JOVANKA

BROZ
Titova suvladarka

Dr. Aleksandar Matunović

 MLADE ŽENE NAJJAČI AFRODIZIJAK

U SVOM dugom i burnom životu Tito je imao veliki broj žena. Mnoge od njih
bile su samo prolazne veze, simpatije i avanture, bez dubljeg traga u
njegovom emotivnom životu. Četiri žene s kojima je Tito proveo najveći deo
svog života (više od 60 godina) i s kojima je imao dugogodišnji, kraći, ili duži
bračni život, bile su: dve venčane (Pelagija Belousova i Jovanka
Budisavljević) i dve nevenčane (Herta Has i Davorjanka Paunović).

Sve Titove žene bile su vrlo lepe i mlađe od njega i svaka je bila vanserijska i
samosvojna ličnost. Najveća razlika u godinama bila je između Tita i Jovanke
- iznosila je 32 godine. Titova slabost prema mladim ženama može se
donekle objasniti rečima koje sam, kao njegov lekar, čuo od njega prilikom
jednog od naših razgovora o muškoj seksualnosti. Tito mi je tada rekao:
- Mladost je bujna i raskošna, ona je proleće života, puna je hormona kao
biljka sokova. Mladost je očaravajuće podsticajno i kreativno doba. Mlado
telo je čvrsto, jedro, puno topline i životne energije. Oči mladih osoba su pune
radoznalosti, žara i požude. Koža mladih žena je baršunasta, meka i vlažna.
Ona prijatno miriše zbog znoja koji pojačano luče žlezde. Znoj devojaka i
mladih žena ima opojni miris, i sladunjav ukus. On je najjači prirodni
afrodizijak koji deluje preko čula mirisa i ukusa. Znoj se pojačano luči u
trenucima emotivnog uzbuđenja.
U prilog Titove konstatacije ja sam kazao:
- Parfemi najprijatnijeg mirisa prave se od ekstrata znojnih, lojnih i polnih
žlezda životinja. Mošus, jedan od najpoznatijih parfema, nastaje od sekreta
polnih žlezda muškaraca.
Tita su sve njegove žene neizmerno volele. On je svaku od njih voleo
posebnom ljubavlju, ali nijednu više od sebe. Svaka od njih pokušavala je da
zagospodari Titom, ali nijednoj to nije pošlo za rukom. Jednom prilikom u šali
mi je rekao ono što je ozbiljno mislio: "Svaka od mojih žena, kad sam je
upoznao, bila je devica i naivna ovčica. U braku je svaka od ovčica postala
lavica, jer sam cenio i uvažavao njihove ličnosti. Kad bi lavice počele da
ujedaju, morao sam da ih krotim, što je išlo dosta teško i dovodilo do mnogih
nesporazuma".
 BEZ NJE NE MOGU

DAVORJANKA Paunović bila je najveća Titova ljubav. O tome najbolje

govore ove njegove reči:
- Greška je kada se misli da samo pesnici za svoju poeziju nalaze inspiraciju
u voljenim ženama. I moja velika inspiracija za mnoga životna dela bila je
devojka Davorjanka Paunović. Nju sam iz milošte zvao Zdenka. Nadimak sam
joj dao po zdencu koji predstavlja nepresušni izvor bistre i hladne vode. On
obično izvire ispod nekog kamena i svojim izgledom osvežava čoveka.
Zdenka je bila nepresušan izvor mojih ideja i moje intelektualne,
revolucionarne i političke aktivnosti. Bila je moje veliko psihičko nadahnuće i
telesno zadovoljstvo. Bila je moja svakodnevna mentalna stimulacija do kraja
njenog kratkog života.
Davorjanka je Titu bila i više od toga. Ona je jedan od glavnih tvoraca Titove
legende i Titovog kulta.
Davorjanka je bila jedina žena za koju je Tito rekao: "Ja bez nje ne mogu!"
Ove reči izgovorio je na partijskom sastanku članova Vrhovnog štaba
održanom u okolini Foče 1942. godine s jednom jedinom tačkom dnevnog
reda: "Odnos Tita i Davorjanke Paunović".
Na tom sastanku Tito i Davorjanka su oštro kritikovani zbog kršenja
partizanskih moralnih normi, odnosno zbog održavanja seksualne veze iako
nisu bili supružnici. Rade Vujović, jedan od Titovih pratilaca, tražio je tada da
Tito bude isključen iz Partije, a Cana Babović da se vrhovni komandant kazni
poslednjom opomenom. Tito je tada izgovorio napred navedene reči i dodao:
- Radite šta hoćete.
Zbog ovakvog Titovog stava, Rankovićevo mišljenje je bilo da se Tito i
Davorjanka mogu izuzeti iz strogih partizanskih pravila, ali pod uslovom da
posle završetka rata obavezno stupe u brak. Tito i Davorjanka nisu partijski
kažnjeni. Uslov da posle rata stupe u brak, za njih nije bio nikakav problem,
jer su oni to i sami želeli. Posle sastanka, oni su nastavili život po starom.
Davorjanka je rođena 1921. godine u Požarevcu, u učiteljskoj porodici. Otac
joj je bio vrlo ugledna ličnost - učesnik Prvog svetskog rata, nosilac mnogih
odlikovanja, među kojima i Karađorđeve zvezde. Posle završene gimnazije,
Davorjanka se upisala na Filozofski fakultet u Beogradu i odmah postala
jedan od glavnih aktivista studentskog pokreta.
Davorjanka je Tita upoznala na ilegalnom radio-telegrafskom kursu
održanom u Zagrebu, 1941. godine. Tito je kao generalni sekretar Partije
pratio rad kursa, i njegovoj pažnji nije mogla da umakne Davorjanka, koja je
bila izuzetno lepa i vrlo inteligentna devojka. Tito je Davorjanku osvojio
lepotom, šarmom, mudrošću i duhovitošću, a posebno položajem u Partiji, jer
je mlada studentkinja cenila uspešne i značajne ličnosti, a i sama je želela da
jednog dana to postane. Bila je to ljubav na prvi pogled. Ljubav skojevke i
generalnog sekretara KPJ, koji je od nje bio stariji gotovo 30 godina.
 NA DVA STROJA

KOLIKO je bila velika i strasna ljubav između Davorjanke i Tita, najbolje se
vidi iz priče onih koji su bili upućeni u njihove odnose, a koji kažu da je
Davorjanka bez ikakvih emotivnih trauma i moralnih obzira ostavila svog
prethodnog ljubavnika Jovu Kapičića i svim žarom predala se novoj ljubavi.
Njihova ljubavna veza, intenzivna i iskrena, demantuje sve one psihologe,
sociologe i seksologe, koji tvrde da je ljubav između dve egocentrične,
egoistične i narcisoidne ličnosti nemoguća, ili, ukoliko do nje dođe, da je
kratkog veka.
Posle okupacije Jugoslavije i Titovog prelaska u Beograd, Davorjanka je i
zvanično obavljala poslove njegove sekretarice. U pratnji Jaše Rajtera i
Veselinke Malinski, Davorjanka je zajedno s Titom iz Beograda otišla na
slobodnu teritoriju.
O Titu kao muškarcu, odnosno, seksualnoj osobi, čuo sam nekoliko
interesantnih stvari od Spasenije - Cane Babović i od Stane Tomašević.
Davorjanka Paunović je Stani jednom prilikom rekla:
- Moj pisaći i polni stroj moraju biti stalno u stanju pripravnosti. Ni za jedan
ni za drugi Tito nema određeno vreme. Nekada sam neke naredbe kucala
izašavši iz kolone i držeći mašinu na krilu. Jednom prilikom za vreme našeg
odnosa neprijatelj je bio veoma blizu mesta gde smo se mi nalazili. Čula se
jaka paljba koja se približavala. Ja sam bila jako uplašeno i Tita upozoravala,
međutim, on je i dalje radio svoj posao. Njega to nije nimalo ometalo u
njegovoj pohoti niti je hteo da prekine, sve dok nije doživeo vrhunac.
Franc Leskošek je Cani Babović ispričao sledeći doživljaj:
- Na čelu slovenačke delegacije jednog popodneva došao sam na zakazani
sastanak kod Tita. Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: "Možete da uđete,
Tito vas očekuje". Kad smo
ušli u sobu u njoj nije bilo nikoga. Iz susedne prostorije čuli su se uzdasi i
krici praćeni jakom škripom kreveta. Krici su postajali sve glasniji, a škripa
kreveta sve jača. Izgledalo je da će se krevet raspasti, a osoba u jaucima
izdahnuti. Rekao sam drugovima da izađemo napolje da se malo prošetamo,
jer ko zna kad će se ovo završiti. Posle jednočasovne šetnje, kad smo ušli u
sobu, Tita smo zatekli za radnim stolom, krepkog i dobrog raspoloženja.
Pogledao je u časovnik i rekao: "Ne smeta što ste zakasnili, ja sam završio
neke važne i neodložne poslove".

Pred kraj rata, Davorjanka se razbolela od tuberkuloze zbog čega je bila
upućena na lečenje u Rusiju. U Beograd se vratila neizlečena. Posle kratkog
vremena je umrla. Njena smrt je Tita duboko potresla. Ne obaveštavajući
nikoga o njenoj smrti, naredio je obezbeđenju da je sahrane u krugu Belog
dvora. Želeo je da njegova Zdenka i mrtva bude u njegovoj blizini, a to je bila i
njena poslednja želja.
 DOMAĆICA U STATUSU LJUBAVNICE

POSLE smrti Davorjanke Paunović, ukazala se potreba za novom

domaćicom Titove kuće. Izbor je pao na kapetana Jovanku Budisavljević iz
Četvrte ličke brigade. Ona je u proleće 1945. godine postavljena za službenicu
u Maršalatu sa zadatkom da vodi Titovo domaćinstvo i da se stara o njegovoj
bezbednosti. Na posao je došla u vojničkom odelu sa cokulama, opasačem i
titovkom na glavi.

Jovanka potiče iz čestite stare srpske seljačke porodice. Rođena je 7.

decembra 1924. godine u selu Pećani u Lici. Njeni roditelji imali su petoro
dece. Dva sina - Maksima i Peru i tri kćeri - Jovanku, Zoru i Nadu. Majka Milica
rano im je umrla, a otac Milan stradao za vreme rata. Detinjstvo Jovanke nije
bilo srećno. Živela je pored maćehe koja ju je često maltretirala.
Jovankino rodno mesto nosi ime po selu Pećani kod Prizrena. Ona kaže da
su njeni preci bili plemići na dvoru cara Dušana. Posle sloma države
Nemanjića, preko Crne Gore, Hercegovine i Dalmacije, došli su u Liku.
Prezime Budisavljević potiče od imena jednog od tri brata koji su zajedno
stigli u Liku (Juriša, Filip i Budiša). Budisavljevići su velika i poznata lička
porodica. Jovankini bliži i dalji rođaci su Srđan Budisavljević, kraljev
namesnik, Mane Budisavljević, poznati lekar, Savica Kosanović, ministar, i
Dragutin Prica, admiral u austrijskoj vojsci. Jovanka je u daljem srodstvu i sa
Nikolom Teslom.
Jovanka je sa 17 godina stupila u partizane. Postala je borac Prve ženske
partizanske čete, u kojoj su birane najbolje devojke, pošto su njenu kuću
zapalile ustaše. Prošla je kroz vojničku obuku i isticala se kao odličan strelac.
Posle rasformiranja ženske čete, premeštena je u štab Prvog korpusa na
posao bolničarke. Za vreme nemačkog vazdušnog desanta na Drvar istakla se
u organizaciji evakuacije ranjenika. U Drvaru je prvi put videla Tita. Radeći
kao bolničarka i rukovodilac u prištabskim jedinicama, dočekala je kraj rata.
Bila je hrabar borac, dva puta je ranjavana.
 ZAJEDNO SA ORDONANSIMA

Na Titov zahtev, Jovanka je uskoro počela da obavlja poslove njegove
sekretarice. Da bi u tome bila uspešna morala je da savlada
stenodaktilografiju. Uz rad je završila večernju gimnaziju. Jovanka se brinula
o mlađim sestrama Zori i Nadi koje je pronašla u domovima za ratnu siročad
u Vinkovcima i Otočcu. Devojčice je smestila, po Titovom odobrenju, u vilu u
Užičkoj 16, gde im je bila obezbeđena i ishrana. Posle završene gimnazije,
Zora je diplomirala na jugoslovenskoj književnosti, a Nada na engleskom
jeziku.
Pored navedenih obaveza, Jovanka je zajedno sa ordonansima svake večeri
dežurala ispred vrata Titovog kabineta, sve dok on ne bi otišao na spavanje
ili je pozvao k sebi. Posle dve godine Jovanka je postala Titova ljubavnica. Kao
ljubavnik, Tito je bio nežan, ali je ponekad znao da bude grub i osoran i da
Jovanku izgrdi pred osobljem rezidencije, nekada čak i za sitnicu.
Jovanka kaže da je ljubav između nje i Tita bila velika, iskrena i bezrezervna.
Nesporno je da je ona tu ljubav tako doživljavala. Međutim, period od šest
godina govori da nije bilo bezrezervne ljubavi sa Titove strane. Jovanka se
uklapala u Titov stereotip ljubavnice, ali ne i supruge predsednika Republike.
Kad je reč o supruzi, Tito je imao visoke standarde u koje se Jovanka teško
uklapala. Titovo samoljublje, koje je bilo jače od bilo kakve ljubavi prema
drugoj osobi, tražilo je ličnost koja će odgovarati reputaciji legendarnog
vođe, genijalnog političara i državnika.
Jovankino zvanje, vaspitanje i obrazovanje bilo je, međutim, ispod onoga
što je trebalo da poseduje buduća supruga predsednika Republike. Kako će
osoba koja nije pročitala nijednu knjigu van školskog programa razgovarati o
književnosti? Kako će neko ko nije bio ni na jednoj umetničkoj izložbi,
raspravljati o slikarstvu, skulpturi i arhitekturi? Kako će žena kojoj je
partizanska bluza bila prvi kostim, a titovka prvi šešir, pratiti i upražnjavati
visoku modu?
Mnoga pitanja u tom smislu Tito je postavljao sam sebi. Došao je do
zaključka da ta osoba nije mogla da bude Jovanka. Po mom saznanju, Tito je
reflektovao na neku od istaknutih osoba iz umetničkog sveta. I drugi
političari i državnici za žene su uzimali mlade i lepe glumice (Napoleon,
Peron, Mao Cedung). Uostalom, mnogi njegovi generali oženili su se
glumicama, operskim pevačicama i balerinama. Zar on, kome oni nisu bili ni
do kolena, da se lošije oženi? Zar on da uzme seosku devojku skromnog
obrazovanja čiji su jedini kvaliteti bili mladost i lepota? Jedno vreme Tito je
bio oduševljen Zinkom Kunc. Slavna operska pevačica odgovarala bi slavnom
antifašističkom vođi. Smetnja je, međutim, bio Zinkin srećni brak sa Titovim
generalom.
Kako se ni posle šest godina odugovlačenja odgovarajuća osoba nije
pojavila, a određeni drugovi nisu ispunili obećanje da će je pronaći, Titu ništa
drugo nije preostalo nego da prihvati Jovanku koja mu je četiri godine bila
ljubavnica. Ovo je savremena bajka o Pepeljugi. Princ nije našao Pepeljugu,
već se Pepeljuga, zahvaljujući po nju srećnim okolnostima, nametnula princu.
 BOLJI OD MLADIĆA

Jovanka Budisavljević udala se za Josipa Broza u aprilu 1952. godine. Njoj je
bilo 28 godina, a njemu 60. Kumovi na venčanju bili su Aleksandar Ranković i
Ivan Gošnjak. Svečani ručak održan je u vili „Dunavka“ kod Iloka. Pored
kumova, na ručku su bili Kardelj, Krajačić i Bakarić.
Prvo Jovankino pojavljivanje kao Titove supruge bilo je na prijemu koji je
priređen u čast britanskog ministra inostranih poslova Antoni Idna, 19.
septembra 1953. Vest o Titovom venčanju sa Jovankom Budisavljević
pronela se svetom kao prvorazredna senzacija. Svi svetski listovi pisali su o
Titovoj supruzi kao o stasitoj i lepoj crnki sa dugom, bujnom kosom i
krupnim očima.
Mnogo godina kasnije, za vreme boravka u vili kod Iloka, Jovanka mi je lično
pokazala sve prostorije „Dunavke“. Na zidovima, koji su većinom bili
obloženi drvetom bio je veliki broj Titovih i Jovankinih fotografija koje
govore o njihovim dnevnim aktivnostima i izlivima nežnosti. Na zidovima
sam bezuspešno tražio slike njihovih kumova, Rankovića i Gošnjaka, ali ih
nisam našao. Onaj koji je politički skliznuo, ne samo da je otišao iz života
moćnika nego se za njim i svi tragovi brišu.
- Ovde smo proveli jedan deo medenog meseca - pričala mi je Jovanka. - To
su bili divni dani. Dok drugi nisu počeli da se mešaju u naš život, mi smo bili
idealan bračni par u svakom pogledu. Tito mi je donosio voće i kafu u krevet.
Ja nisam dala nikome da mu kuva ručak i večeru. Najdraže mi je bilo da ja to
sama činim. On se ljutio govoreći: „Jovanka, gubiš vreme na ono što može i
drugi da uradi. Bolje je da to vreme provedemo u šetnji.“ Bilo je vremena za
sve, čak ga je bilo i na pretek. Bili smo mladi.
Na te njene reči ja sam se blago nasmejao, misleći na Titovih 60 godina.
Ona je shvatila razlog takve moje reakcije i rekla:
- Tito je sa 60 godina bio vitalniji od ijednog mladića.
Bilo mi je posebno drago što sam čuo ove reči iz njenih usta, jer su one bile
potvrda mojih prethodnih saznanja o Titovoj seksualnosti, koja me je
interesovala, jer je i ona predstavljala važnu karakteristiku njegove ličnosti.
Postojale su mnoge predrasude o Titovom i Jovankinom seksualnom
životu, s obzirom na razliku u njihovim godinama i Titovo poodmaklo doba
prilikom ženidbe. Te predrasude bile su posledica slabog poznavanja
čovekove seksualnosti i u to vreme uvreženog mišljenja da seksualni život ne
priliči starijim ljudima i da u starijem dobu postoji samo požuda, a da se
seksualna moć gasi.
Naročito se malo znalo o velikim individualnim razlikama među ljudima u
pogledu seksualne moći i dužini njenog trajanja. Delom zbog predrasuda, a
delom iz zavisti, mnoge žene bile su „zabrinute“ za Jovankin seksualni život.
Te predrasude one su najčešće izražavale rečima: „Mi Jovanki na udaji ne
zavidimo. Mi se nikada ne bismo udale za starca. Šta vredi Jovanki sve
bogatstvo kada nema ono osnovno što normalnoj ženi treba.“ One
obrazovanije bi još dodavale: „Po Frojdu je seks najveće čovekovo
zadovoljstvo.“
I neki rukovodioci, ljuti na Jovanku, znali su reći: „Ona svoje seksualne
frustracije i nezadovoljstva iskaljuje na nama. Bolje je da nađe nekog, pa da se
iživi.“ Oni nisu znali da su te frustracije izazvane željom za vlašću, a ne željom
za seksom.
Prilikom jednog našeg razgovora o Jovanki i njihovim odnosima, Tito mi je
rekao:
- Jovanka je za moju ljubav ostala bez poroda i materinstva. Lišila se
začetog deteta, pošto meni nije odgovaralo da imam dete u tim godinama.
Sve ovo govori da Tito spada u grupu seksualno jakih ljudi i da su Jovanka i
Tito imali normalan, bogat i skladan seksualni život.
 OSTAVKA RAVNA SMRTI

POSLE udaje za Tita za Jovanku su nastupile mirnije godine. Ali to nisu bile
godine dokolice i bezbrižnog života, nego godine napornog rada, učenja i
usavršavanja. Jovanka je morala da savlada pravila ponašanja i ophođenja u
velikom društvu. Morala je dobro da upozna protokol šefa države i
diplomatski protokol, kao i svoje protokolarne obaveze. Morala je da savlada
svetske jezike i u krajnjoj liniji usvoji građanske manire. U tome su joj
pomagale supruge visokih jugoslovenskih rukovodilaca, Vera Velebit, Pepca
Kardelj, Lepa Popović, Pjera Popović, Milica Vukmanović i Slavka Ranković.
Iako je imala mnogo nedostataka, Jovanka je nastojala da ih što brže
otkloni. Učila je i radila mnogo, tako da je od učenice brzo postala učiteljica.
Žena koja u početku nije poznavala ni građanski bontton, vrlo brzo je počela
da se meša u državni i diplomatski protokol, da daje svoje predloge i
inovacije. Počela je da insistira na hijerarhiji, etikeciji i prefinjenom
ponašanju. Tražila je poštovanje svoje ličnosti dok sama nije poštovala druge,
pogotovo one koje je smatrala nižim od sebe.

