ТРАГАЊА И ОДГОВОРИ

КРАЉЕВИЋ МАРКО –
ИСТОРИЈА, МИТ, ЛЕГЕНДА

Марко Краљевић, син краља Вукашина Мрњавчевића и

синовац деспота Јована Угљеше, појавио се на историјској по-
зорници у зла и смутна времена, у седмој деценији четрнаестога
века.
Након изненадне смрти цара Стефана Душана 20. децембра
1355. године на српски престо је ступио Душанов син Урош.
Способног оца сменио је млади, у много чему нејаки син. Стари
хроничари, летописци, упамтили су га као високог, лепог муш-
карца, детињег ума и разума („младог духом”). У првом тренутку
младост (Урош има осамнаест година), а потом и свакојаку немоћ
новога владара искористили су многи великаши како би се оса-
мосталили у областима које су им од цара (Душана или Уроша)
биле додељене на управу. Царску власт су признавали само када
им је и колико то одговарало. Августа или септембра 1365. годи-
не Урош је разделио и властиту царску власт. Краљевску круну,
а са њом и право на савладарство, даровао је Вукашину Мрњав-
чевићу. Вукашинов брат Јован Угљеша је добио или једноставно
узурпирао титулу деспота и завладао областима које су иначе
биле под управом царице Јелене, Душанове супруге, односно
Урошеве мајке. Некоји историјски извори, попут хронике Кон-
стантина Михаиловића Јаничара, писане крајем петнаестог или
у првим годинама шеснаестог века, истичу како се Урош тужио
на бахато понашање браће. Покушавао је накнадно да сузбије

Р. Михаљчић, Крај српског царства, Београд, 1989 (поглавља: Поја­
ва обласних господара, 36–74, Савладарство – надмоћ обласних господара,
75–116)

Г. Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд, 1965,
12; Р. Михаљчић, нав. дело, 113.

246
 краљевић марко – историја, мит, легенда

њихово самовлашће и да им наметне врховну царску власт. Ву-

кашин и Угљеша су му, пише Јаничар, одговорили: „Дао си нам
црвене чизме које нам нећеш брзо и лако свући.”
Први помен Марков јесте можда у натпису изнад јужних
врата Дреновске цркве, саграђене у близини Тиквешког језера,
недалеко од Велеса. Натпис казује да је црква живописана 1356.
године „при државе” Николе и Марка, а „по смрти светороднаго
цара Стефана”. Тога Марка неки научници поистовећују са
Вукашиновим сином. Сматра се да се Николино име у натпису
односи на војводу Николу Стањевића, за кога се знало да је у тим
временима био мали обласни господар управо на тим просторима.
Народно предање вели да су цркву у Дренову подигли заједнички
Вукашин и Марко. Иако народно предање звучи упозоравајуће
и потврђујуће, поистовећивање Марка из Дреновске цркве са
Марком Краљевићем није поуздано. „Препознавање” Краљевића
Марка као владара неке мале области у околини Велеса мењало
би и могућу годину Марковог рођења. Драгутин Костић се до-
мишљао да је Марко могао бити рођен око 1345. године, а натпис
на Богородичиној цркви у Дренову померао би ово датовање
десетак година уназад, на почетак четврте деценије XIV века
(1334-1335). Први несумњиви помен Марка Краљевића у исто-
ријским документима потиче из 1361. године. Списи Дубровачке
републике показују да је те године Марко дошао у Дубровник на

Константин Михајловић из Островице, Јаничарове успомене или турска
хроника, предговор, превод и напомене Ђ. Живановић, Београд, 1966, 103.

В. Радовановић, Тиквеш и Рајец, Српски етнографски зборник XXIX,
Насеља и порекло становништва, књига 17, Београд, 1924, 442–444; Р. Михаљ-
чић, нав. дело, 91, нап. 66, упозорава да је у четвртој књизи Записа и натписа
Љубе Стојановића, стр. 12, бр. 6037, натпис из Дреновске цркве читан тако да
је, уместо о двојици, реч само о једном властелину двојног имена – Никола
Марко.

