See discussions, stats, and author profiles for this publication at: https://www.researchgate.

net/publication/343385926

FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊA / Frida

Kahlo ili subverzivna literarizacija o/p(o)stojanja

Article · January 2012

CITATIONS READS

0 182

1 author:

Merima Omeragić
University of Sarajevo
50 PUBLICATIONS   3 CITATIONS   

SEE PROFILE

All content following this page was uploaded by Merima Omeragić on 11 April 2021.

The user has requested enhancement of the downloaded file.

ИМПРЕСУМ
Издавач: Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске
За издавача: Љиља Петровић Зечић
Главни и одговорни уредник: Тања Ступар Трифуновић
Редакција: Татјана Бијелић, Александра Чворовић, Жељко
Ђурђевић, Емир Мухић, Ранко Рисојевић
Сарадници: Душан Пајин, Маја Исовић, Лана Пилиповић,
Невена Вржина, Горан Дујаковић, Предраг Иконић, Давор
Павловић, Милка Ћеремиџић, Дејан Вујанић, Милета
Аћимовић Ивков, Далибор Кесић, Миња Штрбац, Дијана
Тица, Зоран Богнар, Борјана Мрђа, Саша Шмуља, Горан
Дакић, Зорица Турјачанин, Јованка Стојчиновић Николић,
Мирко Демић, Барби Марковић, Миланка Благојевић,
Душан Савић, Берислав Благојевић, Сарита Вујковић,
Давид Албахари, Војислав Воки Ерцег, Лана Басташић,
Борис Максимовић, Сања Кобиљ, Бисерка Рајичић, Аднана
Карахасановић Зељковић
Лектор: Снежана Шестић
Технички уредници: Саша Ђорђевић, Бојан Галић
Дизајн и техничка припрема:
Промоција Оглашавање Публицитет
www.promocijaoglasavanjepublicitet.com
Адреса редакције: Народна и универзитетска библиотека
Републике Српске (часопис „Путеви”),
Јеврејска 30, 78 000 Бања Лука
Телефон: 00387 51 215 866 (локал 108)
E-mail: casopis.putevi@gmail.com
Штампа: Графомарк
За штампарију: Светозар Ћеркета
Часопис излази четири пута годишње.
Рукописи се не враћају.
Слика на насловној страни: Cut out моменти, Борјана Мрђа
Слика на посљедњој страни: Cut out моменти, Борјана Мрђа
У Уводник
вјерили смо се у то да љето
није најбоље вријеме за рад
на часопису, али сигурни
смо да је одлично вријеме за нове
Путеве. У новом броју, у односу на
прошли, има свега више: интервјуа, критике, есеја, поезије и неколико нових рубрика.
То је уједно и добар разлог да с Путевима отпутујете на годишњи одмор, јер ћете имати
довољно садржаја за читање да њиме испуните цијеле празнике.
Рубрика Актуелности садржи аналитички текст о самосталној изложби и радовима младе
и врло успјешне бањалучке академске сликарке Борјане Мрђе, затим извјештај са Европске ноћи
музеја која је по седми пут обиљежена у Музеју савремене умјетности Републике Српске и Музеју
Републике Српске, хронику 15-тог Театар фестa Петар Кочић, те текстове о првој бањалучкој опери
Сафикада и првом регионалном Mikser Desing Food-u одржаном у Београду.
Интервјуе смо и овај пут посветили интересантним саговорницима попут добитника НИН-
ове награде Александра Тишме, познатог турског режисера Нурија Билгеа Џелана, франуцске
режисерке, иранског поријекла, Марђан Сатрапи, и бањалучких умјетника: стрип цртача Милорада
Вицановића Мазе и драматургиње Тање Шљивар.
Поезија и Проза обилују одличним ауторима: Маргарет Атвуд, Бенџамин Зефанаја, Герман
Александрович Гечевич, Давид Албахари, Вилијам Бојд и многи други.
Критика се бави актуелном свјетском и домаћом књижевном продукцијом, а у овом броју
имамо и позоришну критику, која нуди осврт на новије позоришне представе Народног позоришта
Републике Српске.
Неки од Есеја, заступљених у истоименој рубрици, јесу одличан есеј Лешека Колаковског
Златно теле (у преводу Бисерке Рајичић), есеј о Сиорану Симоне Модреану, Рембоов град између
метрополе и стихије, рад Николине Медић који проблематизује Рембоов однос према граду, на
основу његове поетике.
Путопис је такође новина, а у овом броју пише га Александар Шимуновић, надахнут нобеловцем
Ивом Андрићем и једним необичним путовањем у Травник, које је, што се чини као неминовност,
испреплетено са путовањем кроз Анрићева дјела.
Част да испише завршну рубрику, Аутори говоре, припала је књижевнику Мирољубу
Тодоровићу. Он нам је уступио одломке из Дневника. Могли бисмо их укратко најавити
и обухватити цитирајући једну отуд отргнуту мисао прожет меланхоличним осећањем
непомирљивог сукоба са стварношћу.
Немогуће је, у краткој форми каква уводник јесте, ставити акценат на све оно што нови број
Путева садржи. Ипак, издвојени фрагмент
ће, надамо се, бити довољан да вас наговори
на читање.
Ту је и додатни аргумент - претходни број
Путева је распродат!
Главни и одговорни уредник
Тања Ступар Трифуновић
1
 Садржај 50 ИНТЕРВЈУ
Невена Вржина / Слободан Тишма
50 ПЛАШИМ СЕ САМО МЕДИОКРИТЕТСТВА

