http://watsanrs.

org/

Водоводна и канализациона инфраструктура у

Републици Српској

Вода као богатство

Развој са становишта одрживости, као стратешки развојни прилаз у свијету у посљедњој
деценији - настао је као неизбјежан одговор на све већи притисак на расположиве природне
ресурсе. Ако се издвоје четири кључна проблема човјечанства – вода, храна, енергија и
животна средина – уочава се да рjешења и у остала три кризна комплекса одлучујуће зависе
од воде: од воде зависи производња храна и енергије, а и заштита животне средине је
најосјетљивија управо у воденим екосистемима. Управо због те чињенице, да је ''вода постала
ресурс 21. вијека'', на Даблинској конференцији о развоју и у Агенди 21 (глава 1.3.2.)
дефинисан је став: "одрживост је постала базни принцип свих развојних стратегија, нарочито у
домену развоја водних ресурса".

Република Српска
Територија Републике Српске је подијељена на 63 општине, које се организовано снабдијевају
водом преко 61 централног општинског водоводног система и великог броја водоводних
система мјесних заједница, малих сеоских, групних и индивидуалних система. Јавним
водоводима је обухваћено око 48% становништва, док се око 52% популације ослања на сеоске
системе водоснабдијевања, сопствене бунаре, врела или изворе површинских вода (процјена
је да има око 9.800 локалних или сеоских система водоснабдијевања). Покривеност јавним
сервисом водоснабдијевања у урбаним срединама је око 87% становништва.

Од укупно 1.550.000 становника у Републици Српској, око 741.400 (48%) је прикључено на

водоводне системе општинских центара, 183.700 (12%) је прикључено на водоводне системе
мјесних заједница, а 624.900 (40%) становништва снабдијева се водом из индивидуалних
бунара или извора. Дакле, организовано се водом снабдијева 925.100 становника (60%).

Ниске цијене воде, која не покрива ни трошкове просте репродукције, узроковала је доста лоше
текуће и инвестиционо одржавање током дугог периода, због чега је стање водоводних система
незадовољавајуће. На то утиче и застаријелост дистрибутивне мреже водоводних система, у
којима често преовлађују азбест-цементне цијеви које су осјетљиве у експлоатацији, те се из
санитарних разлога (азбест!) више и не користи у савременим водоводима. Просјечни губици
воде у водоводним системима су око 48% од укупних количина, што рјечито говори о стању тих
система. Због тога је смањење тих губитака уједно и најзначајнија резерва воде за
снабдијевање насеља, након обнове система и санације губитака у њима. На поузданост
функционисања система још неповољно утичу: недовољни капацитети изворишта (посебно код
алувијалних изворишта у маловодним периодима), недовољни капацитети резервоарских
простора, дотрајали системи напајања енергијом због чега долази до испада пумпних станица.
Због свега тога се процјењује да око ¾ водовода може да снабдијева насеља дневно око 22
сата. Та поузданост од око 90% није задовољавајућа поузданост водоопскрбе, јер се у
савременим системима тражи поузданост од преко 98%.

Разлика између захваћених и испоручених количина воде открива забрињавајућу чињеницу да

се у системима губе велике количине воде, готово исте са оним које су испоручене. Проценат
искоришћености захваћене воде је веома низак и у просјеку износи око 52%, док су просјечни
губици недопустиво велики и износе око 48%.
Значајније смањивање губитака и њихово довођење на економски прихватљив ниво ће у
будућности захтијевати улагање великих средстава на реконструкцију и поправку система, како
би се избјегла неприхватљива пракса неоправдано великих улагања у отварање нових
изворишта.

На бази свих наведених подробних анализа може се дати општа оцјена стања у области
водоснабдијевања становништва у Репубилици Српској:

 Водоснабдијевање становништва се обавља преко 61-ог

централног водоводног система.
 Од процјењених преко 1.550.000 становника Републике
Српске, око 741.400 (48%) прикључено је на водоводне
системе општинских центара, а око 183.700 или (12%)
прикључено је на водоводне системе мјесних заједница.
Организовано се водом снабдијева око 925.100
становника (60%), а преосталих око 624.900 (40%)
снабдијева се из локалних система (сеоских, групних и
властитих водовода са захватом из бунара, врела или
извора).
 Водоснабдијевање у урбаним срединама обухвата око
87% становништва, док је обухват у неким општинама
веома низак чак и у општинским центрима: (Соколац,
Козарска Дубица, Нови Град, Оштра Лука, Кнежево).
 Каналисање насеља заостаје за развојем водовода те је
канализационим системима обухваћено 67%
снабдјеваних становника, што је око 35% од укупне
популације.
 На цијелом простору постоје два уређаја за
пречишћавање отпадних вода – у Требињу и Билећи.
 Према подацима из 2000. године, укупна дужина
водоводне мреже са доводним и одводним цјевоводима
је износила око 2.760 km (или око 1,71 m по становнику),
док је канализациона мрежа дугачка око 1.260 km (0,78
m по становнику).
 Процјењена нова набавна вриједност фиксне имовине
(основних средстава водовода и канализација) износи
око двије милијарде KM.