Ђ. Сп. Радојичић, Белешке о једној надгробној плочи из Велеса, Ста-
ринар, Нова Серија, књ. VII–VIII (1956–1957), Београд, 1958, 208. Народно
предање је забележио В. Радовановић, нав. дело, 445.

Д. Костић, Кад је рођен Марко Краљевић, Глас САН, књ. CLXXI, други
разред, књ. 88, Београд, 1936, 179–190.

247
 ТРАГАЊА И ОДГОВОРИ

челу српскога посланства да преговара о прекиду непријатељстава

започетих још 1359. године. Марко је тада већ био у годинама које
су му допуштале ауторитативан наступ. Мада у мировним прего-
ворима царско посланство није имало знатнијег успеха, сам Марко
је успео за време боравка у Дубровнику да подигне сребро које је
његова породица ту депоновала, а успешно је интервенисао код
власти Дубровачке републике у корист неких призренских трговаца.
Марково предвођење царског посланства у мировним преговорима
са Дубровником сведочи о томе да је био Урошев човек од пове-
рења. Уистину, Марка Краљевића народни певач није безразложно
прогласио за Урошевог заштитника. То потврђује , на особен начин,
и натпис на цркви Свете недеље у Призрену. Натпис је откривен,
односно откопан случајно септембра 1966. године у дворишту једне
приватне куће, у предграђу старе призренске тврђаве, у простору тзв.
Поткаљаје. Натпис казује да је реч о цркви Пречисте Богородице.
Црква је била посвећена Ваведењу. Натпис вели даље да је црква
била сазидана и живописана („пописана”) „повеленијем и откупом
господина младаго краља Марка” 6879. године од створења света.
Наведена година подразумева раздобље од 1. септембра 1370. до
31. августа 1371. године. Будући да се битка на Марици и погибија
краља Вукашина и деспота Јована Угљеше збила 26. септембра
1371. године, а да је цар Урош преминуо 4. децембра 1371, скоро
пронађени натпис сведочи да је Марко носио титулу млади краљ
још за живота и цара Уроша и краља Вукашина. У нашој историјс-
кој науци влада уверење да је „у српској држави савладар носио
титулу краља, док је установа младог краља задржала своју ранију,

Р. Михаљчић, нав. дело, 58–59, 98; Г. Острогорски, нав. дело, 8. Из списа
Дубровачке републике види се да су они сматрали краља Вукашина једнако
моћним у Србији као и самога цара. Једновремено пишу обојици.

Ваведење је један од дванаест великих хришћанских празника, означава
улазак св. Богородице у храм. Празнује се 21. новембра по старом, односно 4.
децембра по новом календару. Ваведење је претежно женски празник. (Миле
Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990, 45)

М. Ивановић, Натпис младога краља Марка са цркве Св. Недеље у
Призрену, Зограф, 2, 1967, 20–21.

248
 краљевић марко – историја, мит, легенда

основну функцију – обезбеђење наследства”.10 Титулу млади краљ

носили су за живота својих очева: Драгутин, Душан и Урош. Међу-
тим, случај младог краља Марка чини се битно другачији. Стефан
Урош је законити цар, краљ Вукашин законити савладар, а Марко,
пак, није млади краљ оцу Вукашину (само савладару царевом), већ
цару Урошу. Функција титуле млади краљ јесте у обезбеђивању
наследства, али реч је о наслеђивању правог, основног носиоца
владарске моћи, а не његовог сурогата. Цар Урош је очигледно
именовао поверљивог човека за најближег сарадника и наследника.
Добивши титулу, краљ Марко добија и могућност да откупи нечије
ктиторско, оснивачко право на цркву Св. Ваведења, односно Св.
Недеље у Призрену, у граду који је био готово средиште Душановог
и Урошевог царства.
О Марковом краљевању зна се мало. Времена су била зла,
метежна. После погибије краља Вукашина и смрти цара Уро-
ша земље које је Марко наследио једноставно су „очерупане”.
Осиони обласни господари, попут Вука Бранковића, на пример,
искористили су новонастале прилике. Непосредно после Маричке
битке и Урошеве смрти, краљ Марко је изгубио градове Скопље
и Призрен. У тим годинама амбициозни Вук Бранковић исказује
се као најозбиљнији и најтемељнији уништитељ Душановог и
Урошевог царства и издајник легитимног Урошевог наследника
– краља Марка.11 После судбоносних догађаја који су се збили у
последњем тромесечју 1371. године, краљ Марко је био принуђен
да призна врховну власт турског султана. У Косовскоме боју
вероватно није учествовао, али је турска војска морала прећи и
преко његове области на путу према Косову.
Ако је мало поузданих података о Марковом животу, нешто
их је више (мада не можда поузданих) о данима који претходе ње-

