju za put u Peking. 

Rok od dva meseca za mir u Ukrajini

Februara ove godine obeležena je 50. godišnjica Niksonove posete Kini. To je bio veliki
pomak u Hladnom ratu: Kina je odvojena od Rusije. Od tada su se stvari okrenule za 180
stepeni, sada su Rusija i Kina ponovo u veoma bliskim odnosima.

Pre desetak dana u razgovoru sa urednikom Fajnenšel tajmsa, Kisindžer je rekao da je u

vreme „otvaranja Kine", Rusija bila glavni neprijatelj, „a naši odnosi s Kinom bili su
otprilike onoliko loši koliko su mogli biti": „Naš stav u otvaranju prema Kini bio je da,
kada imate dva neprijatelja, nije mudro tretirati ih potpuno isto. Ono što je dovelo do
otvaranja prema Kini bile su tenzije koje su se autonomno razvile između nje i Rusije.
Bivši šef države Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev nije mogao da zamisli da bi Kina i
Sjedinjene Države mogle da se približe. Ali Mao je, uprkos svom ideološkom
neprijateljstvu, bio spreman da započne razgovore. U principu, sadašnji kinesko-ruski
savez je protiv stečenih američkih interesa, ali je sada uspostavljen. Ipak, meni ne izgleda
kao da je to suštinski trajna veza", rekao je Kisindžer.

Govoreći o usponu Kine, Kisindžer se osvrnuo i na svoje iskustvo u pregovorima sa

Pekingom: „Kada smo otvorili diplomatske odnose sa Kinom 1970-ih, uradili smo to sa
osećajem da započinjemo trajnu vezu. Tada je bilo sasvim drugačije. Danas, Kina je
moćna sila sa značajnim ekonomskim i strateškim interesima. Kako će SAD i Kina voditi
svoje odnose u narednim godinama zavisiće od strpljenja i diplomatije njenih lidera."

Henri Kisindžer je sugerisao i da današnji suprotstavljeni aspekt odnosa SAD i Kine treba
ublažiti i da treba slediti zajedničke interese. „SAD moraju shvatiti da su strateške i
tehničke kompetencije Kine evoluirale", kaže on, i da „diplomatski pregovori moraju biti
osetljivi, bazirni na realnosti i da treba da jednostrano teže miru."

Kisindžera je je upravo približavanje s Maovoom Kinom naučilo skepsi prema

vrednostima ideologije u spoljnoj politici i učvrstilo u stavu da zajednički interesi mogu
da se pronađu bez obzira na ideološku isključivost. 

Zato on misli da je mudro raditi na okončanju rusko-ukrajinskog sukoba i to što pre. Kao
što je govorio još 2007, zatim 2014, pa ponovio 2017. godine: „Ukrajina bi trebalo da
bude most između Evrope i Rusije". Danas, kako se odnosi u svetu preoblikuju, možemo
ući u prostor gde je linija podele ponovo iscrtana i gde je Rusija potpuno izolovana.
„Sada se suočavamo sa situacijom u kojoj bi Rusija mogla da se potpuno otuđi od Evrope
i potraži trajni savez negde drugde", smatra Kisindžer. „Ovo može dovesti do diplomatskih
distanci nalik Hladnom ratu, što će nas vratiti decenijama unazad. Trebalo bi da težimo
dugoročnom miru."

Ukrajinski čvor 

Dok je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski na otvaranju ovonedeljnog samita u

Davosu u Švajcarskoj objašnjavao da će gruba sila ponovo vladati svetom ako se dozvoli
da ruska invazija na Ukrajinu prođe bez odgovora i poručio učesnicima skupa da će
njihov samit postati besmislen ako Putinu bude dozvoljeno da pobedi u ratu jer njega
„ne zanimaju naše misli", „a gruba sila... ne priča, ona ubija", Henri Kisindžer je rekao da bi
bilo „fatalno" za Zapad da bude zahvaćen „trenutnim raspoloženjem" i zaboravi poziciju
moći Rusije u Evropi. On je objasnio da je Rusija „suštinski deo Evrope" više od četiri
veka, napominjući da evropski lideri „ne smeju da izgube iz vida dugoročne odnose" ili na
drugi način rizikuju da Rusiju stave u trajni savez sa Kinom.

