ОДАБРАНА ДЕЛА

СВЕТСКИХ КЛАСИКА

За корице коришћена слика Николаја Алексејевича Касаткина: У ходнику окружног суда.

Н. А. Касаткин. В коридоре окружного суда (1897)

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ – ЗАПИСИ ИЗ МРТВОГ ДОМА

Библиотека: »Одабрана дела светских класика«. Издавач: Издавачко предузеће »Рад«,
Београд, Моше Пијаде 12. Одговорни коректор: Милица Богуновић. Нацрт за
уметничку опрему: Стеван Вујков. Штампа: ЧГП »Дело«, Љубљана

1
Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ
ЗАПИСИ
ИЗ МРТВОГ ДОМА
Наслов оригинала
ЗАПИСКИ ИЗ
МЁРТВОГО ДОМА

Превео
Др МИЛОСАВ БАБОВИЋ

MMXXII

ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ »РАД«

1977

2
 ЗАПИСИ
ИЗ МРТВОГ ДОМА

3
 УВОД

У
далеким и забитим крајевима Сибира, усред степа,
планина и непроходних шума, сретају се понекад
неугледни градићи са једном, ретко две хиљаде
становника. Куће су им од дрвета, имају по две цркве – једну у
центру а другу на гробљу – и више личе на уређено село у
Подмосковљу него на град. Обично имају напретек
полицијских писара, поротника и других малих чиновника.
Уопште узевши, службовање у Сибиру врло је уносно и удобно
и поред сурове хладноће. Тамо живи прост и конзервативан
свет; начин живота је старински, стабилан и вековима
освештан. Чиновници – који с правом играју улогу сибирског
племства – или су мештани-староседеоци или дошљаци из
Русије, и то већином из престоница 1. Њих су примамили добра
плата, двоструки путни трошкови и саблажњиве наде у
будућности. Они који умеју да одгонетну загонетку живота,
врло радо се тамо настањују, скоро увек остају у Сибиру, и
доцније убирају богате и слатке плодове. Међутим,
лакомисленим људима, који не умеју да одгонетну загонетку
живота, Сибир брзо досади, па се питају с тугом: »Зашто су
тамо долазили?« Они са нестрпљењем одслуже законски рок од
три године, одмах затим моле за премештај и враћају се кући,
ругајући се Сибиру и псујући га. Такви чиновници нису у праву,
јер се у Сибиру може уживати не само у погледу службе већ и у
много чему другом. Клима је одлична, има много веома богатих
и гостољубивих трговаца и имућних домородаца неруске
народности. Девојке су румене као руже и необично моралне.

1 До Петра Великог престоница Русије била је Москва, а касније

Петроград. Међутим, Москву су и доцније називали престоницом. –
Прим. прев.

4
Дивљач лети и јури по улицама и сама налеће на ловца.
Шампањац се пије неприродно много. Ајвар је изванредан. У
неким крајевима летина петнаестоструко плати труд… Уопште
узевши, то је благословена земља. Треба је само умети
искористити. А у Сибиру то умеју.
У једном од таквих веселих и задовољних градића (са веома
симпатичним становништвом), о коме ће у мом срцу остати
неизбрисиви спомен, срео сам прогнаника Александра
Петровича Горјанчикова. Родио се у Русији, био племић и
спахија, али је због убиства жене прогнан као робијаш друге
категорије, и пошто је издржао десет година робије, таворио је
тихо и смирено своје последње дане у градићу К. Било му је, у
ствари, одређено место боравка у једној општини недалеко од
града, али је живео у граду, где је имао могућности да се некако
прехрани поучавајући децу. У сибирским градовима често се
срећу учитељи – бивши робијаши прогнаници – њих овде не
презиру. Најчешће предају француски језик, тако неопходан на
животном попришту, и да није њих, у забитним крајевима
Сибира о том језику не би се имало појма.
Први пут срео сам Александра Петровича у кући једног
старог, заслужног и гостопримљивог чиновника, Ивана
Иванича Гвоздикова, који је имао пет кћери разних година – и
све су имале неког дара. Александар Петрович је њима давао
часове четири пута недељно, и то за тридесет копејки у сребру
од часа.
Заинтересовала ме је његова спољашњост. Био је необично
блед и мршав, мален и слабачак, а релативно млад човек – имао
је око тридесет пет година. Увек је био одевен веома уредно, по
европски. Кад почнете да разговарате с њим, он вас гледа
нетремице и врло пажљиво, са строгом учтивошћу слуша сваку
вашу реч, као да рони у њен смисао, као да му својим питањем
постављате неки проблем, или као да желите да изнудите од
њега неку тајну. А онда би одговарао кратко и јасно али тако
мерећи сваку своју реч да вам одједном постаје неугодно те се и

