Magnituda aktuelne finansijske krize

UVOD

U periodu uoči krize, došlo je do značajnog rasta tržišta HoV obezbeđenih hipotekom. Pad kreditnih
standarda, izlaganje riziku kreditora i moguće, direktna prevara bile su karakteristike ovog trenda.
Subprimarna kriza koje je otpočela u avgustu 2007. godine predstavlja najlošiju finansijsku krizu od
Velike depresije. Jasno je da ovakav slom finansijskog sistema vrlo brzo ili gotovo trenutno utiče na
celokupnu ekonomiju budući da ekonomska aktivnost zavisi od efikasnog funkcionisanja sistema
plaćanja. Ova inicijalno mala kriza na hipotekarnom tržištu SAD se ubrzo proširila i na međunarodna
kreditna i tržišta finansiranja i to preko dva kanala: izlaganjem subprimarnim hipotekarnim tržištima i
smetnjama na bankarskim tržištima i tržištima finansiranja. Kao stvarne ili potencijalne posledice
tekuće finansijske i bankarske krize se javljaju smanjenje kreditiranja trž (usled nesolventnosti jedne ili
više važnih banaka), potencijalno kreiranje juriša na banke ili nerizične državne HoV i valutu,
redukovanje depozita i ponude novca. Takođe, može doći do podrivanja funkcionisanja sistema
plaćanja, povećanja neizvesnosti i uznemiravanja finansijskih tržišta, uz izazivanje gubitaka koji obaraju
cene HoV ispod njihovih ravnotežnih nivoa. Navodi se da će spirala usložnjavanje finansijskog sistema
- finansijska kriza - intervencija spasavanja i ubuduće predstavljati nezaobilazan segment svetske
ekonomije.

2.1. Evolucija krize subprimarne hipotekarne industrije

Iskustva iz 90-ih godina su nam pokazala da su se poteškoće pojedinačnih banaka često ispoljavale kao
kreditni problemi, a ponekad i kao operativni rizik. U periodu od 1980. do 2000. godine, banke koje su
se našle u problemima bile su više izložene špekulativnim zajmovima za nekretnine, polazeći od njihove
velike profitabilnosti, pri čemu autori ističu da teže posledice za pojedine banke očigledno nisu bile
dovoljno upozorenje, s obzirom da su se iste greške ponavljale i tokom prethodne dve decenije.

Banka Engleske je početkom 80-ih godina bila jedna od najvećih banaka u SAD na Srednjem istoku i
primenjivala je agresivnu strategiju kreditora nekretnina. Kada se krajem 80-ih godina dogodio kolaps
na tržištu nekretnina, učešće neperformansnih zajmova u bilansu banke se značajno povećalo (oni su
krajem 1990. godine bili na nivou od oko 20% ukupnih zajmova). Usled velikih gubitaka, banka je ubrzo
postala nesolventna, što je bilo praćeno masovnim povlačenjem depozita, u glavnom preko
bankomata. Nakon propasti Banke Engleske, došlo je do daljeg proširenja regulatornog sistema
donošenjem dopunjenog Zakona o FDIC - što je federalna agencija koja daje ograničene garancije za
sredstva deponovana u bankama članicama. Neuspesi banaka su u jednom periodu bili svedeni na
najmanju moguću meru, usled delovanja dva faktora: značajnog smanjenja kamatnih stopa i
regulatornim promenama. Banke u SAD su 2000-ih godina postajale sve više izložene rezidencijalnim
nekretninama, što se odražavalo u povećanju holdinga zajmova za nekretnine i HoV i iznosa
raspoloživih kreditnih linija za stambene objekte. Ističe se da su finansijske institucije koje su propale
2008. godine zapale u teškoće usled nedostatka akcijskog kapitala (u prethodnoj godini isplaćene velike
dividende akcionarima). Prema tome, kao što se pokazalo i tokom krize u 2008. godini, ekonomska
kriza se mora pojaviti ukoliko se ne preduzmu mere za povećanje minimalnih kapitalnih zahteva za
kapitalom bankama i finansijskim institucijama.

