ŠAL OD SVILE

I ČIN

(dnevna soba, Lucija leži na kauču i pokušava da zaspi. Njena mama sedi kod njenih nogu. Čita joj priču
pred spavanje. Pored kauča je stolica.)

TINA: … Ali u ovoj bajci, nije kraljević spasio kraljevnu.

LUCIJA: (pospano ) Nije?

TINA: Ne! Cijeli kat kule je prevrnula naopako, te je našla skrivena vrata i odmah se dosjetila obiti ih. Pod
njima bile su stjepenice niz koje je vrlo ležerno sišla. Shvatila je da je u šumi u kojoj je odrasla, pa je znala
i put do kuće, vrlo lako. Ne postoje uvijek takve bajke Luce, u kojima kraljevnu spasava kraljević. Nekada
moraš sama naći… (u tom trenutku Tina počinje da kašlje nekontrolisano i Nona uleće u sobu i daje joj
inhalator (pumpicu) koji čim udahne, kašalj joj se smiri. Nona seda na stolicu pored Tine i teškim glasom
priča sa njom.)

NONA: Tina moja… Što su ti rekli danas? Kako idu te terapije?

TINA: (dok priča često zastane. Glas joj je kao da je grebe grlo i ponekad se zakašlje, malo ) Mama, daj,
nemoj sada pred Lucijom. Poslije ćemo pričat o svemu.

NONA: Pa, ne možeš je ni ti dovijeka štititi. Bolje joj je sada reći, nego kasnije.

TINA: Možda si i u pravu. Dok ne bude prekasno…

NONA: O, Isuse! Nemoj biti tako negativna! Sve će proć kako treba i ne smiješ se ni oko čega opterećivati
sada. Rekla sam ti odavno, da nije Luce sama morala dolaziti ovdje živjet. Mogla si doć s njom, u kojem
god trenu si htjela.

TINA: Znam, ali nisam ga mogla ostavit samog. Ima problem, a ja sam se zavjetovala da ću bit uvijek tu za
njega. I u dobru, i u zlu.

NONA: Mila moja, prva bih ti ja rekla da tu dobra postoji. (dok je to govorila, polako je ustala, pomazila
Tinu po leđima dok je prolazila, a na vratima je zastala ) Ne ustručavaj se zvati me ako ti nešto treba.

II ČIN

(Na sceni, isto postavljenoj kao i u prvom činu, su Nona koja sedi u fotelji sa novinama u rukama i
naočarama koje joj klize sa nosa. Na podu pored, Lucija, koja crta voštanim bojama. Izgleda kao da je
publika upala na polovinu neke konverzacije koju su njih dve vodile…)

NONA: A otac? Kako je?

LUCIJA: Dobro je nona. Često nije doma. Od kada nisam bila sa njim, zaboravila sam kako je to. Ode se
prošetat, pa ga nema dugo. Ostanem sama do kasno, pa se plašim spavati dok on ne dođe, ali budem
jako umorna i onda ga zamišljam kako se vraća doma, pa zaspim. Ujutru, kada se probudim, uvijek je tu.
Pije i razna ružna pića od kojih sve smrdi i vrti ti se u glavi, iz police, ispod radija.

NONA: O, Luce moja. Taj čovjek je otrov! Otrov! Zato tvoja mater više nije sa nama, an]eli joj pjevali. Ako
je nije ta bolest ubila, njegov otrov sigurno je. Umjesto da on prestane piti, sada je počeo još više nego
što je ikada. Mala si ti za to sve da preživiš. Zato imaš svoju nonu da te čuva! (Nona ispruži ruke i Lucija je
grli na par sekundi. Nona je potapše po leđima i kreće da ustaje iz stolice. Na sredini scene, iza mesta na
kojem se Lucija igrala, je mali sto ispod kojeg je kutija do koje Nona dolazi. Otvara je i iz nje vadi plavi
svileni šal. Namotava joj ga oko vrata i bez reči seda u fotelju.) Bi li ti meni opet pjevala ono što te je mati
učila?

LUCIJA: (klima glavom potvrdno)

“Volio bih da me voliš

da budem cvijet u tvojoj kosi.

Ako si noć, ja ću bit zora

i bljesak svjetlosti u rosi.

Volio bih da me voliš

i da svi dani budu pjesma.

Ako si izvor i ja ću biti

u živoj stijeni bistra česma.”

III ČIN

(Slabo svetlo je na sceni, tek toliko jako da se vidi Lucijina silueta. Ona sedi na kauču prekrivena nekim
frotirom. Jeca i mrmlja nešto, valjda da ne bi bila tišina već bar neki zvuk. Njen tata, Davor, ulazi na
scenu. Iz tri puta pokušava da upali svetlo, a tek poslednjeg to i uspeva. Lucija briše suze sa očiju i trči mu
u zagrljaj. )

LUCIJA: Tata, dobro je što si došao! Jako sam se uplašila! Legla sam u 10, kao i svaki put kada mi tako
kažeš, ali nikako nisam mogla zaspat, jer sam slušala što se zbiva vani i čula sam neku svađu kod susjeda,
ali ne znam točno kojih.

