U mraku: drama u tri čina (1910)

DRUGI ČIN

Pozornica kao u prvom činu. Samo Obradova kuća zatvorena, jer su seljani
na radu.

IVAN [28]: Dakle tako?

STANIŠA: Tako.
IVAN: Jelu odmah da pustimo?
STANIŠA: I da je pustite i da je žestoko branite pred svijetom. To je
red.
IVAN: Jela je čista?
STANIŠA: Čista. Prevario sam se kad sam na nju posumnjao.
IVAN: A uvjeren si da će Cvijeta sve priznati?
STANIŠA: Hoće. I mora priznati. Ona je kriva.
IVAN: Ja sam već naredio da se pozove. Vidićemo kako će se
spasti. (Smije se) Čini mi se da u ovoj stvari ti nešto važno
kriješ?...
STANIŠA: Šuti!... Radi kako ti govorim i ne boj se. Pronašao si krivca
i odlikovanje ti se piše.
IVAN: A tebi kneževstvo...
(? Ivan izlazi)
CVIJETA: (Stala pred Stanišinom kućom i lomi ruke) Šta ću ja sada
od života svojeg, Staniša moj? Šta ću ?...
STANIŠA: (Stoji na pragu kuće. Mirno) Pa šta ćeš ?... Ništa...
CVIJETA: Ama se uljeglo u trag. Saznalo se. Đandari me, evo, zovu, a
ja znam rašta me zovu.
STANIŠA: Neka ih... Neka zovu...
CVIJETA: I okovaće me i uhavsiti, kukavicu crnu...
STANIŠA: The... Nijesi ti prva, koju su uhavsili...

31
 Svetozar Ćorović

CVIJETA: Jes’... Tako je... Ama ti... ti... Dijete je tvoje k’o i moje...
STANIŠA: Bilo, pa ga nije...
CVIJETA: Da si održo riječ i uz’o me, ono bi sad bilo živo...
STANIŠA: I moja mati bila bi živa, da nije umrla...
CVIJETA: (Kroz plač) Ja… ja, nesretnica zaboravila sam na boga i
dušu svoju te sam digla ruku na nj... Bojala se sramote od
svijeta i... (Zajeca)
STANIŠA: A rašta si se bojala svijeta ?... Rašta ?... Ja ga se, vidiš, ne
bojim...
CVIJETA: A zar se nijesi i ti boj’o ?... Zar mi ti nijesi i govorio da će
biti sramota, da će svak galamiti i da...
STANIŠA: (Oštro) Šta ?... Šta ?...
CVIJETA: I reko si, da ga... udavim... i... da ga bacim blizu gaja
đedina...
STANIŠA: (Obazire se da ko ne sluša. Tiho) A što si me slušala,
jadnice ?... Zar nisi mogla ne poslušati ?...
CVIJETA: Lude pameti bila, pa i poslušala... Digla sam ruku na njega,
nesretnica prokleta, i sad...
STANIŠA: Sad te Bog kazni za to...
CVIJETA: Čuli su, saznali su, nanjušili... Makar što su se sakrivala i
čuvala da niko ne pozna, saznali su.
STANIŠA: Mogo te neko viđeti kako si bacila dijete... .
CVIJETA: Noć je bila...
STANIŠA: I u noći ima ljudi što na sve gledaju... Viđeli te i potkazali.
Sad se više branit ne možeš.
CVIJETA: (Očajno) Pa šta ću ja činiti, šta ?...
STANIŠA: Kad te zovu đandari, otiđi im... Dobro je još što te nisu
vezanu odveli k’o Jelu... I za to imaš meni zafaliti... Ja sam
ih molio da te onako ne brukaju...
CVIJETA: I sad će me zatvoriti!... (Lomi prste) Zatvoriće me
žalosnicu!...
STANIŠA: Teško... Neće te posjeći...
CVIJETA: I ti imaš srca da to rekneš?
STANIŠA: A šta ti mogu?... Hoću li se ubiti?...
CVIJETA: (Moleći) Staniša!... Pomozi mi... Ti možeš!...

32
U mraku: drama u tri čina (1910)

STANIŠA: Ne mogu ja ništa.