U literaturi se navodi nekoliko osnovnih karakteristika subprimarnog tržišta. Kao relativno nov i snažno
rastući segment hipotekarnog tržišta, subprimarno kreditiranje je proširilo pul kredita zajmotražiocima
koji bi inače bili odbijeni za dobijanje kredita. Kod ove vrste kreditiranja, verovatnoća neizvršenja je
barem oko 6 puta veća nego kod standardnih hipotekarnih kredita. Takođe, subprimarni zajmovi su
manje osetljivi na promene kamatne stope, jer oni koji se zadužuju na ovom segmentu tržišta teško
mogu da se zaduže po jeftinijim kamatnim stopama.
Sekjuritizacijom ovih zajmova, subprimarno tržište postaje sve sličnije primarnom tržištu, pri čemu su
na rast subprimarnog tržišta uticali zakonski faktori, pre svega Zakon o poreskoj reformi, kroz
povećanje tražnje za hipotekarnim dugom i posledično sniženja kamata na hipotekarne kredite. Prema
analizi pojedinih autora, zajmoprimaoci sa varijabilnim kamatnim stopama su imali niže kreditne ocene
od zajmoprimaoca sa fiksnim kamatnim stopa, često i za po 50 poena. Međutim, tokom 90-ih, usled
sve većeg odobravanja subprimarnih kredita zajmotražiocima sa nižom kreditnom sposobnošću, došlo
je i do posledičnog smanjenja kreditnog kvaliteta. kao posledice ove prakse javilo se povećanje stopa
zakašnjenja, kao i stopa neizvršenja. Uz to se pretpostavlja da su kreditori zajmotražiocima sa višim
kreditnim rizikom odobravali manje zajmove, kako bi ograničili izlaganje riziku. Nakon 2000. godine,
ovi kreditori povećavaju iznose zajmova, uz usmeravanje distribucije zajmova ka učešću i povećanje
obaveza kod kreditnog ocenjivanja. Dakle, filozofija je bila da se rizičniji zajmovi moraju kompenzovati
većim iznosima učešća.

Usled povećanih kamatnih stopa i pada cena nekretnina, povećana kašnjenja plaćanja povećala su
neizvesnost vezanu za vrednost strukturiranih kreditnih proizvoda, koju su imale ovi tipovi aktiva u
svojim osnovnim portfolijima. Zbog kolapsa transakcija na sekjuritizovanim tržištima povezanim sa
hipotekom i zbog kolateralizovanih zajmovnih obligacija (CDO's), tržišta za hipotekarnim i
leveridžovanim zajmovima su se iscrpila. Posledice su osetili hedž fondovi i druge finansijske institucije.
Opao je nivo međubankarskog kreditiranja usled kreditnog rizika i rizika likvidnosti, pri čemu je pad
vrednosti sekjuritizovanih hipotekarnih zajmova i strukturiranih hartija u bilansima stanja doveo do
ekstenzivnih otpisa.

2.2. Makro i mikroekonomski ambijent krize kao uzrok i posledica

Dakle, kako je analizama pokazano, krize su povezane sa ekonomskim fundamentalnostima, bankarske

krize su suštinski deo poslovnog ciklusa i da se finansijska liberalizacija obično dešava pre bankarske
krize. Pokazalo se i da se kriza pojavljuje kako ekonomija zapada u recesiju, sledeći odloženi bum
ekonomske aktivnosti koji je bio pothranjen kreditom, prilivima kapitala i propraćen precenjenošću
valute. Problemi subprimarnog hipotekarnog tržišta su se pojavili u kontekstu priličnog usporavanja
realnog ekonomskog rasta (realnog GDP-a).

Takođe, drastično povećanje cena stanova u SAD od početka 2000-ih godina, dovelo je do porasta
zabrinutosti za moguće efekte oštrog pada cena stanova na finansijske institucije i makroekonomsku
aktivnost (iskustva drugih zemalja su pokazala da je pad cena stanova imao značajan kontrakcioni uticaj
na makroekonomsku aktivnost). Usled pada cena stanova i usporavanja ekonomije ugroženi su
hipotekarni zajmovi većeg kvaliteta. U toj godini je došlo i do povećanja kašnjenja u plaćanjima kod
subprimarnih i Alt-a hipotekarnih zajmova, prodaje nekretnina dužnika, pogotovo tamo gde je pad
cena kuća bio najveći i otpisa dugova. Ponovo su se smanjile cene neagencijskih hartija povezanih sa
hipotekarnom aktivom i prioritetnih subprimarnih tranši. Povećale su se i stope otpisa dugova kod
potrošačkih i zajmova za komercijalne nekretnine. Veliki deo radioaktivnih američkih HoV koje su
propale bile su prodate inostranim investitorima, što je dovelo do prenošenja finansijskih gubitaka od
neizvršenih hipotekarnih zajmova u SAD i na druge zemlje. Ističe se da instrumentarijum CB poput
baznih kamatnih stopa, usmeren ka ublažavanju efekta globalnog usporavanja i ka stimulisanju
ekonomija, na ovom nivou problema nije mogao da ima ranije dejstvo.

