MURRAY SCHICSGAL

TIGAR

Prevela: Bruna Bebić-Tudor

GLORIA: (Prigušenim glasom) Što to radite? Skinite mi ovo. Molim vas. Ne mogu
da dišem ispod ovog, ne mogu...

BEN: Samo viči, viči koliko god hoćeš. Imaš moje odobrenje. Ali ti to neće
pomoći. Ne, ovdje ne. Sasvim smo sami. Sasvim, sasvim sami. I bez zahtjeva. To
ne dopuštam. Ne dolaze u obzir nikakvi zahtjevi. Dobro bi bilo da to zapamtiš.

(Gloria je sada vezana za stolicu. Ben je zaobiđe i stane ispred nje.)

Tako to je to. Svako od nas na pravom mjestu.

(Oslobodi je ogrtača)

Volite da koketirate, ha gospođo? Sve za dobru zabavu. Već sam ja imao

takvih prilika... Nemoj misliti da nisam.

(Uzima peškir s konopca, briše lice)

GLORIA: Ali ja nisam koketirala s vama. Nisam. Kunem se, to je istina. Ovo je
glupo. Molim vas, pustite me.

BEN: Da te pustim? Da te pustim? Nakon svega sto sam preduzeo da te dovučem

ovamo sporednim ulicama? Nakon što su mi se skvasile nove pantalone? O ne. Ni
slučajno. Ne večeras, gospođo. Nešto sam drugo smislio za vas.

GLORIA: Ne znam šta želite od mene, zaista ne znam. Ali neću nikom ništa reći.
Obećavam. Što se mene tiče, ovo se nikada nije dogodilo. Nisam vas vidjela.
Držala sam oči zatvorene. Nemam pojma kako izgledate. Samo me pustite. Molim
vas, pustite me... (Zajeca)

BEN: (Sjedne na stepenice, skne cipele, mokre čarape, izvadi par čarapa iz
komode, obuče ih, ostane u čarapama.) Plači. Da. Plači. Tvoje suze su prekrasne.
Mogao bih da te gledam cijelu noć. Tebi je plakanje prirodno, baš kao što je i tigru
prirodno da se prišunja lovini i proždere je. Plači. Samo naprijed. Ljudska istorija je
puna sličnih primjera.

GLORIA: Zašto ste me oteli? Zašto ste baš od svih na svijetu mene morali da
otmete?
BEN: Stvari su onakve kakve moraju biti, zato su takve. Ne razumijes, je li? Stajao
sam pred vratima tog idiotskog toaleta tri sata, više od tri sata, ko zna koliko. Pustio
sam šest, sedam, osam njih da prođu i onda si naišla ti lupkajući tim svojim
visokim petama, i ja sam pomislio to je ona prava, i to si bila ti. U pravom trenutku
imao sam ... gotovo nesavladiv poriv da te dokrajčim odmah tu, na licu mjesta. Da
te dokrajčim i konačno završim s tim. Ali kad sam te dotakao, kad su te moji prsti
zgrabili, negdje duboko u sebi čuo sam glas: „ Ne. Nemoj. Čekaj. Odnesi je. Neka
to bude nešto posebno i ... sveto. Ritual, ritual koji...

GLORIA: Niste takav nečovjek.

BEN: Takav čovjek! Takav čovjek!

(Vješa mokre čarape na konopac. Beznadno)

Niko ne razumije. Čak ni Šopenhauer ili ... ili Niče. Uvijek ti jednim te istim mašu
pred nosom. Budi više od onog što jesi, nadmaši ljudsko, idi dalje, više, još više, i
više...

(Kod ploče)

Ali ne! To nije to! Ja kažem, budi manje od onog što jesi. Da bi bio ono što jesi.

(Nacrta liniju u opadanju)

Budi manje! Manje! Manje! Nego što jesi.

(Briše ploču)

GLORIA: Ne mogu razgovarati s vama. Vi ste...

BEN: Ja sam što?

GLORIA: Ništa. Ništa.

BEN: Lud? To si htjla da kažeš? Lud?

(Korača oko njene stolice)

Da bar jesam. Daj Bože. Da bar jesam. Lud sam, je li tako? Ti si to htjela da kažeš.
Nisam te ja natjerao. Ja nisam uticao na taj zaključak. Ali shvatila si, osjetila si to.
Salžem se sa tobom. Potpuno. Ne srećeš svaki dan čovjeka poput mene, s mojim
idejama, s uvjerenjima tako smjelim kao što su ova moja. Lud sam, reci to!

GLORIA: Kad bi me samo saslušali...

BEN: Ne dok ti ja ne dam dopuštenje. Jasno? Među nama, između mene i tebe
samo jedan zakon vrijedi. Sila, snaga, moja tjelesna nadmoć, ova ruka i ova šaka.
Ovdje, večeras, izjavljujem da sam lud zato da bih mogao biti čovjek. Shvataš li
svu veličinu toga? Vidiš li kako se sve slaže? Ništa ti ne razumiješ. Lingvističke
teorije ipak su previše za taj tvoj mali ženski ptičji mozak. Ali ne smeta. Imaš ti
drugih prednosti. Lijepo te je dodirivati, pretpostavljam. Meka si. Krv ti je topla i
živa.

(Pokušava da je poljubi. Ona odmakne glavu. On pritisne nos na

njezin obraz)

Sad? Da okončam tvoj bijedni život sad? Naglo, u trenu...

(Ogleda se)

Dobro. Dobro.
(Izvadi ploču iz omota, stavlja je na gramofon: pjesma, Koncert
No. 1 Čajkovskog)

Uradićemo to. Ti sjedni tu. Tačno tu. Uradićemo to sad i uratićemo kako treba.
Kićeno. Sa svim ukrasima. Sa svim....

(Ona okrene glavu prema njemu. On je poljubi, nježno. U obraz,

zatim isključi gramofon.)

To je već bolje. Ponekad se tigar mora i očešati o tigricu, tako ona razumije o
čemu se radi.