(Dok to priča, sve vreme trčkara za Davorom koji je ni ne sluša, već se izuva i skida jaknu, a potom leže
na kauč na kojem Lucija treba da spava. Okreće leđa publici i pre nego što utone u san, prekine Luciju u
njenom monologu. )

DAVOR: Ušuti više Lucija i idi spavati! Ne mogu te više slušat…

(Ona na to, ništa ne govorivši, uzima frotir bačen sa kreveta i iz kutije od ispod stola, vadi bakin plavi šal i
stavlja ga sebi oko vrata. Ugasila je svetlo, ali ono je i dalje blago kao sa početka scene i takvo je sve dok
se ona ne vrati u fotelju, šćućuri se u nju i ne zaspi ponovo. )
 IV ČIN

(Lucija je sada starija i ima 15 godina. Scena je ista, samo bez igračaka koje su rasute po podu. Scena je
prazna, Lucija i njena drugarica, Nika (16) ulaze na scenu. Smeju se nekontrolisano, ali onda Nika pređe
na ozbiljniju temu. )

NIKA: Lucija, ‘ajmo sada zbilja. Što misliš o Teu???

LUCIJA: Pa, ne bih znala… Sviđa se on meni, no stariji je i obje znamo što sve radi i s čime sve voli
eksperimentirati. Nisam sigurna da je on taj!

NIKA: A daj, molim te! Pa, kak ćeš i znat da li je on taj ”pravi”, ako nisi probala ništa s njim? Lijepo,
polako. Tek ti je 15. Ne možeš još razmišljat o braku.

LUCIJA: A, dobro to, ali što ćemo sa…

NIKA: Sa.. što?

LUCIJA: (šapuće) …heroinom.

NIKA: Prvo, nemoj više govorit heroin, nije ti to kul. Od sad, pa nadalje, reci hors. Drugo, svašta se priča
po gradu, a rijetko što je istina. Nemoj vjerovat svemu što čuješ.

LUCIJA: Dobro, ako čak i nije istina, ne mogu se samo tako spanđat tako s nekim koga ni ne poznam!

NIKA: Naravno da ga znaš! Pa, čak se nekad i javite jedno drugom hahahahaha

LUCIJA: Hahahahaha, a znaš da nisam tako mislila.

NIKA: Znam… Samo polako, sve možeš prepustit meni.

V ČIN

(Ista, iz prva prazna, scena. U pozadini se čuju reči pesme ”Šal od svile ”. Na sceni su Teo (17) i Lucija.
Sedaju na kauč dok se u pozadini čuju delovi pesme )

” Ja sam bio pogrešan, kad sam ti stavio ruku na rame. Tamo je držao dugo i govorio rječi… ”

TEO: ( iz neke neme priče, kada se zaustavi pesma, stavlja Luciji ruku na rame ) Znam da si čula razne
price o meni, Nika mi je rekla i nemoj se ljutit na nju. Htjela je samo pomoći. Dijelom je točno, ali htio
sam ti objasnit kako to funkcionira. Ne možeš znat koliko je dobro dok ne probaš, pa sam ti donio malo,
ako si voljna probat. (iz svog ranca vadi heroin i ”opremu” -špric, gumu, kašiku, upaljač i limunov sok)

LUCIJA: Pa, ne znam baš Teo…

“ Ja sam bio pogrešan, kada sam tražio da mi kažeš koja si strana. Postoje pravila igre, ti znaš da ne
možeš sama. ”

TEO: Što, ti misliš da bih te ja prevario?

LUCIJA: Ne ne, naravno ne mislim to.

TEO: Onda bi trebala znat da ti ne želim ništa nažao učiniti. Da si neka glupa, ha, pa ne bih ti ni nudio.
Rijetko tko se može kontrolirati kada je hors u pitanju. Ne da mislim, nego sam siguran da bi ti to uspjela.
LUCIJA: Zbilja to misliš?

TEO: Zbilja.

LUCIJA: U redu, pokaži mi.

(Teo dok prikazuje ceo proces pripremanja heroina, u pozadini idu reči pesme do refrena, a konačno
kada je spreman gase se svetla. ” Ispod svih tih zastava, ne postoji mjesto, gde mogla bi stati, visoko
dignuti ruke i pjevati našu pjesmu i pjevati našu pjesmu.”)

VI ČIN

(Na sceni su Lucija i Nana koje pričaju, Lucija vidno ošamućena od narkotika, a Nana pokušava da ostane
pribrana.)

NONA: Nisam više u stanju brinuti se o tebi. Ne zato što ne želim… Tebi je potrebna veća pomoć no što ti
ja mogu pružiti.

LUCIJA: (agresivno) Ali, Nona, meni je sasvim dobro. Ne znam kako ne kužiš da ja imam sve pod
kontrolom. Ti si mi oduvjek vjerovala!

NONA: Ti si ovisnica o heroinu Luce. Tu nema kontrole. Pođi sa mnom, nemaš više izbora.

