THEORIA 2 DOI: 110.

2298/THEO1502033K
BIBLID 0351–2274 : (2015) : 58 : p. 33–47 Originalni naučni rad
Original Scientific Paper

Eva Kamerer

DARVINOVSKI DEMONI I LOGIKA NAUČNOG OTKRIĆA1

APSTRAKT: Cilj ovog članka je da se pokaže da lokalni okviri naučnih otkrića koji
dozvoljavaju samo ograničene generalizacije ne moraju da predstavljaju prepreku za iz-
gradnju jedne metodologije naučnog otkrića i da govor o naučnoj racionalnosti ne mora da
se ograničava samo na rajhenbahovski kontekst opravdanja. Predmet analize je jedno od
najznačajnijih savremenih otkrića u evolucionoj biologiji, otkriće mehanizma odgovornog
za evoluciju starenja. U tekstu nastojim da pokažem kako ovo otkriće možemo da tumačimo
uspomoć pojma mentalnog modeliranja. Takođe razmatram i pitanje u kojoj meri su studije
slučaja od važnosti za analizu naučnog otkrića uopšte.
KLJUČNE REČI: naučno otkriće, evolucija starenja, misaoni eksperiment, mentalni mo-
deli.

„Nijedan biolog praktičar zainteresovan za problem seksualne rep-

rodukcije neće se baviti detaljnim posledicama koje bi nastale kada bi
organizmi posedovali tri pola ili više; a opet, šta bi drugo trebalo da radi
ako želi da razume zašto zapravo uvek postoje dva pola?“
Ronald Fišer

Uverenje da do naučnog otkrića dolazi zahvaljujući tome što raste broj podata-
ka dobijenih eksperimentima ili opservacijama nije retko. Takav stav, uostalom,
odgovara tradicionalnom induktivizmu koji i danas ima svoje zagovornike u nauci:
značajni pomaci u nauci spontano se asociraju sa takozvanim činjeničnim otkri-
ćima. Ovakva slika, naravno, samo delimično odgovara stvarnosti i najviše što
bismo mogli bez ustezanja da tvrdimo je da u nekim situacijama određene činjenice
mogu biti odsudne za promenu načina na koji naučnik posmatra pojavu koju
istražuje. Nove naučne ideje, nesumnjivo, mogu da nastanu na mnogo različitih
načina. Koare u svojoj analizi postanka moderne nauke sugeriše da u osnovi ovog

1 Ovaj tekst je nastao u okviru projekata br. 179041 (Dinamički sistemi u prirodi i društvu:
filozofski i empirijski aspekti) i br. 41004 (Bioetički aspekti: moralno prihvatljivo u bio-
tehnološki i društveno mogućem) koje finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja Republike Srbije.
34 Eva Kamerer

događaja stoji promena metafizike: umesto aristotelovskog prostora u kojem svaka

stvar teži svom prirodnom mestu, oblikovan je njutnovski prostor po kome se kreću
materijalne tačke. Takođe se često sugeriše da postoji relacija korespondencije
između naučnih teorija i vladajuće ontologije. Smatram da je teško razumeti nauku
ukoliko imamo u vidu samo jedan tako opšti okvir, tj. jednu jedinstvenu metafiziku
ili ontologiju, s jedne strane, i skup važećih teorija, sa druge. Rekla bih da naučna
racionalnost može adekvatnije da se razume polazeći od okvira koji su više lokal-
nog karaktera i koji nam dozvoljavaju samo ograničene generalizacije. Ipak, izo-
stanak obrasca koji bi mogao univerzalno da se primenjuje kada je u pitanju na-
stajanje novih naučnih teorija ne implicira da je govor o naučnoj racionalnosti
moguć samo ako su u pitanju procedure opravdanja, kako je to nametnulo poznato
Rajhenbahovo razlikovanje između konteksta otkrića i konteksta opravdanja. Po-
jedini autori su raznolikost sa kojom se suočavamo kada istražujemo postanak no-
vih teorija pokušavali da savladaju uvođenjem pojma strategije: postoje različite
strategije za stvaranje novih teorija i one ne mogu biti obuhvaćene jednom jedinom
logikom naučnog otkrića (Darden 1991, 5). Predmet moje analize biće jedno zna-
čajno otkriće u evolucionoj biologiji, otkriće mehanizma odgovornog za evoluciju
starenja. Pokušaću da pokažem u kojoj meri je postanak nove teorije vezan za po-
stupke idealizacije i korišćenje mentalnog modeliranja. Pitanjem u kojoj meri je
razmatranje jednog slučaja relevantno za donošenje zaključaka o naučnim otkrići-
ma uopšte baviću se na kraju analize.

(1)

U prikazima naučnih otkrića autori često govore o tzv. „eureka“ efektu, o

iznenadnom bljesku kojim se neki problem razrešava (up. Kirkwood 1999, 66). To,
po mom mišljenju, ne bi trebalo da nas učini sklonim tumačenju naučnog otkrića
kao iracionalnog akta čija racionalna analiza je nemoguća ili veoma ograničena. U
svojoj analizi upravo želim da pokažem da otkriće nikako ne može da se svede na
iznenadni akt intuitivnog uvida u kome naučnik teoriju sagledava u celini kao
zaokruženu i dovršenu. Iako je sasvim jasno da o otkriću teorije možemo da go-
vorimo samo u prenesenom značenju, budući da teorije ne postoje kao neka gotova
stvar koja može da se otkrije, stav da teorije nastaju trenutnim uvidom podržavao je
shvatanje njihove geneze kao pukog otkrića. Nove teorije se, osim toga, uvek
razvijaju na pozadini već postojećih i one uglavnom u bitnom određuju način na
koji naučnici sagledavaju nerešene probleme. Pokušaću na primeru evolucione teo-
rije starenja koji sasvim jasno ukazuje na to da je geneza naučnih teorija suštinski
vezana za procese idealizacije i misaonog variranja da pokažem u kojoj meri nas
strogo razlikovanje konteksta otkrića i konteksta opravdanja lišava mogućnosti
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 35