GLORIA: Da vam kažem...

BEN: Jesam li ti dao dozvolu da govoriš? Jesam li?

GLORIA: Mogu li dobiti vašu dozvolu?

BEN: Tako treba. Učiš. Sad smiješ da govoriš ako hoćeš.

GLORIA: Ja... Ja sam udata. Živim u braku već šest godina. Moj muž, on je ... on
je jedan pošten čovjek koji puno radi. Imamo vlastitu kuću, još nije ispaćena. U
svakom slučaju ne bi se baš moglo reći da smo bogataši. Imamo dvoje male djece,
dvije curice. I možete pitati svakog tamo na Ostrvu gdje mi...

BEN: Dosta! Dosta mi je tog blebetanja! Ne volim blebetuše. Možeš da plačeš ali
ne i da blebećeš, jasno! Svaka žena koja ostavi svoju djecu da bi cijelu noć skitala
kurva je, i zaslužuje, de fakto sve što dobije.

GLORIA: Nisam...

Ben: Molim?

GLORIA: Smijem li, molim vas, nešto da kažem?

BEN: Dobro, izvoli.

GLORIA: Nisam skitala naokolo cijelu noć. Nisam. Svakog četvrtka... ja sam član
bridž kluba i još nekoliko cura s kojima sam radila prije nego što sam se udala... To
je sve u dobrotvorne svrhe!

BEN: Nastavi. Nisam ti rekao da prestenes, zar ne?

GLORIA: To je samo jedna noć u nedjelji. Sve ostale noći sam kod kuće. Tako
malo izlazim, pa kad dobijem priliku...

BEN: (Stoji iza nje, gladi je po kosi, nježno) Muž te izvodi subotom. Svi muževi
izvode svoje žene subotom.

GLORIA: Već duže vrijeme ne. Kunem vam se, to je istina. Kad dođe vikend on je
već toliko umoran da... i ... tako se puno plaća za čuvanje djece, ako uopšte možeš
naći nekog... pouzadanog. Molim vas. Nemoite.

BEN: (Pred njom) Želim da me poljubiš.

GLORIA: Ne, ne...

BEN: Rekao sam da želim da me poljubiš.

GLORIA: Ne mogu, molim vas... (spusti glavu)

BEN: Digni glavu! Digni glavu!

(Ona podigne glavu bez poljupca)

Prihvatiću to za sad. Ali bilo bi ti bolje da nešto shvatiš i to brzo. Meni se nećeš
protiviti. Ni riječju, ni mišlju, ni djelom. Ja sam noćas sav tvoj svijet. Zapamtite to,
gospođo.

GLORIA: Ja ne tražim da razmislite o ovome što radite zbog mene. Ne radi se tu

samo o meni. Ja imam muža, i porodicu. Oni će patiti. Nije to samo zbog mene.
Zašto ne pomislite na njih.? Zašto?

BEN: Nisam čuo ni jednu jedinu riječ od onoga što si rekla zato...

(Naglo se razbjesni)

zato što ti nisam dao dozvolu da govoriš. Ipak, možeš da plačeš kad god hoćeš. To
ti dopuštam jer si žensko.

GLORIA: Neću plakati. Nema razloga. Vjerujem da ima dobrote u vama. Vidim
vam to u očima. Zar ne postoji neko koga jako volite?

BEN: Osim mene samog?

GLORIA: Osim vas.

BEN: Niko.

GLORIA: Mora biti neko. Vaša majka?

BEN: Ne zasmijavaj me.

GLORIA: Žena?

BEN: Misliš da sam toliko glup?

GLORIA: Onda prijatelji. Valjda imate prijatelje.

BEN: Nikoga. Nikoga. Nemam nikoga osim sebe i to mi je jedino važno. Ja, sam
sebi. Zadovoljenje mog valstitiog tijela i vlastite primitivne duše. Ponekad...
Ponekad noću, hodam ulicom i mija stopala, dok koračam, moja stopala postaju
velike mekane šape, a mjesec, mjesec nad mojom glavom blista takvom jasnoćom,
tako iskonski da poželim dignuti glavu i ... sputstiti iz dna duše neki čudni divlji
krik koji se nije čuo hiljadama godina, ali postoji negdje u nama, razumiješ, negdje
duboko, duboko u nama... Noćas se ne moram ustezati. Noćas imam tebe. Za
zabavu. Za ubijanje. Za sve što hoću. Što će biti poslije nije me briga. Hoću da me
poljubiš. Sada.

GLORIA: Poludjeću od toga.

BEN: Nećeš?

(Ona ga poljubi, u obraz)

To nije dovoljno dobro.

GLORIA: Pustite me, molim vas, pustite me.

BEN: (Uključi gramofon, pjesma) Dobro, budi spremna! Nema više razgovora. U
tišini, mirno slušaćemo naša srca kako tuku... i tad će se ono najdublje u nama
probuditi, preplaviće nas u trenutku slijepe sirove strasti... Bićemo ono što jesmo,
suština, iskonska životna snaga, slobodni od svih licemjerja , slobodni od svih
pretvaranja, pretvaranja da smo moralni, pretvaranja da smo razumni, pretvaranja
da smo...

(Gloria ga ovlaš poljubi)

Nedovoljno. Zadržaćeš usne na mojima sve dok ti ja ne dam znak. Sad.

(Pucne prstima. Ona ga poljubi. On isključi gramofon)

Bolje. Ima znakova napretka. Drago mi je da vidim da si polako počela da shvataš.

GLORIA: Ruke me bole. Možete li da me odvežete?

BEN: Nešto si rekla?

GLORIA: Ja .... izvinjavam se. Mogu li vas nešto zamoliti?

BEN: (Briše ploču odsutno) Kao da si htjela nešto da kažeš?

GLORIA: Htjela bih nešto da vas zamolim.

BEN: (Nerado) Dobro. Hajde.