O njenom odevanju starala se Klara Rotšild, modni kreator iz Budimpešte.
Pošto je Jovanka imala neograničena sredstva za garderobu i za sve druge
lične potrebe, za nju su nabavljani najbolji i najskuplji materijali koji su se
mogli naći u svetu. Posle formiranja Kabineta predsednika Republike,
formiran je i Kabinet Jovanke Broz. Prva njena sekretarica bila je Jovankina
sestra Zora.
Najjači Jovankin adut bio je njen spoljašnji izgled, zbog koga je dobijala
komplimente i u zemlji i u inostranstvu. Svojom pojavom ona je dostojno
reprezentovala suprugu predsednika Republike. Visoka, vitka, skladno
građena, sa dugim vratom, prodornim krupnim očima i dugom crnom kosom,
koju je uvijala u visoku punđu, predstavljala je klasičan tip lepote. Ono što je
posebno dominiralo u Jovankinom izgledu, što joj je davalo poseban šarm,
bio je njen magični osmeh koji je narod odmah nazvao "jugo-osmehom".
Široko razvučene pune usne oivičene niskom pravilnih belih zuba, blago
zažarene jagodice i široko otvorene crne, sjajne oči, bile su fizičke
karakteristike njenog osmeha. To je bio osmeh srećne i zadovoljne žene,
osmeh koji osvaja i pleni. I sam Tito je zapazio magičnost njenog osmeha, kao
i utisak koji on ostavlja na pojedince i masu. I zato je govorio: "Smej se,
Jovanka, smej!"
 POŠTOVANJE ZA PRVU DAMU

ŽIVEĆI sa čovekom koji je od svega na svetu najviše voleo vlast, Jovanka je i
sama brzo njome bila inficirana. Bez životnog iskustva i životne filozofije,
ona nije uspela da se odupre pogubnom dejstvu vlasti. Kasnije, drogirana
vladarskom moći, postala je njen veliki zavisnik. Ona je želela da na svakom
mestu i u svakoj prilici pokaže svoju moć. Tito joj je u tome svesrdno
pomagao. Tražio je da se Jovanka poštuje i sluša, da se oslovljava sa
"drugarice Jovanka". Pri vožnji automobilom ona je sedela sa njegove desne
strane otpozdravljajući narodu. Učestvovala je na sastancima rukovodstva
države i partije, a u mnogim slučajevima i na sastancima sa stranim
državnicima. To je od Jovanke napravilo Titovu suvladarku.
Tito je 1962. godine napunio sedam decenija života. To su godine koje
predstavljaju biološku i pravnu granicu daljem aktivnom radu. On je tada bio
u velikim ličnim, partijskim i državnim problemima. Odlazak u penziju njemu
nikako nije odgovarao. Znao je da penzija kod našeg sveta predstavlja ne
samo političku nego i socijalnu smrt. Vlast je bila smisao njegovog života. Bez
nje Tito nije bio Tito. Zbog toga se on nije želeo odreći vlasti.
Tito je znao da na njegovo mesto pretenduje nekoliko ozbiljnih kandidata,
pre svih Kardelj i Ranković. Tu je bila i Jovanka koja je smatrala da je ona
jedina sposobna da nastavi njegovo, odnosno njihovo, zajedničko delo, kako
je znala da kaže. Za razliku od Kardelja i Rankovića, Jovanka nije želela
nasleđe "živog Tita". To njoj nije trebalo, jer je ionako vladala zajedno sa
Titom. Ona je želela da nastavi njegovo delo posle njegove smrti. Bila je
svesna da godine rade za nju, a protiv Kardelja i Rankovića. Potrebno je bilo
još neko vreme da bi ona uz Titovu pomoć napravila ličnu političku karijeru
koja je bila preduslov za njeno nasleđivanje Josipa Broza.
U martu 1962. godine na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ došlo
je do podele rukovodstva na Titovu struju, koja se zalagala za centralističko
vođenje države i ekonomije, i na struju na čelu sa Kardeljem i Bakarićem, koja
je imala suprotne stavove. Kardeljeva i Bakarićeva struja na plenumu je imala
većinu, zbog čega je Tito demonstrativno ponudio ostavku. Pitanje je kako bi
on prošao da se tada o ostavci glasalo, s obzirom na to da je većina prisutnih
bila protiv njegove politike i da su ga smatrali glavnim krivcem za teško
stanje u Jugoslaviji, što je on u stvari i bio, jer je imao svu vlast u svojim
rukama. Oni koji su bili protiv Titove ostavke, a među njima na prvom mestu
Ranković i Gošnjak, nisu dozvolili da se o ostavci glasa. Tražili su od Tita da je
povuče, što je on na kraju i učinio.
 OBRATI SE NARODU!

Kad sam s Titom, kao njegov lekar, jednom prilikom razgovarao o
Jovankinoj privrženosti njemu, a u vezi sa događajem iz 1962, on mi je rekao:
- Pored Rankovića i Gošnjaka, koji su imali veliki uticaj na moju odluku da
povučem ostavku, ogromnu ulogu u tome odigrala je Jovanka. Ja sam bio
ogorčen atmosferom koja je vladala na sednici Izvršnog komiteta i
diskusijama koje su na njoj vođene. Nepoverenje koje mi je tada iskazano
smatrao sam izdajstvom od strane najvećeg dela mojih drugova. Zbog toga
moja ostavka nije bila puka demonstracija, kako to neki misle, nego iskrena
namera da se povučem sa svih funkcija. Kada sam to rekao Jovanki, na nju je
to delovalo poražavajuće. Za nju je to bilo i neshvatljivo i neprihvatljivo.
Verovatno je u tome videla i svoj veliki gubitak. Rekla mi je da ni po koju cenu
ne smem da se povučem sa položaja, jer bi to značilo smrt za nas oboje. Kad
sam joj kazao da sam izgubio poverenje većine partijskog rukovodstva, ona
mi je odgovorila:
"Obrati se narodu! Tebe je narod izabrao a ne rukovodstvo! Tvoja snaga je
u narodu, Tito! Narod je s tobom. Kad vide reakciju naroda svi će se povući u
mišiju rupu. Ti još nisi završio svoje delo. Ti si u punoj stvaralačkoj snazi. Ti
nisi fizički radnik pa da ti godine ne dozvoljavaju više da radiš. Tvoj mozak je
svež. Od tebe narod još mnogo očekuje."
- To je bio koristan savet - rekao mi je Tito. - Zato sam joj neobično
zahvalan. Mada sam i ja u međuvremenu došao na tu ideju, njene reči su me
ohrabrile i pokazale da je ta ideja ispravna.
O ovome što mi je povodom svoje ostavke rekao Tito, opširno sam
razgovarao sa Kardeljem u junu 1977. godine. On mi je tada kazao:
- Svi misle da su odnosi između mene i Tita idealni i da smo mi veliki
intimusi. Ali nije tako. Tito je nekoliko puta pokušao da me isključi iz
rukovodstva. Jedanput je čak predložio Rankoviću i moju fizičku likvidaciju.
Vrhunac naših nesuglasila, a u krajnjoj liniji i netrpeljivosti, javio se posle
njegovog govora u Splitu koji sam ocenio demagoškim. Njegova odluka da ja
moram da napustim sve partijske i državne funkcije bila je definitivna. Toj
njegovoj odluci umnogome je kumovala Titova supruga Jovanka. Mene i moju
suprugu Pepcu ona nije podnosila. Ne zbog toga što smo mi imali nešto
protiv nje, nego zbog toga što smo bili prijatelji sa Titom. A svako ko je bio u
dobrim odnosima sa Titom, bio je u lošim odnosima sa Jovankom.
Kardelj mi je dalje rekao:
- Jovanka mene ne trpi i zbog toga što smatra da ja želim da nasledim Tita.
Ona misli da je jedino ona zato predodređena. Bez imalo skrupula ona
izjavljuje: "Ja najbolje poznajem Tita i njegovu politiku, zato što smo je
zajedno kreirali i vodili. Jedini nastavljač Titovog dela mogu biti ja, Jovanka."
 UDAR NA RANKOVIĆA

ZBOG velike podrške koju su mu dali na proširenoj sednici Izvršnog

komiteta CK SKJ u martu 1962. godine, a i posle nje, Tito je 1963. bez
prethodne konsultacije sa najvišim rukovodstvom, imenovao Aleksandra
Rankovića za potpredsednika Republika, a generala Ivana Gošnjaka za
zamenika vrhovnog komandanta. Dok je ovaj Titov potez naišao na različito
reagovanje u vrhovima države i partije, većina građana, makar u istočnom
delu zemlje, ova postavljenja prihvatila je sa simpatijama. U narodu su
Ranković i Gošnjak slovili kao veliki Jugosloveni. Na njihovo postavljenje na
važne funkcije gledalo se kao na jačanje prepreka svakom nacionalizmu i
separatizmu. Bio je to garant očuvanja Jugoslavije kao jedinstvene države.
Hrvatski i slovenački nacionalisti i separatisti, kao i nacionalisti u drugim
republikama, videli su u ovom Titovom potezu veliku prepreku za
ostvarivanje svojih ciljeva. Titova odluka posebno je naišla na loš prijem kod
dva glavna pretendenta na Titovo mesto, Edvarda Kardelja i Jovanke Broz.
Oni su postavljenje Rankovića na mesto potpredsednika Republike doživeli
kao lični poraz. Ovim činom, smatrali su, Ranković je postao jedini siguran
Titov naslednik. Svi protivnici ovog postavljenja jedino rešenje za ostvarenje
svojih programskih ciljeva videli su u obaranju Rankovića. Znali su da to nije
lako ostvariv cilj i da za njegovu realizaciju moraju da se upotrebe sva
sredstva.
 Aleksandar Ranković

Tito lično nije imao razloga da se plaši da bi Ranković mogao da ugrozi

njega i njegovu vlast. Kao veliki majstor vlasti, on je Rankoviću već bio
odsekao krila. Godine 1963. smenio je Rankovićevog velikog prijatelja
generala Jeftu Šašića, načelnika Kontraobaveštajne službe JNA i generala
Ivana Gošnjaka. Na njihovo mesto, po preporuci Ivana - Steve Krajačića, Tito
je doveo Ivana Miškovića Brka, koga je istovremeno postavio za načelnika
svoje lične bezbednosti i smatrao ga vrlo poverljivim čovekom. Početkom
1965. godine smenjeni su Vojin Lukić, sekretar za unutrašnje poslove
Jugoslavije i dugogodišnji Rankovićev saradnik, i Svetislav Stefanović Ćeća.
Na njihova mesta, takođe po preporuci Krajačića, postavljen je Milan
Mišković, rođeni brat Ivana Miškovića Brka.
Ove smene i postavljenja Tito je radio uz "saglasnost" Rankovića, a u cilju
"rotacije kadrova" i "debirokratizacije službenog aparata".
Kako je rušenje Rankovića predstavljalo teško rešiv problem, sve
antirankovićevske snage ujedinile su se u rešavanju tog problema. Osnovno
načelo njihove borbe bilo je: "Ranković mora biti smenjen, a Udba razbijena
po svaku cenu!"
 U REŽIJI KRAJAČIĆA

KRAJAČIĆ, koji je objedinjavao sve ove snage i koordinirao njihovim radom,
glavnu ulogu u tome poverio je Jovanki Broz koja je trebalo da ubedi Tita da
mu Ranković radi o glavi i da želi da mu preotme vlast. Jovanka je tu ulogu
prihvatila pre svega iz ličnih razloga. O svojoj ulozi sama mi je nekoliko puta
rekla: "Rankovića, druže doktore, nije smenio Tito već Jovanka Broz. Ja sam
bila ta koja je prva otkrila njegove podle namere. Morala sam da ubedim Tita
da mu je Ranković lažan prijatelj i da mu je velika greška to što ga je postavio
za potpredsednika Republike".
Pod pritiskom Jovanke Tito je polako popuštao. Ona mu je svakog dana
servirala nove dokaze o Rankovićevoj nelojalnosti i porastu njegove
popularnosti. Neke od tih dokaza Tito je i sam zapazio u filmskom žurnalu.
Kod prolaska automobila u kome se nalazio Ranković, ulicama Beograda,
građani su se zaustavljali, aplaudirali i skandirali: "Leka! Leka!" Čuo se i
poneki uzvik: "Leka predsednik!"
Ranković se u svojim govorima suprotstavljao nekim Titovim idejama i
postavkama. Za Titovu ideju da partija treba da vodi a ne da rukovodi, rekao
je da to nije realno i istakao svoje mišljenje: "Partija mora i da vodi i da
rukovodi. Njena uloga još dugo godina mora da bude odlučujuća." Kardelj je
Titu svakog dana punio uši time da je Ranković centralista, da nema ništa
demokratskog u sebi i da je najveći neprijatelj samoupravnog sistema.
Cvijetin Mijatović, jugoslovenski ambasador u Moskvi, detaljno je Titu
opisao kako je primljena i kako se ponašala delegacija unutraših poslova na
čelu sa Rankovićem prilikom posete Sovjetskom Savezu u aprilu 1966.
godine. Mijatovićev izveštaj je na Tita šokantno delovao. Nije mogao da
zamisli da Sovjeti mogu da prave takve protokolarne gluposti da Rankoviću
odaju počasti koje pripadaju samo šefovima država. Jedan od članova
delegacije (Šakota), na svečanoj večeri kojoj je prisustvovalo najviše
sovjetsko rukovodstvo, podigao je zdravicu u čast "novoga, mladoga
predsednika SFRJ".
Sve su ovo bili jasni znaci Rankovićeve rastuće popularnosti i njegovih
liderskih ambicija, ali i nedovoljan razlog da bi on mogao biti smenjen,
pogotovo da bi smena mogla da prođe bez većih posledica. Titu je
najprihvatljivija bila Jovankina ideja da se Ranković i Služba bezbednosti
optuže za prisluškivanje šefa države i najviših rukovodilaca, odnosno za
zloupotrebu svojih nadležnosti.
- To što si predložila dobra je ideja - rekao je Tito Jovanki. - Ne znam da li si,
međutim, svesna da je to kriminalna radnja?
- Pa zar oni nisu kriminalci? Njima takva radnja jedino i pristoji - odgovorila
je Jovanka.
Da je Jovanka odigrala ključnu ulogu u promeni Titovog odnosa prema
Rankoviću i donošenju njegove odluke da se Ranković smeni, kao i da je Tito
prihvatio njenu ideju o prisluškivanju, govore reči koje su njih dvoje uputili
jedno drugom prilikom jedne prepirke kojoj je prisustvovao Rato Dugonjić.
Bilo je to 1974. godine.
- Ti meni, Tito, ništa značajno i veliko u životu nisi učinio - rekla je Jovanka.
- A Četvrti plenum, Jovanka? - upitao je Tito.
Sve vreme dok je Tito radio na smeni Rankovića, on je sa njim bio u
najprisnijim i najsrdačnijim odnosima. Nekoliko meseci pre Rankovićeve
smene, njih dvojica su se na jednoj proslavi grlili i ljubili.
 TITO UBEÐUJE SRBE

NALAZ prislušnih uređaja u Jovankinoj i Titovoj bračnoj postelji sigurno
govori da su oni postavljeni sa Jovankinim znanjem i odobrenjem i da je ona
tom činu prisustvovala. U Jovankinu spavaću sobu bez njenog znanja i
odobrenja niko nikad nije mogao da uđe, pa čak ni čistačica.
Krajačićev tehničar Božo Rašeta postavio je prislušne uređaje čiji su
kablovi išli prema Rankovićevoj vili. On je zbog tog posla specijalno došao iz
Zagreba. Uređaje je trebalo da otkrije Vojno-tehnička komisija kao dokazni
materijal protiv Rankovića. Jovanka se starala da se sve obavi u tajnosti i da
zaposleno osoblje ni po čemu ne primeti da se u rezidenciji nešto događa.
Dok se sve ovo obavljalo, i Tito je stupio u akciju. Najvažnije mu je bilo da
ubedi srpsko rukovodstvo i srpski narod da je obračun sa Rankovićem i
Službom državne bezbednosti učinjen isključivo zbog njihovih grešaka i da
nije uperen protiv Srba već je u njihovom interesu.
Tito je počeo pojedinačno da obrađuje srpske rukovodioce. Jedan od njih,
moj pacijent i prijatelj Dušan Petrović Šane pričao mi je o svom razgovoru sa
Titom. Prema njegovim rečima, Tito je počeo izokola, molećivim tonom.
Imao je izraz duboko razočaranog i rezigniranog čoveka kome je učinjena
velika nepravda.
"Zamisli, molim te", bile su njegove reči, "mene špijuniraju. Nemaju
poverenja u Tita. Prelaze preko svega onoga što sam za više od 40 godina
revolucionarne delatnosti uradio. Zar sam ja to zaslužio? Šta treba da
uradim?"
Kad ga je Šane upitao ko to radi i o kome je reč, Tito je odgovorio: "Radi
onaj u koga sam imao neograničeno poverenje i koga sam postavio za svoga
zamenika. Radi Aleksandar Ranković."
- Bio sam zaprepašćen onim što sam čuo - rekao mi je Šane. Tito mi je
postavio direktno pitanje: "Šta ti misliš? Da li ja treba da pređem preko
toga?" Ja sam odgovorio: "Ne! Nikako! Iako sam dobar drug sa Rankovićem,
taj njegov postupak smatram nedostojnim komuniste i časnog čoveka."
Sličan razgovor Tito je imao i sa još nekim srpskim rukovodiocima kao i
rukovodiocima drugih republika. Tito je razgovarao i sa Kočom Popovićem.
Tom prilikom ponudio mu je mesto potpredsednika Republike i dobio je
njegov pristanak. Titu je ovo bio veoma važan adut. Hteo je da pokaže da
Rankovića ne smenjuje zato što je Srbin, jer Srbina postavlja na njegovo
mesto.
Kardelj i Jovanka prihvatili su Koču, za koga su smatrali da nije ozbiljan
pretendent na Titovo mesto i da je on samo kompromisno rešenje. Koču su
prihvatili i Bakarić i Krajačić i njihovi sledbenici, jer su znali da on nije
nacionalno opterećen i da je za njega svejedno kako se ko nacionalno oseća.
Mnogo godina kasnije Koča mi je u jednom razgovoru rekao da mu je vlast
odvratna i da je nikada nije želeo. Na to sam ga ja upitao: "Zašto ste onda
prihvatili mesto potpredsednika SFRJ, mesto na kome se nalazio vaš prijatelj
Aleksandar Ranković?"
Bez mnogo razmišljanja on mi je odgovorio:
"Ja sam znao da Ranković mora da ode. Koga je Tito osudio on je bio reka
bez povratka, politički mrtvac. Na upražnjeno mesto mogao je doći i gori od
mene. Ja sam mesto potpredsednika prihvatio da bi napakostio onima koji su
me bili otpisali i obmanuo one koji misle da će od moga položaja nešto
profitirati."
 BREŽNJEV PRETI ZAGREBU

KAD je Ranković poslednji put izlazio iz Titovog kabineta, Titova pudlica Bil
ga je ispratila glasnim lavežom. Tito je na Bila viknuo: "Fuj Bil, fuj Bil!" A u
sebi je verovatno pomislio: "Na njega nećeš više nikada lajati."
Nekoliko dana posle razgovora sa Titom, prema rečima Dolanca, Ranković
je molio Kardelja da ga primi na jedan minut. Na vratima, ne ulazeći u kuću,
Ranković je rekao: "Bevc, da li ti veruješ da sam ja špijunirao Tita?" Kardelj ga
je pogledao i bio potresen onim što je video. Pred njim je stajao skrhani
čovek s paćeničkim izrazom lica i suzama u očima. Kardelj je spustio pogled
ka zemlji i malo se zamislio. Ponovo pogledavši Rankovića, rekao je: "Ne
verujem." "Hvala", rekao je Ranković, okrenuo se i otišao. Iako je na plenumu
govorio suprotno od onoga što je kazao Rankoviću, Kardelj je imao neku
grižu savesti zbog čega je pokrenuo pitanje Rankovićeve abolicije. Reagujući
na taj predlog, Jovanka je rekla:
- Rankovića treba ubiti i zakopati tri metra ispod zemlje!
Jovanka mi je jednom rekla:
- Ne znate vi, druže doktore, ko je Tito! To nije ona osoba za koju se
predstavlja. Svi misle da je Tito raščistio sa maspokom u Hrvatskoj. Niko ne
zna da je Jovanka Broz likvidirala "hrvatsko proleće" i otreznila Tita. Tito je,
druže, ljuta guja... Ljuta guja nacionalistička!
Ove njene reči bile su samo potvrda onoga što sam i naslućivao i
pretpostavljao, a to je da je Tito za vreme nacionalističke euforije u Hrvatskoj
bio duboko zagazio u nacionalističke vode. Nije mi, međutim, bilo jasno kako
je Jovanka Tita otreznila i izvukla na pravi put, kako ona kaže. Da li je ona
imala za to dovoljno snage i moći? Da li je to samoinicijativno uradila ili po
nagovoru nekog drugog? Kakva je u tome bila uloga Edvarda Kardelja, a
kakve su bile uloge Steve Krajačića i Vladimira Bakarića?
 U ČETIRI OKA

Stane Dolanc

ZNAO sam samo jednu osobu koja mi je mogla dati pravi odgovor na ova
pitanja. Bio je to Stane Dolanc, sekretar Izvršnog komiteta CK SKJ, s kim sam
se vremenom sprijateljio. On je pored Tita imao glavnu ulogu u tim
događajima. Za razgovor o "hrvatskom proleću" iskoristio sam jednu
Dolančevu posetu mojoj kući. Posle riblje večeri i "fruškogorskog bisera"
prešli smo u dnevnu sobu da pušimo i kafenišemo. Pri obostrano dobrom
raspoloženju obratio sam se Dolancu rečima:
- Dugo sam čekao priliku da sa tobom povedem razgovor o temi koja me
posebno interesuje. Smatram da boljeg sagovornika od tebe o "hrvatskom
proleću" ne mogu naći pošto si ti bio jedan od glavnih učesnika i Titovih
saradnika u tim događajima.
- Čemu toliki uvod, Aco? Kaži otvoreno šta te interesuje - rekao je Dolanc.
- Ono što mislim da ti kažem odnosi se na Tita. Njegova supruga Jovanka mi
je rekla da je Tito za vreme maspoka pružao podršku hrvatskim
nacionalistima...
Kad sam završio rečenicu, pažljivo sam pogledao Dolanca. Bio je
zaprepašćen i uplašen. Jako se zakašljao pošto je duboko povukao dim
cigarete. Pogledao je unaokolo, po navici starog obaveštajca, i uzbuđeno
rekao:
- Aco, šta pričaš?! Kako ti tako nešto pada na pamet. Sve i da je to tačno, ti
to ne smeš da kažeš. Jovanka može svašta da priča, Tito će njoj oprostiti. Tebi
sigurno neće.
Plašeći se da Dolanc ne odbije da razgovaramo na ovu temu, potegao sam
sledeći adut:
- Mi, Stane, razgovor vodimo kao prijatelji, u četiri oka. On je potpuna tajna.
Siguran sam da nijedan od nas tu tajnu neće otkriti.
Zatim sam Dolancu rekao:
- U jednom razgovoru u Karađorđevu upitao sam Tita zašto odmah na
početku nije preduzeo mere koje je preduzeo 1971. godine i na taj način
sprečio da maspok u Hrvatskoj uzme tolike razmere da ga je kasnije gotovo
bilo nemoguće zaustaviti.
- Baš me interesuje šta ti je Tito na to odgovorio - rekao je Dolanc.
- Kazao mi je da je čekao da situacija sazri i da se nacionalisti pokažu u
pravoj boji.
- Tito ti je dao pravi odgovor. Ja tu nemam šta da dodam.
Ali, ni ja se nisam predavao. Rekao sam:
- Mislim da je to bio samo Titov izgovor i da suština nije u tome. Pre će biti
da je neko Tita u poslednjem momentu otreznio i da je ono što je on uradio u
Karađorđevu 1971. uradio pod nečijim velikim pritiskom. Tebe molim da mi
kažeš ko je taj koji je to učinio. Da li je to bio Kardelj, Bakarić ili neko drugi,
pošto ne verujem da je Jovanka imala dovoljno snage da to sama uradi.
Dolanc se duboko zamislio, otpio je gutljaj kafe, zapalio novu cigaretu i
rekao:
- Stvarno mi nije jasno šta tebi, kao lekaru, ta saznanja znače. Koliko znam ti
ne misliš da se baviš politikom, a nisi ni istoričar.
- Tačno je to što si rekao, Stane. Ali, veliki sam zaljubljenik u istinu.
Dolancu sam zatim kazao da sam od generala Jefte Šašića lično čuo da je
Savka Dapčević užem krugu saradnika rekla: "Ako nas Tito podrži, mi smo
pobedili! U suprotnom - sve će biti uzalud. Moramo nastojati, služeći se svim
sredstvima, da Tita pridobijemo na našu stranu".
 TAKTIKA BELE RUŽE

