Recenzija

PETAR V ISN JIC

O acovorni ured i.ik

RADMILO LALE MANDIC

U ređivački o d b o r
M IRKO VUJACIC
RADMILO LALE MANDIC
IVO MATOVIĆ (uredn ik ) i
DRAGAN MARJANOVIC

K o ie k lu ra
DOBRILA PETROVIC

Izdavači
SAVE'l ZA VASPITANJE I BRIGU O DECI
SR S R B IJE , BEOGRAD i
N IRO D ECJL N O VIN E
C-ORNJI MILANOVAC

T iraž
? 000 p rim e ra k a

Š tam pa
..NOVA PROSVETA« — BEOGRAD

Štam p a n je z avršeno av g u sta 1977. godine

Ilu stra c ija

ZORAN JOVANOVIĆ — JU S

T ehnički u re d n ik
DUŠAN POPOVIC

ED
DEČJE NOVINE
Biblioteka LEGENDE dobitnik je Povelje »4. jul« — najvećeg
društvenog priznanja za doprinos u gajenju tradicija narod-
nooslobodilačkog rata naroda i narodnosti Jugoslavije
BIBLIOTEKA »LEGENDE« VI KOLO
 JOVAN RADOVANOVIĆ

Heroj
Drage proleterske
ŽIVOTNI PI T NARODNOG HEROJA
NADE MATIĆ
 U porodici Vukadina i Leposave Lepe Matić, 1924. go­
dine se, u Bajinoj Bašti, ispod lepotice Tare i kraj Drine, ro­
dila devojčica Nadežda, koju će svi, kroz ceo život, zvati Na­
da. Tri godine ranije, u Koviljači, rodila im se kćerka Vera,
a koju godinu kasnije, opet u Bajinoj Bašti, sin Boško. Naj­
mlađi, Filip, rodio se u Preljini kod čačka. Najzad, negde tri­
desetih godina, šestočlana porodica Matića se našla u Užicu.
Tu je otac Vukadin dobio i službu, kao policijski pisar, i sve
četvoro dece učilo školu.

Porodica je živela pristojno. Otac, službenik, pomalo

se i boemski ponašao i živeo: izlazio je u kafane, voleo karte,
imao društvo, pa se katkad vraćao kući i posle dan-dva, ne-
retko i bez para. Nije imao velike škole, niti se politički ve­
zao za režim. Onda dobru službu stekao je više zbog zasluga
u prvom svetskom ratu. Budući da je malo vremena provo­
dio u porodici, njegova supruga Lepa je bila stub kuće: sa­
ma je vodila domaćinstvo i primemo se brinula o svojoj de-
ci, o njihovom vaspitanju i školovanju. U kući se tačno znalo
ko šta radi, jer su od malena deca dobijala svoje poslove.
Strogost, energičnost i ljubav prema kćerkama i sinovima
Lepa je uvek umela da uskladi. Deca su je volela kako se sa­
mo dobra majka može voleti, bila vezana za nju, i cenila sva­
ki njen savet o tome kako treba da se ponašaju u školi, na
ulici, u društvu, kako da u svakoj prilici iskažu poštovanje
starijima. Od malena je kod njih negovala iskreno druželjub-
lje, pa je njihova kuća uvek bila puna dece.

Svako od dece rano je steklo naviku da redovno čita.

Vukadin je kupio kompletnu biblioteku srpskih pisaca, rus­
kih klasika, i dr., rado i često ističući da u kući ima dosta knj­
iga. Svako od dece je od malena i s voljom čitalo, a Nada je u
tome bila najdoslednija: čitala je svaki dan, katkad satima, to­
liko zadubljena u knjigu da nije primećivala tako reći ništa
drugo što se dešavalo u kući.
Još u osnovnoj školi, a u nižoj gimnaziji naročito, Na­
da je ispoljavala dar za učenje, logičko razm išljanje i razu-
mevanje pojmova i celina. Drugarice i drugovi iz đačkih klu­
pa su je, od malena, voleli ne samo zato što je dobro učila
već i što je bila iskrena, druželj ubij iva, pravična i uvek sp­
rem na da svakome pomogne. Za razliku od sestre Vere i bra­
ta Boška, koji su bili vedri, veseli i bučni, Nada je bila tiha
i često povučena, ali i poznata po druželjublju.
U Matića kuću svakog dana su dolazile Verine i Nadi-
ne drugarice iz škole, što je, kasnije, bio slučaj i sa Boškovim
drugovima. Najčešće je bio razlog — da zajedno urade škol­
ske zadatke. Prema svakom od njih Lepa je bila ljubazna, sa
svakim od njih bi b ar pokoju progovorila, našalila se, uvek
stvarajući atm osferu u kokoj su se drugarice i drugovi nje­
ne dece osećali kao u svom domu.
Kao đačić drugog i trećeg razreda gimnazije, kod Ma­
tića je stanovao Ljubinko Pantelić, Nadin vršnjak i kasnije
školski drug u učiteljskoj školi. Njegov otac Nićifor, otresit
seljak iz R astišta sa Tare, poznavao je Vukadina (koji je bio ro­
dom iz susednog sela Jagoštice), pa je kod njega smestio de-
čaka dok pohađa gimnaziju. Matići su Ljubinka prim ili kao
člana porodice, ali se on, sišavši iz planinskog sela u grad,
m orao mnogočemu prilagođavati. Otac je ugovorio da Ljubin­
ko ponešto pomaže u kući, pa je Lepa odredila da svakog
ju tra donosi vodu za piće sa jedne česme ispod Pore. To je
Ljubinku i odgovaralo, tim pre, je r je fizički, za svoje godi­
ne i u poređenju sa ostalim dečacima u kući, bio jak. Ipak,
česma je bila podaleko, a kofa povelika. Istina, na to niko iz
kuće nije obraćao posebnu pažnju — sem Nade. Ona, inače
veoma pravična i osećajna prem a ljudim a oko sebe, počela
je sa Ljubinkom da ide na vodu i da mu pomaže nositi kofu.
U početku se izgovarala da ide kod drugarice, da zajedno
urade školske zadatke, ali je kasnije otvoreno govorila da ide
da pomogne Ljubinku, je r je kofa vode za njega preteška.
Malog gorštaka Ljubinka su zbunjivali i drugi Nadim
postupci. Kao dečačić, u selu je navikao da jede obilno, zbog
čega je prvih godina u Užicu imao dosta nevolja. U Matića

Nadežda Nada Matić, narodni heroj

kući Lepa je zavela red: svakog ju tra se obavezno kupovalo:
crni hleb za Vukadina i tri lepinje za doručak ostalima. Poš­
to bi ih domaćica namazala kajmakom , tri lepinje su delje-
ne na polovine koje su pripadale Lepi, Veri, Nadi, Bošku, Fi­
lipu i Ljubinku, dok Vukadin za taj specijalitet nije mario.
Uz lepinje je uvek bilo čaja, ili mleka, i gradskoj deci je to
bilo sasvim dovoljno za prvi dnevni obrok. Za Ljubinka, opet,
to je bilo odveć malo, ali je stidijivi seljačić pokušao da to
sakrije. Nada je i to pnm etila, pa bi, u želji da mu pomogne,
pojela deo lepinje, ostatak pružila Ljubinku, kao nehajno
govoreći:
— Evo tebi, ja više ne mogu.
U početku se Ljubinko i tome iščuđavao, ali je na to
navikao. A kako je »ratovao« s matematikom, požalio bi se
Nadi, s kojom nije bio u istom odeljenju, da mnoge zadatke ne
razume i ne može da ih reši. Ona bi mu, kad god bi našla vre­
mena, pomogla, govoreći:
— Daj, Ljubinko, da vidimo te zadatke koje ne možeš
sam da uradiš. Da vidimo šta se to toliko zamrsilo....
Zahvaljujući Nadinoj sestrinskoj pomoći, Ljubinko je
te godine tako dobro savladao osnove iz m atem atike da kas­
nile, tokom čitavog školovanja, nije imao muke s tim pred­
metom.
Nada je naročito volela da pomaže u učenju siromaš­
nim đacima, što je ostvarila preko organizacija u gimnazi­
ji. A pored učenja i čitanja, u slobodnom vremenu se bavila
i ručnim radom . Umela je lepo i brzo da plete. Sa svojim
drugaricam a Mirom Vergović i Ljbom Vidojević satima je,
u dugim zimskim večerima, plela čarape, rukavice i džempe­
re za sirom ašne đake. Mnogima je, a naročito drugaricama,
ponedeljkom nosila po nekoliko parčadi pite, gibanice, ili ko­
ju kiflicu, je r su nedeljom u njihovoj kući obavezno pečeni
kolači, a Lepa je tu N adinu darežljivost uvek odobravala.

RAZRED NAZVAN KOLEKTIV

U učiteljskoj školi Nadu Matić vršnjaci su brzo zapa­
zili, tačnije rečeno — još prvog dana. Posle prijemnih ispita,
obavljenih septem bra 1938, na oglasnoj tabli škole istaknut
je spisak učenika koji su prim ljeni u prvi razred. Prva na
spisku bila je Nada Matić. A spisak je pravljen prem a uspe-
Popularni kolektiv III godine Učiteljske škole. Nada stoji u gornjem re­
du, peta s leva
hu u gimnaziji i na prijem nom ispitu. Vršnjaci iz učiteljske
škole i danas se sećaju prvih utisaka o njoj: smeđa devojči-
ca, pravo začešljane kose, mirna i tiha, na prvi pogled preoz-
biljna za svoje godine i odviše zatvorena. Zajednički dani u
školi, međutim , brzo su pokazali da je Nada vedra i jednos­
tavna devojka, uz to izrazito druželjubiva i pravična.
Nadina generacija učiteljske škole nije bila mnogobroj­
na — svega jedno odeljenje, sa četrdesetak učenica i učeni­
ka. Za kratko vreme, pogotovu u drugoj školskoj godini i kas­
nije, razred je postao veoma jedinstven u svim akcijama.
Razvilo se iskreno drugarstvo i prijateljstvo mladih, na šta
se, kao na izrazito lep prim er, ukazivalo mladim i srednjim
generacijama. Gotovo bez izuzetka razred je u slobodno vre­
me živeo zajedničkim životom. Vrlo često su se grupe učenika
okupljale u stanovima, na zajedničko učenje, zatim na izleti­
ma u najbližu okolinu Užica: na Pori ili Adi, u Malom ili Ve­
likom parku, na Zabučju i u Vrelima. Zbog tih drugarskih
odnosa, potvrđivanih jedinstvom u svim poslovima, razred je
dobio ime — Kolektiv. Ne zna se ko mu je to ime prvi dao,
ali se pam ti da su ga svi prihvatili — od starije generacije
do školskih vlasti. Razred je jedno vreme izdavao i svoj list,
»Kolektiv«, koji je izišao u pet ili šest brojeva. Veći deo lis­
ta pisan je zajednički, na nekom izgubljenom času — dok se
čekalo da dođe sledeći pofesor. U listu je bilo: kraćih napisa
ozbiljnog karaktera, karikatura, humora, pesama od po de­
set stihova, pa i priloga sa političkom žaokom.
Tako jedinstvena sredina bila je pogodna i za rad škol­
skih sportskih, kulturnih i drugih sekcija, kao i za masovni
politički rad. U to vreme u učiteljskoj školi je, u skladu sa
razvijenom tradicijom , bio razgranat politički rad i on je
brzo hvatao korene i u Nadinom razredu — najpre masovno
među omladinom, a zatim i u skojevskoj organizaciji. Učenici
starijih razreda, pod rukovodstvom Mesnog i Okružnog komi­
teta SKOJ-a, imali su svoje biblioteke naprednih i revolucio­
narnih knjiga, smeštene po stanovima. Razgovori sa starijim
politički organizovanim drugovima i pozajmljivanje knjiga iz
tih biblioteka obično su bili početak naprednog rada i Nadine
generacije. Tako su u Kolektivu form irane dve skojevske gru­
pe, a među prvim njihovim članovima, pored Slavka Međedo-
vića, Živote Petronijevića i Milojka Drulovića, bila je i Nada. Iz
dana u dan, iz meseca u mesec, rad napredne omladine je pos­
tajao masovniji, uticajniji. Većina učenica i učenika čitala je
naprednu literaturu, knjige i časopise, iz đačkih ilegalnih
 biblioteka. Knjige su čitane vrlo brzo, za po nekoliko dana.
I najčešće su uzimane ili vraćane kriomice, neretko u šetnji,
na korzou — da ne bi bilo primećeno. Nadina rugarica Mile­
na Orlović je zapamtila da joj je Nada jedne večeri dala ro­
man »Mati« od Maksima Gorkog, ali je i obavezala da ga pro­
čita samo za dan i noć, jer nije bilo vremena da ga duže zadr­
ži, pošto je trebalo i drugi da čitaju. Posle individualnog či­
tanja pojedinih, naročito značajnih knjiga iz biblioteke ili
političke literature, na zajedničkim skupovima je raspravlja­
no o pročitanoj knjizi. Raspravu bi počinjao onaj koji je
knjigu poslednji čitao, a svoja mišljenja su redovno iznosi­
li gotovo svi učesnici skupa.
Nada se s posebnom prisnošću družila sa Milenom
Spasojević, devojčicom siromašnih roditelja iz Zdravčića kraj
Požege. Sedele su zajedno u klupi i postale nerazdvojne. Mi­
lena je stanovala u jednoj bogatoj kući i morala da poslužu­
je da bi odradila za stan i hranu, često nemajući mogućnosti
da nabavi čestitu odeću i obuću. Nada je nastojala da joj u
svemu pomogne: dovodila ju je u kuću, delila mnogo šta s
njom, poklanjala joj svoje haljine i bluze. Vrlo često su za­
jedno učile, zajedno mnoge knjige pročitale i prepričale jed­
na drugoj, pričale o drugaricama i mladićima, zaljubljivale
se i o tome se jedna drugoj poveravale. Od svih devojaka u
Kolektivu bile su najvrednije ne samo u skojevskoj grupi već
i u svakom zajedničkom poslu, na izletu, na igranci.
Brzo je shvatala političke i ekonomske probleme. Sa
prvog putovanja u Beograd pisala je Milenku Misailoviću,
svojoj simpatiji, da čita »Ženu i socijalizam« od Bebela i da
raspravlja sa nekim svojim rođakom o studentskim demonst­
racijama, dodajući da se on »čudi koliko o politici znam...«
Pred rat 1941. godine u Užicu se snažno i masovno raz-
garao rad Komunističke partije. Među radnicima, u školama,
u okolnim selima, jednom rečju svugde i sve više bilo je mla­
dih koji su prihvatali ideje Partije o novom, pravednijem,
društvu, o dubokim društvenim preobražajima, o borbi za
socijalizam. Sve češća su i gibanja masa, među kojima i št­
rajkovi u fabrikama, što prati i sve žešći otpor policije i vojs­
ke. U proleće 1939. godine, posle okupacije Ćehoslovačke, na
manifestacijama organizovanim pod simboličnim nazivom
»Branićemo granice«, učestvuje omladina gimnazije i učitelj­
ske škole, što se zbilo i godinu dana kasnije, 12. maja 1940.
godine, na manifestacijama povodom uspostavljanja trgovin­
skih odnosa između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U po-
vorci koja je nekoliko puta prošla glavnom ulicom Užica
bio je i veliki broj učenika učiteljske škole, među kojima je
bila i Nada. Manifestacije su bile toliko snažne i masovne
da su žandarm erija i policija pokušale da ih razbiju. Dan-dva
kasnije učesnicima m anifestacija održano je »suđenje« pred
profesorim a u učiteljskoj školi. I pored nedostatka dokaza,
školske vlasti su sedam učenika i učenica isključile, a pet­
naestak kaznile, od kojih je osmoro bilo iz Nadinog razreda.
M eđutim, P artija i Skoj su tim mladićima i devojkama pomo­
gli da se upišu u drugu školu: dok su Nada i još nekoliko dru­
garica za svakog od isključenih drugova prikupljale pomoć,
Milena Mirna Orlović, preko majke, koja je bila školska druga­
rica direktora učiteljske škole u šapcu, uspela da se svi isk­
ljučeni upišu u tu školu.

PISMO DRUGOVIMA IZ UŽICA

O tome koliko su bili bliski mladići i devojke Nadinog

razreda, koliko je bio jedinstven taj Kolektiv i koliko su se
ti mladi ljudi poštovali i voleli — svedoči i jedno sačuvano
pismo iz tih dana. Pisao ga je Života Petronijević, isključeni
učenik iz Nadinog razreda, sada upisan u Šapcu, i uputio ga
Mirni Orlović, odnosno Kolektivu, u Užice.
Usamljenog Životu 17. decembra 1940. strašna hladno­
ća zatvorila je u teskobnu internatsku sobicu učiteljske ško­
le u šapcu, a još tog dana, »iz neizmerne žalosti prem a najve­
ćem slovenskom sinu« (reč je o Antonu Korošcu; prim. J. R ),
nisu imali predavanja, pa je smogao nešto više vremena da.
u misiima, bude duže sa svojim drugaricama i drugovima iz
Kolektiva, s kojim a je tri pune godine delio lepote i tugova­
nja đačkog života.
»Mislim na vas, na »Kolektiv« i uopšte na Užice« —
piše Života. — »U zadimljenoj »zanimaonici« niču jedna za
drugom klupe nekadašnjeg mog razreda. Čini mi se kao da
čujem »Omladinci, omladinke«, ili »Šikara, gluboka, siljna«.
Jedan za drugim redaju se preda mnom dragi likovi...
Gledam Amidžu (Đorđe Dujić) — samo bez Vulovog (Dragos-
lav Vuković) šešira — kako drem a u prvoj klupi. Vlajica
(Vlajislav Filipović) mi je sav u plavo uvijen; valjda s nje­
govih bezbrojnih ljubavi. Vi o njem u ne znate toliko koliko
ja — izuzev Stojića (Dobrilo), on mu je ortak. Ristan mi li­
či na Aristotela, a Jolić (Dušan) na malo naivno dete sa lop­
tom. Đera (Nedeljko Đerić) se sav uneo u »gatanje, vraćanje
 i kontrašpijunažu«. Mirko (Popović) se isprsio i munjevito
gleda Živkovića (Blagoja). Jovo (Radovanović) se zaneo ne­
kud u vasionu sa crv. krstom u rukama. Mileta (Milenković)
je takođe na svojoj planeti. Samo njegova planeta mi liči na
Mičurinov vrt, jer je i Mileta za sad Mičurin u malome. Ži-
votino mesto zauzeo je Napoleon novi (Milenko Misailović)
kultivisani, što svira na harmonici i piše filozofske spise. Pan-
telića (Ljubinko) gledam kako seče nove imele za Lulu (Julija
Vasilić), samo je mnogo ozbiljniji no pre. Kokan (Dragomir
Pelrović) vas sve posmatra kroz lupu i jednim velikim maka-
zama šiša one sa predugom kosom, a s vremena na vreme
zalaje. U poslednjem se, sigurno, mnogo ispraksovao. Dru-
lović (Milojko) je pred Veselinovim vratima (na Carini) te o
njemu ne smem da pričam. (Za njega u poverenju: kad si
pošao u bolnicu — pogrešio si nešto). Blažo (Lazović) se dao
na... frizuru i psihologiju, a Slavko (Međedović) na ljubav
(tu mislim na Krčagovo i Godovik). Ne znam da li se još
»masira«. »Gicalo« (Branislav Milošević) je kao »Gicalo«. Vi­
dim ga kao »pravog muškarca« koji ne zna za nežnosti i....
disciplinu. Milić (Maksimović) je zatisko uši (od »Gicala«) i
uporno gleda prema katedri. Stevo Ignjić je, sigurno, sada
na Satumu. Verurjem da čovečanstvo u ovim teškim danima
na njega mnogo polaže. Nešo (Ljubičić) se, čujem, dao na
muziku, zato ga ostavimo neka svira. Tešić (Vladeta) i Čizo
(Vladimir ćirović) su zauzeti sansom. Bota (Radovan Uroše-
vić) pravi stihove, a Mikoš (Miodrag Stojičević) priča kako su
najlepšti štajerski valceri. Mitrović (Dagoslav) kao miran i
povučen se zadubio u raspravu stambenog pitanja sa Vesom
(Veselin Trifunović) — sve u duhu vremena. Luka (Jeremić)
i Gajo (Marković) se rođački šamaraju (i to je u duhu vreme­
na). Stojića i Zeca (Dragutin Mijanović) vidim kako vise o
sokolskom razboju. Drugarice su nešto mirnije. Milena (Spa-
sojević) »filozofira«; Nada Matić uči matematiku; Mira (Ver-
gović) svira na svojoj gitari (pošto usled hladnoće ne može
na kej). Duša (Mitrović), pošto joj je sve dosadno, neintere­
santno... zaspala. Mislimo da sanja jednu vrstu pernate živi­
ne... Mirna (Orlović) i Zora (Ljepava) pevaju: »Nisam znao,
al mi je ipak žao!...« (Mirna, čini mi se, duboko saosećajno),
Nada K. (Karaklajić), Ljubica (Vidojević) i Smilja (Aćimović)
prepričavaju najnovije avanture. Veru (Karadžić), pošto je
zaljubljena, neću da uznemiravam, Za Novosela (Miodraga)
se ne sećam nekih karakterističnih detalja.
 Ne znam da li sam nekoga od vas preskočio? U budu­
će bih želeo da mi o svakome od vas ponešto pišete. Mnogo
bih želeo da imam sliku celog Kolektiva i da je mogu svako­
me ponosno pokazati. To je moj pređašnji razred! To je Ko­
lektiv! čuo sam da se u našem razredu jasno staložio mulj,
nesposoban da u kolektivu živi i radi. Raduje me da oni ni
ranije nisu bili sa nama. Takođe sam čuo i za »Kolektivca« i
njegovu sudbinu...
Pre nekoliko dana prikazivan je »Petar Veliki« i zbog
toga što sam pobegao u bioskop kažnjen sam sa 5 čišćenja
(spavaonice), a ovih dana još sam prim etio da je u Sapcu ve­
ća hladnoća no kod nas.
Vi mi (kao Kolektiv) do sada nikako niste pisali, što
označava vašu nem arnost. Valjda će u buduće biti bolje...
Pišite i pošaljite neki broj »Kolektivca« kao i sliku Ko­
lektiva.
Izvinite što vam više ne pišem, ali jedva sam i ovo na­
pisao u galami i guranju, uz to radio ti probi glavu.
Zdravo. Vaš Života«.

23 SKOJEVCA U JEDNOM RAZREDU

Vezane neraskidivim nitim a drugarstva, Nada i Mile­

na Spasojević su se toliko zbližile da su delile sve radosti i
svaku nevolju. Uto se razboleo Milenin b rat Dragoslav i ležao
u bolnici u Krčagovu. Sa Milenom su bolesnog Dragoslava
obilazile i Nada i njena sestra Vera. A kad je Milena opet ima­
la nesporazum e sa gazdom i gazdaricom, Nada joj je priskoči­
la upomoć. Jednog dana gazda je u svojoj kući, zapravo na sto­
lu na kome je Milena učila, pronašao »komunističke knjige <,
što ga je toliko razbesnilo da ju je naterao da ode u selo i ja­
vi majci — da kod njega više neće stanovati. Nada je u selo
otputovala sa Milenom i tam o su zajedno razgovarale sa nje­
nom majkom. Nada je na kraju rekla da će se ona pobrinuti
o Mileni — ako je gazda odista izbaci iz kuće. Ipak, sve se
dobro završilo — gazda je popustio.
Razred koga su svi nazivali Kolektiv i dalje se razvi­
jao, brzo napredovao. Radio je sve više i masovnije, izrasta­
jući u jednu od najnaprednijih grupa u ćelom Užicu. Iz nje­
ga su do aprilskog rata 1941. godine izrasla 23 člana Skoja,
među kojim a su, od devojaka, bile Nada i Milena. Nada je,
sem ostalog, rano počela da vežba i na sportskim spravama,
kod profesora gimnastike Josifa Jehličke, gde se srela i sa
Stankom Lekoviđ, koja taj susret i poznanstvo dobro pamti:
— Privlačila me Nadina pažnja prema drugaricama ko­
je su se teško snalazile na spravama. A ipak, neke devojke su
mi skretale pažnju: »Ne druži se s njom. Ona je komunistki­
nja!«.
U godinama pred rat u Užicu se snažno razvio i rad
Partije. Policija je nastojala da na sve načine hapsi komunis­
te i njihove saradnike. U tim akcijama, po službenoj dužnos­
ti, učestvovao je i Nadin otac Vukadin. Po njegovom nalogu
uhapšen je i student Miodrag Avramović Žika, koji je stano­
vao u istom dvorištu sa Matićima. Boško, Nadin brat, saču­
vao je u sećanju Vukadinovo reagovanje:
— Došao otac kući ljut, što se retko događalo. I od­
mah s vrata počeo da nešto priča povišenim glasom: »Šta je
ovo — nisam pametan? I ne znam na šta će sve izići? Ja hap­
sim komuniste, a moja kuća puna komunista!..«
Kad smo se svi okupili oko njega ispričao nam je da
je uhapsio Žiku... Znao je stari da smo nas sve troje simpati­
zeri Partije, video je da mnogo toga radimo, čitamo, da nam
toliko drugova i drugarica dolaze u kuću, ali nas nije preko-
revao, sem jednom Veru i Nadu: »Vero i Nado, znate li vi da
policija progoni i hapsi komuniste? Meni ljudi prigovaraju
da mi ćerke šetaju sa Krcunom i Vojkom šusterom. A za njih
skoro svi u gradu znaju da su komunisti...«
U istorijskim događajima iz marta 1941. Užice je učest­
vovalo jedinstveno i odlučno, pod rukovodstvom Partije. Na
dan 27. marta Užice je bilo okupano u proletnjem suncu i pu­
no razdraganih manifestanata. U toj velikoj reci naroda, ko­
ja je lutnjala glavnom ulicom, najviše je bilo omladine — đa­
ka i radnika užičkih fabrika. Deo raspevane mase bili su i
đaci iz učiteljske škole, ovog puta sa svojim profesorima. U
povorci je bila i Nada Matić. Njene drugarice ne pamte da
su je ikada ranije videle tako veselu i punu oduševljenja. Stan­
ka Laković se naročito seća prelaska povorke pored zgrade
opštine i policije i Nadinog povika:
— Gde je sad policajac Ljubojević? Neka nas zaustavi,
ako srne!
Prema Stankinom sećanju. Nada je bila na čelu zadnje
grupe manifestanata. S njom su bile Ruža Jungović, Nada Vu-
ković, Milena Spasojević...
 PREZIR HITLEROVIH VOJNIKA