LUCIJA: Naravno da imam! Pa, ne želim te samo slušati i raditi ono što mi ti kažeš! Nisam više mala i
glupa, pa da možeš manipulirati sa mnom!

NONA: Luce, ne manipuliram ja tobom. Samo ću ti reć jednu stvar- što bi tvoja pokojna mati rekla kada
bi vidjela sve ovo?

(Lucija savija glavu, lupka nogom i proizvodi nekontrolisane pokrete. Nana joj je stavila plavu maramu
oko vrata i izašle su sa scene.)

VII ČIN

(Nona ne ulazi na scenu, samo se čuje njen glas sa spoljašnje strane. Na sceni su tri stolice i na dve sede
dve poprilično neugledno obučene tinejdžerke. Lucija ulazi na scenu.)

NONA: Sjedi u čekaonicu, dolazim za sekundu.

LUCIJA: (seda pored ove dve i pokušava da se izvuče iz neprijatne situacije pričom ) Izgleda da ćemo bit
cimerice hahaha…

DEVOJKA1: Planiraš ostati ovdje?

LUCIJA: Pa nije baš da imam izbora.

DEVOJKA2: Jooj, pa jesi ti prvi put na pshijatriji?

DEVOJKA1: Aha, sada mi je jasno. Reci mi, zbog čega si ovdje? U stvari ne. Pusti me pogoditi! Da nije
anoreksija?

LUCIJA: Nije.
DEVOJKA2: Ajme, ali pogledaj kak si mršava. Može bit i bulimija, ali to i anoreksija je skoro pa i isto, tako
da ćemo reć da je iz prve uspjela ahahahaha.

DEVOJKA1: Hahahahaha točno! No, je li moguće i da je samo ovako skrenula? Možda ima paranoju?

LUCIJA: Nije ni jedno ni drugo. Ovdje sam zbog horsa (rekla je, misleći da je kul i da će uspeti da ućutka
ove dve, međutim, obema su im se sledile face )

DEVOJKA2: Imala sam jednu frendicu. Bila je ovisnica o heroinu. Pobjegle smo iz ovog mjesta zajedno.
Prve novce koje smo uspjele zaraditi, potrošila je na fiks. Otišle smo u obližnji javni wc. Bila sam spremna
na to da je neće biti neko vrijeme, ali sekunde su sporo prolazile i kada sam ušla u njenu kabinu, nije bila
pri svijesti i ne znam da li je u tom trenu bila mrtva, ali prije no što je došla hitna pomoć, sigurno je.

DEVOJKA1: Ovo mjesto je sigurna smrt za takve kakvi ste vi. Odavno ste u kanalu i nema vam pomoći,
pogotovo ne ovdje. Od kada znam za sebe dolazim u bolnice. Prvo zbog oca, onda zbog sebe. Završićeš
izmučena i na infuzijama i odbrojavat ćeš sekunde do svoje smrti. Bježi odavde i bar se naživi, onoliko
malo koliko još možeš.

LUCIJA: Kako to mogu učiniti?

DEVOJKA1: Sada, odmah, kreni i trči kroz vrata na koja si i došla koliko te noge nose!

(Lucija je posluša i uradi ono što joj je rekla )

VIII ČIN

( Prazna scena. Svetlo sija na sredinI. Lucija ulazi sa priborom za pripremu heroina, papIrom i olovkom.
Piše oproštajno pismo Teu, Nni i svom tati )

LUCIJA: ”Teo, znaj da se ne ljutim na tebe, jer sam ja ta koja je trebala biti pametnija. Nadam se da je
ovo za tebe samo prolazna stvar.

Tata, već godinu dana te nisam vidjela. Ne znam ni da li si živ, ili ću se uskoro pridružit tebi i
mami, ali ako ikada ovo pročitaš, znaj da ti opraštam za sve što si do sada napravio i da ništa od ovoga
nije tvoja, već moja krivica.

Mama, za tebe znam da nikada nećeš znati da sam ovo napisala, a možda i hoćeš, saznati ću
uskoro. Htjela sam te samo spomenuti u ovom pismu.

A Nona, tebi se samo želim ispričati, kazati da te volim i napisat ti još jednom pjesmu, koju mi
je žao što ti ne mogu odpjevati:

Volio bih da me voliš

da budem cvijet u tvojoj kosi.

Ako si noć, ja ću bit zora

i bljesak svjetlosti u rosi.

Volio bih da me voliš

i da svi dani budu pjesma.

Ako si izvor i ja ću biti

u živoj stijeni bistra česma.

Vaša Luce.”

(Kada završi sa pismom, čuje se refren pesme, a Lucija priprema jaču dozu heroina, da bi na taj način
izvršila samoubistvo. Kada pripremi sve što je potrebno, ubrizga heroin sebi u venu, umire i gase se
svetla. Čuje se pesma ”Protiv volje umešan u staru zavjeru strana, u staru zavjeru nada, ja sam jednoga
dana, slučajno našao put.

Kapi s oboda, sada padaju na uže i gan, ja sam slobodan, neka s moga vrata viori šal od svile… ”)

KRAJ!