pravog uvida u prirodu naučne racionalnosti. Otkriće o kome govorim je pogodno

za analizu iz jednog specifičnog razloga: ono predstavlja nedvosmisleno svedo-
čanstvo u prilog tvrdnje da naučno otkriće ne mora da bude vremenski strogo og-
raničen događaj koji se odvija u glavi jednog naučnika, štaviše, da ono to uglavnom
i nije. Istorija evolucione teorije starenja pokazuje da naučne teorije mogu da
nastanu tako što veći broj naučnika tokom dužeg vremena razmatra bazično isti
model, interpretira ga na različite načine i izvodi različite zaključke. Zajednički ok-
vir za sva ova nastojanja u navedenom slučaju predstavlja darvinovski princip
prirodne selekcije.
Darvin u svom Postanku vrsta analizira različite načine na koje organizmi ko-
riste raspoložive resurse, građu njihovog tela, životne cikluse, reproduktivne navike
itd. On, takođe, polazeći od svojih hipoteza, predviđa kakvi bi morali da budu
empirijski podaci tamo gde oni još uvek nedostaju, tj. koji podaci bi opovrgavali
neku od njegovih hipoteza. Ali, pitanje koje Darvin veoma retko postavlja je kako
bi izgledao drugačiji organizmički plan od onog koji nalazimo u prirodi i zašto on
ne postoji. Danas je jasno da forme savremenih i izumrlih živih bića predstavljaju
samo delić mogućih formi. Za Darvinov način posmatranja prirode je, međutim,
karakteristično da on polazi od datih planova građe (Bauplan) kao od nečeg po-
stojećeg u predačkim populacijama i da ne ispituje sistematski funkcionisanje mo-
gućih ili nemogućih alternativa u ovom području.
Kontrafaktički stil razmišljanja u biologiji je novijeg datuma i on postaje stan-
dardan deo biološke metodologije tek u poslednjih nekoliko decenija. Ipak, neke
naznake ovakvog tipa razmišljanja nalazimo već kod Ronalda Fišera u njegovom
postupku variranja. Fišer u svojoj Genetičkoj teoriji prirodne selekcije (1930.)
postavlja pitanje koje je značenje 'adaptacije' i njegov odgovor počiva na jednom
zanimljivom postupku. Naime, on kaže da se jedan „organizam smatra adaptiranim
na posebnu situaciju ili na ukupnost situacija koje čine njegovu životnu sredinu
samo utoliko ukoliko možemo da zamislimo skup neznatno drugačijih situacija ili
životnih sredina na koje bi životinja bila u celini lošije adaptirana; i jednako tako,
samo ako možemo da zamislimo skup neznatno različitih organskih formi koje bi
bile lošije adaptirane na datu životnu sredinu“ (Fisher 1930, 38.). Ovaj postupak
može da se ilustruje geometrijski, pri čemu uvek imamo jednu fiksiranu tačku, a
variranje se prikazuje kretanjem druge tačke kroz prostor. Stepen sklada između
date biološke karakteristike i date životne sredine procenjuje se, zapravo, na osnovu
udaljenosti ovih tačaka koje ih reprezentuju. Relacije koje u ovom slučaju anali-
ziramo mogu, dakle, da se predstave u trodimenzionalnom prostoru, iako je kom-
pleksnost adaptacija u stvarnosti, po pravilu, mnogo veća. Ovakvo predstavljanje je
izraz idealizacije koja je karakteristična za naučne modele: naime, pojave, relacije,
procesi i sl. u nauci se često predstavljaju u formi u kojoj su svesno izostavljeni
mnogi aspekti prisutni u realnosti, bilo zato što na taj način naučnici jedino mogu
36 Eva Kamerer

da dospeju do produktivnih generalizacija, bilo zato što tako lakše sagledavaju

implikacije naučnih teorija. U Fišerovom modelu radi se o ovom drugom. On želi
da utvrdi implikacije teorije prirodne selekcije u slučaju kada se biološke osobine
nasleđuju na način kako to predviđaju mendelovski principi, tj. kada su geni pred-
met delovanja selekcije. Dve poente su ovde od važnosti za nas. Prva, metodološki
izuzetno važna poenta je da značenje 'adaptacije' koje Fišer u svojoj analizi želi da
odredi nimalo ne zavisi od toga „da li su organizmi stvarno adaptirani na svoje
životne sredine“ (isto). Kao i većina naučnih modela u biologiji, i ovaj ima „ako-
onda“ formu, dakle u njemu se ne tvrdi da date biološke karakteristike zaista i
postoje, već samo da one moraju da budu u određenoj meri usklađene sa životnom
sredinom organizma ukoliko želimo da ih tumačimo kao adaptacije. Druga poenta
je da nam variranje jednog od ovih aspekata, tj. kretanje tačke u odnosu na jedan
fiksirani centar, omogućava da procenimo šanse da data karakteristika bude po-
boljšana. Sasvim je jasno da male promene imaju skoro jednake šanse kao i po-
stojeće forme. Velike promene, nasuprot tome, imaju drastično drugačije šanse.
Metodu neznatnog variranja Fišer uvodi u svoju analizu značenja 'adaptacije'
upravo zato što nam ona omogućava da utvrdimo koja organska forma je u konkret-
noj situaciji optimalna.
Postoji, međutim, i znatno drugačiji postupak u kojem naučnici aktuelne ka-
rakteristike organizama upoređuju sa nečim što nigde u prirodi ne postoji. To su
organizmi koji „bi se reprodukovali odmah nakon rođenja, koji bi proizvodili
maksimalan broj potomaka i koji bi živeli neograničeno“ (Uchmanski et al. 2006,
8). Reč je o tzv. darvinovskim demonima koji su dobili ime po analogiji sa čuvenim
Maksvelovim misaonim eksperimentom. Prisetimo se da je Maksvel fiktivni entitet
koji je kasnije nazvan Maksvelov demon uveo da bi objasnio rasipanje energije u
prirodi, odnosno da bi objasnio činjenicu da energija uvek prelazi sa toplijeg na
hladnije telo. Darvinovski demoni su hipotetički organizmi koji mogu istovremeno
da maksimalizuju sve aspekte svoje adaptivne vrednosti, tj. „cilj darvinovskog de-
mona je da maksimalizuje Pn (verovatnoća preživljavanja do stadijuma n), na koji
god način to bilo izvodljivo“ (Williams 1996, 89, dodatak u zagradi moj). Ova kon-
cepcija omogućuje ispitivanje kako organizmi u datim ekološkim okvirima razvija-
ju određene strategije koje im omogućavaju uspešnije korišćenje raspoloživih
resursa. Prva teorija o tome kako je takvo stanje kao što je starost moglo da evo-
luira vezuje se za ime Augusta Vajsmana. Središnju metodološku ulogu u Vajsman-
ovim razmišljanjima o evoluciji starenja ima jedna ideja koja uključuje „darvi-
novske demone“: to je ideja o besmrtnim organizmima koja je Vajsmanu trebalo da
posluži za objašnjenje evolucije starenje. Vajsman svoje pitanje postavlja u sasvim
radikalnoj formi: „Zašto su organizmi uopšte počeli da stare?“ Na ovo pitanje
možda možemo da odgovorimo tako što ćemo da vidimo šta bi se dešavalo u
populaciji u kojoj organizmi nikada ne bi umirali, kaže Vajsman. Ovaj postupak
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 37