Давор Павловић / Нури Билге Џејлан

4 АКТУЕЛНОСТИ
54 Живот је пун хумора

Давор Павловић / Марђан Сатрапи

58 НЕ МОГУ ДА СЕ ВРАТИМ У ДОМОВИНУ 12
4 ИНФО ГОДИНА

Сарита Вујковић Предраг Иконић / Милорад Вицановић

8 Промјенљиво тијело – визуелни Маза
наратив континуиране умјетничке 66 ВОЛИМ ПАРОДИЈУ У СТРИПУ
праксе
Маја Исовић / Тања Шљивар
18 НОЋ МУЗЕЈА У БАЊАЛУЦИ 74 Сигурна сам у то да волим
позориште
Горан Дакић
24 ПОШТО ПРЕДСТАВА?

78
Маја Исовић
30 Краткофил Плус 2012. под мотом
„МОТОРЗО” ЕСЕЈ
Невена Вржина Лешек Колаковски /
32 „Сафикада” на Великој сцени Превод: Бисерка Рајчић
Народног Позоришта 78 ЗБОГ ЧЕГА ТЕЛЕ?

36 ХРАНА КАО УМЈЕТНОСТ Симона Модреану / Превод: Невена Бабић

84 Сиоран - ученик светитеља
Душан Раковић, Синиша Гламочић
44 FUSION DESIGN WEEK Мерима Омерагић
86 FRIDA KAHLO или субверзивна
Сандра Станић литераризација
46 Умјетност повезивања о/п(о)стојања

Николина Медић
94 Рембоов град између метрополе и
стихије

Проф. др Миљко Шиндић

102 ПРИЛОЗИ МИДХАТА БЕГИЋА ОБЈАВЉЕНИ
У БАЊАЛУЧКОМ ЧАСОПИСУ ПУТЕВИ

Момир Ђоковић
110 ПСОВАЊЕ У СРБА

Лидија Беатовић

У ОВОМ БРОЈУ ПРЕДСТАВЉАМО: 114 Киберпанк, интимно и пристрасно...

Илустрације Дејана Шијука, рађене за докторску изложбу Марине Радуљ

под називом Ба(о)сна, одржане септембра, 2011. године, у Музеју 25. мај
(Музеј историје Југославије) у Београду.
Илустрације се налазе на странама: 7, 48, 100, 109, 151, 157, 209, 221

2
120 ПОЕЗИЈА 152 КРИТИКА 180 ПРОЗА
Маргарет Атвуд / Превод: Аднана Саша Шмуља Давид Албахари
Зељковић 152 Извјештај о Прашком гробљу 180 ШТА СЕ ВИДИ СА ДЕВЕТОГ СПРАТА?
120 Лет у властитом тијелу / Кућа /
Почни овако / Срицање Саша Радојчић Вилијам Бојд / Превод: Магда
158 Драма егзистенције у лирском Јовановић
Герман Александрович Гечевич / кључу 182 Варонжевил
Превод: Владимир Јагличић
123 Последњи снег / Песник / Вилин Стојана Валан Вида Црнчевић Басара
коњиц / Стабла / Градски анђели 160 ИНТРОСПЕКЦИЈСКИ МЕГДАН ЗА 186 Испод кривог дрвета
ДЕНАЦИФИКАЦИЈУ И ИСТИНУ
Данијел Гатарић Франз Хохлер / Превод: Мирјана
127 Лав од петит кекса / Бразилске Борис Максимовић Хостеттлер-Вујатовић
фавеле / Топла светост сунца / 162 Наоми Клајн – Доктрина шока 188 СПОМЕНИК
Ствар угла / Потребе
Велиша Јоксимовић Весна Капор
Бенџамин Зефанаја / Превод: Аднана 164 Обликовање и демистиковање 194 Када бих могла поново
Зељковић мита
132 Сусједи / Британци Дејан Вукићевић
Ружица Комар 196 ЧЕМЕР НЕИЗМЕРНИ
Ана Баграјана / Превод: Ристо 166 ЖЕНА КАО СИМБОЛ ЉУБАВИ
Василевски Ранко Павловић
134 Два зрна песка / Тантра 2 (наш Горан Дакић 200 ЈОГУРТ ЗА ШЕЗДЕСЕТОСМАШЕ
плес) / То је приближно тамо / 170 Театар јефтиних ефеката
Почетак / Пређа Нивес Јаковљевић
Љиљана Мачкић 202 Четверац
Ранко Рисојевић 174 Лица без наличја и маски
137 Посљедња пјесма / Пукотина Лана Басташић
живота / Чистина / Мала ноћна 204 Буђење
пјесма / Посвећен

Агњешка Сиска / Превод: Бисерка

Рајчић
176 НОВЕ КЊИГЕ 208
Барби Марковић
Успон до средњег слоја

140 Посљедња пјесма / Пукотина Александар Шимуновић

живота / Чистина / Мала ноћна Берислав Благојевић: 210 У ПОСЕТИ НОБЕЛОВЦУ
пјесма / Посвећен 176 ОДА МАЊЕМ ЗЛУ, Воја Чолановић

Маша Колановић Стеван Тонтић:

145 Бескућници у Berkeleyu

Магдалена Бјелска / Превод: Бисерка

176 ОГЛЕДАЛО И ЈА, Жарко Кецман

Горан Дакић:
212 ЗАПИСИ
Рајчић 177 ТРЕЗВЕЊАЦИ НА ПИЈАНОЈ ЛАЂИ,
146 xxx Мирко Демић Душан Пајин
212 Знам игру - пролегомена за свако
Јованка Стојчиновић Николић Тања Ступар-Трифуновић: будуће чекање
148 Како разјаснити овај случај/ (О) 178 СЕНКА, Војислав Воки Ерцег
порука / Насљедство огледало
/ Како разјаснити овај случај / Леда Сутловић:
Одгађање тренутка / Постављање
циља / Трка
178 ВАТРОМЕТИ, Лана Басташић

Др Мира Радојевић:
214 АУТОРИ ГОВОРЕ
179 ФИЛМСКА КУЛТУРА У БАЊАЛУЦИ И
БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ, Дејан Вујанић Мирољуб Тодоровић
214 ИЗ ДНЕВНИКА

3
 ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА
Мерима Омерагић
FRIDA KAHLO
или субверзивна
литераризација
о/п(о)стојања
С
убверзивно писмо се испоставља као фикција и симболика
испреплетена са теоријама које имају за циљ обликовање тијела
текста као плуралитета цјелине у сврху критике доминирајућих
дискурса. Кршењем Закона и једног (мушког) принципа се афирмира
културни отпор који оспорава владајуће дискурсе и потреса теорију
њеним терминима створеним у језику путем нових начина изражавања.
Дискурс као прозивод идеологије је у служби борбе ради остварења
стратешких циљева. Када прекорачи границе прихватљивог говора (Ј.
Бутлер) логофалоцентризма, Другост изравно напада на предрасуде и
ставове деконструктивном причом о маргиналности и разлици чиме се
позиционира нови субјект остварен у језику. Насупрот фалоцентричном
језику стоји језик женског искуства, наслоњен на искуство тијела,
те на психоаналитичко искуство, у функцији је постмодернистичког
испитивања и истраживања свијета и друштва. За разлику од језика
који је основа комуникације и на тај начин приближен је појму праписма,
писање је конституисано као систем који изазива дисеминацију значења
(Поповић, 2007: 533). Женско писмо представља рад на језику, уписивање
у текст, константну полемику с традицијом, а резултат је обртање
доминирајућег дискурса и артикулација разлике писања сваког субјекта
понаособ. Писање значи могућност промјене, простор одакле се може
винути субверзивна мисао, претеча трансформације друштвених и
културних структура (Шафранек, 1983: 7-28). У манифестима женског
писма освијештене су тежње да се испољи тијело доживљено изнутра,
да писмо унутрашњости представи још један битан аспект друштвеног
садржаја и живота жене. Тијело постаје не само тема, мотивација за
писање и начело његова артикулирања. Поред других медија, као и
86
књижевног за изражавање субверзивних мисли и емоција, маргина,
иако субверзивна данас main stream-у повијести умјетности, икона
сликарства и феминистичког отпора главним токовима културе прве
половице двадесетога вијека, Frida Kahlo проговара својим сликама.1
Како би језичко-умјетнички реализирала опсесивне мотиве тјелесности
и боли и њиховог интерактивног односа, хрватска списатељица
Славенка Дракулић посеже за биографским цртама сликарице Fride
Kahlo што резултира романом тијела и женског искуства Фрида или
о боли (2007). Овдје свакако није ријеч о биографији и ономе што тај
жанр подразумијева јер сама Дракулић наглашава фикционалност
Фридиног лика, а ако узмемо у обзир постмодерно поигравање са
фикцијом и факцијом, њиховим консензусом, добијамо реалност
заражену фикцијом (Шефер, 2001: 150), али између осталог долазимо
на поље писања из женског угла што је књижевност осјетила. Удаљена
од друштвене и хисторијске стварности Frida Kahlo у роману проговара
о сјећањима које евоцира дубинско стање бола, што на структуралном
плану резултира снажним фрагментима, епизодама увезаним у
1 Frida Kahlo (1907-1954), мексичка сликарица, позната по својим аутопортретима који су
симбиоза боли и страсти (A. Kettenmann). Иако њен рад критичари смијештају у оквире
надреализма, њена реалност је усамљеност, понирање у властити субјект, рањивост
изазвана физичком и психичком боли, сексуалност и окрутност љубави. За феминисткиње
је спој женског искуства и форме, али значајно стога што уводи жену у домен слома високе
умјетности (која је била резервисана искључиво за мушкарца). Са Fridom Kahlo у сликарство
се уводи проблем женског тијела, његовог места у представљању и однос жене уметнице
према женском телу у представљању. Рад Fride Kahlo усредсређује се првенствено на лично,
на унутрашњи свет. (...) Сликала је свој лични свет, свет емоционалних односа, нашла је
ликовни израз за своје лично искуство бола и мучног односа према сопственом телу (L.
Malvi i P. Volen)
I. Cunningham: Frida Kahlo
 ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА
Muray Nickolas: Frida Kahlo
хронологију бола (Ј. Погачник), оивиченим посљедњим сатима Фридиног
живота. С обзиром да роман руши реалистичку слику свијета уз помоћ