GLORIA: Prestala mi je cirkulacija u rukama. Bila bih vam zaista zahvalna kad bi
ste me odvezali. Neću pokušati da bježim.

BEN: Ne vjerujem ti. Ni jedan jedini trenutak ti nisam povjerovao. Ali... nemam
ništa protiv. Noćas je riječ strah dio tvog a ne mog riječnika.

(Odveže je)

Ti naravno razumijš da ću te, ako pokušaš da bježiš, morati kazniti. Možda čak i
ubiti, na mjestu, bez odlaganja. Nikad ne znaš kad ću izgubiti kontrolu nad sobom.
Zato budi oprezna!

(Prijeteći trne pojasom svog ogrtača)

GLORIA: Hvala vam. Vidite, ima u vama nečega dobroga. Imate razumijevanja.

BEN: Skini tu suknju.

GLORIA: Zar ne postoji nikakav način da vas uvjerim?

BEN: Ne. Učini što ti je rečeno.

(Zamahne pojasom po zraku)

Čuješ li ti mene?

(Ona skine suknju, stoji u napadno kričavim gaćicama)

Lijepo. Jako lijepo. Lijepo. Daj mi to. Sad sjedi na tu stolicu. Hajde.

(Ona sjedne na drvenu stolicu. On promatra suknju, stavi je na

Komodu. Zatim uzme cigaretu i šibice iz komode, pali cigaretu
i sjedne na stepenice)

GLORIA: Mogu li dobiti jednu?

BEN: Ne.

GLORIA: Hladno je. Smrzavam se.

(On je ignoriše)

Mogli bi ste dobro da zaradite ako me pustite kući. Moj muž bi vam rado platio.
Zšto ga ne nazovete? Možete tražiti pet... deset hiljada dolara. On će to nabaviti.
Zar ne biste bolje živjeli s toliko novca?

BEN: Čovjek živi duhom, a ne tijelom. Nema svrhe tebi to da objašnjavam. Uzalud
trošim vijreme. Idioti. Svijet idiota i neznalica, tako prokleto ograničenih da ne
razumiju ni najosnovnije zakone svoga valstitog postojanja. Što njima znači jedan
Platon? Ili Betoven, ili Spinoza, ili Rembrant? Idioti. Samo se gurate jedan za
drugimkao stado ovaca, jedan za drugim.... Iz kreveta u osam, iz kuće van, u
podzemnu željeznicu, pa malo ulicom, radi do dvanaest, onda ručak, svi jedu, za
šankom, mljac mljac, čokoladni desert, mljac, mljac, natrag u jedan, radi do pet,
malo ulicom, onda podzemnom, iz podzemne van, kući, u krevet u deset... Ovce,
milioni ovaca.

GLORIA: Tamo na ostrvu, gdje ja živim...

BEN: Jesam te pitao za mišljenje?

GLORIA: Htjela sam reći...

BEN: Ne zanima me što si htjela reći. Ne podučavam demokratiju. Ne ovaj

semestar, gospođo.

(Ustane)

Svi imaju nešto da kažu, svi imaju svoje mišljenje. A imaju li oni podlogu,
obrazovanje, mentalnu disciplinu da ti pruže mišljenje temeljeno na činjenicama?
Na objektivnosti? Znanstvenom pristupu? O, ne. To ne. Ali svi blebeću. Jesam li u
pravu?

GLORIA: Da.

BEN: Misliš li da sam u pravu?

GLORIA: Da, mislim. Slažem se sa vama.

BEN: A u čemu sam to u pravu? Da li to znaš? Shvataš li sve implikacije, dosežeš

li dublji smisao?

(Na ploči ispisuje A, B, C)

Razmisli o mom izlaganju i iznesi mi kratak sažetak svih bitnih tačaka. Počni sad.

GLORIA: Ne bih mogla...

BEN: Rekao sam, počni sad! Ovog momenta!

GLORIA: Pokušaću. Mislim da je ono što ste govorili to da se u demokratiji, gdje

svako ima pravo glasa, bez obzira na inteligenciju, bez obzira na sposobnosti,
dolazi do pogrešnog uvjerenja da...

BEN: (Briše ploču, brzo ljutito) To je ono što misliš?

GLORIA: Zar nije to...

BEN: Ko je napisao Božanstvenu komediju?

GLORIA: Dante?

BEN: Kad je bio građanski rad u Americi?

GLORIA: Između 1861i 1865.

BEN: Kako se piše interjekcija?

GLORIA: Interjekcija. I-N-T-E-R-J-E-K-C-I-J-A. Kako se piše injekcija?

BEN: I-N-J-E-K-C-I-J-A. Materijalizam?

GLORIA: Materijalizam. M-A-T-E-R-I-J-A-L-I-Z-A-M. Inicijativa?

BEN: Inicijativa. I-N-I-C-I-J-A-T-I-V-A. Orijentacija?

GLORIA: Orijentacija. O-R-I-J-E...

BEN: O-R-I-J-E...

(Ispisuje I J E, I J E na ploči)

I-J-E! I-J-E! N-T-A-C-I-J-A. Taj glupi ptičji mozak. Da se nisi usudila tako
slobodno da razgovaraš sa mnom. Osim ako nisi spremna podnijeti konsekvence.

(Prijetići prstom)

To je ono što treba zapamtiti. (Briše ploču)

GLORIA: Hoću. Ubuduće. Hoću. Mogu li ... molim vas, dobiti čašu vode?

BEN: Nisam ti ja sluga. Možda sutra, ali večeras ne. O, ne. Večeras ne gospođo.

GLORIA: Sama ću je donijeti, ako...

BEN: Ah, sjedni tu i ućuti.

(Ben ode u kuhinju i zatvori vrata za sobom. Gloria ustane,

Uzme svoju torbicu, suknju, krene prema stepenicama.
Najednom se otvore kuhinjska vrata i uđe Ben s čašom. Gloria
Poskoči natrag u strahu.)

BEN: Krenula si nekuda?

GLORIA: Ne, samo sam...