TITU je Savka Dapčević bila simpatična i kao rukovodilac i kao žena. Prema
njoj je pokazivao izvesnu slabost. Planirao je da joj ponudi visoku saveznu
funkciju. Miku Tripala mnogi su već videli kao Titovog naslednika. Savka je
dobro poznavala Tita. Znala je da je on vrlo sujetan čovek, zbog čega je igrala
na tu kartu. Insistirala je da se u svim hrvatskim sredstvima javnog
informisanja, na političkim sastancima i samoupravnim skupovima, Tito
glorifikuje do maksimuma. Nazivali su ga najvećim sinom hrvatskog naroda,
hrvatskim ujediniteljem i proširiteljem granica Hrvatske. Stavljali su mu u
amanet da ispuni hiljadugodišnji san svih Hrvata o samostalnoj hrvatskoj
državi. Nudili su mu krunu hrvatskog kralja Zvonimira.
Vrlo smišljeno počele su u Hrvatskoj da se pevaju pesme po uzoru na
partizanske. One su izražavale ljubav i brigu prema Titu i kazivale šta od
njega očekuje njegov voljeni narod. Neki od ovih stihova su glasili: "Kliče vila
s Velebita i pozdravlja druga Tita/Druže Tito, mili brate, vrati nam se u
Hrvate/Tebi svoje ruke pruža i hrvatska Bela ruža (Savka)/Druže Tito, ljubim
te u čelo/Ti obuci ustaško odelo/Druže Tito, ostavi Jovanku, pa oženi
profesorku Savku".
Kad sam naveo ovaj poslednji stih, Dolanc se nagnuo prema meni i rekao:
- Kad smo jednom razgovarali o situaciji u Hrvatskoj, ja sam Titu naveo iste
stihove koje sam od tebe sada čuo. Očekivao sam njegovu ljutitu reakciju.
Umesto toga, on se nasmejao i kroz šalu rekao:
- Vidi ti fakina u šta bi oni mene da obuku. Još hoće i da me ožene.
Posle kratke pauze, Tito me je upitao:
- Je li, bogati, Dolanc, koliko Savka ima godina?
Obojica smo se slatko nasmejali ovim Titovim rečima, a ja sam nastavio:
- Titovo držanje u "slučaju Žanko" bilo je veliko iznenađenje. Tito ne samo
da nije uvažio opravdane i istinite stavove u Žankovim člancima, već ih je i
sam osudio dajući podršku hrvatskim nacionalistima. Na "slučaju Žanko"
Titovo jugoslovenstvo - s kojim se on svesrdno služio u osvajanju vlasti i
održavanju na njoj - raspalo se u paramparčad. Maska je pala. Tito je pokazao
lice hrvatskog nacionaliste...
Dolanc je skočio na noge, uneo mi se u lice i rekao:
- Aco, molim te, prestani! Ne želim više da te slušam! Pređimo na drugu
temu. Ja sam mislio da ti Tita više ceniš, poštuješ i voliš.
- Stane, molim te, sedi! Ne možeš reći da ja ne cenim, ne poštujem i ne
volim Tita ako sam rekao da je on u jednom trenutku pogrešio. Nećeš valjda i
ti kao i mnogi drugi reći da je Tito bezgrešan, da je Tito Bog...
Upitao sam Dolanca da se možda nije uplašio našeg razgovora i da li želi da
ga prekinemo.
- Ne, razgovor ćemo nastaviti. Ako bismo ga sad prekinuli to bi značilo da
među nama nema poverenja.
- Slažem se - rekao sam. I postavio sledeće pitanje: - Da li je Brežnjev uticao
na podelu u hrvatskom rukovodstvu, odnosno distanciranje Krajačića,
Bakarića i njihove grupe od Savke Dapčević i Mika Tripala...
- Postavio si mi vrlo delikatno pitanje. Osim Tita i mene, mali broj ljudi zna
odgovor na njega, jer se on čuva u najvećoj tajnosti. Čak sam i ja teško došao
do te informacije. Brežnjev je, zaobišavši Tita, preko Steve Krajačića poslao
ličnu poruku Bakariću pretećeg sadržaja. Ukoliko Bakarić ne zaustavi
divljanje hrvatskih nacionalista i ustaša, Sovjetski Savez biće prinuđen da
Zagreb, kao leglo fašista i ustaša, sravni sa zemljom. Sovjetski Savez podneo
je ogromne žrtve da bi fašizam bio uništen i njegovo vaskrsavanje neće
dozvoliti ni po koju cenu.
Bakarić, koji je bio vrlo plašljiv čovek, ovu poruku shvatio je ozbiljno.
Nesumnjivo je da je Krajačić o ovome upoznao i Jovanku i tražio od nje da
izvrši pritisak na Tita kako bi se i on na vreme distancirao od Savke Dapčević
i Mike Tripala, odnosno njihove politike.
 OPET SPREMAJU NOŽEVE

Leonid Brežnjev

NA koji način je Leonid Brežnjev uspeo da preobrati Tita i da ga u vreme

hrvatskog maspoka izvuče iz nacionalističkih voda?
Kada sam ovo pitanje postavio Stanetu Dolancu, on me je najpre ozbiljno i
ispitivački pogledao, a onda rekao:
- Aco, ti opet tražiš đavola! - Ti kao da zaboravljaš ko je Tito. Nemoj da nas
đavo odnese obojicu. Sipaj mi čašu vina da se malo povratim. Ne krijem da si
me svojim pitanjima uplašio.
Otpivši gutljaj vina, on je rekao:
- Brežnjev je učinio veliki pritisak na Tita. U tom pritisku bilo je i drugarskih
i prijateljskih molbi, ali i pretnje silom. Ti znaš kakvi su bili njihovi odnosi.
Njih dvojica bili su veliki prijatelji, što im nije smetalo da svaki od njih gleda
svoje interese i svoju politiku. Mislim da se 1971. Brežnjev više služio
pretnjom nego molbom. Nekoliko meseci pre sednice u Karađorđevu
Brežnjev je posetio Jugoslaviju i sa Titom vodio višečasovni razgovor u četiri
oka.
- Dolazak Brežnjeva u našu zemlju - nastavio je Dolanc - u listu "Pravda" bio
je propraćen velikim člankom na naslovnoj strani. Njegovu sadržinu dobro
sam zapamtio. U njemu se kaže: "Nacionalističke strasti u Hrvatskoj dobile
su neviđene razmere. Reč je o pokretu koji pod vidom socijalističke
demokratije želi da razbije Jugoslaviju. Imperijalisti čekaju da se Jugoslavija
raskomada pa da svako prigrabi po deo plena. Zbog njenog vojno-političkog
položaja i značaja pitanje opstanka Jugoslavije nije više samo unutrašnje
pitanje te zemlje. Njen raspad imao bi vrlo tragične posledice na odnose na
Balkanu, Evropi, pa i celom svetu. Sovjetski Savez to neće nemo posmatrati i
čekati skrštenih ruku da stvari dobiju nepovoljan tok."
- Zar posle ovog članka u "Pravdi" treba pretpostavljati o čemu su i kako
razgovarali Tito i Brežnjev u četiri oka - zaključio je Dolanc. Posle ovog
sastanka, prilikom jednog Titovog razgovora sa partijskim rukovodstvom
Hrvatske, Tita je telefonom pozvao Brežnjev. Posle razgovora Tito je ušao u
salu i glasno rekao: "Brežnjev mi nudi vojnu pomoć za borbu protiv hrvatskih
nacionalista!"
- Da li je to bila zvanična najava intervencije trupa
Varšavskog pakta? - upitao sam Dolanca.
- Zvaničnih najava nije bilo, međutim, u dva navrata
Čaušesku nas je obavestio o pripremama trupa Varšavskog pakta za
invaziju na Jugoslaviju kao sprovođenje Brežnjevljeve doktrine o
"ograničenom suverenitetu". Jednom sam ja umesto Tita na poziv Čaušeskua
išao u Rumuniju i tada mi je on rekao da su trupe već spremne i da se očekuje
samo naredba za početak invazije. Drugi put je Čaušesku lično doleteo
avionom i sastao se sa Titom ukazujući mu na svu ozbiljnost koja preti
Jugoslaviji od invazije.
 BRIGA ZA SRBE

ZAMOLIO sam Dolanca da mi kaže kako on vidi Jovankinu ulogu u
"hrvatskom proleću", pošto tvrdi da je ona osvestila Tita i raskrstila sa
hrvatskim nacionalistima.
- Moram biti stvarno objektivan - odgovorio je Dolanc - i reći ono što sam
čuo i u šta sam se lično uverio. A čuo sam da je Jovanka dobila veliki broj
usmenih i pismenih podataka iz srpskih krajeva u Hrvatskoj, a naročito iz
Like. Isto tako čuo sam da je na razgovor primala neke penzionisane
generale. Ne znam, međutim, ni za jedan njen javni nastup u štampi u smislu
osude hrvatskih nacionalista, odnosno odbrane srpskog življa u Hrvatskoj.
Ali se sećam jednog događaja iz oktobra 1971. godine. Došao sam u
Karađorđevo da Titu referišem o situaciji u Hrvatskoj. Tito me je zadržao na
ručku. Iako je tog dana bio Jovankin rođendan, oni su celo pre podne proveli u
svađi. Tito mi je rekao da ostanem da bi on mogao makar mirno da ruča. U
toku ručka Jovanka je pričala o hrvatskom nacionalizmu i sudbini koja
očekuje Srbe. Rekla je: "Ako armija ne interveniše, provešće se kao 1941.
godine. Nadam se da ovoga puta Srbi neće biti naivni i lakomisleni i ići kao
ovce na klanje." Dok je to govorila uporno je gledala u Tita. Tito je sve vreme
ćutao. Nije pokušavao ni da ospori ni da odobri Jovankine reči.
Razgovor s Dolancom završio sam rečima:
- Hvala ti, Stane, sada mi je Jovankina uloga u "hrvatskom proleću" potpuno
jasna. Njene reči nisu bez osnova. Ona je sigurno uticala na Tita, ali verovatno
bez većeg efekta. Zasluge Brežnjeva u razbijanju hrvatskih nacionalista ona je
sebi pripisala.
Karađorđevo 1. maja 1976. godine. "Predsednik Tito i ja šetamo jednom
stazom. Fizički smo blizu, a u mislima ko zna koliko daleko. Ja razmišljam o
kultivisanoj prirodi koja je meni lepša od divlje. Karađorđevo je nekad bilo
salaš sa kaljavim putevima i stazama, jezerom obraslim u trsku i šašu. Sada je
Karađorđevo divan park sa velikim zelenim površinama, kanalima koje
premošćuju drveni i betonski mostovi, sa ribnjacima i bistrim jezerom. Sve je
ovde urađeno sa puno ukusa i pažnje, tako da deluje skladno i funkcionalno."
Iz razmišljanja trgla me je predsednikova primedba:
- Dosta je, druže doktore, bilo prvomajskih parada. Evo, provešćemo jedan
miran praznik rada. Te parade su skupe, a narod je već pomalo zamoren
njima.
Osećam, međutim, da mu prvomajska parada ipak nedostaje. Stvorenih
navika čovek se teško odvikava. Tito samo pokušava da sebe i mene ubedi da
je doneo ispravnu odluku.
 BITKA ZA NASLEDNIKA

JA potvrđujem ove njegove reči prisećajući se prvomajskih parada u kojima
sam i sam učestvovao. Prolazili smo ispred svečane tribine noseći sve - od
lopate do lokomotive. Nije se znalo ko je srećniji - mi koji prolazimo u defileu
ili usrećitelj koji vidi svoje srećne podanike. Ali, kako je život čudan i pun
iznenađenja. Evo, danas Tito i ja šetamo jedan pored drugoga, a nekada smo
bili tako daleko.
- Da li će danas neko doći u posetu? - rekao sam tek nešto da kažem.
- Ne, odgovorio je Tito. - Danas za ručkom glavni i jedini gost bićete vi,
druže doktore. To je predložila drugarica Jovanka.
- Ja vam se zaista zahvaljujem na pozivu i ukazanoj časti - rekao sam vrlo
iznenađeno.
Ručak je bio poslužen na otvorenom prostoru, u ambijentu ukrašenom
ukusnim cvetnim aranžmanom. Sve troje smo bili svečano odeveni, i
svečarski raspoloženi. Jovanka je bila u elegantno skrojenom kompletu
pastelnih boja, sa bogatom punđom i diskretnom šminkom. Uz dobro
raspoloženje delovala je vrlo otmeno. Tito je bio u teget odelu koje se slagalo
sa bojom njegove svilene kravate. Njegove duhovite dosetke održavale su
naše dobro raspoloženje. Ono što me je posebno iznenadilo bili su
komplimenti upućeni meni. Jovanka je rekla da je Tito mojim dolaskom
mnogo dobio, jer su mu prethodni lekari ograničavali fizičke i intelektualne
aktivnosti. Malo je trebalo, kazala je Jovanka, pa da Tito bude otpisan. Ove
njene reči Tito je potvrdio klimanjem glave.
Pošto sam se zahvalio na ovim pohvalama, Jovanka je rekla:
- Vama je, druže doktore, poznato da je Tito po Ustavu doživotni
predsednik. No, i pored toga, neki već sada neskriveno reflektuju na njegovo
mesto.
Odgovorio sam da mi je, naravno, poznato da je drug Tito doživotni
predsednik i zato me čude njene reči, pogotovo što je predsednik mentalno
svežiji od svih svojih saboraca, a i od mnogih iz mlađe generacije. Ovo sam
rekao zato što sam zaista tako mislio. Bio sam očigledno ubedljiv što je imalo
povoljan efekat na oboje.
- Tako vi mislite, druže doktore - rekla je Jovanka prilično uzbuđeno. - Tako
misle i oni koji Tita dobro poznaju i vole, ali tako ne misle oni kojima je vlast
draža od Tita.
Tito je delovao pomalo nezainteresovano i odsutno, ili je takvo ponašanje
glumio. Ja sam bio oprezan, jer, po svemu sudeći, morao sam da odgovorim
na vrlo delikatna pitanja.
Naš razgovor bio je povremeno prekidan zbog prisustva posluge. Kad je
doneto glavno jelo, Jovanka je rekla posluzi da od sada dolazi samo na poziv.
Znao sam da ona ima nešto važno da kaže, nešto što posluga ne bi smela da
čuje.
- Druže doktore - rekla je - vi ste obrazovan čovek i dobar psiholog, a uz to i
vrlo kritičan, zbog toga mislim da vam neće biti težak odgovor na moje
pitanje a ono glasi: Šta mislite o Dolancu kao o čoveku, političaru i državniku?
Jovankino pitanje me je prilično iznenadilo. Tito se trgao nagnuvši se
prema meni i sa znatiželjom očekivao moj odgovor.
 SENKA STANETA DOLANCA

ZA vreme prvomajskog ručka u Karađorđevu, kome smo 1971. godine

prisustvovali samo Tito, Jovanka i ja, kao Titov lični lekar, Jovanka mi je
postavila sledeće pitanje:
- Šta mislite o Stanetu Dolancu kao čoveku, političaru i državniku?
- Drugarice Jovanka - rekao sam - ja nisam imao tu čast i zadovoljstvo da se
dosad upoznam sa drugom Dolancom, zato iz ličnog iskustva ništa ne mogu
reći. Prateći njegove govore, diskusije, članka i javna istupanja, stekao sam
utisak da je on energičan, inteligentan i vešt političar. O njegovim drugim
kvalitetima zaista ne mogu da sudim. Ono što bih još mogao da dodam to je
da drug Dolanc, po mom mišljenju, odan predsedniku Titu i da je
jugoslovenski orijentisan.
- Znači, ispunjava sve uslove da nasledi Tita - rekla je ironično Jovanka.
- Izvinite, drugarice Jovanka, ja nisam govorio o Dolancu kao o Titovom
nasledniku, nego o Dolancu kao jednom od partijskih rukovodilaca.
- Ne znam da li se pravite naivni ili niste iskreni - rekla je Jovanka.
Ovo me je malo uvredilo zbog čega sam nešto povišenim tonom reagovao:
- Drugarice Jovanka, tražite od mene da dam meritorno mišljenje o čoveku
kojeg znam samo preko sredstava informisanja.
Tito se tada aktivno umešao u razgovor. Obraćajući se supruzi, rekao je:
- Kako, Jovanka, tako možeš da govoriš! Ti si stvarno opsednuta Dolancom.

Karađorđevo
 RADI TI O GLAVI

OBRAĆAJUĆI se Titu, Jovanka je ljutito rekla:
- Ne čudi me mnogo što doktor ima takvo mišljenje o Dolancu. On nije imao
dosad prilike da ga upozna, a kad ga bude upoznao, mišljenje će promeniti.
Čudi me da ti ne možeš da proceniš tog pokvarenjaka. On ti stalno radi o
glavi, a ti nikako ne možeš to da shvatiš.
Zatim se obratila meni:
- Očekivala sam od vas, doktore, da ćete me podržati u ovom mom
mišljenju. Tito nije još shvatio loše Dolančeve namere iako mu ja na to stalno
ukazujem. Ja moram biti jako otvorena. Meni je Tito sve u životu i zato
moram nastojati da ga maksimalno zaštitim. Verujem da ćete mi i vi u tome
pomoći. Da nema Tita, ove hijene bi me rastrgle. Tito! Tito! Dolanc ti stalno
izmiče stolicu, a ti to ne osećaš. Kada se nađeš na zemlji onda će ti valjda biti
jasno, ali će tada biti kasno.
Ove reči bile su Titu vrlo neprijatne. Na njegovom licu primećivali su se
ljutnja i bes. Savladavaši se, on je pokušao Jovanku da razuveri:
- Ti si tvrdoglava Ličanka. Kad nešto uvrtiš u svoju glavu, niko ti to ne može
iz nje izbiti. Čula si od doktora šta misli o Dolancu. I vidiš da se ne slaže s
tvojim mišljenjem.
Na to mu je Jovanka odgovorila:
- Doktor je samo rekao da Dolanca dovoljno ne poznaje i da nije bio u
mogućnosti da ga proceni, pogotovo što je Dolanc lukav i zna da se prikrije.
To što je rekao da ne veruje da ti Dolanc izmiče stolicu, to je samo njegova
pretpostavka. Uostalom, on je lekar, a ne političar.
Ja sam ćutao, ne pokušavajući da joj protivrečim. Meni je bilo drago, a to je
u ovom razgovoru bila moja velika prednost, što su oboje mislili da sam ja
apolitična ličnost. Preda mnom su i Jovanka i Tito slobodno izlagali svoje
političke poglede o događajima i ličnostima. Ako bih ja o tim pojavama i
ličnostima imao suprotno mišljenje, oni se na mene nisu ljutili, jer su
smatrali da imam pravo na političku grešku.
- Možda ja stvarno nisam dobro ocenio Dolanca kao ličnost i kao
rukovodioca - rekao sam. - Spreman sam da prihvatim vaše mišljenje, pošto
ga vi, drugarice Jovanka, bolje poznajete. Ali ono što ne mogu da prihvatim,
što je daleko od moje logike, to je da Dolanc može da ruši druga Tita kojem je
funkcija predsednika doživotno zagarantovana. Drug Tito je idol svakog
Jugoslovena. On je živa legenda i nezamenjivi vođa. Nema te sile, u vidu
institucije ili ličnosti, koja bi mogla išta protiv Tita da učini. Titu preti
opasnost od Dolanca kao lavu od miša, a pokušaj izmicanja stolice liči mi na
pokušaj da se kamenom sruši piramida.
 DIOGEN I ALEKSANDAR

OBOJE su me vrlo pažljivo slušali. Posle ovih mojih reči Tito je blistao od
zadovoljstva. Jovanki je bilo milo što sam Dolanca u odnosu na Tita
minimizirao, ali nije bila zadovoljna što Dolanca nisam okarakterisao kao
Titovog neprijatelja i što kao Titovog potencijalnog naslednika nisam
imenovao nju, Jovanku Broz.
Na kraju, kada s pričom o Dolancu nije postigla svoj cilj, postavila je
direktno, provokativno pitanje:
- Vi, doktore, poznajete gotovo sve jugoslovenske rukovodioce. Ko bi, po
vašem mišljenju, mogao da zameni Tita. Kad kažem to, mislim na dalju
budućnost.
- Drugarice Jovanka, ja o tome nisam razmišljao, a i ne želim da razmišljam
- Da bih prekinuo neugodnu situaciju podigao sam čašu i rekao: - U zdravlje i
za dug život našeg predsednika Tita, a o njegovom nasledniku razmišljaćemo
u 21. veku!
Da ne bi senka Staneta Dolanca stalno lebdela iznad našeg stola, ispričao
sam im anegdotu o Diogenu, poznatom grčkom mudracu koji je i danju i noću
nosio upaljen fenjer. Kad su ga pitali zašto to radi, rekao je da traži čoveka. Za
Diogena se priča da je spavao u buretu. No, poenta je u nečem drugom. Kad je
Aleksandar Makedonski osvojio grad u kome je živeo Diogen, želeo je da vidi
tog čuvenog mudraca. Diogena je našao na ulici kako sedi naslonjen na zid
kuće i sunča se. Aleksandar mu je prišao i zapitao ga da li je on taj slavni
Diogen, a ovaj mu je odgovorio: "Ja znam da sam Diogen, a da li sam mudrac,
to drugi neka kažu". "Ja sam Aleksandar Makedonski. Za mene si sigurno čuo.
Moja je moć tolika da mogu da ti učinim šta god želiš", kazao je veliki
vojskovođa. "Želim da mi ne zaklanjaš sunce i da mi ne oduzimaš ono što su
mi bogovi dali", kazao je Diogen Aleksandru.
- Mislim da Dolančeva senka ne bi trebalo da bude iznad ovog stola i da
nam oduzima ugodne trenutke i kvari ugodno praznično raspoloženje - rekao
sam.
- U pravu ste, doktore, rekao je Tito, smejući se. Ali, mi izgleda ne možemo
bez defilea. Eto, umesto da pričamo o nečem drugom, pred nama stalno
defiluju drugovi na čelu sa drugom Dolancom.
 NASLEDNIK PO TESTAMENTU

KARAÐORÐEVO, april 1975. godine. Tito i ja u prepodnevnoj šetnji.