10
Р. Михаљчић, нав. дело, 109, нап. 137.
11
Ово све треба придодати досадашњим размишљањима о разлозима
због којих Вук Бранковић јесте запамћен у народној традицији као издајник (Н.
Љубинковић, Од косовске битке до косовске легенде, Научни састанак слависта
у Вукове дане, књ.19/1, Београд, 1991, 156–158).

249
 ТРАГАЊА И ОДГОВОРИ

говој погибији. У битки на Ровинама, Марко се борио на турској

страни против влашког војводе Мирче. На истој страни борили
су се „и против своје воље”, поред Марка, и Стефан Лазаревић и
Константин Дејановић. Стефанов биограф Константин Филозоф
пише како је Марко пред битку рекао Константину: „... молим
Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први
међу мртвима у овом рату”.12 Жеља му се испунила. Хришћани
су победили, а Марко је, заједно са Константином Драгашем
(Дејановићем) погинуо 17. маја 1395. године.
Епска легенда о Краљевићу Марку, поред оне о Косовском
боју, најпознатија је, најпопуларнија и најсложенија епска леген-
да балканских народа. Била је предметом бројних, више-мање
озбиљних студија (Стојан Новаковић, Ватрослав Јагић, Асмус
Серенен, Томо Маретић, Срета Стојковић, Михаил Халански,
Владо Халански, Андра Гавриловић, Никола Банашевић, Салко
Назечић, Видо Латковић, Светозар Матић, Светозар Кољевић,
Радован Самарџић, Љубомир Зуковић) као и стотина и стотина
ситнијих прилога. Чињеница да је Марко Краљевић јунак сто-
тина епских и лирских песама јужнословенских, али и других
балканских народа, да постоји на стотине народних прича и пре-
дања везаних за његово име – објашњавана је на најразличитије
начине. Писало се: краљ Марко је на двору имао најбоље певаче;
краљ Марко је штитио поданике од турске силе; себе свесно
жртвовао у боју на Ровинама, попут хришћанских светитеља
– мученика; краљ Марко је био изузетан јунак; краљ Марко,
турски вазал, једини је смео да се слави у тешким временима
турске окупације; епска легенда о Краљевићу Марку стварана
је по угледу на познате и препознатљиве западне узоре итд. У
низу тумачења Маркове епске легенде стоје усамљена настојања
Веселина Чајкановића, Миленка С. Филиповића, Драгослава

12
Наведено према тексту Р. Михаљчић – Н. Милошевић-Ђорђевић,
Краљевић Марко (око 1335–1395), у: 100 најзнаменитијих Срба, Београд – Нови
Сад, 1993, 64.