CVIJETA: Carski si čo’jek, možeš... Zar mi nijesi vazda prič’o, da sve
možeš?... Znaš... kad si mi najprije doš’o i kad smo počeli
ašikovati šta si prič’o?...
STANIŠA: Ne znam ja ništa šta sam prič’o... Sve zaboravio...
CVIJETA: Jesi li mi kaziv’o da i car za te zna i da ćeš postati još
krupnji... Jesli li i meni prič’o, da ću bit’ ko gospoja, da će
me čitavo selo dvoriti, kad me uzmeš... Ja sam ti i
povjerovala sve i...
STANIŠA: A što si vjerovala?... Ko ti je kriv?... Ja, eto, nikom ništa ne
vjerujem...
CVIJETA: Luda bila, pa i vjerovala... Ti... ti si zato i dolazio meni po
noći, krišom, da niko ne vidi i ne sazna za naše sastanke,
kako bi me pošlje mog’o odbaciti ko kučku, a da se ne
obrukaš pred svijetom... Ti... ti... ti... Uh!... i ostavio me i
dig’o se san na me, krvniče!...
STANIŠA: Nijesam se ja dig’o na te...
CVIJETA: Čula sam ja da si bacio oko na Jelu.
STANIŠA: Jok!...
CVIJETA: Jesi, jesi!... A ona te nije šćela, pa, da joj se osvetiš,
potkaz’o si je đandarima, biva kako je dijete njezino...
Jesi!...
STANIŠA: Ja nisam potkaz’o nikoga... Ja sam samo htio kutarisati tebe
i zavarati im malo tegobe, da tebe ne ufate...
CVIJETA: Pa šta sad ne kutarišeš, što sad ne pomogneš, kad si tako
moćan i kad mi želiš dobra?... Ti... ti... ti si i meni i njoj o
glavi radio, krvniče krvavi... Ti i niko drugi! Obje si nas
ubio...
STANIŠA: Jesam mu ja kriv, što niste bile pametnije i pažljivije? Ja
nijesam nikoga ni ubio ni ocrnio... Ubila vas je mahnita
glava vaša.
CVIJETA: Pomozi, Staniša, milim ti se opet... Ne odbacuj me, tako ti
neba i zemlje i svega na svijetu!
STANIŠA: Ne mogu sad ništa, Cvijeta... Ništa...
CVIJETA: Ja... ja... ja sam luda, pa te ne mogu omrznuti, ni zaboravit
one sastanke s tobom... Još si mi drag... Ja tebi nikad zla
poželjeti ne mogu... A, ako sam ti još imalo draga,
pomozi!... Izbavi od bruke!...

33
 Svetozar Ćorović

STANIŠA: Nemoj tako zboriti, Cvijeta?... Šta ti mogu sad?

CVIJETA: Uzmi me... Uzmi, da mi manja bruka bude... Uzmi me,
makar me pošlje i uhavsili... Nek i u havsu znam da sam
tvoja... Uzmi me!... Obećo si!...
STANIŠA: To sad ne može biti!
CVIJETA: Staniša, ti me se odričeš? [29]
STANIŠA: Hm... Opet!...
CVIJETA: Opet i po sto puta ću ti to napomenuti!... Obećo si, obećo
si, obećo si!... Nećeš, zar, biti lažac?
STANIŠA: Đandari su te zvali, pa sad hajde njima... Sve priznaj!...
Samo moje ime ne spominji!... A... a o svadbi...
govorićemo pošlje...
CVIJETA: Zar o tebi da ne progovorim?... A ti...
STANIŠA: Ni riječ, Cvijeta... Ako hoćeš da budeš moja, šuti i na sudu
i pred đandarima...
CVIJETA: I nećeš me odbaciti?
STANIŠA: Budeš li pametna, bićeš moja čim te iz havsa pušću...
CVIJETA: A ako...
STANIŠA: (Žurno) Hajde, hajde kad te zovu... Ne guram te ja, ne daj
Bože!... Hajde (Življe) Eto nekoga!... Brzo, brzo hajde!...
CVIJETA: A ako me zatvore nekoliko godina?...
STANIŠA: Muči!... Ne da se!... Ja ću te braniti, samo mi ime ne
spominji niđe!... Niđe, čuješ li?... Hajde da te ne vide...
Brzo, brzo!... (Gura je i Cvijeta ode) Sklanjaj se ti,
golubice, meni s vrata i vjenčavaj se s đavolom ako hoćeš...
Samo mi se ne vrzaj po putu... Hehe... Sad će sve lakše
ići... (On zabušavajući čisti stolove. Dolazi Gospava,
noseći u jednoj vreći vune)
GOSPAVA: (Baci vreću, pa sjede za sto i, prebacujući nogu preko noge,
zapali cigar) Daj rakije!
STANIŠA: (Mjeri vunu na ruci) Hm... Malo si vune donijela...
GOSPAVA: Zar to malo?... To?... Ta neću ti čitavu kuću donijeti,
gulikožo jedan!... (Udari rukom po stolu. Žestoko) Rakije
daj!
STANIŠA: Odmah, odmah, odmah... (Ode i govori iza kuće) A nekako
si mi uranila jutros... Nije tvoj običaj da tako raniš... (Ulazi