5
сами обрадујете крају разговора. Распитао сам се тада о њему
код Ивана Иванича и дознао да Горјанчиков живи морално и
беспрекорно – иначе га Гвоздиков не би позвао да буде учитељ
његовим кћерима. Дознао сам и то да је страшно недружеван,
да сваког избегава, да је веома учен, да много чита, али говори
врло мало те је, уопште узев, с њим доста тешко разговарати.
Неки су тврдили да је стварно луд, али нису сматрали да је то
велика мана. А многи угледни грађани били су увек готови да
пријатељски приме Александра Петровича, сматрајући да им
може бити од користи, писати молбе итд. Мислило се да у
Русији има честиту и знатну родбину, можда и угледне људе,
али се знало да је одлучно прекинуо с њом сваку везу откако је у
прогонству – једном речју, сам себи наноси штету.
Поред тога, сви су овде знали његов случај, наиме да је убио
своју жену још у првој години брака, убио је из љубоморе и сам
се пријавио властима (то је много ублажило казну). На такве
злочине увек се гледа као на несрећу, такве преступнике жале.
Па, ипак, овај човек упорно је избегавао сваког и долазио је
међу људе само кад даје часове.
У почетку на њега нисам обраћао нарочиту пажњу, али
мало-помало заинтересовао сам се за тога човека – мада ни сам
не знам зашто. Било је у њему нешто загонетно. С њим је било
уопште немогуће разговарати. Он је, додуше, увек одговарао на
моја питања, и чак се чинило да то сматра за особиту дужност,
али после његових одговора мени је било тешко да га питам
даље, јер се на његовом лицу увек после таквих разговора
огледала патња и умор. Сећам се, једне дивне летње вечери
враћао сам се с њим од Ивана Иванича. Одједном ми паде на
памет – позовем га да мало поседимо и попушимо по цигарету.
Не могу описати ужас који се појавио на његовом лицу – човек
се сасвим збунио, почео да мрмља нешто без везе, љутито ме
погледао и трком побегао на супротну страну. То ме је
зачудило.

6
 Од тада, кад год бисмо се срели, гледао ме је некако
уплашено. Али ја га се нисам оканио – нешто ме је вукло том
човеку: месец дана касније, ни сам не знам зашто и како,
свратио сам код Горјанчикова. Поступио сам, разуме се, глупо и
нетактично. Становао је на самом крају града, код једне старице
која је имала туберкулозну кћер, а кћи ванбрачно дете –
лепушкасту и веселу девојчицу од десетак година. Када сам
ушао, Александар Петрович седео је с њом и учио је да чита.
Чим ме угледао, тако се збунио као да сам га затекао у неком
преступу. Он се потпуно изгуби, скочи са столице и погледа ме
забезекнуто. Најзад седосмо. Нетремице је пратио сваки мој
поглед, са сумњом, као да сваки од њих крије у себи нарочит и
тајанствен смисао. Досетио сам се да је био неповерљив и
подозрив до лудила. Гледао ме је са мржњом и само што није
упитао: »Ама, хоће ли те скоро ђаво однети одавде?«
Почео сам с њим разговор о нашем градићу, о новостима
дана. Он је ћутао и пакосно се смешкао. Показало се да он не
само што не зна најобичније, свима познате градске новости
већ се и не интересује да их дозна. Ја почех да говорим о нашем
крају и о његовим потребама, а он ме је слушао ћутке и тако ме
је чудно гледао право у очи да сам се напослетку застидео
таквог разговора. Узгред да кажем, умало га нисам наљутио
новим књигама и часописима које тек што бејах примио –
држао сам их у рукама и понудио му их онако нерасечене. Он
их погледа жељно, али одмах промени намеру и одби понуду,
изговарајући се да нема времена за читање. Ја се најзад
опростих с њим и, кад сам изишао, осетио сам као да ми је неки
терет пао са срца. Стидео сам се и чинило ми се необично глупо
што се намећем човеку који је поставио себи као најважнији
циљ да се што даље склони од целог света. Али учињеном послу
нема мане.
Сећам се, код њега готово нисам видео књига. Значи,
неосновано се причало да много чита. Али, ипак, кад сам
једном-двапут касно ноћу пролазио поред његовог стана,