BEN: Nemoj ti meni sam sam. Znam ja što si ti to samo.

(Pun prezira izlije vodu iz čaše u biljku)

Možeš ti isprobavati te trikove na svom mužu, a ne na meni. Jasno? Znam ja šta se

događa, ne brini. Sve ste vi iste. Sve do jedne.

(Dodirne mokro stopalo iznervirano)

Čekate da vam muževi odu na posao a onda „Ko prvi njegova djevojka“. Pozovete
ga unutra na kafu, kažete da vam se nikuda ne žuri... O ne. Ne žuri vam se. Nema
nikog kod kuće, potrudite se da se to shvati. Imao sam ja već takvih prilika,
nebrojeno puta.

GLORIA: Nikad nisam prevarila muža, nikad. Kunem vam se.

BEN: (Pokaže na stolicu) Natrag na svoje mjesto.

GLORIA: Neću više bježati. Zbilja. Mogu li dobiti cigaretu, molim vas?

BEN: (Uzima čarape iz komode) Ponestaje mi čarapa, dođavola! Ako još nešto
pokušaš biće ti to posljednje. Nadam se da si dovoljno obrazovana da to shvatiš.
Išla si u školu, valjda?

(Sjedne na stepenice. Oblači par suvih čarapa)

GLORIA: Možda nećete vjerovati ali imam diplomu. Moj muž takođe. Tako smo
se zapravo i sreli. Studirali smo zajedno. On je ... sjedio baš do mene.

BEN: To objašnjava tvoje neznanje, do kraja i potpuno. Sjećam se jednom sam

ušao u amfiteatar nekog glupog fakulteta dolje u gradu. Mislio sam da ću čuti
stogodišnju mudrost, govor proroka, osjetiti inteligentni i plemeniti duh učitelja.

(Ustane)

Tamo za katedrom stajao je nekakav mladjani i razroki dječak. Jednu ruku držao je
u džepu, drugom je mahao kroz vazduh kao da diriguje. „Odabir ambalaže jednoga
proizvoda, dame i gospodo, ne može se definisati s nekoliko jednostavnih pravila.
Moramo uzeti u obzir ne samo prirodu proizvoda kojem je ambalaža namijenjena
nego i uslove u kojima se proizvod prodaje, visinu cijene, vrstu ambalaže koja
trenutno prevladava na tržištu, motivisanje kupaca, ispunjenje uslova proizvođača,
usklađivanje s državnim propisima...“

(Smijeh)

Počeo sam da se smijem kao lud. Jednostavno se nisam mogao zaustaviti. Morao
sam rukom da začepim usta i da izletim odatle.

(Mračno)

To je sve što sam ikad imao sa fakultetom. (Vješa mokre čarape na konopac)
GLORIA: Hoćete reći da niste studirali?

BEN: Zar sam rekao da jesam?

GLORIA: Ne, ne naravno... Ne. Ali... riječi kojima se služite, način govora... Bila
sam gotovo sigurna...

BEN: Fakultet je za imbecile, za ovce, za beeeee beeee ovce. Sam sam naučio sve
što znam.

(Digne s poda nekoliko knjiga)

Čitajući, istražujući, proučavajući proroke, filosofe, antropologe, pjesnike,

znanstvenike. Svake noći sam čitao, sve što mi je došlo u ruke. Godine i godine
čitanja i proučavanja sve dok... dok sam sebi nisam dao diplomu: doktorat iz
ontologije.

(Spusti knjige na pod)

Tada sam shvatio, prozreo sam laži i hipokriziju. Vidio sam istinu jasno kao u
kristalnoj kugli. Htjeli su da me liše ljudskih osobina, da, da, upravo to. Htjeli su da
od mene naprave ovcu. Ono što je najčišće u meni, ono sirovo i divlje, ono nevino,
primitivno, djetinje. To sam trebao sačuvati, to sam trebao spasiti i iskupiti i u ime
toga, u ime prava da budem čovjek kakav moram biti da bih živio, u ime toga ja
večeras 22 maja tebe prinosim na žrtvu.

GLORIA: Mora li to biti živo ljudsko biće?

BEN: Taj jadni ptičji mozak. Taj jadni tupi ptičji mozak. Što ti znaš o ljudskom
biću? Biće? Ha! Što ti znaš o svom vlastitom tijelu, o elementarnim procesima svog
vlastitog tijela? Na primjer. Jesi li se ikad zapitala zašto te tu ima tako malo?

(Pokazuje njene grudi)

GLORIA: Malo? Gdje?

BEN: Tu! Tu! Tačno tu gdje gledaš. Mliječne žlijezde. Kladim se da ti je majka
imala iste takve. Nasljeđe. Genetska evolucija. Čudesno polje istraživanja.
Čudesno. Darvin, Lisenko, Dobzanski... Za sto godina nećete ih više ni imati. Neće
više postojati. Niko ih neće imati. To je istina. (Skicira nešto na ploči)
BEN: Broj jedan, žirafin vrat, broj dva, majmunov rep. (Okrene se) Te će stvari
nestati. Samo tako. (Pucne prstima) Kako se to događa? Lisenko! Eto kako. Ali
nemaš ti pojma o svemu tome. (Briše ploču)

GLORIA: Zanima me to. Već par godina primam jedan naučni časopis. Svaki
mjesec je posvećen određenoj grani nauke, recimo biologiji ili...

BEN: Daj mi svoje cipele.

GLORIA: Moje cipele?

BEN: Čuješ li me?

GLORIA: Što će vam moje cipele?

(Daje mu ih)

BEN: Sve smo bliže i bliže kraju koji je i početak. Svaki početak je kraj i svaki
kraj je početak. Vrijeme je jaje, a život... život je kokoš koja nosi to jaje.

GLORIA: To je... to je vaša misao?

BEN: A što si ti mislila?

GLORIA: Sviđa mi se. Zaista.

BEN: (Sjedne u naslonjač) Noćima i noćima sam ovdje čitajući, proučavajući

mudrace, zaranjajući duboko, duboko u sebe...