34
U mraku: drama u tri čina (1910)

i toči rakiju preda nju) Čini mi se da si puna nekakvih

novosti!...
GOSPAVA: Eh!... A ti, tokorse, ne znaš?
STANIŠA: Ja?... Ja ne znam ništa...
GOSPAVA: Što znaju đandari, to znaš i ti, lisice lukava... Ti sve znaš,
pa i to...
STANIŠA: Ja ti opet velim da ništa ne znam...
GOSPAVA: A zar ti nijesi nikom ništa prič’o za tvoju komšinicu, za
onu uzviglavu, za ponositu Jelu?...
STANIŠA: (Lukavo) Šta?... Ništa ja pričao nijesam...
GOSPAVA: Bogme se amo veli da si ti prič’o čitava čuda o njoj... (Pije)
Vele, da je odavno u dosluhu sa đandarima.
STANIŠA: Ko?... Zar ona?...
GOSPAVA: Kažu i da je za života đuvegijina s njima šurovala. Samo je
bila pametna, te umjela sve sakrivati k’o zmija noge...
STANIŠA: (Pljesne rukama) Ne može biti!
GOSPAVA: Može, može, komšijo... Sve može biti!... Ona je bježala od
nas i gledala nas preko ramena, a bila grđa od svih nas...
Ona je bila i bremenita, a niko nije pozn’o, rodila je dijete,
a niko nije znao...
STANIŠA: To ne mogu vjerovati, brate!
GOSPAVA: Bre, nemoj se tu čuditi i iščuđavati, lisice lukava, kad si ti
sve ovo i prič’o!... Simatu si pričo, a Simat je k’o telal
seoski...
STANIŠA: Jok, jok, jok!... Ništa ja nikome nijesam prič’o...
GOSPAVA: Ti si je, kažu, prijavio đandarima i đandari, makar im i
mrsko bilo, nijesu imali kud i kamo nego je uhapsiti...
STANIŠA: Laž je to, laž!... Ko to rekne, odmah ću ga uhavsiti!... Kuću
ću mu zapaliti!... Ja ništa ne znam ni o njoj, ni o njezinu
đetetu... Ništa... Ništa!...
GOSPAVA: Ta što se ljutiš?... Šta ti je?... Ako sam ti rekla, nijesam te
posjekla!... Ti veliš da ne znaš ništa?... Pa lijepo... To je
neće oprati... Ako ti sam ne znaš, čitavo selo zna, da je ona
grešnica...
STANIŠA: I dijete je baš njezino?
GOSPAVA: Ne znamo... Nije moje...

35
 Svetozar Ćorović

STANIŠA: I ona ga udavila?

GOSPAVA: Ona!... Ponosita, pa voljela udaviti dijete, nego da joj
pukne ružan glas... Šćela bi ona i dalje gledati nas preko
ramena. Ama jok!... Dosad bježala ona od mene, a odsad
ćemo mi od nje... (Staniša uljegao i donio joj još rakije)
STANIŠA: Ih, bruka!... Bruka naša!... Osramoti nam čitavo selo!
GOSPAVA: Jadi, jadi naši! (Udara se rukom u prsa) Kuku nama šta smo
dočekali!...
(Na polju graja "Jes’!... ", "Nije!... ", "Jes’!... ", "Nije!... "
Ulaze Petar i Simat. U Petra razbijena glava, a krv mu se
gotovo skorila po čelu i desnom obrazu)
STANIŠA: Šta ti je bilo, Petre bolan?... Ko ti glavu razbi?...
PETAR: On... on... Simat!... Krvnik i razbojnik bezobrazni!
STANIŠA: Simat?... Tebi?...
PETAR: Jes’.. On!... Lopov i haramija jedan!... A ja i opet velim:
nije kriva i nije kriva!
SIMAT: A ja velim jes’ i jes’!...
PETAR: Nije, poganove!
SIMAT: Jes’, ugursuze... (Hoće da se pobiju. Staniša potrča i rastavi
ih)
STANIŠA: Stanite, ljudi, zaboga!... Imate li pameti?... Kakva je
golema nevolja, te se krvite i bijete jutros?...
PETAR: (Tuče šakom o šaku. Dražeći) Nije, pa nije!...
SIMAT: Jes’!...
GOSPAVA: Jes’!... Jes’!...
STANIŠA: (Gospavi) Ama šta jest?
GOSPAVA: Ja ne znam... Samo kad Simat kaže da jes’, onda to i ja
velim...
SIMAT: Jela je kriva!
PETAR: Nije!...
GOSPAVA: Ko kaže da nije?... Ko to kaže, pa ću mu i ja glavu
razbiti!... Kriva je ona, k’o kučka jedna!...
PETAR: Ama ja velim da nije i po sto puta to velim... Cvijeta je,
ovog časa, sama kazala đandarima da je dijete njezino...
STANIŠA: I da ga je ubila?