7
опазио сам светлост у прозорима. Шта ли он то ради до зоре?
Да не пише? А ако пише, шта ли пише?
Због извесних околности једно три месеца нисам био у
нашем градићу. Кад сам се већ у зиму вратио кући, сазнао сам
да је Александар Петрович умро те јесени – умро усамљен и
ниједном није позвао лекара. У граду га беху већ скоро
заборавили. Његов стан био је празан. Ја се одмах упознах са
покојниковом газдарицом у намери да дознам од ње чиме се
бавио њен станар, да није нешто писао. За двадесет копејки она
ми је донела пуну корпу хартије – покојникову заоставштину.
Старица признаде да је две свеске већ поцепала. Иначе је била
ћутљива и мрзовољна жена од које се ништа честито није могло
дознати. О свом станару није могла да каже ништа нарочито
ново. По њеним речима, он скоро месецима никад и ништа није
радио, нити је књигу отварао, нити перо узимао у руку. Али је
читаве ноћи ходао тамо-амо по соби и стално нешто мислио, а
понекад би говорио сам са собом. Много је, каже, волео и мазио
њену унучицу Каћу, нарочито откад је сазнао да се зове Каћа, и
сваке године на дан Свете Катарине давао је неком помен. Госте
није могао да поднесе, из куће је излазио само онда када је ишао
да одржи часове деци, чак је и старицу попреко гледао кад би
једном недељно долазила да мало спреми његову собу, и за
читаве три године није с њом готово ни речи проговорио.
Упитао сам Каћу да ли се сећа свог учитеља? Она ме је гледала
ћутке, окренула се зиду и заплакала. Значи да је овај човек умео
макар код неког да заслужи љубав.
Однео сам његове папире и читав дан сам претурао по
њима. Три четвртине његових хартија били су безначајни
листићи или ђачка вежбања. Али међу њима налазила се једна
подебља свеска, ситно исписана скоро до краја: њу је, можда,
сам писац затурио и заборавио. У њој је био описан, додуше,
несистематски, десетогодишњи живот Александра Петровича
на робији. Понегде је описивање прекидала једна друга
приповетка, неке чудне и страшне успомене, записане

8
неуравнотежено, грчевито, као по неком иманентном диктату.
Неколико пута сам прочитао те одломке и скоро се уверио да су
писани у наступу лудила. Али ови робијашки записи, »Слике из
мртвог дома« – како их је он сам назвао у свом рукопису – нису
ми изгледали сасвим незанимљиви. Један потпуно нов и досад
непознат свет, извесна чудна факта и оригинална запажања о
људима пропалим на робији – све ме је то заинтересовало, те
сам понешто прочитао с правом радозналошћу. Наравно, ја се
могу преварити у оцени. Пробе ради, узимам две-три главе за
почетак – нека сами читаоци оцене…