GLORIA: Uprkos svemu, uživam slušajući vas. Prije braka, znate, radila sam kao
socijalni radnik pri Ministarstvu socijalnog rada. Dio mog posla bio je da
usmjeravam ljude prema zanimanju koje je odgovaralo njihovom temperamentu,
obrazovanju. Jako zanimljiv posao. Zbilja mi je bilo teško da odem. Ali... zašto
niste išli na fakultet? Mislim da ste mogli da postanete odličan predavač.

BEN: Nekada sam imao tu ambiciju. Predavati na fakultetu. Biti profesor

opstemitologije i lingvistike. Ti kreteni. Nisu vrijedni pljuvanja. Ne trebaju oni
meni. Niko meni ne treba!

GLORIA: Što se dogodilo?

BEN: Jesam li ti dopustio da govoriš?

(Pauza)

Pao sam na glupom prijemnom ispitu. Ja... ne znam francuski, a oni neće da te
prime ako ne govoriš francuski ili neki drugi prokleti jezik.

(Gotovo vičući)

O, pokušavao sam i pokušaovao. Ali nije me išlo. Naprosto nije išlo. Samo
naprijed. Smij se! Zar nije smiješno?

GLORIA: Ni najmanje. Zbilja mi nije jasno. Vama to ne bi trebalo biti teško.

BEN: (Uzima knjige iz ladice u komodi, daje joj ih.) Vidiš sve te knjige? Knjige za
francuski. Išao sam na kurseve, uzimao privatne časove. Radio s Francuzima, s
kim god sam mogao. Nije mi ulazilo u glavu. Možeš to nazvati emocionalnim
blokom. Možeš to nazvati kako god hoćeš. Nije mi više stalo do tog sranja. Sad
imam druge ambicije. Puno važnije stvari. Život, to je ono što je važno. Ne položaj,
ili uspjeh, ili uvaljivanje. Ne pristajem na to. Čuješ li? Ne pristajem na to.

GLORIA: Ali još nije kasno. Još uvijek to možete.

BEN: O čemu ti pričaš? Znaš li koliko imam godina?

GLORIA: Tridesetjednu rekla bih, tridesetdvije.

BEN: Tridesetpet u avgustu. Ne. To me više ne zanima.

GLORIA: Ali tridesetpet nije puno. Tu zaista niste u pravu. Vi ste u naponu snage i
zar to nije pravo vrijeme za školovanje?

BEN: Jesi li gluva? Kažem ti da me nisu primili.

GLORIA: Samo zato što niste znali francuski. Kad se samo sjetim kakve sam ja
preobleme imala s ispitima iz francuskog.

BEN: Ti govoriš francuski?

GLORIA: (Stidljivo i skromno) Oui, un petit.

BEN: (Ustane, bijesno uzme knjige od nje i baci ih u ladicu) Vrati se na svoje
mjesto. Vrati se na svoje...

GLORIA: Ja sam na svom mjestu. Ovo je moje mjesto!

BEN: Ne tu. (Pokaže fotelju) Tamo! Tamo! Prebaci se tamo. Hajde. Ne želim više
od tebe da čujem ni jednu jedinu riječ, jasno? Hoću tišinu.

(Gloria se premjesti, Ben skida sako)

Ako izgubim kontrolu nad sobom ti si ona koja će patiti. Zato pazi. Upozoravam te.
Već mi je dosta te proklete priče. Svako ima nešto da kaže. A znaju li oni uopšte
(ravnodušno nasloli ruku na cijev za vruću vodu, trgne je natrag s nečujnim
jaukom, bijesno je trese) što govore? Je li ih uopšte briga? Blebeću. Oni ne
razgovaraju jedan sa drugim. O ne. Razgovaraju sami sa sobom. Sa svojim
vlastitim egom.

GLORIA: To ste dobro primijetili. Nema više komunikacije među ljudima.

BEN: Jesam li ti rekao da ćutiš. Slušaj. Možda nešto i naučiš. (Kratka pauza)
Nema više komunikacije među ljudima. Svako se zatvara u sebe u vlastitu malu
egoističnu školjku. Sretneš nekoga na ulici, kažu ti „Kako ste?“ Misliš da ih je
briga kako si? Misliš da im je stalo? Ha! Smiješno. To im samo tako ispadne iz
usta, odvergla se, nema u tome osjećanja, nema interesa, nema ljudskosti, nema
ničega. „Kako ste?“ Ha! Kakva lakrdija. Kakva bimba. Ti kažeš: „Hvala, dobro.“ A
oni te uopšte ne slušaju.

GLORIA: Uopšte ne slušaju.

BEN: To je ono što me živcira. Pitaju: „Kako ste?“ a kad im odgovoriš, kad kažeš,
„Dobro sam.“ uopšte te ne slušaju, nije im stalo. Znam ja to. Vidim o čemu se radi.
Prije par dana sretnem ja momka koji radi tu u prodavnici gdje ja kupujem.
Zaustavi me i upita: „Kako ste?“ U trenutku kad sam ja zaustio da kažem, „Hvala,
dobro“, već je bio u autobusu tri bloka niz ulicu.

GLORIA: Svi su isti. Ništa im ne znače prave ljudse vrijednosti. Samo im je do

love, do toga da održe korak sa susjedima.
BEN: Hoćeš li više ućutati? Rekao sam da hoću tišinu, potpunu i savršenu tišinu.

(Kratka pauza)

Ništa im ne znače prave ljudske vrijednosti, samo im je do toga da održe korak sa

susjedima, da nagrabe koliko im god u ruke može stati. To je sve o čemu misle.
Lova, kurva-boginja! Samo im je do toga stalo.

GLORIA: Ali ono što je uistinu važno, otkriti nečiju ličnost, do toga im nije stalo.
Zato danas više nema pravih individualaca.

BEN: (Sjedne) Tačno.