ima formu misaonog eksperimenta, formu priče u kojoj se ispituju implikacije

jednog potpuno fiktivnog scenarija. Šta je specifično za ovakav tip misaonog eks-
perimenta?
Misaoni eksperimenti su u istoriji nauke imali izuzetno važnu ulogu. Vrlo često
su oni, takođe, imali formu scenarija u kome je relevantna karakteristika čije po-
stojanje ili funkciju želimo da objasnimo izostavljena. Metodološki, ovaj postupak
nije nešto što je rezervisano samo za misaone eksperimente. U nekim realnim,
laboratorijskim eksperimentima objekti proučavanja se stavljaju van funkcije da bi
se videlo kakve to promene u sistemu izaziva. Laboratorijska tehnika isključivanja
pojedinačnih gena (gene knock out) predstavlja jedan od najboljih primera: da
bismo videli kakva je funkcija određenog proteina, eliminisaćemo gen koji ga
kodira i posmatrati efekte tog zahvata. U našem misaonom eksperimentu biološka
karakteristika koja izostaje je smrtnost organizma. Trebalo bi da vidimo kakve bi
bile posledice kada bi u prirodi postojala ovakva demonska bića. Prema nekim
tumačenjima misaonih eksperimenata, njihove posledice očigledne su same po sebi:
naime, intuitivno nam je jasno kakve su posledice određenog stanja. Stvari, me-
đutim, nisu tako jednostavne. Da li nam je intuitivno jasno kakve su posledice
izostanka smrti/starenja? Teško da to možemo da tvrdimo. Specifične verzije ovog
misaonog eksperimenta imaju sasvim različite ishode. S druge strane, mnogi autori
smatraju da misaoni eksperimenti donose nove uvide, ali ne zahvaljujući nekom
apriornom znanju koje posredstvom eksperimenta izlazi na videlo, već zahvaljujući
zaključivanju koje nam prikazuje nešto značajno o empirijskom svetu. Ako se vra-
timo našem eksperimentu sa populacijom besmrtnih organizama, videćemo da on
ne nalikuje klasičnim misaonim eksperimentima, kao što je npr. Galilejev u kome
se pokazuje kako tvrdnja da svet poseduje granice ne može da bude tačna. Iz
vajsmanovskog misaonog eksperimenta ne proizlazi neki konkluzivan zaključak.
Zato sam sklona da prihvatim tumačenje da se ovde pre radi o tzv. mentalnom
modelu nego o argumentu: u ovom slučaju misaoni eksperiment naučnika ne vodi
do neoborivog zaključka, već mu omogućava da otkrije relevantne aspekte proble-
ma kojim se bavi. Misaoni eksperiment sa populacijom besmrtnih organizama bio
je produktivan u jednom sasvim specifičnom smislu: on je poslužio kao osnova za
konstrukciju odgovarajućeg matematičkog modela i za oblikovanje laboratorijskih
eksperimenata.
Vajsmanov misaoni eksperiment počiva na pretpostavci da je u prirodi moguća
i prisutna tzv. grupna selekcija, odnosno da se održavaju i šire karakteristike koje su
od značaja za očuvanje populacije. U ovom slučaju, starenje bi služilo za regulisa-
nje veličine populacije, tj. za sprečavanje njenog preteranog rasta (Kirkwood 1999,
59). Ova pretpostavka decenijama je delovala plauzibilno i korišćena je ne samo
kao osnova evolucione teorije starenja, već i kao hipoteza zahvaljujući kojoj su
objašnjavani mnogi drugi biološki fenomeni. Za našu priču o logici naučnog otkrića
38 Eva Kamerer