36
U mraku: drama u tri čina (1910)

PETAR: I to.
STANIŠA: I je li još što priznala?
PETAR: Ništa više... Samo to... Veli: “Moje je dijete, i ja sam ga
ubila!... ”
STANIŠA: A kaza li ko mu je otac?
PETAR: Jok!... O tome ništa ne kazuje, niti ko šta zna...
STANIŠA: (Odahnuo. Pravi se iznenađen) Čudno!
SIMAT: I Jelu će sad pustiti.
STANIŠA: Odmah?
PETAR: Hoće odmah... Nije kriva, pa šta da je drže?
SIMAT: A ja velim da je to jedna ujdurma i da je baš ona kriva!...
GOSPAVA: I ja to pritvrđujem!
PETAR: To se ne može reći.
SIMAT: To se može reći!
GOSPAVA: Jela je odavno jaranica đandarska... Samo je bila majstor,
pa znala kriti.
SIMAT: O njoj svašta pričaju.
PETAR: Ko zna priča li svijet istinu?
SIMAT: Svijet što nagađa to i pogađa!
GOSPAVA: (Pije) A ko se po šumi vrzo s đandarima?... Ko je od nas
glavu okrećo a na njih namigivo?... Ko je đuvegiju opremio
u soldate, da ga se kotariše?... Zar nije ona?...
PETAR: Jok, jok, jok!
SIMAT: I nju su đandari najprije ufatili.
PETAR: A da je bila njihova, ne bi je ufatili...
SIMAT: To su oni da zabuše tragove, da se Vlasi ne sjete...
GOSPAVA: Pa su noćas i prenoćili s njome...
STANIŠA: He... Ne kažem ja ništa... Ama nije lijepo, što im je noćas
noćila u kasarni... Hm...
SIMAT: Da je bila k’o anđ’o, noćas bi pođavolila... Ja... Pa su, za
ljubav njojzi, đandari jutros zovnuli Cvijetu i nju okrivili...
PETAR: Nisu je okrivili. Ona je sama priznala.
STANIŠA: A jesi li ti u svoje uši čuo da je priznala?

37
 Svetozar Ćorović

PETAR: Nijesam čuo... nego đandari tako kažu...

GOSPAVA: Hahaha!... I ti vjeruješ đandarima!... Hahaha!...
STANIŠA: Ne znam... Niti šta znam, niti kome vjerujem... Ali tu nijesu
čisti poslovi.
SIMAT: I ti misliš?
STANIŠA: Bože sačuvaj!... Ne velim ništa ružno... Jela je dobra... Ali
noćiti među đandarima i... i da je oni brane... Hm... Hm...
GOSPAVA: A ko će je braniti, ako neće oni?… Njihova je!… [30]
SIMAT: Ja opet velim sve je to jedna ujdura!...
STANIŠA: Ko zna!... Svašta može biti... (Tiho) Znam ja đandare bolje
od vas... Nečisti su oni... (Oteže) Ne velim ja za Jelu, da bi
ona... Možebit je i dobra i čista... Hm... Samo mi nije drago
što su joj oni takvi prijatelji pa da je odmah puste...
Njihovo prijateljstvo nije džaba... Hm... I kad je Cvijeta
kriva, što je odmah nijesu zatvorili?... Što?... A Cvijeta
sirota!... Lahko je nju zatvoriti i okriviti...
SIMAT: Čuješ li, Petre, ovo?... De sad reci koju!... Eto, vidiš, i
Staniša je na mojoj strani.
STANIŠA: Ja nijesam ni na njenoj strani, ja nikog ne uzimam na
dušu!.. Ali...
GOSPAVA: Rakije daj!... Ja uzimam sve na svoju dušu!... Ja ću joj sve
u oči reći... Hoće, kučka, da je bolja od nas!... Ona, pa
bolja!... Phi!...
STANIŠA: A sad plačijte globu, što sam vam lijepo presudio...
Plačajte!
PETAR: Jok!... Ja... ja... ja... Još ja ne mogu sve vjerovati...
STANIŠA: Vjerovao ili ne vjerovao, plaćaj!... Ne sudim ja džaba!...
GOSPAVA: Plati i meni rakiju!
SIMAT: A i ja ću platiti... (Staniši) Daj bocu rakije!... (Sjednu i
zagovore se šapatom. Međutim Boško noseći maloga na
rukama, lagano ispuže do na prag i gleda unaokolo)
BOŠKO: Kakav je to krupan razgovor?... Ko to zbori?... (Jače)
Đeco!... Ima li ikoga?... (Gleda) Đeco!... O čemu to
zborite?...
SIMAT: (Zbunjeno) A evo... okupili se... Na besposlici benetamo o
svačemu...
BOŠKO: Đeco!... Čuje li se što za moju Jelu?… Jeste li čuli, đeco?…

38
U mraku: drama u tri čina (1910)

SIMAT: Pa... čuje se, đedo... Ona je kod đandara...