Ovi enormni problemi koji su se pojavili imaju osnova u događajima tokom poslednjih desetak godina.
Naime, to je bio period priliva velikog iznosa novca u SAD koji potiče od inostranih investitora, što je
uz niske kamatne stope omogućilo lakši pristup kreditima. Takođe, pogrešne pretpostavke o nastavku
rasta cena kuća su dovele do neumerenih i loših odluka. Odobravali su se zajmovi bez tačnog uvida u
sposobnost vraćanja, i to onima koji su uzimali više nego što su realno mogli da priušte. Međutim, u
jednom trenutku broj onih koji su želeli da kupe stanove je postao manji od broja novih stanova, što je
dovelo do pada cena nekretnina.
Zajmotražioci koji su se zaduživali po promenljivim kamatnim stopama, koje su inicijalno bile niske uz
kasniji rast, nisu mogli da se refinansiraju pre promene kamatnih stopa, što je dovelo do kašnjenja u
ispunjenju obaveza kod mnogih hipotekarnih poverioca. Neispunjenja obaveza plaćanja i posledične
zaplene i prodaje nekretnina hipotekarnih dužnika su imali uticaj na subprimarno tržište. Investitori
širom sveta su kupovali HoV nastale zajedničkim pakovanjem zajmova za kuće (HoV obezbeđene
hipotekom), u uslovima visokih rejtinga kreditnih rejting agencija.

Dakle, nakon pada cena stanova, kućevlasnici su bili primorani da vrše rekalkulaciju zajmova uz veće
kamatne stope, koje mnogi nisu mogli da priušte, pri čemu su talasi rekalkulacije uticali kako na
potrošačko trošenje, tako i na ekonomiju SAD. Mnogi kupci nekretnina su bili primorani da kasne sa
otplatama zajmova, pri čemu je prodaja nekretnina hipotekarnih dužnika nastavila da raste toko 2006.
i 2007. godine. S obzirom da su zajmotražioci sa niskim dohotkom uzimali zajam za kupovinu kuće
(obično 100% od kupovne cene) tipično mogu da iskoriste kuću kao kolateral, bez garancije otplate iz
druge imovine ili čak i dohotka. Mnoge banke su pokretale emisiju HoV koje su obezbeđene hipotekom
ili su trgovale hartijama međusobno, što je dovelo do nagomilavanja ogromnih gubitaka, pri čemu su
se investicione banke suočile sa značajnim iznosima aktiva koje nisu mogle da prodaju. Usled
neizvesnosti, druge banke su zadržavale svoj novac kod sebe, što je dovelo do presušivanja kreditiranja.
U tim okolnostima, najveće investicione banke su ili propale ili su pripojene drugim institucijama.
Međubankarske kamatne stope su se značajno povećale, a mogućnosti kratkoročnog finansiranja
nefinansijskog sektora su značajno sužene.

Posledica krize je otežano finansiranje investiranja i zapošljavanje (masovni otkazi), dok je uz

nedostupnost kredita ekonomija doživela kolaps. Pale su cene akcija komercijalnih i investicionih
banaka i drugih finansijskih institucija, globalni investitori su pretrpeli ogromne gubitke. Došlo je do
povlačenja globalnih investitora sa američkog tržišta, što je direktno uticalo na vrednost dolara. Kao
rezultat se javlja smanjenje američkog trgovinskog deficita, javlja se rast cena energenata i hrane,
odnosno svega što nije proizvedeno u SAD.

