47.

Javna dobra i nesavršenosti tržišta

Da bi načinili razliku između privatnih i javnih dobara, ekonomisti postavljaju dva osnovna
pitanja. Prvo, da li dato dobro odlikuje rivalna potrošnja. Rivalna potrošnja znači da ako jedna
osoba koristi određeno dobro, druga to ne može. Na primer, ako Lin popije bocu soka od
jabuka, Fren ne može da popije istu bocu. Nasuprot tome, nerivalna potrošnja odnosi se na
slučajeve kada potrošnja od strane jedne osobe niti odvraća od potrošnje drugu osobu, niti je
sprečava u tome. Klasičan primer nerivalne potrošnje predstavlja nacionalna odbrana. Na
troškove nacionalne odbrane u suštini ne utičerađanje još jednog deteta, ili useljavanje još
jedne osobe u Sjedinjene Države.
Drugo pitanje koje se postavlja da bi se načinila razlika između privatnih i javnih dobara
odnosi se na karakteristiku kao što je isključenje. Da li je moguće isključiti bilo kog pojedinca
iz uživanja u nekom javnom dobru (a da to ne izazove velike troškove)? Na primer, dok
prolazi pored svetionika, brod ne može da se isključi iz pogodnosti koju ovaj pruža.
Uopšteno govoreći, privatna dobra poseduju svojstva kao što su rivalna potrošnja i mogućnost
isključenja, dok javna dobra karakterišu nerivalna potrošnja i nemogućnost isključenja. Dobra
u vezi s kojima ne postoji rivalna potrošnja i iz kojih je isključenje nemoguće predstavljaju
čista javna dobra.
Potrošnja nekih dobara jeste nerivalna, ali postoji mogućnost isključenja. Na primer, granični
troškovi kada su jedna dodatna osoba uključi televizor i prati neki program jednaki su nuli;
bez obzira na to koliko puta ja gledam neku seriju, to neće smanjiti mogućnost da i vi istu
seriju gledate koliko god puta želite. Međutim, isključenje se može postići (mada je skupo)
skremblovanjem signala, kao što je to slučaj s kablovskom televizijom.
Kada je potrošnja nekog dobra nerivalna, sa stanovišta ekonomske efikasnosti ne postoji
podsticaj za isključenje čak i kada je ono moguće.
Prema tome, postoje dve osnovne nesavršenosti tržišta, nedovoljna potrošnja i nedovoljna
ponuda. U slučaju nerivalnih dobara, isključenje je nepoželjno stoga što dovodi do nedovoljne
potrošnje. Međutim, ukoliko je isključenje moguće, javlja se problem nedovoljne ponude.

48. Plaćanje javnih dobara

Ukoliko je isključenje moguće, države često i za nerivalna dobra naplaćuju naknadu za
korišćenje onima što koriste dobra ili usluge koje obezbeđuje javni sektor. Puteve s naplatom
putarine finansiraju korisnici. Taksa na avionske karte može se smatrati naknadom za
korišćenje, prihod od tih taksi koristi se za finansiranje acrodroma i sistema kontrole letenja.
Naknada za korišćenje često se smatraju za pravičan način ubiranja prihoda, pošto oni što
najviše uživaju u nekoj pogodnosti koju obezbeđuje javni sektor najviše i plaćaju. Međutim,
kada je potrošnja nerivalna, naknade za korišćenje prouzrokuju neefikasnost. Za merenje
neefikasnostt možemo da koristimo analizu objašnjenu u 5.plavi.
Ovo je prikazano na slici, a kao primer je uzet jedan most. Nacrtali smo krivu tražnje,
navodeći broj prelazaka kao funkciju predviđene mostarine.
Smanjenje mostarine dovodi do povećanja tražnje za mostom. Propusna moć mosta je Q c bilo
kakva tražnja ispod Qc, ne izaziva zagušenje, kao ni granične troškove vezance za koriščenje
mosta. Dokle god se most koristi ispod svog kapaciteta, potrošnja nije rivalna; dodatna
potrošnja od strane još jedne osobe ne umanjuje mogućnost njegovog korišćenja od strane
drugih. Pošto su granični troškovi korišćenja mosta jednaki nuli, efikasnost zahteva da i cena
za njegovo korišćenje bude nula. Međutim, jasno je da bi u tom slučaju i prihod od mosta bio
jednak nuli.