250
 краљевић марко – историја, мит, легенда

Срејовића да се укаже и на неке очигледне митолошке одлике

Маркове личности.13
У историјама књижевности југословенских и јужнословен-
ских народа, у прегледима народне књижевности балканских
народа, за епску легенду о Краљевићу Марку тврди се следеће:
Марко Краљевић је један од најсложенијих, најразрађенијих
ликова светске усмене епике. За разлику од бројних хероја и
антихероја усмене епске поезије других народа, Марко није
само херој, као што није ни само негативни јунак. Разматране су
различне чињенице, различита обавештења. Марко Краљевић је
храбар. Напада сам на десетине, чак и на стотине непријатеља, а
може да га уплаши и један једини (Љутица Богдан, Алија Ђерзе-
лез, Џидовка девојка). У борби се, по правилу, понаша витешки,
али у невољи је спреман да потргне „ноже из потаје” и да сече
сабљом изненада. Штити слабе, немоћне, ослобађа робље и по
цену властитог живота, али без размишљања одсеца руке онима
који га понашањем не задовоље (Новак ковач, Росанда девојка).
Бори се против сваког силника, чува национални идентитет
(слави славу), тера инат иноверцима (пије уз Рамазан вино), али
једновремено послушно служи турскога султана. Марко памти
учињене му услуге, али уме да буде и драстично незахвалан. Тако
ће убити Арапку девојку која га је избавила из ропства. Марко ће
потегнути сабљу и на рођену мајку и одсећи ће јој главу. У другој
прилици спреман је да превија рањеног орла. Супротставља се
оцу и стричевима без зазора, не хајући за властити живот. Све-
дочиће по праву и правди на коме је „остануло царство”, коме
уистину припада Душанова царска круна. Али уме и да се куне
криво, капи на колену.
Површна читања и прегледања епских и лирских песама о
Марку сведоче у прилог таквом ставу. Међутим, први утисак је
погрешан. Епска легенда о Марку Краљевићу није јединствена.
13
Љ. Зуковић, Народни еп о Марку Краљевићу, Београд, 1985, 5–80; Н.
Љубинковић, Усмено стваралаштво у сведочењима, сагледавањима, тума­
чењима (II), Расковник, 49, Београд, 1987, 126–128.

251
 ТРАГАЊА И ОДГОВОРИ

Слојевита је. У оквирима онога што данас називамо епском

легендом о Марку постоје бар четири препознатљива, одвојива
слоја:
1. Епска, ритерска легенда о Краљевићу Марку – типа
француских chansons de geste, византијских епских песама,
средњовековних романа попут Александриде, или Романа о Троји,
староруских историјских песама XVI и XVII века, итд.
2. Митолошки слој легенде, у којем Марко Краљевић добија
атрибуте прасловенских и словенских божанстава, добрих богова
(помагача и заштитника), али и злих, „старих крвника”.
3. Лимитрофни облик. У граничним, лимитрофним об-
ластима, у којима се сучељавају и сукобљавају људи различите
националне и верске припадности, трају, али и живе напоредо,
две различите епске легенде о Марку. Једна га уздиже и велича
као особени симбол властите националне и верске самобит-
ности. Друга га оспорава и унижава као херојски и етнички
симбол националног и верског непријатеља. Овде посебно треба
имати у виду често постојање двоструке лимитрофности: про-
сторне и временске. Другим речима, одређене области бивале
су лимитрофне у неким временским раздобљима (дужим или
краћим), а у другима не.
4. Марко државотворац и слободоносац – најмлађи је слој
легенде. Не само у визијама већ и у свести људи, Марко постаје
вођа бораца који се боре и гину за слободу. Није више учесник
појединачних, међусобно одвојених обрачуна, не улива наду у
крајњи успех само победама у појединачним мегданима. У новим
условима он је предводник у фронталној бици, сигурни весник
и јемац коначне победе. Временски гледано реч је о раздобљу
које се најављује већ хајдучким атрибутима Марковим, а посеб-
но је препознатљиво од времена Српске револуције, односно
два српска устанка (1804–1815). Ово раздобље Маркове епске
легенде може се пратити у континуитету, закључно до Првог
светског рата, а у траговима траје и касније.