od značaja je činjenica da je Vajsmanova adaptivna teorija o evoluciji starenja

transformisana nezavisno od hipoteze o grupnoj selekciji za koju se tek kasnije
ispostavilo da je neprihvatljiva, i da je do transformacije teorije starenja došlo
upravo zahvaljujući upotrebi misaonog eksperimenta sa populacijom besmrtnih
organizama. Šta je priča o darvinovskim demonima otkrila naučnicima?
Ovu specifičnu epizodu iz istorije nauke možemo da tumačimo polazeći od
veoma zanimljive ideje o ulozi mentalnog modeliranja u koncepcijskim promena-
ma u nauci: reč je o specifičnoj vezi koja postoji između fikcionalnih modela u
nauci koji su dominantno narativni i misaonog eksperimentisanja kao uobičajenog
sastavnog dela ovakvog tipa naučnog modeliranja. Prema ovom shvatanju, misaono
eksperimentisanje izjednačava se sa stvaranjem mentalnih modela za koje je neka
vrsta slikovitog, nematematičkog predstavljanja („mental imagery“) od suštinskog
značaja (up. Nersessian 1992, 294). Ovde je, zapravo, reč o ulozi misaonih eksperi-
menata u rastu naučnog znanja. Čak i ako ne mislimo da se u svakom slučaju
postanka nove naučne teorije radi o početnom stadijumu naučne revolucije,
moramo da se složimo sa Kunovim stavom o ulozi misaonih eksperimenata u
formulisanju novih teorija: misaono eksperimentisanje, po Kunovim rečima, „izo-
luje izvor krize sa jasnoćom kakva ne može da se postigne u laboratoriji“ (Kuhn
1996, 88). Dakle, misaoni eksperimenti u nekim važnim slučajevima mogu nau-
čnike da dovedu do uvida gde je izvor greške, tj. koja od njihovih početnih pret-
postavki je neodrživa. U slučaju evolucione teorije starenja, to je pretpostavka o
starenju kao adaptaciji. Ovde neću raspravljati o karakteristikama misaonih ekspe-
rimenata kao takvih. Jasno je da su oni isuviše raznoliki da bismo mogli da sastavi-
mo neki spisak obeležja koji bi svaki misaoni eksperiment trebalo da poseduje. U
ovom kontekstu dovoljno je naglasiti da ni eksperiment sa darvinovskim de-
monima, kao ni mnogi drugi misaoni eksperimenti, nema karakter argumenta, već
pre, kao što sam rekla, scenarija sa otvorenim krajem. On opisuje jednu pret-
postavljenu situaciju za koju bi trebalo pokazati kakav joj je ishod. Takođe, on je
omogućio naučnicima „da dođu...do teorija koje se razlikuju od one koje su se
prethodno pridržavali.“ (Kuhn 1977, 242) Kako je zahvaljujući vajsmanovskom
eksperimentu došlo do formulisanja nove teorije?

(2)

Videli smo već da nije sasvim očigledno da li bi prirodna selekcija u populaciji

besmrtnih organizama favorizovala one jedinke koje su hronološki starije ili one
koje su mlađe, a još je manje očigledno iz kog razloga bi to činila. Misaoni eksperi-
ment sa darvinovskim demonima koji je omogućio formulisanje nove teorije po-
kazao se kao produktivan zahvaljujući tome što se pitanje koje ga pokreće bitno
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 39

promenilo: umesto pitanja „Šta predstavlja selektivnu prednost starenja?“ sada se

postavlja jedno mnogo komplikovanije pitanje, naime pitanje kakvo je delovanje
prirodne selekcije na starosno-specifične efekte gena. To znači da posmatramo ka-
kve su razlike u delovanju prirodne selekcije na gene čiji se efekti pokazuju u ranim
fazama života i na one čiji efekti postaju očigledni tek kasnije. Polazeći odatle,
evolucioni biolozi su pokušali da putem priče o darvinovskim demonima utvrde
kakva bi bila starosna struktura date populacije. Nije, međutim, jasno kako je došlo
do ove značajne transformacije prvobitnog Vajsmanovog pitanja koja je odredila
dalju analizu problema. Da bismo ovo razjasnili neophodno je da ukažemo na
objašnjenje jednog sasvim drugačijeg fenomena nego što je starenje, na objašnjenje
postojanja specifičnih bolesti u ljudskim populacijama. Naime, nasledna neurološka
bolest kakva je Hantingtonova horeja razvija se zahvaljujući prisustvu dominantnog
gena kod obolelog. Ako stvari posmatramo u evolucionoj perspektivi, očekivali
bismo da se učestalost ove bolesti smanjuje kroz generacije budući da prirodna
selekcija elimiše karakteristike sa manjom adaptivnom vrednošću. To, međutim,
nije slučaj. Objašnjenje konstantne učestalosti ove bolesti, čiji je tvorac Džon
Holdejn, počiva na izvesnoj modifikaciji principa prirodne selekcije: Hantingtono-
va horeja, po Holdejnu, nije predmet delovanja prirodne selekcije zato što se njeni
prvi primetni simptomi pojavljuju tek u kasnijem razdoblju života kada oboleli, po
pravilu, već ima potomke na koje je preneo gen koji je odgovoran za bolest. Za-
ključak koji iz Holdejnovog objašnjenja proizlazi je da jačina prirodne selekcije
zavisi od godina, tj. da su selektivni efekti gena čije štetno dejstvo se pokazuje tek
kasno u životu neznatni ukoliko su članovi populacije kratkovečni. Da vidimo sada
kako polazeći od ovih pretpostavki izgleda savremena varijanta vajsmanovskog
misaonog eksperimenta.
Situacija koja se u savremenom misaonom eksperimentu razmatra ne odnosi se
na populacije živih organizama kakve poznajemo iz prirode, već na predmete.
Eksperiment koji u najrazvijenijoj verziji nalazimo kod Pitera Medavara zapravo
predstavlja priču o sudbini epruveta koje se koriste u laboratoriji (Medawar 1951,
16. i sl.). Prvi važan uvid do kojeg nas priča dovodi odnosi se na verovatnoću da
epruvete budu polomljene: verovatnije je da će epruvete koje se duže koriste da se
slome. Ovaj segment eksperimenta u prvi plan stavlja nešto što je sasvim oči-
gledno, a što je Vajsmanu promaklo: rizici od spoljašnjeg oštećenja uvećavaju se sa
dužinom trajanja, tj. sa dužinom života. O tome svedoči poznata činjenica da or-
ganizmi u divljini doživljavaju starost u sasvim retkim slučajevima. Sada kad
imamo skup epruveta različite starosti, autor uvodi jednu novu pretpostavku:
neophodno je zamisliti da se epruvete lome usled neke unutrašnje slabosti materi-
jala. To, međutim, nije sve. Neophodna nam je još jedna idealizovana pretpostavka
koja će nam omogućiti da vidimo šta su posledice kombinacije spoljašnjih rizika i
unutrašnjih slabosti. Moramo da zamislimo da naše epruvete imaju sposobnost da
40 Eva Kamerer