Mostovi: kako naknada za korišćenje može da dovede do nedovoljne potrošnje - Ako je

njegova propusna moć dovoljno velika, most predstavlja nerivalno dobro. Iako je moguće da
se naplatom mostarine, p, ljudi isključe iz korišćenja mosta, to bi dovelo do nedovoljne
potrošnje ovog dobra, Qe, ispod nivoa potrošnje bez plaćanja mostarine Qm.
Ovde se najjasnije vidi u čemu se razlikuju obezbeđenje dobara od strane javnog i privatnog
sektora: kada bi postojao samo jedan most, vlasnik monopolista bi se opredelio za naplatu
mostarine kako bi maksimirao svoj prihod, a most bi izgradio samo ukoliko bi prihodi bili
jednaki ili veći od njegovih troškova. Država bi morala da se suoči s mnogo komplikovanijom
računicom. Ona može da naplaćuje mostarinu koja je dovoljna samo za pokrivanje troškova
izgradnje, odnosno da ostvaruje nulti profit.

48. Problem besplatnog korisnika

Za razliku od nacionalne odbrane koja poseduje svojstvo neisključivosti i granične troškove
jednake nuli, postoji nekoliko dobara koja se odlikuju bar visokim troškovima isključenja, bez
obzira na to što su granični troškovi za njihovo korišćenje pozitivni. Jedan od takvih primera
su zagušene gradske ulice: sa sadašnjom tehnologijom, bilo bi skupo naplaćivati korišćenje
ulica, međutim promet ulicom može da bude ograničen, tako da ako je još jedna osoba koristi,
za drugu nema mesta - u stvari, u nekim slučajevima, kada više ljudi pokušava da je koristi,
ukupan promet može da bude čak smanjen, pošto dolazi do potpunog zastoja saobraćaja.
Nespremnost pojedinaca da dobrovoljno učestvuju u finansiranju javnih dobara zove se
problem besplatnog korisnika. Jedan primer će nam pomoći da ilustrujemo prirodu ovog
problema. U mnogim sredinama vatrogasna služba se dobrovoljno finansira. Neki pojedinci
odbijaju da u tome učestvuju ali, uprkos tome, na području gde su zgrade zbijene, vatrogasci
obično gase požar i u kući onoga ko ih ne finansira, budući da postoji opasnost od širenja
požara na kuće suseda koji ih izdržavaju. Saznanje da će biti zaštićeni čak i ako ne plaćaju,
navodi neke ljude na to da budu besplatni korisnici.
Postoji nekoliko slučajeva u kojima privatni sektor obezbeđuje javna dobra koja nisu
isključiva. Do ovoga obično dolazi kada postoji jedan veliki potrošač, čije su neposredne
koristi toliko velike da mu se isplati da ih sam sebi obezbedi. Na primer, jedan veliki
brodovlasnik može da zaključi da mu se isplati postavljanje svetionika i svetlećih bova,
uprkos tome što ne može da isključi druge da i oni od toga imaju koristi. Međutim, prilikom
odlučivanja koliko će svetionika i bova postaviti, on vodi računa isključivo o koristima koje
će imati njegovi brodovi.

49. Čista javna dobra i kvazijavna dobra

Čisto javno dobro predstavlja javno dobro za koje su granični troškovi za dodatnog korisnika
jednaki nuli i iz čijeg korišćenja je nemoguće isključiti bilo koga. Nacionalna odbrana je jedan
od nekoliko primera čistog javnog dobra.