2.3. Vodeći indikatori aktuelne finansijske krize - kreditno tržište

Subprimarna hipotekarna kriza se vrlo brzo prelila na druga finansijska tržišta u SAD i inostranstvu
tokom druge polovine 2007. godine, pri čemu se problem ispoljio upravo pogoršanjem kvaliteta
subprimarnih hipoteka u SAD. Bankarska kriza se generalno prouzrokuje ekonomskom ili pravnom
nesolventnošću jedne ili više većih banaka, ili širenjem juriša deponenata na veće banke, optužene da
su nesolventne ili nesposobne da isplate svoje depozite il idrugi dug na vreme i u nominalnom iznosu.
Pokazalo se da je osnovni uzrok krize teško utvrditi, s obzirom na međupovezanost problema
likvidnosti i solventnosti. Takođe, okvir sekjuritizacije sam po sebi nije osnovni uzrok krize, iako je
izazvao lanac opšteg pada na tržištu. Dakle, tekuća kriza može se smatrati klasičnom finansijskom
krizom, uz dodatak sekjuritizacije, koja je dovela do ne baš najjasnije mreže međupovezanih obaveza.
Strategije koje su imale za cilj da poboljšaju upravljanje rizicima su bile bezuspešne i doprinosile su
gubicima i likvidnosnim problemima. Takođe, regulacija i supervizija novih strukturisanih kreditnih
instrumenata i tehnika nije bila efikasna, pri čemu se dodaje da ni pristup adekvatnosti kapitala nije
bio dobar.

Ističe se 5 načina kojima je moguće meriti aktuelne lomove na kreditnim tržištima:

1. efektivno ukamaćenje na tromesečnu kratkoročnu državnu obveznicu - što je ono niže, prisutnija je
veća briga za finansijski sistem. Prinos ovih HoV će se smanjiti i povlačenjem novca od strane
investitora, i to iz akcija, obveznica i fondova tržišta novca, radi kupovine sigurnijih aktiva. Dakle, niži
prinos tromesečne državne obveznice je znak da su investitori spremni da se odreknu kratkoročnih
prinosa, radi očuvanja svog novca sigurnim.
2. Londonska međubankarska kamatna stopa za ponudu (Libor) - to je stopa koju većina međunarodnih
banaka zaračunava jedna drugoj za pozajmice sa rokom dospeća od 24 časa, pa sve do 5 godina.
Predstavlja znak međubankarskog poverenja i opšte ponuđeni nivelator za kratkoročne kamatne
stope. Veća kamatna stopa znači da su banke manje spremne da pozajmljuju novac međusobno. Ova
stopa se obično koristi kao osnova za državne zajmove sa varijabilnom kamatnom stopom i
korporativne zajmove, kao i za proizvode zasnovane na derivatima poput kreditnih svopova.

3. TED je razlika između rizičnog tromesečnog Libora i bezrizične kamatne stope na kratkoročne
državne obveznice. TED raspon predstavlja meru verovatnoće međubankarskog pozajmljivanja.
Ukoliko je visok, to znači da će banke radije pozajmljivati novac državi.

4. komercijalni papiri - kratkoročni dug koji primarno emituju banke i velike firme. Veća kamatna stopa
pokazuje da je firmama otežan pristup novcu koji im je potreban za svakodnevne troškove.

5. obveznice - viši prinos pokazuje manju sklonost ka pozajmljivanju firmama. Averziju prema riziku
pokazale su upravo rizične obveznice, čiji su prinosi odskočili naviše.

2.4. Moralni hazard monetarne kontrole i upravljanja

Konstantno izlaganje ekonomije šokovima otežava proces kreiranja monetarne politike. S obzirom na
to da efekte šokova uglavnom nije lako predvideti, CB se suočavaju sa poteškoćama prilikom donošenja
odluka i operacionisanja. Prema jednom pogledu, CB u odsustvu stabilnog finansijskog sistema nisu u
mogućnosti da ostvare monetarnu stabilnost. S druge strane, drugo tumačenje kaže da je pretpostavka
da monetarna politika u kriznim okolnostima ne može da bude efikasna, a koja se često navodi u
kontekstu aktuelne krize, pogrešna.

U literaturi je bila prisutna tvrdnja da su monetarna i fiskalna politika dva glavna instrumenta koja stoje
na raspolaganju kreatorima ekonomske politike, u cilju održavanja nivoa agregatne tražnje koji će
obezbediti visok stepen zaposlenosti, uz neiflatorni ekonomski rast. Međutim, iako monetarne politika
jeste moćan instrument ekonomske politike, ne postoji magična formula za monetarnu kontrolu. S
toga je problem monetarnog upravljanja predstavljao stalno prilagođavanje polazeći od suočenosti sa
nizom konfliktnih ciljeva, čije je ostvarenje bilo pod uticajem mnoštva faktora. Dakle, monetarna
politika je postajala prepoznatljiva samo ako su vlasti imale jasno definisan cilj, odnosno direktno i u
kontinuitetu upotrebljavale izvesne, rapidno prilagodljive instrumente ili sredstva za kontrolisanje
novca radi postizanja cilja.