Uzice je u aprilskom ratu pružilo jak otpor okupato­

ru. Veliki broj Užičana, ponajpre radnika i omladine, javio
se dobrovoljno — da brani zemlju. Oni su, po zadatku Parti­
je, priiniii vojničko odelo i oružje i stavili se pod komandu
rodoljubivih oficira. Borba za grad trajala je trinaest časova.
Još na Sarića osoju otišao je u vazduh nemački tenk. Sa Dova-
rja je grmela protivtenkovska baterija do poslednje granate. U
borbi je poginuo i jedan oficir nemačke tenkovske kolone koja
je od Valjeva nadirala prem a Užicu. Braneći Užice, u neravnoj
borbi, poginulo je 120 vojnika i građana.
To je bio samo početak borbe. Pod rukovodstvom Par­
tije, Užičani su i u aprilskim danima i kasnije sklanjali oruž­
je, municiju, bombe. Komunisti i skojevci su, otvorenije nego
ranije, radili na okupljanju, zbijan ju i jačanju redova boraca
za slobodu. Za Nadu su to bili veliki dani i zbog toga što je
doživela neizmernu radost — prim ljena je za člana Partije.
U danima okupacije bilo je i neprijatnosti. U stan poro­
dice Matić su, po nalogu opštinskih kvislinških vlasti, uselje­
na Iri Nemca, podoficira, i to nekako pred njihov odlazak na
istočni front. Jedan od njih je bio govorljiviji, na prvi pogled
čak i simpatičan. Boško se s njim zbližio. Uzajamno su učili
jezik — Boško od Nemca nemački, a ovaj od Boška srpski.
Kad je u ju nu otoplilo zajedno su išli i na kupanje, na Đeti-
nju. Drugi Švaba je bio naduven, trubio je o nemačkoj sili
i nepobedivosti. Treći se, pak, ponašao neutralno. Svi Matici
su pomalo znali nemački, a Vera i Nada najviše. Međutim,
dok bi drugi katkad i progovorili pokoju sa Nemcima, Nada
se ponašala — kao da oni ne postoje, ili b ar kao da ne sta­
nuju u njihovom stanu. Jednostavno kao da su to tri pred­
m eta koje ona ne vidi, odnosno ne obraća pažnju na njih. Iz
njenih očiju i postupaka nezaustavivo je izbijala m ržnja pre­
ma osvajačima i ubicama. Jednoga dana mama ju je blago pre­
korila:
— Nado, dete moje, kaži tim Nemcima makar »dobar
dan«. Đavo da ih nosi, njih niko ne voli, ali su u našoj kući.
čak mogu posum njati da si komunista.
— Mama, oni za mene, jednostavno, ne postoje! Ne vi­
dim ih i — gotovo! Ubice i palikuće, okupatori... Toliko ih m r­
zim — da ih i ne primećujem...
N ajborbeniji deo borbenog Užica, članovi Partije, uspe­
li su da se, u danima napada Nemačke na Sovjetski Savez, od-
brane od prvog nasrtaja policije i okupatora. Izbegli su hap­
šenja. Posle toga organizacije Partije i Skoja su radile još oba­
zrivije i upornije, rukovodeći pripremama za ustanak, za oru­
žanu borbu protiv okupatora. Počinje formiranje četa Užič-
kog partizanskog odreda koji je uzeo ime istaknutog socija­
liste i radničkog borca rodom iz užičkog kraja, Dimitrija Tuco-
vića. Po zadatku Partije, u čete odlaze mnogi Nadini drugo­
vi: Milić Maksimović, Mirko Popović, Miodrag Stojičević Mi-
koš, Mileta Milanović... Nada, pak, takođe po zadatku Parti­
je, ostaje da radi u gradu. Ona to disciplinovano prihvata i
deluje tiho, ilegalno i, kao i drugi — neprekidno i uporno.
U okolini grada već su bile počele oružane borbe Uži­
čkog partizanskog odreda. Nada je jednog dana, u Veli­
kom parku, na klupi ispod Đavolje stene, sedela s grupom
skojevaca i simpatizera NOP-a iz svog razreda: Vladetom
Tcšićem, Dušanom Jolićem, Lukom Jeremićem i Vladimi­
rom Ćirovićem Ćizom. Obaveštavala ih je o najvažnijim ak­
cijama koje predstoje. Svi su se bili zaneli u njenu priču.
Iznenadno, pojavili su se Nemci u streljačkom stroju. Luka
i Ćizo su uspeli da začas šmugnu u šiblje i izgube se, dok su
ostali uspeli samo da ustanu pre nego su Nemci bili pred
nj'.ma:
— Šta radite ovde?! — proderao se Švaba.
— Ništa — promrmljao je Tešić i, pokazujući na Na­
du, r.a slabom nemačkom je rekao: To je moja devojka...
— A šta će ovaj tu? — gledao je Nemac u Jolića.
Jolić je bio mladolik za svoje godine i do glave ošišan,
pa je Tešić spasonosno dodao:
— Dete, sedeo je s nama...
Nemac je Nadu poslao — kući, a Tešiću i Joliću dao
po dve kasete municije, koje su sve cio noći nosili uz Za-
bučje, i tek uveče ih oslobodio.
Jednog dana je, na ulici u Uzicu, srela Dragoslava Mitro-
vića, druga iz školskih klupa. On je, noću i prekim putevima,
od Arilja do na Medino brdo iznad Užica, dopratio Milinka
Kušića, političkog komesara odreda, i Želimira Đurića, sek­
retara Okružnog komiteta KPJ za Užice, pa je izjutra, po
završenom zadatku, sišao u grad. Nada se iznenadila kada ga
je ugledala:
— Otkud ti u Užicu? Ti si, nadam se, u četi?...
— Nisam! Rekli mi da ješ pričekam i da obavim ne­
ke zadatke...
 UMESTO BUKETA CVEČA — SANDUK MUNICIJE

Plamtele su borbe na sve strane po Srbiji, po Jugosla­

viji. Borile su se protiv Nemaca i čete Užičkog odreda, i to
na sve strane: na Gradini, u Gorobilju, Bajinoj Bašti, na Vi-
roštaku... Nemački vojnici, bahati Hitlerovi silnici, ginuli su
borbam a protiv partizana, plašili su se, opasivali svoje kasar­
ne bodljikavom žicom, pravili bunkere po ulicama i oko svojih
štabova. Trpeli su poraze od narodnih boraca koje su predvo­
dili komunisti. I jednoga dana Nemci su morali da popuste
pod pritiskom partizana i napuste Užice i Požegu, predavši »vl­
ast« Pećančevim četnicima. U Užicu se čekao dolazak partiza­
na. Mladi i stari su se spremali da dočekaju svoju vojsku, par­
tizane. Uoči tog dana N ada je, uveče i sa grupom svojih druga­
rica i drugova, došla na Mimin rođendan — da tamo dočekuju
ulazak partizana. Tiho, sasvim tiho, pevali su proleterske i
druge borbene pesme. Odnekud su i tortu spremili i podugo
čekali da dođu partizani, ali ih te noći nije bilo. I torta je
pojedena bez njih.
Sutradan su partizani ušli u Užice. Četnici su se razbe-
žali. Policija se postrojila na gradskom trgu — i predala se.
Prethodno su sa Zabučja sišla u Užice dvojica boraca, Mirko
Popović i Rađen Simović. Oni su, po naredbi komandira Slo-
bodana Sekulića, odneli poruku sreskom načelniku — da pre­
da oružje. Načelnik je brzo postupio po zahtevu. Kad su se
čete, na znak rakete koju je ispalio komandant odreda Dušan
J'erković, sjurile u Užice, žureći sa Zabučja, iz Krčagova, sa
Terazija, sa Trešnjice, na gradskoj pijaci su zatekle, postro­
jenu, svu »oružanu silu« policije i žandarma. Nzihovo oružje
ležalo je na kaldrmi.
Užičani su oduševljeno dočekali svoje borce partizane.
Devojke, užičke skojevke, u tome su prednjačile. Među nji­
m a bile su Nada i Vera Matić, Dobrila Petronijević, Mica Ko-
vačević. Dana Milosavljević, Stanka Leković, Ruža Jungović...
Rastrčale su se po baštam a, brale jesenje cveće, pravile bu­
kete i predavale ih borcima. Dana Milosavljević je predala
Vojku Petroviću sanduk pun municije — umesto buketa cve-
ća. Te večeri u gradu je održana partizanska parada. Užičke
devojke, skojevke i članovi Partije, same su se odlučile da
dođu na paradu. Dogovorile su se da se najlepše obuku: sve
u belim bluzama i sa crvenim m aramam a oko vrata, koje su
imale kao sokolska obeležja. I na paradi ih je bilo preko sto­
tinu. Opet su tu bile: Nada, Stanka, Dana, Mica, Ruža, Vita
Gutman, Nada Vuković... Dok su se kolone uređivale za pa­
radu, devojke su oduševljeno pevale. I tu je ispevana i nova
pesma. Stanka Laković navodi da su stihove kazivale Nada,
Vita i Ruža, a zapisivala ih je Mica Kovačević. To je bila »Užič-
ka partizanka« koja je počinjala stihovima:
Hej u gori, u zelenoj
Rascvet'o se crven cvet...
Oslobođeno Užice pružilo je nove mogućnosti za dalje
širenje oružanog ustanka, za njegovo omasovljavanje i odla­
zak omladine u partizanske jedinice. Za kratko vreme Užice
postaje novi grad, grad koji živi novim životom. Izabran je
Gradski narodnooslobodilački odbor, zatvorene su kafane,
nastavile su rad fabrike oružja i tkačnica, sve zanatlije. Sve
je stavljeno u službu jačanja narodnooslobodilačke borbe.
Mladi su pohrlili u čete, devojke na sanitetske kurseve za bol­
ničarke, na pozadinski rad. Ubrzo posle oslobođenja u Užice
je došlo i najviše rukovodstvo revolucije: Vrhovni štab na-
rodnooslobodilačkih partizanskih odreda i Centralni komi­
tet Komunističke partije Jugoslavije. Šest dana posle oslo­
bođenja Užica u gradu počinje da izlazi i list »Vesti«, a dve
nedelje kasnije nastavlja izlaženje »Borba«, organ Komunis­
tičke partije Jugoslavije, prvi put u oslobođenoj zemlji. Štam­
paju se knjige, brošure, propagandni plakati. Priređuju se
umetničke izložbe, formira se Umetnička četa Užičkog par­
tizanskog odreda, i u njenom sastavu sekcija koja daje pozo-
rišne i druge predstave.
Na oslobođenoj teritoriji radi železnički saobraćaj: od
Dobruna, pred Višegradom, preko Užica, Požege, Čačka i Gor­
njeg Milanovca do Banjana, i od čačka do Adrana, pred sa­
mim Kraljevom. Užički radnici u željezničkoj radionici gra­
de i oklopni i sanitetski voz za potrebe narodne vojske. Fab­
rika oružja proizvodi puške partizanke i bombe, popravlja
puške, puškomitraljeze, mitraljeze i topove. Krojačke, obu­
ćarske, pekarske i druge radionice rade punim kapacitetom.
Rade i užičke krojačice, dobrovoljno i to kod svojih kuća,
šijući rublje za vojsku. Mala fabrika koža kraj Užica, »kožara»,
kako su je Užičani zvali, takođe radi punim kapacitetom.
Građani Užica i okolnih sela, kao i drugi sa široke oslobođe­
ne teritorije, daju dobrovoljne priloge u namirnicama. Izab­
rani su Okužni narodnooslobilački odbor i Glavni narodno­
oslobodilački odbor za Srbiju. U gradu je održana Okružna
konferencija KPJ za Užice i osnivački miting Srpskog narod-
nooslobodilačkog omladinskog saveza. Užički partizanski od­
red ima već nekoliko bataljona i narastao je na preko 3.000
boraca.

TROJE MATICA U PARTIZANIMA

Iz Matica kuće troje mladih je u partizanima. Vera je,

pošto je završila sanitetski kurs bolničarki, otišla u jednu od
četa Ćačanskog NOP odreda, Boško je bio u Užičkom NOP
odredu, a Nada je, prem a zadatku Partije, bila partijski rad­
nik u Užicu, sada već i član Okružnog komiteta Skoja. Sem
Nade, u Okružnom rukovodstvu Skoja su bili: Dobrivoje Vi-
dić, Aleksa Dejović, Radoje Ljubičić, Milivoje Antonijević, Pe­
ta r Šeguljev, Nada Vuković i Aca Unuković, pri čemu su Na­
da Matić i Nada Vuković radile sa srednjoškolskom omladi­
nom. Pred Skojem su tih dana i meseci bili veliki zadaci. Na­
da je radila danonoćno. Spavala je u kasarni, ili u Komandi
mesta. Nije imala vremena ni da trkne kući, sem veoma ret-
ko, toliko da poseti m ajku i oca, da im usput kaže da se za
Boška, Veru i nju ne brinu, je r su krenuli najboljim putem,
da pomiluje najmlađeg Fiću, kome je bilo tek desetak godi­
na i koji je po naravi bio njoj najbliži. Majka Lepa se, pak,
posebno brinula za Boška .govoreći da je on mali, da će teš­
ko podneti tolike ratne napore, je r to još nije za njega. Boš­
ko je u početku radio u štam pariji »Vesti«, ali mu se to nije
dopadalo. Govorio je: »Ja sam skojevac — hoću u borbu!«
I pobegao je u Prvu užičku četu. U kasarni, iznad njegove
kuće, dobio je pušku i iskrao se, plašeći se da ga usput ne
sretne m ajka Lepa, je r bi ga ona, znao je to sigurno — razo­
ružala. Stigao je u Požegu, a odande uskočio u borbe na Ka­
ranu i oko Kosjerića. Lepa se zbunila, uplašena za njegov
život. Banula je u štab odreda i tražila da joj vrate njeno
»malo dete«. Posle pokoje i oštre reči, naređeno je da se Boš­
ko Matić sm esta vrati na dužnost u Užice. A Boško se, ipak,
nije vratio. Napisao je majci pismo i prekorio je: zašto tra­
ži da se on vrati iz borbe u koju su pošli svi rodoljubi.
M ajka je dobila Boškovo pismo i okvasila ga suzama,
ali je shvatila sina i poštovala njegov izbor, životni stav pre
m a borbi.
Među mnogim dužnostima koje je obavljala u oslobo­
đenom Užicu, u centru Užičke republike, Nada Matić je bila
i jedan od rukovodilaca prve ratne omladinske radne akcije.
izvedene u Dobnmu. Po odluci Okružnog komiteta Skoja, om­
ladina se brzo i uspešno organizovala i pripremila za skup­
ljanje letine sa polja i voćnjaka napuštenih domova dobruns-
kog kraja. Kao i u sve druge zadatke, Nada se u tu radnu
akciju unela i srcem i dušom. O početku prve omladinske
radne akcije užičke »Vesti« su 12. oktobra, u reportaži pod
naslovom »Omladina spasava letinu i veseli se«, zabeležila:
»Kad su hrabre partizanske čete čistile naš kraj, zapla-
šeni neprijatelj nije imao vremena da pokupi žetvu i da po-
bere plodove marljivih, žuljevitih zemljoradničkih ruku. U
opustelim selima, napuštena zasejane polja, sazrele voćke i
zrelo povrće nije imao ko da pobere. Ali našle su se vredne
ruke užičke rodoljubive omladine koja već nekoliko dana u
opustelom Dobrunu i njegovoj okolini bere jesenje plodo­
ve i sprema zimnicu za vojsku. Od ranog jutra pa do zalaska
sunca veseli omladinci i omladinke, mladi partizani i parti­
zanke, vredno rade. Beru šljive, kruške, jabuke i drugo voće,
spremaju pekmez. Prebiraju pasulj, paprike, kupus i drugo
povrće, beru zrele kukuruze«.
0 tome kako se došlo na ideju za omladinsku akciju,
Nikola Ljubičić kaže:
»Odmah posle oslobođenja Užica upućen sam sa oko
50 boraca jedne užičke čete na sektor fronta prema Višegra-
du. Kasnije su tamo došli Ariljci i deo Požežana. Kad smo
stigli u Dobrun, zatekli smo pusto selo. Muslimansko stanov­
ništvo je pobeglo u Višegrad pred terororm četnika. Njihovi
su domovi opljačkani, a samo su jabuke i šljive bile nisko
obesile grane pune roda koji nije imao ko da obere. Ostalo
je neobrano žito i povrće. Znao sam da u Užicu nema dovolj­
no hrane, a da će je biti potrebno sve više i za front, i za iz-
beglice, i za građanstvo. Sećam se da sam o tome obavestio
komandu Užičkog odreda i predložio da se uputi omladina
da obere žito i voće. To je ubrzo prihvaćeno...«
Savremenici Užičke republike kazuju da je 4. oktobra
1941. godine bila omladinska priredba u Sokolskom domu.
Negde pri kraju priredbe bubnjar je udario »tuš« i jedan
omladinac je objavio:
»Ujutru u devet časova, pred Domom, biće zbor omla­
dine .Ide se na berbu kukuruza u Dobrun. Ostaje se desetak
dana. Treba da nas bude što više«.
Prolomio se pljesak i složni povici: »Hoćemooo...«
Sutradan je prepuna kompozicija »ćire«, sa preko 150
omladinaca i omladinki, koji su pevali jednu od svojih omi-
ljenih pesama, »Širom cveta omladina nova«, krenula prema
D obrunu i Višegradu. U tom vozu koji je vodio mlade na pr­
vu radnu akciju bila je i Nada Matić.
Dragutin Maksimović Cigo, član aktiva skoja za »Tka­
onicu i grad«, seća se da je dobio zadatak da u Dobrun po­
vede nekoliko omladinaca s kojima je održavao vezu.
— Okupili smo se pred Sokolanom. Dan je bio sun­
čan: lokomotiva i prvi vagon bili su iskićeni cvećem. Se-
ćam se slike kad smo prolazili pored plaže: voz je bio pre­
pun, a mi smo svi proturili glave kroz prozore i pevali...
Po kazivanju Dušana Markovića ćuza, borca Treće
užićke čete, kod mladih se stalno orila pesma.
— Naročito veselo je bilo uveče, na komišanju kuku­
ruza, i kuvanju pekmeza. Da se posao što pre svrši, u pre­
dahu, između borbi, pomagali smo im i mi, borci. Stavimo
pušku preda se, o vrat, i — na posao! Za jednu omladinku
svi su govorili da je najbolja. Čini mi se da je to bila Nada
Malić, jedan od organizatora akcije.
Jelena Marković, jedna od učesnica te akcije, kaže da
je u Dobrunu, na radnoj akciji, bio čitav aktiv Skoja:
— Između ostalih bila je i Nada Matić, kasnije na­
rodni heroj, Nada Vuković, Lenka Nikolić i mnoge druge. S
borcima čete Nikole Ljubičića koji nisu bili na položaju
održavana je politička nastava...
Mladima na radnoj akciji je, seća se Mileva Đurđić
— Topalović, svakodnevno dosađivao jedan italijanski
avion:
— Taj avion je kružio, m itraljirao, bacao svežnjeve
ručnih bombi. Leteo je obično na relaciji Višegrad — Šar-
gan — Vitasi. Tukao je mostove, vozove i druge objekte.
Znali smo da pilotira ustaški satnik Kukovec. On je rođen
u tom kraju i zato se bio okomio na nas. Obično smo ga
čuli iz daljine kad »zadrči« i sklanjali se po voćnjacima i
u šumu. Tukao nas je ali, srećom, nikom se nije ništa de­
silo Kasnije smo saznali da nema nišanske sprave na m it­
raljezu, a to smo zaključili i po »pogocima«, pa se nismo
mnogo ni plašili. Na račun tog aviona i njegovog pilota
pravili smo i viceve. Čim poleti, železničari iz Višegrada su
javljali telefonom stanicama: »Bež'te, eto Kukavice!«...
Mnogi učesnici akcije dobro su zapamtili događaj
vezan za zaplenjenu italijansku zastavu. Cigo Maksimović o
tome kaže:
 — Na nekoliko dana pred kraj akcije, na stanici u
Vardištu obrela se grupa partizana s italijanskom fašisti­
čkom zastavom. Zastava je zaplenjena od ltalijana u borbi
na Belom Brdu. Dok su partizani čekali voz za Užice, na
peronu je održan miting. Partizanski komandir Nikola Lju-
bičić je govorio kako je zadobijen ratni trofej i neprijatelj
nateran u panično bekstvo. Mi smo radosno pljeskali. A
onda — fašistička zastava se našla pod nogama partizana...
Omladinci i omladinke su se sa radne akcije, iz Do-
bruna, u Užice vratili 16. oktobra, da bi svi, već sutradan,
učestvovali u radu osnivačkog mitinga Srpskog narodnoo-
slobodilačkog omladinskog saveza u Sokolskom domu. Za
mlade akcijaše to je bila najlepša nagrada.

NA PARADI U ČAST LENJINOVOG OKTOBRA

Užice je postalo ne samo središte ustanka u zapadnoj

Srbiji, već i mesto iz koga se rukovodilo borbom naroda
u celoj zemlji. Grad je dao sve što je imao narodnooslobo-
dilačkoj borbi. Najvrednije od svega, razume se, bili su bor­
ci, omladina. Hiljade mladih poslali su borci za oslobođe­
nje. odnosno politički i pozadinski radnici. Proslava godišnji­
ce oktobarske revolucije, održana 7. novembra, jedan je od
najlepših dana koja je doživelo Užice i čitava Užička repub­
lika. A taj praznik, posvećen prvoj socijalističkoj revoluci­
ji, te 1941. godine, kad su fašizam i ropstvo carevali gotovo
u celoj Evropi, slavljen je samo u Sovjetskom Savezu i na
oslobođenoj teritoriji u Jugoslaviji.
Taj veliki dan Užičke republike Nada Matić je doži-
vela u punom zanosu. Deo toga dana provela je sa svojom
najboljom i nerazdvojnom drugaricom Milenom Spasoje-
vić, koja je, kao delegat iz Požege, došla u Užice. U Užicu
je bila zakazana parada u čast Oktobra. Iako je svečanost
bila predviđena za uveče — zbog zaštite grada od moguć­
nog naleta neprijateljeve avijacije — u Užice su seljaci iz
okolnih sela, delegati iz jedinica na frontu, odbornici, žene
i omladina počeli da pristižu od ranog jutra. Delegati su is­
koristili lep dan da obiđu Užice i vide sve što se moglo vi-
deti. Mnoge je privlačilo partizansko groblje. Pod svežim hum-
kama mimo su počivali hrabri ratnici — borci, komandanti,
komandiri, komesari: Milan Mijalković Ciča, Bogdan Ka­
pelan, Miladin Popović i drugi. Delegate je zanimala i iz­
ložba partizanskih slikara: Bore Baruha, Dragoljuba Vuk-
sanovića. Piva Karamatijevića i drugih, posvećena SSSR-u
i oktobarskoj revoluciji. Izložba je bila skromna, rađena
oskudnim sredstvima, ali je po mnogočemu odskakala od
mnogih izložbi spremanih i otvaranih pod neuporedivo po­
voljnijim m aterijalnim uslovima.
U štabu Užičkog odreda za delegate je priređen sve­
čani ručak. Za one oskudne prilike ručak je, ipak, bio bo­
gat. Delegati su posluženi čak i pečenjem i kolačima, što je
bila retkost za ondašnje prilike. Nada je sedela sa Milenom
i Jovom Dragačevcem, školskim drugovima. Sa delegatima
je na ručku bio i Željo Đurić, sekretar Okružnog komiteta
KPJ. I Nada i Milena su bile vesele, pričljive. U pošalicama
0 ratnom vremenu su prednjačile. Milena je čak zadirkiva­
la i Želja pitajući ga kada ee već jednom završiti ručak,
budući da je, zbog nekih poziva, nekoliko puta ustajao iza
stola i opet se vraćao. A Željo bi, opet, veselo dobacio — da
pečenje još nije stiglo. Nada je ponajviše zapitkivala dele­
gate iz jedinica sa fronta: da li borci im aju dovoljno odeće,
kakva im je obuća, im aju li džempere, rukavice itd. i iz lo­
ga izvlačila zadatke za omladinu — za pletenje džempera,
rukavica i čarapa borcima na frontu...
Užička republika je živela i radila, opirala se sili oku­
patorskoj, napadima četnika, pobeđivala i uzmicala. Punili
67 dana trajali su napori oslobođenog Užica te ustaničke
1941. godine. Ali se, pod naletom jakih nemačkih snaga, nije
mogla održati. Posle nekoliko uzastopnih borbi, naročito
posle legendarnog žrtvovanja Radničkog bataljona i drugih
jedinica na Kadinjači, u Užice se ponovo vratio okupator,
a s njim i izdajnici: četnici, nedićevci i drugi. Nada Matić
je sa drugim borcima iz Srbije krenula na dug borbeni put
— u Sandžak, Bosnu, Dalmaciju, Hercegovinu, Crnu Goru,
pa otud — opet u Srbiju.
Dan povlačenja partizanskih jedinica iz Užica za Nadu
je bio veoma tužan. Po zadatku Partije, ona je mnogo radi­
la na tome da se što više mladih skloni iz Užica pred na­
letom Nemaca. Kao i mnogi drugi, ona se spremala za po­
vlačenje. Uzela je samo najnužnije. I uspela da svrati do
kuće, da se pozdravi sa mamom, da joj kaže da bude hra­
bra. da čuva Fiću i tatu. A njih troje: Vera, Boško i Nada —
oni će sa našom vojskom. Za njih da ne brine. Vratiće se u
Užice.
Pred polazak je otrčala do Mirne, da se i s njom po­
zdravi. Samo je rekla da ne puste suze. A svojoj drugarici
 predala je desetak primeraka Staljinove biografije — da ili
sačuva. 1 otišla je u koloni iz Užica, preko Zabučja, prema
selu Ljubanju. S njom u koloni bio je drug iz školske klu­
pe Radovan Urošević Bota, najveći romantičar njene gene­
racije. Njemu je i u tim danima velike neizvesnosti i stra­
danja bilo do šale. Idući preko Ljubanja pred jednom ku­
ćom, u kapiji, Bota i Nada su ugledali školsku drugaricu
Ljubu Vidojević i njenu mamu Daru. One su se već sklo­
nile iz Užica, kako bi izbegle prvi talas najezde okupatora.
Posle pozdrava, Bota je povikao:
— Ljubo, hajde s nama. Bolje što dalje od okupato­
ra.
Ljuba pogleda u majku, pa upita:
— Mama, da idem i ja?
Majka nije stigla ni da joj odgovori, a ona, kao da se
nečega priseti, upita:
— A kad se vraćate?
— U nedelju! — grunu Bota, a Nada se samo nas­
rneja.
Dara pripreti Ljubici da miruje tu gde se našla.
Nada i Bota se pozdraviše, pa odoše sa kolonom. Lju­
ba i Dara rekoše na rastanku:
— Srećan put, Nado. Bota, vodi računa o Nadi...
Desetak minuta kasnije, dva aviona nadleteše i počeše
mitraljirati kolonu partizana i izbeglica, koji se raspršiše po
obližnjoj šumi. Dari se ote uzdah:
— Bože moj, da li deca izmakoše u šumu?..
Kad avioni odleteše kolone produžiše prema obronci­
ma Zlatibora. Tada su seljaci utvrdili da žrtava nije bilo.
To je bilo 28. novembra. Već sutradan, posle borbe
na Kadinjači i prodora nemačkih jedinica preko Valjeva i
Kcsjerića, Nemci su ponovo zauzeli Užice. Vrhovni štab je,
sa jedinicama i zbegom, napustio grad i povukao se prema
Ziatiboru. Nada je, sa svojim Užičanima, usput, preko Pali-
sada, Draglice, Sjeništa i dalje, prema Uvcu, doživljavala
teške časove odstupanja i povlačenja zbega pred silom oku­
patorskom. Prešla je Uvac i došla u selo Radoinju, u par­
tizansku bazu, na deo slobodne teritorije između Uvca i Li­
ma. Ovde se dala na posao, sa drugaricama iz Užica: Stan­
kom Laković, Vitom Gutman, Lenkom Nikolić Lelom, ta-
keđe učenicom učiteljske škole, i drugima. I ovde je bilo
mnogo poslova za Nadu: trebalo je lečiti i negovati ranjeni­
ke, savetovati borce kako da sačuvaju noge i ruke od po-
sledica hladnoće. Još važniji je bio politički rad; svaki slo­
bodan čas trebalo je iskoristiti da bi se borcima govorilo o
budućim akcijam a i pobedama partizana, je r ovo povlače­
nje je samo trenutna kriza, kakvih u ratu mora biti. Ona
u radu već ispoljava kvalitete sposobnog političkog radni­
ka koji lako razgovara sa borcima i na jednostavan način
im objašnjava pojmove, događaje. U sećanjima Nadinih rat­
nih drugova ostale su njene reči iz tih dana, pune vedrine i
vere u pobedu:
— Vidite, drugovi, da su skoro svi Užičani odstupili,
povukle se ćele jedinice. N ajbolji i najjači naš deo je oču­
van. Takve su i druge jedinice. Ako se ne budemo borili
u okolini Užica borićemo se tamo gde možemo. Svuda gde
dođemo — tamo je naš narod, a neprijatelj nam je svuda
isti...
Krajem decembra, Ljubinko Pantelić se u Radoinji
sreo sa Nadom. Taj susret on je zauvek upamtio:
— Jedne noći smo krenuli sa obronaka Zlatibora i
reku Uvac prešli kod Kokinog Broda. Most je bio srušen,
Pa smo gazili reku. Naša umorna kolona je oko ponoći sti­
gla u Radoinju, u školsku zgradu. Tamo je već bilo dosta
naših jedinica. U povelikoj učionici u koju sam ušao škiljila
je petrolejka. Drugovi su nam napravili m esta da spavamo.
U tom sm eštanju prepoznadoh Nadu i Vitu Gutman. Nada
je bila neum orna da pomogne drugovima. Stalno je pripit-
kivala: »Drugovi, da li ste gladnP Im a hrane za večeru. Da
li su nekome, možda, promrzle noge?..« Bilo je više drugari­
ca koje su se trudile da nam pomognu u svemu što mogu,
a Nada i Vita su u svemu prednjačile.