9
ПРВИ ДЕО

10
 I
МРТВИ ДОМ

Н
аша тамница налазила се на крају тврђаве, крај самог
бедема. Дешавало се, погледа човек кроз пукотине
палисада на бели свет – не би ли бар нешто видео – и
угледа само крајичак неба и високи земљани бедем обрастао
коровом, а по бедему, тамо-амо, даноноћно шетају стражари. И
помисли човек тада да ће проћи читаве године, и он ће исто
тако као сада прићи да гледа кроз пукотине палисада и видеће
овај исти бедем, исте овакве стражаре и тај исти крајичак неба,
само не неба изнад тамнице, већ другог – далеког и слободног
неба.
Замислите велико двориште – дуго једно двеста корака и
око сто педесет широко – цело ограђено у облику неправилног
шестоугаоника високим палисадом, то јест оградом од високог,
дебелог коља усправно укопаног дубоко у земљу, тесно
прибијеног, повезаног попречно укованим летвама и
зашиљеног на врху; то је спољашња тамничка ограда. На једној
њеној страни уграђена је јака капија, увек затворена и увек,
даноноћно, под стражом. Отварала се по наређењу – кад
робијаши иду на рад. Изван те капије простирао се светли,
слободни свет, тамо су људи живели нормално. Али с ове
стране капије тај свет су замишљали као неку неостварљиву
бајку. Овде је постојао нарочит свет који више ни на шта није
личио; овде су владали посебни закони, носило се посебно
одело, постојао нарочит живот и обичаји – мртва кућа за живе
људе, живот каквог нигде нема и необични људи. Ето, баш тај
посебни кутак и хоћу да опишем.
Чим уђете у ограђено двориште, видећете унутра неколико
зграда. Дуж обе стране широког дворишта протежу се две дуге

11
једноспратне брвнаре. То су касарне. У њима живе робијаши
разврстани по категоријама. У дну дворишта налази се још
једна брвнара: то је кухиња подељена на два одељења. Даље се
види још једна зграда, у њој се налазе подруми, амбари и шупе –
све под истим кровом. Средина дворишта је празна, равна и
доста велика чистина. На њој се постројавају робијаши, врши се
преглед и прозивка ујутру, у подне и увече, а понекад и још
неколико пута у току дана – што зависи од подозривости
стражара и од њихове умешности да брзо броје. Наоколо
између зграда и палисада остаје још доста простора. Туда, иза
брвнара, зграда и око палисада по неки сужањ од оних
недружевних, невеселих и зловољне нарави воли да шета у
слободно време и да далеко од туђих очију мисли своју мисао.
Када бих се за време тих шетњи сретао с њима, волео сам да се
загледам у њихова суморна, жигосана лица и да погађам о чему
мисле.
Био је међу њима један робијаш који је највише волео да у
слободно време броји коље палисада. Било га је око хиљаду пет
стотина, а сваки је знао по броју и по неком знаку. Сваки колац
значио је за њега – дан; сваки минули дан одбројавао је на по
једном коцу, и тако је према преосталом броју коља очигледно
могао да види колико му још дана остаје да проведе у тамници
до краја робије. Он се искрено радовао кад би завршио неку
страну шестоугаоника. Још много година морао је да чека, али у
тамници човек има доста времена да се научи стрпљењу. Видео
сам једном како се опраштао с друговима робијаш који је на
робији провео двадесет година и, најзад, дочекао слободу. Било
је људи који су памтили кад је дошао у тамницу – млад,
безбрижан, не мислећи ни о свом злочину ни о казни. Сада је
излазио са робије сед старац, тужна и суморна лица. Обишао је
ћутке свих шест касарни. Улазећи у сваку, крстио се пред
иконом, а онда се клањао дубоко, до појаса, својим друговима и
молио да га не помињу по злу.