252
 краљевић марко – историја, мит, легенда

Легенда о Краљевићу Марку поседује у почетку све пре-

познатљиве одлике савремене витешке епике. Марков епски лик
подсећа на Ролана из Песме о Ролану, на Ахила из Романа о Троји,
на самог Александра Великог из Александриде, на Дигениса
Акриту византијске епике. Марко се јавља као витез ослободи-
лац (ослобађа робље, заробљене пријатеље – витезове, даме у
невољи), затим као витез – царски вазал – „слуга”. Поседује коња
и оружје достојне витеза. Обилато једе и још обилније пије, како
то већ доликује средњовековним идеалима витеза, правилима
и захтевима витешког понашања. Ова епска витешка легенда
о Краљевићу Марку била је најразвијенија и најпопуларнија у
средишњим областима Маркове државе. Међутим, управо на томе
простору (крајњи југ Србије, Македонија, најзападнији делови
Бугарске) изузетно је била жива митолошка традиција. Марко,
познато име витешке епике, последњи законити српски владар
– наследник државе Немањића, у „живим” песмама о подвизима
митских богова – преузима њихову улогу. У песмама у којима
је заменио стара несловенска и словенска божанства, Марко се
појављује у улогама сличним онима које има у витешкој легенди.
Пажљивијим ишчитавањем песама несумњива разлика постаје
уочљива и очигледна. Појављује се као бог – коњаник – спасилац.
Преузима улогу бога спасиоца на белом коњу, трачког коњаника,
потом и хришћанског светитеља – ратника, светог Ђорђа. Када
служи султана, Марко није више ни витез који двори сизерена,
нити побеђени ратник који понизно слуша победника. Бог Марко
служи по казни изреченој од Богова – горег од себе, смртника.
Пре њега то су морали да чине и Аполон и Херакле (односно
Херкул). Султан, Марков господар, свестан је природе (привре-
мености и ограничености) властите надмоћи. Он жели да пони-
жава бога који му служи, али чим је суочен са Марковим гневом
(када је дотеран „до дувара”) – повлачи се у страху, нудећи мито.
У својству бога и са атрибутима соларног бога, Марко се бори
против хтоничних божанстава (на пример, против Мусе Кесеџије
са „три срца јуначка”). Марков митски помагач јесте небеска вила

253
 ТРАГАЊА И ОДГОВОРИ

облакиња; никако не хтонична вила бродарица, нити вила језер-

киња. Да би стигао у чудесне пределе, у подземни свет, бог-Марко
поткива Шарца сребрним потковицама. То је једини начин да се
ступи у подземље. Из истих разлога се у нас вековима стављао
поред мртваца, или мртвацу у уста, комад сребрног новца. Само
тако се могао платити превоз преко сребрне реке, или мостарина
за прелаз и улаз у свет мртвих. Марково оружје и Марков коњ до-
бивени су на натприродан начин и изузетни су. Основно Марково
оружје јесте оружје бога громовника – буздован. Оно наликује
Херакловој батини, чекићу бога Тора итд. Песме о Марку мито-
лошки обележене другачије осветљавају иначе познате витешке
мотиве. Маркови поступци нису узроковани жељом витеза да се
спере нанета увреда, исправи неправда, нити да се заштите слаби
и немоћни. Они происходе из срџбе бога Марка (као и Ахилове у
Илијади, или Зевсове небројено пута) и зависти бога-Марка (убија
нећака који је бољи јунак од њега). По угледу на старе богове
плодности, Марко је и пијаница и кавгаџија.
Како је време пролазило, настајале су и одређене промене
у легенди о Краљевићу Марку. У неким подручјима Балкана, у
граничним, лимитрофним областима, зачео се хотимице, због
тзв. жупске подвојености (обласне суревњивости), затим ус-
лед националних, верских, па и социјалних разлика (које су из
претходних исходиле), стварати и неговати култ Марка Краље-
вића антихероја, негативног јунака. На први поглед се може
учинити да једноставно препознајемо раније побројане одлике
Марка – витеза или Марка – бога. Међутим, угао гледања, а са
њим и акценат – битно су померени. У први план се ставља Мар-
кова понизна зависност од непријатељског, иноверног владара,
турскога султана. Та зависност се не објашњава оданошћу витеза
према владару (сетимо се само како Стефан Лазаревић у бици
код Ангоре 1402. чини надљудске напоре не би ли ослободио
свога сизерена, али и оцеубицу, султана Бајазита). Не тумачи
се ни апсурдном ситуацијом да преснажни бог служи смртника
због хира богова. Марко није витез који служи владара, нити