MILENA JE UMRLA USPRAVNO

Na oslobođenoj teritoriji između Lima i Uvca, sa

središtem u Novoj Varoši, jedinice iz užičkog i čačanskog
kraja, Sumadinci i Zlatarci, provele su ceo decembar 1941.
i jan u ar 1942. i vodile borbe protiv četnika, Italijana, Nema-
ca (najžešća je bila na Visokoj), vršile ispade prem a Zla-
tiboru i Ivanjici. Početkom februara jake četničko-nedi-
ćevske jedinice napale su partizanske snage i ove su, pod
vrlo nepovoljnim uslovima, morale da se povlače preko Li­
ma, dublje u Sandžak. U vrlo dram atičnim borbam a — po
dubokom snegu, mrkloj noći i vejavici — jedinice su se pro­
bile ka Limu i iznad Prijepolja prešle u Kamenu goru. Po
 jakom mrazu i pri vrlo niskoj temperaturi, noću između
6/7. februara, borci iz Šumadije, Ćačani, Užičani, Ariljci, Po-
žežani, Moravičani, Zlatarci i drugi (većina svučeni do gole
kože — da ne bi kasnije, u mokrom odelu, promrzli) — pre­
gazili su ledeni Lim. Jedan od boraca iz tog stroja hrabrih
ratnika bila je i Nada Matić. U toj dramatičnoj noći bilo je,
a i moralo je biti, i onih koji su se izgubili iz kolona, nas­
tradali. Nada je, nakon dva-tri dana, saznala da joj je u
tim teškim danima stradalo troje dragih iz škole: Slavko
Međedović, Lenka Nikolić i Milena Spasojević. Lenkinu če­
tu napali su četnici kod Aljinovića, pa je u tom okršaju i ona
poginula.
Za Nadu je vest o Mileninom nestanku bila tužna i
prelužna. Jer, nestala je njena najodanija drugarica iz uči­
teljske škole, krasna devojka, čovek i prijatelj, član Partije.
A to »nestala« značilo je — poginula ili zarobljena. U nji­
hovom razredu za sve đake bio je poseban pojam — Nada i
Milena. U tom istom razredu bile su još dve Nade — Ka-
raklajić i Stranjaković, i još jedna Milena, ali kad se kaže
— Nada i Milena, dvojbe nije moglo biti, znalo se da se go­
vori o Nadi Matić i Mileni Spasojević. Sada je Milena nes­
tala. Prema kazivanju njenih drugova, ona se u mrkloj noći
vratila iz kolone da pronađe brata Dragoslava koji se bio
izgubio.
U jednom iznenadnom susretu i neravnoj borbi sa
četnicima, Požeška četa, u kojoj su bili Milena i njen brat
Dragoslav, desetkovana je. Dragoslav je u onom metežu
ostao sam, lutao, bežao i sasvim se izgubio od čete. Usput,
u lutanju, naišao je na još četvoricu partizana. Dospeli su
u selo, pa su ih tamo mesni četnici zarobili. Strpali su ih
u neki podrum. Posle jedne noći četnici su u istu kuću do­
veli zarobljenu Milenu i Slavku Ivanović, učiteljicu iz Rogu.
Uskoro su streljali četvoricu partizana, a Dragoslava, Mile­
nu i Slavku izveli da gledaju streljanje. Kao, oni su svi sta­
riji, služili su vojsku — i zato su streljani.
Uveče, kad su troje zarobljenika ostali sami. Milena
je pitala brata o čemu su četnici s njim razgovarali, pa kad
je on ispričao kazala mu: »Dragane, bio si slabić. Šta imaš
da se pravdaš ovim skotovima i bagri o tome kako si otišao
u partizane i da ih lažeš da si bio u komori...« Posle su ih
četnici vodili od sela do sela i neukom i neprosvećenom na­
rodu »pokazivali« Milenu i Slavku. Neke žene, zaostale i pri­
mitivne, iščuđavale su se, pljuvale ih, a četnici se cerekali.
Milena je bila m irna i kad bi se seljanke smirile — govori­
la im da se na njih ne ljuti, jer kad budu prosvećenije znače
da i same treba da se bore za svoja prava i bolji život.
U selu Lopižama četnici su streljali Milenu i Slavku.
Hteli su od streljanja da naprave lakrdiju. O tome Drago-
slav Spasojević, sem ostalog kazuje:
— Narediše Mileni i Slavi da se spreme. One iziđoše
napolje. Diko Jovanović (četnik iz Požege) zadrža mene, a
trojica četnika odoše za Milenom i Slavom. Diko i mene iz­
vede napolje. Kad izidoh ugledah: Milena i Slava sa tri čet­
nika, malo ispred kuće; njih dve napred, a četnici pet-šest
koraka pozadi. Priđemo tim četnicima. Diko me gurnu is­
pred sebe, utrpa mi pušku u ruku i naredi da pucam u
u pravcu Milene. Međutim, ja sam bio van sebe i nikako ni­
sam mogao da opalim. Diko uze iz mojih ruku pušku, koja
je, u stvari, bila prazna, zatim naredi onoj trojici da pu­
caju. Milena i Slava su počele bežati po dubokom snegu, ali
kad ih pogodiše popadale su. Kad su pucali Milena je povi-
kala: »Naša je pobeda!«, »živeo Sovjetski Savez!« i još neš­
to je zaustila... Tu noć sam proveo u očajanju. Samog sebe
nisam osećao... U požeški kraj četnici su doneli najprljaviju
priču — da su me prim orali da pucam u sestru ili u Slavu...
Milena, ta divna devojka iz Zdravčića, bila je tiha i
mirna, ali kada je ušla u vrtlog borbe postala je smela. Sa
da je junački poginula.

SUZA ZA SESTROM VEROM

S Milenom je Nada bila i najintim nija drugarica. Sa

mo je Milena znala da Nada simpatiše Aleksu Dejovića, užič-
kog metalca. Zavolela ga je još na radu u Okružnom komi­
tetu Skoja, onako neumornog, jakog, svega okrenutog borbi
za pobedu. A Milena je, pak, volela Želju Đurića, istina ispo-
ljavajući to manje skriveno nego Nada. Čak je otvoreno o
tome govorila. Ali, samo je Nada znala koliko je ta ljubav
iskrena i ljudska. Otuda je nestanak Milene, iskrene druga­
rice sa prvih skojevskih sastanaka — bila prva rana Na-
dina. A druga njena rana, još teža, doživljena samo koji dan
potom, takođe na Kamenoj gori, bila je — vest da je njena
divna sestra Vera, komunista i hrabra bolničarka, stradala

Vera, starija Nadina sestra, poginula decembra 1941. u Sjenici

u borbi na Sjenici. Upravo, tih dana su na Kamenu goru sti­
gli borci Moravičke čete Vera Dimitrijević, Dragica Pareza-
nović, Miloš Glišić i Mikan Pavićević. Oni su bili zarobljeni u
borbi na Sjenici, a zatim zamenjeni za četvoricu Italijana.
Zamena je izvršena na putu Prijepolje — Pljevlja, pa su
odande došli na Kamenu goru. Vera Dimitrijević je, jecaju­
ći, pričala o držanju u poslednjoj borbi i životnom kraju
Vere Matić.
U vreme borbe na Sjenici Vera Matić je izišla iz jed­
ne kude da previje ranjene meštane. Nešto kasnije, vratila
se u kuću gde su bile smeštene bolničarke. A onda je došlo
do preokreta u toj borbi. Partizani su se morali povlačiti.
Bolničarke to nisu videle. Odsečene su od čete. U magno-
venju, ugledale su neprijateljeve vojnike kako, sa čalmama
oko glava, jure prem a kući u kojoj su one bile. Baba, vlas­
nica kuće, izgurala je pred prag desetogodišnjeg unuka da
kaže onima koji su pritrčavali da su u kući samo žene, i to
bez oružja, ali rulja je već bila na vratima; rupila je u jpret-
soblje, nasumce pucajući. Dečačić je, ranjen, zajaukao, a
obesni fašisti su ubili i Veru Matić. Uto je ušao još jedan
njihov, očevidno starešina, i sprečio dalji pokolj. Vera Di­
mitrijević i Justina Vivot su zarobljene.
— Gomila fašista ulete u sobu pucajući nasumce. Gle­
dan; u cev uperenu u mene... Istovremeno Vera Matić pada,
sklopljenih očiju, lica upola oblivenog krvlju. Pada polako,
kac da tone. Ćini mi se kao da nikad neće pasti... Vera, dra­
ga Vera. Pošle smo iz Užica zajedno. Od tada se nismo raz­
dvajale. U svim akcijam a u Srbiji zajedno smo previjale
drugove, dežurale na smenu, delile radost i bol. Sinoć, pred
polazak na akciju, oprala je kosu, utrčala u sobu, sela kraj
peći i sušila je. Uzela je moju ruku i prinela je svojoj kosi:
»Vidi, Iepo sam je oprala«. Sada su joj vitice krvave —
završila je tužnu priču Vera Dimitrijević-Marković.
Boško, Nadin i Verin brat, za tu tragediju saznao je
nekoliko dana kasnije. Nada je došla u njegovu četu, po­
tražila ga, poljubila i držala u zagrljaju dok je pričala šta
je saznala o njihovoj Veri. Taj doživljaj Boško i danas
pamti:
— Samo u jednom trenutku videh suzu u Nadinoin
oku — dok mi govori šta se dogodilo u borbi na Sjenici.
Onda, kao da se uozbilji i poče mi govoriti da se ginuti mo­
ra, da je ovo borba u koju smo svesno pošli i da mi komu­
nista moramo izdržati do kraja, do pobede...
 SKOJEVSKI RUKOVODILAC ĆETE PROLETERA

U vreme boravka na Kamenoj gori, gde su uslovi za

rad i život bili veoma teški, jer je sneg bio ogroman i mraz
veliki, gotovo neizdrživ, Nada je bila rukovodilac Skoja u
četi i, u isto vreme, četna bolničarka. Stanislav Piščević
Grco još pamti jedan skojevski sastanak iz tih dana:
— Negde ispred podne pozove me Nada Matić i kaže
mi: »Dođi na sastanak Skoja u onu baraku!« A ja, iskreno
rečeno, nisam ni znao da sam postao skojevac. Dobro pam­
tim, na tom sastanku su još bili Đoko Minić, Boško Buha,
Zera... Sve dečaci. Napolju je bio veliki mraz, ali nas je
Nada zagrejala svojim jednostavnim pričama o pokretima i
borbama koji nam predstoje... Divan je čovek bila Nada. Ni­
ko od nas, njenih vršnjaka, nije umeo tako lepo, razumlji­
vo i oduševljeno da govori o našoj borbi, da zaokupi ljude,
da im vrati veru u sebe, u drugove, u uspeh i pobedu.
Bili su to dani velikih iskušenja. Ljuta zima je tako
reći štipala dušu u čoveku. Oskudica u hrani, soli, odeći,
obući — pritiskala je, satirala. Tako su u oružanoj borbi,
još na njenom početku, počele prve nevolje i velika iskuše­
nja boraca. Na njih se, kao i drugi borci, navikavala i Nada,
padajući i u iskušenja.
Partizanima iz Srbije koji su dospeli u Sandžak, sem
visokih snegova, surovih mrazeva, suprotstavio se i Nemac,
i Italijan, i četnik, i pripadnik muslimanske milicije. Borbe
su vođene iz dana u dan. Ipak, i u tim nevoljama, posle ne­
prekidnih borbi, zaiskrila je divna vest — da će se uskoro
formirati nova proleteska brigada, pored Prve. Ta vest je
stigla imeđu Užičane, u Nadin bataljon, u četu. To je do­
življeno kao najlepši susret, kao najvrednija nagrada posle
toliko nevolja u neprijateljskoj ofanzivi, posle teških borbi
i gubitaka dragih boraca. Uskoro je ta vest i potvrđena:
drug Tito će formirati Drugu proletersku brigadu. U nju
će ući borci iz Srbije, među njima i Užičani. To je još u
Boljanićima borcima rekao Petar Stambolić. Za Nadu, to
je bio melem na sve rane koje su je zadnjih meseci i dana
sustigle...
Bataljoni su po visokom snegu hitali u Ćajniče, bo­
sanski gradić prema Drini. Tamo su pristizali i čačani, Šu-
madinci, Požežani, Ariljci, Ivanjičani. U oslobođenom gradi­
ću. posle kratkog odmora, sve se dalo na uređivanje odela,
obuće, šišanje, brijanje. Svi sastanci i dogovori bili su vezani
7a tu brigadu, koju su svi borci u mislima već videli, osećali
je pred sobom. Nada je neumorno pričala o tome šta su
proleteri, koilko su jaki, čvrsti i nepokolebljivi drugovi i
borci. »Proleteri su nova snaga revolucije, oni će svojom
jačinom i oružjem, ali i saznanjem i čeličnom voljom, biti
ubojna sila koja će u našoj zemlji — sa drugim jedinicama
i narodom — srušiti okupaciju i razbiti fašističku silu. Pro­
letere predvode komunisti i oni su najbolji, najodabraniji
borci...« Nadine reči, jasne i jednostavne, slušali su svi, njih
su razumeli i obični borci, dobrim delom seljaci, među ko­
jim a je bilo i nepismenih.
U Cajniču proleteri su dobili i najlepša znamenja: na
petokrake su izvezli srp i čekić, koje nose samo proleter­
ske jedinice. Bilo je teško naći tkanine crvene boje, pa su
se mlade partizanke rastrčale po gradiću da skupljaju sta­
re fesove. A Nada, Stanka, Milena Siterica i mnoge druge
neum orno su krojile crvene petokrake zvezde i brzo i veš-
to vezle srp i čekić na njima. Nada i Stanka su to radile i u
Uzicu, prvih dana posle oslobođenja, kad su pristizale je­
dinice u kojima još svaki borac nije imao petokraku. Tu
veliku želju svakog borca, da nosi partizansku oznaku, one
su brzo ispunjavale, a onda su na tom divnom znamenju
vezle još i proleterske simbole — srp i čekić.
Prvog m arta bataljoni iz Srbije su se postrojili na
trgu u Cajniču, pred hotelom i nestrljivo čekali najsvečaniji
trenutak. Kad je drug Tito stigao sa svojom pratnjom , Rat-
ko Sofijanić mu je predao raport, rekavši da su srpski par­
tizani spremni za form iranje Druge proleterske brigade. Ti­
to je stao pred stroj, rekao ratnicim a da im donosi pozdrav
Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i da
oni od danas čine brigadu, Drugu proletersku. Govorio je
Tito o dosadašnjim borbam a, o uspesima i porazima, kazao
da će borba biti teška i duga, ali da će partizani pobediti.
Mladi proleteri su Tita slušali široko raširenih ženica. Na­
da je, iz stroja svoje čete u Četvrtom bataljonu, upijala sva­
ku Titovu reč. Ponesena rečima Vrhovnog komandanta, ona
se iskreno radovala što se stvara nova vojska, odabrane
proleterske brigade, pred kojima ne može biti prepreka.
U stro ju Druge proleterske bilo je dosta Užičana, Na­
di znanih i dragih ljudi, sinova njenog zavičaja. Istina, mno­
gi su već pali u borbam a u Srbiji, na Kadinjači, oko Užica,
na Zlatiboru, mnogi ratnici, već prekaljeni borci, ostali su
na večitoj straži. Ali, evo ovde, u Cajniču, u stroju, čitavog
bataljona Užičana! Tu su radnički borci Aleksa Dejović, Do-
brilo Petrović, Ješo Popović, tu je i njen brat Boško i mno­
go njegovih vršnjaka, užičkih đaka i šegrta, radnika, seoskih
momaka. U stroju bataljona su i Nadini drugovi iz školskih
klupa: Mirko Popović — zamenik komesara Prve čete, Milić
Maksimović — zamenik komesara Druge čete, a ona je ru­
kovodilac Skoja Treće čete. U svakoj četi — po jedan. Po­
red njih Milivoje Antonijević, samo dve godine stariji u ško­
li, sada rukovodilac Skoja bataljona.
Bio je to veliki dan za proletere iz Srbije. Oko 800
boraca brojala je njihova Druga proleterska brigada, sas­
tavljena od četiri bataljona: Prvi — borci dotadašnje Po­
žeške, Ariljske i Moravičke čete; Drugi — dotadašnje čačan-
ska, Ljubićka i Takovska četa; Treći, Šumadijski — sastav­
ljen od boraca Račanske, Oreške i Pomoravske čete; i Če­
tvrti — u koji su ušle Prva užička i Prva i Druga zlatibor-
ska četa. Jedinice su se već dobro upoznale i u borbi ojačale,
izrasle u proleterske.
Odmah posle formiranja, nekoliko bataljona je, ka­
mionima, prevezeno do Goražda, odakle su pošli na prvi bor­
beni zadatak — napali su četnike okupljene u ergeli Bori­
ke. U toku noći 8. marta Drugi i Treći bataljon su iznena­
dili četnike u Borikama, opkolili ih i u jednočasovnoj bor­
bi potpuno likvidirali, i to bez sopstvenih gubitaka. Zarob­
ljeno je više od 130 četnika i oficira, koji su sarađivali sa
Italjanima iz Višegrada. Taj prvi borbeni zadatak brigada
je izvršila izvanredno.
Uskoro Druga proleterska i tri bataljona Prve prole­
terske formiraju udarnu grupu i, po naređenju Vrhovnog
štaba, kreću prema Han-Pijesku, na dalje čišćenje istočne
Bosne. Za to vreme Prvi i četvrti bataljon, u napornom mar-
šu i po dubokom snegu, prelaze planinu Devetak i silaze u
dolinu rečice Jadar, oslobađaju Miliće, Vlasenicu, Bratunac
i Srebrenicu. Nešto kasnije, dva bataljona napadaju ustaš-
ko-domobransko uporište Rogaticu.
U prvim mesecima svog delovanja brigada je imala
više borbi, a naročito iznenadnih sudara; ona je izbacila iz
stroja veliki broj neprijatelja, zaplenila znatne količine nao­
ružanja, opreme i namirnica.
U tim danima Nada se posebno zbližila sa Stankom
Laković. One su se i iz Užica znale, ponekad su se, na ra­
du, i susretale. Sad, u borbenoj koloni, na ratnim zadacima,
prilikom čijeg su izvršavanja bile bolničarke, delile su sve
radosti. U radu skojevske organizacije Nada je uvek imala
punu pomoć od Stanke, osećala je njenu podršku u svakoj
prilici, računala na nju. Cak su i jele iz jedne porcije, uvek
zajedno.
— Nada je imala jednu šerpicu a ja neki lončić —
seća se Stanka. — I mi smo se, u početku u šali, i u tom
pogledu udružile: iz šerpice smo jele ono što dobijemo za
doručak, ručak ili večeru — kad je šta bilo, a iz lončića pile
vodu. Ta međusobna pažnja bila je toliko iskrena da smo
često jedna drugoj ostavljale hrane, nudile jedna drugu.
Ali, Nada je u tome prednjačila i često mi govorila: »Stanka,
moraš jesti više od mene, slabija si fizički...«

HRABRA BOLNIČARKA NA KRVAVOM GATU

Toga ratnog proleća Druga proleterska se borila u

Bosni, zatim u Crnoj Gori, u Hercegovini. Na Pivi, kod
Uzlupa, na D urm itoru i Dobrom dolu, njeni bataljoni su vo­
dili teške borbe protiv jakih četničkih snaga. Borbe su bi­
le žestoke, svakodnevne. Proleteri su se u svakoj od njih
junački pokazali. Svojom čvrstinom u borbi i spremnošću
na žrtve pomagali su crnogorskim partizanskim odredima
da se izvuku ispred četničko-italijanske udružene ofanzive.
Onda je došla borba na Gatu. žestoka, pogibeljna.
Jedna od najtežih i najstrašnijih koje je četvrti bataljon vo­
dio ne samo dotad već i kasnije. Četiri dana i noći borci su
marševali, poslednji dan i noć bez hrane i vode. Po zadatku
Vrhovnog štaba, tri bataljona Prve i Četvrti bataljon Dru­
ge proleterske krenuli su u napad na utvrđeni Gat, nedale­
ko od Gackog. U tom rejonu četnici i Italijani su, udruže­
nim snagama, poveli ofanzivu protiv naših jedinica. Treba­
lo je štititi povlačenje ranjenika iz sela Izgori, štititi naše
snage u dolini Sutjeske i na Tjentištu. Još u početku borbe
gotovo sva vatra sa tvrđave Gat srušila se na Nadu i drugo­
ve iz bataljona.
U borbu za Gat proleteri su ušli umorni, iscrpeni. Pre­
ma zadatku, trebalo je u ponoć uoči napada da stignu na
presedlinu između Gata i sela Dulića. Međutim, zakasnili su
i stigli u osvit dana. Vodič, seljak iz susednog sela, u noći
je dosta oklevao — ili je i sam bio blizak četnicima ili se
sm rtno uplašio, pa je bataljon vodio lošim stazama. Tek
kad mu je kom andant bataljona, Miodrag Milovanović Lune,
podviknuo, — krenuo je u noći prem a Gatu. Sa zakašnje-
njem je došla i druga nevolja. U samo svitanje, kad je ko­
lona bataljona naišla na seoske kuće, patrola je primetila
čoveka zakplonjenog iza ograde. Bio je to stražar. Na to je
to«-ac Dragoslav Divac, koji je bio u patroli, opalio iz
puške za stražarem, mada je bilo naređeno da se ne puca
bez komande. Čovek je počeo bežati, a pucanj je otkrio pro­
letere. Iz kuća su, na vrata i kroz prozore, navrat-nanos, po­
čeli iskakati četnici, i juriti prema dolini koja je izvodila na
Gat. Tako je nastala prevremena borba.
Lune je komandovao »Trkom napred!«. Bataljon se za­
talasao kao oluja, ne prezajući ni od trčanja brisanim pro­
storom, niti od strahovite četničke vatre sa Gata. Ceo ba­
taljon je pojurio prema vrhu, iako to nije bio njegov zada­
tak. Nastala je prava trka. Radilo se o životnom pitanju:
ko će pre na vrh Gata.
Razvila se dramatična borba. Četnici su bili u dale­
ko povoljnijem položaju: imali su proletere na brisanom
prostoru ispod Gata — kao na dlanu, u kamenjaru gde ne-
n a sigurnog zaklona. Odozgo, sa vrha, iz utvrđenja i bunke­
ra, gađali su proletere — pravo u teme. Na Četvrti bataljon,
premoren i izgladneo, krenuli su i četnici iz Dulića i sa Gata
— dobro snabdeveni, nahranjeni. (talijanski okupatori su
ih dobro potkupili. Počela je da tuče i italijanska artiljerija.
Nastao je pravi pakao. Ali bataljon proletera bio je čvrst
kao stena. Svaki čovek se borio junački, iako su bataljoni
Prve proleterske zakasnili da, po utvrđenom planu, izbiju na
svoje položaje. Hteli su Užičani i srcem i borbom — da iz­
vrše zadatak. Kako je vreme odmicalo, borba je postajala
sve dramatičnija. Četnika je, što narod kaže, bilo kao ple-
ve. Njihovi položaji ličili su na mravinjak. Proleterima se
teško bilo braniti od vatre i sa vrha Gata i iz podnožja, tim
pre jer zaklona nije bilo. Počeli su da padaju i prvi borci.
Ranjenika je bilo sve više. Uskoro se preko streljačkog stro­
ja počelo da prenosi i ko je poginuo. Borci su tako saznali
da su pali komesari Dragan Pavlović i Dragoslav Krečković,
zamenik komesara Anđa Ranković, da je teško ranjen i
(uskoro je i umro) komesar bataljona Dobrilo Petrović, a
lakše ranjen i Lune.
U toj surovoj borbi, po vrućini i na kamenu koji je
pržio, borci i bolničarke su spašavali ranjenike. Bolničarke
su se po brisanom prostoru prebacivale od ranjenika do
ranjenika. Komandant Lune u svom »Nedovršenom dnevni­
ku« zabeležio je da su hrabre drugarice Nada Matić i Milena
Sitcrica na desnom krilu ukazivale pomoć ranjenicima, a
Stanka Laković, pod kišom kuršuma, previjala ranjene bor­
ce. Ranjen je i Boško Buha. Njega izvlači Milena Siterica.
Mala Desa Petronijević, učenica prvog razreda učiteljske
škole, uzela je dve puške, jednu od ranjenog druga i jedva
ide za njim ali, iako na izmaku snage, neće da je ostavi.
Za vreme najžešće borbe ranjen je puškomitraljezac
Vojin Đurašinović Kostja. U blizini je bila Nada Matić i
ona je, na Kostjin poziv, brzo dopuzila da mu pomogne. Iz
rukava Kostjine desne ruke slivala se krv. Nada je bez raz­
m išljanja zaklonila ranjenika i, da bi što brže došla do ra­
ne, makazama odsekla rukav Kostjine bluze i košulje i pre­
vila ranu. Dok je to Nada radila, za puškomitraljez je zale­
gao K ostjin pomoćnik Milan Vlajisavljević, ali je uspeo sa­
mo da opali rafal-dva pa je i sam klonuo, nepomično. Nekoli­
ko m inuta kasnije dotrčao je vodnik Ljubodrag, Lunetov
brat, ali je i on, tek što je klekao za puškomitraljez, ne
stigavši, valjda, ni da nanišani u četnike — poginuo. Tri
puškom itraljesca začas su izbačena iz stroja. Nešto kasni­
je i Nada je ranjena. Zrno joj je prošlo kroz grudi. Srećom,
rana nije bila teška, a Nada je inače bila jaka i hrabra, pa
sc nije pokolebala, već se sama kretala i izvlačila sa bojišta.
U tako neravnoj borbi četnici su uspeli da zaobiđu
proletere sa desnog krila i da na njih jurišaju i sa čela i sa
boka. Lune je bio prinuđen da naredi povlačenje sa pola
osvojenog visa. To nije bilo povlačenje da bi se izbegla bor­
ba, već povlačenje uz borbu prsa u prsa. Bataljon se borio
da bi izvlačio ranjenike i sačuvao svoju snagu. Četnici su
bili u boljem položaju. Sjurili su se niz Gat na proletere.
Dve vojske su se izmešale, pa je bojište ličilo na mravinjak.
Tek tada su stupili u borbu i bataljoni Prve proleterske, ali
pomoći više nije bilo. Sad su se četnici i proleteri doslovno
hrvali, hvatali se u koštac. Ustremio se čovek na čoveka.
Pravi uokolj. U takvom krkljancu teško je bilo razaznati ko
je četnik a ko partizan. Pucnjavu su zamenili gušanje, bor­
ba bez oružja. Proleteri su morali da prihvate takvu bor­
bu, je r je trebalo spašavati ranjenike, koje su jedni izvla­
čili dok su se drugi, brojniji, gušali i hrvatli sa poludelim čet­
nicima.
Ceo bataljon se, iako je krvario i ginuo kao nikad ra­
nije, borio — kao jedan čovek. Niko nije mislio samo na
sebe, nego na bataljon, na ime proletersko.
 Četvrti bataljon je na Gatu pretrpeo teške gubitke, naj­
teže od Ćajniča. Gubici su bili preveliki i za ćelu brigadu: 36
poginulih i 26 ranjenih proletera. Borbu Četvrtog bataljona
prihvatio je Prvi. U žestokim okršajima na Živnju, Lebršniku
i Čemernu, branio se Prvi bataljon. Napadi četnika, koje je
pomagala italijanska artiljerija i eskadrila aviona »savoja«,
trajali su ceo dan 13. juna i sutradan. U borbi na Živnju,
braneći odstupnicu bataljona, herojski je poginuo zamenik
komandanta Petar Leković, prvi narodni heroj Jugoslavije,
koji je to zvanje dobio još za života.
Proleteri su nosili ranjenike, od kojih su mnogi, po
onoj nesnosnoj vrućini, umirali tražeći gutljaj vode koje, eto,
nije bilo ni za spas života.
Zahvaljujući upornoj borbi proletera na Gatu i Čemer­
nu četnici i Italijani nisu prošli u dolinu Sutjeske. Bolnica
iz Izgora je evakuisana.

POD RANAMA NA MARSU ZA KRAJINU

Posle tih i drugih teških dana proleteri su proveli de­

setak dana na Tjentištu, u Vrbnici i okolnim selima — na
odmoru, oporavku i pripremi za nove okršaje.
Odmor u selu Vrbnici ispod Zelengore ratnici četvrtog
bataljona i čitave Druge proleterske zapamtili su kao vreme
gladovanja. Borci su u dugotrajnim borbama i marševima
iznureni i iscrpeni. Borili su se u ekonomski siromašnim kra­
jevima, gde ni u mimo doba nije bilo dovoljno hrane ni za
domaće stanovništvo. Obuća boraca bila je izlizana i dotra­
jala, odclo isto tako. Taj predah iskorišćen je i za to da se
odelo boraca što je moguće bolje opere, okrpi i opari u »par­
tizanskim buradima«. Glad je, ipak, predstavljala veću nevo­
lju ratničku. U tim danima borci su najčešće govorili o hrani,
0 gladi, prisećali se kad su dobro i bogato ručali. Vrbnica
1 seia oko nje bila su siromašna. Zato su i vojničke rezerve
sasvim otanjile. Retko se moglo naći štogod da se kupi. Ne­
koliko dana za čete se kuvala kopriva, pa su borci išli da je
beru sve dok je po okolnim proplancima nisu svu obrali. U
koprivu se dodavalo po kilogram-dva krompira, a na četu je,
uz taj krompir i koprivu, dolazilo samo po pola jagnjeta. Ti­
me je trebalo okrepiti po 40 do 50 boraca. Mnogi borci su se
snalazili tako što su posle obaveznih časova obuke odlazili u
berbu sitnih šumskih jagoda. Pa pola sata-sat tragalo se da bi
se ubrala šaka jagoda. Bilo je to koliko da se makar pokvase
usta. O tome koliko je glad pritiskala borce svedoći i činjeni­
ca da su u to vreme počeli da jedu i konjsko meso, većina
njih i prvi p u t u životu. Neki borci su od tog mesa zazirali.
Tada su komunisti išli prvi da uzmu hranu sa konjskim me­
som. U Četvrtom bataljonu zaklali su konja i ždrebe i svo me­
so je pojedeno.
Četvrti bataljon je u Vrbnici, posle teških gubitaka
na Gatu, dobio novo pojačanje: čitavu Treću užičku četu
Šumadijskog bataljona Prve proleterske brigade, u kojoj je
bilo dosta i Nadinih poznanika. Za komandanta bataljona
imenovan je Nikola Ljubičić. Nada je dane u Vrbnici provo­
dila u brigadnoj bolnici, ali je gotovo svakodnevno odlazila
i u svoj bataljon. U bolnici je najviše bila sa Marom Kustu-
rić, ranjenom na Gatu. Ovde je Nada prvi put srela i Veru
Kušec, studentkinju medicine, koja je sa grupom omladinaca
iz okoline Sarajeva došla u brigadu, i koja će postati jedna
od njenih najboljih drugarica.
Pokret proleterskih i udarnih brigada iz Vrbniče i Ze-
lengore preko Kalinovika i dalje, preko pruge Mostar-Saraje-
vo, Nada je, i kao ranjenik i kao borac, doživela sa velikim
oduševljenjem. Iako sa još nezaceljenom ranom, stalno je i
izdržljivo pešačila. I uvek je bila radosna kad bi čula da su
bataljoni dobro prošli u borbam a, a naročito kada su bili
u pitanju njeni Užičani. Ipak, i u tim prilikama je, kao i uvek,
svaki predah koristila za politički rad, za političke razgovore.
Nekoliko dana nakon prelaska pruge, negde iza Tarčina, Na­
da i Mara su se, posle oporavka, vratile u četu. Nada se svom
snagom angažovala u političkom i partijskom radu. Tih dana
na dnevni red je postavljeno i pitanje prijem a u Parti ju Mare
K usturić i Milene Siterice. Bile su to dve bolničarke i odli­
čni borci; one su već pokazale izrazitu hrabrost, naročito u
borbi na Gatu, kada su se istakle velikim požrtvovanjem pri­
likom previjanja ranjenika i njihovog izvlačenja sa bojišta.
Uz to, Mara je hrabro izdržala i neprijateljsko zarobljavanje
i m altretiranje. Cak je posle onog streljanja, kad se osve-
stila, toliko bila uporna da se dovukla do sela u kome su joj
meštanke ukazale prvu pomoć. Teško ranjena i iznemogla,
ali koliko-toliko okrepljena, Mara je išla za jedinom svojom
mišlju — da nađe brigadu. Uspela je da sustigne proletere.
Dospela je u bolnicu u Vrbnici. Dobrom negom, ličnom čvrsti­
nom i voljom — ta hrabra devojka je sve prebrodila i sad
očekivala najsrećniji dan — da postane član Partije.
 Na nekoliko dana pred sastanak Nada je sa Marom raz­
govarala o Partiji, o borbi u koju su komunisti poveli narode
Jugoslavije, o novim obavezama. Mara se toga ovako seća:
— Kaže mi Nada: »Čeka te jedan od najlepših dana u
životu. I drug Milić (Maksimović, zamenik komesara čete;
prim J. R.) će ti o tome govoriti, ali ja hoću da ti kažem da
treba da budeš ponosna što ćeš postati član Partije. To je
dokaz velikog poverenja u tebe, a ti si ga pošteno i zaslužila
više puta dosad, naročito svojim držanjem u borbi na Gatu,
kao i svim onim što si preživela i čime si mogla da pobediš
i svoje teške rane, i iscrpljenost, i četnike...« Kao da i danas
slušam divne Nadine reči koje su mi otvarale oči u pravom
smislu — da ću postati član Partije.