Kisindžer je dodao i da Rusija ne samo da je već 400 godina deo Evrope već da je u
ključnim trenucima bila garant održanja ravnoteže moći na Starom kontinentu. On je
takođe rekao: „Nadam se da će Ukrajinci mudrošću odmeriti herojstvo koje su pokazali....
Pregovori moraju da počnu u naredna dva meseca jer će se inače stvoriti tenzije preko
kojih neće moći tako lako da se pređe. Idealno, linija razdvajanja trebalo bi da bude
povratak na prethodno stanje stvari. Insistiranje na nastavku rata nakon što prođu ta dva
meseca ne bi dovelo do slobode Ukrajine, već do novog rata protiv same Rusije", rekao je
on.

Kisindžer je tokom razgovora rekao i da bi poraz Rusa bio fatalan za Zapad jer bi doveo
do reorganizacije evropske hijerarhije moći.

Mnogi su ovo doživeli kao poziv Zapadu da pritisne Ukrajinu da popusti pred zahtevima
Moskve. Nakon Kisindžerovog nastupa u Davosu, gde je ponovio svoje stavove o
ukrajinskoj krizi, ukrajinski predsednik Zelenski je u oštroj reakciji optužio Kisindžera da
je govorio kao da se obraćao Hitlerovoj publici 1938. u Minhenu. „Izgleda da kalendar
gospodina Kisindžera nije 2022. već 1938. i on je mislio da razgovara sa publikom ne u
Davosu, već u tadašnjem Minhenu", rekao je on.

Prijateljstvo s Putinom

Kisindžerov odnos s Putinovom Rusijom, pa i sa samim Putinom, izuzetan je u mnogim

aspektima. 

Vladimir Putin se s Henrijem Kisindžerom sastao dvadesetak puta. Prvi put su se videli
pre više od trideset godina, kada je Putin radio u Sankt Peterburgu u timu tadašnjeg
prozapadnog i liberalnog gradonačelnika Anatolija Sobčaka, i bio zadužen za
međunarodnu saradnju. Početkom 1990-ih Vladimir Putin je dočekao Kisindžera na
aerodromu, pa su zajedno putovali skoro sat vremena do hotela gde je gost bio smešten.
Imali su priliku da razgovaraju i da se dobro upoznaju.

Kisindžeru se dopalo što je mogao da razgovara na nemačkom, ali je to i pojačalo

njegovu radoznalost, jer je naslućivao da mu je domaćin obaveštajac sa stažom u
Nemačkoj. Ovaj susret Putin je detaljno opisao u svojoj prvoj knjizi U prvom licu. Kako su
pričali o prošlim vremenima, ispostavilo se da su neka vrsta kolega: obojica su započeli
karijeru u obaveštajnoj službi.

„Kisindžer je veoma zanimljiva osoba, veoma je pametan i posebno ga poštujem. Kada

smo se sreli, bilo je to u Sankt Peterburgu, negde početkom 90-ih, čekao sam ga na
aerodromu. Pitao me je gde sam radio. Počeo sam da nabrajam, ali ne govoreći mu,
naravno, o konkretnim institucijama u kojima sam radio. On je bio uporan: 'Pre toga, a pre
toga?' Na kraju me je iscedio: 'Radio sam u obaveštajnoj službi, u sovjetskoj obaveštajnoj
službi' Pogledao me je i rekao: 'Svi pristojni ljudi su počeli u obaveštajnoj službi - i ja
sam', rekao je tada."

Tako je njihova komunikacija počela neformalnom notom, što im je omogućilo da i

ubuduće zadrže odnos poštovanja jedan prema drugom. Kasnije su se u Rusiji pojavile
čak i spekulacije da je Kisindžer na neki način i doprineo Putinovom usponu do Kremlja.