Kao rezultat globalizacije finansijskih tržišta, promenljivosti cena finansijske aktive, znatnog povećanja
ograničenosti finansijskih tržišta, relativnog pada uloge banaka u finansijskom sistemu i slabljenja
specifičnosti bankarstva, došlo je do usložnjavanja odgovornosti CB prilikom sprovođenja monetarne
politike. CB bi mogla da obezbedi stabilnost cena, polazeći od pretpostavke da je inflacija monetarni
problem, uz isticanje nekoliko ograničenja:

- uz iznenadni fiskalni deficit izazvan namernim pomeranjima politike, agregatna tražnja će porasti (kao
i kamatne stope) i uz punu zaposlenost resursa pojaviće se inflatorna spirala. Dakle, početna inflacija
može biti obuzdavana monetarnom politikom koja je usmerena ka stabilnosti.

- moguće je da veliki i trajan deficit javnog sektora prouzrokuje inflaciona očekivanja, pri čemu se ranije
isticalo da u uslovima fiskalne neravnoteže, CB ne mogu uticati na devizne kurseve isključivo merama
monetarne politike ili intervencijom na deviznom tržištu. Takođe, nivo državne kontrole može da
remeti sprovođenje neinflatorne monetarne politike.
- neizvesnost u procesu donošenja odluke monetarnih vlasti može da predstavlja smetnju monetarnoj
politici.

Monetarna politika se uže definiše kao aspekt makroekonomske politike koja je prvenstveno usmerena
ka postizanju određenog nivoa novčane mase, iznosa kredita, kamatne stope i deviznog kursa. Posebne
akcije monetarne politike uključuju direktno regulisanje instrumenata monetarne politike. Ukoliko se
tačno ne ustanovi snaga monetarne politike ili je neuspešno njeno usmeravanje ka određenim
ciljevima, daju se podsticaji štetnim posledicama na inflaciju i zaposlenost, i to kratkoročno, što
predstavlja rizik težeg sprovođenja monetarne politike u dužem roku.

Monetarna politika se uvek sprovodila u uslovima neizvesnosti, međutim, trenutni finansijski uslovi
ukazuju na njeno sprovođenje u uslovima ekstremne neizvesnosti (pre svega o stanju ekonomije).
Prema Bejeru i Rjahlinu postoje dva izvora ove neizvesnosti: fundamentalna neizvesnost u
funkcionisanju ekonomije - što je neizvesnost koja zavisi od snage i stabilnosti strukturnih odnosa (tzv.
parametarska neizvesnost) i strateška neizvesnost koja ima endogeni karakter (neizvesnost u vlastitom
odnosu sa privatnim agentima). Sveukupno, situacija ekstremne neizvesnosti determiniše pitanje
transmisionog mehanizma i strateškog izbora monetarne politike, dok strateška neizvesnost naglašava
potrebu brzog usidrenja očekivanja.

Opšti pristupi ulozi CB i monetarnoj politici pre otpočinjanja tekuće ekonomske krize su sledeći:

- CB ili primarni novac su u osnovi savremenih monetarnih sistema, pri čemu bi bilo koji faktori koji
utiču na tražnju savremenog baznog novca mogli da imaju konsekvence na cene i monetarnu
stabilnost. Takođe, monopolska kontrola primarnog novca predstavlja ključ savremene monetarne
politike.
- evolucija Nove ekonomije ne zahteva bilo kakvo specijalno prilagođavanje u pristupu monetarne
politike.
- fundamentalnosti monetarne politike u uslovima Nove globalne ekonomije, Globalne trgovinske
liberalizacije i dominacije privatnih tokova kapitala nisu se promenile.
- globalizacija nije oslabila monetarne politike na nominalni dohodak i cene, i neće sve dok postoji
tražnja za primarnih novcem.

U uslovima tekuće finansijske krize, CB su počele da sprovode mere za ublažavanje efekata te krize, pri
čemu su vodeće CB snižavale kamatne stope, monetarna politika je postala izvor moralnog hazarda.
Međutim, banke poput FED-a su prihvatile povećanje moralnog hazarda kao cenu za izbegavanje većih
finansijskih lomova, pri čemu se ukazuje da su preduzete mere nesumnjivo uticale na ublažavanje štete
finansijskom sistemu i ekonomiji. CB širom sveta su intervencijama za ublažavanje efekata krize
odobravale stotine milijardi dolara, prihvatale kolaterale van uobičajenih normi iz prošlosti i otvarale
direktna kreditiranja institucijama koje ne bi trebalo da budu privilegovane.