U isto vreme Nada je pripremala za Partiju i Milenu

Sitericu, malo i milo devojče, sazdano od lepote, puno nes-
tašluka, veselo i uvek raspevano, a u borbi dobrog borca. Zna­
la je da s njom dugo ide u koloni i da joj, prebacivši ruku
preko njenog ramena, zanimljivo i jednostavno govori o Par­
tiji.
Na sastanak četne partijske ćelije došla je i Spasenija
Cana Babović, član CK KPJ. Sekretar ćelije Milić Maksimo­
vić, Nadin drug iz istog razreda učiteljske škole, divan drug
i oličenje skromnosti i partijnosti, suvonjav momak, visok
kao bor — otvorio je sastanak i saopštio da su za prijem u
Partiju predložene Mara i Milena. Uzela je reč i Cana. Svi su
je pažljivo slušali, upijajući njene reči o značaju prodora pro­
leterskih brigada u Bosansku krajinu, o veličini izvojevanih
pobeda, odnosu prema narodu i njegovoj imovini. Mara i
Milena su sedele jedna uz drugu, u uglu barake u kojoj je
održavan sastanak. A kada je Cana govorila o liku komuniste
u borbi i, naročito, o tome ko može biti komunista, Mari se.
kako i danas pamti, činilo da su sve oči uprte u nju i u Mi­
lenu.
— Pamtim Nadin iskreni poljubac posle sastanka —
kazuje Mara. — Izljubila je i mene i Milenu, našu Miienicu,
kako smo je svi zvali. To mi je bila najlepša čestitka. Ose-
ćala sam se nekako svečano pored Nade i u mislima sam sa­
mu sebe preslišavala: da li sam baš sve to ispunila o čemu
se govorilo na sastanku ćelije — kad su Miienicu i mene pri­
mali u Partiju.
 ŠEST JURIŠA NA KUPRES

K rajem jula i Druga proleterska, posle više uzastopnih

borbi, stiže u Kupreško polje, pred gradić koji su ustaše
pretvorile u svoju tvrđavu. U Blagaju, selu nedaleko od
Kupresa, narod je proletere dočekao kao svoje najrođenije,
kao svoju vojsku. Blagajci su unapred doznali da im dolaze
proleteri iz Srbije, za šta su se i pripremili, pa sada njihovoj
radosti nije bilo kraja. Umorne čete i bataljone čekala je go­
tova večera — kuvano ovčije meso s krompirom. Posle du­
gog i napornog m arša i toliko borbi, za umorne proletere to
je bila prava poslastica. Te prve večeri omladina je čuvala
straže ispred logora bataljona, da bi se umorni proleteri od­
morili. Posle toliko marševa — ovde su se dobro naspavali.
Narod Blagaja dao je svojoj vojsci, proleterima, sve što je
imao. Za svaki obrok borci su dobijali po četvrtinu hleba.
Žene i deca su prikupljali u selu odeću i čarape, džempere,
namirnice za ishranu. Stariji su obavljali ulogu sigurnih vo­
diča.
Ustaše su se bile dobro utvrdile u Kupresu. Na ras-
42 kisnicam a ulica izgradili su bunkere i mitraljeska gnezda,
a sve kuće od tvrdog m aterijala ojačale novim zidovima. Pro­
zori visokih zgrada podešeni su za puškarnice. Odbrana Ku­
presa ojačana je i baterijom topova, a gotovo svakog dana
joj je dolazila upomoć i avijacija. Ustaške jedinice bile su
dobro naoružane, popunjene sa dosta municije, snabdevene
bogatim rezervama hrane i drugim potrebama.
Kupres je, po planu Vrhovnog štaba, napadalo više
proleterskih jedinica, a najčešće Druga i Četvrta brigada,
zatim i Prva krajiška, kao i odred »Iskra« čuvenog krajiš­
kog junaka Simele Šolaje. Šest puta su proleteri napadali na
Kupres, ali ga nisu mogli zauzeti. Očistili bi u toku noći sva
sela i zaseoke oko njega, ali uzoru bi se morali povlačiti.
Noć je bila saveznik proletera, ali su danju ustaše dobijale
•»krila«: bile su bolje naoružane, dolazila im je upomoć avi­
jacija. Noćne borbe su se često pretvarale u prave vatrome­
te. Više puta su m anji sastavi proleterskih jedinica, naročito
iz Druge i Četvrte brigade, upadali u pojedine delove Kup-
*'esa, osvajali utvrđene zgrade, zarobljavali ustaše, ali su se
uzoru i oni morali povlačiti.
Gotovo mesec dana su se proleteri hrvali sa ustašam a
oko Kupresa, ali ga nisu mogli osloboditi. Mnogi proleteri
su i poginuli u jurišim a, boreći se protiv podivljalih ustaša
 utvrđenih u bunkerima. Pri tom su mnoge bolničarke po­
kazale izvanredne primere junaštva iznoseći ranjenike kroz
kišu kuršuma, previjajući ih na samom bojištu. Jedne noći
Nada i Stanka su, sem ranjenika iz svog bataljona, previle i
osmoricu Krajišnika. To je bilo s večeri 12. avgusta, kada su
na Kupreškim vratima poginuli Boško Masal i Dragiša Će-
tenović Četo, obojica Nadini drugovi, užički đaci.
Dugotrajne i teške borbe, veliki gubici i druge nevolje
činili su da su to bili tužni dani za mnoge borce, pa i za
Nadu Matić. Ipak, najtužniji dan za nju bio je kad je saz­
nala da je poginuo Dragomir Petrović Kokica, njen školski
drug. Preko njega su je mnoge lepe uspomene vezivale za
Užice, za njene drugarice i drugove. Mladi seljačić iz Je-
ževice kraj Požege u svakoj prilici je bio pun narodskog
duha i vedrine, svaki razgovor sa njim pretvarao se u pra­
sak smeha.
Sada, u Blagaju, tužna tišina je pritiskala borce po­
red Kokičinog kovčega. Ceo bataljon se postrojio da oda
počast i njemu i drugim palim borcima. Mirko Popović, za-
menik komesera čete, držao je svom omiljenom drugu
oproštajni govor. Opirao se toj tužnoj obavezi, srce mu se
steglo, ali mu je Aleksa Dejović, komesar bataljona, rekao
da je to dug prema drugu iz škole i borcu pa nije imao
kud. A oko kovčega s posmrtnim ostacima proletera Ko­
kice, sem Nade, bili su i ostali njegovi drugovi iz školske
klupe: Radovan Urošević Bota, Milić Maksimović, Vladi­
mir ćirović Ćizo, Mileta Milanović, Dragoslav Vuković. Svi
potišteni. Mirkove reči, čas prigušenije čas jače, izgovarane
s lugom za bliskim drugom, duboko su se doimale srca sva­
kog prisutnog, budile sećanja na divne zajedničke dane u
gradu njihove mladosti, na borbe i pobede, na zadatke i du­
gove narodu i slobodi.
Uskoro je u borbama za Kupres poginuo i popularni
Dragoslav Vuković, koga su svi njegovi vršnjaci zvali Vule
Pupavac. Nadi je Vule bio posebno drag; volela ga je i zbog
njegove sestre Nade s kojom je dugo radila u Užicu — u
učiteljskoj školi i u Okružnom komitetu Skoja. U susretima
s njim često bi spomenula i njegovu sestru koja se iz Ra-
doinje vratila u užički kraj na pozadinski rad. Vule je bio
lep momak, kao isklesan, uvek vedar. Znao je u razredu,
na časovima, da zasmeje i profesore. Zbog jedne neodmere-
ne šale isključen je iz učiteljske škole. U bataljonu je bio do­
bar borac, a uporno je tražio da umesto puške nosi puško-
mitraljez. Sada je i on prestao da korača u borbenoj kolo­
ni Druge proleterske.
Teške borbe na Kupresu su se odužile. Proleteri su
izdržali velika iskušenja, pojačana nedostajanjem municije
i težih oruđa. H roničari Druge proleterske beleže da je je­
dan njihov bataljon pošao u napad kad je svaki njegov bo­
rac prosečno imao samo po devet metaka. A napadalo se na
osinjak u kome su ustaše imale municije u izobilju i nešte-
dimice je trošile. Bataljon tako oskudno naoružan samo u
toku jedne noći je izdržao 148 eksplozija artiljerijskih gra­
nata kojima ga je tukla ustaška artiljerija. Ustaše su znale
sa kakvim se teškoćama bore partizani, a pogotovu kako
im aju malo municije, kako njihovi kuvari nemaju soli, bez
čega je hrana bljutava. Upravo zbog toga mnogi proleteri su
u loku napada slušali ustaške povike, naročito pred svanu-
ćc. kad su se ustaše spremale za protivnapade: »Drž’te se,
pelometkovići, m ajku vam komunističku«, ili »Neslani Jo-
var.e, priteži opanke, valja ti bježati...« No ni te, kao ni sve
druge, brojne teškoće nisu mogle pokolebati proletere. Na­
protiv, oni su čak i sa tako malo municije jurišali na Kup-
res, na ustaške koljače, gotovo golim rukam a otimajući od
njih mitraljeze.
U borbam a oko K upresa proleteri su doživeli i mno­
ge radosti. Najviše ih je oduševljavalo poverenje koje im
je narod ukazivao, narodna ljubav dokazivana na svakom
koraku i pomoć pružana u svemu. U susretim a sa mladima,
sa starijim a, u svakom selu — osećali su se kao u rodnoj
Srbiji. Zbog toga je među starešinam a i borcima bila veo­
ma popularna i često spominjana pošalica: »Ovuda je naj­
kraći put za Srbiju«, što je često ponavljao i divni komesar
brigade Milinko Kušić.
Posle borbi oko K upresa Druga proleterska je, brat­
ski sadejstvujući sa Prvom krajiškom brigadom, oslobodila
Mi konjić-Grad. U toj akciji najviše uspeha je imao Prvi
bataljon, koji je zarobio nekoliko stotina domobrana. Već
sutradan u Mrkonjiću su počele rad zanatske radionice,
naročito krojačke i obućarske. Šiveni su odela i unoforme
za borce, izrađivana nova i krpljena stara obuća. Bilo je i
dosta plena, naročito municije. Deo municije, po naređenju
Koste Nada, kom andanta Operativnog štaba za Bosansku
krajinu, upućen je drugim jedinicama, pa i Vrhovnom šta­
bu. Borci su se posebno obradovali ćelom vagonu zapljenje-
ne soli, što je za njih bilo basnoslovno bogatstvo. Ovde je
Druga proleterska dobila divan dar od Prve krajiške — pro-
tivtenkovski top, ili, kako su ga proleteri zvali, protivkolac,
koji će u kasnijim borbama postati veoma popularan.
Nakon oslobođenja Mrkonjića nastavljene su borbe
protiv četnika i Nemaca. Četvrti bataljon se najduže za­
držao na položajima na Kmjinu, u bezvodnom kraju. To
su bili prvi dani septembra 1942. godine; vreme suvo, sunce
upeklo, pa je borce na položaju najviše mučila žeđ. Snabde-
varje jedinica vodom vršeno je svakodnevno, korišćenjcm
mešina. Pored žeđi, Nadin bataljon je na Krnjim trpeo i od
bombardovanja neprijateljske avijacije i artiljerije, tako
da je teško bilo reći šta je proleterima bilo teže: žeđ ili sva­
kodnevna nemačka bombardovanja.
Na Kmjinu se prekinuo životni put i Dese Petronije-
vić, poznatije po nadimku Mala Desa. Dete siromašne užičke
porodice, dvanaesto po redu, tek upisana u prvi razred uči­
teljske škole, bila je omiljena u Četvrtom bataljonu. Stra­
dala je od udara artiljerijske granate, zajedno sa Dušanom
Dujićem, takođe đakom učiteljske škole. Kad su je sahra­
njivale, Desine drugarice su, među ličnim stvarima u njenoj
torbici, našle i jednu lutkicu! Dete — borac, u ratnom vi­
horu hrabro i smiono, imalo je i svoje tajne. Lutka u tor­
bici borca, pored zavoja i lekova za ranjenike, bila je sigu­
ran dokaz neproživljenog detinjsiva.

U borbama za oslobođenje Jajca borila se i Druga

proleterska, a najviše Prvi i četvrti bataljon. Oni su brzo
osvajali bunker za bunkerom i tako za kratko vreme ras-
terali ustaše sa dominantne kose Ćusina iznad Jajca. Tamo
su zaplenili i jedan minobacač i odmah ga okrenuli prema
Jajcu, pa osuli granatu za granatom na ustaške položaje.
Posle oslobođenja proleteri su u Jajcu ostali dan-dva, a on­
da raspoređeni po okolnim selima. Tih dana je, kako su
saznali i borci, drug Tito došao u oslobođeno Jajce. Deseti­
na proletera obezbeđivala je vilu u kojoj on radio. Tom
prilikom Tito je razgovarao i sa štabom Druge proleterske.
Rekao je da je veoma zadovoljan učešćem proletera u bor­
bi za oslobođenje Jajca, a naročito time što nije bilo gu
bitaka pri osvajanju toliko bunkera na Ćusinama. Dodao je
da će uskoro stići novi borci iz redova krajiške omladine,
koje treba vaspitavati na najboljim tradicijama proletera
iz Druge brigade.
 BRATSKA DOBRODOŠLICA BORCIMA IZ LIKE,
BANIJE I KRAJINE

U Jajcu i selima oko njega proleteri iz Srbije su ima­

li mnoštvo susreta sa narodom, omladinom i decom. Još
pre upada u Jajce Četvrti bataljon je logorovao u šljiviku
jdnog seljaka. Šljive su bile dobro rodile i sazrele. Čitav
šljivik se plavio i mirisao, ali borci nisu dirnuli ni jedan
plod. Potrajao je taj boravak među šljivama nekoliko dana,
pa je seljak došao u štab i izrazio čuđenje — kakva je to
vojska koja ništa niti uzima niti traži! Verovao je, kaže,
da će mu vojska sve šljive obrati, ali se prevario. Sada je
nudio da vojska slobodno bere šljiva — koliko god joj treba.
Stanislav Piščević Grco, u to vreme desetar, dobro
pam ti jedan susret sa Nadom iz tih dana:
— Nada se vrlo uspešno bavila političkim i partij­
skim radom. Sedam se da je tražila da napišem članak za
brigadni ili bataljonski list. Odabrao sam moje kurisko pu­
tovanje do Vrhovnog štaba. Posle uspešne borbe kod Tar-
čina dobio sam od štaba brigade zadatak da odnesem izveš-
taj Vrhovnom štabu. Bio sam desetar i na taj zadatak sam
otišao sa ćelom desetinom. Našli smo Vrhovni štab u šćitu,
kod Prozora, predao sam pismo drugu Titu i u brigadu se
vratio sa desetinom posle nekoliko dana. Dobro se sećam da
sam napisao tri stranice u mojoj svesci, uglavnom o sus­
retu sa drugom Titom. Nada i ja smo zajedno pročitali čla­
nak. Njoj se, kako mi je rekla, dopalo kako sam sve to opi­
sao. Trebalo je još samo da ona nešto malo popravi, pa da
se članak objavi. Ubrzo posle toga sam ranjen i podugo os­
tao u bolnici, a moj članak je objavljen.
Posle oslobođenja Jajca, u Drugu proletersku i njen
Četvrti (Užički) bataljon stiglo je nekoliko stotina omladi-
naca i omladinki rodom iz Krajine, Like i Banije, sa Pod-
grincča. Te devojke i mladići došli su u Mrkonjić-Grad, od­
nosno u Drugu proletersku, pošto su prepešačili preko što
kilometara. U Srpskim Jasenicama, na Podgrmeču, završili
su borbeni kurs za partizanske jedinice i položili zakletvu,
pa krenuli u brigadu. U Mrkonjiću je za njih održana poseb­
na priredba, posle koje su raspoređeni u bataljone. Dirljivi
su bili ti susreti Srbijanaca i novih boraca. Krajišnici, Li­
čani i Baniici brzo su počeli pevati omiljenu pesmu prole­
tera: »Oj Moravo, moje selo ravno«. Tu pesmu pevala je ćela
brigada, a Cačani i šum adinci najviše.
 Srbijanci su takođe učili i prihvatali pesmu došljaka.
Nada je provodila čitave časove u neposrednom razgovoru
sa novim borcima, naročito sa devojkama. Svojim jedno­
stavnim kazivanjima, lako razumljivim svakome, privlači­
la je pažnju koliko i svojom skromnošću. Težila je da sazna
šta mlade partizanke znaju o ranjenicima, o zavojima, o uka­
zivanju prve pomoći. Ali isto tako raspitivala se ima li ne­
pismenih među novim drugovima i drugaricama.

SEKRETAR PARTIJSKE ĆELIJE BOLNICE

Pred oslobođenje Jajca štab brigade je nešto izme-

njen. Kušić je otišao za komandanta Prve krajiške brigade,
a novi politički komesar postao je Aleksa Dejović. Slobodan
Penezić Krcun postao je zamenik komesara brigade, a Spa-
senija Cana Babović je sa te dužnosti otišla u Vrhovni štab.
Pred jedan od pokreta jedinica, Krcun je pozvao Olgu
Živković iz Prvog i Nadu Matić iz Četvrtog balaljona. Nare­
dio im je da odu u susedno selo i ispitaju mogućnosti za
smeštaj bolnice. Devojke su to učinile i kad su se vratile iz-
veslile su Krcuna da se bolnica onamo može smestiti. Sad
su očekivale da im Krcun naredi da se vrate u stoje ba-
taljone. Međutim, on je jednostavno rekao:
— Od danas je Olga politički komesar brigadne bol­
nice, a Nada zamenik komesara!..
Bile su tu i Stanka Laković, Mica Đorđević i još ne­
koliko bolničarki. Bio je i Aleksa Dejović. Raspoređivali su
ih, jedne na apotekarski, druge na sanitetski kurs. Nada se
obratila Aleksi, svojoj intimnoj simpatiji, uzor-čoveku i ko­
munisti, ali i momku snažnom u reći, u odluci, u pogledu:
— Druže Aleksa, ja bih volela da idem na apotekarski
kurs, ako već moram ići iz bataljona?
Aleksa je, sa jedva primetnim smeškom, progovorio:
— Ne, ne. Ti si, Nado. partijski radnik kakav nam
treba. To je idealan posao za tebe...
Nada je videla da posle Krcuna ni Aleksa ne popu­
šta. Najteže joj je bilo što se sad rastaje od toliko druga­
rica, a one će posle završenih kurseva — u razne jedinice.
Nada se, sa Stankom Laković, izdvojila »od pogleda rado­
znalih«. Isplakale su se zbog rastanka, baš kao da su zna­
le da otad nikad više neće biti u istoj brigadi. Samo su se
jedna drugoj zavetovale: da će biti vojnici i kad zemlja
 bude slobodna, m akar i samo vojnici Partije. A potom i po­
sle svega, kad su se rastajale od drugih drugarica, koje ni­
su mogle da izdrže suze, one su bile »hrabrije«. Kroz smeh
su govorile da su one to već preživele...
Posle desetak dana borbi oko Mrkonjića, Druga pro­
leterska kreće za Drvar, najpre peške do Mliništa, a odatle
vozom šumske železnice. Putovanje vozom, u stvari prvo
otkako je form irana brigada, bio je lep doživljaj za sva­
kog borca. U male otvorene vagone šumske železnice sabije­
ni su ljudi i konji, oprema, mitraljezi, protivtenkovski top.
Iako su ljudi, konji, oruđa i oprem a naslagani u male va­
gone kao u kutije šibica — sticao se utisak da tu nikome
nije tesno. Polazilo se od jednostavne istine: bolje se voziti
bilo kako nego pešačiti. Dobro je odmoriti se makar se sto­
jeći đrem alo ili kunjalo na podu vagona. Svaki vagon je
»okićen« granam a četinara, pa cje voz u pokretu, u krivina­
ma, ličio na dugačku zm ijurinu, a nekima je izgledalo kao
da se kreće čitava planina, da sa vagonima i borcima pu­
tu ju jele i borovi. Kad bi voz zastao, zvonko se oglašavala
sirena lokomotive. A na svakoj stanici, koje su razrušene,
železničari su podigli nadstrešnice, pa iz njih prim aju i is­
praćaju vozove. Rade u ratnim uslovima kao i svi drugi. U
Oštrelju, dok je voz stajao, članovi štaba brigade svratili su
u Vrhovni štab koji se nalazio u nekoliko železničkih va­
gona sklonjenih u šumu.
Putovanje, tačnije rečeno prevoženje, borci su prove­
li pcvajući. Prolamale su se bosanske planine, odjekivala
su brda od pesama srbijanskih, krajiških, ličkih. A uveče ih
je dočekao Drvar, porušen, ali sav partizanski. Šarolik
stroj omladine napravio je špalir od stanice do u grad, kroz
koji su prolazili proleteri iz Srbije. Na čelu stroja bio je
kršan momak sa crvenom zastavom u rukama. A gromka
pesma krajiška, kakvu su proleteri ranije čuli samo oko
Kupresa, odjekivala je Drvarom, da bi se odmah nastavile
pesme proleterske.
Lune je o dolasku u Drvar zapisao u svoj dnevnik:
»Velika sala Radničkog doma je puna devojaka, koje
se sprem aju da idu na branje kukuruza u Sanicu. Ovde su
zanoćile da ujutro produže put. Idu da pomognu svojim
drugovima na frontu. Dok se mi borimo na položajima, one
će zbirati letinu. Već je noć, neke od njih, umorne, spavaju.
Susreće nas jedna mala drugarica, njen zvonki glas odjeku­
je salom: Drugarice, naši drugovi dolaze sa položaja, nji-
ma treba mesta, oni su umorni, oni će opet u borbu’. 'Ustu­
pamo im mesto, mi ćemo odmah produžiti put’, odgovaraju
joj. Sala se prazni... One odlaze...«