BOŠKO: Znam da je tamo... Znam... Ama, hoće li mi doći?... (Njiha
dijete) Đoko moj!... Hoće li majka doći?...
GOSPAVA: Eh doć će ona... Ne boj se!... Neće glavu izgubiti!... (Ispije
rakuju, namigne na ostale i ode)
BOŠKO: Jeste li išli?... Jeste li je viđeli?... Kazujte, braćo!...
PETAR: Nijesmo išli, nit’ smo je viđeli... Ama eto... Nešto smo
čuli...
BOŠKO: A rašta mi je odvedoše, krvnici?... Rašta?
SIMAT: (Oteže) The... eto... tako...
BOŠKO: Šta je?... Znate li?... Kazujete!...
PETAR: A ko će znati, đedo?... Ko to zna?
BOŠKO: Ja… ja… ja znam, da ona ni u čemu kriva nije... Nikad ona
skriviti ne može... Nikad, Jela moja!... Znam ja nju bolje
nego iko... (Puše) Dignite me, đeco, da joj odem... Da
odem samo malo...
PETAR: Ne iđi, đedo... Miran budi... Doće ona sama!...
BOŠKO: Doć će ona?... Doći će?... A kad?... Oteše mi je zulumćari i
neće nikako vratiti... A ja čekam... A dijete čeka... Zlato
moje! (Njiha dijete na rukama)
PETAR: (Pošao mu, pa zastao. Opazio Jelu u daljini) Eto nje, đedo...
Eto je!... Iđe!... (Staniša ulazi u kuću)
BOŠKO: (Zine) Iđe?...
PETAR: Ja je vidim dobro... Blizu je...
BOŠKO: Ama ja ne vidim... ja... (Hoće da se digne, pa posrne) Oh!...
(Nemoćan viče) Jelo!...
JELA: (Sa strane) Evo me, evo, babo...
BOŠKO: (Pružio jednu ruku prema njoj) Đe si?... Đe si?...
JELA: (Ulazi i uhvati ga za opruženu ruku) Ovđe sam, babo...
BOŠKO: Jesi li ti?... (Žmirka, zagleda je i plače, miluje po licu) Jelo
moja!... Digni me!... (Ona ga podigne) Dijete moje!...
Lijepo moje dijete... (Obgrli je)
JELA: A Đoko moj?... Šta mi on radi?... Je li se majke zaželio?...
(Uzima dijete i ljubi ga) Mili slatki moj!... Miš, miš, miš!...

39
 Svetozar Ćorović

BOŠKO: Znam ja, kaz’o sam ja, da ti ništa nijesi kriva i da ćeš mi se
vratiti... Znam ja: Bog je Bog... I gleda on na me i na tog
nejakog crvića... Gleda, nek’ mu je slava i ponos...
JELA: Bog mi je i pomogo, babo... Ne ostaviše me đandati...
BOŠKO: Eh, starosti, starosti!... Braniš mi sada i da se Bogu
pomolim i da mu zafalim, stari grešnik!... Eh...
JELA: Cvijeta je maloprije došla i nju su uhavsili... Plače, jadnica,
plače i nariče k’o kukavica... Teško njojzi!...
SIMAT (Nakašlja se)
JELA: (Simatu) A biju je tamo, krvnički biju... Čula sam kako ječi
i stenje pod tupim udarcima... I dušmanina bi srce
zaboljelo.
SIMAT (Okreće se od nje silom kašljući)
JELA: (Petru) I kažem vam: ubiće je onako... I mene bi ubili, da
me pravda božija nije iščupala između njih...
PETAR (Zbunio se, smeo. Najpošlje i on se okrene u stranu)
JELA: (Začuđeno pogleda i njega i Simata, pa se opet okrene
Bošku) Pravda božija, pravda, babo!... Ona me sačuvala
zdravu i čitavu...
BOŠKO: Jelo... Noge mi dršću, u kuću me uvedi!... Ne mogu stajati
više!... Ne mogu... I ne odmiči se sad od mene, dijete... Ne
ostavljaj me!... Hajde!... (Odu u kuću)
STANIŠA: (Čim su oni uljegli u kuću, on izašao i stao na prag) Nešto
mi puno govori... Hm... Puno se pravda...
SIMAT: I blijeda je nekakva i lice joj je mutno k’o oblak... The...
Ko će znati!...
PETAR: Ne smije čojek ništa maći na dušu i ništa govoriti... A...
(Odmahne rukom) Ne vjerujem, ništa ne vjerujem!... Ona
je vazda bila poštena!...
SIMAT: Pa, ako hoćeš, i Cvijeta je vazda bila poštena.
STANIŠA: A jedna od njih dvije učinila je zlo... Što se vidi... Poznaje
se…
PETAR: Ali koja? Koja?
STANIŠA: Cvijeta je u havsu i, eto, može bit’ je baš ona... Hm... Ama
ko zna?... Đandari mogu i tu sve zaplesti i rasplesti... Hm...
Ako je njima vjerovati, Jela nije kriva…
SIMAT: A ko će njima vjerovati?... Ko?...

