KRIVO OGLEDALO

Lica:

– DANA,

– BEBA,

– TINA – djevojčice od 12-13 godina

– ZULA, njihov vršnjak

Pozornica: obična dnevna soba

(Kad se digne zavjesa, Dana stoji okrenuta prema gledalištu kao đak pred nastavnikom).

DANA: Očuvanje prirode... Očuvanje prirode je veoma važno za cijelo čovječanstvo... Tu

prirodu sačinjavaju šume... rijeke i mora.... i vazduh. Za zaštitu i očuvanje prirode u

cijelom svijetu... to znači na cijeloj zemaljskoj kugli... brine se nauka... Brine se nauka

koja se zove ekologija. Ona je dio biologije i ona... ona proučava način života... sve što

je dobro i što nije za ljude i uopšte... za razne organizme... mislim za živa bića...

(Dok Dana govori, kao da u školiodgovara na postavljeno pitanje,sa strane na scenu izviruju Beba i

Tina; jedna drugu, smiješeći se,upozoravaju da budu tihe. Zatim,naglo uskoče na scenu. Vesele su).

BEBA: (kao da dopunjuje Danine riječi)... i zato naše tate i mame svakodnevno brinu o

očuvanju prirodnih bogatstava zemlje!

TINA: I zbog nebrige drugih ljudi, usljed čega dolazi do zagađenja prirode!

DANA: Ma, kako to upadate ovamo! Šta vas je dovelo?

BEBA: Došle smo da vidimo da li vježbaš za sutrašnji čas. Nastavnica Magdalena dobro se

nabrusila na tebe!

DANA: Znam. I to samo zato što sam htjela da pomognem Tini! Čula me da šapćem.

TINA: Ona te čula, a ja nisam. Toliko sam se bila spetljala da sam jednostavno bila gluha...

BEBA: I sad će Dana da vadi kestenje iz vatre! (Dani) Samo ti, Dano, dobro nabubaj to o

ekologiji. Magdalena neće biti živa ako te o tome ne pita!

DANA: Poznata stvar! Briga za prirodu, briga za prirodu, a ovamo... kad smo ljetos bili na

moru, iz jednog broda pustili naftu... ili neku mast, ne znam... i nismo mogli da se

kupamo. Po moru je plivalo samo nekakvo ulje...

TINA: A tek da si vidjela gdje sam ja bila! To vam je, znate, veliko selo, blizu je rijeka... a
kad se ide do rijeke, prolazi se kao preko nekog smetljišta! I po putu i pored puta

razbacane razbijene flaše, najlonske kese, kutije, novine, papiri, bačene čarape... ma,

nema čega nema! I smrad! Ogrisci od jabuka, kore od banana, prazne konzerve,

komadi hljeba... i na tome rojevi muha! Fuj!

DANA: Ti si, Tina, stvarno smiješna! I Beba je smiješna! To što ste vi vidjele na moru i na

selu... to imate svaki dan ovdje, u našem gradu! Nema dana, znate, nema ni jednog

jedinog dana da ova komšinica iznad našeg stana...

BEBA: Gospođa Lucija?

DANA: Jeste, gospođa Lucija... svakog dana ona kroz

prozor istresa svoj stolnjak, neku prostirku, neke krpe... stalno, stalno!

TINA: To bi trebalo ispričati našoj nastavnici Magdaleni! Ona nama priča jedno, a događa

se drugo! Tako dobijamo jedno veliko krivo ogledalo!

Na scenu dolazi Zula. Na glavi ima vrpcu i jedno

obojeno pero, kao Indijanac, a u ruci nosi drvenu

sjekiricu koja je išarana raznim bojama.

ZULA: Haug! Pozdravlja vas poglavica Petsto pet sa crtom! (Dana, Beba i Tina zadivljene

su njegovim izgledom, prilaze mu i zagledaju ga).

DANA: Jao, Zula, baš si smiješan! A šta će ti reći mama kad te vidi takvog?

BEBA: (Zuli) Još da si se malo išarao po obrazima, pomislila bih da si pravi Indijanac!