PETORO SA FOTOGRAFIJE IZ DRVARA

Prvi dan boravka u Drvaru bio je redak doživljaj za

proletere iz Druge. Sem ostalog, kao nova popuna i pojača­
nje stiglo im je oko 160 novih boraca iz Dalmacije, među
kojima i dosta devojaka. Bili su to mladi rodom iz okoline
Šibenika, iz sela Konjevrate, Vodice, iz Zagore. Oni su se
usput naoružali sa nekoliko pušaka, a Italijani su ih napali
kod sela Vrlike i Otišića, ali su se Dalmatinci probili i stigli
u oslobođeno Livanjsko polje, a odande se zaputili u Drvar,
njihov dolazak u Drugu proletersku bila je velika radost i
za njih same i za proletere iz Srbije i drugih krajeva
zemlje.
Sve se spremalo za sutrašnju svečanost, jer se znalo
da će među proletere doći Vrhovni komandant. Nada je ra­
dila pevajući, željna da iskoristi redak dan kad je brigada
na okupu — da vidi svoje drugove iz školskih klupa. Na-
šii su se njih petoro: Nada, Milić, Mileta, Ćizo i Bota. Nisu
mogli da pronađu Mirka Popovića i Dragoslava Mitrovića
Uču. Taj susret je obeležen i jednom fotografijom koja je
sačuvana, a na kojoj su se poredali jedno do drugog: Milić,
Botat, Nada i Mileta, a Ćizo ispred njih toliko utonuo u
visoku jesenju travu da mu iz nje viri samo glava.
Gotovo čitav sat bili su zajedno petoro Užičana i dru­
gara iz školskih klupa. Pre nego su požurili u svoje jedinice,
da bi se pripremili za sutrašnju svečanost pred drugom Ti­
tom, oživeli su mnoge uspomene na Užice. Bota i Milić su
bili najgovorljiviji. Bota je priče o svakom ranijem doživlja­
ju prožimao humorom i šalama, a kad se u pričama vraćao
Uzicu, spominjao je redom one drugove i drugarice koji su
tamo ostali i o njima se u Drugoj proleterskoj više nije zna­
lo baš ništa. Spominjali su i roditelje i profesore, pitali jed­
no drugo šta li se tamo sada događa, kakvom li su teroru nji­
hovi najmiliji izloženi, na šta niko ništa pouzdano nije znao
da odgovori. Sećali su se onih svojih drugova i drugarica za
koje su pouzdano znali da su pali u borbi: Živote, Milene,
Kokice, Vula Pupavca, Slavka, Mire...
 Misli i priče o doživljajima iz mladosti, vezanim za
Uzice, za roditelje, za Užičku republiku — odvodili su ih
u rodni grad. Oteo bi se pokoji uzdah. Nada je na rastanku,
dok joj je u očima titrao neki čudesno lep sjaj, odlučno
rekla:
—Svi ćemo se, drugovi, vratiti u Užice, i to kao po
bednici!..
— A kad li će to biti, Nado? — pitao je Ćizo, smeju-
ći se. — Ti si od svih nas najrealnija...
Nada se uozbiljila:
— Za godinu, možda i za dve. Ali, sigurno!
Bota je uskočio u razgovor:
— Sećaš li se, Nado, kako smo, pirlikom povlačenja
iz Uzica, u Ljubanjam a iznad Zabučja sreli Ljubu Vidoje-
vić. Pitala nas je, naivno, kad se vraćamo, a ja sam joj od­
govorio — u nedelju! Evo, prođoše nedelje i nedelje. Mora­
mo za povratak da izaberemo nedelju, kako bismo bili t?-
čni, pa m akar koji dan čekali na Zlatiboru...
Ratni vihor se poigrao sa petoro proletera sa te fo­
tografije. Svi su zauvek ostali na nekoj od deonica dugog
borbenog puta Druge proleterske. Milić, divni momak i pra­
vi proleter, umešan partijski radnik koji nikad nije znao
za um or i teškoće. Kraće vreme bio je sekretar partijske će­
lijo u Centralnoj bolnici. Lune beleži u svom »Nedovršenom
dnevniku« da je na božić 1942. godine spavao kod Milića —
u bolnici. U petoj ofanzivi je sa Čedom Minderovićem u Šes­
toj istočno-bosanskoj brigadi. Tada je sm trno pogođen konj
dok ga je Milić jahao. Docnije, na Majevici, otišao je u no­
voformiranu Šesnaestu muslimansku brigadu — za rukovo­
dioca politodela, da bi, naposletku, ne stigavši da primi duž­
nost u Šesnaestoj vojvođanskoj diviziji, poginuo na Spreči
pred Tuzlom, 20 januara 1944. godine.
Bota, večito pričljiv i duhovit, nikad umoran i nat­
muren, u ratnim danim a se počeo baviti onim što je neo­
bično voleo — glumom. Za kratko vreme postao je član —
am ater Pozorišta narodnog oslobođenja. Na stotinama pri­
redbi nastupao je kao talentovani recitator, a često i sa
ulogama u pojedinim partizanskim komadima. U tom svom
oduševljenju i potpunoj predanosti glumi, nesrećnim slu­
čajem je nastadao upravo na partizanskoj pozornici, u selu
Četvoro iz istog razreda — borci Druge proleteske u Drvaru, oktobra
1942. godine; u gornjem redu: Nada M atić i Radovan Urošević Bota; u
donjem redu: Vladim ir Ćirović Ćizo i Milić Maksimović
Orašju, nedaleko od Brčkog, 20. septembra 1943. godine.
Te večeri je, za borce i narod i u punom mladalačkom za­
nosu, recitovao svoju »Razbijenu violinu«, ispevanu na Kr-
njinu, u njegovom i Nadinom četvrtom bataljonu. Poginuo
je ne uspevši da ispuni svoje romantičarsko obećanje —
da se rodnom Užicu vrati u nedelju.
Vladimić Čirović Ćizo, momak sa Međaja, kako su ga
užičke devojke među sobom nazivale, čovek plemenite du­
še i odličan borac, pregurao je sve nevolje Druge proleter­
ske — od Drvara, preko Grahova i Livna, Gornjeg Vakufa,
Neretve, sve do Drine. Na položaju na Šćepan-Polju, iznad
Foče, krajem m aja 1943. godine, Ćizo je pao i tu zauvek
ostao, ostavivši u borbenoj koloni Druge proleterske upraž-
njeno mesto.
Mileta Milanović, politički komesar čete, vredan poli­
tički radnik, pedantno je, iz dana u dan, vodio svoj ratni
dnevnik. Sa svojom četom, njenim pobedama i porazima
živeo je i u okršajim a na Neretvi, na Sutjesci. U toku teških
borbi na brdu Košuru, iznad same Sutjeske, u vreme sva­
kodnevnih napada Nemaca, gladi i kriza koje su hvatale iz­
nemogle, Mileti je ponestalo snage. Sa grupom boraca na­
pustio je položaj i, posle dužeg vremena, dospeo u Krčago-
vo kraj Užica, u svoju kuću, Bilo je to juna 1943.
Nekoliko meseci živeo je Mileta skriven u svojoj kući.
Ujesen te godine, rodbina je pokušala da ga prebaci
na sigurnije mesto, ali su ga otkrili Ijotićevci i odveli ga
u logor na Banjicu. On se na Banjici, i pored one krize ko­
ja ga je zahvatila na Košaru i povela u provaliju — držao
proleterski. Prema kazivanjima logoraša, on je tamo doneo
nove partizanske pesme, uneo pravu sliku među zatvorenike
o snazi Narodnooslobodilačke vojske. Ispevao je i logoraš-
ku pesmu »Banjičanka«, Tu je napisao i opširno pismo lo-
gorašici Nadi Vuković, svojoj školskoj drugarici, i prvi joj
javio da je njen brat i njegov školski drug, popularni Vule,
hrabro poginuo u teškim borbam a Druge proleterske na
Kupresu. Pred odlazak na streljanje Mileta je istukao noga­
ma i pesnicama i zloglasnog gestapovca Vujkovića.
Tu fotografiju snimljenu u Drvaru u Užice je doneo
upravo Mileta. I s njom prve vesti o Drugoj proleterskoj.
Pored ostalog, kazao je da su živi: Nada Matić, Milić Maksi-
mović, Radovan Urošević Bota, Vladimir čirović Ćizo, Mir­
ko Popović i Dragoslav Mitrović Učo...
 SA TITOM, POD CRVENOM ZASTAVOM
Sutradan posle tog fotografisanja grupe Užičana, Dru
ga proleterska brigada je u Drvaru, iz Titovih ruku, primila
svoje najveće znamenje — crvenu proletersku zastavu sa
srpom i čekićem na njoj. To je bio najlepši poklon o kome
su ranije sanjali proleteri, znamenje za koje su kao simbol
slobode, pravednosti i socijalizma, mnogi već dali svoje ži­
vote, ne dočekavši da crvenu proletersku zastavu vide na če­
lu stroja i kolone svoje brigade.
Popodne se brigada postrojila na jednoj livadi kraj
samog Drvara: bataljon do bataljona, četa do čete. Dan ra­
nije i toga prepodneva svi proleteri — i oni stari i oni koji
su u njene redove nedavno došli iz Krajine, Like, sa Banije
iz Dalmacije — vežbali su strojevi vojnički korak, ravnan je
i pozdrav starešine. Sve to da bi lepše i složenije pozdravili
Vrhovnog komandanta. Popravljena je odeća i obuća, kako
bi i to u tom svečanom trenutku delovalo što urednije i pri­
kladnije.
Kad se na drumu, sa susednog brdašca, ukazao auto­
mobil, duž stroja se pronelo: »Eno Tita!« Svi bi se okrenuli
onamo, da vide auto, a onda odmah nastojali da poravnaju
stroj. To je trajalo samo koji minut. Kad se automobil zau­
stavio iz njega su izišli: Tito, Ivan Milutinović, Moša Pijade,
Cana Babović i drugi. Odjeknula je komanda za pozdrav.
Tito je obišao strojeve svih bataljona. Iz četa i bataljona su
ga gledale hiljade očiju, većina njih drugi put, posle ćajni-
ča, ali je bilo dosta boraca, u prvom redu mladih, koji su ga
videli prvi put. No svi su, kao jedan, želeli da bolje vide
Tita. Pozdravio ih je antifašističkim borbenim pozdravom,
sa »Smrt fašizmu«, na šta je polje kraj Drvara odjeknulo
od snažnog povika proletera — »Sloboda narodu«. Tito se
popeo na tribinu i održao govor. Slušali su ga njegovi rat­
nici, upijali i pamtili svaku njegovu reč, aplaudirali mu i
klicali. Rekao je Tito da su u narodnooslobodilačkoj borbi
postignuti veliki uspesi, da mlada revolucionarna vojska go­
tovo godinu i po dana vodi borbu bez ičije pomoći, bez ma-
gacina oružja, lišena hrane i opreme. Ali ona postiže pobede
zato što se bori za pravednu stvar, za slobodu, za bolji ži­
vot radnih ljudi, zato što je zajedno sa narodom. Tito je
kazao da će borba biti duga, da će pasti još mnogo žrtava,
ali da je pobeda sigurno naša. Borce su posebno oduševile
Titove reči o tome da oslobodilačka borba bukti u svim kra­
jevima zemlje: Dalmaciji, Sloveniji, Hrvatskom zagorju...
 Potom je Tito uzeo zastavu Druge proleterske, crvenu
poput krvi koju su proleteri prolili na mnogim bojištima,
poljubio je i predao komandantu brigade Ljubu Đuriću, a
ovaj jednom od nabojlih boraca, Mihajilu Vukajloviću Cr­
nom. Onda je Tito i svakom komandantu bataijona predao
zastavu. Posle tog svečanog čina, koji je ostao kao jedan od
najlepših doživljaja proletera, brigada je začas formirala
stroj za defile i pored Tita prošla strojevim korakom.
Posle svečanosti razigralo se kolo partizansko, nastalo
je veselje, odjeknula pesma. Uveče su bataljoni davali pri­
redbe za omladinu i narod Drvara.

PRIMERNA BOLNIČARKA I POLITIČKI RADNIK

Tih dana Nada Matić, pomoćnik političkog komesara
bolnice Druge proleterske, neumorno radi i prisno sarađuje
sa Olgom Živković, Verom Kušec i mnogim drugima. Njena
posebna briga su ranjenici. A oko bolnice, oko ranjenika,
bilo da su u pokretu ili na lečenju, uvek je bilo mnogo pos­
lova. Nada se svuda nalazila da pomogne, da pritrči kad tre­
ba ukazati pomoć ranjenicima, negovati ih, da podmetne svo­
ja ram ena pod nosila ranjenička, da u razgovorima uteši i
razmagli neizvesnost oko lečenja i ozdravljenja.
U Tičevu, Peuljama, oko Dinare, doslovno u svim mes-
tima, Nada je umešno i nenametljivo vodila političke razgo­
vore, naročito sa ženama. Svojom skromnošću, jednostavnim
i razumljivim rečima ona deluje na žene, a pogotovu omla­
dinke, i brzo stiče prijatelje među njima, lakše do'bija smeš-
taj za teške ranjenike, mleko za iznemogle. U svim tim po­
slovima N ada bi, nenametljivo, povela i razgovore o učešću
žena u oslobodilačkoj borbi, o tome koliko je žena, mladih u
prvom redu, u stroju Druge brigade stiglo iz Srbije i njenog
Užica, koliko je krajiških i dalmatinskih devojaka pre koji
r.esec dana došlo u brigadu. Govorila im je o tome kako že­
ne u svemu pomažu muškarcima, boreći se, zajedno sa njima,
protiv zajedničkog neprijatelja.
Borci su se u selima sretali i sa decom. Ona su bila
najslobodnija, pa su stalno nešto zapitkivala. Oko dece su se;
obično, nalazili mlađi borci, a među njim a i Nada. Jednoga da­
na neko od dece je tražilo olovke za pisanje. Borci su u svojim
džepovima i torbam a našli po koju olovku. Ali je dece bilo
dosta, pa su olovke često prekraćivane na dva-tri dela, a ne-
retko i na više komada, samo da bi svako dete dobilo kakav-
-takav pribor za pisanje.
 — Razgovarajte sa decom — govorila je Nada u selu
Gerzovu Petru Višnjiću, Žarku Jovanoviću, svom bratu Boš-
ku, Mileni Siterici. — Pričajte im ponešto iz geografije, o
Jugoslaviji, o Bosni, o Srbiji. Sa dva-tri krompra možete im
održati i malo predavanje iz astronomije: pokažite putanje
Sunca, Zemlje i Meseca. Na nekoliko mesta oljuštite krumpir
i objasnite gde je kopno, a gde more. Treba deca da osete i
taj vasionski svet o kome malo znaju. Tako ćete ih lakše pri­
vući, a onda im govorite o našoj borbi, o nama, proleterima.
U bolnici, među ranjenicima, ona je bolničarka i par­
tijski sekretar i drug koga svi cene i poštuju, pre svega po
predanom i gotovo neprekidnom radu. Nađe vremena da ra­
njenika, ako ga lično ne poznaje, upita, da li je član Partije
ili Skoja, da mu pomogne da partijski živi, obavesti ga o no­
vostima, pripremi za prijem u Partiju. Pored svih poslova i
obaveza, uvek je nastojala da svaki ranjenik, zatim lekari,
pomoćnici, bolničarke, snabdevači, konjovodci i drugo osob­
lje koje je bilo na dužnosti u bolnici — budu politički dobro
i na vreme informisani. Brinula se da se u bolnici nađu po­
godne knjige, politička literatura i beletristika, kako bi se i
to štivo, kad to prilike dozvoljavaju, pružilo ranjeniku, od­
nosno čitalo grupi. Posebno se brinula o tome da i ranjenici
odu na priredbe koje priređuju bataljoni, ili da grupe izvo­
đača programa dođu u bolnicu, među ranjenike.
Radost formiranja Druge proleterske divizije, 1. no­
vembra 1942. borci su doživeli kao izuzetno krupan događaj,
što se pogotovu za Nadu moglo reći. Govorila je, kako se se-
ćaju ondašnji ranjenici, da će odsad Narodnooslobodilačka
vojska biti jača, opasnija za protivnika, da će moći probiti
svaki obruč neprijatelja, da za nju neće biti neprelazne pre­
preke. Najviše se radovala tome što su u istoj diviziji tri bri­
gade iz tri kraja Jugoslavije: iz Srbije, iz Crne Gore i iz Dal­
macije.
Druga proleterska je dan oktobarske revolucije pro­
slavila u školskoj zgradi u Velikom Tičevu. Učinila je to za
ondašnje prilike dosta svečano: došli su predstavnici svake
desetine, svakog voda, čete i bataljona, a stigle su i delegacije
Četvrte poleterske i Devete hrvatske brigade. Pevala se Inter-
nacionala, komesar Dejović je govorio o značaju oktobarske
revolucije, a skup su pozdavili i delegati brigada. Pevalo se
i igralo. Nada je i te svečane novembarske večeri 1942. misli­
ma bila u svom Užicu; opet je preživljavala defile partizan­
skih jedinica gradom koji je onda bio središte Užičke repu-
blike, sećala se svakog raskršća svog grada i mnogih likova
iz mnoštva školske omladine, pogotovu onih sa kojima jc
najviše radila kao član Okružnog komiteta Skoja. U mislima
je stigla i u rodnu kuću, svojim roditeljima i bratu Fići. Naj­
više se brinula šta će biti sa ocem, je r je odnekud, odmah
posle povlačenja iz Užica, saznala da je uhapšen. Mislila je o
tome kako se u tim teškim ratnim vremenima snalazi .mama
Lepa, da bi odmah, za se, zaključila kako je ona energična
žena i ništa je ne može slomiti; ona će se boriti i izdržati sve
udarce...
Iz misli su je u stvarnost vraćali aplauzi i pesma i
igra; vraćali je u brigadu, među ranjenike. Prekorila je sebe
u mislima: kako se mogla odvojiti od ovako divne svečanosti,
kad sve kipti uzavrelošću, revolucionarnošću i voljom za bor­
bu. Ipak, iako pomalo setna za Užicem, bila je zadovoljna.
Tog dana se videla sa bratom Boškom. Kritikovala ga je, od­
nosno, kako se to govorilo, »ribala«, zbog nekih »sitnica«:
što se, kako je čula, ne čuva u borbi, već istrčava i kad ne
treba; što je ponekad pomalo i neozbiljan. Opet, bila je sre-
ćna što se videla s njim i što je osećala da Boško sve to što
mu kaže prihvata vrlo ozbiljno i pošteno, upravo bratski, jer
je ccnio što zna više od njega i što mu sve »skreše u brk«.
Ipak, najradosnija je bila što je imala prilike da ga zagrli i
izljubi — m akar i u mimoilaženju kolona.
Proleteri su u to vreme imali mnogo okršaja. Tukli su
se na Bosanskom Grahovu; četiri puta je brigada po najve­
ćoj buri prelazila Dinaru i oko Knina se tukla sa ustašama,
Italijanim a i četnicima iz Dalmacije. Bili su to naporni mar-
ševi, ali značajni za partizanski uticaj u narodu, za dalje raz-
vjajnje borbe protiv okupatora, ustaša i četnika.

SPAŠAVANJE DRUGOVA U I.IVNU

Početkom decembra Drugu proletersku je, posle jed­

nog iznenadnog prepada ustaša na Četvrti bataljon, brigadnu
komoru i štab brigade — zadesila velika nevolja: ustaše su
zaplenile njenu proletersku zastavu. Nešto ranije, brigadni
zastavnik Crni je ranjen i upućen u bolnicu. Zastava je os­
tavljena u jedan sanduk u brigadnoj komori. U trenutku ustaš­
kog prepada, konj koji je nosio sanduk sa zastavom od puc­
njave se prepao, istrgao se konjovodcu i pobegao prema us­
tašama. To je bilo veliki udar za svakog borca, tim pre jer
se ta tragična vest brzo razglasila i tako reći svi su za nju
saznali. Štab brigade je prekoren čak od druga Tita, koji je,
sem ostalog, rekao:
— To nisu krpe, već proleterska zastava!..
U to vreme se spremao napad na ustaše u Livnu. A ka­
ko se znalo da su ustaše iz tog grada zaplenile proletersku
zastavu, to se sa tim napadom žurilo. Od druga Tita je stigia
kratka poruka:
»Livno mora pasti! Zastava se mora pronaći!..«
Takva odluka oduševila je svakog proletera. I stvarno,
posle žestoke dvodnevne borbe, posle juriša i podviga bom­
baša i todbžija na Bašajkovcu i upada u grad jednog bata-
Ijona Četvrte proleterske, Livno je, opštim jurišem proletera,
oslobođeno. U napadu na ustaški dom jurišao je i vod boraca
Trećeg bataljona. Desetar Rudolf Kalauz, pretresajući fijo-
ke ustaškog glavešine Bobana, pronašao je brigadnu zastavu.
To je bio razlog za oduševljenje proletera. Livno je oslobo­
đeno. Radost proletera, doživljena posle duboke tuge, bila
je neizmema. Slučaj je hteo da u borbi za Livno pogine i us­
taški zlikovac Perajica, koji je predvodio ustaše u prepadu
na Četvrti bataljon u Ljubunčiću. Desetorica proletera dali su
živote u borbi za Livno. Na njihovoj svečanoj sahrani, partij­
ski rukovodilac brigade, Krcun, održao je dirljiv posmrtni
govor, kazujući da su oni junaci osvetnici proleterske zastave.
Bolnica i sve njeno osoblje u borbama za Livno imalo
je pune ruke posla. O žestini borbi svedoče i podaci o 10 po­
ginulih i 64 ranjena proletera iz Druge brigade.
— U vreme borbe za Livno položaj minobacača bio je
blizu bolnice. Kad je trebalo da otvore vatru, jedan minoba-
cačlija se zapleo: pogrešno je okrenuo minu i ubacio je u cev,
na šta je ona eksplodirala i ranila nekoliko minobacačlija.
Nastali su jauci. I mi smo se svi poplašili, ne snalazeći se
odmah. Međutim, Nada Matić, naš partijski sekretar, prva
je otrčala među minobacačlije i brzo ih oslobodila od šoka,
dok smo mi ostali stigli da im ukažemo prvu pomoć — seća
se Vera Kušec. — Nada je bila izuzetno pribrana, požrtvova-
na i hrabra drugarica i u ovoj situaciji. Bila je u bolnici po­
moćnik komesara, radila je sve poslove, nikad odmorna nije
bila, a uvek je priželjkivala da ide u svoj Četvrti bataljon,
u svoju četu — u streljački stroj.
U vreme priprema za Prvi kongres antifašističke om­
ladine i u Drugoj proleterskoj se, kao i u drugim brigadama
i divizijama NOVJ, povelo takmičenje vodova, četa i bata-
ljona. O tom krupnom događaju obavešten je svaki borac,
uglavnom na bataljonskim konferencijama. U svakom bata-
Ijonu držana su predavanja o doprinosu omladine u borbi
protiv okupatora, u jačanju bratstva i jedinstva. Na konic
tencijam a je rečeno da će bataljoni za Kongres birati svoje
delagate ,sve najzaslužnije borce. Iz Druge proleterske su,
u prvoj polovini decembra, za delegate izabrani: Petar Iva-
nović Perica, Dragoslav Mitrović Uča, Zagorka Stoilović Zaga
M ladomir Stojadinović, Dragoljub Milošević Ćikalo, Boško
Malić, Milorad Krga, Boško Buha, Ljubomir Pavlović Koča,
Grozdana Belić Zina, Radoslav Ilić Mika. Svi delegati su se
okupili u štabu brigade i na sastanku, kome je prisustvovao
i zamenik političkog komesara Krcun, analizirali rezultate
takm ičenja u brigadi. Sutradan, u Livnu, okupili su se i de­
legati iz Četvrte crnogorske i Druge dalmatinske, gde su se
folografisali sa komandantom divizije Pekom Dapčevićem i
političkim komesarom Mitrom Bakićem. Na putu za Bihać,
gde je održan Kongres, delegacija omladine Druge proleter­
ske je, u bolnici u Bosanskom Petrovcu, posetila svoje ra­
njene drugove, među kojima Milovana Vukajlovića Crnog,
prvog zastavnika brigade.
U Bihaću, na Kongresu, Druga proleterska je stekla
veliku popularnost. Nju je naročito dobro predstavio bombaš
Boško Buha svojim jednostavnim i upečatljivim govorom o
tome kako proleteri osvajaju neprijateljeve bunkere.
Posle povratka iz Bihaća, delegati su bili svedoci ve­
likog interesovanja boraca brigade o tome kako je radio
Kongres, šta su i koga videli, šta doživeli. U svim četama ili
bataljonim a držani su posebni sastanci na kojima su delega­
ti prepričavali svoje utiske, a svako od njih je posebno go­
vorio o tome kako je burno pozdravljen Boško Buha. Pro­
leterim a je to, razume se, pričinjavalo posebno zadovoljstvo.
Nada Matić je na svoj način doživljavala omladinski
kongres i tako brojno učešće mladih iz brigade na njemu.
B rata Boška tih dana nije videla i pomalo se ljutila na sebe
šta ga je koji put i grdila za neopreznost u borbi i nestašlu-
ke. Sad je videla da to nije bilo potrebno, je r čim ga je ba-
taljon birao za delegata — to znači da je on borac na svom
mestu! I to ne samo borac, već i komunista i čovek.
Posle Kongresa, u vreme kad su delegati već bili stigli
u brigadu, Nada se jedne večeri, u pokretu, obradovala izne­
nadnom susretu sa delegatom i drugom iz đačkih dana, Dra-
goslavom Mitrovićem. Podugo su išli jedno pored drugog, u
 koloni. Nada je pitala najviše o Kongresu, o broju delegata,
o odlukama koje su donete, o tome kako je i o čemu delega­
cija brigade razgovarala sa drugom Titom kad je bila kod
njega na prijemu. Pitala je i o Bihaću, tada najvećem slobod­
nom gradu, o životu u njemu.
Te večeri Nada i Dragoslav su se prisećali i Užica, dru­
govanja, njihovog razreda, — onog divnog Kolektiva, sko-
jevskih sastanaka. Jedno drugo su pitali: »Kad ćemo stići u
Užice?« I smejali se tom pitanju, mada su i jedno i drugo
govorili kako ih, možda, upravo ovaj pokret vodi u Srbiju,
čak u Užice.
Taj pokret bio je samo deo velikog puta iz Krajine, ka
jugoistoku. Najpre će brigada, još jednom, učestvovati u na­
padu na Kupres. Iako se s tim napadom nije uspelo, za Dru­
gu proletersku on je ostao kao veoma značajan po podvigu
koji je izvela jedna grupa njenih boraca. Ona je u jednoj tan-
keti, zaplenjenoj od ustaša u Livnu, upala u Kupres i čitavu
noć vodila borbu sa ustašama. A kad je tanketa oštećena —
posada je uspela da se izvuče iz grada.

ROĐENA »ZA PARTIJSKI RAD«

U bolnici je Nada bila primer skromnosti, vrednoće i

pažnje prema ranjenicima. Za nju nije bilo nerešivih teško­
ća, prevelikih uzbuđenja, malodušnosti i panike. Njene dru­
garice koje su tada s njom radile u bolnici, i danas se sećaju
reči koje im je ranjenik Milivoje Nikitović Furtula često
upućivao, prekorevajući ih:
—Sto se ne ugledate na Nadu? Odmah vas uhvati pa­
nika, uplašite se pokreta i velikog broja ranjenika...
Nekoliko meseci pošto je Nada postala partijski ruko­
vodilac bolnice u jednom izveštaju upućenom iz brigade Cen
tralonom komitetu SKJ kaže se, sem ostalog, da je partijski
rad u bolnici napredovao odkad je formirana partijska jedi­
nica. To je samo potvrđivalo onu ocenu koju je o Nadi dao
komesar brigade Aleksa Dejović kad je određena za zameni-
ka komesara bolnice: »Nada je rođena za partijski rad...«
Odista, ona je umela da radi sa ljudima: sa svim bor­
cima; sa ranjenicima; sa starešinama; sa drugaricama; sa na­
rodom u mestima gde je bolnica prenoćila ili predahnula,
gde je boravila. Za svakog i o svakom je znala da kaže pra­
vu, jednostavnu i razumljivu reč.
 Posle Livna i K upresa Nada je bila zajedno sa Milenom
Sitericom, devojkom koju je neobično volela. Milena je Nadi,
u stvari, zamenila najintim niju i najbolju drugaricu iz škol­
skih dana, Milenu Spasojević, koja je još pre godinu dana
pala u borbi. Njih dve su, kao devojke, imale i svoje intimne
priče. Obadve su imale momke u brigadi, intimno ih volele,
ali to nisu ni njim a smele da kažu, Nada pogotovu. Milena je
bila otvorenija pa je katkad o Lunu govorila i drugim druga-
ricama:

— Prošao je moj »princ na konju«, moj div...

Znale su to njene drugarice. Ženskom oku je i u ratnim

prilikam a teško moglo promaći, pa ni pogledi pri susretima,
u mimoilaženju kolona. Milenica, pak, to nije posebno ni kri­
la.

Nada je bila drugačija. Ona je volela Aleksu Dejovića

kao pravog partijskog radnika, komunisti iz »snova«, ener­
gičnog borca, koji nikad ne poklekne, sve može. Ali, zavolela
ga je i kao čoveka, muškarca. Bila je zaljubljena u njega —
»do ušiju«. K atkad bi »otvorila dušu« Milenici ili Veri Kre-
mić, pričajući im o Aleksi kao svom idolu. Ipak, bila je sves-
na da je vreme ratno i surovo, borba neprestana i bespošted­
na, da to njenu ljubav nasilno odlaže i ogoljuje, dajući pred­
nost svakodnevnim poslovima, danonoćnim obavezama.

Nada je bila poznata po svojoj brizi o ranjenicima, i

to ne samo onim što ih je, sa drugaricama, lečila u brigadnoj
bolnici, već i o onima težim, koji su bili u pravim bolnicama,
u gradovima. Mnogima je pisala, raspitivala se za zdravlje i
oporavak drugih, pitala kad će opet doći u brigadu, da ih
drugovi željno očekuju.

U to vreme Dana Milosavljević, borac četvrtog bata-

Ijona, bila je ranjenik u bolnici u Bosanskom Petrovcu. I
pored svega ratnog vihora ona je uspela da sačuva pismo ko­
je su joj zajedno pisale Nada i Milenica. Pismo su napisale
31. decembra 1942. godine, posle oslobođenja Livna i upada
Kostjine tankete u Kupres, i sada se čuva u Muzeju revoluci­
je u Beogradu.
»...Kako si!« — pitala je Milenica Danu u pismu. —
»Ja sam dobro. Bila sam u borbama na Livnu i Duvnu. Bri­
gada je na položaju, a moja četa u Livnu drži stražu. Gina
Vuksan je bila ranjena u nogu, sad je dobro. Naša tanketa,
koju smo zarobili u Livnu, išla je na Kupres. U njoj su bili
Vojin Đurašinović Kostja iz Prateće čete i jedan Crnogorac
(Petar Vojvodić prim. J. R.), a ostalih devet iz našeg bataljo-
na. Da bih te obradovala reći ću ti koji su to heroji: Slavko
Petrović, Milutin Perović koji je neustrašiv, Slavko Panto-
vić, Rajko Kovačević iz Druge čete, Vule ćirković, Vidoje
Borović, Jovo Aćimović i Selimir Jovanović. Oni su bili do­
brovoljci za tanketu. Tukli su se pet sati, a u početku su
bili svi ranjeni. Da li je tamo drug komandant Nikola Ljubi-
čić, moj politikom Jovo Njego, moj komandir Mijo Đajić?
Ima li tamo koga iz našeg bataljona? Pozdravi ih sve puno!

Popularna »trojka«, rukovodioci bolnice Druge proleterske u četvrtoj

ofanzivi: dr Vera Kušec, Nada Matić (na konju) i Vojin Đurašinović
Biće sigurno ponosni na svoj bataljon kad čuju. Ne znam
šta bih ti još pisala. Izdrži sve junački, ne zaboravi ko si.
Pa onda u nove borbe, blizu je kraj. Ja sam dobro, bataljon
je dobro, brigada još bolje, a divizija samo gura napred. Fa­
šisti su sve slabiji, a mi dobijamo sve nove snage. Naša bor­
ba je opravdana, mi hoćemo novi život i da mladost dece sa­
dašnje ne bude gorka kao naša. Ali ako doživimo!? Pa i mi
čemo uživati i stvarati novo društvo, izgrađivati socijalizam«.
Na istom papiru, ispod Mileninog pisma, nastavlja pis­
mo i Nada Matić:
»Draga Danice,
Da ti i ja napišem bar dve-tri reči. Ali pošto sam ja
»mnogo zaposlena« to se ti zadovolji sa ovim što ti je Mile­
na napisala. Ona ti je sad bolesnik pa ima vremena na baca­
nje. Želim ti da što pre ozdraviš i da opet dođeš kod nas,
Pozdrav od Nade«.