Predsednik je bio izvanredno raspoložen. Fizički se dobro osećao, a psihički
tonus mu je bio povišen. Lepo vreme samo je popravljalo njegovo
raspoloženje. U jednom trenutku zastao je i obratio mi se rečima:
- Druže doktore, nadam se da vam neće biti teško što ću vas opteretiti
jednim svojim porodičnim problemom.
Ne čekajući da bilo šta kažem, on je nervozno nastavio:
- Vi ste sigurno u toku razgovora s drugaricom Jovankom zaključili da se
ona ne zadovoljava samo zvanjem i ulogom supruge predsednika republike.
Njene ambicije su mnogo veće. Ona želi da ima neku značajnu političku i
državnu funkciju i duboko je nesrećna što to do sada nije ostvarila. Traži od
mene da joj to omogućim. Meni je nezgodno da protežiram svoju suprugu,
pogotovo što znam da bi to naišlo na vrlo nepovoljne reakcije, ne samo kod
rukovodstva, nego i u narodu. Elena Čaušesku, s kojom Jovanka voli da se
upoređuje, izabrana je 1972. u CK KP Rumunije, a godinu dana kasnije u
njegov Izvršni biro. Jovanki su neki drugovi bili obećali da će je na 10.
kongresu SKJ predložiti za člana CK, ali obećanje nisu ispunili. To "izdajstvo"
vrlo teško je podnela.
- Poznato mi je kako je reagovala - kazao sam. - Nije im ostala dužna.
Nazvala ih je najružnijim imenima.
- Kako vi to znate? - iznenadio se Tito.
- Dobri lekari, u koje neskromno ubrajam i sebe, najbolje su obavešteni
ljudi. Verovatno, druže predsedniče, znate da među mojim pacijentima ima
mnogo istaknutih državnih i političkih rukovodilaca. Kad god sam u
mogućnosti ja im rado pružam svoje usluge, a oni meni svoju zahvalnost i
poverenje.
Da bih ilustrovao svoju tvrdnju da se ništa ne može sakriti, spomenuo sam
Titu bajku "U cara Trojana kozje uši". Na to mi je on rekao:
- Tačno, nijedna tajna ne može se zakopati u zemlju. I ja imam jedan
problem o kome dosad nikome nisam ništa govorio. Vi ćete biti prvi kome ću
to reći.
 TAJNA JOSIPA BROZA

POSLE ovih reči on je zastao, osvrnuo se unazad i pogledao ka pratnji, koja
je takođe zastala. Rastojanje između nas i pratnje bilo je oko 15 metara. Tito
me je pogledao pravo u oči i kazao:
- U najvećem poverenju reći ću vam da Jovanka želi da postane šef države,
odnosno da me nasledi na mestu predsednika SFRJ i mestu predsednika SKJ.
To kod nje više nije samo želja nego i čvrsta namera, pri čemu ona nastoji da
ostvari sve potrebne uslove koji će joj to omogućiti. Ona, kao što sam vam
već rekao, insistira da dobije visoku političku ili državničku funkciju. Pored
toga, insistira i na mom političkom testamentu, kojim bi ja nju odredio za
svog naslednika kao ličnost koja je jedino sposobna da nastavi moju politiku.
Pri tom, ona zaboravlja da smo mi ustavna zemlja i da funkcija predsednika
države nije nasledna nego izborna. Ona smatra da sam ja svemoguć i da joj to
mogu da obezbedim.
- Moram vam reći - nastavio je Tito - i to da ona moje mesto želi samo posle
moje smrti ili u slučaju da se meni nešto dogodi. Složićete se da su njene ideje
apsurdne i iracionalne i kao takve zabrinjavajuće. Rečeno medicinskim
rečnikom ove ideje su bolesne, pa prema tome bolesna je i osoba koja ih
izražava. Jovanka se mora lečiti. Vaša pomoć, druže doktore, može mi biti od
velike koristi. Moramo razraditi plan koji
će kompleksno obuhvatiti ovaj problem.
Dok mi je Tito poveravao svoju tajnu, ja nisam hteo nijednim gestom da
pokažem da mi je ta problematika dobro poznata. Glumio sam iznenađenog
čoveka. Kad je on završio govor, ja sam uzviknuo:
- Neverovatno! Da li je to moguće?!
- Neverovatno - rekao je Tito - ali je ipak moguće. Eto vidite kakve sve
probleme ja treba da rešavam.
Ja sam se najsrdačnije zahvalio na poverenju koje mi je Tito ukazao i rekao
da ću ono što mi je kazao čuvati kao najveću tajnu.
Nastavili smo šetnju, a Tito je rekao:
- Jovanka je bolesnik koga treba lečiti. Znam da će lečenje biti teško, ali se
mora pokušati. Pri tom se mora paziti da se ne povredi njena ličnost. Poznato
vam je da je ona vrlo sujetna. Problemu se mora pristupiti s više aspekata. S
jedne strane, treba je razuveriti u onome što je zamislila i objasniti da se
njene ideje ne mogu realizovati. S druge strane, potrebno je izvršiti
sublimaciju njenih ideja i ponuditi joj neku primamljivu društvenu funkciju
koja će joj omogućiti vlast, publicitet i popularnost. Ja imam neke ideje, pa
bih hteo da ih zajedno razmotrimo i da delujemo u istom pravcu. Ta druga
forma njenog angažovanja po mom mišljenju trebalo bi da bude u sferi
humanitarnih delatnosti. Mislim da bi bilo najbolje da se uključi u rad
Crvenog krsta Jugoslavije, kao njegova predsednica. Šta vi mislite o tome?
 - Potpuno se slažem sa vama - rekao sam. - Crveni krst je najveća i najjača
humanitarna organizacija. Kao predsednica Crvenog krsta Jugoslavije,
Jovanka bi bila angažovana na rešavanju humanitarnih problema ne samo
kod nas nego i u svetu. Njen rad u zemlji i inostranstvu bio bi umnogome
olakšan činjenicom da je vaša supruga. Ona ne bi nastupala samo kao
predsednica našeg Crvenog krsta, već i kao supruga predsednika Jugoslavije,
čuvenog antifašističkog vođe i svetskog lidera. Jedina nezgoda bila bi njeno
dugo odsustvovanje od kuće.
- Stvarno? Vi to ozbiljno mislite.
- Ne da mislim, nego sam u to siguran.
 POLITIKA ILI NIŠTA

OVE moje reči ostavile su na Tita jak utisak. Stari lisac je u tome video i
ličnu korist. Jovankino odsustvo bi mu dobro došlo. Imao bi više lične
slobode i mira. Dužinu trajanja masaže niko mu za vreme Jovankinog
odsustva ne bi ograničavao, a i njegov odnos prema fizioterapeutkinji van
medicinskih prostorija bio bi slobodniji. A mogao bi da mu dođe u posetu i
neko od članova njegove porodice kojima je Jovanka strogo zabranila svaki
pristup.
Iz razmišljanja me je trgao Tito rečima:
- Zamislite kakav će značaj imati ta njena funkcija u zemlji?
- Veliki - odgovorio sam. - Pored prve dame, ona će biti i "dobra vila".
- Mislim da je ovo najbolje rešenje - rekao je Tito. - Ostali su, međutim, još
neki važni detalji koje moramo precizirati - Jedan od njih je, na koji način da
saopštimo Jovanki odluku. Ja sam s Jovankom već razgovarao o potrebi
njenog humanitarnog angažovanja i o njegovom značaju. Smatram da bi bilo
dobro da joj vi, doktore, saopštite sadržaj našeg današnjeg razgovora i
utičete na nju da prihvati funkciju predsednika Crvenog krsta. Jovanka je u
ratu bila bolničarka i upravnik bolnice. Pokušajte da igrate na tu kartu.
- Prihvatam da drugarici Jovanki saopštim sadržaj našeg razgovora, ali joj
moram reći pravu istinu da je ideja da ona bude predsednica Crvenog krsta
Jugoslavije potekla od vas, a da je ja svesrdno podržavam.
- Dobro, uradite kako najbolje znate, ali nemojte se previše oduševljavati. Ja
dobro poznajem Jovanku, zbog čega mislim da će njen otpor ovoj našoj
nameri biti veliki. Siguran sam da ona više voli da se bavi politikom nego
humanitarnim radom.
Sutradan, u večernjim časovima, kada me je Jovanka pozvala na razgovor, ja
sam, ulazeći u salu, još sa vrata rekao:
- Drugarice Jovanka, drug Tito je predložio da vi budete predsednik
Crvenog krsta Jugoslavije. Ja vam na tome srdačno čestitam.
Ona me je oštro pogledala i ljutito odgovorila:
- Šta vi to govorite, druže doktore? Kakve veze ja imam sa Crvenim krstom?
Ja sam ceo život posvetila politici, i za nju se smatram kvalifikovanom. Pored
politike, koja je moja profesija i vokacija, moji hobiji su arhitektura i
kulinarstvo. U tim disciplinama mogu da se snalazim. Za drugo smatram da
nisam sposobna.
Ja sam i dalje insistirao:
- Baš zbog vaših političkih afiniteta. Predsednik smatra da bi u okviru
humanitarne delatnosti funkcija predsednice Crvenog krsta za vas bilo
najprihvatljivije rešenje. Vaša popularnost i slava na toj funkciji biće mnogo
veća nego da postanete predsednik republike.
Ne dozvolivši da završim misao Jovaka je rekla:
 - Druže doktore, nemojte da pokušavate da me ubedite u privlačnost onoga
što ne želim. Ako želite da mi pomognete da ostvarim ono što je moje životno
opredeljenje, učinite to. Kako ne shvatate da sam ja političar. Zar ste
zaboravili moje političke zasluge o kojima sam vam pričala. Treba li da vas na
njih podsetim?
 ŠAMAR PUN MRŽNJE I BESA

U KNJIZI "Jovanka Broz Titova suvladarka", dr Aleksandar Matunović

detaljno opisuje dramu koja se bračnom paru Broz dogodila u Kolombu za
vreme samita nesvrstanih. Tenzije izazvane prisustvom i ponašanjem
maserke Darijane Grbić toliko su narasle da se prepirka supružnika izrodila u
fizički obračun.

Brod Galeb

U Kolombo, piše dr Matunović, stigli smo 13. avgusta 1976. godine. Tito na
ovaj skup nije išao samo kao učesnik nego i kao jedan od domaćina, jer je
samo zahvaljujući ogromnoj materijalnoj pomoći Jugoslavije ovaj samit
mogao biti održan.
Jugoslovenska delegacija odsela je u hotelu "Interkontinental". Tito je imao
smeštaj u najboljem i najvećem apartmanu na osmom spratu, gde je bila i
njegova uža pratnja koju su sačinjavali lični lekari, ordonansi, sekretar i
fizioterapeutkinja Darijana Grbić.
Tito nije bio zadovoljan smeštajem. Po njegovom mišljenju, apartman je bio
mali i nefunkcionalan, a posebno nije bio pogodan za obavljanje masaže.
Maserka Darijana morala je i pri dolasku i pri odlasku sa masaže da prođe
kroz dnevni boravak apartmana i da se sretne sa Jovankom. Tog 13. avgusta,
oko ponoći, hitno su me pozvali u Titov apartman. Kad sam stigao zatekao
sam usplahirenu i uplakanu Jovanku.
- Šta se desilo? - rekao sam plašeći se da nije došlo do onog najgoreg.
- Ne plašite se! Živ je i zdrav - rekla je Jovanka - brišući maramicom suze. A
zatim je dodala: - Šta se desilo neka vam on kaže, ako ga nije sramota.
Ne čekajući njeno objašnjenje ušao sam u Titovu spavaću sobu. Tito je ležao
u krevetu. Bio je zajapuren u licu i teže je disao.
- Kako se osećate, druže predsedniče? - brižno sam upitao. - Koje tegobe
imate?
- Osećam se loše posle svega što se desilo - rekao je Tito. - Jovanka je
pogrdnim rečima izbacila fizioterapeutkinju Darijanu. Rekla je da neće da
dozvoli da maserka prekorači prag njene sobe i da će napraviti skandal.
 PRELAZAK NA BROD

PREDSEDNIKA sam detaljno pregledao. Pored znakova psihičke
uzbuđenosti, puls mu je bio lako ubrzan a pritisak nešto povišen. Pošto je ovo
sve bilo posledica jakog uzbuđenja dao sam mu tablete za smirenje. Rekao
sam da je potrebno da se dobro ispava i odmori, jer nezavisno od ovog
incidenta, i put do Kolomba bio je dug i zamoran.
Pre nego što sam izašao iz sobe, Tito mi se obratio rečima:
- Vidite, doktore, šta mi ona priređuje. Kako ja mogu da budem
koncentrisan i da uspešno obavljam poslove koji se od mene očekuju? Ona je
čak htela da se fizički obračuna sa Darijanom. Ja sam morao da se postavim
između njih da bih zaštito Darijanu.
Pogledao sam prema stolu za masažu, koji je bio smešten u Titovoj
spavaćoj sobi, i rekao:
- Moramo naći bolje rešenje.
Na to je Tito odgovorio:
- Boljeg rešenja u ovom apartmanu nema. Sutra idemo na "Galeb". Još
večeras javite admiralu Viloviću da ćemo se sutra pre podne preseliti na
brod. Recite šefu kabineta, drugu Milutinoviću, da domaćinima objasni da
sam navikao na uslove i života i rada na brodu i da ću se na njemu bolje
osećati. A vama moram reći da prilikom izbora smeštaja niste imali sve
elemente u vidu. Znali ste kako Jovanka reaguje na masažu i u tom pogledu
morali ste naći bolje rešenje.
- Mogu vam, druže predsedniče, reći da sam sve imao u vidu. Ljude iz naše
prethodnice izričito sam upozorio da bi za vaš smeštaj najbolje odgovarala
vila sa više odvojenih prostorija. Oni su me po povratku izvestili da nijedna
od ponuđenih vila nije odgovarala za vaš smeštaj. Sve su bile prilično
zapuštene. Čak i vila predsednice Sirimavo Bandaranaike, koju je ona htela
vama da ustupi, bila je neuslovna.
Predsedniku sam zatim poželeo laku noć. Rekao sam da ukoliko se ne bude
dobro osećao, može u svako doba noći da me pozove. Moja spavaća soba
nalazila se odmah pored njegovog apartmana.
Kad sam zatvorio vrata i ušao u dnevnu sobu u susret mi je pošla Jovanka.
- Kako je Tito? - upitala je očima punim suza.
- Prilično uznemireno - rekao sam.
- I ima razloga da bude uznemiren. I ja sam jako uznemirena - rekla je.
- Možda bi vam trebalo nešto za umirenje - rekao sam. - Drug Tito mi je
kazao uzrok vaše svađe.
- Za smirenje mi ne treba ništa - rekla je Jovanka. - Kad bih za svaku
sekiraciju koliko ih imam pila tablete trebalo bi da ih imam tonu godišnje.
Ako, doktore, nemate drugih obaveza, i ako niste umorni, ja bih vas zamolila
da malo razgovaramo. Razgovor nekada bolje čoveka smiri nego bilo kakva
tableta.
 LEKAR BRANI TITA

PONUDILA me je pićem. Ja sam uzeo samo kiselu vodu, pošto je i meni od
uzbuđenja grlo bilo suvo.
- Kažete, doktore, da vam je Tito rekao uzrok naše svađe. A da li vam je
kazao da me je pri tom ošamario?
- Ne, drugarice Jovanka, to mi nije rekao.
- Sigurno da vam to nije rekao, jer to ne može da mu služi na čast.
Nastala je mala pauze. Jovanka je maramicom obrisala suze.
- Zamislite, druže doktore, on me je ošamario! Nije to bio običan šamar. U
tom šamaru bili su sva njegova mržnja i jed. Zamislite da me udari zbog
maserke koja nije dostojna ni da mi ime spomene.
Ponovo je obrisala suze i rekla:
- Da li iko normalan može da shvati da čovek svoju suprugu ošamari zbog
jedne protuve.
Da bih je malo smirio pokušao sam da incident relativizujem:
- Verujem da drug Tito nije svestan da je to učinio. Možda se to slučajno
desilo kad vas je razdvajao, a ako je bio stvarno šamar, to je bilo pražnjenje
akumuliranog afekta.
- Šta vam je doktore? Zar vam ja ličim na osobu koja može da dozvoli takva
pražnjenja, pa i kad je Tito u pitanju?
- Drugarice Jovanka, ja ne znam stvarno šta da vam kažem da bih vas smirio
i da bih vas ubedio da ovaj incident ne treba da shvatite tako tragično. Ako
očekujete da vam kažem da je drug Tito uradio večeras veliki zločin, to vam
ne mogu reći zato što tako ne mislim. Slažem se da nije trebalo to da uradi, ali
mislim da i vi morate da pazite na svoje ponašanje. Ravnopravnost žene i
muškarca znači uzajamno poštovanje i uvažavanje, a ne neograničeno pravo
žena. Koliko je meni poznato, vi u okviru samita treba da održite predavanje
o položaju žena u nesvrstanim zemljama, zbog toga bi trebalo sve ovo da
zaboravite i da se koncentrišete na pripremu predavanja.
- Posle onoga što se desilo ne mislim ni da ga održim! - rekla je Jovanka. - O
kakvoj ravnopravnosti jugoslovenske žene ja treba da govorim kad tu
ravnopravnost nemam ni u vlastitoj kući.
- Ne bih se složio s vama, drugarice Jovanka. Meni su odnosi između vas i
Tita vrlo dobro poznati. O njima smo dugo razgovarali dolazeći u Kolombo.
Ne bi trebalo da ovaj neprijatan događaj na te odnose ima bilo kakav uticaj. Vi
zaista treba da održite to predavanje. To će biti ne samo vaša afirmacija nego
afirmacija i Tita i naše zemlje.
- Vi, doktore, preko svega lako prelazite, jer nije vaša koža u pitanju. Rekla
bih da niste veliki poštovalac žena kao ličnosti.
- Moram vam reći da grešite, drugarice Jovanka. Ja sam prihvatio
ravnopravnost jugoslovenskih žena kao veliku tekovinu naše revolucije i
srećan sam zbog toga.
Pošto je naglasila da je moje reči i moje prisustvo smiruju, Jovanka je rekla:
- Želim, doktore, da ovaj događaj iskoristim kao povod za jedan ozbiljan
razgovor s vama. Pretpostavljam da je i vama kao i meni jasna suština ovog
šamara i šta se iza njega krije.
- Drago mi je ako vam je razgovor sa mnom stvarno bio od koristi - rekao
sam. - Ali, dozvolite da najpre pogledam kako je predsednik, pa ćemo
razgovor nastaviti.
Polako sam otvorio vrata od Titove spavaće sobe i video da mirno spava.
Vratio sam se u dnevnu sobu i zamolio za čašu viskija. Jovanka je već
delovala smireno. Zapalila je cigaretu i rekla:
- U životu me dosad niko nije ošamario. Eto doživela sam da me ošamari
moj suprug zbog jedne maserke. Da li vi, druže doktore, možete shvatiti
koliko mi je to teško palo. Fizički bol ništa nije prema psihičkom. Kad me je
ošamario, ja sam videla ogromnu mržnju u njegovim očima, mržnju koja se
odnosila na mene.
 MASERKA OPASNA PO ŽIVOT

I JA sam, kao i Jovanka, bio siguran da je šamar, koji joj je Tito udario u
Kolombu, bio znak dublje emotivne veze između Tita i maserke Darijane
Grbić. To ubeđenje zadržao sam za sebe, a Jovanku sam nastojao da ubedim
da je Titu do Darijane stalo samo zbog toga što ona odlično obavlja svoj
posao.
- Druže doktore, našta ja vama ličim - rekla je Jovanka. - Kome vi to pričate?
Vi sigurno ne znate šta je ženski instinkt. Eto, maserka postaje meni
suparnica u mojoj vlastitoj kući. U to, prosto, ne mogu da verujem!
- Ne treba ni da verujete! - rekao sam. - A u sebi sam pomislio: Jovanku je
vlast potpuno izmenila. Ona veruje samo u ono što njoj odgovara. Ona neće
da veruje ni u očigledne stvari. Ona ne zna ili se pravi da ne zna da vladari i
ugledne ličnosti najčešće varaju svoje supruge sa njihovim prijateljicama,
dvorskim damama, guvernantama, domaćicama kuće, bedinerkama...
Jovanka je, verovatno, mislila da će ova njena "nedoumica" na mene
provokativno delovati i da ću joj ja potvrditi Titovo neverstvo, da bi ona sa
mojim mišljenjem sutradan izašla pred predsednika i rekla: "Tito, i doktor
Matunović smatra da si me ti ošamario da bi odbranio svoju ljubavnicu
Darijanu Grbić."
Ne smem ni da pretpostavim kako bi Tito na ove njene reči reagovao i u
kakvoj bih se ja situaciji našao. Možda bih ja i naseo na ovu Jovankinu
provokaciju da je nisam dobro poznavao.
Očekivao sam da Jovanka odgovori na moju izrečenu konstataciju, ali pošto
to nije učinila, rekao sam:
- Mislim da je najbolje da sve ovo zaboravimo i da nastojimo da ništa od
onoga što se dogodilo ne izađe iz ove sobe.
- Lako je vama, druže doktore, to reći! Ne radi se o vašoj koži. Zar ja mogu
da dozvolim da se pred mojim očima dešavaju takve stvari i da preko toga
prelazim. Svi smo mi krivi za ovo. Vi niste hteli da mi pomognete da oteram
maserku kad sam ja od vas to tražila. Ne kažem da Tito nije najveći krivac.
Znam da je on slab kad su u pitanju mlade žene. Zbog toga sam ja mislila da
dovedemo stariju, ozbiljnu ženu koja će masirati i njega i mene. Ona bi bila
pod mojom kontrolom. Ovako ni vi ni ja ne znamo šta se dešava iza
zaključanih vrata. U stvari, sada znamo. Ovo je najbolji dokaz. Još se nismo ni
raspakovali, a Tito je legao da se masira. Nijedan dan ne može bez masaže,
bolje reći bez maserke - rekla je Jovanka, a zatim zaigrala na poslednju kartu:
 OPROŠTAJ SVE REŠAVA

