VISOKA ŠKOLA MODERNOG BIZNISA

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD
Predmet: Menadžersko računovodstvo

Tema: Podela troškova u preduzeću

Mentor: Milan Mihajlović Student: Nikola Kovačević

Dr ..................
Br. indeksa: 18238

B E O G R A D 2022
 SADRŽAJ

U V O D......................................................................................................................................1
PODELA TROŠKOVA U PREDUZEĆU..............................................................................2
VRSTE TROŠKOVA.........................................................................................................3
FIKSNI I VARIJABILNI TROŠKOVI..................................................................................5
ZAKLJUČAK.............................................................................................................................7
LITERATURA...........................................................................................................................8
 UVOD

Troškovi označavaju složenu ekonomsku kategoriju. Oni su jedna od najvitalnijih i

najdinamičnijih oblasti kategorija preduzeća i poslovanja u svakoj privredi. Troškovi i
trošenje predstavljaju ključne odrednice kvaliteta ekonomike poslovanja svakog preduzeća. U
koncepciju preduzeća kao ekonomskog subjekta ugrađen je princip ostvarivanja maksimalnih
rezultata uz minimalne troškove.
Najopštije definisani, troškovi predstavljaju vrijednosno izraženo trošenje
ekonomskih dobara, odnosno proizvoljnih činilaca u cilju proizvodnje i prodaje učinaka
preduzeća i ostvarivanja dobitka po tom osnovu.
U uslovima sve većeg stepena tehnološkog razvoja i automatizacije proizvodnih
procesa, troškovi, njihova visina, struktura i njihova dinamika dobijaju centralnu ulogu i
značaj u poslovanju savremenog preduzeća. Izučavanje troškova ima poseban značaj za
utrvđivanje cijene koštanja određene proizvodnje ili usluga, vođenje poslovne politike i
kontrolu poslovanja preduzeća.
Da bi uspešno upravljali preduzećem, rukovodioci (menadžeri) moraju u svakom
trenutku znati iznose troškova. To je kao kada sednete u taksi i tokom vožnje posmatrate
taksimetar kako otkucava cenu. Ali da biste poneli dovoljno novca za prevoz morate prvo
isplanirati troškove prevoza. A pošto je osnovna funkcija menadžera planiranje, oni prije
svega moraju planirati troškove koji će nastajati u budućnosti. Da bi smo uspešno planirali
dobit preduzeća, a samim tim i troškove, potrebno je pre svega poznavati njihovu strukturu i
dinamiku.

1
 PODELA TROŠKOVA U PREDUZEĆU

Pojam i definicija troškova- Razni autori definišu pojam troškova u zavisnosti od

sopstvenog pristupa i cilja istraživanja, poštujući pritom teorijska saznanja, praktična iskustva
i obeležja konkretnog privrednog sistema. Začetnik prvih naučnih radova iz oblasti troškova
je nemački autor Eugen Šmalenbah (Eugen Schmalenbach), a značajnija istraživanja troškova
su nastupila između dva svetska rata.
Troškovi prema Šmalenbahu predstavljaju one vrednosti kojima se u kalkulaciji
izražava potrošnja dobara, prouzrokovana proizvodnjom novih proizvoda ili učinaka.
Prema D. Peroviću troškovi predstavljaju u novcu izraženu vrednost utrošenog rada,
svih sredstava i dobara koja su u preduzeću utrošena u cilju proizvodnje novih proizvoda ili
ostvarivanja novih učinaka.1

1
Prof. dr Živković M, Ekonomika poslovanja, Megatrend, Beograd, 2007.

2
 VRSTE TROŠKOVA

Postoje brojne klasifikacije troškova, u zavisnosti od svrhe i cilja istraživanja autora.

U literaturi je uobičajena sledeća klasifikacija i podela troškova u preduzeću:

1. prema porijeklu (komponentama procesa rada):

 troškovi predmeta rada;

 troškovi sredstava za rad;
 troškovi rada;
 troškovi tuđih usluga.
Podela troškova prema komponentama procesa rada predstavlja prirodnu podelu
troškova koja sledi proces rada, obavljanja poslova i operacija preduzeća i trošenje njegovih
komponenata. Osnovni elementi svakog radnog procesa su: predmeti rada, radna snaga i
sredstva za rad. Shodno tome postoje tri kategorije ovih troškova ali su u ovu klasifikaciju
pored njih svrstani i troškovi tuđih usluga.