U ŽARIŠTU BITKE ZA RANJENIKE

Uskoro je nastala četvrta neprijateljeva ofanziva; do­

šlo je do dram atičnih borbi na reci Neretvi i oko nje. Preko
100.000 Nemaca, Italijana, ustaša i četnika, preko 150 aviona
i mnoge tehnike neprijatelji su pokrenuli u operaciji velikih
razm era da bi, kako su nameravali, uništili »Titovu državu«.
Druga proleterska je išla dolinom Drežanske i zauzela Drež-
nicu, pa su njeni delovi već prošli reku Neretvu. Međutim oni
se, po naređenju Vrhovnog štaba, ponovo vraćaju, opet —
preko Neretve. Trebalo je braniti ranjenike, izvršiti protivna-
pad na Nemce prem a Gornjem Vakufu.
Bila je to neobična stvarnost. Tito je naredio da se
ruše svi mostovi na Neretvi. Brigada se od Drežnice kamioni­
ma prebacuje u Prozor. A samo pre nekoliko dana se lomila
preko Štitara, zaglavljivala se u dubokom snegu, šuljala niz
urvine. A sada — nemačkim i italijanskim zaplenjenim ka­
mionima — za Prozor! U šćitu, zamenik komandanta Lune
i načelnik štaba Sredoje Urošević, svraćaju u Vrhovni štab
i tamo od druga Tita dobijaju naređenje za napad na Nem­
ce na Makljenu i Crnom vrhu. Od Prozora brigada opet peša-
či usiljeno, ali za proletere nema prepreke. Uskoro su ule-
teli u žestoke okršaje protiv Nemaca, pa u prvi sudar na Cr­
nom vrhu, na Pidrišu, Gornjem Vakufu. Ovde su proleteri
napadali i sa zaplenjenim italijanskim tenkovima. Bio je to
deo borbe za spašavanje oko četiri hiljade ranjenika koji su
nalazili u prozorskoj kotlini. Na Crnom vrhu, i svuda oko
njega, Nemci su bili potučeni »do nogu«. Oni su napadali i
tenkovima, žestoko tukli artiljerijom, bombardovali avioni
ma, a ipak su potučeni. Proleteri su svojim očima opet, kao
i mnogo puta ranije, videli kako Nemci bežc, odstupaju, os­
tavljaju topove, minobacače. Borci iz Prve čete Prvog bata-
ljona na Crnom vrhu su zarobili grupu Nemaca, među ko­
jima je bio i nemački major, komandant bataljona. Mladi
borac Vid Akšić, koji je pre nekoliko meseci stupio u prole­
tere.. načinio je pravi podvig. Kad se borba stišala na Crnom
vrhu, drugovi su ga uputili sa čuturicom da negde pronađe
vode da ugase žeđ. Uskoro, on je nabasao na grupu Nemaca
koja se bila sakrila u guste kleke. Jedan Nemac je opalio
dva metka iz pištolja, ali je promašio. Vid je odmah potegao
pušku i pozvao Nemce na predaju. Nemci su se predali bez
otpora. Nemačkog majora, komandanta bataljona, zarobio je
nepismeni dečak, proleter. Zarobljeni Nemac uskoro je pre­
dat štabu brigade, pa štabu divizije, koji je od njega dobio
dragocene podatke o planovima neprijatelja u ovoj operaciji.

žestoki su bili sudari i sa Nemcima na Makljenu. Ko­

mesar čete u Prvom bataljonu Dragoslav Marković, onako
umoran i iznemogao, seo je u toku borbe na grudobran ne-
mačkog rova. Nemci i proleteri su se već bili izmešali. Uto
je Marković ugledao jednog Nemca sa pištoljem u ruci i
svom snagom se bacio na njega, hvatajući ga za pištolj. Nemac
je ispucao sve metke ustranu, pa se uhvatio u koštac sa ko­
mesarom i oborio ga. Ali, Marković se nije dao. Kotrljaju se,
odozgo je čas jedan čas drugi. Nemac je jači, uhranjen, od-
morniji. Počeli su se i ujedati. Nemac je gotovo odgrizao pa­
lac komesarove desne ruke, pritisnuo ga uz jedno drvo i po­
čeo da ga davi. Pritrčao je vodnik Momo Spasić i počeo
kundakom da tuče Nemca po šlemu, ali je pogodio komesara.
Kad se pribrao počeo je tući Nemca po leđima i uspeo da
ga svali sa komesara. Nemac je počeo da beži, a Spasić ga iz
puške smirio.
Izmešali su se sa Nemcima i drugi, hrvajući se. Laza
Tešić, zamenik komandanta bataljona, uhvatio se sa Nemcem
i oteo mu mašinku. Borci iz okoline Grahova i Peulja tako-
đe su se gušali sa Nemcima u toj žestokoj borbi. Komšija je
dozivao komšiju — da čuje da li je još živ, treba li mu po­
moć. U najtežem okršaju čuli su se glasovi: »Ej, Markane!
Evo Švabe na meni, svetu mu neđeljicu. Pomozi, brate!« A
komšija, sad pouzdan ratni drug, odgovara: »Ne merem od
svog Švabe, dok ga ne smaknem«.
Na Strm cu, iznad samog Gornjeg Vakufa, Četvrti i Prvi
bataljon su izdržali strahovito bombardovanje. Među pogi­
nulima je bila i hrabra Gina Vuksan, učenica trećeg razreda
užičke gimnazije, najmlađa u bataljonu. Bila je toliko ma­
lena, da je puška bar za koji santim etar bila duža od nje.
Jedno vreme je išla polubosa, dok joj komanda čete nije na­
bavila lepe crvene čizmice. Po plavoj kosi i crvenim čiz­
micama svi su je znali. Bila je vrlo hrabra. Iako je bila bo­
rac, p ritrčala je puškom itraljescu da ga privije, misleći da je
ranjen, a on je već bio nepomičan. Htela je da izvuče puš-
komitraljez, ali je i ona pala od eksplozije nove avionske
bombe...
Samo u tom danu poginulo je 25, a ranjeno 75 prole­
tera.
Druga proleterska slavila je pobedu na Makljenu, Cr­
nom vrhu, pred G ornjim Vakufom. Sve jedinice koje su uče­
stvovale u protivudaru prem a Vakufu, posebno na Vilica gu­
mnu, imale su dosta uspeha. Titova zamisao o obmani Ne-
maca o pravcu proboja — rušenjem svih mostova na Neretvi
i prolivudarom prem a severu — sasvim je uspela. Nemci,
Italijani, ustaše, četnici, svi su očekivali dalje napade Tito­
vih divizija prem a severu. Međutim, Tito je sve svoje snage
okrenuo opet prem a Neretvi, gde je nabrzinu jedan srušeni
most osposobljen za prelazak reke.
U danima te surove i teške neprijateljeve ofanzive u
velikim nevoljama su se našli narod, vojska, ranjenici, zbeg.
Teško je oceniti kome je bilo teže. Ipak, ranjenici, a naro­
čito oni teški, doživljavali su najveće nevolje.
Te naporne i preteške dane, kad se svaki borac i se­
ljak sa područja zahvaćenog borbom borio za spašavanje ži­
vota svakog ranjenika, Olivera Kremić Vera, koju su svi os­
lovljavali i zvali kao Kremićku, bila je bolničarka u bolnici
Druge proleterske. Tu je svakog dana i časa sarađivala sa
Nadom i Verom Kušec. Jedne večeri ranjenici su zanoćili u ne-
 koliko seoskih kuća. Trebalo ih je zbrinuti, nahraniti, sremiti
im što podnošljiviji konak. Kremićka se sa nekoliko ranjenika
našla u kući jedne negostoljubive žene. Među ranjenicima
je bio i jedan teži.Videći da je kuća imućna, da u njoj ima
hrane i mleka, obratila se domaćici, postarijoj ženi:
— Majko, vidim da imaš dosta mleka. pa te molim da
mi malo daš za ovog teškog ranjenika.
Namemo nije rekla za sve, nego za tog jednog, najte­
žeg, kako bi ocenila u kojoj je meri domaćica osećajna. Me­
đutim, domaćica je odgovorila sebično i oholo:
— ’Oću, ako ćeš mi dati tu tvoju bijelu bluzu.
Vera je bila human čovek, spremna na sve lične žrtve
za spas ranjenika. Odmah je počela da svlači bluzu.
— Evo, daću ti...
Međutim, seljanka se u tren predomislila. Prišla je
nosilima i počela da sa njih skida sneg. Vera je pomislila da
to seljanka hoće da vidi ranjenika. Prevarila se, seljanka je
ugledala ćebe na ranjeniku, opipala ga i onda rekla Veri:
— Bolje će biti da mi daš ovo ćebe!
— Majko, vidiš li da je teški ranjenik pokriven tim
ćebetom. Sta će bez ćebeta? Rana će mu i ozebsti, pored toga
što ga boli...
— On će i onako umreti. Bolje je da ti meni daš ćebe,
a ja ću tebi mleka...
— Dok je seljanka pričala u meni je sve kuvalo. Nikad
nisam naišla na tako sebičnu ženu. A kad je rekla da će ra­
njenik »ionako umreti« — prekipelo mi je — priča Vera. —
Udarila sam je nekoliko puta, dušmanski. Naravno, nastao je
lom. Uzbuđenje — kako smem da tučem ženu, još domaćicu.
Srećom, brzo je odnekud dotrčala Nada Matić i smirila me,
spustila me na zemlju...
— Smiri se, Vera. Nahranićemo ranjenike i bez ove
sebične seljanke — govorila je Nada, dok sam ja još sevala.
Sutradan, Kremićka je morala — na raport kod Krcu-
na. On je bio glavni »sudija« za sve greške, pa* i za ovako
grube ispade.
— Sta si to uradila, crna Kremićka? — pitao ju je
Krcun.
— Sta sam uradila? Rekli su ti već, znam sigurno. Eto,
da ti potvrdim: prebila sam dušu u njoj.
 — Znaš li da za tako nešto može da se zaradi i sm rtna
kazna?
— Znam — govori Vera bez uvijanja.
A Krcun će opet:
— Ko te je obuzdao, boga ti?
— A ko bi drugo već Nada Matić!
Krcun ućuta, pa će:
— Nada Matić? Naravno. To je i komunista, i čovek,
i žena — ma šta god hoćeš, a uvek na mestu. A ti? Pretukla
seljanku!
Opet Krcun malo poćuta, kao da hvata dah, pa do­
daje:
— Kremićka, da ne znam kako si human čovek i koli­
ko se boriš za naše ranjenike — ne znam šta bih predložio za
tebe. Ali, ako ti se ovako nešto ponovi — svašta može biti. Mo­
že, bogami, i najgore...
Reče to Krcun i ode, bez pozdrava.
— Od Nade sam i ja i mnoge moje drugarice mnogo
šta naučila — seća se Kremićka. — Ona je umela u pravom
smislu da smiri čoveka, otvori perspektivu, kaže toplu ljud­
sku reč. U ratnim danima bila sam gruba žena. Znala sam
čak da istučem vodiča kad mi pogrešnim putem vodi kolonu.
I tada bi mi Nada priskočila upomoć. Tiho bi mi prišla i go­
vorila: »Draga Vera, ništa tako nećeš postići. Ti si veoma do­
b ar čovek. Ponekad si i previše humana. Ali, eksplozivna si.
Moraš uvek pomisliti šta će biti posle nekog tvog postupka...
Kad ćeš već jednom ozbiljno zakucati na vrata Partije? Ova­
kvim postupcim a nećeš skoro. Kako ću da branim tvoju kan­
didaturu kad ovako nešto činiš?!«
Više puta su Nada i Kremićka govorile i o ljubavi.
K remićka nije umela ništa da sakrije. Znala je da to u ra t­
nim prilikam a ne ide, jednostavno, da se tog mora odricati,
a ona se začas zagleda u druga, u borca, komandira. Zaljubi
se. Nada je bila drukčija, sasvim. Postojanija. Govorila je
Kremićki od srca:
— Draga m oja Vera, moraš uvek im ati na umu da mi
živimo u ratno vreme, kad je sve usmereno na borbu, na dis­
ciplinu, na ispravan odnos prem a narodu. Svi smo mi od
krvi i mesa i to od mlade, vruće krvi u kojoj život vri. Ču­
vaj se i zbog sebe i zbog svih nas. Ako nekog voliš — voli ga
pogledom, osmehom. Ako nekog poljubiš, ne moraju te svi
videti. Poljubi ga — i zaboravi. U naše vreme se voli samo
srcem i dušom. Naša veličina je i u tome da ponešto ostavi­
mo i za sutra, za vreme kad rat protutnji...
 Posle pobeda na Makljenu i Crnom vrhu, i Druga pro­
leterska maršuje prema Neretvi, pa preko ranije srušenog
željezničkog mosta prelazi reku. U Krstaču, u prvoj borbi
po prelasku Neretve, brigada se sudarila sa jakom grupaci­
jom četnika, iznenadila ih, razbila i proterala. Druga proleter­
ska brigada prodire sve dublje. Ona je prethodnica Druge
proleterske divizije. I redom tuče četničke gotovo razbijene je­
dinice: u rejonu sela Idbar, i Ljubini planini, kod Bijele i sve
do Boračkih jezera. Ne zna se šta je u tom prodoru, marševi-
ma i borbama bilo teže: bespuće, surova zima, ledene kiše ili
slaba, gotovo nikakva ishrana boraca i ranjenika.
Posle Boračkih jezera redaju se: Glavatičevo, Nevesi-
njsko polje, Obalj, Kalinovik. Veštim manevrom deo brigade
se u borbama kod Kalinovika zabacuje za leđa neprijatelju i
ugrožava mu bok. U brzim i iznenadnim okršajima proleteri
zbunjuju četničke jedinice, koje se povlače, beže, predaju
se. Proleteri presecaju drum Kalinovik — Foča. Jedna četa
P nog bataljona, posle obaveštenja meštana da je četnička
artiljerija otišla putem prema Foči, pojurila je drumom,
uskoro stigla četnike, naterala ih u bekstvo, a zaplenila dve
haubice sa granatama i čitavu četničku komoru. Razbijeni
kod Kalinovika, četnici su prinuđeni da beže prema Drini i
Foči. Morali su napustiti ćelu teritoriju na levoj obali Drine.
Tokom »četvrte neprijateljske ofanzive«, bolnica Dru­
ge proleterske s mukom i velikim naporima kretala se sa bri
gadom, transportovala ranjenike, negovala ih, lečila. Put je
bio naporan, bolesnika i ranjenika mnogo. Ali, marševala je
bolnica uporedo s brigadom. Štab brigade uvek je posebno
brinuo o bolnici i ranjenicima. To je već postala tradicija.

TIFUSARSKI HOD PO MUKAMA

U blizini Kalinovika, bolnica je bila na kraćem odmo­

ru. Ranjenici su se oporavljali a osoblje poslovalo, brinući se
o lekovima, rublju, ishrani. Nada je bila zauzeta razgovori­
ma sa ranjenicima, kad se pred njom pojavio iscrpljen, sav
osušen kao senka borac — bivši tifusar. Tražio je baš nju,
Nadu Matić.
— Ko si ti, druže? — pitala ga je Nada. — Iz koje si
brigade?
— Zar me ne poznaješ? Ja sam Boško. Tvoj brat!..
— Joj, Boško, kakav si, rođeni moj?! Nikad te ne bih
poznala — povikala je Nada i pritrčala da ga zagrli.
 Uzela je Boška za ruku, odvela ga u jednu zgradu, do-
nela tople vode i sapuna, pa ga skinula do gole kože i dobro
okupala, preobukla i smestila da se odmori i polako nahrani.
— Ne sedam se da me je i moja majka Lepa tako paž­
ljivo i nežno kupala kad sam bio dete — govori Boško o toj
svojoj zgodi.
Tužna je i surova Boškova tifusarska priča.
Osetio je tem peraturu još kad su delegati krenuli iz
Bihaća, sa omladinskog kongresa. Iz dana u dan bilo mu je
sve gore. I kad je bilo jasno da je dobio tifus, ostao je u
jednoj bolnici — ne zna ni u koje vreme, niti koja je to bol­
nica bila. Zna da je to bio jedan od ešelona Centralne bolni­
ce. Nekako se dogurao do iznad Prozora. Ali, bolest je po­
čela da uzima maha. Opala mu je i kosa sa glave. I još gore
— obadve noge su mu paralizovane. Nije mogao ni da se po­
digne iz ležećeg stava. Lakši bolesnici nosili su ga na rukama
kad je, iz neke nužde, morao da iziđe iz prostorije. Muke su
to bile prevelike. Gotovo ništa nije znao šta se događalo oko
njega. Postao je neosetljiv, ravnodušan na sve. Trajaće to
nekoliko dana.
Jednog ju tra komesar ešelona je rekao bolesnicima:
— Drugovi, Nemci su blizu! Ko može neka ide, neka
se povlači. Ko ne može dalje — mi mu ne možemo pomoći.
Idite kako bilo, samo da se odmičemo od ubica. Prikupite svu
snagu. Možda će kasnije, kad se odavde izvučemo, biti po­
moći.
Boško je osetio strah. Uplašio se da ne ostane.
— Neću nikako da ostanem — govorio je. bolesnicima
oko sebe. — Ići ću m akar četvoronoške! Samo me, drugovi,
iznesite napolje...
To je rekao i počeo se grčiti — kao da hoće da krene.
Izneli su ga iz kuće. Ta silna želja za životom, želja da se iz­
makne ispred Nemaca, da ozdravi i da se bori, pokrenula ga
je. Počeo je da hoda, da se tetura, ali i da odmiče. Korak za
korakom u koloni ranjenika. Kao da je dobio neku nevidlji­
vu snagu. Ćelu noć je putovala ta ranjenička kolona. Boško
se ponekad oslanjao na drugove do sebe, ali je pešačio. Mu­
čio se, upinjao, izdržao.
Posle te noći, kad već su ranjenici izmakli ispred ne-
mačke opasnosti, pokreti nisu tako teški i usiljeni. Ipak,
moralo se napred. Znalo se, i tifusari su o tome bili obavešte-

U istom bataljonu: sestra Nada i brat Boško

ni: ide se preko Neretve, samo preko jednog jedinog mosta
prvo srušenog pa popravljenog — sve radi spasa ranjenika
i bolesnih. U tim pokretim a iz dana u dan, iz noći u noć,
teškoće su postajale sve veće. Tifusarske muke, uostalom, ni-
ko ne zna osim onih koji su ih preživeli — tifusari...
Išle su kolone, teške i trome. Vukle su i pobeđivale
nemoguće. I gladne, i prozeble, i još teško bolesne.
Sve je to Boško gledao, video, mnogo od toga sam pre
živeo. Ali želja da ide, da pobeđuje, da se bori, da nađe
svoju Drugu proletersku — pobedila je! čim je, u blizini Ka-
linovika, saznao da je negde tu i njegova brigada, ostavio je
tilusarc, svoje drugove sa Neretve, i zdimio, samcit — da tra­
ži biigadu. »Ništa bez Druge proleterske!« ponavljao je u
sebi. A kad je naišao na grupu boraca upita ih je: znaju li gde
je Druga proleterska, na šta su mu odgovorili da su i oni nje­
ni borci. To je i Boško rekao za sebe. Međutim, oni su videli
da im aju posla sa tifusarom, pa mu nisu mnogo verovali. Ni­
ko ga nije poznao ni iz drugih grupa boraca, pa ni oni koji su
ga upućivali kuda da krene da bi stigao do bolnice Druge
proleterske. Toliko se bio izobličio i izmenio da je nalikovao
na avet. Takvog ga, u prvi mah, nije prepoznala ni njegova
sestra Nada.
Zahvaljujući tom susretu sa sestrom Nadom i njenoj
sestrinskoj nezi, hrani i odmoru — Boško se brzo oporavio. I
nije prošlo više od mesec dana od Boškovog dolaska u bol­
nicu, a on je već bio sposoban da ide u borbu. Negde iznad
Foče, posle prelaska proletera preko Drine, otišao je u svoj
Četvrti bataljon, među Užičane, Krajišnike i Ličane. Rado­
sti njegovih drugova nije bilo kraja. Više meseci o njemu niš­
ta nisu znali. Mnogi su ga bili i ožalili.

ŠKRTA, RATNIČKA LJUBAV

Sestra Nada bila je njasrećnija. Srce joj se u toku

preteške ofanzive skupilo — zbog velikog broja ranjenika i
sijaset nevolja s njima, zbog brojnih žrtava koje su, iz borbe
u borbu, padale i zbog velike neizvesnosti za Boškom. Ali sa­
da, kad je sve to prošlo, vedrina je opet osvojila njeno lice.
Tu vedrinu je često unosio i veliki optim ista Kostja, ranjenik
sa K upresa i sada kom esar bolnice. Nada Matić, Vera Kušec
i on na zadacima i u nevoljama čak i u najtežim trenucima,
 bili su zajedno, zbog čega su ili ranjenici nazvali »nerazdvoj­
na trojka«. Vera se svojski brinula o ranjenicima, oduševlja­
vala se njihovom hrobrošću i vedrinom.
Sekretar partijske ćelije u bolnici, Nada Matić neumor­
ni ratnik i komunista, uporni politički radnik, na svakom ko­
raku je, uvek misleći na Partiju, pripremala nove komuniste
— u koloni, na nosilima, na zastancima, u borbi. I Kostja,
čovek koji je uvek imao »rešenje« za izlaz iz svake nevolje,
koji je umeo da unese vedrinu i u trenucima kad su svi dru­
gi »pokisli« od žalosti ili drugih tegoba, znao je da zanimljivo
priča o svemu što je doživeo ili od drugih čuo, da pesmom
ponese ljude. Na molbu Nadinu ili Verinu, Kostja bi uvek
tiho, osećajno i zanosno otpevao pokoju romansu, ili parti
zansku melodiju. Još kad bi se negde uz njega našla i mala
Miler.ica, pesma bi bila pravo uživanje, melem od kojeg se
i na ranu, bar na tren, moglo zaboraviti.
Put kojim je brigada išla od Kalinovika prema Drini
uzbuđivao je borce, naročito one koji su ovuda, gotovo pre
godinu dana, prošli na putu u veliku ofanzivu ka Zapadu. Sad
se ide prema Drini i dalje, a mnogi misle i u Srbiju. Na putu
iz Kalinovika za Borije, Lune beleži u svoj dnevnik:
»...Idemo, ja, Nada Matić i Vojin Đurašinović Kostja...«
Nailaze borci, bombaši. Među njima su Boško Buha i
Sirogojno. Usput je stigao i Aleksa Dejović. On pita da li su
dečaci umorni. A Buha mu odgovara: neka to pita »matorce«,
možda su oni umorni. Počinju šale, pesma. Buha zapitkuje
Aleksu da Ii će on da se s njima porve, sad ovde, pred Dri­
nom. Zvao je, kaže, Luna kod Drvara, a ovaj nešto izvrda­
vao. »A ko zna: možda se zamenik komandanta nećkao i za­
to što bi ga, onako snažnog, oborio »mali Buha« smeje se na
sva usta nestašni bombaš. I Aleksa obećava: pohrvaće se s
Buhom — čim pređu Drinu.
A onda, Lune, Aleksa, kuriri, Zina i još poneko zaigraju
»šljake«.
Jedne od tih prolećnih večeri, pred Drinom, opet su
bile zajedno Nada i Milenica. Dugo razdvojene i podaleko
jedna od druge, retko su se viđale, pa su sada imale o čemu
jedna drugoj da pričaju. Uvek vesela, katkad i lirski raspo­
ložena, Milenica je upitala Nadu:
— Jesi li videla juče, ovuda je proša moj »džin«, moj
»princ na konju«?..
Nada se smeškala. Dobro je znala Mileninu ljubav pre­
ma Lunetu koju je katkad skrivala, ali je to bila lujbav koja
je iskrila u obome, istina u Milenice jače i vidljivije.
 — Videla sam ga, kako da nisam. Išla sam s njim i
Kosljom podugo — jedno pored drugog. Dugo smo govorili...
— E, i ja sam sc pozdravila s njim. Malo smo se sme-
jali... Ja sam ga pomalo peckala, da mu skinem prerane bore
sa čela...
— Je li ti rekao nešto lepo?
— Rekao mi je najlepše. Pitao me: »Kako je moj
mali čvarak?«
Govorila je to Milenica punim srcem i smejala se.
Nada je bila raspoložena. Milenica je više osećala
je i Nada priprem ljena da otvori srce pred njom .
— A ti, vide li juče Aleksu?
— Tvoga Aleksu? Da se prisetim. Da, videla sam. Bila
si pored njega — odgovorila je Milenica i šeretski se kiko-
tala.
Nada je ćutala. Rumen joj je oblila lice:
— Mi nismo razgovarali jedno s drugim. Bili smo za
jedno, pričao je on sa Lunom, Buha je oko njega čavrljao.
1 ja sam koji put upadala u razgovor, ali nisam ga ništa pi­
tala, a ni on mene.
— Kako ga baš ništa ne upita, Nado?
— Eto, nisam. Ali gledali smo se.
— Dobro, a jesi li mu se m akar nasmcšila.
— Pa, jesam malo — utiša Nada.
— A no? — znatiželjno je Milenica upiljila.
— On me je pogledao punim očima. Pogledi su nam se
susreli. Videla sam mu smešak na krajičku usne...
Bilo su to časovi iskrenosti, mladalačke ispovesti dve
devojke. Jedna je bila Nada, devojka sva sazdana od ljudsko­
sti, borac koji je ćelo svoje biće poistovetio sa interesima
Partije i postao uzor komuniste i izuzetno hrabar partizan,
prim erna bolničarka, i omiljeni sekretar partijske ćelije u
sredini koja je i u naoko nemogućim ratnim okolnostima
vodila bitku za pomoć ranjenim drugovima. Druga, vižljasta
i vragolasta Milenica, satkana i za borca i za bolničarku, bila
je rođena da zametne pesmu, da se u predasima šali do iz­
nemoglosti, da svrze nespretnog druga do sebe i da se tome
do ludila smeje.

JURIŠ PREKO DR INE

Proletere je posle borbe oko Kalinovika čekala Drina,

velika vodena prepreka. A odmah preko nje — četnici po zlu
čuvenog Pavla Đurišića koji su najureni sa visova oko Kali-
novika, i ltalijani u utvrđenoj Foči, pa Nemci i ustaše. Prva
prepreka bila je nadošla Drina. Pokušaji da se u prvom nale­
tu na njenu desnu stranu prebace grupe dobrih plivača, Dai-
maiinaca, nisu uspeli. Onda su jedinice gradile splavove od bal­
vana. Njih je nabujala reka začas razbijala. Uz to, italijanska
artiljerija dosta precizno je tukla preko Drine, zasipajući pro­
storiju na koju su stigli proleteri. Kad ništa drugo nije mo­
glo da se učini, komesar Aleksa Dejović, divni užićki metalac,
sa grupom boraca je počeo da pravi novi, jači splav. U jed­
noj napuštenoj baraci u selu Brodu kod Foče pronađeni su
ostaci »Vardine« radionice — šine, balvani, pruga i nešto ala­
ta. To se polako pretvaralo u »kovačnicu« Druge proleterske.
Komesar Aleksa je neumorno kovao, mada nije imao ni pravog
alata, ni pomoćnih sredstava. Nije bilo čak ni mehova ko-
vačkih da se bar sa njima razduva i zapali ugljevlje, da se
raspiri vatra i omekša metal toliko da se od njega iskuju
klamfe. Pomagali su mu bombaši, kuriri. A dotle su čete i ba-
taljoni čekali na novi splav.
»Sta ima novo? Hoće li se skoro preći?« — pitaju oći
boraca Užičkog bataljona — pisao je Čeda Minderović. —
»A Drina izdaleka izgleda tiha i blaga«.
Aleksa se sav uneo u posao. Kuje splav da prevede bri­
gadu preko Drine. Zaboravio je i na neprijatelja i na njego­
vu artiljeriju. Uneo se u posao. Ne čuje Lunetove i Krcuno-
ve opomene — da se čuva. A nesreća je, kao i uvek iznenada,
stigla i ovde. Lune o tome beleži u »Nedovršenom dnevniku«:
»Od Krcuna sam dobio pismo da se pazimo. Pošli smo
uveče i počeli da radimo. Opet pismo od Krcuna da sklonimo
Aleksu u kuću Prvog bataljona. Razmišljam kako to da uči­
nim, da ga nekako prevarim, ili ubedim da je potrebno da se
skloni, ali me nije poslušao. Zaklonili smo se najzad za bal­
vane. Našli smo se u radionici gde je Aleksa tražio šrafove.
Izlazimo napolje, kad odjednom svitani. »To su opalili topo­
vi« reče on. Ja trčim pored baraka, on za mnom. Dok puzimo
jedna granata je eksplodirala ispred nas. Nešto me tresnu
u nogu. Aleksa, jesi li živ?« On me zove i trčimo zajedno u
kuću, ali on zasta. Uneli su ga; teško je ranjen, u nesvesti.
Dođosmo do hirurške ekipe. Krcun je s nama. Mnogo se
ljuti. Izvršili su mu operaciju. Plašim se za njegovu nogu...«
Rana je bila teška. Komesarova noga je odsečena. Ali,
isceljenja nije moglo biti. Umro je komesar Aleksa — duša
Druge proleterske, njen ponos. Borci, komandiri, komesari
tužno su šaptali: »Umro je naš komesar, naš Aleksa«.
 Brigada je prešla Drinu. Prešli su svi bataljoni — bez
komesara Alekse.
Pogibija Aleksina unela je tugu i izazvala dubok bol
proletera za velikim, pravim drugom, ali i dala novu, divov
sku snagu borcima, četama, bataljonima, celoj Drugoj prole­
terskoj. Kao na krilima su pošli u nove okršaje. Sa Četvr­
tom crnogorskom, Trećom sandžačkom, Drugom dalmatin­
skom. Krenula je Druga u nove juriše. Redaju se teški su­
dari, iscrpljujuće borbe na Humiću, Zavajitu, Cclebiću. Sa­
mo u jednom danu gine šesnaest proletera Takovske čete na
Humiću. Sve su to teški dani, ali pobedonosni. Proleteri su
novim pobedama nad neprijateljem osvetili svoga Aleksu.

Nada Matić je tužno, ali dostojanstveno doživela Alek-

sin odlazak. Ispratila je svoju nedoživljenu ljubav. Srce i
duša su se stegli od bola, velikog, iskrenog.

— Nesreća na Drini rastužila je ćelu našu brigadu, ali

je Nada, sigurno, bila najtužnija — kazuje Vera Kremić. —
Posle te nesreće dugo nismo videli Nadu raspoloženu i nas-
mejanu. Volela je velikog čoveka, volela ga iskreno, kako je
ona jedino i mogla i htela, a ipak skriveno. I umela je to da
sačuva za sebe. Znala je da je vreme ratno, da je čekaju za
daći Partije, ranjenici, čitava bolnica. Za nju su borba i Par­
tija bili najvažniji.