12
 Сећам се како су једном пред вече позвали на капију једног
робијаша, некад имућног сибирског сељака. Пола године пре
тога чуо је да му се жена преудала и страшно се ражалостио. А
сад је она лично дошла у тамницу, позвала га и дала му
милостињу. Поразговарали су мало, поплакали обоје и растали
се заувек. Видео сам његово лице кад се враћао у касарну… Да,
у мртвој кући човек се могао научити трпљењу.
У сутон нас уводе у касарне у којима остајемо закључани
целу ноћ. Мени је увек било тешко да из дворишта уђем у нашу
касарну. То је била дугачка соба ниске таванице, загушљива,
слабо осветљена лојаним свећама и пуна тешког задаха који
гуши. Никако не могу сада да схватим како сам проживео у њој
десет година. На заједничком дрвеном лежају мени су
припадале три даске – то је било моје место. На том лежају било
је смештено само у нашој соби око тридесетак људи. Зими су
нас затварали рано. Требало је чекати по четири сата док сви
заспу. А дотле – вика, смех, псовке, звека окова, дим и смрад,
обријане главе, жигосана лица, поцепано одело – све поругано
и осрамоћено… Али човек је издржљив створ! Човек је биће
које се на све навикава, и ја мислим да је ово његова најбоља
дефиниција.
У тамници нас је било око две стотине педесет људи – број
скоро сталан. Једни су долазили, други завршавали издржавање
казне и одлазили, трећи умирали. И каквог све света није било
међу нама! Ја мислим да је свака губернија, сваки крај Русије
овде имао своје представнике. Било је и других народности, и
чак неколико робијаша-брђана са Кавказа. Све је то разврстано
по тежини преступа, а то значи по броју година робије. Може се
рећи да није било злочина који овде није био заступљен.
Главнину свих осуђеника чинили су прогнаници – робијаши из
грађанске средине (»силни робијаши«2, како су изговарали
робијаши). То су били злочинци лишени свих права и имовине,

2 У руском језику израз сыльный значи изгнаник, сильний – снажан,

силан. – Робијаши су бркали ова два појма. – Прим. прев.

13
људи искључени из друштва, жигосана лица у знак њихове
вечите одбачености. Они су осуђивани на робијашке радове од
осам до дванаест година, а затим су упућивани да живе по
сибирским селима, без права на повратак у европску Русију.
Било је злочинаца из војничке средине, који нису били
лишени права и имовине, као што обично бива по
дисциплинским батаљонима у руској војсци. Они су осуђивани
на кратке временске казне, и када би их издржали, враћали су се
откуда су и дошли – у сибирске регуларне јединице. Многи од
њих врло брзо би се поново враћали на робију због нових
тешких преступа, али сада не на краће време, већ на двадесет
година тамнице. Такве злочинце називали су »вечитим«. Али
»вечити« ипак нису губили сва права и имање.
Најзад, постојала је још једна посебна категорија злочинаца
– најстрашнијих; то су били претежно војници, и то доста
бројни. Називали су их »посебним одељењем«. Ту су долазили
злочинци из свих крајева Русије. Они су сами себе сматрали
вечитим робијашима, јер нису знали на колико су година
осуђени. По закону, њима је требало удвостручити и
утростручити радно време. Док нису у Сибиру заведени
најтежи робијашки радови, овакви злочинци лежали су у
тамници. »Вама је одређен рок, а нама робија доживотна« –
говорили су они осталим осуђеницима. Чуо сам доцније да је та
категорија укинута. У нашој тврђави је поред тога укинута и
грађанска категорија злочинаца и основан општи
војнодисциплински батаљон. Напоредо с овим променама,
промењена је, наравно, и стара управа. Ја, дакле, описујем
давнину, догађаје који су били и прошли…
Давно је то било, и све ми се сада чини као сан. Сећам се
како сам ушао у тамницу. То је било једног јануарског сутона.
Већ се смркавало, људи су се враћали са рада, постројавали се за
преглед и прозивку. Бркати подофицир најзад је отворио
капију ове чудне куће, у којој сам морао да проведем толике
године, да доживим таква осећања о којима не бих могао имати