ZULA: (imitira Indijanca) Bijela skvo govori mudro, ali naopako!

TINA: Vidiš, Bebo, opet krivo ogledalo!

DANA: Misliš, Indijanci se namažu po licu samo kad su u ratu!

ZULA: (normalno) Ne, Beba je htjela reći da treba još da se namačkarim. A ja se, onako,

samo malo igram!

DANA: A jesi li se pripremio za sutra? Šta ćeš ako te Magdalena prozove?

ZULA: Odmah ću da zajaučem: naše tate brinu o čuvanju prirode... brinu šta će nama

ostaviti, kako će djeca da rastu kraj zatrovanih rijeka, kraj posječenih šuma, u smogu,

u sumporu...

TINA: Sumpordioksidu!

ZULA: Jadni mi! A šta će onda poslije nas da ostane našoj djeci! I šta će naša djeca da

ostave svojoj djeci!

(On maše sjekiricom više glave i skakuće, igra.

Djevojčice mu se smiju).

DANA: (iako se smije, smiruje Zulu) Hajde, Zula, ne budalesaj, dižeš prašinu po sobi!

ZULA: (za trenutak zastane) Aha, dižem prašinu po sobi! Zagađujem prostor! Trujem

okoliš! (Opet zaigra). Ali brinem! Brinem, brinem... strašno brinem, strašno brinem...

Mnogo brinem, mnogo brinem...

(ZAVJESA)
 JUTARNJA PROGNOZA
Lica:

– VELIJA,

– IVANKA,

– DUŠKO – đaci 6. ili 7. razreda osnovne škole

Pozornica: šetalište u gradskom parku

(Velija sjedi na klupi. Školska torba mu je u krilu.

Laktovi su mu na torbi, a šake pod bradom.

Zamišljen je, zabrinut.

Nekoliko puta pesnicom desne ruke

ljutito udari po torbi, pa opet pesnicu

vraća pod bradu).

VELIJA: Sve je to krivo!... Sve je krivo!... Lijepo sam čuo prognozu: naoblačenje s padom

temperature!... A jutros je počelo! Od toga!... Znam da je od toga!

(Ivanka dolazi, nosi svoju školsku torbu,

zastane kod klupe, zatim sjedne

do Velije na klupu).

IVANKA: Nemoj da se žalostiš, Velija!... Događa se to. Svakome se dogodi.

VELIJA: Ivanka, pusti me na miru! Nisam te zvao! Nemoj da mi pristaješ na muku!

IVANKA: Zašto tako govoriš? Šta ti je?

VELIJA: Sve mi je! Od jutros! Od vremenske prognoze!

IVANKA: Ne razumijem te. Kakva te prognoza spopala?

VELIJA: Vremenska prognoza na radiju. Jutrošnja, u sedam sati. Rekli su: naoblačenje s

padom temperature.

IVANKA: Pa, šta onda? (Pogleda uvis). Ne vidim nikakvo naoblačenje. A nije ni hladnije

od juče, sasvim je ugodno.

VELIJA: Tebi nije oblačno! Tebi je ugodno! A meni? Još nisam ni izašao iz stana, a mama

me je izgrdila što nisam oprao zube!

IVANKA: Neka te je izgrdila! Zašto nisi oprao zube?

VELIJA: Zato što sam zaboravio! Zato. Mislio sam na zadaću iz engleskog!

IVANKA: Kako si mislio kad je nisi imao na času?

VELIJA: Zato sam mislio, jer je nisam napisao. A nisam je napisao, jer sam zaboravio!

IVANKA: Kako možeš tako nešto zaboraviti?

VELIJA: Kako mogu? Mogu!... Požurio sam da stignem na vrijeme u autobus, a zaboravio

sam kartu! A onda je došao kontrolor i morao sam platiti! Uzeo mi je sav novac koji

sam čuvao za kino!

IVANKA: To ti je pouka za buduće! Misli malo!

VELIJA: Ne davi! Lako je tebi govoriti: misli, misli! Kad mislim, boli me glava!

(Dolazi Duško. I on nosi školsku torbu.

Jede kiflu i zastane pored klupe).