Među veoma značajnim pobedama iz log vremena su

i rezultati borbe koju su tri batal jona Druge proleterske, za­
jedno sa Četvrtom i Petom proleterskom, vodila na Međuna­
rodni dan rada 1943, na Javorku kod Nikšića. Te snage su
razbile četnike tzv. Nikšićke brigade i kompletan puk Itali-
janske divizije »Ferara«. Rezultat tih dvodnevnih borbi pro­
letera bio je blistav: 670 poginulih oficira i vojnika, 500
italijanskih vojnika, i 200 četnika zarobljeno, zaplenjeno 7
tenkova, 17 kamiona. 15 minobacača, 4 brdska topa, 8 m itra­
ljeza, 12 puškom itraljeza, 500 pušaka, 5 radio-stanica, itd. Ta
dobra ratna vest sa pohoda grupe brigada za Crnu Goru bila
je dovoljno velik razlog za iskreno ljudsko radovanje koje je
partijski sekretar Nada podelila sa komunistima i svim ra­
njenicima i bolničkim osobljem, tim pre je r je u tome videla
dosta simbolike: proleteri na dan praznika proletera celog
svela zadali su jedan od sm rtnih udaraca svom najljućem
klasnom neprijatelju — fašizmu.
 U PAKLU SUTJESKE, PRED 250 RANJENIKA

Uskoro su došli novi dramatični dani. Počela je »peta

neprijateljeva ofanziva«. Nemci su sa svojim saveznicima i
kvislinzima — u svemu oko 127.000 vojnika — krenuli sa svih
strana protiv snaga Glavne operativne grupe NOVJ koju je
predvodio Vrhovni štab i koja je brojala oko 19.000 boraca
(među kojima je bilo oko 3.500 ranjenika). Iz pokreta su za­
tvorili nekoliko obruča oko tih premorenih, nepopunjenih,
oskudno opremljenih jedinica i sabili ili na pasivnom i bes­
putnom zemljištu severne Crne Gore, Sandžaka i dela istočne
Bosne. Pored drugih jedinica koje su imali na raspolaganju,
Nemci su za ovu operaciju, u njihovim dokumentima nazva­
nu »Svare«, dovukli i svoju zloglasnu Prvu brdsku diviziju
(iz Grčke, sa odmora i popune, posle pretrpljenih poraza na
istočnom frontu) i puk bugarskih fašističkih vojnika, anga-
žovali i osam artiljerijskih pukova i čitavu mešovitu diviziju
avijacije.
Nastale su teške i veoma dramatične borbe koje su
tiajale čitav mesec dana — od 15. maja do 15. juna 1943. go­
dine. Te borbe u nas su poznatije po zajedničkom nazivu Bit­
ka na Sutjesci.
U vreme »pete« ofanzive brigadna bolnica Druge pro­
leterske bila je velika, sastavljena uglavnom od lakših ra­
njenika, od kojih je većina i čitavu »četvrtu« ofanzivu pro­
vela u bolnici. Posle te ofanzive, deo pokretnih ranjenika iz
Centralne bolnice, koii su ranije bili borci Druge proleter­
ske, došao je u brigadnu bolnicu.
Među ranjenicima u brigadnoj bolnici bio je i Rade
Smiljanić, borac Četvrtog bataljona. On je ranjen još na
Kupresu i tokom ofanzive kretao se uz pomoć štapa, pa je,
tako, sa štapom »uleteo« i u »petu« ofanzivu. Tokom ofanzi­
ve često se družio sa Nadom. To drugarstvo je još u Užicu
bilo začeto. Nižu gimnaziju su učili zajedno, a kad su oboje
konkurisali za prijem u učiteljsku školu Rade je odbijen
— zbog slabog sluha. Sada, u vreme dugih pokreta ranjenika,
oni su sc, katkad, i na to potsećali
Brigadna kolnica nalazila se u Gornjoj Bukovici, raz­
bacanom seocetu, kod Žabljaka. U stvari, ćela bolnica bila
je smeštena u osamljenoj šumarskoj kući. Dva prostrana ode-
ljenja, zastrta slamom, prekrivena ćebadima i šatorskim kri­
lima — to je bila bolnica Druge proleterske.
 Jednoga dana trebalo je dovesti nekoliko ranjenika iz
Centralne bolnice u bolnicu Druge proleterske. Taj zadatak
dobili su Nada i Rade Smiljanić. Njih dvoje su se javili ko­
mandi mesta u Žabljaku, pa krenuli prema Crnom jezeru
da dovedu ranjenike. Uskoro, nemački avioni su počeli bom
bardovati Žabljak. Njih dvoje su pobegli što dalje od kuća i
našli se na prostranim livadama gde nije bilo zaklona. Kad
su avioni počeli m itraljirati i okolinu Zabljaka, Nada je rekla
Radu odlučno:
— Lezi, Rade!
— Daj da razmolavamo ovo moje ćebe, pa da se njime
pokrijemo. Znaš, ne smemo poginuti ovako glupo, nasred le­
dine, moramo izvršiti zadatak...
Začas su preko sebe navukli ćebe, tako da su, odozgo
gledani, izgledali kao neka mala neravnina na livadi. Onako
maskirani, bojom se nisu izdvajali od livade na kojoj trava
još nije ozelenela, pa se iz vazduha nisu mogli uočiti, što im
je spasio glavu. Avioni su leteli i m itraljirali okolo. Zahvalju­
jući snalažljivosti očvrslog i iskusnog borca Nade, njih dvoje
su na vreme legli i tako vešto se maskirali da ih piloti nisu
prim etili niti zakačili rafalom. Cim je bombardovanje pre­
stalo Nada i Rade su požurili prem a Crnom jezeru i odande
odveli ranjenike u svoju bolnicu.
U Gornjoj Bukovici bolnica je boravila više dana. Rade
je taj boravak u selu zauvek zapamtio, ponajpre po tome šte
je tu kandidovan za člana Partije. Ponajviše je i dosta dugo
s njim radila Nada, priprem ajući ga za prijem u Partiju, da­
jući mu zadatke, proveravajući ga u njihovom izvršavanju.
A kada je ocenila da je politički u toj meri zreo i odgovoran
da može prim iti odgovornost komuniste, rad sa njim, onaj
koji je neposredno predstojao pred prijem u Partiju, pre­
pustila je Grču Piščeviću.
— Odvojio me Grco od ostalih ranjenika i počeo mi
pričati da je doneta odluka da me partijska ćelija bolnice
kandiduje za člana Partije, pa mi govori o zadacima, o odgo­
vornosti. — seća se Rade. — A ja se čudim i velim Grču:
»Šta ti meni pričaš te stvari o Partiji, o kandidatima? Sve ja
to znam. Ja sam skojevac odavno, a i Nada mi o svemu tome
odavna dosta govori...« A on meni: »Dobro: znaš dosta, ali to
ne znači da nećeš znati i više, da ne treba da znaš više.« Na­
da je to vreme bila partijski rukovodilac bolnice, u svakom
poslu, kao i uvek, neum oran radnik, svakome od nas pouz­
dan drug, sestrinski zauzeta oko ranjenika...
 Za vreme boravka u ovom selu bolnica je dala i neko­
liko priredaba za narod i ranjenike. Pored ostalih tačaka,
nastupao je hor kojim je dirigovao Žika Avramović .lakođe
ranjenik.
— Dosta je ranjenika pevalo u tom Žikinom horu —
seća se Rade. — I Nada i ja, iako oboje »besluhovići«, bili
smo članovi hora. Žika me odredio da vodim pesmu »Oj Mo­
ralo«. Pevao sam, bolje reći morao sam, jer mi druge nije
bilo, a nije ni ispalo loše, jer su me, srećom, drugi članovi
hora »izvlačili«. Na toj priredbi imali smo i našeg popular­
nog »vrapca«. Njega su, ako se dobro sedam, pisali Nada i
žika. Nada je dala dosta podataka za »vrabac« i unela u
njega onu, samo plemenitim ženama svojstvenu meru du­
hovitosti i humanizma, žika ga je i pevao sa još jednim
ranjenikom. A taj naš »vrabac« je, kao i toliko puta ra­
nije, bio pun bodlji ne samo na račun zlodela neprijatelja,
već, koji put, i na račun naših sopstvenih slabosti, neukosti.
I tada u Bukovici borci i narod su se od srca smejali.
Dani »pete« ofanzive i za bolnicu Druge proleterske
su bili preteški. Ali uprkos svim nevoljama, bolnica se dr-
žaia kompaktno, negovala ranjenike i izvukla ih ispred kli­
nova neprijatelja, istina s velikim naporima i samopožrtvo-
vanjem. Pred samu ofanzivu u bolnicu je, na politički rad.
upućena i Olga Živković. Pozvao ju je Krcun i rekao joj,
kratko:
— Olga, idi u bolnicu da pomogneš Nadi i Kostji...
Osoblje bolnice Druge proleterske, koja je u ofanzivu
ušla sa preko 200 ranjenika, u to vreme su pored Nade, Kos-
tje i Olge, činili i Vera Kušec, Boško Vidaković, Grco Piš-
če\ić i drugi. Prema Kostjinom sećanju, jedno vreme bio je
i Srećko Milošević. Bilo je tu više iskusnih i požrtvovanih
bolničarki. Vera Kušec o tim danima govori i ovo:
— Druga proleterska se uvek veoma dobro i nepre­
stano brinula o ranjenicima, o bolnici i njenim potrebama.
Uvek nas je smatrala kao borbenu jedinicu. I u samoj »pe­
toj« ofanzivi, kad je bila velika oskudica u kadrovima i kad
je svaki rukovodilac bio dragocen, slala nam je pojačanje i
doturala nam uvek najbolje što je imala u onoj velikoj os­
kudici opreme i hrane.
Pokreti, napori i nemaština bili su teški i za bolnicu
i za ranjenike. Nada je tih dana punih borbi, pokreta bila
izuzetno iscrpena. I pored svega, brinula se za svakog čove-
ka koji im je bio poveren, borila se da niko od ranjenika
 ne izostane iz prem orene kolone, cla se ne izgubi. Ali je i
sama, prem orena i iscrpena, padala u fizičke krize.
— U vreme tih dugih i napornih pokreta imali smo
oko 250 ranjenika — seća se Olga. — Kolona se otegla. Teš­
ko se ide. Ljudi padaju, pa se pokreću, traže pomoć. Nada
se, sa nekim od osoblja, vraća, pomaže, određuje lakše ra­
njenike da priđignu iznemogle. Njoj je povremeno ponesta-
jaio snage. Jedanput kad je zastala, zovnula me je i tiho ka­
zala:
»Olga, ja dalje ne mogu. Ni trunke snage više ne­
mam. Molim te, vodi ranjenike. Bori se, ne daj da zaostaju,
hrabri druge... Ja dalje ne mogu...«
Ostala je tako Nada pored kolone, nemoćna.
Nisam znala kako da joj pomognem — veli Olga. —
Ali kad sam posle sat-dva zastala da vidim kako se kreću
ranjenici — ugledala sam i Nadu u koloni. Našla je snage da
ide. Znam nju dobro: osećaj odgovornosti učinio je da pri­
kupi i poslcdnju snagu i savlada sve napore. Bila je takva
da je htela i umela da i sebe pobedi. Htela je da živi, da se
bori, da sa proleterim a i narodom pobeđuje neprijatelja,
neznanje, nemoć...
U vreme najžešćih borbi proletera oko Sutjeske —
i a Košuru, na Gornjim Barama, na Košuti i drugđe, bol­
nica Druge proleterske je bila najčešće u pokretu, a rede
skrivena u šumi. Jednoga dana, u vreme pokreta od Suhe
i prem a Krekovima, Nada je, opet sa Radetom Smiljanićem,
upućena na važan zadatak. Kao i uvek, prilježno i krajnje
odgovorno se prihvatila i tog zaduženja. Žurili su koliko su
im najviše snage dopuštale i tek negde kod Krekova seli da
predahriu. U blizini su ugledali razbacane sanduke. Bilo je
očigledno da je m itraljeski rafal iz aviona pogodio tovamog-
konja pa je i komora neke jedinice stradala. Oboje su prišli
da vide šta ima u sanducima. Sve je bilo polomljeno, ras­
tureno, ali je u toj hrpi bilo i knjiga. Upravo po njim a su
prvo i počeli da preturaju. Kada je naišla na roman »Mati«
od Maksima Gorkog, Nada je povikala:
— Rade, ovu knjigu ćemo da ponesemo!
— Koja je to tako važna knjiga da je moramo pone-
ti?! Vidiš da jedva idemo. Bolje da ponesemo samo ovo
zavoja i špriceva što smo nakupili, je r pretovarimo li se —
ništa od zadatka...
— Ponećemo mi i špriceve i zavoje, itekako, ali i ovu
knjigu, je r je veoma važna. Ti, sigurno, nisi čitao roman
»Mati« čim tako govoriš.
 — I nisam, pa šta?! A zašto bi pa ta »Mati« toliko i
bila važna?
— Eh, kako da nije važna! Mi smo se u Užicu gra­
bili ko će pre da je pročita i teško smo dolazili na red. često
se knjiga mogla zadržati samo dan i noć...
— Čuo sam to, ail je nisam čitao.
— Mnogi je nisu čitali. Rade. Zato ćemo je i poneti.
Evo, stavi je u tvoju torbicu, ti prvi da je pročitaš, a onda
ćemo je, posle ove furtutme, daii da ide od ruke do ru­
ke boraca...
Pored drugih, najnužnijih, potreba, roman »Mati« je
»petu« ofanzivu preživeo u Radetovoj torbici.
Iz obruča se, za proleterima, probila i bolnica Dru­
ge proleterske sa ranjenicima. Iako je u najteže vreme na­
ređeno da se ostavi sve što opterećuje ljude i komoru, što
je značilo da sve sanduke sa opremom treba zakopati —
bolnica je iznela svoj sanitetski materijal. Najveći i naj­
važniji deo te dragocene opreme sačuvala je Kremićka, sa
odobrenjem partijskog sekretara Nade. Tako nije ostavljen
sanduk u kome su bili lekovi, jod, špricevi, doboš sa steril­
nom gazom, itd. Reskirano je da se ne izvrši naređenje, iako 79
je ono bilo posve jasno i Kremićki neposredno saopšteno.
Odmah nakon ofanzive pokazaće se da je ta »neodgovor­
nost« bila dobrodošla.
Prelazak bolnice preko ceste kod sela Rataja bio je
vrlo težak. Ranjenici su se prebacivali po grupama. Jedna
grupa bi se zadržala u šumi iznad sela dok se prva prebaci.
Onda su se lakši ranjenici vraćali da pomognu težim ra­
njenicima da, i pod stalnim mitraljiranjem i bombardova-
njem avijacije, pređu cestu. Vraćale su se, nekoliko puta.
Nada i Olga. Pomagale su čas jednoj čas drugoj grupi. Na­
da je — iako i sama iscrpena od silnih poslova, danonoćno
i u najtežim ratnim uslovima obavljanim za bezbednost i
spas ranjenika — neumorno pomagala ranjenim drugovima
da pređu i tu otkrivenu cestu, izbegnu smrt od avionskih
rafala i zakorače u slobodu.
Odatle, od sela Rataja, i za bolnicu su nastali bolji
dani...
Iz obruča je, na širok prostor, izbila i Druga proleter­
ska, pošto je, u toku jednomesečnih borbi, napravila ne­
koliko podviga po kojima je zauvek ušla u istoriju narod-
nooslobodilačkog rata naših naroda i narodnosti. Pre svega,
tu su borbe na Košuru i Košuti, poznate po herojskom drža-
nj ii proletera. Sada, prilikom probijanja brigade preko ko­
munikacije Sarajevo — Višegrad, negde kod Sjetline, izosta­
la je i mala Milena Siterica. Izgubila se. Tragali su za njom
borci Četvrtog bataljona, tragali, ali je nisu našli. Pročula se
ta vest u celoj brigadi, pa stigla i do Nade Matić. Ona je taj
gubitak bolno doživela, tim pre je r se zbio kada je brigada
tako reći izašla iz obruča, izbila na širok i slobodan prostor.
I već je i ožalila svoju dragu Milenicu, kad se dogodila sre­
ća u nesreći. Milenica se probila kroz neprijateljske redove
i usput se pridružila bratskoj Četvrtoj proleterskoj. Od
radosti što se iz nevolje tako srećno izvukla, Milenica je te
večeri divno pevala crnogorskim proleterim a, među koji­
ma je našla i svoju drugaricu Angelku Đurđić. Posle toliko
dana opet je bila u svojoj Drugoj proleterskoj. Nada je to
saznala i odmah, na prvom odmoru, dotrčala u Četvrti ba-
taljon — da zagrli svoju Milenicu, da pogledom pomiluje
draga lica prvoboraca svog bataljona, pouzdanih drugova sa
duge ratne staze proletera.

KAO DOBRA MAJKA, II I BRIŽNA SESTRA

U jednom selu pod Vitezom, dok su delovi bataljona

držali položaj duž puta koji vodi za Sarajevo, u prostranu
kuću se smestilo tridesetak težih ranjenika. Ranjenici su
se odmarali, a napolju se kuvao ručak; u kazanu je krčkalo
meso. Ranjenicima je rečeno da će dobiti i hleba. To jc
trebalo da bude prvi pošten obrok posle više od mesec dana
muka i gladovanja. Dok su se ranjenici odmarali, prepriča­
vali svoje nevolje, s tugom spominjali one koji su ostali i
željno čekali da ručak bude prigotovljen — ciknuo je ne-
mački »šarac« i odjednom oočeo da rešeta kuću. Začas se
razvila borba oko kuće. Kako je ko znao i mogao — po­
čeo se izvlačiti, a ostali su, nepokretni, Miladin Anđelić, teš­
ki ranjenik sa Košute, Milivoje Borović, Pera Višnjić i još
nekolicina. Kad nije znao šta drugo da uradi, Miladin, heroj
sa Košute, prikupio je ono oružja što su ostavili ranjenici
dok su su se izvlačili iz kuće, privukao k sebi mašinku i ne­
koliko bombi i rešio da se bori dok ima sa čim. Oprezno je
čekao da se na vratim a pojave Nemci. U tom čekanju, dok
se borba slišavala i odmicala od kuće, na vratima se, za
Miladina izenadno, pojavio Kostja, komesar bolnice. On je,
u vreme izvlačenja ranjenika iz bolnice, čuo da je Mila­
din ostao, pa se vratio po njega. Izneo ga je, popeo na konja
i odveo preko šume kuda se izvlačila bolnica i jedinice iz
zaštitnice. Olga Kojadinović je izvukla Peru Višnjića i po­
pela ga na konja. Nada je, svojom hrabrošću i prisebnošću,
značajno pomogla da se ranjenici iz te teške situacije iz­
vuku bez gubitaka. No ona ni tada, kako se seća Pera Viš-
njić, nije bila govorljiva; naprotiv, ostajala je dosta ćut-
ljiva, ne odajući, kao i nikada u svom delovanju, utisak »ra­
toborne revolucionarke«, ili energičnog partijskog rukovo­
dioca:
— Više je ličila na dobru majku koja je brinula o
svojoj deci, na brižnu sestru koja bdi nad svojom braćom. Za
svoje probleme i teškoće nije toliko brinula, ali je sa bolom
i teškoćama svakog pojedinca oko sebe bila vrlo emotivno
vezana. Posebno je brinula o ranjenim drugovima. Često je ra­
mena podmetala pod nosila sa ranjenikom Iako svcsna da rat
zahteva žrtve, svakome je htela da pomogne, svakoga da ohra­
bri. da svakom bude: i majka, i sestra, i drug u borbi, i prijate­
lj. Svoje probleme je držala duboko u sebi, za sebe. Glas joj
je bio tih, gotovo nečujan. Pomalo je vrskala kad govori; ima­
lo se utisak kao da nekome tepa. Najviše je nosila pantalone
pumperice i vojničke cokule, a oko vrata šalčić. Uvek je i po­
sebno bila zabrinuta za svog brata Boška; želela je da ga ne­
kako sačuva, u tom ratnom košmaru...
Tokom jula i avgusta brigada je boravila u istočnoj
Bosni. U to vreme vodila je više borbi protiv Nemaca, »vražje
divizije« i četnika. Nada je, sa saradnicima u bolnici, radila
danonoćno, održavala sastanke komunista, ranjenika i osob­
lja, razgovarala sa ljudima o njihovim problemima, delila s
njima radosti i tugu, za svakoga našla savet, priču o sre-
ćnom ishodu, pobedi.
Sada se Nada trudila da nadoknadi sve ono što je od-
'agano ili izgubljeno u vreme ofanzive i neprekidnih pokreta
u izuzetno teškim uslovima, kad je politički i partijski rad
morao biti podređen jedinom cilju — sačuvati svakog ra­
njenika. Svaki trenutak Nada je koristila da razgovara sa
komunistima, da odabere i pripremi novog kandidata za čla­
na Partije, da podstiče ljude oko sebe da uče i šire svoje vi­
dike, kako bi im život bio bogatiji i lepši, a njihov udeo u
zajedničkoj borbi veći i značajniji.
Radovala se uspesima ćele brigade, ali posebno uspesi-
svojim drugovima iz bataljona, gde bi osvežila uspomene,
3{sod ‘b o iu ia i ? miz!iq ft e p js ofiu oSnp afoij ouo uz ejeiidn
es Euiijajsns ejBAopcj on M?.\ft euof|e}eq ‘So^oizft ‘Soas eiu
jednog sastanka političkih radnika, dugo je sedela sa Mir­
kom Popovićem. N jih dvoje, dugogodišnji školski i ratni dru­
govi, uvek su imali o čemu da razgovaraju, nemajući jedno
pred drugim tajni. Živo su raspravljali o brigadi, bataljonu,
0 političkom i partijskom životu, o sebi, svojim drugovima i
drugaricama; u pričama su se vraćali u svoje Užice, u uči­
teljsku školu. Katkad bi se pitali: šta li je sa njihovim vršnja­
cima koji su tamo ostali u vreme prve ofanzive, kako li su
oni prošli...
Nada je M irku govorila o sebi, svome radu i tome ko­
liko drugi cene njen rad. Govorila je, kao i uvek, otvoreno,
sa svom iskrenošću, samokritički:
— Nisam zadovoljna sobom i svojim radom. Radim
dosta, ali mogu i više da postignem. Čini mi se da mogu više
da napredujem , da rešavam i odgovornije i složenije zadatke,
da se efikasnije borim sa problemima. Ali, vidiš, izgleda da
odgovorniji drugovi od mene ne misle tako. Dugo sam na istoj
dužnosti. A osećam, mogla bih i više dati...
Mirko ju je pažljivo slušao, sedeći pored nje, u šljivi-
ku u kome su se grane povijale pod bogatim rodom već uzre-
lih plodova. Cupkao je travu, odobravao to što mu je Nada
govorila.
— Pravo da ti kažem, Mirko, želela bih da se opet vra­
tim u naš bataljon. Da i tamo budem partijski radnik i bo­
rac. Koliko mogu da ocenim, više se ceni rad u borbenoj je ­
dinici, nego u bolnici. Istina, ja sam dobro videla šta znači
bolnica, koliko osoblje tamo radi, koliko se žrtvuje i bori za
svakog ranjenika. Sigurno mogu da kažem da je rad u bol­
nici ravan onome što daju borbene jedinice. Ali, ne misle svi
tako. Zato bih želela, kažem ti iskreno, jer te dobro poznajem
1 volim kao druga, pa mogu da budem otvorena — htela bih
opet u naš bataljon...
PARTIJSKI SEKRETAR ĆETE
Nekoliko dana posle tog Nadinog i Mirkovog susreta,
brigada je iz istočne Bosne krenula prema Foči i Sandžaku.
Ubrzanim maršem je krenula prem a sandžačkim garnizonima
koje su držale italijanske trupe. To su bili dani kada se oče­
kivala kapitulacija Italije, pa su preduzimane akcije da se
Uspomena iz Prijepolja: Nada Matić (s to ji), sede: Đorđe Martinović
poginuo u borbi na Prijepolju decembra 1943), Zaga Stojilović-Antuno-
vić i Milena Siterica (poginula aprila 1944. na Katićima).
mM&M-
italijanski garnizoni napadnu i što pre likvidiraju. Žureći pre­
ko Foče, Druga poleterska je, sa drugim jedinicama, oslobodila
Pljevlja 22. septembra 1943. godine. Sa rasplamsavanjem
borbi u Sandžaku, povećavao se i broj oslobođenih gradova
u dolini Lima i Tare: Bijelo Polje, Berane (danas Ivangrad).
Andrijevica, Kolašin, Nova Varoš, Priboj. Delovi italijanskih
divizija su prešli na stranu Narodnooslobodilačke vojske. U
Drugu proletersku je došao veliki broj novih boraca. Borbe
protiv Nemaca i četnika su vođene na sve strane. Bataljoni
Druge proleterske su prodrli čak do Zlatibora...
Nadi se ispunila želja — vratila se u svoj, Užički, ba-
taljon, na dužnost partijskog rukovodioca Treće čete. Ali je
u četi, umesto starih poznanika, zatekla mnogo novih, nepo­
znatih boraca. U Prijepolju se često viđala i sa bratom Boš-
kom, koji je neprekidno ostao u svom bataljonu. Njen dragi
Mirko Popović, pak, ubrzo odlazi iz ove stare sredine, gde je.
gotovo dve pune godine, bio partijski rukovodilac čete. Sad
je otišao na novu dužnost, u Treću proletersku (sandžačku)
brigadu. Tog rastanka sa starim drugovima, sa svojom če­
tom, on se ovako seća:
— I ja sam, podstaknut onim Nadinim razmišljanjem
o sebi, izloženim preda mnom u šljiviku u Živinicama, javno
rekao da sam nezadovoljan sobom i svojim radom, kazao da
mogu više da radim i krupnije zadatke da obavljam. I done-
ta je odluka: idem na novu dužnost, ali ne u Drugoj proleter
skoj, nego u Trećoj sandžačkoj. Teško mi je došao taj od­
lazak. Pamtim i danas: u Prijepolju se oko mene okupili Ješo
Popović, Dragoslav Novaković Muto, Isak Samokovlija Kic i
drugi. Ješo je poveo, a drugi prihvatili, setnu pesmu:
Jato ptica napušta svoj kraj.
Da se vrati kad nastupi maj...
Ta pesma me još više rastužila, vezala za drugove s
kojima sam proveo najteže dane u neprekidnim okršajima
tokom više od dve godine.
Nada se u Prijepolju susrela i sa Milojkom Drulovi-
ćem Cičom, još jednim od svojih školskih drugova. Ciča je
dugo, u najtežim ratnim uslovima, bio sandžački gerilac, pa
je i sam susret sa Nadom doživeo radosno i s oduševljenjem.
Taj susret Milojko je ovako opisao:
»Početkom oktobra Druga proleterska brigada je bila
u Prijepolju. Petnaestak dana pre njenog ulaska u grad bio
sam imenovan za sekretara Oblasnog komiteta SKOJ-a za San­
džak. Došao sam u Prijepoljc na sastanak skojevske orga-
nizacije, koja je bila brojna i vrlo aktivna. Sreo sam Nadu,
gotovo posle dve godine. Poslednji put, koliko se sedam, vi-
dcli smo se u Novoj Varoši, pred povlačenje preko Lima. Ob­
radovao me taj susret sa Nadom — sa kojom sam počeo sri
cati prve komunističke ideje.
Nada je odlično izgledala. Na sebi je imala nešto kao
englesku vojnu uniformu (široke pantalone uvučene u bele
vunene čarape, nove vojničke crne cipele, malo nakrivljenu
tiiovku — sa srpom i čekićem :— na njenoj gustoj kratkoj
potšišanoj smeđoj kosi. široki opasač, nemački pištolj). Opa­
ljena suncem, sada — najzad, odmorna, izgledala je bespre-
korno uredna. Bila je nadprosečne visine, prilično snažno gra
đcna.
Najpre smo razgovarali o našim drugovima iz generaci
je. Većinom su bili u Drugoj brigadi. S tugom smo konstato-
vali da je mnogo drugova iz našeg razreda već izginulo: Ko­
kica, Vule Pupavac, Cizo, Bota. Milena, Slavko, Života i dru­
gi. Od Nade sam saznao da je Mirko Popović u Trećoj prole­
terskoj, a Milić Maksimović i Dragoslav Mitrović u istočno-
-bosanskim jedinicama.
Ispričao sam joj sudbinu moje jedinice, koja je bro­
jala 46 boraca. Po naredbi Vrhovnog štaba, maja 1942. godi­
ne, lormirana je od odabranih boraca iz dva Zlatarska batu-
ljona — Zlatarska gerila sa zadatkom da se bori u pozadini
neprijatelja. Za 14 meseci borbi, svega 13 mojih drugova bora­
ca ostalo je u životu. Ispričao sam joj kako sam tada, maja
19-12. godine, sa dužnosti zamenika komesara Drugog zlatar­
skog bataljona, postavljen za političkog komesara te jedini-
u neprijateljskoj pozadini.
Toliko pogibije naših drugova za nas oboje bile su ve­
like traume, mada smo znali da drugačije ne može biti. Ni­
sam tada ni slutio da ćc se taj bilans još surovije završiti. Iz
našeg razreda — od 26 boraca, većinom sedamnaestogodišnja­
ka, koji su pošli u oslobodilački revolucionarni rat 1941. go­
dine, ostaće na kraju rata svega trojica u životu: Dragoslav
Mitrović, Mirko Popović i ja.
Ratni dnevnik koji sam vodio i koji sam nosio u tor­
bici smatrao sam delom svog intimnog sveta. Nikome ga do
tada nisam pokazivao. A sada sam ga pokazao Nadi. Ona je
ostala i poslednja ličnosti kojoj sam pokazao i pročitao neke
redove svog dnevnika. Bila je to poveća sveska, formata džep­
ne knjige, u platnenom čvrstom povezu sa oko 250 listova,
u kojoj su se, u stvari, nalazila tri dnevnika: najpre je dnev-
nik vodio Rifat Burdžović, isključivo beležeći partijske
karakteristike članova P artije u brigadi. Jezdo Lović
(radnik, beogradski komunista), koji je Tršu, posle po­
gibije, nasledio na dužnosti zamenika komesara Treće pro­
leterske. beležio je partijske sastanke brigadnog i drugih ko­
miteta i njihove zaključke; ja sam u istoj svesci, posle pogibi­
je Lovića, vodio svoj intimni dnevnik, gotovo stideći se pred
ozbiljnošću i strogošću prve dvojice. Nisam oklevao da ga
Nadi pokažem, je r bili smo istog uzrasta (takoreći još smo
rasli), imali smo istu veru i zanos, imali smo staro blisko
drugarstvo.
Bila je zrela i divna jesen. K aldrmisana ulica prijepolj-
cka bila je puna graje od vojske i omladine. Jurili su gore-
-ciole. Uveče smo zajedno gledali priredbu I bataljona Druge
proleterske, dopadljivu i punu humora. Pokazala mi je bri­
gadni list »Bez predaha« i jedan duhovit i aktuelan crtež-ka-
rikaturu: partizan trebi vaške po košulji, a ispod »karikatu­
re« reči popularne romanse uoči rata; »I te tvoje nožice sitno
koračaju, m ira mi ne daju, tužan sam ja...«
Razgovarali smo i o tome kako ćemo nakon rata, —
makoliko on trajao, a imali smo osećanje da neće dugo tra­
jati — moći normalno nastaviti naše školovanje. To smo to­
liko želeli. A Nadi je najviše pristajalo da o tome govori, jer
je bila odlična učenica.
Poklonila mi je jednu svoju fotografiju, napisavši na
poleđini, jednostavno, kakva je ona bila: »Drulu od Nade, Pri-
jepolje...« Tu fotografiju sam, nekoliko godina posle oslobo­
đenja, pozajmio Nadinoj majci Lepi da je »prekopira«. Bri­
nem — da li je još kod mene. Već je dugo nisam video. Ćovek
stalno odlaže da sređuje stare, dragocene uspomene, rezervi-
šući posebno vreme za to, a ono se stalno iskrada i beži. Na
toj fotografiji Nada je sama, negde u Bosni, u partizanskoj
uniformi, jednom rukom podbočena, stoji na steni, zamišlje­
na i zagledana u daljinu. To je, zaista, filmska slika njene
skromne naravi, njenog duha, nenametljive i stalne zaneseno-
sti idejam a i snovima koje ona i njena generacija nije samo
sanjala, već i ostvarivala, ne pitajući za cenu.
Nisam mogao ni pomisliti da će to biti i naše posled-
nje viđenje...«
 t e šk e r a n e sa PRODORA u SRBIJU