Razumeti Putina

U velikom intervju Džefriju Goldbergu za Atlantik 2016. godine, Kisindžer je napravio

dotadašnji inventar američkih pogrešaka prema Rusiji. „Da bi se razumeo Putin, mora se
čitati Dostojevski, a ne Mein Kampf", rekao je tada, odgovarajući indirektno na omiljena
poređenja Obaminih zvaničnika Putina s Hitlerom. „On zna da je Rusija mnogo slabija
nego što je bila. Mnogo slabija od SAD. Međutim, on je šef države koja se vekovima
ponosila svojom carskom veličinom, ali je nakon raspada Sovjetskog Saveza izgubila 300
godina carske istorije. Rusija se suočava s pretnjama na svakom delu svoje granice:
demografska noćna mora na granici sa Kinom; ideološka noćna mora u vidu radikalnog
islama duž južne granice; a na Zapadu - Evropa, u kojoj Moskva vidi istorijski izazov.
Rusija traži da bude priznata kao velika sila. Kao je tretiraju kao ravnopravnu, a ne kao
slugu u sistemu koji je osmislila Amerika."

„Ideju da Rusija može organski postati država NATO-a opovrgava iskustvo istorije", rekao
je tada Kisindžer. „Rusiju su izgradili carevi koji su saopštavali: 'Ova močvara će biti grad
Odesa ili grad Peterburg.' Preživeli su vekove pod Mongolima. Švedski kralj Karl XII došao
je u Rusiju misleći da će Moskvi lako da nametne švedski poredak.  Ali su otkrili da ruski
seljaci spaljuju svoje useve da bi lišili hrane osvajače. Radije će gladovati nego pustiti da
im se zemlja zauzme. Karl je marširao po celoj Evropi, ali nikada nije video ništa slično.
Njegove trupe su bile prisiljene da idu na jug u Ukrajinu da bi preživele, gde su na kraju i
poraženi.

„Malo je zemalja u istoriji vodilo više ratova od Rusije u njenoj večnoj težnji za
očuvanjem svog statusa i bezbednosti. Ali u kritičnim trenucima Rusija je bila ta koja je
održavala ravnotežu u svetu, razbijajući sile koje su nastojale da je unište. Ona je štitila
svet od Mongola, od Švedske u XVIII veku, od Napoleona u XIX veku i od Hitlera u XX
veku. I danas je Rusija od velike važnosti u borbi protiv radikalnog islama.

„Sve ovo govorim da bih naglasio da se Rusija njenom transformacijom ne može uvesti u
međunarodni sistem. To je jedinstveno i složeno društvo. Pitanje Rusije treba rešiti
isključivanjem vojnih opcija, i tako da ona zadrži svoje istorijsko dostojanstvo. Ali i Rusija
mora da nauči lekciju: poštovanje se ne može dobiti jednostranim zahtevima ili
demonstracijom sile", analizirao je tada Kisindžer.

Putinove crvene linije

Upitan o učestalosti susreta s Putinom, Kisindžer je nedavno rekao da se s Putinom

sretao „kao student međunarodnih odnosa", otprilike jednom godišnje u periodu od
možda 15 godina, čisto radi akademskih strateških diskusija. „Mislio sam da su njegova
osnovna uverenja neka vrsta mistične vere u rusku istoriju. Takođe, mislim i da se osećao
uvređenim u tom smislu, ne zbog bilo čega što smo posebno uradili u početku, već zbog
ovog ogromnog jaza koji se otvorio između Evrope i istoka. Bio je uvređen iosećao se
ugroženim, jer je Rusiji pretilo uvlačenje celog ovog područja u NATO. Ali nisam
predvideo napad ovako velikih razmera i pokušaj preuzimanja jedne međunarodno
priznate zemlje."

Putin je, veruje Kisindžer, pogrešno procenio situaciju sa kojom se suočio na

međunarodnom planu i očigledno je pogrešno izračunao sposobnosti Rusije da realizuje
tako veliki poduhvat. Ali kada dođe vreme za rešenje, svi treba da uzmu u obzir, smatra
Kisindžer, da se nećemo vratiti na prethodnu poziciju, već na poziciju koja će za Rusiju
zbog svega biti drugačija - i to ne zato što mi to zahtevamo, već zato što je sama Rusija
takvu poziciju proizvela." 

U razgovoru s Fajnenšel tajmsom vođen je sledeći dijalog:

FT: „Verovatno imate više iskustva od bilo kog drugog živog diplomate i političara u tome
kako da upravljate sukobom između dve nuklearno naoružane supersile. Ali današnji
nuklearni jezik, koji dolazi od  Putina i od ljudi oko njega, kako to vidite u smislu pretnje
s kojom se danas suočavamo?"