2. prema funkcijama u preduzeću:

 proizvodnje;
 prodaje;
 upravljanja.
Ukupni troškovi koji nastaju u preduzeću mogu se izraziti i kao zbir troškova koji
nastaju u pojedinim funkcionalnim dijelovima ili jedinicama preduzeća. Podela troškova
prema funkcijama označava njihovo grupisanje i sistematizaciju prema tome u kojoj se
funkciji, odnosno delu preduzeća stvaraju. Ova klasifikacija troškova odražava unutrašnju
organizacionu šemu preduzeća sa formiranim odgovarajućim funkcijama.

3. prema obračunu u ceni koštanja:

 direktni i
 indirektni.
U postupku obračuna i analize troškova, na svaki proizveden proizvod ili uslugu
treba preneti troškove koje je proizvodnja istih prouzrokovala. Zadatak obračuna troškova je
da utvrdi realnu cenu koštanja svakog proizvoda i udeo svih utrošenih komponenata u toj
ceni.
Direktni ili pojedinačni troškovi su oni troškovi koje je moguće direktno vezivati za
proizvode ili usluge ostvarene u preduzeću i neposredno ih ukalkulisati u cenu koštanja
proizvoda. U direktne troškove se ubrajaju: materijal za izradu, zarade zaposlenih koji su
neposredno učestvovali u procesu izrade proizvoda i posebni pojedinačni troškovi.2
Opšti ili indirektni troškovi se ne mogu direktno uračunati i ugraditi u cenu koštanja
proizvoda, niti se mogu neposredno alocirati na pojedine prizvode ili usluge. U ove troškove
se ubrajaju: zarade radnika koji ne rade neposredno u proizvodnji, pogonski materijali,

2
Prof. dr Živković M, Ekonomika poslovanja, Megatrend, Beograd, 2007.

3
troškovi propagande i promocije, troškovi osiguranja, PTT troškovi, troškovi zakupnine,
unutrašnjeg transporta, troškovi održavanja.3

4. prema stepenu reagovanja na promjene obima proizvodnje:

 varijabilne i
 fiksni.
Ova podela troškova izvršena je sa stanovišta njihove reagibilnosti odnosno
elastičnosti na promenu stepena zaposlenosti.
Varijabilni su oni troškovi koji se menjaju pod uticajem promena obima proizvodnje.
To su na primer: troškovi materijala za izradu ili zarade radnika na poslovima izrade.
Fiksni troškovi predstavljaju onu vrstu troškova koji ne reaguju na promene obima
proizvodnje. To su oni troškovi čiji je ukupan iznos uslovljen veličinom kapaciteta preduzeća.
Oni u kratkom roku ostaju nepromenjeni.

5. prema mogućnosti vezivanja za učinak:

 pojedinačni i
 zajednički.

U preduzeću koje proizvodi više vrsta proizvoda deo ukupnih troškova može se u
momentu nastanka vezati za svaku vrstu i jedinicu proizvoda posebno, a drugi deo se javlja
kao zajednička komponenta više vrsta i jedinica proizvoda, ili je vezan za funkcionisanje
preduzeća kao organizacione sredine.
Pojedinačni ili direktni troškovi su oni troškovi koji nastaju kao posledica utrošaka
elemenata procesa proizvodnje, pojedinačno vezanih za određeni proizvod odnosno učinak. U
ove troškove spadaju troškovi materijala za izradu, troškovi pomoćnog materijala za izradu,
troškovi rada izrade i troškovi sredstava za rad.
Zajednički ili indirektni troškovi nastaju kao rezultat zajedničkih utrošaka
kompnenata procesa rada za proizvodnju u određenom vremenu i prostoru. U ovu vrstu
troškova spadaju troškovi režijskog materijala, troškovi pomoćnog materijala i usluga,
troškovi unutrašnjeg transporta i održavanja, troškovi usluga drugih preduzeća, troškovi
utrošene energije, troškovi rada na režijskim poslovima.

6. prema načinu evidentiranja:

 ukupni i
 prosečni.
Ukupni troškovi predstavljaju zbir svih troškova komponenata proizvodnje koji se
odnosi na određenu količinu proizvodnje. Veći ukupni troškovi pri istom obimu ostvarivanja
prihoda smanjuju finansijski rezultat i obrnuto.
Prosečni troškovi predstavljaju troškove po jedinici proizvoda ili usluge. Ova
kategorija je značajna za analizu i poređenje sa istovrsnom, konkurentskom proizvodnjom
istog proizvoda.