Општа оцјена стања система водоснабдијевања је незадовољавајућа:

 постепену обухвата комуналном водном

инфраструктуром,
 по стању система,
 пооствареној поузданости функционисања, са све дужим
периодима редукција у маловодним перидима због
успореног проширења изворишта,
 по текућем и инвестиционом одржавању, што повећава
опасност од кварова. Постоје значајне неисправности
код водозахвата, објеката за кондиционирање и
дистрибуцију воде.

Узрок је у суштини само један: цијена обезбјеђивања питке воде која се наплаћује
потрошачима (у њу улазе и сви трошкови одржавања канализационих система) износи само
[40÷70]% од реалне цијене која може да обезбиједи несметану просту репродукцију. То није
само економски неодрживо, већ дуго трајање таквог стања доводи до постепене физичке
деструкције водовода због недовољног текућег и инвестиционог одржавања. То је и главни
разлог недовољне функционалне поузданости система, јер су због неулагања у одржавање и
развој у свим водоводима недовољни капацитети важних компоненти система (резервоара,
пумпних станица, водозахвата, преноса, итд.), а дистрибуционе мреже су у врло лошем стању
(највећи дијелови мрежа су од азбест-цементних цијеви, које сада нису дозвољене), што је
главни узрочник изузетно великих губитака у свим водоводима.

Код канализационих система стање је још озбиљније, а посебно је неповољна ситуација са

третманом отпадних вода. Као што је напријед речено, од становништва које има организовано
снабдијевање водом свега двије трећине има и канализацију, тако да свега једна трећина
становништва Републике има организовано прикупљање и одвођење отпадних вода, док се
пречишћавање отпадних вода обавља само у два насеља – Требињу и (у новом ППОВ) у
Билећи, у оквиру заштите Билећког језера од процеса еутрофикације.

Развој канализационе инфраструктуре Републике Српске и санитације насеља знатно заостају

иза снабдијевања насеља водом. Тај раскорак се врло лоше одражава на стање санитације
насеља. Изградњом савремених водовода нагло се повећају количине отпадних вода, а пошто
се паралелно са тим не раде савремени канализациони системи, насеља убрзо почињу
буквално да „пливају“ на отпадним водама које се изливају из импровизованих септичких јама
или из излива у окружење, угрожавајући здравље људи

На основу прикупљених података из анкетних упитника за 2011. годину, које су доставиле

локалне заједнице Агенцијама за воде, може се констатовати да 81% општинских центара у
Републици Српској има изграђен канализациони систем, са различитим степеном обухвата, док
проценат просечне прикључености становништва на канализационе системе у Републици
Српској износи око 36%.

У Републици Српској је изграђено око 1.500 km канализационе мреже за каналисање отпадних

и оборинских вода. Преко 50% насеља имају мјешовити тип канализације, која су већином
застарјела, слабо одржавана и недовољног капацитета. У овим срединама мора се приступити
постепеном раздвајању система и превођење у сепаратни систем каналисања, како би се
створили предуслови за третман отпадних вода. Већи број насеља користи колекторе отпадних
вода за каналисање кишних вода, који у већини случајева нису довољног капацитета, па због
тога у периодима интезивних падавина долази до изливања садржаја на путне комуникације и
зелене површине, што може имати негативан утицај на здравље људи.

Општине које имају организовано прикупљање отпадних вода, обично испуштају нетретиране
отпадне воде у најближи реципијент, најчешће су то оближњи водоток или подземље. Мање од
15% насеља у Републици Српској има неки вид пречишћавања, најчешће је то само механичко
пречишћавање и таложење. Само Билећа која има терцијарни третман и Требиње које има
секундарни третман отпадне воде задовољавају критерије Правилника у условима испуштања
воде у површинске воде (44/01).

Прикљученост потрошача воде на канализационе системе у Републици Српској је око 45%, док
је просјек у земљама чланицама ЕУ око 75%. И у градским срединама прикљученост на
канализационе системе је такође ниска – око 60%. Више од половине општина, око 60%, има
прикљученост на канализационе системе мању од 50%. Око 19% општина у нема уређено
прикупљање отпадних вода.