U limskoj dolini Druga proleterska je imala mnogo

okršaja. U jednoj borbi iznad Pribojske Banje, u vreme bor­
be protiv četnika, ranjen je i Dragoslav Novaković Muto, ko­
mesar čete. četnički minobacač je za svega pola časa borbe
izbacio više boraca iz stroja proletera. Nada i Stana Ćulibrk
izvukle su ranjenog Muta sa poprišta borbe. Odmah tu, u
jednoj zaravni. Nada mu je dala injekciju. Igrom slučaja, ona
se u vreme borbe, kao zamenik komesara čete, našla blizu
Muta, njenog poznanika još iz Užica. Mutu su ostali u seća-
nju mnogi partijski sastanci iz vremena kad je Nada bila
partijski rukovodilac čete:
— Partijski sastanci su uvek bili analiza rada i postu­
paka ćele jedinice i svakog pojedinca, svakog člana Partije.
Nada je umešno vodila te sastanke, dobro ih usmeravala, zna­
jući kad treba i prema kome da bude blaža ili oštrija. Uvek
je to umela tačno da proceni. A sastanci su uvek bili zanim­
ljivi. Svi komunisti su uzimali reč. Bilo je često i neslaganja
u ocenama oko držanja pojedinaca. Nadina smirenost i smi­
sao da tačno proceni svačiji rad i doprinos zajedničkoj stvari
uvek su bili korisni. Njeni zaključci redovno su bili zreli. Go­
tovo nikad se nije dogodilo da komunisti budu nezadovoljni
ocenama koje je Nada davala.
Tih dana proleterske jedinice oslobodile su Priboj. U
slobodnom gradiću na Limu susreli su se mnogi ratni dru­
govi iz raznih jedinica, proleteri i Krajišnici. Nada je na so­
kaku, iznenadno, srela Stanku Laković koja je još prošle je­
seni, u Krajini, otišla u Petu krajišku diviziju.
— Ne znam ko je bio radosniji od nas — kaže Stanka.
— U oslobođenom Priboju na ulici smo se našle: Nada, Mile-
nica, Dana, Angelka. Mara i ja. Ja sam već dugo bila s Kra­
jišnicima među kojima sam se osećala kao među svojim Uži-
čnima, ali kad sam srela toliko mojih drugarica, a naročito
Nadu, bila sam presrećna. Mnogo sam saznala toga dana.
Najviše smo govorile o onim drugovima i drugaricama kojih
više nema, koji su ostali na poprištima borbi.
Opet su Nada i Stanka, u drugom pričanju, »otputo-
vale« u Užice, u grad svoje mladosti. Vezivale su ih za grad
i mnogobrojne žrtve mladih koji su iz Užica pošli u oslobo­
dilački rat, a već su prestali koračati u borbenoj koloni. Du­
go, dugo Nada je govorila o svojim borcima u četi, o člano­
vima Partije, o skojevcima, bombašima. Mnoge je hvalila, ra-
dujući se sa Stankom, tome što mladi ljudi stiču iskustvo,
napreduju, postaju sigurniji, izrastaju u rukovodioce. A onda
su, u pričanju, opet pošle u Užice, svojima. Nada je govorila:
— Draga m oja Stanka, ponekad dugo mislim o mami i
0 tome kako je podnela toliku nevolju da živi bez nas troje.
Zamisli: Vera, Boško i ja smo toliko daleko od nje. Ona si­
gurno ništa ne zna o Verinoj pogibiji, niti o nam a dvome.
Tamo je teror strahovit. Bila joj je puna kuća dece, mladih,
a odjednom ostala samo sa malim Fićom. Samo da dođem
jednom u Užice, da ga oslobodimo, želela bih da što pre na­
đem moju Lepu, da je zagrlim i da se od nje ne odvajam, da
je povedemo sa nama. iMora da joj je svakog dana i noći le­
deno oko srca, je r znaš kako m ajka voli decu, naročito ko­
liko tuguje za njim a — kad živi u neizvesnosti, kad ne zna
čak ni da li su živa...
Lepa je, stvarno, živela u mukama, ali uvek hrabro,
uspravno. Nedićeva policija joj nije dala mira. Tadašnji šef
policije u Užicu, Ljubojević, rekao joj je u oči:
— Šta hoćeš, Matićka?! Svi su ti poginuli: i Vera, i Na­
da, i Boško!..
Majka Lepa je i to dostojanstveno oćutala, prigušujući
u sebi bol.
Govorila je Nada o ocu Vukadinu, koji je pošao putem
svoje dece — u oslobodilačku borbu. Kao oca troje boraca oslo­
bodilačkog rata, vlasti su ga počele surovo progoniti. A on, iako
bivši policijski činovnik, bio je sa svojom decom. Patriotski
duh je plamteo u njemu. Prkosio je nepravdi i teroru. Dva­
put je odvođen u logor na Banjici. Nešto kasnije deportovan
je u Mathauzen, gde je i spaljen 22. jula 1944. godine.
Ofanzivne operacije jedinica NOVJ prem a Srbiji predu-
zimane su odlučnije i češće. N ajpre Druga proleterska, u
decembru 1943. i početkom januara 1944. godine, dopire do
Ivanjice i uspešno se tuče protiv četnika, Bugara, Nemaca.
Samo dva meseca kasnije dve divizije — Druga proleterska i
Peta krajiška, preduzele su širi i snažniji prodor, brzo sti-
žući čak do Ibra. Međutim, ovde je neprijatelj prikupio jake
snage. Tu su Nemci, Bugari, četnici, nedićevci i belogardisti
sve sile uperili protiv te dve divizje i njihovog daljeg prodora.
1 odista, divizije NOVJ u lim danima nisu mogle da se probi­
ju preko Ibra i prodru prem a Kopaoniku i Rasini. Protiv tili
združenih neprijatelja tukao se, u sastavu Druge proleterske
i Četvrti bataljon. U jednom sudaru sa bugarskim fašistima,
u selu Marinkovićima, pod planinom Radočelom, teško je ra­
njena Nada Matić, partijski rukovodilac ćete. Rane su bile te-
ške, najteže što mogu biti. Parčad minobacačke granate raz-
nela su joj oba kuka.
Nada je morala na nosila, a na njima je mogla ležati
samo potrbuške. Nikud nije mogla da se okrene, da se po-
meri i odmori.
Od tog zlosrećnog dana pa za puna dva meseca trajaće
Nadina tužna odiseja — na nosilima.
Brigada se borila protiv četnika po Dragačevu, a za­
jedno sa Četvrtom crnogorskom ih razbija, naročito u Kaoni.
Grupa proletera izlazi čak na planinu Jelicu sa koje puca po­
gled iz snova — na već ozelenelu kićenu Šumadiju. A Nada se
za to vreme muči na nosilima. Tuguje, herojski podnosi uža­
sne bolove, ne žali se na muke ranjeničke. I često pita: gde
je Užički bataljon, kako je prošla njena, Treća, četa u bor­
bama.
Zbog razvoja događaja u Dragačevu i oko Ivanjice,
giupa divizija se izvlači iznad Ivanjice, preko visokoplanin-
skih predela prema Zlatiboru i Užicu i Valjevu.
Bili su to neviđeni napori za borce i za konje, a za ra­
njenike najteži. Zakasneli snegovi planinski, duboki, teški za
gaženje, otežavali su kretanje boraca, nošenje ranjenika. Lu­
ne u svom i Nedovršenom dnevniku« beleži te stravične po­
krete brigade:
»...Jedva smo konje izvukli na brdo. Morali smo po
prtini prostirati svu ćebad i šatorska krila da konjima noge
ne bi upadale u sneg... Sa Čemerna idemo niz planinu, sneg
je do pod pazuho... a konji se kotrljaju i valjaju. Sve smo ih
morali rastovariti i ljudi su saneli stvari...«
Nada je putovala sa brigadom, na nosilima. Oko nje
su bile Ang 'ka i Stana Đurđić, Mara Kusturić, Vera Kušec,
Desa Vuksanović, Zora Gulin... Negovale su je, previjale, ali i
ćutke. krile suze, plašeći se najgoreg. Na bespuću Golije, red
je došao na Nadin bataljon da nosi ranjenike. Nada je le­
žala, kao i uvek, potrbuške i tužno je upinjala snagu da po­
digne glavu, da makar pogledom pomliuje svoje borce, čla­
nove Partije svoje čete, komandire, komesare, bolničare.
— Ne boj se Nado — govorili su borci. — Sve ćemo
mi izdržati i pobediti... Tvoja rana je teška, ali ti si u sto bit­
ki pokazala da si jača od svake rane...
Slušala je Nada drage glasove svojih drugova. 1 nemo
spuštala glavu na nosila. Pri tom bi tiho govorila:
— Žao mi je što toliko mojih drugova mora da se mu­
či oko mene. umesto da se bore, da budu odmorniji za nove
berbe.
 — Naš bataljon je nosio Nadu preko snegova Golije.
Razgovarao sam sa njom, dugo sam išao pored njenih nosila
— pam ti K ostja te tužne časove. — Na rastanku, u Gleđici,
kad smo ranjenike predali našem Trećem bataljonu, stao sam
pored Nadinih nosila da se pozdravim. Podigla je glavu sa no­
sila i rekla mi »Doviđenja, Kostja«. Bio sam užasnut koliko
se istopila od ranjavanja. Onako snažna devojka i borac po­
čela je naglo kopniti. »Jao, moj Kostja, teško li je na nosili­
ma...« — govorila je. »Biće dobro, Nado. Strpi se« — govo­
rim joj na rastanku, a znam da i sebe varam. Grlo mi se ste­
že dok bataljon odlazi...
Dok brigada nastavlja m arš i odbija napade Bugara
i četnika, stiže novi udarac i za Nadu, i za Užički bataljon,
za brigadu. U dahu, u sekundi, minobacačka granata bugar­
skih fašista ugasila je još dva mlada života, dve lepe devojke,
dva borca — Milenu Sitericu i Miču Đorđević. Negde tih da­
na, štab brigade doneo je odluku da i njih dve izvuče iz če­
ta, iz streljačkog stroja, da ih sačuva. Obadve su preko-
mandovane u kulturnu ekipu. I na nesreću, tog kobnog dana,
minobacačka granata pogodila je — pravo u kulturnu ekipu.
To je bio još jedan udarac za Nadu pored njenih teških
muka. N jena divna Milenica, devojče sa Uba, neće joj više
nikad nežno pričati o svojoj baki, ni o svome bratu koji je
1941. ostao u zatvoru. Neće više od nje čuti divnu pesmu par­
tizansku »Teci, teci Taro, kroz kanjonske dubine...« Lunetov
»mali čvarak« ostao je na večitoj straži na Kušićima.

ODISEJA NA NOSILIMA

Nadine nevolje bile su sve veće. Rane su užasno bolele.

Kako se seća Vera Kušec, i po tri puta dnevno su je previjali,
neretko i na njen zahtev.
— Angelka, dođi molim te — govorila je Nada često
na zastanku kolone ranjenika. — Previj me, biće mi lakše.
Posle svakog previjanja bolovi bi minuli, ali za kratko.
Kad je brigada prolazila iznad Brekova, i dalje prema
obroncima Zlatibora, s ranjenicim a se, u brzom maršu, mi­
moilazio i Nadin bataljon. Nada je opet pridilga glavu, za­
gledala se u kolonu, prepoznala Milovana Đokanovića i poz­
vala ga:
— Đokane! Zastani časak...
Đokan je prišao nosilima, a Nada mu tiho kazivala:
 — Poručila sam tvojoj majci da si živ i zdrav. Jedan
sveštenik je pitao za tebe. Rekla sam da javi tvojoj mami.
Javiće pop, budi siguran, i majka će se obradovati...
Kad je kolona nosilaca ranjenika zastala, do Nade je
stigao i brat Boško. Seo je uz nju, nežno zagrlio obadve njene
ruke i slušao njene tople, sestrinske reci. U jednom trenutku
Nada je zajecala misleći na svoje nevolje:
— Boško moj, učini mi jednu uslueu.
— Koju, Nado?
— Vidiš da od mene nema ništa! Pomozi mi da —
umrem!
— Nado, ne gubi veru. Jača si ti od svih nevolja. Ti
ćeš pobediti...
Govorio je to Boško, gledao čas u Nadu, čas bi oba­
rao pogled. I tada je video da je Nada obrisala suze.
— Doviđenja, Boško. Pozdravi naše drugove i bataljon.
Pozdravi moju četu...
U noći, dok se brigada sa Zlatibora spuštala prema
pruzi Uzice — Požega, Angelka je stalno išla pored Nadinih
nosila i slušala njene reči:
— Vidiš, Angelka, koliko se drugova muči oko mene...
— Nado, ne brini se za to. Svi će tebe nositi i kad
im snage ponestane.
Nada je ćutala za časak, pa se opet tiho oglasila:
— Evo nas nadomak Užica i nešto mislim: kako će to
biti tužno ako uđemo u naš grad a ja na nosilima! Neću mo­
ći da vidim one moje čarobne ulice, one divne kuće, one naj-
lepše ljude na raskršćima moga grada. Kako će to biti ža­
losno...
— Ako oslobodimo Užice — biće bolje i za ranjenike.
Znaš, tamo ima dobro uređena bolnica, i hirurgija u njoj. I
tebi će pomoć brže stići...
To su bile iskrene želje borca sa užičkih ulica. Ali,
neprijatelj je još bio suviše jak i nije puštao komunikacije i
važne gradove.
U diverziji koju su izveli proleteri na pruzi između
Užica, u poslednjem trenutku — kad je trebalo likvidirati
grupu fašista koji su se bili sakrili ispod lokomotive prevmu-
tog voza — pao je zamenik komandanta brigade, omiljeni
Lune. Junak, ponos brigade, srednjoškolac koji je još juna
1942. godine postao zamenik komandanta Druge proleterske,
prestao je da korača ispred brigade, gotovo na pragu svoje
rodne kuće u Dobrodolu (danas Lunovo Selo). Za nekoliko
dana otišli su i »mali čvarak« — Milenica, i njen »džin na
konju« — Lune, oboje ljubimci brigade.
Druga proleterska lomila je prepreke pred sobom. U
rano proleće, dok su u užičkom kraju cvetale jabuke i treš­
nje, proleteri su prodirali prem a obroncima Maljena, nado­
mak Valjeva. U gotovo neprekidnim sudarim a sa neprijate­
ljem padali su borci, junaci. Na Mravinjcima, prvog maja,
u bombaškom pohodu ispred Nadinog bataljona, kako je
inače često išao i u mnogim drugim okršajima, junački je
pao i najbolji bombaš Druge proleterske Savo Jovanović Si-
rogojno. Poginuo je i Aleksandar Jovanović Otrov, a samo
dan kasnije i Đurađ Zrilić, krajiški junak, komandir Nadine
čete...
Ocenivši da dalje, prem a Valjevu i Šumadiji, ne može
piodreli, grupa divizija pravi novi m a n erar— izvlači se preko
Varde, Kadinjače, Tare i Zlatibora — prem a oslobođenoj te­
ritoriji u Sandžaku i Crnoj Gori.
Nadina odiseja na nosilima se produžavala. Muke bi­
vale sve veće. Ali njene drugarice su pored nje: i Vera, i An-
gcika, i Mara, i Kremićka. Previjaju je, hrabre je, a vide —
leka joj ne može biti. Dekubitis je zahvatio obadva kuka. Kad
se odmaknu od nje, zaklone se i brišu suze. Nema tih očiju
koje ne bi zasuzile za Nadom, još kad vide šta je čeka.

PROLETERSKI PODNELA MUKE

Na Tari je bolnicu Druge proleterske preuzela Četvrta

crnogorska. Uvek su te dve brigade bile čelik drugovi. Njiho­
vi borci, komandiri i komesari voleli su se kao prijatelji i
najpouzdaniji drugovi u borbi, u okršaju, u nevolji. Crno­
gorci su nosili ranjene proletere, među njima i Nadu, kao
svoje borce, kao najrođenije.
U oslobođenom Bijelom Polju došli su među ranjeni­
ke Kostja, Vera, Angelka. Da još jednom vide Nadu. Nada je
tiho zovnula Angelku:
— Sedi pored mene, m akar časak.
Angelka je prišla i sela, želeći da se nasmeši, da obra­
duje Nadu, ali nije mogla. Srce se skamenilo, samo što ne
jaukne od bola.
— Angelka, šta misliš, ali mi iskreno reci: mogu li pre-
živeti?
— Izdrži još malo, draga Nado. ćuli smo da u Kolaši-
nskim Poljima, u bolnici, ima jedan Italijan, hirurg...
 Vera i Kostja dugo su sedeli pored Nade. Držali njene
ruke u svojima. Vera joj je gladila kosu...
Prebacili su je u Kolašinska Polja, gde je, u partizan­
skoj bolnici, bila u istoj sobi sa Mikulom Terzićem, borcem
Prvog bataljona. On će biti i jedini svedok njenog kraja. Mi-
kula je teško ranjen na užičkoj pruzi, kad je poginuo Lune.
Kao stari ratni drugovi, Nada i on su dobro znali jedno dru­
go, a sad su oboje bili na velikim mukama. Nadi je, svaka­
ko, bilo teže. U nevoljama su jedno drugo hrabrili, ali i pre-
korevali — naročito kada bi se koje požalilo na bolove. Mi-
kula nije mogao da izdrži užasne bolove, pa je jaukao na sav
glas. Nada bi ga tada prekorila:
— Mikula, Mikula, kakav si mi ti proleter kad ne mo­
žeš da podneseš bolove!..
Mikula bi se naljutio i okrenuo na drugu stranu.
— Prošlo je najviše desetak minuta dok sam se opet
okrenuo prema Nadi i iznenadio se kad mi se učinilo da
spava — tužno priča Mikula. — Zovnem je: »Nado!« Ona se
ne pomera. Opet zovnem. Ništa. Napregnem se i pružim ru­
ku. Dodirnem je, ona topla. Uhvatim da opipam puls, kad
— srce stalo...
Stanka je dvaput dolazila u bolnicu, Nadi. Zadnji
put joj je donela dva paketića: u jednom lek, u drugom ne­
koliko kolača. Ali toga dana su Nadi, još pre Stankinog dola­
ska — odali posmrtnu počast.
Doktorka Šaša Božović je kasnije pričala da je nad
Nadinim grobom ispaljen počasni plotun.
U istom danu, u istoj bolnici, umrla je, posle duže bo­
lesti, i Slobodanka Nedeljković, bolničarka i referent sanite-
tta Prvog bataljona, Nadina drugarica, učenica učiteljske
škole. Krasna devojka i pouzdan drug, razbolela se u ratno
vreme i u oskudici lekova nije mogla biti izlečena. Slobodan-
kom se ponosio njen bataljon, videći u njoj uzor — druga­
ricu. Ona i Nada su umrle u istoj bolnici i u istom danu, a
da jedna za drugu i u tim poslednjim danima i časovima nisu
znale...
Tužna vest o Nadinoj smrti brzo je stigla u Drugu
proletersku, njen Užički bataljon, njenu Treću četu, njenu
bolnicu. Svi su dobro znali da je bilo malo takvih uzora ko­
muniste, borca i čoveka kao što je bila Nada Matić, zbog
čega je Druga proleterska imala koga da žali.
— I mesec dana posle Nadinog odlaska u Polja, u mo­
jim ušima je odzvanjao njen glas: »Angelka, dođi!..« Nikoga
 u brigadi nije bilo ko nije voleo Nadu, ko je nije od srca ža­
lio — lužno kazuje Angelka.
Vera Kušec u svojim ratnim beleškama, nikom proči­
tanim i nigde objavljenim, piše:
»Andrijevica, 13. juna 1944. godine.
Već smo 15 dana na odmoru. Opet sam upravnik bo­
lnice. Još po dolasku u Crnu Goru um rla mi je Nada, tamo
u Poljima...
Ješo je otišao u Italiju. I Kremićka. Kažu da se tamo
nalazi oko 5.000 naših ranjenika. Kamo sreće da smo i iz
Srbije imali mogućnosti da tamo transportujem o ranjenike.
Možda bi i Nada bila živa? Ovako, umrla je daleko od nas —
kao siroče...
I nešto kasnije:
»Tara, najlepša planina preko koje smo prešli, a naj­
crnji su mi to dani koje sam doživela. Zar bih ikada mogla
da zaboravim one Nadine oči što me gledaju, glas što jedva
čujem:
— Vera, ne vidim te. Ništa ne vidim... Priđi bliže da te
vidim...
A ja ne mogu da izdržim... Nikad više neću čuti njen
glas i nikad neću im ati boljeg prijatelja nego što mi je bila
Nada...«
Nada Matić, borac i komesar, bolničarka i heroj koji
je izdržao najveće muke ranjeničke ležeći na nosilima puna
dva meseca, i to bez jauka, prestala je da maršuje u bor­
benoj koloni Druge proleterske. Nije stigla u svoje Užice da
zagrli mamu Lepu i malog brata Fiću, da sazna da je i tata
Vukadin um ro na putu kojim su još 1941. krenula njegova
deca: Nada, Vera i Boško; puta s kojeg se Nada i Vera neće
vratiti...
Lepa i Fića su čekali Nadu i Boška među oslobodioci­
ma Beograda. Kad su saznali da se tamo bori i Druga prole­
terska otrčali su u Pekov štab — da ih traže. Tamo, na žalost,
ništa nisu saznali. Onda je tetka Zora, sestra Lepina, ugledala
Boška na paradi jedinica kroz oslobođeni Beograd. I s Lepom
odjurila na Voždovac. Tamo je već Lepa izljubila Žiku Ba-
kovca, misleći da je Boško. Uskoro, došao je Boško sa Dokom
Minićem. Divna m ajka Lepa je saznala da se Nada neće vra­
titi.
Nada nije stigla u svoje Užice, grad svoje mladosti.
Da rukam a i srcem zagrli sve njegove ulice, da pogledom
miluje Poru, Zabučje, Dovarje...
 U Užice je došla sloboda. Došla je Druga proleterska.
Stigao je njen brat Boško, došli su Mirko, i Učo.
Vratile su se Stanka, Olga, Mara, Dana, Olika, Stajka,
Zina, Kremićka, Angelka, Žika, Perica, Božo, Duško, Đoko...
U Užicu i danas živi delo Nade Matić. 2ivi škola sa
njenim imenom, škola sa hiljadu đaka. Živi i ulica Nade
Matić i u njoj stotine ljudi, momaka i devojaka, dečaka i de-
vojčica.
Živi Titovo Užice u koji je upleten i pramen Nadine
kose.
Heroj Nada Matić, zapisao je njen drug iz školskih
klupa Milenko Misailović, ostavila nam je i svoje ime: Nada...
I svoj osmeh.
Da imamo čime osvetljavati život i sebe u njemu...

95
 REC AUTORA

Priča o životnom putu narodnog heroja Jugoslavije,

borca, bolničarke i partijskog radnika Druge proleterske na-
rodnooslobodilačke udarne brigade NADE MATIĆ nastala je,
dobrim delom, kazivanjima koja su ispričali njene školske i
ratne drugarice i drugovi:
Angelka Đurđić (Tomljenović), Olivera Vera Kremić —
Kremićka, Mara Kusturić, Vera Kušeć, Stanka Laković, Da­
nica Dana Milosavliević, Milena Mirna Orlović (Potkonjak),
Ljubica Ljuba Vidojević, Nadežda Nada Vuković (Jemuovič),
Olga Živković; Milivoje Mile Antonijević, Milojko Drulović
čiča, Milovan Đokanović Đokan, Vojin Đurašinović Kost ja,
Dušan Duško Đurđić, Dragutin Maksimović Cigo, Boško Ma-
tić, Filip Matić, Milenko Misailović, Dragoslav Mitrović Učo,
Dragoslav Novaković Muto, Ljubinko Pantelić čiča, Stanislav
Piščević Grco, Mirko Popović, Rade Smiljanić, Dragoslav Spa-
sojević, Jovo Stamaiović. i Mikula Terzić, Vladeta Tešić i Pe­
tar Višnjić.
Autor se srdačno zahvaljuje na saradnji.
 SADRŽAJ
Strana
Razred nazvan Kolektiv — — — — — — — 10
Pismo drugovima iz Užica — — — — — — — 14
23 skojevca u jednom razredu — — — — — — 16
Prezir Hitlerovih vojnika — — — — — — — 18
Umesto buketa cveća — sanduk municije — — — 20
Troje Matica u partizanima — — — — — — 22
Na paradi u čast Lenjinovog oktobra — — — — 25
Milena je umrla uspravno — — — — — — — 28
Suza za sestrom Verom — — — — — — — 30
Skojevski rukovodilac čete proletera — —— — 33
Hrabra bolničarka na krvavom Gatu — — — — 36
Pod ranama, na maršu za Krajinu — — —— — 39
Šest juriša na Kupres — — — — —— — 42
Bratska dobrodošlica borcima iz Like, Banije i Krajine 46
Sekretar partijske čelije bolnice — — —— — 47
Petoro sa fotografije iz Drvara — — — — — — 49
Sa Titom, pod crvenom zastavom — — — — — 53
Primema bolničarka i politički radnik — — — — 54
Spašavanje drugova u Livnu — — — — — — 56
Rođena za partijski rad — — — — —— — 59
U žarištu bitke za ranjenike — — — — — — 62
Tifusarski hod po mukama — — — — — — — 67
Škrta, ratnička ljubav — — — — — — — — 70
Juriš preko Drine — — — — — — — — — 72
U paklu Sutjeske, pred 250 ranjenika — —— — 75
Kao dobra majka, ili brižna sestra — — — — — 80
Partijski sekretar čete — — — — —— — 82
Teške rane sa prodora u Srbiju — — — — — 87
Odiseja na nosilima — — — — — — — — 90
Proleterski podnela muke — — — — — — — 92
Reč autora — — — — — — — — — — 96