proizvode potomke na koje prenose sopstvene osobine. Posledice su sada prilično

očigledne: epruvete koje nisu stigle da proizvedu potomke pre nego što su slom-
ljene nisu svoju slabost (sklonost ka lomu) prenele dalje. One koje su izbegle lom
do trenutka reprodukcije, obezbedile su da slabost njihovog materijala istraje kroz
generacije. Komplikovana evoluciona pouka je da slabosti koje se manifestuju
nakom reprodukcije bivaju očuvane u populaciji, i tako je, po svedu sudeći, nastala
i starost kao progresivno uvećanje disfunkcionalnosti u postreproduktivnom peri-
odu. U situaciji kada organizmi usled velikih spoljašnjih rizika žive isuviše kratko
da bi se njihova oštećenja manifestovala (tj. da bi bili meta prirodne selekcije), ova
oštećenja će se akumulirati kod njihovih potomaka. Evoluciona posledica ovakve
akumulacije biće starenje u potomačkim populacijama, ukoliko ove populacije žive
u uslovima smanjenih spoljašnjih rizika koji im dozvoljavaju da ostare u hrono-
loškom smislu. Zaključak koji je misaoni eksperiment omogućio odnosi se na
intenzitet delovanja prirodne selekcije: naime, pokazuje se da se jačina sa kojom
priroda selekcija deluje u populaciji nužno smanjuje sa starošću. Time je otvoren
put za nastanak jednog novog pojma, pojma sila prirodne selekcije, koji stoji u
osnovi jedne relevantne savremene evolucione teorije.
Dovršen oblik teorija je dobila upravo zahvaljujući pojmu sila prirodne se-
lekcije koji je formulisao Vilijam Hamilton. Videli smo da je Medavarov misaoni
eksperiment pokazao da je starenje samo usputni proizvod adaptivnih procesa, a ne
i karakteristika oblikovana delovanjem prirodne selekcije. U situacijama kada su
veliki spoljašnji rizici, a one su pravilo za život u divljini, prirodna selekcija favo-
rizuje karakteristike koje obezbeđuju uspešnu reprodukciju bez obzira što postoje
štetni sporedni efekti ovih karakteristika. Važno je samo da se ovi efekti manifestu-
ju u postreproduktivnom periodu. Novo shvatanje prirodne selekcije koje je obli-
kovano zahvaljujući uvidu proizašlom iz misaonog eksperimenta uključuje intenzit
delovanja selekcije na karakteristike relevantne za preživljavanje i reprodukciju
organizma. Hamiltonov pojam „selektivnih sila“ (Hamilton 1966: 31) na kome po-
čiva njegov uticajan model evolucije starenja sjedinjuje upravo Holdejn/Medavarov
uvid o smanjenju intenziteta prirodne selekcije i demografski pojam sile mortaliteta
koja se odnosi na pozitivno ubrzanje stope mortaliteta (obrazac mortaliteta koji
odgovara Gompercovoj jednačini). Važnost misaonog eksperimenta sa darvinov-
skim demonima u ovom kontekstu teško je preceniti: on je odsudno uticao na for-
mulisanje Hamiltonovog matematičkog modela, ali i na tumačenje postojećih eks-
perimentalnih rezultata i dizajniranje novih eksperimenata koji su pokazali kako je
evoluiralo starenje (up. Rose 2005, 41. i sl.). Naime, rezultati eksperimenata za koje
se do tada smatralo da pružaju podršku tezi da potomci starijih roditelja imaju
produžen životni vek zato što ovakvi roditelji ispoljavaju veću brigu za potomke,
pokazali su se pod uticajem nastajuće teorije kao nešto sasvim drugo. Umesto pret-
postavke o važnosti delovanja negenetičkih faktora (roditeljske brige), sada je mo-
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 41

gla da bude formulisana hipoteza o važnosti delovanja genetičkih faktora: prema

ovoj hipotezi, potomci starijih roditelja duže žive zato što reprodukcija kasnije
nastupa, pa je vreme delovanja prirodne selekcije duže (i verovatnoća da su štetni
geni eliminisani iz populacije veća).
Da vidimo zahvaljujući čemu je misaoni eksperiment sa darvinovskim demoni-
ma uspeo da bude toliko produktivan u evolucionoj biologiji starenja. Po mom
mišljenju, specifičan narativni karakter ovog eksperimenta dozvolio je da se tokom
vremena jasno izdvoje relevantne pretpostavke, da se one variraju i da budu uk-
ljučene idealizovane pretpostavke koje su ishod eksperimenta učinile očiglednijim.
Izvorni eksperiment polazi od klasične darvinovske pretpostavke o delovanju pri-
rodne selekcije koja određuje sam tok priče: ukoliko je prirodna selekcija odgovor-
na za nastanak starenja, neophodno je starenju pripisati nekakav adaptivni smisao.
Savremeni eksperiment polazi od modifikovane pretpostavke o prirodnoj selekciji:
ovom evolucionom mehanizmu pripisuje se određeni intenzitet koji uslovljava
različite ishode u različitom životnom dobu. I u jednom i u drugom slučaju ap-
strahuje se od biološkog starenja i posmatraju se efekti hronološkog starenja. Rekla
bih da ovaj slučaj svedoči o tome da naučno otkriće možemo da shvatimo kao
proces rešavanja problema u kome se „...nove konceptualne strukture konstruišu
kao rešenja specifičnih problema uspomoć sistematskog razmišljanja“ (Nersessian
2008, 5), a ne kao trenutno nastale ideje na osnovu kojih neposredno može da se
razvije naučna teorija. Jedan produktivan način da se objasni postanak novih poj-
mova i teorija pruža nam koncepcija pomenutih mentalnih modela, koji se shvataju
kao „strukturne analogije situacije, događaja ili procesa koje nalazimo u realnom
svetu ili su imaginarni, a koji se konstruišu da bi se uz njihovu pomoć razmi-
šljalo“ (Nersessian 1992, 293). Jedna vrsta ovakvih modela su i misaoni eksperi-
menti. Dakle, prema ovoj koncepciji, naučnici modeliraju određenu situaciju koja
bi trebalo da im pomogne u rešavanju datog problema i sistematski unose izmene u
nju posmatrajući efekte. To misaone eksperimente čini sličnim laboratorijskim
eksperimentima. S druge strane, uvođenje idealizovanih pretpostavki koje je ne-
moguće ostvariti u stvarnom eksperimentisanju, pomaže naučnicima da apstrahuju
od faktora koji često onemogućavaju jasno sagledavanje kauzalno relevantnih uti-
caja. Na primer, apstrahovanjem od specifičnih karakteristika organizama, kao što
su njihova veličina, način ishrane, socijalna organizacija i slično, za koje se pret-
postavlja da su u datom slučaju irelevantne, dobijamo jednu idealizovanu situaciju
kakvu ne možemo da pronađemo u prirodi.
Dosadašnjem izlaganju mogla bi da se uputi zamerka da ono predstavlja neku
vrstu racionalne rekonstrukcije, a ne opis procesa koji su doveli do otkrića teorije.
Naime, savremena filozofija nauke se dugo oslanjala na Rajhenbahovo razlikova-
nje između konteksta otkrića (Entdeckungszusammenhang) i konteksta opravdanja
(Rechtfertigungszusammenhang). Prvi se odnosi na procese koji naučnika dovode
42 Eva Kamerer