GLORIA: Svi nose istu odjeću, rade isti posao, razvače iste teme.

BEN: Baš kao da svi dolaze iz Detroita sa trake.

GLORIA: Bolje to niste mogli opisati. To je upravo ono što cijela ta priča o
konformizmu i jeste.

BEN: Znam. Znam. Ne trebaš to meni da objašnjavaš. Došlo je već do toga da ljudi
počinju da liče jedan na drugog. Horu da kažem, u stvari fizički da liče jedan na
drugog. Misališ da se šalim? Prošetaj ulicom bilo koji dan u bilo koje vrijeme i
pokušaj da privučeš nečiju pažnju. Pokušaj, samo pokušaj. Ne gledaju. Neće te ni
pogledati. Gurni im glavu pod nos i poet te neće pogledati. Zašto bi? Izgledaš
jednako kao i svi drugi!

GLORIA: To se ne može poreći. Vidim to vlastitim očima.

BEN: (Ustene) Živim ovdje već sedam godina, sedam godina! Znaš što mi je
gazdarica rekla kad sam otišao da joj platim stanarinu prošli mjesec? „Žao mi je
nemamo slobodnih soba.“

GLORIA: Nije vas prepoznala.

BEN: Poslije sedam godina. Ali nije sto sve. Znaš šta mi se dogodilo večeras?
Slušaj ovo. Ušao sam u restoran da nešto pojedem kad odjednom ta žena s muškim
šeširom na glavi, pazi to, muškim šeširom, nikad je u životu nisam vidio... Dakle ta
žena zgrabila me pod ruku i rekla: „Ti kurvin sine, zakasnio si!“ Rekao sam:
„ Gospođo o čemu pričate?“ A ona: „Znaš ti dobro o čemu ja pričam. Dolazi kući,
ti mali smrdljivče, vodim te kući, hajde“. Toliko me vukla za rukav da... Pogledaj

(Donese joj svoj ogrtač, pokazuje rukav)

Pogledaj što je napravila. Poderala mi je ogrtač.

GLORIA: Užas. Užas.

BEN: Vukla me za rukav i tukla onom prokletom torbicom po glavi. Tamo je

stajala gomila ljudi i buljila u nas. Nemam pojma kako sam uspio pobjeći. Pored
svega nisam ni večerao.

GLORIA: Sigurno je bila pijana.

BEN: Pijana ili luda, kakva je razlika? Činjenica je da svi počinjemo da ličimo
jedan na drugoga. To je ono što nas čeka. Čitaj malo. Čitaj knjige o Industrijskoj
Revoluciji. Sve je unutra. To nije nikakva tajna. Pokušaj da živiš u takvom svijetu.
Samo naprijd. Pokušaj.

GLORIA: To postaje nemoguće. Znam.

BEN: (Sjedne) Nemoguće. Prava riječ. A što misliš što će se dogoditi kad ova
demografska eksplozia jednom stvarno pukne, ha? Možeš li da zamisliš kako će to
da izgleda kad na autobuskoj stanici bude stajalo tri miliona ljudi, svi jednako
izgledaju, svi u istom kaputu i šeširu!

GLORIA: Nećemo čak moći ni da otvorimo svoje kišobrane.

BEN: Budi sigurna da nećemo.

GLORIA: Niko ne sluša.

BEN: Haos. Biće to potpuni haos.

GLORIA: Da li iko uopšte sluša?

BEN: Mlioni i milioni ljudi, milioni ovaca.

GLORIA: Niko ne sluša.

BEN: Što?

GLORIA: Kažem niko ne sluša.

BEN: Pogodila si tačno u problem.

GLORIA: Tako je to. A kad već bude prekasno onda će se sjetiti da treba nešto
preduzeti.

BEN: Ne znam. A oni pristaju na to. To mi nije jasno. Ljudi pristaju na to.

GLORIA: (Dok govori ustan, uzme svoju torbicu, vrati se u nalonjač, izvadi
cigaretu i tada shvati da nema šibice, ode do komode, uzme šibice, vrati se u
naslonjač, zapali cigaretu.) Tamo na Ostrvu gdje ja živim, tamo se zbilja može
vidjeti što se događa. Nevjerovatno je u kolikoj mjeri svi oni žive iste turobne
živote i rade iste dosadne stvari. Vidim kako to nastaje, a ide sve gore i gore. Ljudi
koji se tek dosele u susjedstvo uvijek izgledaju kao da ih zanima mnoštvo stvari i
kao da ih zanimaju različite stvari. Ali poslije šest mjeseci, sve o čemu da
razgovaraju je održavanje travnjaka, kuglanje i što nečija tuđa žena radi. To je ono
što je opasno. Nije toliko važno što ćemo svi uskoro izgledati jednako, konačno to
je samo fizički, ali počećemo da mislimo jednako, imaćemo iste poglede na svijet,
to je ono što je stvarno opasno.

BEN: Meni govoriš? Draga moja gospođo ja se već godinama borim protiv toga.

GLORIA: (Sjedi) I morate se boriti. Svi bi smo se morali boriti. Zato su nam
bolnice pune ljudi koji uopšte ne mogu funkcionisati ni n kojem stupnju. Znate li
kolikou našim bolnicama ima kreveta za sve one kojima treba krevet? Razmislite
malo o tome. Biće sve gore i gore i niko neće ništa preduzimati u vezi sa tim. To
jest, gotovo niko. Ove cure s kojima igram bridž, dale smo da se štampaju blokovi
za lutriju i pokušavamo da pribavimo što više kreveta za te bolnice, dajemo sve od
sebe da svaki pacijent dobije krevet.

(Vadi blok iz torbice, ustane)

Samo jedan dolar za listić, ili devetnaest dolara za blok od dvadeset listića.

(Stanka. Ona mu pruža blok za lutriju, Ben tupo bulji u nju)

Možete... Možete dobiti televizor ili video ili ... usisivač.