- TO treba da vam nešto znači, druže doktore! Vi zaboravljate koliko godina
on ima. Verujem da masaža njemu koristi, ali maserke mogu da mu štete. On
ne sme da se uzbuđuje. Uzbuđenja te vrste za njega mogu biti opasna. Zar ja
vama, lekaru, treba da na to skrećem pažnju. Ako se Titu nešto desi, vi ćete
biti odgovorni!
- Drugarice Jovanka, vaš status kao supruge i njegovog najbližeg saradnika,
po mom dubokom uverenju, nije ugrožen. Ovo što se desilo nipošto ne sme
uticati na odnos između vas i Tita. Pogotovo ne u ovoj situaciji kad vas dvoje
na političkom planu imate velike obaveze. Prvo što sutra treba da uradite to
je da Titu kažete da ste šamar shvatili kao njegov nekontrolisani i nesvestan
postupak i da mu zbog toga opraštate. Morate mu isto tako naglasiti da
šamar nije ništa promenio niti može promeniti u vašim osećanjima prema
njemu.
Ne dozvolivši mi da završim misao, Jovanka je upitala:
- Zar stvarno mislite da ja preko ovoga treba da pređem? Da se pravim da
ne znam za odnos Tita i Darijane i da me on ne pogađa?
- Da, drugarice Jovanka, ja ne vidim bolje rešenje u ovoj situaciji, pogotovo
što šamar za mene nema ono značenje koje mu vi pridajete. Vi, po mom
mišljenju, ne samo da treba već i morate to da uradite!
- Ne znam, druže doktore, da li ću moći.
- Vi ste jaka ličnost, sigurno ćete uspeti - rekao sam. Zatim sam ustao i
poželeo joj laku noć.
- Treba da se dobro ispavate i odmorite - rekao sam. - Niko ne sme na vama
da primeti zabrinutost i neraspoloženje.
Sutradan smo prešli na brod "Galeb", koji je bio usidren u jednoj luci koja je
bila u neposrednoj blizini grada. Na brodu su uslovi za rad i stanovanje bili
povoljniji nego u apartmanu hotela "Interkontinental". Pored velikog salona,
radne sobe i nekoliko spavaćih soba, na brodu je bilo više drugih prostorija u
delu predviđenom za smeštaj šefa države. Jedna do njih bila je namenjena
masaži. Ta prostorija je imala poseban ulaz i nije bila u vezi sa dnevnim
boravkom i salonima, tako da se Jovanka nije susretala sa maserkom
Darijanom.
Posle sukoba Tita i Jovanke u hotelu "Interkontinental" u Kolombu, zbog
fizioterapeutkinje Darijane, Tito je imao lakše tegobe koje su se
manifestovale poremećajem srčanog ritma. Posle ordinirane terapije i
dvodnevnog odmora, njegovo se stanje u potpunosti oporavilo. Tito je mogao
da obavlja svoje protokolom predviđene aktivnosti, između ostalog, da održi
govor koji se očekivao sa velikim interesovanjem. Tito je govorio više od
jednog časa i na njemu se nisu mogli primetiti tragovi zamora, a zatim je
prisustvovao ekspozeima nekolicine najistaknutijih učesnika samita. Potom
se sreo sa velikim brojem šefova država i vlada i sa njima vodio političke
razgovore u brodskim salonima "Galeba".
Smatrali smo da će najveće opterećenje za predsednika predstavljati
oproštajna poseta svih učesnika samita, koja je trebalo da se održi na
završetku konferencije. Pošto je bilo veoma toplo i sparno vreme, mislili smo
da Tito može, u prostorijama koje su klimatizovane, da prima u oproštajnu
posetu šefove država i vlada nesvrstanih zemalja, s tim da poseta ne traje
više od pet minuta i da prilikom dočeka i ispraćaja gosta Tito ne izlazi iz
prostorije.
Upoznavši se sa ovim predlogom, Tito je zahtevao da u salon dođu svi
članovi delegacije, Jovanka, šef kabineta i šef protokola. Postavilo se pitanje
ko će od članova delegacije, u ime Tita, sa šefovima protokola dočekivati
goste na palubi broda, i ko će ih posle posete ispraćati. Nastala je tišina.
Nijedan član delegacije nije ništa predložio, a Tito je ćutao. Da bih prekinuo
neprijatnu situaciju, rekao sam:
- Druže predsedniče, predlažem da to bude drugarica Jovanka, a da joj
pomaže šef protokola i šef kabineta.
Tito je na to odgovorio:
- Ako se drugovi slažu, ja nemam ništa protiv.
 VLAST KAO DROGA

DRUGOVI su se složili, mada sam osećao da im se predlog nije mnogo
dopao. U njihovim pogledima pročitao sam pitanje: Ko ste vi da se mešate u
poslove države i partije i poslove protokola? Otkuda vam, doktore, tolika
smelost?
Da bih prekinuo tišinu koja je nastala, Tito se sa osmehom obratio meni:
- Vi niste samo dobar doktor, nego i dobar diplomata.
Posle ovih njegovih reči drugovi su počeli da hvale moje ideje, a Dolanc je
naglasio da je ona izvanredna, jer ovim unosimo nešto originalno u
diplomatski protokol.
Jovanka je ćutala pognute glave. U jednom momentu me je pogledala. Prvi
put sam u njenom pogledu osetio toplinu i zahvalnost. Naglašavam prvi put,
jer sam često nastojao da joj kao prijatelj pomognem, ali ona to nije htela ili
nije mogla da shvati.
Mislim da su ovo bili najsrećniji trenuci u životu Jovanke Broz. Ona je bila
prezadovoljna i blistala je od sreće. Ako je ikada u snovima ili na javi
zamišljala sebe kao vladarku, danas je to stvarno i bila. Dočekujući strane
državnike, ona je to radila sa mnogo smisla i takta. Svakoga je toplo
pozdravila i sa njenim poznatim osmehom uvela u kabinet predsednika, gde
je prisustvovala razgovorima. Posle razgovora gosta bi otpratila do izlaska sa
broda. Ispraćaj je, takođe, bio srdačan, ali odmeren i korektan, pri čemu je
ona bila puna sebe i do kraja prijema nisu je napuštali dobra volja, šarm i
ljubaznost.
Sa strane sam posmatrao odvijanje posete i Jovankino ponašanje. Ona je
bila druga osoba. I pored svoje gojaznosti kao da nije dodirivala palubu
broda, već lebdela iznad nje. Na njenom zažarenom licu mogle su se primetiti
plemenitost i ushićenost. Okrenuo sam se admiralu Viloviću koji je stajao
pored mene i rekao:
- Današnje ponašanje drugarice Jovanke potvrda je moje teze da su vlast i
slava najjače droge. Danas je drugarica Jovanka u stanju najjače drogiranosti.
Admiral Vilotić se nasmejao i primetio:
- Šta će se desiti sutra kad dođe do znakova apstinencije?
- Mi ćemo nastradati - našalio se dr Koršić, koji je stajao sa nama.
 ČEKA ME SUDBINA ČIJANG ČING

JEDNE večeri krajem oktobra 1976. godine, oko 21 čas, zazvonio je telefon
u mojoj sobi. S druge strane žice bio je dežurni ordonans. Rekao je da me
drugarica Jovanka očekuje u ženskom salonu. Kada sam ušao u salon zatekao
sam Jovanku tužnu, neraspoloženu i uplakanu.
- Sedite, druže doktore - rekla je jedva čujnim glasom. - Znam da je kasno,
ali sam morala da vas pozovem. Psihološki se vrlo loše osećam, što možete
videti po mom izgledu i mojim reakcijama. Čuli ste kakvu je sudbinu doživela
supruga Mao Cedunga. Nju su uhapsili. Bolja sudbina ni mene ne očekuje.
Zvala sam vas da se sa vama posavetujem šta treba uraditi da se to i meni ne
bi dogodilo posle Titove smrti.
Pošto sam zauzeo mesto u fotelji, Jovanka je otpočela svoj dugački
monolog:
- Vama je sigurno poznato da je Čijang Čing bila ne samo supruga Mao
Cedunga, nego i njegov najbliži i najodaniji politički saradnik. Mao je u nju
imao neograničeno poverenje. Njegove misli i ideje ona je bezrezervno
prihvatala i sa grupom svojih sledbenika pretvarala u dela. Zamislite, molim
vas, kakav različit kraj i tretman imaju dva najbliža saradnika. Dok Mao
Cedunga sahranjuju uz najveće državne počasti kao velikog vođu kineske
revolucije, njegovu suprugu Čijang Čing, koja mu je bila najbliži saradnik,
proglašavaju vođom "četvoročlane bande", hapse je i osuđuju kao najvećeg
kriminalca koji je počinio najgnusnija dela.
- Ja sam u sličnoj situaciji kao supruga Mao Cedunga - jadala se Jovanka. -
Mene mnogi ne vole zbog moje otvorenosti, principijelnosti, istinoljubivosti,
zbog mojih moralnih načela i doslednog istrajavanja na njima. Mnogi me ne
vole, jer sam im otvoreno u oči rekla sve što mislim o njima, a onima koji su
to zaslužili znala sam uputiti i teške i neprijatne reči. Zabušante, neradnike i
prevarante, organski nisam podnosila, zbog čega sam prema njima bila
nemilosrdna i bez imalo sentimentalnosti udaljavala ih sa posla.
 STRAH OD OSVETE

- MNOGI mi, druže doktore, zavide na lepom životu - nastavila je Jovanka. -
Oni ne znaju kako je gorak hleb koji jedem. Ne znaju kako je teško biti javna
ličnost koja nema svog privatnog života. Mnogi ne vole ni Tita. Kad to kažem,
ne mislim na narod. Mislim na mnoge rukovodioce i njegove nazovi prijatelje,
koji jedva čekaju da on umre. Pogotovo su nestrpljivi pretendenti na njegovo
mesto - Kardelj, Dolanc i Ljubičić. Muka mi je kada na njih pomislim. Kad Tito
umre, sva mržnja prema njemu biće usmerena prema meni. Mnogi će biti
srećni i zadovoljni da ponosnu i gordu Jovanku vide poniženu i oblaćenu. Ima
sigurno i takvih koji žele da me vide iza rešetaka.
- Ja sam, doktore, potpuno usamljena žena koja nema pravih i iskrenih
prijatelja. Meni u kuću, osim moje sestre Nade, niko drugi i ne dolazi. Osim
Tita, ja nemam nikog drugog s kim bih mogla da porazgovaram i razmenim
mišljenje. I kad mi je najteže, ja se nemam kome požaliti. Svi moji nazovi
prijatelji izdali su me kada su mi bili najpotrebniji. Verovatno su čuli da mi je
bilo obećano da ću na Desetom kongresu SKJ biti izabrana u CK. Predlog je
trebalo da potekne od Dugonjića, Dolanca, Bakarića i Kardelja. Oni to nisu
uradili, već su me obmanuli. Uplašili su se da im Jovanka ne zauzme "Titov
presto". Da bi ispravili svoju grešku, Kardelj i Bakarić su predložili Titu da me
odlikuje visokim jugoslovenskih odlikovanjem zbog brige koju pokazujem
prema njemu kao suprugu.
- Zamislite šta su ti podlaci smislili. Hoće da me odlikuju za ono što je svaka
brižna supruga dužna da radi, a ne za stvarni doprinos koji sam dala kao
Titova glavna saradnica i kreator mnogih njegovih najznačajnijih poteza.
Odlikovanje je trebalo da mi preda Bakarić na dočeku Nove 1976. godine u
Zagrebu, ali sam to odlikovanje ja odbila da primim. Vidite kakvi su to ljudi.
Ove će me hijene rastrgnuti posle Titove smrti. Šta da uradim da bih se
zaštitila? Tito nije večan. On je star čovek. Njemu se svakog dana može nešto
desiti. Zvala sam vas da o ovome problemu porazgovaramo i da se
posavetujem sa vama.
Slušajući s pažnjom Jovankinu ispovest, rekao sam:
- Stvarno ne vidim nikakav razlog za vašu bojazan da ćete posle Titove
smrti biti ugroženi. Ono što će vam najteže pasti posle tog gubitka i zbog
čega ćete dugo biti nesrećni, to je promena vašeg društvenog statusa,
odnosno gubitka moći i vlasti. Znam mnoge rukovodioce koji su posle silaska
s vlasti godinama bili u krizi. Shvatam da će vam biti vrlo teško da se posle
toliko godina vladavine naviknete na život obične građanke.
 VLAST JAČA OD LJUBAVI

ZATIM sam rekao:
- Što se tiče straha od neke osvete onih kojima ste nešto nažao učinili, da ne
kažem težu reč, mislim da za to nema nikakve bojazni. Mentalitet naših ljudi
je takav da njih interesuje samo osoba koja je na vlasti. Ali čim siđe s vlasti -
prestaje da bude interesantna. Takva osoba brzo odlazi u zaborav. Ona
doživljava političku, sociološku i istorijsku smrt.
- Toga sam i ja potpuno svesna, druže doktore. To me možda najviše i
pogađa. Postavlja se pitanje šta preduzeti da do toga ne dođe.
- Ostati na bilo kom položaju i imati bilo kakvu vlast - rekao sam pomalo u
šali, iako sam to vrlo ozbiljno mislio.
- Na koje položaje mislite? - radoznalo je upitala Jovanka.
- To ću vam reći kada budete čuli pravu istinu o Čijang Čing.
- Druže doktore, u krajnjoj liniji, prava istina o Čijang Čing možda i nije
bitna. Sada razgovaramo o meni i mojoj budućnosti. Čijang Čing sam navela
kao primer odbačene i nezaštićene žene.
- Drugarice Jovanka, prava istina o Čijang Čing vrlo je bitna. Ona je bila
suvladar svoga supruga, ali suvladar bez zvaničnih funkcija, dobijenih od
državnih institucija ili partijskog aparata. Njeno suvladarstvo, kao i vaše,
vezano je za sudbinu vaših supruga, njihovu volju i njihovo trajanje. To ste
shvatili i vi i ona, ali vam je odnos prema tom problemu različit. Vi želite da
obezbedite vlast posle Titove smrti, dok je Čijang Čing to želela da uradi za
Maova života. Ona je uz pomoć Lin Bijaoa, komandanta kineske armije,
pokušala da izvrši državni udar i da tom prilikom likvidira svoga supruga i
sama preuzme svu vlast. Pokušaj nije uspeo, a ona je kao zaverenik ostala
neotkrivena. Drugi nasilni pokušaj da preuzme vlast Čijang Čing je preduzela
desetak dana posle Maove smrti, ali ni likvidacija naslednika Mao Cedunga
Hua Guofenga nije uspela. Pošto su njene namere otkrivene, ona je sa svoja
tri glavna saradnika uhapšena i kao "četvoročlana banda" osuđena.
Moju priču o Čijang Čing završio sam rečima:
- Ona je izuzetno cenila i volela svoga supruga Mao Cedunga. Pokušaj
njegove likvidacije sa njene strane nije bio motivisan mržnjom i
netrpeljivošću, nego blagovremenim obezbeđenjem lične vlasti koju je volela
i koja je za nju više značila i od njenog supruga.
Moje izlaganje Jovanka je vrlo pažljivo slušala. Bila je duboko zamišljena.
Možda se i ona u sebi preispitivala da li više voli vlast ili Tita. Za Tita sam bio
siguran da vlast više voli nego Jovanku, a za Jovanku sam to mogao samo da
pretpostavim.
- Pošto insistirate da čujem pravu istinu o Čijang Čing, ja ću vas rado
saslušati - rekla je Jovanka otpivši gutljaj viskija. To sam i ja uradio, jer sam
osećao da su mi usta suva.
 - Kineska kulturna revolucija smatra se najvećim masovnim terorom u
istoriji čovečanstva - rekao sam. - Njen idejni tvorac bio je Mao Cedung, a
operativni izvršilac Čijang Čing. Po svojim nedelima ona spada u najmračnije
i najstrašnije ženske likove u ljudskoj istoriji. Smatram da nema nikakvog
opravdanja da sebe upoređujete sa njom. Čak i kad je u pitanju vlast i odnos
prema njoj, vas dve se u potpunosti razlikujete.
 JEDNA DUŠA DVA TELA

DOK sam ja govorio o Čijang Čing, supruzi Mao Cedunga i njenoj sudbini,
Jovanka me je pažljivo slušala. Kad sam rekao da se njih dve bitno razlikuju,
Jovankino raspoloženje se počelo popravljati. Na njenim usnama pojavio se
osmeh.
- Rekli ste, druže doktore, da ja nemam bitne sličnosti sa Čijang Čing, što je
tačno kada se odnosi na zla dela koja je ona učinila u Kini. Međutim, kada je u
pitanju politika i državnički poslovi, ja nisam samo supruga predsednika
republike, već njegov najznačajniji saradnik. Ja nisam samo izvršilac i
prenosilac njegovih misli i ideja, već, kao formirana politička ličnost, i njegov
najznačajniji saradnik u kreiranju politike i državničkih aktivnosti. Kao takva
sigurno da zaslužujem odgovarajući respekt.
Zatim je nastavila:
- Verovatno znate da je Tito 1962. godine, na plenumu Izvršnog komiteta
CK SKJ, ostao u manjini zbog čega je najavio podnošenje svoje ostavke. Ja sam
bila ta koja to nije dozvolila. Ranković i Gošnjak takođe su bili protiv Titove
ostavke, ali njihova podrška bila je mlaka. Ja ne krijem da sam bila protiv
Titove odluke da Rankovića postavi za potpredsednika Republike. Ne krijem
ni to da sam bila za Rankovićevu smenu, i da sam u tome možda odigrala i
glavnu ulogu. I na to sam ponosna, jer je Ranković sa svojim pulenima želeo
da smeni Tita i da u Jugoslaviji zavede diktaturu.
Pošto ja nisam komentarisao ove njene reči, ona me je upitala:
- Da li, druže doktore, znate ko je raščistio sa hrvatskim nacionalizmom i
srpskim liberalima?
- To zna i nepismen seljak, a vi pitate da li ja znam - rekao sam pomalo
uvređeno.
- Znam zašto vas pitam, i molim da mi direktno odgovorite.
- Drug Tito, drugarice Jovanka - odgovorio sam.
- Znala sam da ćete to odgovoriti i zato sam vam postavila direktno pitanje.
Moram vas razočarati i reći da ste u zabludi. To nije uradio Josip Broz, nego
Jovanka Broz.
- Verujem da ste mu vi u tome pomagali - rekao sam.
Ljutito me je prekinula:
- Ne pomagala, već odigrala glavnu ulogu!
- Da li vi znate ko je tvorac nesvrstane politike?
- Vi meni postavljate tako čudna pitanja, kao da sam ja mali Ðokica.
 VLAST, SAMO VLAST

- DALEKO od toga da vas potcenjujem, doktore. Ja vas uvažavam i znam da
želite da znate istinu. A što vi ne znate pravu istinu, kao ni drugi Jugosloveni,
to je delo političkih poltrona koji sve zasluge žele da pripišu Josipu Brozu, a
ne idejnom tvorcu koji se zove Jovanka Broz. Jovanka je tu politiku osmislila,
a Tito je tu samo realizator.
- Ako je to tako, a verujem da je tako kada vi to kategorički tvrdite, ja vam
iskreno čestitam. U svetu nije redak slučaj da su supruge inspirisale velike
ljude za velika dela.
- Vi ili nećete ili ne možete da shvatite ono što ja vama govorim. Nisam ja
njega inspirisala, nego je on inspirisao mene. Znate, mi smo jedno vreme bili
dva tela jedna duša, dok se nisu umešali drugi. Naši ideali bili su uzajamna
ljubav i odanost. I dok drugi, kao Čaušesku, svoje supruge favorizuju, Tito
moju političku i državničku ličnost sputava. Ne vidim razloge zbog kojih ja ne
bih mogla da zauzmem neku značajnu funkciju u partijskom aparatu ili
državnim organima. Mislim da niko ne može nastaviti Titovu politiku bolje
od mene, pošto smo tu politiku zajedno osmišljavali i sprovodili.
- Kad smo govorili o slučaju Čijang Čing, ja sam vam rekao da je za vas,
drugarice Jovanka, posle Titove smrti važno da ostanete na nekom položaju.
Sada je vreme da se ostvari ne bilo kakav položaj, već dobar, siguran i
dugoročan. Nekada smo vam Tito i ja predlagali da budete predsednik
Crvenog krsta Jugoslavije, ali vi ste to odbili.
Nedozvolivši mi da završim misao, ona me je prekinula rečima:
- S vama se u svemu slažem, ali funkcije koje mi predlažete ne mogu da
prihvatim. Ja sam, druže doktore, političar i meni treba politička funkcija. Da
bih do značajne političke funkcije došla, najznačajniji korak koji treba da
napravim je izbor za člana CK SKJ. Uskoro će XI kongres i to je poslednja
prilika koju ne smem da propustim. Vi u tome možete mnogo da mi
pomognete. Ako izuzmemo Dolanca, o kome ne želim da govorim, vi
poznajete veliki broj jugoslovenskih rukovodilaca od kojih su mnogi vaši
pacijenti i prijatelji. Ja sam zapazila da je vaš odnos sa nekim od njih vrlo
srdačan, sa Minićem, Dugonjićem, Pozdercem, Milatovićem, Žarkovićem,
Doronjskim... Vi treba da im ukažete na moje državničke i političke zasluge i
da ih zamolite da me oni predlože za člana CK. Možete im slobodno reći da je
Tito saglasan sa tim, ali je njemu nezgodno da on bude taj koji će biti
inicijator.
- Drugarice Jovanka, na mene sigurno možete računati ako Tito bude na
vašoj strani. Više sam nego siguran da vas navedeni drugovi neće izneveriti.
Samo što sam izgovorio poslednju reč, na vratima salona pojavio se Tito.
Umorno je seo u fotelju, rekavši da je sve do sada radio u kabinetu i da bi mu
dobro prijalo jedno piće. Ja sam izašao i pozvao ordonansa koji je dobro znao
šta Tito najradnije pije. Ordonans je doneo flašu "čivas regala" i tri čaše. Tito
je sebi nasuo željenu količinu i rekao:
- Vas dvoje sipajte koliko želite.
 U NEOBRANOM GROŽÐU