наративних манипулација, илузија које произлазе из сумње у могућност
миметичког исказивања и доживљавања свијета, ваља имати на уму и
проблем текстуалне репрезентације емотивног, трансмисије сексуалног
у текстуално, начине уградње тјелесности у језичко што обиљежава
поетику цјелокупног прозног дјела Славенке Дракулић2 с посебним
нагласком на роман Фрида или о боли у којем списатељица преводи
2 Низ од пет Дракулићкиних романа, којег затвара управо роман Фрида или о боли тематизира
деконструисано тијело бола, трауме и страсти. Наиме, како то каже Андера Златар, женско
тијело у приповиједним текстовима Славенке Дракулић је изложено погледу извана, вањском
оку, изложено опасности, некој врсти крајњих радикалних стања. Роман Холограми
страха (1987) је нека врста аутобиографског записа о ауторичином стању, трауми тијела
коју изазива болест. У Мраморној кожи (1995) јунакиња у потрази за идентитетом открива
осамљеност властитог субјекта којег не може превазићи ни однос са властитом мајком. Страст
љубави која осуђује јунаке романа Божанска глад (1997) контекстуализирана је довођењем
тјелесности/сексуалности као јединственог комуникативног система у жижу интересовања,
јунаци су у сфери ненормираног јер се очување љубави путем физичког (чина) сједињења
испоставља као канибалско. Као да ме нема (1999) је роман исписан из угла жене о женском
преживљавању ратних злочина, а разултат је снажна репрезентација тијела погођеног
траумом силовања.
88
у језик Фридино сликарство које шаље поруку боли, наглашавајући
разлике у медијима, јер слика може бити аутентичан израз боли,
за разлику од ријечи којима се теже артикулира стање болним
освијештавањем тијела. На својим је сликама проговорила језиком боли.
Али, једном насликана, бол више није била само њена. Оно што су слике
изражавале, престало је бити само њено искуство и њена стварност.
Сваки се гледатељ могао с њом идентифицирати и доживјети њену
бол као своју. Ма како биле драматичне, њене слике нису само побуђивале
саосјећање, већ су будиле сјећања на властито неугодно искуство или
чак патњу. Једном насликане, слике јој више нису припадале. Отеле су
се њеној контроли.3 Иако у роману нема аутореферeнцијалних осврта
нити проблематизирања проблема поетике и писма вјешто је наглашен
сукоб акомуникативног карактера боли путем Фридиног лика с њеним
исказивањем. Наиме, Фрида указује на немогућност језика да искаже
бол јер је неизрецива. Бол је у почетку била неподношљива. Али
нити интензитет нити ступњеве боли није знала описати јер није
налазила ријечи којима би то изрекла. Могла је рећи да је бол продорна
и свеобухватна, али је већ на самом почетку одустала. ... Како описати
тијело које гори, рану која пече? Управо тим ријечима, али то су, знала
је, ипак само ријечи које им не би приближиле њен осјећај. (ФБ, 2008:
21). Frida Kahlo препреку објашњавања ријечима прелази сликама које
урлају, иронично проговарају о женском искуству разоткривања бола,
али истовремено и маскирања рањеног – реaлног тијела. Рјечник њених
слика припада искључиво женској сфери у коју мушкарац има приступ
само као иницијатор патње или посматрач другачије унутрашњости, али
и аеротизоване спољашњости. Фридине слике проговарају знаковима,
симболима, амблемима и анатомским приказима органа, у синтези
јединственог и тренутачног дјеловања, гледатељ/ица (ра)спознаје поруку.
Дракулићева се не зауставља на томе, узимајући за увод цитат из књиге
The Body in Pain слиједом Eleine Scaru4 говори о разарајућем дјеловању
боли на језик, враћању језика на предстање звукова и крикова.
Екфразичним односом спрам слика Fride Kahlo које коментарише у
кратким и ефектним есејима у роману, наративним дионицама упућује на
показну снагу језика, ослобађајућу моћ скривеног иза ријечи и слика, при
том уписује женскост у писмо. Стања болности/болести, раздора у свим
видовима комуникације (како језичке, тако и тјелесне), искуство тијела
као расцјепљеног механизма подређеног боли, покушај (п)одвајања
субјекта, излаз на друштвени план је озакоњен приповиједањем. У
превојима и пукотинама текста ишчитавамо значење неисказивог које је
превладано полилогичним, асоцијативним и размрвљеним реченицама
семантички потенцираним ријечју бол путем које у цјелокупном простору
романа одјекује њена звучност и значење (Кундера, 2007: 85) што утиче
на конституцију дјела у свијести читатеља/ице процесом читања.
Дезинтеграција:
3 Сви преузети цитати из романа у наставку текста ће бити под ознаком ФБ, цитирано према
издању Дракулић Славенка (2008), Као да ме нема, Загреб: Профил мулитмедија.
4 Физичка бол не само што не допушта језику да га опише него га разара, приморавајући га
да се повуче у стање које му је претходило, сводећи га на звукове и крикове које људско биће
производи прије него што научи говорити.
 ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА

болно/нежељено тијело5

Ф
рида или о боли јесте роман посвећен унутрашњости, терету живота који се урушава, начину
на који траума обликује идентитет особе. Уградњом емоција у тијело текста, првенствено
физичке, па потом и емотивне боли, списатељица фрагменте Фридиног сјећања увезује у о њеној свијести и вољи, попут аутомата.
јединствену причу о изградњи субјекта, почевши од дјетињства које понајвише одређује форму Било јој је очито колико стање тијела
идентитета. Наиме, сјећања на трауматично искуство дјетињства су ускрснута у свом интензитету увјетује њене осјећаје, понашање, мисли.
а дио су женског памћења и битан елемент у њеном трагању за властитим идентитетом Чињеница да је то тијело било њезино за
(Шафранек, 1983: 7-28). Претрпјевши бол дјечије парализе, искуство бјекства субјекта из властитог њу више није имала исто значење као прије
тијела као начина одупирања болу, стигматизирана шепавошћу и суочена са страховима од несреће (ФБ, 2008: 20-21). Тијело можемо
смрти, Фрида је схватила да ће се путем одупирања и маханизама одбране не само изборити за окарактерисати као сензор које посједује
голи живот и перципирати га друкчије већ темељито градити карактер у контексту комуникације. комуникацијске системе јер је способно
Постојала су два начина да се с тим носи: предати се, прихватити шепавост као стање којег се да говори, да памти, да се сјећа. Clarissa
треба срамити и сакрити се у мрачни трбух куће – или борити се (ФБ, 2008: 12). Њен недостатак, Pincola Estes добро примјећује када каже
је имао два пола: сажаљење и злобу. Након тешке несреће у младости, када је била жива набијена да свакој рани на женском тијелу одговара
на колац, њено тијело други пут освијештено болом постаје средиште патње.6 Славенка Дракулић рана на истом мјесту у самој култури. Култура
преципира тијело не само као мјесто ужитка, већ и као мјесто бола, страховите патње иза које се потцјењује, напада и осуђује тијело/а које
крије многострук и комплексан однос према тијелу које је подређено боли, обиљежено метафором не задовољава стандарде тренутне моде.
затвора. Постала је свјесна тијела као механизма, изванредном оштрином свих чула пратила је Оштре просудбе о прихватљивости
како и гдје се јавља бол и како сваки појединачни дио тог механизма функционира потпуно неовисно тијела стварају ... разне жене у илегали
(Pincola estes, 2007: 229). Жена је научена да
мрзи властито тијело, да робује законима
културе, иначе се не може зауставити
„контрола” културе и њене потребе да је
расијеца, дезинтегрише. Мучило ју је питање:
ако због болести не волиш властито
тијело, како га може вољети неко други?
Повјеровала је да је у Маестру нашла ту
особу и није смјела рискирати да га изгуби.
... Њено тијело је било болни терет и
објект медицинских интервенција. Затим
објект њеног сликарства. Инструмент
таштине. Инструмент ужитка, такођер,
али понајприје објект и инструмент (ФБ,
2008: 44). Фрида је постала свјесна физичке
и метафизичке димензије свога тијела, стога
је препознала потребе тијела у релацији с
другим људима и властитом унутрашњости.
Њено тијело више него које друго позива на
комуникацију: препознавањем, топлином,
дијалогом додира, потребом за прихваћањем
и разумијевањем и компромисом. Здраво
тијело је преципирано као објект и
инструмент док болест појачава потребу
Frida Kahlo: Henry Ford Hospital, 1932. културе за ограђивањем и тјерањем
појединца у осаму. Људи виде само оно што
желе видјети, само кулисе. Разумијевање
5 Frida Kahlo је једном записала: Претрпјела сам двије тешке несреће у животу... Једна у којој ме трамвај онеспособио, а друга је
био Диего.
значи одговорност. Разумијевање би
обавезало на помоћ... Не, нема компромиса
6 Након саобраћајне несреће живот Fride Kahlo обиљежиле су здраствене потешкоће и тридесетак операција, немогућност
материнства, константна борба с тијелом које је требало различита ортопедска помагала, сликање, комплексност односа са између болесних и здравих, нема истинског
мушкарцима, али и женама.

89
 ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА

(Диегом Ривером), упркос трауми изазваној

тјелесним огољавањем и да кроз љубав
превлада болест/болност није побиједила
њену изолираност. Њихова комуникација
недовршености, неизрецивога, константног
наношења емотивног бола није била утјеха
нити спас већ нови, емотивни бол. Из круга
тијело-превара-љубомора произашла је само
усамљеност и дубока отуђеност. Тјелесна
болест Фриду удаљава од Маестра. Болест не
зближава, болест удаљава – најприје долази
сажаљење, а затим физичко удаљавање
(ФБ, 2008: 148). Ако и није било тако од
самог почетка, Маестрова љубав се свела
на сажаљење. Осјећала је како је између
њих постојала нека неједнакост, пукотина
коју је настојала затрпати свим и свачим.
Знала је то по невјерици и захвалности
коју је осјећала од првог тренутка и која се
никада посве није изгубила. Шта би друго
инвалид попут ње и могао осјећати осим
дубоке захвалности што га нетко уопће
хоће погледати? ... Је ли та њихова велика,
и како је дуго вјеровала, козмичка љубав
настала управо из такве врсте болесничке
нужде, из њене очајничке потребе и
Маестровог сажаљења, питала се. И од чега
је она створила мит? (ФБ, 2008: 92) Њено
тијело, иако покретач доживљаја, једном
окарактерисано као непожељно довело
је у стање двојбе: љубав или сажаљење?
Засигурно да је природа Маестрове „љубави”
према њој душевна, за разлику од чулне
љубави која ишчезава у времену, ако се на
такав начин уопће може оправдати сексуална
похлепа и губитак самоконтроле о којем
повријеђена Фрида говори са презиром.
Frida Kahlo: Поломљен стуб (аутопортрет), 1944. Њено болесно/непожељно тијело је суочено
са здравим/пожељним тијелом њене сестре
разумијевања (ФБ, 2008: 127-55). Када би само могла објаснити колико је дубок и уништавајући и других жена, Маестрових модела с којима
тај њен осјећај изопћености и нијемости (ФБ, 2008: 49). Премошћивање болести путем тјелесне је остваривао тзв. тјелесне везе. Рекао си
вишејезичности, Фрида је покушала остварити с Маестром, вјерујући у идеале љубави, пролазак ми, то је за тебе сасвим површан, тјелесан
кроз ожиљке у самоћу другог бића. Тијело се испоставља као узрок жеље (М. Proust). Одлучила сам однос. Тјелесан, рекао си, употријебио си баш
те искушати изложивши ти своје тијело. Да сам ти само могла видјети очи док си ме одмјеравао. ту ријеч. Како си био непромишљен кад си
Моју тању ногу. Моје ожиљке од операција, све оно што није било за показивање никоме осим то рекао мени, чији је живот тероризирало
мојим докторима. ... На дневној свјетлости, у твоме атељеу, кад сам ти изложила своје тијело, тијело (ФБ, 2008: 40). Након његове прељубе
први пут ми је постало јасно право значење те ријечи исписане грубим резовима кирушког ножа с њеном сестром Кити, разлике се појачавају:
уздуж моје кичме. Била сам обиљежена, као жигосана ужареним жељезом. ... Осјећала сам како твој агресивна култура, заснована на природној
испитујући поглед клизи по мојим леђима заустављајући се на сваком ожиљку као да опипава моју селекцији, не опрашта различитости
карту бола. ... Нико никада није био тако гол као ја у том тренутку. Обични људи су само голи. Моје засноване на тјелесној моћи/немоћи. Након
тијело је било голо и рањено, и због тога рањиво (ФБ, 2008: 34-35). Жеља да се стопи с Маестром разочарења у љековиту и исцјелитељску