do otkrića nove teorije, i koji mogu uključivati mnogo subjektivnih, čak iracional-
nih faktora, kao što su snovi, iznenadne idiosinkratične asocijacije itd. Obično se
tvrdi da je Rajhenbah smatrao da naučnici do otkrića dolaze intuitivnim nagađa-
njem koje ne može racionalno da se analizira. Kontekst opravdanja, naprotiv,
uključuje precizno definisane procedure čiji cilj je vrednovanje nove hipoteze ili
teorije. One predstavljaju sled precizno određenih koraka koji nisu vezani za
specifičan način razmišljanja pojedinačnog naučnika. Rajhenbah ukazuje na razliku
između logičke rekonstrukcije misaonih procesa i faktičkih misaonih procesa koji
se odvijaju u duhu neke konkretne osobe. Logička rekonstrukcija predstavlja is-
tinski predmet epistemologije i poseduje normativni karakter, dok faktičke misaone
procese filozofi prepuštaju psihologiji: tu je reč o opisivanju procesa koji, po
pravilu, nisu konzistentni niti potpuni, pa ne mogu u pravom smislu da budu
predmet racionalne rekonstrukcije.
Rajhenbahovo razlikovanje, međutim, u sebi sažima dve razlike koje mogu biti
nezavisne jedna od druge: razliku između normativnog i deskriptivnog, s jedne
stane, i razliku između empirijskog i logičkog, sa druge. Činjenica da ne možemo
da formulišemo skup pravila koji bi nas odveo do otkrića ne znači da se pojedinač-
no otkriće u potpunosti iscrpljuje u subjektivnim faktorima koji upravljaju duhom
pojedinačnog naučnika i da proces kojim je on došao do otkrića ne može da bude
predmet logičke analize. Naprotiv, pojedinačna otkrića već poseduju logičku kon-
zistetnost koja omogućava da ih vidimo kao osnovu, ako ne za govor o logici ot-
krića, onda svakako o jednoj metodologiji otkrića, o čijem mogućem domašaju ću
nešto reći u poslednjem delu analize.Proučavanje logike naučnog otkrića u posled-
njih nekoliko decenija inspirisano je jednim značajnim zaokretom u filozofiji
nauke, zaokretom od analize logičke strukture naučnih teorija ka analizi naučne
prakse. Tako u središtu filozofskog interesovanja više nije normativna epistemo-
logija, već način na koji naučnici dolaze do novog znanja. Veliki broj istorijsko-
filozofskih studija upravo je tome posvećen: koncepcijske promene u nauci ne
tumače se više u pozitivističkom duhu, kao proširenja i dopune ranijih teorija, već
kao promene predstava o prirodi koje se mogu razumeti samo polazeći od procesa u
kojima su one nastale (Nersessin 2008, 5).
U prvom trenutku bismo bili skloni da tvrdimo da prihvatanje rajhenbahovskog
razlikovanja između dva konteksta u potpunosti počiva na shvatanju filozofije
nauke kao normativne discipline. Važno je, međutim, naglasiti da analiza naučnog
otkrića, iako ne može da pruži skup pravila koja će naučnike voditi do otkrića, nije
lišena svakog normativnog elementa. Povezivanje povećanog interesovanja filozofa
za problem otkrića isključivo sa zanimanjem za naučnu praksu i istoriju nauke
počiva na nepreciznom tumačenju smisla Rajhenbahovog razlikovanja konteksta
otkrića i konteksta opravdanja. Rajhenbahova razlika, naime, ne mora da se tumači
onako kako je to postalo uobičajeno u ranijoj filozofiji nauke. Rajhenbah, doduše,
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 43

na jednom mestu govori o „neistraženoj tami stvaralačkog mišljenja“ (Reichenbach

240), međutim, iz njegove analize ne može se izvesti jednoznačan zaključak da nije
moguće racionalno analizirati procese koji dovode do stvaranja naučnih pojmova i
formulisanja novih naučnih teorija. Naprotiv, njegovo razlikovanje konteksta sve
češće se shvata kao pokušaj preciziranja razlike između određenih tipova misaonih
procesa koji se, zapravo, nikada ne pojavljuju u čistoj formi: mnogi elementi pro-
cesa otkrića mogu da posluže kao opravdanje određene hipoteze, a, isto tako, i obr-
nuto može da bude slučaj (up. Nickles 1978, 15). Štaviše, stroga logička rekon-
strukcija procesa otkrića u nauci može ponekad da se poklopi sa konkretnim
razmišljanjem koje je naučnika ili naučnike odvelo do otkrića o kome je reč.