40
U mraku: drama u tri čina (1910)

STANIŠA: Ne znam... Ne znam... Ja ništa ne znam... Neko je kriv

svakako... A ko je?... Cvijeta je malo i iz kuće izlazila,
gotovo i ne viđela đandara... A Jela?... Ne znam... Ništa ne
znam... Mučno je tu presuditi...
(Dođu na vodu Stana i Ruža, smijući se. Aćim pristao za
Ružom)
STANA: Simate!... Jesu li ti zdrave noge?...
SIMAT: He! A što pitaš?
STANA: Pa tako... Trč’o si po selu, da za Jelu pitaš... Hihi... Nešto si
se mnogo brin’o za nju.
SIMAT: Opet sve bolje saznam nego vi! (Ode sa Petrom)
STANIŠA: A šta to pitaš za Jelu, Stano?... Šta će vam ona sad?...
STANA: Pa... drago nam upitati za zdravlje...
RUŽA: (Okrene se od Aćima) I jesi li noćas slatko spavala?...
AĆIM: I da nije što ružno snijevala... . Hehe!...
STANIŠA: (Smješka se) Đavoli jedni!...
STANA: Bre i đavoli su sad progali [???]… Sad su anđeli
prođavolili!
AĆIM: A znao sam ja davno da će se neko zlo desit u našem selu...
Lijepo sam znao... Snijevam jedne noći, kako iznad čitava
sela leti jato kokošiju, pa se crne k’o crni gavranovi, a nad
Boškovom kućom rasorušio [???] se crven pijevac, pa sve
iz njega ognjeno perje praminja, k’o snijeg kakav... I
odmah sam kaz’o, da dobra biti neće...
STANIŠA: I baš to nad Boškovom kućom?
AĆIM: Baš nad njegovom... Lijepo sam viđeo k’o što sad tebe
gledam.
RUŽA: A ja sam pred đedinom kućom snijevala vješticu... Vješticu
sa gvozdenim vratilom, kako jaše na metlu... I, eto, baš mu
je, jadniku, izjahala vještica!... Hihi! (Tegli Aćima za brk)
AĆIM: (Kako ga ona vuče, pristaje za njom i brani se) Pušći!
RUŽA: Hihi... (Tegnu ga jače)
AĆIM: Pušći, Ružo...
STANIŠA: Hahaha!... Povuci bolje, povuci!... Nauči ga zarana tegnuti
za nos i za brkove... Hahaha!...

41
 Svetozar Ćorović

AĆIM: (Otme se i udari Ružu po ruci) Dženabetu! (Staniši) Ako

me vuče, znak je da sam joj drag...
RUŽA: Ih, ne reci!
AĆIM: I znak je da je ona iskrena i da sve ovo otvoreno radi.
(Prkosno) Nije prikrivala poganluka k’o... k’o tvoja Jela...
RUŽA i STANA (Zasmiju se prigušeno)
STANIŠA: Što se smijete?... Zar vi baš mislite da nije Cvijeta nego
Jela?...
RUŽA: A ko je noćio u kasarni?
STANA: Cvijeta sirota, pa je neko sirotu okrivi...
RUŽA: A Jela se fali da je ljepša od sviju nas.
STANA: Mislim da joj ljepote u Stambolu nema.
RUŽA: A đandari trče za ljepotom. Oni, kad je vežu, staraju se da
joj ruke ne povrijede...
STANA: Sad na druge neće ni gledati kad su nju ugrabili.
RUŽA: (Tapše Aćima po obrazu) Sad ćeš i ti otići od mene... Sad
ćeš i ti njojzi preprtljati...
AĆIM: Ko?... Zar ja?...
RUŽA: Pa ti begenišeš sve što i đandari begenišu... Hahaha!... A
ona je sad moćna, moćnija i od Staniše... Ona te bez muke
može dignut za seoskog kneza...
STANIŠA: Ona!... Hahaha!... Onda će Aćim dugo čekati, dok se
zakneži... (Ode u kuću)
AĆIM: (Prijekorno) Ružo, šta je tebi?
RUŽA: (Prkosno) Šta je meni?...
AĆIM: Ti otvoreno kazuješ sve, pa... još pred Stanišom... Uh!
(Ode)
RUŽA: Čudna mi čuda!... U mene je sve otvoreno... Ne bojim se ja
ni Staniše, ni nikog... (Toči vodu)
(Jela dolazi iz kuće na vodu)
JELA: Dobro jutro! (One joj okreću leđa, nakašljuju se, prigušeno
se smiju)[31]
RUŽA: Razmaknite se!
STANA: Uklanjajmo se s puta!