OBRAĆAJUĆI se prvo Jovanki, pa meni, upitao je:
- A o čemu ste vas dvoje tako dugo razgovarali?
Jovanka je ćutala, a ja sam odgovorio da mi je drugarica Jovanka pričala o
problemima nesvrstavanja.
- Da - rekao je Tito. - I ja sam večeras radio na tome. Mnogo problema ima.
Mnogi još ne mogu da uvide značaj nesvrstane politike. To ne mogu da shvate
ni neki naši rukovodioci. Jovanka je nesvrstavanje, odnosno politiku
nesvrstavanja, brzo shvatila i ona mi je u tom pogledu od velike pomoći.
Ja sam očekivao da će Jovanka pred Titom reći ono što je preda mnom
kazala, da je nesvrstana politika njena ideja. Da bih je podsetio na to i
isprovocirao da to ponovi, rekao sam da drugarica Jovanka toliko dobro
poznaje problematiku nesvrstanosti kao da je ona idejni tvorac
nesvrstavanja. Jovanka je ćutala.
Tito je ponovio da je Jovanki zahvalan što je brzo shvatila njegove ideje i što
mu je predano pomagala u njihovoj razradi.
Za mene, otpočetka, nije bilo dileme ko je idejni tvorac nesvrstavanja, a ko
saradnik. Međutim, Tito mi je mnogo pomogao demantujući Jovankinu priču.
Posle popijenog viskija, Tito je ustao i rekao:
- Ja idem da spavam, a vama ako se ne spava i dalje razgovarajte.
I mi smo pošli zajedno s njim. Da bih ispunio obećanje dato Jovanki,
sutradan, posle jutarnje terapije, Titu sam otvoreno rekao:
- Drugarica Jovanka bi želela da na XI kongresu bude izabrana za člana CK
SKJ. Zamolila me je da obezbedim drugove koji će je predložiti.
- Verovatno ćete navedenim drugovima reći da je Tito saglasan s tim -
kazao je Tito.
- Sigurno, druže predsedničke, jer me je drugarica Jovanka u to uverila.
Tito me je pogledao nimalo prijateljski. Posle kraćeg razmišljanja, rekao je:
- Otkada se vi, druže doktore, bavite kadrovskom politikom u Savezu
komunista Jugoslavije?
Nisam znao šta da mu odgovorim, jer me je svojim rečima doveo u vrlo
neprijatnu situaciju. Da bih stvar isterao do kraja upitao sam:
- Da li to znači "ne", druže predsedniče?
Ništa nije odgovorio. Ustao je i izašao. Sve mi je bilo jasno. Žao mi je bilo
što nisam uspeo da Jovanki ispunim dato obećanje. Posle ovog razgovora
Jovanka je neko vreme bila ljuta i na Tita i na mene, mada za ljutnju na mene
nije imala razloga.
Nikad iz razgovora sa Jovankom nisam preneo ništa što bi moglo da
povredi Tita, iako je ona imala običaj da kaže mnoge ružne reči kad se naljuti
na njega. Isto tako, nikada Jovanki nisam preneo ništa kada bi Tito nešto
ružno rekao o njoj. Do kraja sam se držao principa da njihove odnose ničim
ne pogoršam, ako već nisam uspeo da se oduprem da u njih ne budem
umešan.
Jovanka nije podnosila mnoge jugoslovenske rukovodioce i o njima je često
ružno govorila. Nekada ih je napadala iako nisu bili krivi. Razlog zbog čega je
mrzela Dolanca bio je taj što je on odbio da je predloži za člana CK SKJ.
Verovatno bi on to i učinio da se Tito s tim složio. Ali Tito je mudro svu
krivicu prebacio na Dolanca. Verovatno je isto postupio i u mom slučaju, jer u
to vreme nije bilo drugog razloga za Jovankinu mržnju prema meni.

 STRAŽARNO U BEOGRAD

UOČI Destog kongresa SKJ, 1972. godine, Tito je bio doneo odluku da se ne
kandiduje za predsednika Saveza komunista Jugoslavije. Mada su ga mnogi
njegovi najbliži saradnici od toga odvraćali, a najviše supruga Jovanka, on je
pri toj odluci ostao sve do pred sam početak Kongresa.

Kada se Tito, ipak, kandidovao, svi su glasali za njega. Rezultat glasanja

propraćen je ovacijama. Kad se aplauz malo stišao, salom se iznenada
razlegao lelek, a dolazio je iz prednjeg dela sale gde je sedela Titova supruga.
Jovankin glasni plač delegati su shvatili kao izraz njene velike radosti zbog
Titovog ponovnog izbora i razrešenja velike nedoumice da li će ostati na čelu
partije. Upravo zato su ovaj Jovankin gest propratili aplauzom. Da to nisu bile
suze radosnice, nego sasvim nešto drugo, pokazalo je ono što se zatim
događalo u kongresnoj dvorani, na koktelu.
Dolazeći na koktel, još uplakanih očiju, Jovanka je osula žestoku paljbu na
pojedine članove CK, posebno na Ratu Dugonjića, Vladimira Bakarića i
Staneta Dolanca. Nazivala ih je lažljivcima, prevarantima i nemoralnim
ljudima. Oni su bez reči primali Jovankine uvrede, gledajući ispred sebe i
nastojeći da se što pre od Jovanke udalje. Ostali prisutni, ne znajući o čemu se
radi, bili su zatečeni Jovankinim ponašanjem.
Tito, okrenut leđima prema mestu događanja, pravio se da ništa ne čuje. I
on je gledao da se što dalje odmakne od ogorčene supruge.
Jovanka je bila razočarana i ljuta što nije bila kandidovana za člana CK SKJ
od ljudi koji su joj to obećali. Bila je sigurna da bi bila izabrana da je
predložena.
 NA VELIKOJ MUCI

O TOM događaju opširno sam razgovarao sa Ratom Dugonjićem. Po
njegovim rečima, Jovanka mu se tim povodom lično obratila na jednom
prijemu nekoliko meseci pre Kongresa:
- Druže Rato, mislim da ćete se složiti da sam ja svojim radom i
pomaganjem Titu u rešavanju vrlo značajnih državnih i političkih problema
zaslužila da budem član CK SKJ.
Dugonjić je rekao Jovanki da je zatečen njenim predlogom, da je svestan da
je ona od velike pomoći Titu u njegovom radu, da to ne sme proći nezapaženo
i da joj za to treba odati priznanje. Kazao je da će se konsultovati sa nekim
drugovima i sa Titom. Na ove njegove reči Jovanka je ljutito odgovorila:
- Ja od vas tražim ličnu podršku, a ne podršku vaših drugova! Nisam ja
naivna, druže Rato, da ne znam da ukoliko vi prihvatite moju kandidaturu, i
svi ostali drugovi će je prihvatiti.
- Jovanka je bila u pravu - rekao mi je Rato. - To je bio samo moj pokušaj da
dobijem u vremenu. Moj konačni odgovor zavisio je od Titovog mišljenja. Kad
mi se ukazala prva prilika, postavio sam mu direktno pitanje: "Druže Tito, da
li se slažeš da pokrenemo inicijativu da se drugarica Jovanka kandiduje za
člana Centralnog komiteta SKJ?".
Posle dužeg razmišljanja, Tito mu je odgovorio:
- Ja sigurno neću i ne želim da na tebe i drugove vršim pritisak u tom
smislu. Na vama je da razmotrite Jovankinu kandidaturu, kao što razmatrate
kandidaturu svakog drugog člana. Ti si, Rato, stari komunista i rukovodilac.
Tebi u tom pogledu nemam šta da sugerišem.
Na osnovu ovih Titovih reči Rato je zaključio da je Tito upoznat sa
Jovankinim namerama, da joj on u tome ne protivreči, ali da time nije mnogo
oduševljen. Zbog toga Rato Jovanku nije predložio za kandidata.
Povodom ovog slučaja razgovarao sam sa Stanetom Dolancom. Rekao sam
mu:
- Ti i Jovanka ste veliki politički rivali i nije čudo što je nisi predložio za
člana CK SKJ. Ona ti to neće nikada oprostiti.
- Kakvi rivali? - upitao je Dolanc.
- Rivali i glavni pretendenti za Titovo nasleđe - rekao sam.
- Ima ih dosta pre mene - rekao je Dolanc smešeći se. - Ja sam sa Kardeljem
razgovarao da li da Jovanku predložim za člana CK. On je bio protiv toga.
Mislim da je i Bakarić sugerisao da se to ne čini.
Zbog neispunjene želje da postane član CK, a potom i član Izvršnog biroa CK
SKJ Jovanka je bila jako razočarana. Ona je znala da je to jedini put u borbi da
nasledi Tita. Puna srdžbe, svoje ogorčenje prenosila na osoblje rezidencije,
koje je maltretirala i zlostavljala. Ni Tito nije bio pošteđen njenog osornog
ponašanja. Ona mu je prebacivala zbog toga što ju je izneverio. Da je on bio
iskreno za njen izbor i da je to od drugova zahtevao, sigurno da oni ne bi
smeli da ga izigraju. Zbog takvog Jovankinog ponašanja Tito je odlučio da
promeni sredinu i da bez supruge ode na lečenje u Igalo. Posle nekoliko dana
Jovanka mu se u Igalu pridružila.
 ZVEZDA U ZENITU

POSLE likvidacije Rankovića (1966) i obračuna sa hrvatskim maspokom
(1971) i srpskim liberalima (1973), u čemu je Jovanka aktivno učestvovala,
njena zvezda bila je u zenitu. Počev od Tita, svi su je uvažavali i poštovali.
Partijski i državni rukovodioci bili su srećni kada bi se našli u njenom
društvu. Ona je toga bila svesna zbog čega se trijumfalno ponašala. Tražila je
da se njena reč sluša, a njeno mišljenje ceni i uvažava. Njene odluke i
naređenja morali su da se bespogovorno izvršavaju. Više nije nalazila za
potrebno ni sa Titom da se konsultuje. Ona se mešala u sve, pa i u Titovo
lečenje. Često se nije slagala ni sa mišljenjem lekarskog konzilijuma.
Jovankino ponašanje naročito je bilo agresivno za vreme Titovog boravka u
Igalu 1973. godine. Titu je posebno smetao njen odnos prema njegovoj
fizikalnoj terapiji, posebno masažama tela. Zahtevala je da se vreme trajanja
masaža strogo ograniči i da jedan lekar obavezno prisustvuje terapiji. Ali to
Tito nije dozvoljavao.
No, i pored toga što se protivio ovakvom ponašanju supruge, Tito je bio
nemoćan da bilo šta učini. Osoblje je uglavnom izvršavalo Jovankina
naređenja. Kardelj i Bakarić, sa kojima je Tito održavao telefonsku vezu i
kojima se žalio na Jovankine postupke, mudro su ćutali. Stvorena je bila vrlo
mučna atmosfera. Titu je bilo čudno i neobjašnjivo ovakvo Jovankino
ponašanje. Smatrao je da ona bez podrške određenih krugova u zemlji i
inostranstvu ne bi smela ni mogla da se tako ponaša.
Načelniku bezbednosti generalu Miškoviću Tito je naredio da Jovanku u
stopu prati. Mišković je po naređenju striktno postupio. Uhodeći Jovanku, on
je utvrdio da ona ima česte razgovore sa Zagrebom. Njeni sagovornici su bili
Bakarić, Krleža i Stevo Krajačić. Jovankini razgovori sa Krajačićem trajali su i
po nekoliko časova dnevno. Sadržaj razgovora Jovanke sa Krajačićem
Mišković nije Titu tačno prenosio pošto je i sam bio Krajačićev pulen.
Revnosno kontrolišući Jovankine posetioce, on je utvrdio da joj u posetu
dolaze neki aktivni i penzionisani generali, kao i neki političari. S njima je,
takođe, vodila duge razgovore. O čemu su razgovarali Mišković nije mogao da
sazna pošto je Jovanka angažovala ordonansa da čuva stražu ispred njenih
vrata i ne dozvoljava nikome da je u razgovorima prekida.
Za vreme Titovog boravka u Beogradu Mišković je nekoliko puta uhvatio
Jovanku kako, skrivena iza plišane zavese, na odškrinutim vratima između
biblioteke i kabineta, prisluškuje Titove razgovore. Saznavši to Tito je često
ustajao i zatvarao ta vrata. I pored svih nastojanja Mišković nije mogao da da
Titu odgovor: ko stoji iza Jovanke.
Tita je naročito plašila sprega između Jovanke i Steve Krajačića koju on nije
mogao da prekine. Tito je znao da Krajačić radi za NKVD kao i za neke druge
obaveštajne službe (Nemačku, Englesku). Preko Steve Krajačića i Jovanka je,
verovatno, bila agent NKVD.
Titu ništa drugo nije preostalo već da zaigra na poslednju kartu i da - iako
nerado - zatraži pomoć drugova u rešavanju svojih bračnih problema i na taj
način dođe do odgovora na pitanje - ko stoji iza Jovanke i u kojoj meri je
ugrožena njegova vlast. Zato je u Igalo pozvao Petra Stambolića i Staneta
Dolanca.
Tito ih je dočekao potišten i rezigniran. Rekao je:
- Drugovi, pomagajte! Meni ne samo da je onemogućen normalan rad, nego
i normalan život. Jovanka je zavela teror. Ona to ne bi mogla da radi da iza nje
ne stoji neka nepoznata sila. Ukoliko mi ne pomognete da zajedno savladamo
Jovankin teror, ja moram podneti ostavku na sve funkcije.
Drugovi su se pokazali vrlo revnosni u spasavanju Tita.
Ne znajući šta se događa, pošto joj Tito o tome ništa nije rekao, Jovanka je
bila iznenađena grubim nastupom Stambolića i Dolanca. Ona je gotovo
stražano bila sprovedena u Beograd. Nekoliko dana posle nje u Beograd je
došao i Tito. On je zatražio da se u rešavanje Jovankinog pitanja aktivno
uključi Predsedništvo države i Predsedništvo Partije. Zatražio je, takođe, da o
Jovankinom ponašanju izjašnjenje daju načelnik kabineta, lekari i drugo
osoblje.
 MAJSTOR ZA OKRETNE IGRE

TITO je zbog vlasti bio spreman sve da učini i ničega se, kad je vlast u
pitanju, nije libio. Da bi rešio svoje bračne probleme, koji nisu bili samo
bračni nego i problemi vlasti i vladanja, angažovao je veliki broj ljudi, od
sobarica do potpredsednika Predsedništva države Rate Dugonjića.
Od državnih i partijskih ličnosti obrazovana je komisija sa Dugonjićem na
čelu. Njen zadatak je bio da ispita ponašanje Jovanke i njene eventualne veze
sa spoljnim i unutrašnjim činiocima, odnosno da li ona kuje zaveru protiv
Tita, partije i države. Komisija je trebalo da razreši Titovu opsesiju - da li
neko stoji iza Jovanke, i ako stoji, da se kaže njegovo ime i prezime.
Jovanku je trebalo dobro ocrniti, da bi "nevinašce Tito" ispao što veća žrtva
tog "ženskog monstruma". S tom namerom Tito je razgovarao sa
službenicima svog kabineta, zaposlenim u rezidenciji i svojim lekarima.
Tražio od njih da daju izjave o Jovankinom ponašanju koje će, zatim biti
iznete na sednici najviših državnih i partijskih organa. Tito je posebno
insistirao na mišljenju lekara. A prema njihovom nalazu, Jovanka je bila
paranoik, čije se stanje svakim danom pogoršava i kao takva predstavlja
opasnost za Tita i okolinu.
Jovanka je odbila da razgovara s članovima komisije. Pristala je da
razgovara samo sa Dugonjićem. Sve optužbe iznete na njen račun, ona je
kategorički odbila. Pozivala se na pravo i obavezu supruge da brine o svojoj
kući i svome mužu. Tu njenu obavezu, rekla je, drugi pogrešno shvataju. Ona,
međutim, smatra da joj tu obavezu, dok god je Titova supruga, niko ne može
uskratiti.
Posebno je bila ogorčena na generala Miškovića. Za njega je rekla da je
hrvatski nacionalista i pristalica Mike Tripala i Savke Dabčević. Tvrdila je da
je Mišković uhodi i špijunira na svakom koraku i da je u tom cilju angažovao
sav personal rezidencije. Kazala je da ima dokumenta pomoću kojih će
dokazati da Mišković radi ne samo protiv nje, nego i protiv Tita.
Nije bolje prošao ni general Nikola Ljubičić. Jovanka je izrazila sumnju u
njihovu lojalnost prema njoj i Titu. Po njenim rečima, Ljubičić preko osoblja
vezanog za armiju (ađutant, sekretar, ordonansi) dobija određene podatke
ne samo o njoj, nego i o Titu.
 OPTUŽBE I KLEVETE

NEKA vrsta špijuniranja Tita od Ljubičića i armijskih struktura stvarno je
postojala. Tito je u toku masaže sa fizioterapeutkinjama vodio razgovore na
razne teme. Pri tom je često iznosio svoje poglede u nekim događajima i
pojavama u društvu, kao i mišljenje o pojedinim ličnostima. Govorio je i o
tome kako misli da reši neke aktuelne političke probleme. Iznosio je i svoje
mišljenje o funkcionisanju pojedinih službi u okviru rezidencije.
Posle obavljene masaže, ađutant bi obavezno sačekao fiziterapeutkinju i
raspitivao se o čemu je s Titom razgovarala. Dobijene podatke, ukoliko su bili
interesantni, odmah je prenosio generalu Ljubičiću. U tome je naročito bio
vešt admiral Vilović, koji je ranije bio obaveštajni oficir. On je preko maserki
dobijao ne samo određene podatke, nego im je sugerisao i koja pitanja da
postave Titu. Za postavljanje admirala Vilovića za komandanta Ratne
mornarice, kao i za imenovanje pukovnika Kostića za Titovog ađutanta,
velike zasluge imaju fizioterapeutkinje.
Rati Dugonjiću i Stanetu Dolancu Jovanka je u Titovom prisustvu rekla:
- Svi vi, poltroni i poltrončići, zabrinuti ste za stanje vašeg predsednika, a
nikome nije stalo da sazna kakvo je moje stanje i kako se ja osećam. Nije vaš
predsednik naivčina. O njemu, a i o svakom od vas, ja imam dovoljno
komprimitujućeg materijala. Kada to budem objavila, ovde ili u inostranstvu,
biće to politička bomba, a narod će videti vaše pravo lice. Videće ko ga je
vodio i ko ga vodi.
- Nemaš ti nikakve papire - rekao je Tito. - Da imaš, ti bi ih već objavila.
- Imam, Tito, imam! - odgovorila je Jovanka. - Ovako nešto ja sam očekivala.
- Ako ih imaš, onda ih daj, onda ih pokaži! - rekao je Tito. - Daj ih samo
meni, ako ti je nezgodno zbog drugih.
- Zašto baš tebi da ih dam? - upitala je Jovanka.
- Zato što sam ti suprug - rekao je Tito.
- Osim što si mi suprug, ti meni ništa značajno u životu nisi učinio, što bi
predstavljalo posebno tvoju žrtvu.
- A Četvrti plenum, Jovanka! - povišenim glasom, punim ljutnje uzviknuo je
Tito.
Te Titove reči delovale su kao hladan tuš. Svi prisutni bili su svesni šta one
znače. Posebno Jovanka. Njoj je bilo najteže zbog čega je, kao metak, izletela
iz prostorije. Ovo je bila scena iz Gogoljevih komedija. Igrom slučaja i
ironijom života, Ranković se ponovo umešao u živote Jovanke i Tita.
- Da je ispitivanje potrajalo samo još jedan dan, ja bih morao potražiti
lekarsku pomoć - rekao mi je Dugonjić. - Za vreme razgovora Jovanka se
čudno ponašala. Čas je plakala, čas se smejala, čas je upadala u stanje euforije,
jarosti i histerije. Ni na jedno pitanje nisam dobio konkretan odgovor.
Najčešće je nekoga napadala, optuživala, klela. Po njenom kazivanju, ispadalo
je da su u Titovoj i njenoj okolini radili isključivo loši ljudi i špijuni. U toku
razgovora sa Titom, ona ga je oslovljavala sa "druže Tito". Titu sam otvoreno
rekao da imam utisak da Jovanka želi vlast, na šta mi je on odgovorio: "Ja ne
bih imao ništa protiv kad bi ona bila za nju sposobna. Ali, nije sposobna".