14
ни приближне представе да их нисам стварно преживео. Ја, на
пример, не бих могао да замислим шта има страшно и мучно у
томе што за читавих десет година робије нећу ниједног
тренутка бити сам? На раду увек под стражом, а у тамници увек
са двеста другова – и никад, никад сам! Уосталом, то није била
највећа невоља на коју сам се морао навикнути!
Било је овде случајних убица и убица од заната, разбојника и
разбојничких харамбаша. Било је обичних лопова и скитница –
мајстора да нађу паре и обију столове. Било је таквих за које је
тешко било схватити: шта је њих довело овамо? Међутим, сваки
је имао свој случај, мутан и тегобан као мамурлук после
теревенке. Уопште узевши, они су о прошлости мало говорили,
нису волели да причају и очевидно су настојали да не мисле о
њој. Познавао сам међу робијашима тако веселе убице, које
никад нисам видео замишљене, и могао бих се кладити да им
савест никада није казала ни речи прекора. Али било је међу
њима и суморних лица, људи који су вечито ћутали. Уопште
узевши, мало је ко о свом животу причао, и радозналост овде
није била у моди, некако није била уобичајена. Сем ако се неко
у доколици расприча, а други га слуша хладно и намрштена
лица. Овде нико никог није могао зачудити. »Ми смо писмени
људи« – говорили су робијаши често с неком чудном
уображеношћу.
Сећам се како је једном неки пијани робијаш (на робији се
понекад могло напити) почео да прича како је заклао
петогодишње дете, како га је најпре намамио играчком, завео у
неку празну шупу и тамо заклао. Цела касарна, која се дотле
смејала његовим шалама, повикала је на њега у један глас, и
разбојник је морао да заћути. Цела касарна није повикала у знак
негодовања, већ зато што о томе не треба причати, зато што
није ред да се о томе говори.
Напомињем узгред да је овај свет био стварно писмен, не у
преносном, већ у правом смислу речи. Сигурно је више од
половине робијаша знало да чита и пише. На којем другом

15
месту, где се руски народ скупља, човек може одвојити из масе
две стотине педесет људи међу којима би половина била
писмена. Чуо сам касније да је неко из ових података изводио
закључак да писменост упропашћава народ. То је сасвим
погрешно: овде је реч о сасвим другим узроцима, мада се човек
мора сложити да просвећеност развија у народу самопоуздање.
Али то уопште није мана.
Категорије робијаша разликовале су се по оделу: једни носе
копоран пола од тамномрког а пола од сивог сукна, исте такве
су и панталоне – једна ногавица сива, а друга тамномрка.
Једном за време рада дође нека девојчица да продаје
робијашима пециво: дуго ме је гледала и одједном прснула у
смех. »Ала је ово дивно!« повикала је, »нестало је и сивог и
мрког сукна!« Неки су имали копоран од сивог а само рукаве од
мрког сукна. Исто тако су и главе биле различито обријане по
пола: некима уздуж лобање, а некима попреко.
Већ на први поглед могла се опазити једна упадљива
заједничка црта целе ове необичне породице: чак и
најупадљивије и најоригиналније личности, које су и нехотице
одскакале од других, и оне су настојале да се држе
општеприхваћеног тона тамничког живота. Уопште, могу да
кажем да су сви ови људи – изузев малог броја неуморних
весељака, које су због тога сви презирали – били суморни,
завидљиви, страховито сујетни, хвалисави, лако увредљиви и
претерани формалисти. Сматрали су за највећу врлину – не
чудити се ничему! Све је до лудила мучила мисао: како да се
држе. Али често је најохолији изглед муњевито постајао
најмалодушнији. Било је, додуше, неколико људи доиста
снажног духа – они су се држали просто и природно. Али,
чудна ствар, неки од ових истински јаких људи били су сујетни
до крајности, чак болесно сујетни. Уопште, сујета и држање
били су у првом плану. Већина робијаша била је покварена и
постала је страховито подла. Сплетке и олајавања нису
престајали: то је био прави пакао. Али против унутрашњих