DUŠKO: Ćao, vas dvoje! Diskutujete, divanite...

VELIJA: (neraspoloženo) Hajde, hajde, Duško, prolazi.

DUŠKO: Izgleda mi, Velija, da si ti jutros jeo bunike! Pun sahan! Prijesne!

IVANKA: Što ti je to bunika?

DUŠKO: To je luda trava. Pojedeš i onda ne znaš ništa. Kao Velija jutros na času

engleskog! (Veliji) Maj dir, det iz pjur an nolidž! Moj dragi, to ti je čisto neznanje!

Mister Velija!

VELIJA: Čuj, Duško! Bježi od mene! Od jutros mi je muka! Od prognoze! Meni je danas

oblačno!

DUŠKO: Oblačno s paučinom u mozgu!

VELIJA: Bježi od mene, kažem ti!

IVANKA: (Dušku) Pusti Veliju, vidiš kakav je!

DUŠKO: Ivanka, kunem se, ne želim da ga ljutim. Muka mi je da ga gledam ovako

utučenog i nikakvog!

VELIJA: Takav sam kakav sam.

DUŠKO: Daj, razvedri se makar malo! Hoćeš li da ti kažem za tvoj doručak?

VELIJA: (udari ljutito pesnicom po svojoj tašni) Eto, zaboravio sam i da doručkujem!

DUŠKO: Ne žalosti se, nije ti propao! Ja sam ti ga spasio.

IVANKA: Bravo, Duško! Ti si pravi Velijin drugar!

DUŠKO: Naravno. Meni je jutrošnja prognoza: vedro i sunčano!

IVANKA: A to znači?

VELIJA: Šta je bilo s mojim doručkom?

DUŠKO: Ne brini se. Kad sam vidio da te nema, ja sam ga lijepo uzeo umjesto tebe! I...

pojeo sam ga. Ogrijalo me je sunce!

(ZAVJESA)
 SVEZNALICA
Lica:

– DAVOR,

– SINIŠA,

– ZLATA – uzrasta 10-12 godina

– JELENA, djevojčica od 6-7 godina

(Uparku, na klupi, sjedi Davor zadubljen

u rješavanje ukrštenih riječi. Dalje od njega, sama,

igra se Jelena svojim igračkama: medvjedićem,

lutkom, pajacom i srnom).

JELENA: (drži svoju lutku u naručju i pjevuši joj) Spavaj, moja bebice, nina-nana!

DAVOR: Tiho, Jelena, molim te! Možeš li da se igraš, a da ne pričaš? Smetaš mi da

mislim!

(Jelena daje znak glavom da je razumjela pa nastavlja

da se igra s lutkom, da je "uspavljuje ",

a Davor se udubi u rješavanje ukrštenice).

DAVOR: (podigne glavu, razmišlja naglas pa zapisuje). Dva uspravno: tekućina u

žilama?... Tri slova!... Krv! K-r-v. (Zapiše). Da vidim sad ovo: plašljiva šumska

životinja?... Mora da bude zec! Z-e-c! Tri slova! Ne ide. Treba da budu četiri slova! Ze-k-o! Ne ide!
Nema R, treba R!

JELENA: („Uspavala" je svoju lutku pa je polaže da spava, a uzima u ruke medvjedića).

Ti, medice, budi dobar i šuti! Vidiš li da Davor mora da misli!

DAVOR: (Ijutito) Ne pričaj! Smetaš!

(Nailaze Siniša i Zlata).

ZLATA: Vidi Davora! Zdravo, Davore!

SINIŠA: Čuva braco svoju sestricu Jelenu!

DAVOR: Naišli ste kao poručeni! Rješavam jednu ukrštenicu, pa sam zapeo! Malo mi

pomozite.
SINIŠA: Drage volje. Reci!

ZLATA: Kaži nam šta te muči. Gdje si zapeo?

DAVOR: Gledajte! Plašljiva šumska životinja, četiri slova. Drugo slovo je R!

SINIŠA: Zec!

DAVOR: Ma, nije zec! Prvo, zec je tri slova, a drugo slovo treba biti R!