(3)

Odnos između filozofskih teza i istorijskih analiza može da se razumeva na

različite načine: studije slučaja mogu da se posmatraju kao prigodne ilustracije, ali
može da im se pripiše i veoma važan status neke vrste krucijalnog eksperimenta
koji omogućava opredeljivanje između konkurentskih filozofskih polazišta (Radder
1997, 637), u našem slučaju, na primer, između teze da je naučno otkriće vremenski
lokalizovano i suštinski iracionalno i teze da je ono podložno racionalnoj analizi.
Stoga pitanje koje u ovom kontekstu mora da se postavi glasi: „Da li je za ocenji-
vanje mogućnosti objašnjenja naučnog otkrića relevantan pojedinačni slučaj, tj. da
li na osnovu studija slučaja možemo da izvodimo obavezujuće zaključke?“. Pitanje
epistemičkog statusa studija slučaja u filozofiji nauke ukršta se sa dva važna kom-
pleksa pitanja, sa pitanjem o odnosu između istorije nauke i filozofije nauke i sa
pitanjem važnosti eksperimentalne prakse za razumevanje naučne racionalnosti.
Načelno, možemo da govorimo o zaokretu koji je karakterističan za noviju filozofi-
ju nauke, i koji je doveo do toga da se nauka više ne tumači polazeći od gotovih
naučnih teorija koje mogu da se pronađu u udžbenicima, već od aktivnosti samih
naučnika. Tako je postalo uobičajeno da se potkrepljenje za filozofske tvrdnje o
nauci traži u pojedinačnim slučajevima određene naučne prakse, pritom je obično
reč o epizodama iz istorije nauke. Studije slučaja nisu puki primeri koji bi trebalo
da olakšaju razumevanje, kao što je to bilo u ranijoj filozofiji nauke, njima se danas
uglavom pripisuje neka vrsta evidencione uloge.
Studije slučaja kao polazište u analizi naučnog otkrića načelno su izložene
prigovorima koji mogu da se podele u dve grupe: prvo, prigovori u vezi sa pris-
trasnošću u izboru slučaja, i, drugo, prigovori koji ciljaju na ograničenost domašaja
zaključaka koji proizlaze iz razmatranja specifičnog slučaja (Pitt 2001, 373). Prema
prvom prigovoru, određenoj epizodi iz istorije nauke daje se prednost zato što je u
skladu sa kriterijumima naučne racionalnosti koje autor zastupa, a bilo bi, međutim,
44 Eva Kamerer

moguće da se pronađe mnogo drugih slučajeva koji dovode u pitanje ove kriteri-
jume. Drugi prigovor suočava nas sa činjenicom da je naučna praksa, i ona o kojoj
svedoči istorija i ona aktuelna, toliko raznolika, da se postavlja pitanje kako na njoj
možemo zasnovati univerzalne epistemičke vrednosti koje su relevantne za naučno
saznanje. Nemogućnost generalizacije je ovde načelnog tipa, dakle, čak ni analiza
svih postojećih slučajeva ne bi nas daleko odvela u pokušaju da na osnovu nje
formulišemo neka opšta pravila kojih se naučnici pridržavaju, tj. kojih bi trebalo da
se pridržavaju u istraživanju. Ova dva prigovora zapravo svedoče o problemima sa
kojima se susreću dva veoma različita pristupa nauci: pristup odozgo, prema kome
bi nauku trebalo da objašnjavamo polazeći od opštih pravila, i pristup odozdo u
kome je za razumevanje nauke od odlučujućeg značaja naučna praksa. Prvi pristup
je dominantno normativnog tipa, dok je drugi više deskriptivnog. U osnovi ovog
drugog pristupa možemo da nađemo elemente kunovske težnje da se dođe do „jed-
nog sasvim drugačijeg pojma nauke koji može da proizađe iz istorijskih svedo-
čanstava o samoj istraživačkoj aktivnosti“ (Kuhn 1996, 1).
Nemogućnost generalizacije u ovom kontekstu nije naročito značajan prigovor,
budući da se ni ne tvrdi da je moguće izgraditi jednu logiku naučnog otkrića koja bi
se sastojala od skupa postupaka koji bi obezbeđivali otkrivanje novih teorija. Svako
naučno otkriće je kontekstualno uslovljeno, ali ne u tom smislu da je ono u pot-
punosti determinisano nekim subjektivnim i kontingentnim faktorima koji ne mogu
biti predmet racionalne analize, već u tom smislu što je određeno specifičnim teo-
rijskim kontekstom. To znači da su generalizacije ograničenog važenja sasvim mo-
guće. Upravo zato rekonstrukcija načina na koji naučnici rasuđuju u procesu reša-
vanja problema može da pruži veoma značajan uvid u proces naučnog otkrića. Iako
istorija nauke svakako podržava gledište da naučne teorije mogu da nastanu na
mnogo različitih načina, primer koji sam analizirala pruža uvid koji ne mora da
bude osetljiv na prigovor o ograničenosti studija slučaja: naime, praksa upotrebe
jednog specifičnog modela omogućava nam da analiziramo njegovu ulogu u gene-
risanju same teorije. Uostalom, činjenica da model populacije besmrtnih organiza-
ma daleko prevazilazi istraživanje jednog naučnika i jednog izdvojenog naučnog
tima samo govori u prilog tome. Dakle, ako prihvatimo relativno strog kriterijum za
upotrebu istorijskih analiza u filozofiji nauke, prema kojem one moraju „da izađu
na kraj sa čitavim životnim vekom jednog naučnog problema“ (Pitt 2001, 373), čini
se da je ovo takav slučaj. Analiza korišćenja modela darvinovskih demona pred-
stavlja slučaj tzv. „longitudinalne studije“ koja prati kako se istraživanje jednog
problema odvijalo u relativno dugom vremenskom periodu (Burian 2001, 387). Bu-
dući da se radi o različitim istraživačima, ono što joj obezbeđuje jedinstvo nije
samo problem koji je predmet analize, već i jedinstveni način na koji se problem
istražuje, u ovom slučaju, po mom mišljenju, variranje jedinstvenog modela. Pritom
je kontekst za koji tvrdim da je relevantan ovde ograničen na teorijsko polje: dakle,
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 45

pokazuje se da je do promene u nauci i do formulisanja nove teorije došlo zahvalju-