Посебан проблем санитације насеља су недовршени системи канализације, који немају

постројења за пречишчавање отпадних вода (ППОВ), већ се отпадне воде испуштају на већем
броју излива, непосредно у водотоке, често у самој близини насеља, или у самом насељу.
Савремено постројење за пречишћавање отпадних вода у Републици Српској има само
Требиње и Билећа (завршено 2011.). У Републици Српској испод 5% прикљученог
становништва на канализационе системе има третман отпадних вода, док проценат
општинских центара који имају одређену врсту третмана износи 18%.

Стратешки циљеви развоја водопривреде Републике Српске проистичу из приступа планирању

водне инфрастуктуре са позиција интегралног управљања водним ресурсима. Циљеви су
примјерени и чињеници да се развој сектора вода заснива на принципима одрживости, те је као
такав сасвим усклађен са очувањем животне средине и реализацијом циљева у оквиру
сложених циљних структура и свих других корисника простора (насеља, привредних система,
саобраћајница, енергетике, непокретних културних добара, итд.).

Стратешки циљ највишег реда развоја сектора вода Републике Српске може се формулисати
као:

 Оптимално газдовање водама, у оквиру интегралног

уређења, коришћења и заштите јединственог
водопривредног простора Републике Српске.

Тако формулисан циљ највишег реда може се разложити на сљедеће опште циљеве:

 Уређење и рационално коришћење водних ресурса

Републике Српске;
 Повећање коришћења и уређења расположивих ресурса
у еколошки, социјално и економски прихватљивим
границама;
 Повећање ефикасности и рационализације употребе
воде у складу са ограничењима која се постављају на
плану све ограниченијих ресурса и све сложенијих
интеракција са другим системима у системском
окружењу;
 Заштита вода у оквиру интегралне заштите и
унапређења животне средине;
 Заштита од штетног дјеловања вода, које треба да буде
усклађено са нивоом значајности урбаних, привредних
саобраћајних и других система који се штите;
 Оптимално усклађивање водопривредног развоја са
свим другим компонентама развоја Републике.

Пројекат Водоводне и канализационе инфраструктуре у

Републици Српској
Потписаним Уговором о финансирању бр. 25.741 између Босне и Херцеговине и Републике
Српске и Европске инвестиционе банке, у Републици Српској, предвиђена је реализација
пројеката водоводне и канализационе инфраструктуре у општинама које су исказале интерес
за учествовањем у пројекту попуњавањем упитника Европске инвестиционе банке.

Уговором је Република Српска исказала намјеру да из:

 кредитних средстава, у износу од 50 милиона ЕУР-а,

 домаће контрибуције 15,0 милиона,
 билатерална средства 15,0 милиона,
 средства ЕУ 20,0 милиона евра,

што према Уговору укупно износи 100 милиона ЕУР-а, путем Министарства финансија и
Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде проведе овај Пројекат који се састоји
од инвестиционих програма (подпројеката) које ће реализовати општине укључене у Пројекат
на територији Републике Српске.

Финансирање Пројекта у склопу Уговора осигурано је Гарантним споразумом закљученим дана

29.08.2007. године између ЕУ и ЕИБ-а према члану 8. Одлуке Вијећа 2006/1016/ЕЦ од
19.12.2006.године.

Генерални циљеви успостављања овог кредитног аранжмана усмјерени су на подршку

унапређењу постојећих животних услова становништва, обезбјеђење адекватних хигијенских
услова који се односе на водоснабдјевања и одводњу отпадних вода, те реализацију мјера
заштите животне средине у складу са обавезама на путу приближавања ЕУ и усаглашавања са
ЕУ легислативом, а у конкретном случају са Оквирном директивом о водама, Директивом о
води за пиће и Директивом о урбаним отпадним водама.

Сврха Пројекта је да се финансирањем обезбједи имплементација мјера које доприносе

побољшању инфраструктуре и пружања услуга којим се обезбјеђује адекватно (квалитативно и
квантитативно) водоснабдјевање, односно одводња отпадних вода и њихово пречишћавање у
општинама укљученим у Пројекат.

У суштини, циљ овог Пројекта је да се уз јачање општинских оператера-комуналних предузећа,

изградњом потребних објеката и успостављањем адекватне инфраструктуре сектроа за воде,
развију одрживе услуге водоснадбијевања и одводње отпадних вода на територији Републике
Српске.

Планирано је да реализација пројекта буде проведена у раздобљу од 2011.-2015. године,

међутим сам период расположивости ЕИБ-овог кредита а самим тим и трајања пројекта се
може продужити у договору са ЕИБ-ом.