90

FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА
Frida Kahlo: Љубавни загрљај универзума, Земље (Мексико), Дијега, мене
и господина Xolotl-a, 1944.
снагу љубави, Фрида схвата да је илузија
мит о љубави, схвата љубав као инвалидско
помагало. Али он је није слушао, није чуо њене
ријечи. Као и толико пута до сада, имала је
осјећај да јој ријечи цуре из уста попут слине,
да су у његовим ушима то неки неповезани
звукови, бесмислено трабуњање, бучни слап
(ФБ, 2008: 145). Било који облик комуникације
између Фриде и Маестра резултира
неразумијевањем. Искуственост тијела у
распадању постаје први знак непремостивог
удаљавања и осуђености на двоструку патњу.
Болно тијело, нежељено тијело. Моја патња
је била двострука. Патила сам не само зато
што сам осјећала бол него и зато што сам
била одбачена (ФБ, 2008: 86).
ЕСЕЈ
Маскарада:
преживљавање/објава постојања
Ф
изичке тешкоће које су оставиле неизбрисив траг и на идентитет
одредиле су и начине на који ће се родитељи опходити према
њој, још у дјетињству, а поготову у младости. Док ју је мајка
потајно сажалијевала, отац ју је у свему подржавао и говорио јој да је
боља од других јер је храбрија и јер су храброст и памет важнији од
шепавости, а она посједује обоје (ФБ, 2008: 12). Првенствено, однос с
мајком као опсесиван мотив женске књижевности, доведен у контекст
односом с оцем, постаје окултирана и конструирана матрица преко
Едиповог и Електриног комплекса чије разрјешење, у овом случају
Електриног комплекса, није само покоравање Закону Оца, нити страх од
поновног успостављања матријархата, већ излазак на полигон борбе
(само)остварења субјекта и артикулације себства. Фридина мајка
Матилде је модел патријархалне жене удаљене од властите дјеце.
Између њих је постојала празнина, одмак попуњен служавкама које су
кухале, прале их и чувале, жене чија су велика трома тијела стајала
између дјевојчица и мајке. Премало додира, премало загрљаја. Стално је
имала осјећај да је мајка присутна, али у некој другој соби, никада сасвим
присутна, хировита, тужна, и сама болесна ... Увијек иста прича с мајком
– неспоразуми, шутња, приговарање. Узалуд је било говорити,
покушавати задобити њењу љубав (ФБ, 2008: 24-54). Фрида изневјерава
мајку у два наврата: први пут својом одлуком да похађа школу, а други
пут избором мушкарца за животног сапутника. Мајка је Фридино
школовање сматрала непотребним. Као и остале три кћери, научила ју
је свему што жена треба знати кад се уда и роди. Знала је кухати,
спремати, шити, вести, плести, чему дакле, обитељ излагати
непотребним трошковима? Ипак, отац је устрајао. Говорио је како је она
најсличнија њему и био одлучан у својој намјери да Фрида заврши студиј
– кад он већ то није могао – и постане лијечница. Дон Гуиллермо никада
није рекао да жели сина, била је то само њена слутња, чију је потврду
проналазила у очевом смијешку док је снимао обитељ и њу у средини, у
мушком одијелу (ФБ, 2008: 16). Нарушавајући матрицу односа мајка-кћер,
дестабилизирајући форму жене у патријархату путем симболичког
опонашања мушкарца, дјевојка која се шишала на кратко и носила хлаче,
Frida Kahlo улази у један сасвим нови свијет привидног поништавања
сполних разлика мушкарца и жене, провокацијом, чиме се у симболичкој
игри надмоћи и процесом идентификације с мушкрацем/оцем остварује
прва фаза конструкције идентитета. Будући да је идентификација
процесуална, подвојена, није могуће постићи цјелину, покорава се логици
више-од-једног, (Hall, 2001: 215-233) дјелујући преко разлике
прекорачивањем симболичких граница њој је потребно оно извањско и
унутарње, како би се учврстио процес који ће резултирати идентитетом.
Овај прелазак из женске маргине у мушки центар, идентификацијом с
оцем, постаје чин подривања центра и норме што ће касније развојем
односа с другим најважнијим мушкарцем у Фридином животу, Маестром,
резултирати дестабилизацијом и дехијерархизирањем центра и
скретањем пажње на маргину, приликом чега ће се у потпуности
91
 ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА

обликовати њен женски идентитет. У позадини комплексних односа које

је Фрида конструисала са члановима обитељи, највећу важност поред
односа с мајком и оцем, има однос са Местром и сестром Кити. Маесто
постаје централна фигура Фридиног живота. Наиме, није само ријеч о
стварању слике жене преко мушкарца, иако у почетку из њиховог односа
Фриду можемо дефинирати преко Маестра, она опет посеже за
идентификацијом. Потпуно стапање које сугерира јест заправо
фантазија присвајања (Hall, 2001: 215-233). Из те нецјеловитости,
недостатака Фрида искључена због своје сполне и друштвено
детемининиране различитости као жена у функцији супруге одриче се
свог талента. У првим годинама брака изневјерила је саму себе и
занемарила свој талент, премда је управо по томе била изузетна.
Маестро јој је постао важнији од сликања. ... Требала је смоћи снаге па
наставити сликати покрај једног од највећих сликара. Живјела је
окружена његовом славом, и то ју је у почетку учинило још несигурнијом.
... Талентирана млада жена која нема академију, не продаје слике, нема
изложбе, одмах је након удаје постала свјесна свог положаја Маестрове
супруге (ФБ, 2008: 41-42). Спол у овом случају постаје, као што би то рекла
Judith Butlerдио регулативне праксе која производи (...) тијела која
надзире. Идентитети се конструирају кроз разлике, кроз однос с Другим.
То је чин моћи успостављене насилном хијерархијом између два спола
Frida Kahlo: Двије Фриде, 1939.
мушког и женског. Дезинтеграцијом тијела, Маестровим одабиром
полигамије као чином емотивне нестабилности, саможивости и
искључиве егоцентичности, оправдане изјавом да је вјерност визуелним идентитетом сугерира да је Друга јер у владајућем дискурсу
малограђанска вриједност, да она постоји само ради екплоатације и у њен такав идентитет националне идеологије мексиканизма, јер она је
сврху економског добитка, Фрида, разорене емотивне сфере,7 прави обучена у ношњу, искључен је из модерних токова. Међутим Дракулићева
заокрет ка властитој унутрашњости и њеној артикулацији сликањем, с њено прерушавање испрва види као приближавање Маестру путем
једне стране, док с друге стране на процес десубјективизације принудно идеологије, а потом као жудњу за преживљавањем и елемент
највише дјелује њено одрицање женствености. Фридина космичка љубав индивидуалне естетике и стила. Свакога јутра облачила се као да се
је преживјела низ трансформација: од посесивне љубави, преко опроста припрема за наступ на позорници. Попут професионалног глумца, свако
за невјеру до пријатељске и мајчинске љубави чији је циљ чисти јутро је пажљиво бирала костим који ће најбоље одговарати улози због
дестилат душевне љубави и овисности. Ранило ме то одрицање од које је спремно потискивала властиту личност. Сваки је детаљ био у
властите женствености. Добила сам дијете, али сам изгубила складу с њеном перцепцијом те улоге. Више није било спонтаности у
мушкарца. Док ми је повјеровао своје приче – које мајци никада не би наступу, увијек се радило о пажљиво планираној презентацији себе.
повјерио, али ми смо једно другоме уз то били и најбољи пријатељи. ... Облачила се зато да би ушла у улогу и почела глумити. Већ одавно је
Било ми је тешко издржати жудњу за додиром његовог тијела, толико савладала технику дисоцијације, одвајања од властитог тијела. ... Наком
жељети додир мушкарца а добити додир дјетета. Жудјела сам за њим. неког времена није више видјела себе. Видјела је маску. Готово сваки њен
Али морала сам своју жудњу укротити, преусмјерити. ... Ријеч љубав је аутопоретрет приказивао је укочено лице маске. Маске су јој биле
само била заједнички називник за њихову међусобну овисност. ... Ако је важне, скривале су стварност. И као сваком глумцу, маска и костим
Маесто био саможив, она је била посесивна, и тога све свјеснија. Хтјела пружили су јој могућност да постане шта год зажели. Ускоро је њен
га је посједовати само за себе, и та њена жеља је надвладала ону живот са Маестром постао театар у којем је сама креирала костиме,
тјелесну (ФБ, 2008: 88-89). Сликање постаје одговор на питање како (пре) цртала сценографију, измислила садржај, драматизирала га, режирала и
живјети у агресивној култури. Маскарада се обично схвата као деловање глумила. А затим је све то још и сликала (ФБ, 2008: 43-44). Одјећа је
или начин понашања коме је намера да сакрије или покрије, она значи језик, метафиктивни исказ. Идентитет, субјективитет, су ефекти
носити маску, претварати се, или представљати се као неко други. прерушавања: оно Ја које је било скривено под шеширом (Godard, 1990:
Њена онтологија је слична оној реторичких тропа који значе недовољну 258-274). Славенка Дракулић говори о томе како посежемо за глумом и
замену: у тропу или маскаради не може бити потпуне прозирности
између означитеља и означеног, између маске и оног ко је носи (или
7 Перцепција љубавних односа у роману је брутална. Разарајућа бол која долази с вана
идентитета носиоца означеног маском). Маскарада у овом смислу и уништава човјеково биће претпостављена је сполним и родним разликама. Спој двају
означава и семиотички простор између маске и њеног носиоца, простор различитих карактера, супротности, какви су Frida Kahlo и Диего Ривера резултира
некомуникацијом и неразумијевањем. Диего је представљен као егоцентрични идеолог, а
између приказивања и присуства (Malvi & Bolen). Фрида својим Фрида у интроспективном подухвату.