7. prema potrebama upravljanja:

3
Dr Stevanović N., Dr Malinić D., Dr Milićević V., Upravljačko računovodstvo, Beograd, 2008.

4
  stvarni;
 planski i
 standardni.
Planski troškovi su oni koji se predviđaju odnosno planiraju za određeni budući
vremenski period, najčešće godinu dana. Troškovi se planiraju na osnovu stvarnih troškova
prethodnog perioda kao i faktora čije dejstvo predviđamo u budućem vremenskom periodu.
Stvarni troškovi su izraz stvarnih utrošaka komponenata i stvarnih cena tih utrošaka.
Utvrđuju se na kraju obračunskog perioda u iznosu u kome su stvarno nastali.
Standardni troškovi predstavljaju projektovane troškove i izražavaju meru koliko
treba da iznose stvarni troškovi. Moraju biti utvrđeni na osnovu naučnih metoda, standarda i
iskustva prakse.

8. prema mogućnostima otklanjanja:

 otklonjivi i
 neotklonjivi.
Neotklonjivi troškovi predstavljaju onu kategoriju troškova u procesu rada i
poslovanja preduzeća koja ne može da se otkloni variranjem obima proizvodnje.
Na neotklonjive troškove preduzeća ne može uticati, već svoje poslovanje mora prilagoditi
njihovom poslovanju.
Otklonjivi troškovi su troškovi koji se mogu izostaviti i otkloniti variranjem obima
proizvodnje. Ako se na primer, obustavi proizvodnja, tada proporcionalni troškovi padaju na
nulu. Zato oni predstavljaju otklonjive troškove. Na njih se može delovati merama poslovne i
tržišne politike preduzeća.

FIKSNI I VARIJABILNI TROŠKOVI

Varijabilni troškovi su veoma složena kategorija. Nazivaju se još i promenljivi

troškovi jer su u svom ukupnom iznosu uslovljeni stepenom korišćenja kapaciteta. Dakle, oni
su direktna funkcija promena obima proizvodnje i reaguju na svako povećanje i smanjenje
obima proizvodnje. Na osnovu njihovog kretanja u odnosu na korišćenje kapaciteta, odnosno
stepena zaposlenosti varijabilni troškovi se dele na:
1. proporcionalne;
2. degresivno varijabilne i
3. progresivno varijabilne.
Proporcionalni varijabilni troškovi se menjaju istim smijerom i intenzitetom kojim se
menja obim delatnosti. Oni su direktno srazmerni promeni stepena korišćenja kapaciteta.
Kada se pomene kategorija varijabilnih, odnosno proporcionalnih troškova, onda se obično
posegne za troškovima materijala izrade, ugrađenih poluproizvoda i delova, pogonske

5
električne energije, gasa i drugih energetskih fluida, materijala za pakovanje, zarade
zaposlenih na poslovima izrade, spoljnih usluga obrade i sl. 4
Iz navedenog primera možemo izvesti sledeće zaključke:
 kad nema obavljanja delatnosti, odnosno proizvodnje, nema ni proporcionalnih
varijabilnih troškova,
 ovi troškovi rastu u istoj proporciji kao i obim proizvodnje,
 proporcionalni troškovi po jedinici učinka (proizvoda) su konstantni i
nepromenljivi bez obzira na stepen zaposlenosti,
 kod prosečno varijabilnih troškova diferencijalni trošak jednak je prosečnom
trošku.