ZLATA: Prase!

DAVOR: P-r-a-s-e! To je pet slova! I nije šumska životinja!

ZLATA: Mislila sam – prase od divlje svinje.

SINIŠA: Vrana! Može li, drugo slovo je R!

DAVOR: Ne može! V-r-a-n-a! To je pet slova! I nije životinja, već je ptica!

ZLATA: Vidi, molim te, što si pametan! Zar ptice nisu životinje?

SINIŠA: Probaj – kreja!

DAVOR: I to je ptica! P-t-i-c-a! Razumiješ! A životinje su vuk, lisica, tigar, lav, zebra...

SINIŠA: Znam, nemoj da nas učiš! Ali, ti si rekao: plašljiva šumska životinja. Je li tako?

DAVOR: Tako piše: plašljiva.

ZLATA: Sve su životinje manje-više plašljive!

DAVOR: Neka su, ali meni treba životinja sa četiri slova, a drugo slovo R!

SINIŠA: Pazi, pogledaj, može li tvor. T-v-o-r, četiri slova.

DAVOR: Jesu četiri slova, ali drugo slovo treba biti R.

ZLATA: Mrav! Piši mrav!

SINIŠA: M-r-a-v! Četiri slova! Može! Piši!

DAVOR: Ma, mrav nije životinja! Mrav je buba, insekt!

ZLATA: A krtica? Drugo slovo R!

DAVOR: Pazi, k-r-t-i-c-a! To je šest slova! A treba četiri!

SINIŠA: A hrčak? Pazi, h-r-č-a-k, pet slova! Ne može!

ZLATA: Može li o-r-a-o? Četiri slova, drugo slovo R!?

DAVOR: Moglo bi, ali je orao ptica! A ovdje piše: plašljiva šumska životinja!

ZLATA: Četiri slova, drugo slovo R?.. Može li: krme!?

DAVOR: Kako misliš: krme? To nije šumska životinja.

SINIŠA: Kako nije, molim te? To je prasence od divlje svinje. A divlja svinja živi u šumi!

ZLATA: I plašljiva je! Bježi dok nešto sušne!

JELENA: (Sve do tada igrala se svojim medvjedićem i pajacom, njihala ih i „uspavljivala",

a zatim je uzela u ruke srnu i nosi je do Davora). Davore, hoćeš li ti da uspavaš moju

srnicu?

DAVOR: Pusti me na miru!

ZLATA: Čekaj, šta to ima Jelena?

JELENA: To je moja srnica. A ime joj je Srna!

DAVOR: (iznenađeno) S-r-n-a! Četiri slova, drugo slovo R! Plašljiva šumska životinja!

Bravo, Jelena!

SINIŠA: Sjajno! Srna! Ti si, Jelena, mogla to ranije da nam kažeš!

ZLATA: Mi se ubismo pogađajući šta bi to moglo biti, a ti, Jelena, nisi htjela da nam

pomogneš!

JELENA: Izvinite, niste me pitali.

(ZAVJESA)
 ISKRENOST
Lica:

– AZRA,

– MAJA,

– LENKA,

– IVAN – zajedno pohađaju 4. razred osnovne škole

Radna ili dnevna soba. Za stolom su Azra i Maja. Pišu zadaće.

AZRA: (zaklopi svesku) Evo, gotova sam s matematikom!

MAJA: Daj, kad si gotova, samo da vidim ovaj zadnji račun!

(Azra joj daje svoju svesku i Maja je otvara,

upoređuje sa onim što je u njenoj svesci).

MAJA: Dobro je. Učinilo mi se da sam napravila grešku u množenju! (Vraća Azri njenu

svesku). Hvala ti! Sad sam i ja završila zadaću iz matematike.

AZRA: Hajde onda da i ovu drugu napišemo pa da izađemo napolje!

(Na scenu dolazi Lenka. U ruci su joj sveske).

LENKA: Ćao, djevojke! Jeste li počele zadaću?

AZRA: Čekale smo te i završile matematiku!

LENKA: Ih! Daćeš mi, pa ću prepisati!

MAJA: Sad ćemo ovu što nam je zadala Šećerka!