Vremenom su se izdvojila dva pristupa strategiji monetarne politike. Konvencionalnom strategijom

monetarne politika se ne koristi radi uticaja na špekulativnu komponentu cena aktiva, svaki neuspeli
pokušaj CB će proizvesti suboptimalne ekonomske performanse na srednji rok. Prema konvencionalnoj
strategiji, reakcija CB na pad cena aktive će se desiti samo do nivoa kada pomenute promene izvrše
uticaj na budući autput i inflaciju. Aktivistička politika (posebno delovanje) restriktivnog je karaktera i
usmerena je ka ograničavanju veličine mehura. Ukoliko0 je uspešna, ona donosi brojne koristi, ali i
troškove u vidu veće nezaposlenosti i niže inflacije od poželjne.
2.5. Nekonvencionalni operativni pristup monetarnog menadžmenta

Ekspanzivna monetarna politika FED-a je obezbedila kreditni okvir koji je pokrenuo rizične hipotekarne
zajmove, pri čemu su prema nekim autorima (White), tekući uzroci finansijskih problema bile
neuobičajene promene monetarne politike i neobične regulatorne intervencije. Dakle, loš izbor ovih
politika se odrazio na kamatne stope i cene aktiva, preusmerio sredstva raspoloživa za pozajmljivanje
na tržištu u pogrešne investicije i doveo krupne finansijske institucije u neodržive pozicije.

Pojedini autori smatraju da je preterana novčana ekspanzija prouzrokovala mehur aktiva i situaciju
prekomernog leveridža, koji je doveo finansijski sistem u poprilično ranjivu situaciju. Broj bankarskih
lomova bi bio još veći da FED nije kupovao komercijalne papire direktno od poljuljanih institucija, koji
se sprovodio s ciljem podupiranja bilansa stanja i vraćanja poverenja unutar finansijskog sistema.
Nakon uključivanja CB u ublažavanje nepovoljnog uticaja događaja, najčešće se pojavljuje moralni
hazard, pri čemu minimiziranje mikro moralnog hazarda otpočinje nametanjem čvrstih uslova - mirnim
zatvaranjem problematičnih firmi, ili pružanjem podrške odabranim firmama u krajnjoj instanci.

Ovakvim operativnim pristupom se navodno podstiče stabilnije makroekonomsko okruženje, a akcije

FED-a umanjuju probleme privatnih firmi zbog pogrešnog odlučivanja. Pokazalo se da akcije FED-a
znače sprečavanje širenja problema na finansijska tržišta i ekonomiju, ali suštinski ne i same firme.
Cena ovih intervencija je i mikro i makro moralni hazard. U jeku finansijske krize, CB je jedina institucija
koja može brzo da deluje kako bi se izvršila promena. Međutim, u toku poslednje krize je utvrđeno da
tradicionalni instrumenti kamatne stope nisu dali željene efekte. Zbog toga je kreirana terminska
aukciona olakšica, kao novi način pozajmljivanja komercijalnim bankama: izbegavanjem diskontnog
šaltera i direktnom ponudom za sredstva kod CB. Uz to su nuđeni i veliki iznosi državnih HoV u zamenu
za niže rangirane instrumente, a otpočelo se i sa odobravanjem zajmova direktno investicionim
bankama. Dakle, CB su umesto upotrebe OOT koje su tipično usmerene na prekonoćne ili prilično
kratkoročne kamatne stope, ustanovile poseban niz kreditnih olakšica usmerenih ka povećanju
likvidnosti finansijskog tržišta i olakšanju napetosti na međubankarskim tržištima finansiranja.

Na kraju, sve je više prisutno mišljenje da je FED u saradnji sa gigantskim bankama (too big to fail)
kreirao najveću finansijsku krizu koja je zabeležena u svetu. Naime, prikupljanje lošeg duga
privilegovanih institucija i prebacivanjem bezvrednih aktiva na građane ocenjuje se moralno pogrešnim
i ekonomski beskorisnim. Umesto ekonomskog rasta i stabilnih cena, FED je izgleda pružio sistem
upravljanja i finansija koji se pokazao kao ozbiljna pretnja svetskom finansijskom sistemu.