42
U mraku: drama u tri čina (1910)

RUŽA: "Visokoj gospoji" ne smije niko smetati. Nju đandari

brane...
JELA (Ćuti)
STANA: Vidite li kako šuti. Poturila se. Ne smije riječi progovoriti.
RUŽA: Ne smije ni zuba obijenuti.
JELA: (Ponosito) Jer sa takvijem neću razgovora.
RUŽA: Oho!
STANA: Kakve smo mi? Šta si nama ružno vidjela?
RUŽA: Zar je ružno što ne spavamo u mehkom krevetu...
STANA: I što nas ne dvore carski ljudi?...
RUŽA: Naše društvo nije k’o njihovo... Zato s nama nećeš
razgovora.
STANA: Ti ni prije nikad nijesi šćela stati s nama. Odavno se s
njima poznavala.
JELA (Poblijedi)
RUŽA: Reci pravo: zar nijesi i noćas bila s njima?
JELA: Dušmani me opremiše tamo da mi obraz ocrne.
RUŽA: Ne može tebe niko ocrniti ako se sama ne ocrniš...
STANA: Što mene nije niko oblagao?
RUŽA: Što nikakvu drugu sinoć ne odvukoše tamo?
JELA: (Mirno gleda na kuću Stanišinu) Jer... jer... jer su kazali da
sam grešnica i šćeli su me mučiti.
RUŽA: Hihi... Mučiti!
STANA: Na dušecima!
JELA: Ama laž dušmanska nije upalila!... Bog je otkrio pravu
grešnicu i ona sad leži tamo...
RUŽA: Ko zna je li ona!
STANA: Ja ne vjerujem...
JELA: Hajdete, pa pitajte nju samu, Cvijetu... Ona sve priznaje...
Sve će vam kazati sama...
RUŽA: Ne vjerujem joj ni kad kaže...
STANA: Sila đandarska naćeraće je i da krivo kaže.
RUŽA: Carski ljudi sve mogu... Oni mogu i istinu izvrnuti...

43
 Svetozar Ćorović

JELA: I vi mi ne vjerujete?
STANA: Mi vjerujemo samo onom što se vidi.
JELA: A eto u selu sam vam, na očima, toliko godina... I kad ste
mi viđeli nešto hrđavo?... Kažite!... Kad?...
RUŽA: Ništa ja ne kažem... Jok!...
STANA: Nijesmo svukud pristajale za tobom...
RUŽA: Najviše si bila sama...
JELA: I vi mislite da sam kriva (Kroz plač) Vi... vi... vi ste to i
razglasile svukud da mi se osvetite i da me ubijete...
STANA: Mi smo glasale samo ono što i drugi zbore... Ništa više!...
JELA: A bojite li se Boga?... Bojite li se suda strašnoga i kletve
nebeske?...
RUŽA: A jesi li ga se ti bojala?
STANA: Jesu li i tebi bili na pameti?...
JELA: Lahko je danas mene satrat, lahko... Ja muške glave
nemam, obrane nemam, nikoga nemam da ustane za me.
RUŽA: Hihi... Imaš carske ljude!
STANA: A oni su najbolja obrana.
RUŽA: Oni ljube, pa oni i brane!
JELA: (Baci šaban) Umukni prokleta!... Umukni, podmigušo
seoska!... (Poleti put Ruže. Potuku se) Imam ja snage!...
Braniću se sama!... (Džapaju se i tuku neprestano. Njih
dvije protiv nje jedne)
STANIŠA: (Izađe) Kakva je to graja?... Galama kakva je pred mojom
kućom?... (Poleti među njih i odgurne ih jednu od druge)
Iđite!... Mičite se!... Zar je ovo mjesto za boja i
krvarenja?... (Stani i Ruži) Kući idite!... Odmah!
STANA: Brani je, brani je i ti... Ona je vaša ‘carskih ljudi’ žena!
STANIŠA: Dalje!... Sad ću vam ja pokazati šta je carski čojek!
RUŽA: Hihihi... Ona je vaša, vaša, vaša! (Sve odu smijući se. Jela
se prislonila uz drvo jedno i plače)
STANIŠA: (Skrstio ruke. Gleda je.) Hm... Šta bi sad rekla?
JELA (Ćuti)
STANIŠA: Hoćeš li moći sada svijetu začepiti usta?... Čula si, eto, šta
zbore... Svak misli da si kriva... I ko ne govori i onaj