BEN: (Stanka, tada ustane iznenađujuće žestoko) A što je s atomskom bombom,
ha? Što je s atomskom bombom? Misliš da znaju što rade? Ti ludaci nemaju pojma
danas što će im pasti na pamet sutra. Samo ti ćuti, ne govori ništa. Ne čini ništa.
Nek nas dignu u vazduh. Dovraga, pa nismo mi važni. Milion više, milion manje.

GLORIA: Nikad ja nisam vjerovala ni jednom od njih.

BEN: Dvije hiljade godina civilizacije, dvije hiljade godina i jedini način da
preživimo je iskopati rupe u zemlji i živjeti kao najniža vrsta insekta.

GLORIA: Dok oni za to vrijeme pričaju o tome što se događa napolje u svemiru i o
ogromnom napretku kojeg treba očekivati.

BEN: Svemir, Svemir. Dovraga s tim svemirom. Što je s nama ovdje dolje?

GLORIA: Vjerovatno nas smatraju gomilom budala. Već sam imala jednu prepirku
na tu temu. Tip je bio tako uvjeren da se nemamo zašto brinuti. Ali pokušajte vi da
raspravljate s nekim ko upravo čupa korov iz svog travnjaka. Njima je to šala, tamo
dolje. Njima je sve šala.

BEN: Tako je loše?

GLORIA: Nemate pojma. Najveći dio vremena zapravo ne znam što bih sa sobom.
Nema nikog s kim bih mogla uistinu da razgovaram. A što se tiče duhovnih potreba
ili razumijevanja umjetnosti... To je drugi svijet. Moram doći u grad samo da
udahnem svježeg vazduha.

BEN: Ja lično ne bih mogao da živim nigdje drugo.

GLORIA: Živjeli smo tu u centru nekoliko godina ali morali smo nešto smisliti za
djecu kad pođu u školu. Znate i sami kakve su škole u gradu.

BEN: Idioti. Cijela država puna idiota.

GLORIA: Zatiru srednju klasu, to oni rade.

BEN: Ah, kakvog smisla ima uopšte govoriti o tome?

GLORIA: (Sjedi u naslonjaču) To pomaže. Zbilja. Dobro je razgovarati o tim
stvarima. (kratka pauza) Griješite znate. Ja vam mogu pomoći da naučite francuski.
Nema razloga da ne ...

BEN: Jesi li gluva? Kažem ti da je prekasno.

GLORIA: Ali nije prekasno. Stvarno nije.

BEN: Nije đavola. Znaš li ti koliko ja imam godina?

GLORIA: Recimo tridesetpet.

BEN: Tačno. Kako si znala?

GLORIA: Znam ponešto o ljudima. Poznajem vas i znam što sve možete. Slušajte.
Sjednite. Imamo vremena je li tako? Ne žuri mi se. Moj muž ide da spava u devet.
Nikad me ne čeka niti zna kad sam došla. Iz koje ćemo knjige?

(Uzima knjigu iz komode, vraća se u naslonjač)

Ova mi izgleda dobro. Da vidimo. Sjednite. Molim vas. Idemo od početka.

(Privuče drvenu stolicu bliže. Čita početnu lekciju iz francuskog, loše)

Bonjour monsieur.

(Bez odgovora)

Hoćete li da vam pomognem ili ne?

BEN: (Sjedne na drvenu stolicu, čita, bez entuzijazma) Bonjour mademoiselle.

GLORIA: Jako dobro. To je jako dobro. Je m’appelle Gloria. Comment vous

appelez-vous?

BEN: Je m’appelle Benjamin.

GLORIA: Ne ne tako, Držite usne ovako i pustite da vam riječi teku jedna za
drugom. Ovako. Je m’appelle Benjamin. Probajte.
BEN: Je m’appelle Benjamin.

GLORIA: Sad ga imate.

(Čita)

Comment allez-vous monsier?

BEN: C’est dommage. Je regrette beaucoup.

GLORIA: Odlično. To je bilo zbilja odlično.

BEN: Nije loše zvučalo, je li?

GLORIA: Loše? Bilo je savršeno. Zvučali smo bas kao par Francuza koji sjede
doma i lijepo razgovaraju. Sigurno ste se šalili kad ste rekli da ne možete da
savladate francuski.

BEN: Sad izgleda puno lakše, ali...

(Ustane)

Što mi to dovraga radimo? Znate li kako ja živim? Od čega živim? Ja sam poštar,
nosim pisma.

(Ode u kuhinju, vrati se s vrećicom mandarina. Ponudi jednu

Gloriji, oboje sjede jedu mandarine.)

Idem od vrata do vrata, zvonim i otvaram poštanske sandučiće. Ja, s mojim

znanjem, smojim obrazovanjem. U redu, znači to je to. To je ono za šta sam ja
dobar. Tako oni kažu. Oni pišu pravila. Ovo je ono što ti jesi. Ovako ćeš provesti
čitav svoj život. O, ne. Ne pristajem na to. Ne pristajem na te uslove.

GLORIA: To je kriminal! Čisti kriminal! Pogledajte samo koliko ste postigli bez
ičije pomoći, samo svojim zalaganjem. Bila bi šteta da sad odustanete. Znam da
možete da postanete predavač, uopšte ne sumnjam u to. Pokušajte. To je za vaše
dobro, znate.

BEN: Nije to baš tako jednostavno kako vi prikazujete.

GLORIA: Ne kažem da je jednostavno, ali zašto patiti kad imate hrabrosti da živite
svoj vlastiti život, bez kompromisa, bez laži? Kad samo pomislim kakvim se sve
ljudima danas pruža prilika.

BEN: Ne moraš meni da pričaš o tome. Ali to je ono što oni žele, to je ono na čemu
su izgradili cijelu idiotsku državu.

GLORIA: To je da poludiš.

BEN: Samo zato što imaju diplomu i što znaju kad što treba obući.
Samo pričekaj. Sve će nas zgaziti kao mrave ako se ne opametimo.