General Nikola Ljubičić i Tito

 ODMAZDA ZA ODANOST

KADA sam s Dolancom razgovarao o tom događaju, on mi je ispričao i ovaj
insert iz Titove i Jovankine prepirke:
- Šta si ti meni, Tito? Šta si ti meni u životu uopšte učinio? - rekla je Jovanka.
- Ja sam tvoj suprug, drugarice Jovanka, i sekretar Komunističke partije
Jugoslavije.
- Eto, vidiš, ni sam ne znaš šta si, druže Tito - ironično je rekla Jovanka,
aludirajući na to da je Tito tada bio predsednik SKJ. Zatim je dodala: - Druže
Tito, učini nešto za mene. Ubij Miškovića i zakopaj ga tri metra ispod zemlje!
Komisija je podnela izveštaj u kome je pokazala veliko razumevanje za
"Titove patnje". Jovanka je prikazana u najgorem svetlu. Diveći se Titu kako
uopšte može da živi sa takvom ženom, većina učesnika u raspravi je na
indirektan način zagovarala da bi razvod braka, ma kako neugodan i težak,
ipak bio najbolje rešenje. Neki su predlagali Jovankinu izolaciju. Svi su se,
međutim, složili, da službe u Kabinetu i rezidenciji dobro ne funkcionišu i da
se mora nešto radikalno preduzeti kako bi se stanje popravilo.
Ono što nije moglo biti dokazano - to je bila Jovankina veza sa "nekim
drugovima u zemlji i nekim krugovima u inostranstvu". A taj podatak za Tita
je bio jedino važan. Zbog njega je veliki manipulator sve ovo smislio i režirao.
Posle završene sednice, Tito je sa Jovankom seo u kola i kao da se ništa nije
dešavalo, odvezli su se u rezidenciju. Sledećih dana, svi oni koji su nešto
negativno rekli o Jovanki, bili su na tapetu. To se, pre svega, odnosilo na
zaposlene u Kabinetu predsednika Republike, na lekare, šefa Kabineta
Šokorca i generala Miškovića.
Posebno zaslužuje da se istakne Titova manipulacija lekarskom ekipom
(četiri lična lekara). Pre obelodanjivanja njihovog izveštaja na sednici dva
predsedništva, Tito je detaljno bio upoznat sa njegovim sadržajem i u
potpunosti odobrio svaku napisanu reč. Jednu kopiju izveštaja zadržao je za
sebe. Pohvalio je lekare za njihovu nepristrasnost, doslednost, stručno i
moralno izvršavanje obaveza. Komisiji je izjavio da nema nikakvih primedbi
na rad lekarske ekipe.
Posle ostvarenja svoga cilja i pomirenja sa Jovankom, pozvao je svoje lekare
i rekao:
- Vi ste se nedozvoljeno mešali u moj brak. Moju suprugu u izveštaju ste
grubo uvredili i oklevetali. Nazvali ste je paranoikom. Takvim svojim
mišljenjem uvredili ste i mene jer ispada da ja živim sa ludom ženom. Jedan
od vas mi je, kako tvrdi Jovanka, u razgovoru sa njom, psovao i majku. Rekao
je da ću kad-tad odgovarati za Goli otok. Posle svega jasno je da vas ja ne
mogu zadržati kao lične lekare. Vi ćete se vratiti u vaše matične kuće. Umesto
vas doći će nova ekipa lekara. Ja lično protiv vas neću preduzimati nikakve
sankcije, a pokušaću da nagovorim Jovanku da vam i ona oprosti.
 Uskoro, posle odlaska lekara, Tito je iz službe otpustio i generala Miškovića.
Generalu Ljubičiću je rekao: "Mišković mora u penziju. Meni ga je žao, on je
dobar čovek, ali drugog rešenja nemamo. On je sve vreme uhodio i špijunirao
Jovanku. Čak je i od vozača tražio da izveštava gde voze i sa kim se sastaje.
Jovanka ga organski ne podnosi, zabranila mu je da ulazi u kuću."
Tito je sve tačno rekao generalu Ljubičiću, samo nije kazao po čijem je
naređenju general Mišković sve to radio.
 PUDLICA BIL LEČI DEPRESIJU

NA svim javnim manifestacijama u toku "Puta mira", koji je trajao oko

mesec dana, a obuhvatao Sovjetski Savez, Severnu Koreju i Kinu, Darijana
Grbić, maserka, uvek je bila u Titovoj neposrednoj blizini. Nije se od njega
odvajala prilikom polaganja venaca, obilaska znamenitosti, poseta
ustanovama i preduzećima. Zbog svoje lepote, senzibilnosti i šarma nije
mogla da ostane nezapažena.
Svi su se pitali ko je ona i koga predstavlja. U tome su, naravno, prednjačili
novinari. Pomno su pratili svaki njen korak nastojeći da je identifikuju. Zbog
velike fizičke sličnosti neki su mislili da je reč o Gertrudi Munitić, operskoj
pevačici iz Splita, koja je više puta viđena na Brionima. Za Gertrudu se
govorilo da je "Titova ljubavnica" što ona nikad nije htela da demantuje. Kao
umetnici i poslovnoj ženi taj trač mogao je samo da koristi.
Dara Janeković, poznata zagrebačka novinarka, posle povratka iz Kine
posetila je Jovanku Broz i Miroslava Krležu i obavestila ih o svemu što se
dešavalo na ovom putovanju. Po njenim rečima, svi članovi delegacije i
novinari nedvosmisleno su zaključili da Tito ima mladu ljubavnicu po imenu
Darijana Grbić. Interesantna je tim povodom bila Krležina opaska. Dara kaže
da je on vest prihvatio bez iznenađenja. Hladnokrvno je rekao: "Bojim se
samo da to nije veliko opterećenje u Titovim godinama. Inače, to je lepa
stvar."
Zanimljivo je napomenuti da je Jovanka, kada se udala za Tita bila od njega
mlađa 32 godine, a da je Darijana, kad je postala Titova ljubavnica, od Jovanke
bila duplo mlađa. Tito je imao suprugu mlađu od njega 32 i ljubavnicu mlađu
60 godina.
Da između Tita i maserke Darijane postoji snažna emotivna veza bio sam
siguran posle događaja u Kolombu 1976. godine kada je Tito, štiteći Darijanu,
ošamario suprugu Jovanku. Pokušao sam tada i Jovanku i sebe da ubedim da
je u pitanju samo simpatija koja ne može preći u pravu ljubav u kojoj partneri
sebe "neizmerno daju i uzimaju". Sve dok njihova ljubav ne dobije te
karakteristike, smatrao sam, ona će ostati u "prostoriji za masažu" i neće
uticati na okolinu.
 MASERKA POKAZUJE ZUBE

ALI, događaji su me brzo demantovali. Ljubav između mlade maserke i
vremešnog šefa države ipak je izašla iz "prostorije za masažu" i pokazala
svoje pravo lice. Darijana je sve otvorenije i agresivnije nastojala da sebe
afirmiše kao Titovu ljubavnicu. Činila je to preko privilegija, ovlašćenja i
postupaka koje joj je Tito omogućavao i tolerisao kao i kroz posedovanje
moći koju je preko njega imala, odnosno uzimala. Mada Titu javna afirmacija
Darijane kao njegove ljubavnice nije odgovarala, on se tome nije ozbiljno
suprotstavljao. U pojedinim trenucima činilo mi se da mu godi da se ljudi
dive njegovoj vitalnosti i muževnosti u poznim godinama.
Kao što je nekada tražio poštovanje prema svojoj supruzi Jovanki, Tito je
sada to isto tražio u odnosu na Darijanu. Nastojao sam da se u njihove
odnose ne mešam, praveći se da ništa ne vidim i ništa ne čujem. Neka
dešavanja i događaji naterali su me, međutim, da promenim taj stav i da se
suprotstavim onim Darijaninim postupcima i zahtevima koji su ozbiljno
narušavali Titov autoritet kao šefa države, a pogađali i moju ličnost.
Jedan od takvih događaja zbio se na "Putu mira". On me je potpuno uverio
da Darijana Grbić ima status Titove ljubavnice. Tito je iz Moskve otišao na
sedmodnevni odmor u letovalište koje se nalazi na samom Bajkalskom
jezeru. Smeštaj i ostali uslovi za odmor i rekreaciju bili su u ovom dragulju
prirode izvanredni. Bajkal je najveće slatkovodno jezero na svetu čija dubina
na pojedinim mestima prelazi 1.200 metara.
Drugog dana boravka na Bajkalu Dolanc i admiral Vilović su me zabrinuto
upitali kakvo je zdravstveno stanje predsednika. Rekao sam da je odlično i da
se čudim zašto mi postavljaju to pitanje kada i sami vide njegovo dobro
raspoloženje. Kazali su mi da su od maserke Darijane saznali da je
predsednik zapao u depresivno stanje. Teško mu je što njegova pudlica Bil
nije pored njega i da bi možda bilo dobro da se Bil odmah dovede na Bajkal.
Dolanc i Vilović smatrali su da bi bilo dobro da se ovo pitanje hitno
razmotri na sastanku delegacije. Rekao sam da taj njihov postupak nije u
redu i da zdravstveno stanje predsednika ne spada u njihovu nadležnost. Na
kraju, predložio sam da prvo razgovaramo sa predsednikom, pa tek kada
čujemo njegovo mišljenje o urgentnom dopremanju pudlice, odlučimo o
daljem postupku.
Admiral Vilović, titov ađutant, na to je rekao:
- Razgovor s predsednikom o tome ne bi bio umesan, pošto je on to samo
Darijani poverio. Za nas bi Darijanine reči trebalo da budu dovoljna i
pouzdana informacija o Titovom raspoloženju i njegovim željama. To je
Titova želja a ne zahtev, a stvar je delegacije kako će ona to shvatiti i po tome
postupiti.
Jasno mi je bilo da tu nisu čista posla. Ponovo sam rekao da sam protiv
takvog sastanka, ali ako je odlučeno da se o tome raspravlja, ja ću izneti svoje
mišljenje. Sastanku su prisustvovali članovi delegacije Stane Dolanc, Miloš
Minić i Veljko Milatović, a od strane Titovog ličnog i medicinskog
obezbeđenja admiral Vilović, doktor Gojko Ajduković, fizioterapeutkinja
Darijana i ja.
 TITOVA HLADNA ZAHVALNOST

ISKAZUJUĆI veliku brigu za Titovo zdravlje, Darijana je uzbuđeno, plačnim
glasom, ispričala sve ono što su mi Dolanc i Vilović rekli, s tim što je ona već
bila izračunala za koje vreme avion sa Bilom može doleteti na Bajkal.
Predložila je da pudlicu dovede njena sestra Radojka.
Posle Darijaninog predloga, svi su ćutali. Tišinu je prekinuo Vilović. On je,
kao i maserka, ispoljio veliku zabrinutost za Titovo psihičko stanje, pogotovo
kad se to dešava na ovako velikom i značajnom putu. Dolanc, kao i uvek kada
je reč o Titu, bio je veliki dušebrižnik. Sav zajapuren u licu rekao je:
- Zar treba toliko konferisati kada je Tito u pitanju? Moramo narediti
pilotima da pale motore i da Bil sa Radojkom za dva dana bude ovde!
- Već dugo sam Titov lekar i mislim da ga dobro poznajem. I baš zato,
drugovi, mogu da se zakunem da on to nije mogao ni pomisliti, a kamoli reći.
Tito dobro pazi na svaki svoj postupak. Jako mu je stalo šta drugi misle o
njegovom ponašanju, pogotovo kada se nalazi u stranoj zemlji. Jedna njegova
ovakva odluka ne samo da bi imala negativan odjek u našoj zemlji, nego bi o
njoj brujala i cela svetska štampa. Već na udarnim stranicama vidim naslov:
"Predsednik SFRJ uputio avion koji treba da preleti 20.000 kilometara da bi
dovezao pudlicu za koju je emotivno vezan". To je mnogo i za Riplija. Zato
podvlačim da drug predsednik tako nešto ne samo da nikad ne bi poželeo
nego ni odobrio.
Zatim sam se obratio Darijani:
- Kako vas nije sramota da se igrate autoritetom predsednika države i da u
njegovo ime predlažete takve besmislice! Na kraju, vi osim masaže ne samo
da nemate nikakvih drugih zaduženja, nego nemate ni dozvolu da se u bilo
šta drugo mešate. Da li je predsednik depresivan - stvar je lekara da to
utvrde. Koliko sam ja mogao da zapazim, a smatram da nisam loš psiholog,
predsednik ne samo da nije depresivan nego je vrlo raspoložen.
Posle ovih mojih reči svi su zanemeli. Darijana je plačući istrčala iz
prostorije. Dolanc mi se obratio rečima:
- Molim vas, ovo mišljenje koje ste nama rekli, recite i drugu predsedniku.
- Sigurno da ću reći, jer da tako ne mislim ne bih ga ni vama kazao.
Sutradan za vreme jutarnje terapije, Tito mi je rekao:
- Hvala vam, druže doktore, što ste sprečili da se u moje ime takve gluposti
predlažu i rade. Moral, savest i funkcija koju zauzimam u državi kao i ugled u
svetu ne bi mi dozvolili tako nešto. Još jedanput vam hvala.
Svoju zahvalnost saopštio je sasvim zvanično i hladno.
No, njegova zahvalnost nije bila toliko bitna koliko je bilo važno da sam
sprečio jedan besmisleni akt. Pitao sam se da li je Darijana bez Titovog
znanja ipak smela da uradi tako nešto. I došao do zaključka da nije. Ona je
sigurno od Tita iznudila priznanje da mu je teško zbog toga što s njim nije
njegova omiljena pudlica Bil. Sve ostalo bio je Darijanin pokušaj da to
iskoristi za svoje ciljeve, među kojima je najvažniji bio dolazak njene sestre
Radojke na Bajkal.
Na kraju razgovora Tito mi je rekao.
- Posetite Darijanu danas. Ona je sada u depresiji. Vi ste je s pravom
kritikovali, ali ste u tome bili prilično oštri. Ubuduće, molim vas budite blaži i
taktičniji. Ona je vrlo osetljiva devojka. Drugovima recite, a i ja ću im kazati,
da je u pitanju nesporazum i da me Darijana nije dobro razumela.
 VELIKI ZAHTEVI MALE JOLE

DA postupak maserke Darijane Grbić, kad je tražila da zbog Titove depresije

hitno na Bajkal avionom bude dopremljena njegova pudlica Bil, nije bila samo
želja da dovede sestru Radojku već i osećaj moći da u ime Tita istupa,
predlaže, donosi odluke, pokazuje slučaj koji se desio u Igalu, decembra 1978.
godine. Tog dana održan je lekarski konzilijum koji je razmatrao zdravstveno
stanje predsednika i uvođenje u ekipu anesteziologa, kao i moju molbu da se
vratim na VMA početkom iduće godine.

Posle večere, u malom plavom salonu, ispred predsednikove spavaće sobe,

sedeli smo Darijana i ja. Nju sam malo u šali a više u zbilji zvao mala Jole
(mala Jovanka), jer se u poslednje vreme tako i ponašala.
- Moram vam reći da je Tito na vas malo ljut - kazala je Darijana. - Čuo je od
nekoga da se arogantno ponašate prema celom osoblju uključujući amdirala,
sekretare, pa i mene i Radojku. Ne znam od koga je to mogao da čuje.
- Pa od vas ili Radojke - rekao sam. - Mislim, međutim, pre od vas nego od
Radojke, jer je ona korektna osoba. Vi ste počeli da se čudno ponašate.
Pokušavate da oponašate u nekim stvarima drugaricu Jovanku. Meni je i
jedne drugarice Jovanke dosta. Dve su mi previše.
- Ne znam da li sam vas dobro čula - rekla je Darijana iznenađeno. - Da li vi
to o meni, doktore, ozbiljno govorite ili se šalite?
- Najozbiljnije - rekao sam. - Ja vam moram reći istinu, a istina je da se vi
morate spustiti na zemlju. Nemojte da vas zavaraju reči admirala Vilovića da
ćete postati istorijska ličnost. To su obične besmislice i laži. Prošla su
vremena Madam Pompadur, kako vas on naziva. Vilović želi samo da od vas
veštim trikovima izvuče što više informacija do kojih vi dolazite u razgovoru
s Titom. Vi jeste miljenica Titova, da ne kažem ljubavnica, ali ste anonimni i
ostaćete anonimni. Vaša uloga ljubavnice Titu ne odgovara. On nije Luj DžV, a
ovo nije feudalizam. Iz ovoga što vam kažem jasno je da nema ni govora da
ćete na ovaj način postati istorijska ličnost.
- Ja znam, druže doktore, da vi o meni nemate lepo mišljenje - rekla je
Darijana. - Da li vi misliste da ste uvek u pravu. Zapitate li se ikad da li ste u
nečemu pogrešili. Biću sasvim iskrena i otvorena. Ja Tita mnogo volim. Volim
ga ludački. Njegovo govno sa slašću bih pojela. On to zna. On to oseća. Ja to
pred njim ne krijem. Mogli ste da zapazite da on prema meni nije ravnodušan.
Vrlo je pažljiv, nežan, osećajan, iskren i neposredan. Sve što ga tišti i što mu
smeta on meni otvoreno kaže. Između nas nema tajne. Niko ga tako dobro ne
poznaje kao ja. Znam svaku njegovu boru, svaku njegovu dlaku, svaki mladež i
svaku bradavicu. Znam kad se oseća dobro, čak i kada vama ne kaže.
 NISAM LUDA

GLEDAO sam je iznenađeno. Bio sam siguran da je kazala suštu istinu.
Rekao sam:
- Šta ovo treba da znači, Darijana? Kako treba da protumačim ovu vašu
iskrenost.
- Mislim da istinu treba da znate. Iza ovoga sledi jedan moj opravdan
zahtev. Pošto ste vi, pošteno govoreći, do sada rukovodili radom lekarskog
konzilijuma i izborom njegovih članova, a pošto vi uskoro verovatno odlazite,
ja vas molim da mene predložite i izaberete za stalnog člana Titovog
konzilijuma. Ja sam o tome razgovarala sa drugom Titom. On se nije protivio.
Rekao je: "Vidi to sa doktorom Matunovićem. On to može učiniti ako hoće."
Čuvši ove Darijanine reči pomislio sam šta se dešava sa ovom devojkom.
To više nije bila mala Jole. Ona želi, a u mnogo čemu i uspeva, da bude velika
Jovanka.
- Darijana, molim vas, slušajte me dobro - rekao sam. - Ovo što ste kazali
meni, to neka ostane naša tajna. To nemojte više nikome reći, ni zbog vas, ni
zbog predsednika.
Njeno lice potpuno se izobličilo. Rekla je:
- Druže doktore, nemojte da mi držite moralne pridike i da me učite kako da
se ponašam i ophodim prema Titu! Da li treba da vam još jednom ponovim
da ja njega volim i da on voli mene. On će učiniti sve što budem tražila. Ja sam
vam jasno rekla šta želim. Od vas tražim da mi odgovorite da li hoćete ili
nećete da to sprovedete u delo.
- Darijana - rekao sam pokušavajući da suzbijem ljutnju koja me je
obuzimala. - Vaše ponašanje u poslednje vreme sve više me zabrinjava. Vi sve
više iskačete iz granica normalnog ponašanja. Ovo što ste danas od mene
tražili, to normalna osoba vaših kvalifikacija i znanja ne bi nikad ni pomislila
a kamoli zahtevala. Gde ste i kada čuli da je jedna maserka bila član
internističkog i kardiološkog konzilijuma predsednika države, makar mu ona
bila i ljubavnica. Vaše članstvo u konzilijumu ne samo da je nemoguće već
nema nikakve svrhe, opravdanja i logike.
- Molim vas, druže doktore, nemojte da zaboravite pravi odgovor. Ja vas
jasno i otvoreno pitam: da li hoćete da me predložite za člana Titovog
lekarskog konzilijuma?
- Posle vašeg tvrdoglavog i nekritičkog insistiranja da budete član
predsednikovog lekarskog konzilijuma, moram vam iskreno reći da sam
dužan da se ozbiljno pozabavim vašim psihičkim stanjem. Moja dužnost je da
vas uputim na psihijatrijski pregled, jer vi sa takvim mišljenjem, idejama i
ponašanjem niste ni pogodni ni sposobni da radite kod predsednika.
Kad je to čula, kriknula je i pala u histerični trans.
- Ja nisam luda! - počela je da viče. - Vi hoćete od mene da napravite
psihičkog bolesnika! Vi ste ljubomorni što ja volim Tita i što Tito voli mene!
Dok je ovo govorila, vrata su se otvorila i u salon je ušao Tito.
- Šta se ovde dešava? - upitao je zabrinuto.
- Doktor kaže da sam ja luda i da me treba poslati u ludnicu! - rekla je
Darijana.
Ja sam pokušao nešto da kažem, ali Tito nije hteo da me sasluša. Ljutito me
je prostrelio očima, uzeo Darijanu za ruku i uveo je u sobu.
 STARAČKA LJUBAV

POŠTO Titu nisam dao večernju terapiju čekao sam da se on ponovo pojavi.
Razmišljao sam o ovom neprijatnom incidentu. Čudilo me je kako je Darijana
mogla da dođe na ideju da bude član konzilijuma kad je znala da je to
nemoguće zbog njene stručne spreme i njenog znanja. Znala je, takođe, da je
na moj zahtev drugarica Jovanka isključena iz Titovog konzilijuma, odnosno
da niko osim lekara konzilijumu ne može da prisustvuje.
Zaključio sam da je bila nagovorena od nekog a taj neko preko nje trebalo je
da dobije detaljne informacije o zaključcima konzilijuma, jer je znao da lekari
često ni samom pacijentu ne kažu pravu istinu ako je ona za njega neprijatna.
Bio sam siguran da je ista osoba, koja je tvrdila da će Darijana ući u istoriju
kao madam Pompadur, bila inicijator njenog zahteva da postane član
konzilijuma kao i njenog zahteva Titu da joj to odobri.
Nekoliko godina kasnije, Darijana je preko Tita pomogla ađutantu Viloviću
da postane admiral i komandant Ratne mornarice, a pukovniku Kostiću da
postane Titov ađutant umesto Vilovića.
Razmišljajući o madam Pompadur, nisam ni primetio da su se vrata Titove
sobe otvorila. Tek kada sam čuo glas, ja sam ugledao maserku Darijanu. Na
njenim usnama lebdeo je ironičan osmeh. Rekla je:
- Nemorate više da čekate, druže doktore. Ja ću predsedniku dati lekove.
Njen nastup i reči upućene meni imali su mnogo šire značenje. Bila je to
sigurna potvrda da je Darijana Titova ljubavnica. Iznenadilo me je saznanje
da je Tito u Darijanu "ludo" zaljubljen i da je u pitanju "staračka ljubav
udružena sa staračkom sujetom". Tu nije bilo leka. To se moglo i očekivati s
obzirom na prirodu Titove ličnosti i okolnosti u kojima su on i Darijana
zajedno provodili četiri-pet časova dnevno.
Ljubav u starijim godinama nije nikakvo biološko i sociološko čudo. Ona je
retka kod običnih smrtnika. To je uglavnom privilegija vladara, genija i vrlo
bogatih ljudi. Najpoznatiji "gerontološki ljubavnici" u istoriji bili su Solomon,
Luj DžIV, Luj DžV , Gete, Čaplin, Peron, Pikaso, Mao Cedung. Svi oni imali su za
ljubavnice mlade i lepe žene od kojih su mnoge posedovale visoku
inteligenciju, senzibilnost i šarm. U kojoj meri su one volele njih kao
muškarce, a u kojoj meri njihovu moć, slavu i bogatstvo, to je posebno pitanje
u svakom pojedinačnom slučaju.
Na spisku velikih ljubavnika sveta u poznim godinama našao se i Tito. Da li
mu zbog toga treba zavideti ili ga žaliti? I jedno i drugo. Zavideti mu se može
zbog očuvane muškosti i hrabrosti da se povede za emocijama, a žaliti ga
zbog problema koje je imao, jer ljubav pored velikog zadovoljstva u njegovim
godinama može biti i veliki teret. Ona može čak da ugrozi zdravlje, pogotovu
što Titova ljubavnica nije bila naivna ovčica, nego vrlo zahtevna devojka, što
je i pokazala.
 Sutradan ujutro, prilikom davanja terapije, pokušao sam Titu da objasnim
prirodu spora između mene i maserke. On je odmahnuo rukom i rekao:
- Već sam sve čuo. Ne morate ništa da mi objašnjavate.
Posle ovih njegovih reči ja više nisam insistirao na objašnjenju. Pre izlaska
iz sobe on je rekao:
- Druže doktore, pošte želite, možete da se vratite na svoje bivše radno
mesto na VMA.
 METLA ČELIČNE LIČANKE

U NADLEŽNOST Jovanke Broz spadala je kadrovska i personalna politika u

odnosu na osoblje zaposleno u Kabinetu predsednika Republike, Titovoj
rezidenciji i njegovim vilama. Od Jovanke je zavisilo ko će da radi u raznim
službama Titovog i njenog obezbeđenja. Suvladarstvo Jovanke u ovim
domenima bilo je obeleženo zlodelima, terorom, maltretiranjem i
proganjanjem ljudi, pri čemu su neki njeni postupci predstavljali javni
psihološko-moralni linč pojedinaca.