jući pritisku teorijskih problema nezavisno od eventualnih socijalnih faktora.
U izvesnom smislu, moglo bi da se kaže da je funkcija navedene studije slučaja
da nas uveri u mogućnost i relevantnost filozofske analize otrića: istorijsko svedo-
čanstvo trebalo bi da nam otkrije nešto novo i da promeni naša uverenja u pogledu
naučnih otkrića (up. Kinzel 2015, 53). Iz tog razloga, korišćenje studije slučaja pre
bi moglo da se okarakteriše kao, u neku ruku, minimalističko: naučno mišljenje
ovde je analizirano imajući u vidu širi teorijski kontekst, a slučaj je predstavljen
kao rešavanje konkretnog problema evolucionog postanka starenja (up. Nickles
1986, 258). Čini mi se da ovakav pristup najbolje pokazuje u čemu je prednost
tumačenja nekih naučnih otkrića kao proizvoda razmišljanja zasnovanog na mo-
delima. S druge strane, studija slučaja ovde je, ipak, povezana sa nešto većim am-
bicijama nego što je to inače u tzv. minimalističkog pristupu. Ona bi trebalo da ima,
kao što samo videli, i evidencionu ulogu, skromnu, doduše, ali ipak postojeću.
Naime, rešavanje problema evolucije starenja u analizi nije zamišljena kao puka
istorijska ilustracija, već kao potvrda sasvim načelnog stava da je moguće racional-
no govoriti o naučnom otkriću. Važno je, s druge strane, naglasiti da studija slučaja
ne može da bude uzeta kao potvrda teze da je moguće izgraditi jednu univerzalnu
metodologiju naučnog otkrića. Ona omogućava samo „ograničene generalizacije o
lokalnim ili regionalnim standardima naučnog istraživanja“ (Burian 2001,
399-400). Time se otvara još jedno pitanje: ako studije slučaja omogućavaju uvid u
vrednost određenih načina naučnog istraživanja, da li one onda mogu biti i od
normativnog značaja? Čini mi se da na ovo pitanje možemo da damo nedvosmi-
sleno pozitivan odgovor, naime, budući da nam pružaju „podatke za vrednovanje
metodoloških tehnika i njihovog domašaja...one mogu da doprinesu normativnom
istraživanju“ (Nickles 1986, 261). Ova pozicija implicira da analiza specifičnog
naučnog otkrića ne obezbeđuje zaključak da je bilo nužno da se upravo na takav
način dođe do rešenja specifičnog problema, ali svakako nam daje pravo da
zaključimo da je navedeno rešenje bilo moguće i da se pokazalo kao produktivno.
Time je obezbeđena osnova za ograničene generalizacije o mogućnostima rešavanja
određene klase problema, tj. za istraživačke strategije koje mogu da dovedu do
naučnog otkrića. Da li će određena studija slučaja moći da igra nekakvu ograničenu
i dobro definisanu evidencionu ulogu, a ne samo ulogu ilustracije, zavisiće od kon-
kretnog konteksta, pre svega, rekla bih, od činjenice da li možemo jasno da og-
raničimo klasu problema za koje bi data metodologija bila rešenje.

Eva Kamerer
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
46 Eva Kamerer

Literatura

Burian, R.M. (2001), „The Dillema of Case Studies Resolved: The Virtues of Using Case
Studies in the History and Philosophy of Science“, Perspectives on Science, vol. 9, no.
4, 383-404.
Darden, L. (1991), Theory Change in Science. Strategies from Mendelian Genetics, Oxford
University Press
Fisher, R.A. (1930), The Genetical Theory of Natural Selection, Oxford at the Clarendon
Press
Hamilton, W.D. (1966), „The Moulding of Senescence by Natural Selection“, J. Theoret.
Biol. 12, str. 12-45.
Kinzel, K. (2015), „Narrative and evidence. How can case studies from the history of
science support claims in the philosophy of science?“ Studies in History and Philoso-
phy of Science 49, str. 48-57.
Kirkwood, Th. (1999), Time of Our Lives. The Science of Human Aging, Oxford University
Press
Kuhn, Th. (1977), The Essential Tension. Selected Studies on Scientific Tradition and
Change, The University of Chicago Press
(1996), The Structure of Scientific Revolutions, The University of Chicago Press
Magnani, L., Nersessian, N.J., Thagard, P., (eds.) (1998), Model-Based Reasoning in
Scientific Discovery, Springer Science+Business Media, LLC
Medawar, P. B. (1951), An Unsolved Problem of Biology, London: Lewis
Nersessian, N.J. (1992), „In the Theoretician's Laboratory: Thought Experimenting as
Mental Modeling“, PSA: Preoceedings of the Biennial Meeting of the Philosophy of
Science Association 1992, 291-301.
(2008), Creating Scientific Concepts, The MIT Press
Nickles, Th. (ed.), (1978), Scientific Discovery, Logic, and Rationality, Boston Studies in
the Philosophy of Science v. 56.
(1986), „Remarks on the Use of History as Evidence“, Synthese 69, str. 253-266.
Pitt, J.C. (2001), „The Dilemma of Case Studies: Toward a Heraclitian Philosophy of
Science“, Perspectives on Science, vol. 9, no. 4, 373-382.
Radder, H. (1997), „Philosophy and History of Science: Beyond the Kuhnian Paradigm“,
Studies in History and Philosophy of Science, Vol. 28, No. 4,str. 633-655.
Reichenbach, H., (1983), Erfahrung und Prognose, Gesammelte Werke, Bd. 4., Springer
Fachmedien Wiesbaden
Rose, M.R. (2005), The Long Tomorrow. How Advances in Evolutionary Biology Can Help
Us Postpone Aging, Oxford University Press
Weismann, A. (1882),Über die Dauer des Lebens, Jena: Verlag von Gustav Fischer
Williams, G.C. (1996), Adaptation and Natural Selection, Princeton University Press
Darvinovski demoni i logika naučnog otkrića 47

Eva Kamerer

Darwinian Demons and the Logic of Scientific Discovery

(Summary)

The purpose of this article is to show that the local frames of scientific discoveries that
allow only limited generalizations are not necessarily an obstacle to the construction of a
methodology of scientific discovery and that our understanding of scientific rationality need
not be limited to Reichenbachian context of justification. The subject of the analysis is one
of the most important discoveries in evolutionary biology, the discovery of the evolutionary
mechanism of aging. I aim to show how the use of mental modeling was significant to this
discovery. I also consider the question whether the case studies can help us understand
scientific discovery in general.
KEY WORDS: scientific discovery, evolution of aging, thought experiment, mental
modeling