Piše: Dragan Vukasović, Časopis ‘’Ekonomist’’ broj 326, 29. avgust 2006.

Industrija obuće

Spremni za tržište
Osnovna karakteristika savremene proizvodnje obuće je da mora biti dobro organizovana i pre
svega dobro programirana, pošto je nužno tržišno orjentisana. Govoriti o mestu, ulozi i
značaju obućarske industrije u okviru ukupne privrede Srbije nemoguće je, a da se ne istakne
činjenica da ne postoji zajedničko planiranje razvoja, međusobno usaglašavanje kapaciteta i
programa proizvodnje na bazi podele rada i uže specijalizacije.
Proizvodnja obuće jedna je od retkih delatnosti u Srbiji koja ostvaruje dobre izvozne rezultate
i pored problema sa kojima se proizvođači suočavaju. Različite modele obuće izvozimo u
Italiji, Francusku, Nemačku, Švedsku, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Makedoniju.
Ovakvim rezlutatima doprinosi relativno niska cena radne snage, kvalitetni proizvodi ali i
tradicija u proizvodnji obuće.
Kada govorimo o perspektivama razvoja industrije Srbije, a u okviru nje obućarstva kao
grane, ne smemo izgubiti iz vida tuđa iskustva. Na primer, iskustvo Italije čija je obućarska
industrija bila motorna snaga brzog oporavka privrede od posledica Drugog svetskog rata.
Obućarska industrija u Srbiji ima veliku šansu da iskoristi pogodnosti blizine najbogatijeg
tržišta zemalja Evropske Unije, koju, nadajmo se, neće propustiti. U Evropi je krajem
osamdesetih i početkom devedesetih počeo proces izmeštanja proizvodnje obuće iz bogatih
zapadnih zemalja ka jugoistoku. Srbija je delimično iskoristila šansu da nađe svoje mesto u
tim kretanjima. I dalje se proizvodnja sve više pomera na jugoistok, a da bi iskoristila ovu
priliku Srbija treba da obezbedi finansijsku i pravnu sigurnost za proizvodnju obuće.
U poslednjoj deceniji znatno se promenila karta proizvođača obuće. Broj preduzeća koja se
bave obućarstvom je udvostručen, a broj zaposlenih je prepolovljen. Sve je više
novoosnovanih malih i srednjih preduzeća, koja su u privatnom vlasništvu, a velike društvene
fabrike postepeno se dezintegrišu na manje jedinice. Prednost malih i srednjih preduzeća
ogleda se u većoj prilagodljivosti zahtevima tržišta.
Početkom devedesetih u Srbiji je u proizvodnji obuće bilo zaposleno preko 40.000 radnika.
Danas kod nas postoji oko 1.200 proizvođača koji zapošljavaju oko 16.000 radnika, a naši
najveći proizvođači su “Boreli” iz Sombora, “Solid” iz Subotice, “Aska” iz Kule, “Fruška
Gora” iz Rume, “BN BOS” iz Beograda i “Milateks” iz Šimanovaca. Veći proizvođači
uglavnom rade tzv. doradne poslove za inostrane partnere. Inostrani partneri većinom su iz
Italije, a ima ih i iz Švedske, Nemačke i Francuske.
Pojam doradni poslovi se ustalio u zadnje vreme na srpskom jezičkom području. U ovim
poslovima strani partner donosi kompletan materijal za proizvodnju obuće najčešće iz
sopstvene zemlje od đona do kutije, a domaći proizvođač radi uslugu na tom materijalu tj.
prodaje samo radnu snagu. Tako da prikladniji termin za ovu vrstu poslova mogao biti -
uslužni poslovi. Sticajem okolnosti u zadnjih petnaestak godina radna snaga u Srbiji postala je
jeftina što u svakom slučaju nije za pohvalu, ali je sadašnja situacija takva da treba iskoristiti
ono što nam se pruža.
Velike probleme obućarskoj industriji predstavlja nekontrolisan uvoz jeftine i nekvalitetne
obuće iz Kine, Vijetnama i Indonezije
Osnovna karakteristika savremene proizvodnje obuće je da mora biti dobro organizovana i pre
svega dobro programirana, pošto je nužno tržišno orjentisana. Od obuće se očekuje da bude
udobna, praktična i estetski dobro oblikovana, na što najviše može da utiče modelar svojom
kreacijom i konstrukcijom. Za dobro programiranje proizvodnje osnovna je pretpostavka
istraživanje tržišta i utvrđivanje tražnje - po modelima, po količinama, po rokovima isporuka.
Za dobro organizovanje proizvodnje, potrebno je dobro poznavanje samog procesa i
razvijanje pripreme, što opet podrazumeva odgovoran rad i odgovarajuću metodologiju
 Piše: Dragan Vukasović, Časopis ‘’Ekonomist’’ broj 326, 29. avgust 2006.