HK: „Sada smo suočeni sa tehnologijama gde brzina razmene, suptilnost pronalazaka,
mogu da proizvedu nivoe katastrofe koji ranije nisu bili ni zamislivi. Čudan aspekt
sadašnje situacije jeste da se oružje umnožava na obe strane i da se njegova
so sticiranost svake godine povećava. Ali gotovo da nema međunarodne rasprave o
tome šta bi se dogodilo ako bi se ovo oružje zaista i upotrebilo. Moj apel generalno, na
kojoj god da ste strani, jeste da shvatite da sada živimo u jednoj potpuno novoj eri...
Kako se tehnologija širi svetom, tako će i diplomatiji i ratu biti potreban drugačiji sadržaj,
i to će biti izazov."

Što se tiče ruske vojne nuklearne doktrine da će Rusija odgovoriti nuklearnim oružjem
ako oseti da je režim pod egzistencijalnom pretnjom i Putinovih „crvenih linija" u ovoj
situaciji, Kisindžer smatra da u svim krizama treba pokušati da razumemo šta je
unutrašnja crvena linija za suprotnu stranu:

„Očigledno je pitanje dokle će se nastaviti ovaj sukob i koliki je prostor za dalju

eskalaciju? Ili je Putin dostigao granicu svojih sposobnosti i mora da odluči u kom
trenutku će eskalacija rata dovesti rusko društvo do tačke koja će ograničiti njegovu
sposobnost da u budućnosti Rusija vodi međunarodnu politiku kao velika sila. Nemam
predviđanja kada će Putin da dođe do te tačke. Kada dođe do nje, da li će situacija
eskalirati prelaskom na kategoriju oružja koje za 70 godina postojanja nikada nije
korišćeno? Ako se ta granica pređe, biće to izuzetno značajan događaj jer na globalnom
planu nismo iskusili šta bi bile sledeće linije podele", ocenio je Kisindžer.

Za Bajdenovu politiku, koja veliki geopolitički izazov predstavlja kao „sukob demokratije
protiv autokratije", Kisindžer kaže da „moramo biti svesni razlika u ideologiji i
tumačenjima koje postoje, ali svest o tome treba da koristimo da primenimo u
sopstvenoj analizi važnosti pitanja kako se ona pojavljuju, a ne da je učinimo osnovnim
pitanjem konfrontacije, osim ako nismo spremni da smenu režima učinimo glavnim
ciljem naše politike". 

Henri Kisindžer čeka svoj 100. rođendan, a establišment čiji je nekada bio deo sada je
skoro potpuno nestao.

Na nedavnoj večeri, Kisindžer i grupa kolega razgovarali su o slabostima u savremenoj

Americi. Neko je rekao da je problem u zemlji pad njene elite, nestanak establišmenta
koji je Kisindžer nekada predstavljao. Pol Volker, bivši predsednik Federalnih rezervi,
pogledao je Kisindžera i upitao ga da li misli da je to istina, da je elita u padu?

„Ne", rekao je Kisindžer, zaćutao nakratko i dodao: „Ali je istina da postajem veoma
usamljen."

KOMENTARI

OSTALO IZ RUBRIKE

Marko Vidojković: ĐONI DEP

P OP’O
Kolumne Marko Vidojković

Društvo / Dženan Skelić: 102 razloga zašto

neću glasati za Bakira i SDA
Kolumne Dženan Skelić

Slavoj Žižek: Crvena linija

Latinka Perović: Ranković – Marko Tomaš: SEKUNDARNA
drugi čovjek SI OVINA - Legende, katran i
perje
Kolumne Latinka Perović
Kolumne Marko Tomaš

Kolumne Slavoj Žižek

Jürgen Habermas: Zapadna dilema

Kolumne Jürgen Habermas

Zeitenwende: Habermas o krizi

njemačkog identiteta Adriana Zaharijević: Šta će biti s
Anom?
Kolumne Adriana Zaharijević

Kolumne Adam Tooze

Posmatrajte događaje izbliza. PRIJAVI SE

Email…
Prijavite se na naš Newsletter.

2018 Buka. Dajte šansu mozgu.

Impressum Kontakt Uslovi korištenja Pravila privatnosti
Sva prava zadržana. Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.