Ispodproporcionalni (degresivno varijabilni) troškovi se sa promenom proizvodnje

menjaju u manjem procentu nego što je promjena obima proizvodnje, odnosno zaposlenosti.
U ove troškove ubrajamo: troškove pogonske energije, troškove pomoćnog materijala,
troškove sitnog inventara, putne troškove itd.
Iznadproporcionalni (progresivo varijabilni) troškovi su oni troškovi gde je procenat
(srazmera) u kojoj se menjaju ovi troškovi veći od procenta u kojem se menja obim
proizvodnje, odnosno stepen zaposlenosti. Primer ovih troškova su: troškovi održavanja
preopterećenih mašina i opreme, dodatni troškovi reklame, putni troškovi, istraživanje tržišta,
troškovi uvođenja prekovremenog rada i dr.
Ukupni varijabilni troškovi u određenom vremenskom periodu predstavljaju zbir
proporcionalno varijabilnih, degresivno varijabilnih i progresivno varijabilnih troškova. U
zavisnosti od relativnog učešća i dominirajućih uticaja nekih od ovih vrsta troškova na
određenom stepenu korišćenja kapaciteta i zaposlenosti, ukupni varijabilni troškovi mogu
imati degresivni, proporcionalni ili progresivni karakter.
Degresivni i progresivni troškovi imaju dominantan uticaj na dinamiku kretanja
ukupnih varijabilnih troškova, dok proporcionalno varijabilni troškovi utiču samo na nivo,
odnosno masu ukupnih varijabilnih troškova, a ne na njihovu dinamiku. 5
Fiksni troškovi predstavljaju vrstu troškova koji se ne menjaju sa promenama obima
delatnosti. Po svojoj prirodi ovi troškovi spadaju u troškove pripravnosti ili nužne troškove.
Troškovi pripravnosti su svi troškovi koje preduzeće ima bez obzira na to da li funkcioniše ili
ne, da li manje ili više koristi svoje radne kapacitete i raspoložive resurse. Zbog svoje
neelastičnosti ovi troškovi se nazivaju fiksni, konstantni ili stalni. Fiksni troškovi su uslovljeni
samim postojanjem preduzeća, pa se zbog toga nazivaju i troškovi kapaciteta. Možemo ih
podijeliti na:
 apsolutno fiksne troškove
 relativno fiksne troškove
Apsolutno fiksni troškovi se ne menjaju u masi sa promenama obima proizvodnje ili
prometa. Oni su u okviru datog kapaciteta uvek isti. U apsolutne fiksne troškove ubrajamo:
 troškove amortizacije,
 osnivačke troškove,
 troškove osiguranja,
 kamate na kredite za osnovna sredstva,
 troškove zakupnine,
 troškove istraživanja i razvoja,
 troškove rada i materijala pripreme proizvodnje.

4
Dr Stevanović N., Dr Malinić D., Dr Milićević V., Upravljačko računovodstvo, Beograd, 2008.
5
Prof. dr Živković M, Ekonomika poslovanja, Megatrend, Beograd, 2007.

6
 Relativno fiksni troškovi imaju karakter fiksnih troškova samo u okviru pojedinih zona
delatnosti, odnosno zaposlenosti kapaciteta. Oni su nepromenljivi u okviru iste zone
zaposlenosti, dok sa pomeranjem iz niže u višu zonu ovi troškovi proporcionalno rastu. U
relativno fiksne troškove ubrajamo:
 troškove materijala za održavanje;
 troškove zarada zaposlenih na poslovima održavanja i pomoćnim radnim
mestima;
 troškove tehničke kontrole;
 troškove rada i pripreme i završne faze procesa proizvodnje;
 troškovi uvođenja smenskog rada.
Ukoliko, na primer, preduzeće želi da uvede još jednu dodatnu smjenu, potrebno je
organizovati pripremu proizvodnje, zagrevanje prostorije, osvetljenje, čišćenje prostorije.

ZAKLJUČAK

Upravljati troškovima moguće je na razne načine i primjenom raznih modela. Da bi se

mogao očekivati bilo kakav pozitivan rezultat procesa upravljanja troškovima organizacije,
potrebno je detaljno poznavati postojeću strukturu ukupnih troškova. To bi trebalo da bude
prvi korak u svakom planiranju upravljanja troškovima u organizaciji. Upravljanje troškovima
ne znači "štednju" u njenom primitivnom obliku, već poseban način upravljanja
organizacijom i vođenja poslovanja koji najveću važnost u postizanju organizacijskih ciljeva
poklanja optimizaciji troškova.
Troškovima se najefikasnije upravlja kroz upravljanje poslovnim procesima.
Optimizacija poslovnih procesa je skup postupaka kojima se primjenom metoda i tehnologija
odvijanje procesa dovodi u granice dozvoljenih odstupanja, što dovodi do optimizacije
ukupnih troškova samog procesa.

7
 LITERATURA

 Dr Stevanović N., Dr Malinić D., Dr Milićević V., Upravljačko računovodstvo,

Beograd, 2008.

 Prof. dr Živković M, Ekonomika poslovanja, Megatrend, Beograd, 2007.

 www.efbl.org