planiranja.
Tržište traži česte promene u asortimanu, veći broj modela i manje količine po modelu. Pošto
je proizvođač prinuđen da se prilagođava zahtevima tržišta, proizvodi se u malim serijama, što
opet nepovoljno utiče na troškove proizvodnje. Stoga, proizvođač obuće nastoji da suzi
asortiman i to tako što će da ponudi kolekciju modela koji su po nečemu slični: po obliku
kalupa, donjištu, materijalima, obliku pojedinih delova gornjišta a naročito po tehnološkim
postupcima, tako da se što veći broj operacija ponavlja, bez obzira koji su modeli u pitanju.

Ne bi trebalo dozvoliti da razvoj drugih industrijskih grana na kojima počiva ambiciozni

program razvoja zemlje utiče da industrija obuće dobije podređeni tretman
Obućarska industrija predstavlja značajan segment u celokupnoj privredi Srbije, ali
istovremeno i onaj upozoravajući faktor koji se nalazi na putu savremenih shvatanja sadašnjeg
i budućeg sadržaja domaće industrije. Mnoga dosadašnja razmatranja, analize i konstatacije
isticale su brojne prednosti obućarske industrije, sa aspekta mogućnosti zapošljavanja,
postojanja sopstvene sirovinske baze i izvoznih mogućnosti. Govoriti o mestu, ulozi i značaju
obućarske industrije u okviru ukupne privrede Srbije nemoguće je, a da se ne istakne činjenica
da ne postoji zajedničko planiranje razvoja, međusobno usaglašavanje kapaciteta i programa
proizvodnje na bazi podele rada i uže specijalizacije. Preduzeća se uglavnom razvijaju
samostalno bez sistemskog međusobnog povezivanja i upućenosti jednog prema drugom i u
slučajevima kada se radi u bitnim tehnološkim i ekonomskim potrebama.
Obućarska industrija Srbije intezivno se razvijala sve do raspada istočnog bloka. Najjači
izvozni partneri bili su uglavnom iz ondašnjeg Sovjetskog Saveza. Kad se on raspao
početkom devedesetih godina, nastali su veliki lomovi jer je srpska obućarska industrija
izgubila pozicije na istočnom tržištu. Vlada Srbije u to vreme pružala (u uslovime ekonomske
blokade) značajnu pomoć obućarskoj industriji koja je uvek zapošljavala veliki broj, pre sve
radne snage niže kvalifikacije i vezivala za sebe veliki broj kooperanata. Jedan od poteza
Vlade Srbije je bio smanjenje poreza i doprinosa u periodu od 1996 do 1999. godine za 50
odsto. Takođe u periodu do 2001. godine za obućarsku industriju postojale su izvozne
stimulacije od 1,44 odsto. Izvozne stimulacije su povećane na dva odsto od 2001. do 2004.
godine da bi 2004. godine bile potpuno ukinute.
Ne bi trebalo dozvoliti da razvoj drugih industrijskih grana na kojima počiva ambiciozni
program razvoja zemlje utiče da industrija obuće dobije podređeni tretman.
Što se tiče privatizacije industrija obuće u Srbije je na pola puta, otprilike polovina društvenih
preduzeća je privatizovana. Zakon o privatizaciji, pošto nije selektivan, veoma teško je
funkcionisao u praksi privatizacije obućara pa je većina dosad privatizovanih preduzeća
završila u stečaju ili likvidaciji. U ovom momentu bilo bi jako važno da se ostala društvena
preduzeća privatizuju kroz aukcijsku prodaju ili preko tendera, a nikako kroz stečaj ili
likvidaciju.
Velike probleme obućarskoj industriji predstavlja nekontrolisan uvoz jeftine i nekvalitetne
obuće iz Kine, Vijetnama i Indonezije. Odmerenim potezima carinske politike mogao bi se
znatno popraviti položaj domaćih proizvođača obuće na domaćem tržištu, a time bi se stekli
uslovi i za izvoz kvalitetne obuće na probirljivo zapadno tržište. Jer, i pored svih teškoća
sačuvan je kvalitet proizvoda, sačuvana je kvalitetna radna snaga i ne zaostaje se mnogo u
tehničko-tehnološkoj opremljenosti proizvodnje.