254
 краљевић марко – историја, мит, легенда

божанство које је привремено подређено вољи смртника. Он је

кукавица. Из страха и личне користи приклања се сили. Такав
Марко јесте и непоштен, подао, свиреп. Добија несумњиве одлике
злочинца. У томе духу је и његово убијање рођене мајке (песме
из Хрватског Загорја), или брата (песма са отока Хвара). Кроз
епске песме и казивања овога типа, Марко се тетура пијан, жељан
кавге, крви. Позно створени лик Марка антихероја, кукавице,
пијанице, убице – резултат је осмишљеног чина. Новонастали
негативни јунак етички је, национални и верски утук намењен
житељима области које су у епској личности Краљевића Марка
виделе етички, етнички и конфесионални узор. Супротна страна
у лимитрофним областима инсистира, пак, агресивније на наци-
оналној и верској особености Марковој.
Проблем националног ослобођења и уједињења, постављен
оштро у XIX веку, нашао је одраза и у Марковој епској легенди.
Усмена песма, казивања у временима борбе за етничко осло-
бођење и уједињење, ставила је Марка на чело бораца. Израстао
је у симбол борбе за слободу, за национално, верско и људско
ослобођење човека. Као такав предводио је у епској, помало ар-
хаичној и митској свести људи не само читаву војску већ и сваку
чету, сваки вод. Испред себе, на небу, гледали су га Карађорђеви
и Милошеви јуришници. Препознавали су га борци на Куманову,
ратници на Церу, Кајмакчалану. Тиме је један тренутак исто-
ријскога и друштвеног развоја дао властито тумачење суштине
Марковога епског лика.
Слава и штованост Краљевића Марка у епској легенди и у
свеколикој усменој традицији јужнословенских народа исходе из
три различна извора. Историјски Краљ Марко имао је много више
утицаја на стварање епске легенде о Краљевићу Марку него што
се то мисли. Античка и словенска митолошка традиција, посебно
њихова транспозиција у хришћанским условима, утиснуле су на
епску приповест дубок и препознатљив жиг, а витешки слој је у
њој свакојако неспоран.

255
 ТРАГАЊА И ОДГОВОРИ

Оскудне историјске вести о краљу Марку ипак казују штош-

та од суштинске важности за позније обликовање епске легенде
о Краљевићу Марку. Пре свега, сведоче о томе да је Марко био
Урошев поверљив човек бар десетак година. Први податак о томе
је из 1361. године, а последњи из године 1370/1371, али свакако
пре 31. августа 1371. Сведоче и да је Марко био особени заштит-
ник и гарант Урошеве царске круне и у односу на властитог оца.
У својству директног и легитимног наследника царства, Марко
стаје између цара Уроша и Урошевог савладара краља Вукашина,
узурпатора и насилника по понашању. Млади краљ Марко јесте
Урошев штит пред обешћу и самовољом обласних господара.
Марко је, што се никад није водило рачуна, последњи правосна­
жни наследник династичке породице Немањића. Он је, а не ко
други, од цара одређен да понесе обележје наследника, титулу
младог краља. Да је, пак, Марко био млади краљ, у односу на
оца му, Вукашина, он би сам, као Душан код Велбужда, био на
челу Вукашинових трупа у Маричкој бици. Краљ Марко, однос-
но Краљевић Марко епске легенде, уживао је статус последњег
законитог владара, последњег законитог вође, што је већ само
собом довољно за настајање епске легенде.
На просторима Маркове државе снажна је и жива била
античка и словенска митолошка традиција. Последњи законити
владар постаје и личност за коју се и уз коју се везује сачувана
митолошка баштина. Није нимало случајно што Марко замењује
и смењује старог трачког и античког коњаника. Још мање је
случајна Маркова наметљива сличност са Хераклом. Једно од
највећих познатих Хераклових светилишта – Хераклеја – налази
се на подручју Маркове државе.14

(1994)

14
Колико је античка традиција уопште била присутна на просторима
Маркове државе, може се наслутити и из докторске дисертације Р. Марића
Антички култови у нашој земљи, Београд, 1933.

256