44
U mraku: drama u tri čina (1910)

misli... Ni tebi ne vjeruju, ni Cvijeti ne vjeruju... Hm... Šta

ćeš sad?...
JELA (Jeca sve jače)
STANIŠA: Tvoj stari Boško nema snage da te brani... Slab je,
malaksao, iznemogao... A ti se privezala uz njega i ne
ostavljaš ga... (Jače) I šta ćeš sad s đetetom?... I ono će te,
čim malo poodraste, žestoko proklinjati...
JELA (Jeca)
STANIŠA: Kad se svijet na koga digne, neće se okaniti dok ga ne
smrvi. Vidiš kako su sad ove navalile na te... Odavno si im
mrska, pa im sad zgodno da navale...
JELA (Tare oči)
STANIŠA: A ja još, evo, stojim k’o i prije i čekam te... Sama ako
hoćeš da pođeš meni, pa – evo ti obrane!... Nek zine neko
na te, pa ću mu zube sasuti u grlo...
JELA (Ćuti)
STANIŠA: Hoćeš li?
JELA: (Otrala suze. Mrko ga pogleda) Neću.
STANIŠA: Ni sad nećeš?... Rašta?...
JELA: Jer si mi mrzak, jer... jer... jer si nitkov!
STANIŠA: Oho!
JELA: Jer si ti glavom zaprijetio mi da ćeš se svetiti...
STANIŠA: Pa?
JELA: Pa si dig’o svijet na me i obručio me grdno. U poganom ti
je srcu vrelo svijem glasovima što su su poplavili selo...
(Zgrabi žban i pođe izvoru)
STANIŠA: Jelo!
JELA: (Točeći vodu) I po đandarima poznala sam odmah da ih je
neko prevario i natucko na me... I odmah sam znala da si ti,
krvniče...
STANIŠA: Jelo!... Jelice!... Zar bi ja tako tebi?
JELA: Muči i ne kaži više, zmijo šargasta!... Znam ja dobro šta si
ti šćeo... Mislio si, kad sve selo digneš na me i kad me svi
odgurnu, da ću se odmah pokoriti i tebi doći... Tebi!... Da
me ti braniš?... Phi!...
STANIŠA: (Smješka se) Duše mi, govoriš k’o neki prorok...

45
 Svetozar Ćorović

JELA: Govoriš ovako, jer sam te bolje poznala... A poznala sam te

i po Cvijeti... I nju si upropastio, pred’o si je đandarima i
tako je sebi skinuo s vrata, da se možeš drugom oženiti,
dok ona čami u tamnici... I nakon toga, imaš obraza, nuditi
me da ti budem žena?... Tvoja žena!
STANIŠA: (Odlučno) I bićeš moja!
JELA: Nikad!... Izmisli još poganije glasove i turi ih u svijet, pa
kad me i iz crkve išćeraju, ni onda tebi neću!...
STANIŠA: (Pakosno) Bićeš moja, ja’nu ćeš poginuti sasvijem!
JELA: Nek poginem... . Volim u grob, nego krvnika žena biti...
STANIŠA: (Pristupi joj. Mekše) Jelo!… [32]
JELA: (Uzmiče se) Bježi od mene! (Hoće da prođe) Miči se!...
STANIŠA: (Stane joj na put) Jelo!
JELA: (Oštro) Bježi!...
STANIŠA: Živa jali mrtva bićeš moja!
JELA: Ni živa ni mrtva!
STANIŠA: (Bijesno) Ovo što je bilo, što sam radio, to... to je samo
početak... Sad sam dig’o pola sela na te, i ubrzo ću dignuti i
čitavo selo i sve živo i mrtvo... Ja ne znam za šalu... Ako se
ne pokoriš, biće još zala i jada i od mene i od tebe!...
JELA: Dok je Boga, ne bojim se tebe... S puta!...
STANIŠA: (Uhvati je. Strasno) Jelo!
JELA: (Otima se) Bježi!... Miči se!...
STANIŠA: Crkoh za tobom! (Obavija je, drhteći) Umrijeh!...
JELA: Ostavi!... Pušći! (Trza se)
STANIŠA: Ne otimaj se... Moja si!... (Hoće da je poljubi) Moja si!...
JELA: Miči se, gubo!
(Snažnim jednim uzmahom obori ga i pohita kući. On, sa zemlje, gleda za
njom jednim pogledom punim pakosti i nezasićene požude.)

46