92
 ЕСЕЈ
FRIDA KAHLO ИЛИ СУБВЕРЗИВНА ЛИТЕРАРИЗАЦИЈА О/П(О)СТОЈАЊА

колико глумимо једни пред другима. Рушеван уравнотежиле њезин ход. Али не и карактер, Kahlo, при томе из наслова можемо извести
свијет субјекта главне јунакиње романа Фрида већ обиљежен пркосом. Чизмице су је учиниле закључак да није ријеч о литераризираној
или о боли, произлази из њеног осјећаја важном: била је тако мала, а већ их је смјела биографији, већ о роману који се поиграва са
непотпуности. Њен идентитет и субјективитет носити, баш као да је већ госпођица (ФБ, фикцијом, скрећући пажњу субверзивним
ће се нанова градити из деконструкције 2008: 11). Славенка Дракулић се још једном поступцима на проблем атикулације жене као
живота и објавом постојања путем враћа мотиву чизама када је већ наглашена умјетнице, те његовања њеног себства и
аутопортрета. Фридина моћ је у њеном тијелу. прекретница која је овјековјечила Фридино формирања идентитета. Себство је
Нисам чак била ни обичан инвалид, него прави формирање идентитета и артикулацију као обиљежено етничким, етичким и посебним
freak-show. Брката жена с цијелом умјетнице, жене која претражује свој културним и сполним ознакама.
цјећарницом на глави, одјевена као за смотру унутрашњи, психички живот, креативни дух. Практицирајући женско писмо хрватска
фолклора или циркуску представу. ... Уз протезу добила је на дар од најфинијег списатељица Славенка Дракулић транспонује
Естетика, а понајвише егзотика, послужиле телећег бокса са звончићима извезеним политике и идеологије које су ограничене и
су ми успјешно као протезе. Била сам добра златном жицом. ... Загрлила је нове чизме као строго дефинисане патријархалним кодом,
глумица. Само што је у мом животу све оно дијете нову играчку. ... Нове црвене чизме којег вјешто поништава манипулирајући
видљиво било лажно. ... Требало је то моћи поослужит ће јој да сакрије протезу. ... Кад би недозвољеним обрасцима путем романа као
насликати. Моје су слике водич у свијет обула те чаробне чизме, да, тако их је звала, жанра који је у служби оспоравања
приказа и двозначности. Сликање ми је било учинило би јој се на тренутак да је опет друштвених узуса. Роман можемо пратити на
једино сигурно уточиште, мјесто истине. цијела. ... Њени кораци су у почетку били више димензија од којих су најзначајније
Једино мјесто гдје сам истински постојала укочени као да јој је цијело тијело дрвено. димензија болности/болести у коју се уписује
(ФБ, 2008: 93). Аутопортретисањем открива се Само ју је жеља да носи црвене ципеле тијело и с друге стране димензија формирања
снага самопоуздања, а имплицира потрагу за натјерала да устраје (ФБ, 2008: 131-132). идентитета која је наразлучиво повезана са
цјеловитим идентитетом, јер њен је био Симбол ципела је метафора. Без психичких тијелом и истраживањем природе субјекта.
рушеван, деструисан захваљујући тјелесној ципела жена се не може кретати по Фрида својим умјетничким дјеловањем
болести, измученом тијелу, дубини унутарњој и вањској околини што захтијева напада на културне стереотипе, тиме,
отуђености. Касније је постала брутална и оштрину, чула, опрез и отпорност. Живот и попуњава празнине превазиласком
изравна. На тим сликама више није била жртвовање иду једно с другим. Црвена је боја окрутности живота борећи се за голи
лијепа, само чудна. И није заводила, само живота и боја жртвовања (Pincola Estes, опстанак и дижући глас како жена може о(п)
изазивала пажњу. Њена лица су постала 2007: 252). Роман Фрида или о боли стати у култури не као маргина, већ као њен
укочена и озбиљна, истакнутих јагодица и представља литераризирање живота Fride центар.
наглашених обрва, као да су исклесана од
камена. Црне очи гледају у човјека или мимо
њега. Знала је свјесно претјерати у грубости
аутопортрета. Говорила је погледајте ме,
жива сам, боли ме. Осјећала је као да на тим
сликама сама себи исписује потврду о
постојању: једна, двије, три, четири... (ФБ,
2008: 50-51). На њеним портретима лице је
приказано као маска, док остали дијелови
тијела су приказани уз помоћ орнамената и
амблема. Маскарада постаје модус уписа
којим су траума од повреде и њене последице
негативно уписане у метафору. Маскарада је
ту да би се уклонило сећање на заувек-
упамћено, заувек-поновљено трауматично
детињство самог субјекта. Сусрет са смрћу
у дјетињству Фриду упознаје колико је
окрутна борба за живот. Бруталност дјеце у
школи је побјеђивала прикривањем
недостатака. Као дјевојчица је добила
чизмице које су постале статусни симбол. Тек
су нове и по мјери израђене чизмице
Frida Kahlo: Сан (кревет), 1940.

93

View publication stats