LENKA: Važi. Šta ono bi?

AZRA: (Čita iz sveske) Za zadaću napišite najmilije imenice, zamjenice, pridjeve i glagole!

LENKA: (Zauzme mjesto za stolom, otvara svoju svesku). Jeste li smislile šta ćete napisati?

MAJA: Moramo da se sjetimo da je nastavnica Šećerka napomenula da odgovori moraju

biti iskreni. Kazala je: nemojte mi pisati ono što ne osjećate!

(Na scenu, sa košarkaškom loptom u rukama,

ulazi Ivan. On se s loptom poigrava,

okreće je među dlanovima,

udara o tle i hvata je, baca je uvis,

i tako obilazi oko stola. Čuo je posljednje

Majine riječi i zato, ulazeći, veselo dobacuje).

IVAN: Samo ono što vam je na srcu!

AZRA: Ivane, gdje si dosad?

IVAN: Bio sam malo vani. Trenirao...

MAJA: A zadaća?

IVAN: Pišite, pišite... Ja ću poslije lako!

LENKA: Ma, pustimo mi Ivana! On ima bubice u glavi! Dajte da mi ovo napišemo!

AZRA: (Sprema se da piše). Pišimo! Najmilija imenica? (Piše). Ja ću napisati – sloboda!

MAJA: (Piše). A ja ću – ljubav!

LENKA: Uh, Majo, da ti nije previše rano? Ja ću –radost!

IVAN: (igrajući se oko stola) A ja ću – raspust!

MAJA: Ti i jesi raspušten!

IVAN: Ja sam samo iskren. Raspust mi je u srcu!

AZRA: Kad ne pišeš svoju zadaću, nemoj ni nama da smetaš!... A mi ćemo sad – (piše)

Moja najmilija zamjenica! Evo, mi! Svi mi!

MAJA: (Piše). Ja ću napisati – on! Ljubav i on, to se slaže!

LENKA: Biće slatko kad ti to Šećerka pročita! Ja ću napisati: ja! Mislim da je to iskreno.

IVAN: (igrajući se) A ja ću napisati – ja, pa ja! Ja puta ja, ja na kvadrat!

AZRA: Samoživac!... A sad, drage moje, najmiliji glagoli? (Piše).

LENKA: Pjevati!

MAJA: Voljeti! Grliti!

IVAN: Jesti... piti... spavati... uživati... igrati se!

AZRA: Ivane, molim te, ostavi nas na miru! Ne smetaj!

MAJA: Nemoj, Azra, da obraćaš pažnju na njega! Ostalo nam je još da napišemo najmiliji

pridjev, pa smo gotove. Je li tako?

AZRA: Jeste, još samo to... (Piše). Moj najmiliji pridjev je... lijep!

MAJA: Može! Lijep, ljepši, najljepši! Može i drag! A meni... meni je najljepši – sladak!

(Zapiše).

LENKA: A ja ću – meden! (Piše).

IVAN: (igrajući se s loptom) Lijep, sladak, meden... kao u poslastičarnici! A meni je

nadraži pridjev – dugačak!

AZRA: Šta dugačak! Jezik! Ili školski čas?

IVAN: Dugačak veliki odmor! Dugačak vikend! Dugačak raspust za praznike! Dugačak

ljetni raspust! Zar to nije...

MAJA: Imaćeš ti i dugačkog keca kod Šećerke ako budeš bez napisane zadaće!

IVAN: (veselo, igrajući se loptom) He,he, he, da ste vi meni vesele! Ja, pa ja, napisao sam

te zadaće još odmah, čim sam došao iz škole! Dok ste vi, gospodične, šetale i pričale o

filmskim glumcima i glumicama! Zar ste mislile da ću od vas prepisivati!... Hopa-la,

hop, odoh ja da se igram! (Baci loptu uvis, u skoku je uhvati i otrča sa scene).

LENKA: (Gleda za njim). Ivan je stvarno strašan!

AZRA: Onda, Lenka, dušo, nema ti druge, napiši iskreno – najljepši pridjev je – strašan!

(ZAVJESA)