Ona je najtežim uvredama i najpogrdnijim kvalifikacijama iz Kabineta

predsednika Republike i Službe bezbednosti isterala i proterala Lea Matesa,
Bogdana Crnobrnju, Dalibora Soldatića, Zdenka Štambuka, Dušana
Sužnjevića, Vladu Sajtića, Vladimira Popovića, Jožu Smolea, Aleksandra
Šokorca, Mirka Milutinovića, Milana Žeželja, Milana Miškovića, Marka Rapu i
druge. Mnogima od njih, u Titovom prisustvu, držala je lekcije o radu,
ponašanju i odgovornosti u službi. Govorila je da su neradnici, mrcine,
nesposobni, nepismeni, nepouzdani...
Smatram da je tim ljudima posebno bilo teško što su sve to morali da
prihvataju ćuteći, bez reči protesta i odbrane ljudskog dostojanstva. Iako su u
javnosti važili za značajne i uvažene ličnosti, oni nisu smeli ni najboljim
prijateljima da ispričaju da su iz Titove službe izbačeni kao obične krpe -
poniženi i ispljuvani od njegove supruge. Bilo ih je sramota da kažu da ih je
Jovanka vređala i ponižavala pred Titom. Uživala je da u Titovom prisustvu
drži vankelu ljudima visokog položaja i obrazovanja i da se baš nad njima
iživljava.
Jovanka je iz službe otpustila više od hiljadu ljudi raznih zvanja i profesije,
od sekretara, lekara, ekonomista, savetnika, službenika raznih profila, do
kuvarica, sobarica i čistačica. Otpuštanje osoblja često je imalo karakter
masovnih čistki. Dešavalo se da posle takve "Jovankine metle" rezidencija
ostane bez najnužnijeg osoblja: snabdevača hranom, kuvarica, konobara,
sobarica i čistačica. Zbog takvih situacija hrana je često donošena iz hotela
"Metropol".
Razlozi za otpuštanje osoblja najčešće nisu bili opravdani već izmišljeni i
iskonstruisani. Da bi otpustila nekog ko joj je nesimpatičan ili za koga smatra
da je nedovoljno poštuje, Jovanka je bila sklona da se posluži intrigama
najniže vrste.
 ĆUTI I TRPI

O NJENOJ strahovladi u javnosti se dugo ništa nije znalo, a i danas se vrlo
malo zna. Njeno sadističko iživljavanje nad pojedinim ljudima prelazilo je
granice razuma. Ona je danima i mesecima znala da maltretira pojedince da
bi ih na kraju otpustila. Njena mržnja prema nekima išla je dotle da je tražila
da im se oduzmu stanovi i da im se ne dozvoli drugo zaposlenje. Progonjenim
osobama najčešće nisu bili poznati razlozi proganjanja, ili su razlozi bili
trivijalni. Tako je jedna lepuškasta žena pala u Jovankinu nemilost samo zbog
toga što ju je Tito nekoliko puta "zavodnički" pogledao. Drugu je uzela na zub
jer je čula da joj Tito deli komplimente.
Veliki broj progonjenih ljudi bili su sa Jovankom u drugarskim i
prijateljskim odnosima za vreme njenog šestogodišnjeg rada kao Titove
domaćice, higijeničarke i sekretarice. Mnogi od njih bili su tada svedoci
čestog Titovog potcenjivačkog i arogantnog odnosa prema Jovanki. Čuli su
njegove pogrdne reči izrečene na Jovankin račun. Videli su Jovanku kako
takvo Titovo ponašanje ponizno i stojički podnosi, bez reči odbrane i
opravdanja. Zapamtili su njene duboke uzdahe i suze u očima. Mnogi su joj
tada upućivali reči utehe i sažaljenja.
Postavši Titova supruga, ona je postala druga ličnost. Brzo je zaboravila
prošlost, a svoj odnos prema dojučerašnjim saradnicima, drugovima i
prijateljima iz osnova je izmenila.
Kao predsednikova supruga smatrala je da joj bivše društvo više ne
odgovara i da nije njen nivo. Zaboravila je staru mudrost da niko ne može
postati vladika u svom selu. Tražila je od osoblja da se prema njoj službeno
odnosi i da u tom odnosu iskazuje maksimalno poštovanje i uvažavanje. Čak
je i Tito morao u tom smislu da se osoblju obrati zahtevajući da Jovanku, kao
njegovu suprugu, više cene i da je ne oslovljavaju Jovankom, nego drugaricom
Jovankom. Međutim, kako sve to nije mnogo pomoglo, ona je rešila da
celokupno osoblje promeni i dovede druge ljude koji je poznaju samo kao
suprugu predsednika države i Titovu suvladarku.
Osoblje koje je ostalo u rezidenciji moralo je da ćuti o svemu što se dešava.
Ljudi su se pretvarali da ništa nisu čuli ni videli da sami ne bi doživeli
sudbinu prognanih. Pored golootočkih i rankovićevih ćutalica, u Titovo i
Jovankino vreme postojale su i dedinjske ćutalice. Ćutanje je odgovaralo
Jovanki, jer zahvaljujući ćutanju o njenim postupcima niko, osim neposrednih
učesnika, ništa nije znao.
Poseban, a za mene potresan slučaj je Vlade Popovića, generalnog sekretara
predsednika Republike. Taj u ratu visoki politički funkcioner, koji je 1941.
godine bio sekretar KP Hrvatske, u posleratnoj Jugoslaviji nikada nije
zauzimao položaj koji mu je po sposobnostima i zaslugama mogao da
pripada. Uvek sam se pitao koji su gresi ovog lepog i pametnog Crnogorca.
 Postupak prema njemu može se objasniti jedino psihološkim fenomenom
"velikog duga" koji je Tito imao prema Vladi Popoviću. Vlado je 1941. godine,
pred Titom, pocepao depešu koju je dobio od Kominterne, a u kojoj se kaže
da je Tito razrešen dužnosti generalnog sekretara KPJ i da tu odluku
Kominterne treba odmah i neizostavno sprovesti. Popović o tome nikome
ništa nije rekao. Zahvaljujući njemu Tito je ostao sekretar KPJ. Pošto odluka
Kominterne nije izvršena, u Beograd je upućen Mustafa Golubić sa nalogom
da ubije Tita. Neko je o dolasku Golubića obavestio Gestapo koji je zatim
uhapsio Golubića i likvidirao ga.
 BRUTALAN OBRAČUN

ZA fenomen "veliki dug" karakteristično je da je dužnik psihološki
opterećen i da se vrlo neprijatno oseća, zbog čega mrzi svoga dobrotvora, jer
je "veliki dug" najčešće takve prirode da se retko može na adekvatan način
vratiti.
O tome kako je Jovanka postupila prema Vladi Popoviću saznao sam od
Mirka Milutinovića, šefa Titovog kabineta, kome je Popović lično ispričao
svoju muku. Pošto je Popović postavljen za generalnog sekretara
predsednika Republike, Jovanka ga je primila odvojeno od Tita. Tom prilikom
je rekla:
- Druže Popoviću, od danas zaboravite politiku. Vi niste ovde došli da
vodite politiku već da vodite računa o potrebama i poslovima kuće. Vaše je
da se brinete o snabdevanju, magacinima, radionicama i garažama.
Postarajte se da sve uredno funkcioniše!
Vlado Popović je lošim rečima primljen, a još gorim otpušten. Jovanka ga je
na rastanku nazvala neradnikom i neznalicom. Nisam siguran da iza toga nije
stajao sam Tito, jer je on a ne Jovanka bio veliki Popovićev dužnik.
Način na koji je otpušten Vlada Sajtić, predstavlja posebnu priču. Pored
toga što je bio zamenik Vlade Popovića, Sajtić je u Kabinetu vodio materijalne
i kadrovske poslove. Jedne noći oko dva časa Jovanka je telefonom tražila da
joj Sajtić hitno obezbedi devize za lečenje njenih bolesnih pudlica u
Švajcarskoj.
Pozivajući se na profesora Veterinarskog fakulteta Manojla Lapčevića, rekla
je da se pudlicama u zemlji ne može pružiti odgovarajući tretman. I dodala da
je ona obezbedila avion i da se jedino čeka novac. Sajtić je odgovorio da mu je
žao što ne može da ispuni njen zahtev, jer u kasi trenutno nema deviza. Ona je
potpuno prazna. Na ove Sajtićeve reči Jovanka je ljutito rekla:
- Zapamtićete vi Jovanku! - i zalupila slušalicu.
Sutradan je Sajtiću iz Kabineta stigla poruka da više ne dolazi na posao. Sve
Sajtićeve lične stvari iz službenih prostorija posle nekoliko časova
dostavljene su njegovoj kući.
Jednog dana u junu 1976. godine ispred vile na Brionima bio je parkiran
kabriolet i svi smo čekali na izlazak predsednika Tita i Jovanke. Kad su oni
naišli pratnja ih je pozdravila na uobičajeni način. Tito je pošao prema
zadnjim levim vratima kola, koja mu je otvorio vozač pukovnik Marko
Agbaba. General Marko Rapo, Titov ađutant, pokušao je da Jovanki otvori
zadnja desna vrata, ali ga je ona u tome sprečila. Arogantno je rekla:
- Ostavite ta vrata, generale! Gadi mi se samo kad vas vidim, a ne još i da mi
otvarate vrata. Kako vas nije sramota da se ovde pojavljujete kada vam je
nekoliko puta poručeno da ne želim da vas vidim. Gde vam je generalska
čast? Da li ste se ikada pogledali u ogledalu? Da li ste svesni kako izgledate? Vi
ste jedan debeli, masni, prljavi generalčić sa ptičjim mozgom. Treba li
batinama da vas najurimo iz službe, jer za vas reči ništa ne znače. Poslednji
put vam kažem - gubite se i da vas moje oči više ne vide!
General Rapo je bio preneražen. Stajao je u stavu mirno, kao ukopan. Bio je
bled u licu, a usne su mu poplavele. Beznadežnim pogledom gledao je prema
predsedniku i svom vrhovnom komandantu. Okrenut leđima, Tito je čas
gledao u nebo, a čas na drugu stranu. Svi mi ostali oborili smo oči ka zemlji i
samo povremeno bacali pogled na ono što se događalo pred nama. Na kraju,
general Rapo je skupio toliko hrabrosti da kaže:
- Drugarice Jovanka, ja izvršavam naređenja vrhovnog komandanta, a od
njega takvu naredbu nisam dobio.
- Nisi ti sposoban da izvršavaš ničija naređenja! - rekla je Jovanka. Ušla je u
kola i zalupila vrata. Tito je već bio u automobilu. Rapo je seo do vozača i
krenuli su.
Posle ove epizode general pukovnik Marko Rapo nikada se više nije pojavio
u Titovoj i Jovankinoj blizini. Bio je smenjen sa dužnosti predsednikovog
ađutanta. Uskoro je otišao u penziju. Kratko vreme posle penzionisanja dobio
je težak infarkt srca a zatim infarkt mozga. Život je završio u dubokoj komi.
Posledice dugotrajnih i čestih stresova obično su fatalne.
 ORDONANSI U STAVU MIRNO

POSEBNO loš odnos Jovanka je imala prema ordonansima, koji su bili njeni
drugovi i prijatelji u vreme kad je ona došla da radi u rezidenciji. Ti ljudi su joj
pomagali da savlada osnovna pravila dvorske etikecije, pomagali joj u učenju
i drugim životnim potrebama.
Umesto poštovanja i zahvalnosti prema njima, ona ih je posebno
maltretirala i ponižavala. Kad bi ih nekim povodom pozivala, morali su
trčećim korakom da dolaze i stoje pred njom u stavu mirno. Ponekad je znala
da ih u tom položaju drži i po pola časa. Kada bi neko od njih, zbog statičkog
zamora, pokušao malo da se opusti, opominjala ga je oštrim tonom da
naređenja još nisu iscrpljena i da se ista moraju saslušati u stavu mirno.

Kako se ona nad ovim ljudima iživljavala i koliko je u tome svemu bilo
sadizma i mizantropije, najbolje pokazuje primer ordonansa pukovnika
Koste Jeličića. Kad je Jeličić čuo da će Tito obići neke krajeve u Lici i da će se
oko jedan čas zadržati u njegovom rodnom selu, smatrao je da nema idealnije
prilike da se pred svojim zemljacima pokaže kao Titov ordonans i ličnost od
ugleda. Pošto u vreme predviđeno za taj put nije bio u smeni, tražio je od
svoga kolege da se zamene, na šta je ovaj pristao.
Kako se kolona približavala Jeličićevom selu, on je bio sve uzbuđeniji. U
mislima je već video svoje seljake sa pogledima više uprtim u njega nego u
Tita. Kad su došli u Kostino selo, Tito i Jovanka su izašli iz kola. Suvladarka se
obratila ordonansu rečima:
- Druže Kosta, vi ostanite sa pudlicama i pazite na njih. Molim vas, nastojte
da se pudlice što više izjure, jer im dug put smeta.
Kad je Tito izašao iz automobila i pošao prema svečanoj tribini, sve oči su
bile uprte u njega i Jovanku, tako da pukovnika Jeličića niko nije ni primetio.
Za vreme održavanja ceremonije, on je sa pudlicama bio skriven iza jednog
žbuna. Kad su se Tito i Jovanka vratili do kola, Jeličić je morao da se pojavi sa
pudlicama. Jednu po jednu unosio je u automobil. Zemljaci su ga ugledali i
povikali:
- Eno našeg Koste! Nosi kučiće! Daleko je dogurao!
Jeličić je uneo pudlice u Titova kola. Glava mu se raspadala. Mislio je da mu
je pritisak preko trista. I opsovao je onako po lički:
- Jebo te ćaća, ludi Kosta! Posle četiri godine ratovanja, ti si doživeo da
Jovanki šetaš i nosiš pudlice!
 GRADITELJ KUĆE CVEĆA

ZA ovakav Jovankin odnos i ponašanje postoji nekoliko objašnjenja. Pre
svega kriva je neograničena vlast koju je posedovala. Za Jovankine postupke
umnogome je kriv i sam Tito. On je tražio od osoblja ne samo da cene i
poštuju njegovu suprugu, nego i da njena naređenja izvršavaju bez pogovora.
Na taj način on je želeo da Jovanki pribavi autoritet koji ona nije mogla da
ima na osnovu svojih sposobnosti i karakternih osobina.
A mnoge njene karakterne osobine bile su sa negativnim predznakom -
sujeta, vlastoljublje, odsustvo nekih važnih moralnih vrlina (humanost,
prijateljstvo, istinoljubivost i pravičnost). Tvrdoglavost, inat i sadizam kod
Jovanke su bili posebno istaknuti.
Nedostatak roditeljske ljubavi i brige (rano je ostala bez majke), oskudno
obrazovanje u detinjstvu i ranoj mladosti, a nepotpuno u zrelom dobu
(večernja gimnazija) imali su velikog uticaja na socijalizaciju njene ličnost i
razvoj njenih vrlina. Stari Grci su s pravom govorili da se čovek ne rađa
dobar, on se uči da bude dobar.
Jovanka je smatrala da ima veliki smisao za arhitekturu, koja joj je bila hobi.
Zbog toga je zahtevala da se kod planiranja i izgradnje novih objekata
obavezno konsultuje sa njom. Po njenim zamislima, u Užičkoj 15 srušena je
postojeća vila i na njenom mestu podignuta rezidencija. Ono na čemu je
Jovanka posebno insistirala kod izgradnje rezidencije bilo je da pomoćne
prostorije (kuhinjski blok, magacin i kancelarije) budu strogo odvojene od
kuće. Ona je to rešila na taj način što je sve te prostorije stavila pod zemlju
(ispod i pored kuće). Od pomoćnog ulaza do tih prostorija dolazilo se
podzemnim hodnikom. Na taj način ona je sprečila mogućnost da se u toku
dana u blizini kuće i u parku sretne sa zaposlenima u rezidenciji.

Jovanka je učestvovala i u projektovanju Kuće cveća, koja je pravljena po
ugledu na cvetnu baštu porodice Čaušesku. Učestvovala je, zatim, u
osmišljavanju i projektovanju gotovo svih objekata na Brionima koje su
koristili Tito i ona. Ali njen interes za građevinarstvo nije bio iscrpljen samo
njenom saradnjom na projektu. Ona je bila i glavni građevinski rukovodilac i
inspektor kod podizanja ovih objekata. Pod njenim neposrednim nadzorom
bila je Direkcija za izgradnju i rekonstrukciju objekata kao i glavni izvođač
svih ovih radova Građevinska uprava JNA.
Svojim predlozima i inovacijama, po rečima izvođača, ona je umnogome
usporavala i poskupljivala radove. U objekat je morao da bude ugrađen
najkvalitetniji materijal, zbog čega su nabavke u inostranstvu bile redovna
pojava. Za kašnjenje radova Jovanka je najčešće optuživala izvođače. Mnoge
od njih ona je lično odstranila sa posla kao "neznalice, zabušante i lenjivce".
Dešavalo se da su skoro završeni objekti morali biti srušeni, jer nisu bili
onakvi kakvim ih je Jovanka zamislila.
 Na "Jovankinim gradilištima" radilo je ponekad i više hiljada radnika i
stručnjaka. Nije potrebno naglašavati koliko su to bili veliki troškovi.
Dovoljno je samo kazati da je general Gošnjak u više navrata tražio od Tita da
se Maršalat skine sa budžeta Armije, jer je on odnosio ogromna sredstva i
destabilizovao vojne finansije.
 ZUBI ZA OSMEH

PORED masaže Tito je povremeno imao i druge fizikalne procedure:
hidroterapiju, elektroterapiju, plivanje i vežbe u bazenu. Ove procedure su
izvođene za vreme njegovog boravka u Igalu i Karađorđevu. Vremenom
fizioterapeutkinje Radojka i Darijana Grbić počele su da brinu i o Titovom
fizičkom izgledu. Iz "Salona lepote" na Tašmajdanu angažovale su frizera
Milenka Milutinovića koji je svakih 15 dana, a nekad i češće, farbao Titovu
kosu i stavljao mu minival. Pri svakom Titovom javnom nastupu Milutinović
mu je pravio novu frizuru. Kosu mu je učvršćivao raznim učvršćivačima. Sjaj
joj je davao odgovarajućim uljima.
Da bi sakrio upadljivo izražene staračke pege na rukama Tito je, pored
određenih krema i kvarcovanja, povremeno nosio i rukavice. I pored lekarske
zabrane i ukazivanja na štetnost Sunčevih zraka na njegovu jače
pigmentovanu kožu i mogućnost pojave melanoma, on se na to nije obazirao.
Uporno se sunčao jer mu je lep izgled bio važniji od mnogih nepovoljnih
posledica.
Zubna proteza bila mu je vrlo loše urađena zbog čega je pri govoru i smehu
često padala tako da je morao da je podiže prstom. Na predlog doktora Gojka
Ajdukovića ja sam angažovao profesora Blažu Grkovića koji mu je uradio
novu zubnu protezu. Ona je ne samo dobro funkcionisala nego je lepotom
urađenih zuba izmenila i fizionomiju Titovog lica. To je naročito dolazilo do
izražaja pri njegovom širokom i srdačnom osmehu koji mu je tako lepo
stajao. Ja sam mu rekao ono što je on nekada kazao Jovanki: "Smejte se, druže
predsedniče, smejte se."
Fizioterapeutkinje su vremenom počele da se brinuo i o Titovom odevanju.
Prilikom jednog rođendana poklonile su mu divno belo odelo koje mu je
stajalo kao saliveno. Na njegovu žalost nosio ga je samo nekoliko časova.
Kako Jovanki nije smeo da otkrije od koga je odelo dobio, ona je shvatila ko
mu ga je poklonio i u dvorištu rezidencije istrgla jedan rukav sakoa, Tito je to
odelo odmah skinuo i nikada ga više nije obukao.
Masaža je za Tita predstavljala kultni ritual kojeg se on ni po koju cenu
nijednog dana nije hteo da odrekne. Redovno je ustajao pre pet časova. Posle
sprovođenja jutarnje toalete (umivanje, brijanje, kupanje) koja je tajala oko
jedan čas, Tito je uzimao jutarnju terapiju, a zatim odlazio u prostorije za
masažu gde ga je čekala fizoterapeutkinja. Na masažu je obično odlazio
nervozan, razdražljiv i nestrpljiv a sa nje se vraćao preporođen - raspoložen,
tolerantan i dobronameran.
Posle masaže primao je injekcije insulina, a zatim posle pola časa
doručkovao. Masažu niko nije smeo da prekine uključujući i lekare. U slučaju
velike potrebe komuniciralo se preko telefona ili se moralo duže vremena
kucati na vrata da bi se dobila dozvola za ulaz. Posle kucanja pojavila bi se
maserka Darijana. Ona bi Titu prenosila poruku, a zatim onome na vratima
saopštavala njegov odgovor.

Kakva ironija sudbine? Umesto sa zakonitom suprugom i suvladarkom,

Tito je svoje poslednje dane proveo sa ljubavnicom Darijanom. Njena
spavaća soba nalazila se pored njegove bolesničke u Kliničkom centru u
Ljubljani. Darijana nije napuštala Tita ni u vreme kad je on bio na aparatima i
intenzivnoj nezi. Ostala je uz njega dok je bio u komi. Iako za Darijanin
boravak u Ljubljani, posle definitivnog pogoršanja Titovog stanja, nije bilo
nikakve potrebe, ona je u bolnici ostala sve dok je njegovo srce davalo znake
života. U Beograd je došla vozom zajedno sa Titovim posmrtnim ostacima.

K R A J