GLORIA: I ne znate koliko ste u pravu. Moj vlastiti muž, on nema apsolutno
nikakvog talenta ni za što. Ne vjerujem da je ikad rekao ili učinio išta originalno. A
što se tiče kniga...Samo pokušaj da ga nagovoriš da pročita neku knjigu. Ja vam
kažem da mi nije zbog djece... Ali to je druga priča. Znate li što je on? Slušajte.
Pomoćnik direktora. On je pomoćnik nekakvog direktora u jednoj od najvećih
tvorinca tekstila u gradu i zarađuje, slušajte sad ovo, zarađuje dvanaest hiljada
godišnje samo da sjedi za stolom i izrađuje čovječuljke od ostatka materijala.

BEN: Kladim se da ima diplomu.

GLORIA: A znate li kako? Posmatrala sam ga. Ja znam. Sjedio bi mirno na stolici
čitavo vrijeme predavanja, bez da se pomakne. Svaki mišić na njegovm licu
potpuno je miran. Piljio bi u profesora širom otvorenih očiju, kao das sluša
propovijed, ali neprobojnih ušiju, mrzi da sluša bilo koga osim sebe. Na kraju
predavanja prišao bi profesoru i rekao: „Zovem se Viljam Hamlin. Htio bih vam
reći profesore da je vaše predavanje večeras bilo jedno od najboljih koje sam ikada
čuo.

BEN: Njih ne zanima nečija ličnost ili što neko kao individua može. Samo žele da
znaju koliko si godina išao u školu. Koje si ocjene imao iz ovog ili onog predmeta.
Treba ti vrlo dobra ocjena iz psihologije da bi postao kontrolor u pošti. Nisam
mogao čak ni to.

GLORIA: Onda se borite za svoju diplomu Ben. Dokažite im da ste bolji i

pametniji od svih njih. Vi to možete.

BEN: Zašto si tako prokleto sigurna?

GLORIA: Zto što imam povjerenja u vas.

BEN: Stvarno to misliš?

GLORIA: (Nježno) Stvarno Ben.

(Razmijene poglede, ona ode opet otvori knjig i čita)

Bonsoir monsieur

BEN: (Čita ravno) Comment vous portez vous ce soir?

GLORIA: Dobro. Je me port tres bien merci.

BEN: Comment va votre soeur?

GLORIA: (Ispravlja ga) Comment va votre soeur?

BEN: Comment va votre soeur?

GLORIA: (Klimne potvrdno glavom) Elle a mal a la tete.

BEN: C’est tres desagreable.

GLORIA: Odlično. To je bilo odlično Ben.

BEN: (Gleda je značajno, ne čita iz knjige) Mademoiselle?

GLORIA: (Odloži knjigu) Monsieur?

BEN: Comment vous appelez vous?

GLORIA: Je m’appelle Gloria, monsieur et vous?

BEN: Je m’appelle Benjamin.

GLORIA: Comment allez vous Monsieur Benjamin?

BEN: Tres bien merci et vous?

GLORIA: Tres bien.

BEN: ( Dotakne joj rame, nesigurno) Mademoiselle

GLORIA: (Ustane stidljivo) Monsjeur?

BEN: (Ustane strastveno) Madmemoiselle

GLORIA: (Podatno) Monsieur.

BEN: (Obuzme je) Oh, mademoiselle, ma cherie mademoiselle...

GLORIA: (Zagrli ga) Monsieur, mon magnifique monsieur.

BEN: (Podigne je, nosi je do kreveta svečano) Oh, mademoiselle, ma cherie, ma

cherie...

GLORIA: (Udara ga nogama, glumi opiranje) Oh, non, non, non, non. Non
monsieur, Monsieur...

BEN: Qui mademoiselle. Qui. Qui. Qui. Qui.

(Gloria pronađe prekidač na lampi, ugasi svjetlo, legne na krevet u

Mraku . Ben nevidljiv uključi gramofon. Začuje se glavna tema
Koncerta Čajkovskog. Malo nekon toga Gloria upali svjetlo.
Isključi gramofon. Ben nije tu. Gloria oblači suknju, navlači
Cipele. Ben dolazi iz kuhinje. Oboje osjećaju izvjesnu
Nelagodu.)

GLORIA: Hoćemo li se opet vidjeti?

BEN: Zavisi od tebe.

GLORIA: Bilo bi mi drago, zbilja. Ozbiljno mislim sve što sam rekla.

(Popravlja šminku)

Pokušaćeš, je l’ da da hoćeš?

BEN: Možda. To je nešto što sam oduvijek želio.

GLORIA: Onda ćeš to i dobiti. Znam da hoćeš. Slušaj. Mogu da dolazim svakog
četvrtka uverče i da ti pomažem sa francuskim. Možemo zajdeno da učimo. Ovaj
put nećeš imati nikakvog problema s ispitom.

(Uzme knjigu)

Ovo bi bilo dobro da pogledaš za idući put. Pročitaj od početka do tu. I pređi ove
vježbe na stranicama pet i šest. Je li ti to previše?

BEN: Moći ću. Što je s tvojim mužem?

GLORIA: (Sjedne na naslon za ruke naslonjača) Taj se ne bi pomakao ni da krov

padne na njega. Misliće da igram bridž s curama. Možemo se naći na istom mjestu.

BEN: Ispred prodavnice?

GLORIA: Sedam i po.

Ben: Sedam i po.

GLORIA: Poljubac za laku noć?

(Ben joj priđe, poljubi je)

GLORIA: Nije dovoljno dobro.

(Opet je poljubi)

To je već malo bolje.

(Poljubi je i treći put)

Ovo... Ovo je bilo puno bolje. Sljedeći put kad dođem pokloniću ovoj sobi jedno
dobro čišćenje. Tu je pravi brlog.

(Na vrhu stepenica)

Bonsoir mon chere.

BEN: Bonsoir.
(Glloria izađe: Ben sjedne unaslonjač i pručava lekciju iz
Francuskog dok se lagano gasi svjetlo).

KRAJ