Donji levi ugao predstavlja čisto javno dobro. Od svih velikih rashoda, samo se nacionalna
odbrana približava čistom javnom dobru. Gornji desni ugao predstavlja dobro (uobičajene
zdravstvene usluge) za koje su troškovi isključenja niski, a granični troškovi po dodatnom
korisniku prilično visoki. Naplatiti zdravstvene usluge svakom pacijentu je lako, a pregled
dva pacijenta košta lekara dva puta više od pregleda jednog; pružanje zdravstvenih usluga
dodatnim pojedincima povlači visoke troškove.
Mnoga dobra nisu čista javna dobra, već u izvesnoj meri poseduju jedno ili drugo svojstvo (tj.
nisu rivalna ili ne postoji mogućnost isključivanja). Protivpožarna zaštita slična je privatnom
dobru po tome što je isključenje relativno lako – pojedincima koji odbiju da finansiraju
vatrogasnu službu mogla bi jednostavno da se odbije pomoć u slučaju požara. S druge strane,
protivpožarna zaštita je slična javnom dobru po tome što su granični troškovi zaštite dodatne
osobe mali. Veći deo vremena vatrogasci ne gase požare već čekaju na poziv.
Granični troškovi korišćenja dobra koje je lako dostupno (a odlikuje se nemogućnošću
isključenja) ponekad mogu da budu visoki. Kada dođe do zagušenja jednog inače
neprometnog puta, troškovi njegovog korišćenja drastično rastu, ne samo zbog habanja, već i
zbog vremena koje vozači na njemu gube.
 50. Troškovi isključenja i eksterni efekti kao kvazi-javna dobra
TROŠKOVI ISKLJUČENJA - Radio i televizija, čiji se programi emituju putem signala,
poseduju jednu od dve karakteristike javnog dobra: njihova potrošnja nije rivalna. Međutim,
isključenje nekih korisnika može da bude izvodljivo - recimo, kada je u pitanju kablovska
televizija, bez obzira na to što je skremblovanje skupo.
Postoje naravno i troškovi koji su povezani s isključenjem iz korišćenja kako privatnih tako i
javnih dobara. To su, kako ih ekonomisti nazivaju, transakcioni troškovi. Na primer, plate
radnika na kasama u prodavnicama hrane i radnika koji naplaćuju putarinu ili mostarinu na
naplatnim rampama, predstavljaju transakcione troškove, deo administrativnih troškova
vezanih za funkcionisanje mehanizma cena. Međutim, troškovi isključenja, koji su relativno
mali za većinu privatnih dobara, mogu da budu preterano visoki za neka dobra koja
obezbeđuje javni sektor.
EKSTERNI EFEKTI KAO KVAZI-JAVNA DOBRA - Karakteristika čistih javnih dobara
jeste to što se njihova potrošnja kada ih jedan pojedinac više kupuje, u istom obimu povećava
i od strane ostalih pojedinaca. Karakteristika čistih privatnih dobara jeste to što povećanje
kupovine od strane jednog pojedinca, na ostale uopšte ne utiče (bar ne direktno). Dobra čija
potrošnja prouzrokuje eksterne efekte, odlikuju se time što ta potrošnja utiče na druge, mada
ne nužno i u istom obimu. Na eksterne efekte se stoga može gledati kao na jednu vrstu kvazi-
javnih dobara.

51. Privatna dobra koja obezbeđuje javni sektor

Dobra koja obezbeđuje javni sektor, a povlače velike granične troškove vezane za
snabdevanje dodatnih osoba, zovu se privatna dobra koja obezbeđuje javni sektor.
Obrazovanje je privatno dobro koje obezbeđuje javni sektor u gore definisanom smislu -
ukoliko se broj upisanih učenika udvostruči i troškovi će se približno udvostručiti (pod
pretpostavkom da se na približno istom nivou održava kvalitet u smislu veličine razreda,
rashoda na nastavno osoblje, udžbenike, itd.). Jedno od uobičajenih objašnjenja potrebe da
javni sektor obezbeđuje obrazovanje zasniva se na distributivnim razlozima; mnogo je onih
što smatraju da šanse koje se pružaju mladima ne smeju da zavise od imovnog stanja njihovih
roditelja.
Ponekad, kada neko privatno dobro obezbeđuje javni sektor (na primer vodu), država
jednostavno dozvoljava pojedincima da ga koliko god žele troše besplatno. Imajte na umu da
svaka potrošena jedinica ovih dobara podrazumeva granične troškove. Prečišćavanje i dovod
vode od izvora do domaćinstava koštaju. Ako se privatno dobro besplatno obezbeđuje, po
svoj prilici će doći do preterane potrošnje. Pošto ne mora da plaća neko dobro, tražnja
pojedinca će rasti sve do tačke na kojoj će mu granična korist biti jednaka nuli, uprkos
činjenici da postoje pozitivni granični troškovi vezani za obezbeđenje tog dobra.
U nekim slučajevima, kao što je voda, potreba može brzo da se zadovolji, te stoga ni distorzija
ne mora da bude suviše velika (slika A). U drugim slučajevima, kao što je tražnja za izvesnim
zdravstvenim uslugama, distorzija može da bude veoma velika (slika B). Gubitak na
blagostanju može da se izmeri na osnovu razlike između onoga šta je pojedinac spreman da
plati za povećanje proizvodnje s Qe (gde je cena jednaka graničnim troškovima) na Q m (gde
je cena jednaka nuli) i troškova povećanja proizvodnje s Qe na Qm. Ovo je površina osenčenih
trouglova na slici.

(A) Za neka dobra, kao što je voda, besplatno obezbeđenje umesto naplaćivanja graničnih
troškova dovodi do relativno male dodatne potrošnje. (B) Kada su u pitanju druga dobra, na
primer, neke zdravstvene usluge, mogućnost da se koriste besplatno umesto po ceni koja bi
pokrivala granične troškove, dovodi do prekomerne potrošnje.
52. Načini racionalizacije privatnih dobara koje obezbeđuje javni sektor i efikasna država kao
javno dobro