16
тамничких правила и утврђеног реда нико није смео да устане –
и сви су се покоравали. Бивало је изразито самосвојних
карактера, који су се тешко, с муком покоравали, али су се ипак
покоравали.
Долазили су у тамницу људи који су на слободи дубоко
забраздили и сувише одскочили од нормале, па су, на крају,
чинили злочине некако као ван себе, и сами не знајући зашто,
као у неком бунилу и пијанству – често из страховите сујете.
Али код нас би такве одмах умирили, мада су неки од њих, пре
него што су допали тамнице, били страх и трепет многих села и
градова. Кад би се осврнуо око себе, новајлија би брзо осетио
где је запао, да овде никог не може зачудити, па се неприметно
смиривао и примао општеприхваћени тон понашања. А тај
општи тон чини споља једно посебно осећање личног
достојанства којим је прожет скоро сваки робијаш у тамници.
Баш као да је звање робијаша и осуђеника било некакав чин, и
то почасни! Ни трага од стида и кајања! Додуше, било је
некаквог формалног, тако рећи, официјелног смирења, неког
спокојног резонерства: »Ми смо ти пропао свет« – говорили су
о себи. Или: »Кад ниси умео да живиш на слободи, сад јури
низ ,зелену улицу’3 и број шибе.« – »Ниси слушао оца и мајку,
сад слушај добош.« – »Ниси хтео да везеш златом, сад туцај
камен маљем.« Све су ово често говорили као поуку или обичну
узречицу, али никад озбиљно. Све су то биле голе речи. Тешко
да је ико од њих у души признавао свој преступ.
Када би неко са стране прекорео робијаша због његовог
злочина или га изгрдио (мада код Руса није обичај да коре
злочинца) – псовкама не би било краја. А какви су били
мајстори у псовању! Псовали су суптилно, уметнички. Псовка је
код њих била проглашена за највећу вештину: настојали су да
поразе не толико увредљивом речју колико увредљивим
смислом, духом и суштином псовке, а то је суптилније и

3 Зелена улица – војнички строј који шибама кажњава преступнике. –

Прим. прев.

17
отровније. Непрестане свађе међу њима још су више усађивале
ову вештину. Сви су ови људи радили присилно; према томе,
били су лењи и кварили су се. И ако неко до робије није био
покварен, овде је обавезно такав постајао. Сви су овде дошли
против своје воље и сви су били међусобно туђи. »Сам ђаво је
троје опанке подерао док нас је сакупио!« говорили су о себи, и
зато су сплетке, интриге, оговарања, завист, гложење и пакост
били најчешћа појава у овом пакленом животу.
Многи од ових убица били су гори од најгоре женетине.
Понављам, сретали су се међу њима јаки људи, карактери који
су навикли да заповедају и свој живот савијају по свом
нахођењу, људи прекаљени и неустрашиви. Такве су некако и
нехотице поштовали, а они су, уопште узевши, настојали да не
буду околини на терету, мада су често веома љубоморно чували
своју страшну славу. Они се нису упуштали у глупе псовке,
држали су се необично достојанствено, били су разборити и
скоро увек послушни старешинама – али не из принципијелне
послушности нити из свести о својим обавезама, већ као по
неком прећутном договору, ради узајамне користи. Додуше, с
њима су поступали обазриво.
Сећам се како су једног од таквих робијаша, одлучна и
неустрашива човека, познатог по својим зверским
наклоностима, извели да казне због неког преступа. Био је
летњи дан и време одмора. Наш мајор, први и непосредни
старешина тамнице, лично је дошао у стражарницу (која се
налазила до саме капије) да присуствује извршењу казне. Тај
мајор био је за робијаше неко фатално створење. Највише су се
бојали његовог продорног, пантерског погледа, од кога се
ништа није могло сакрити. Он је видео некако и кад није гледао.
Чим би ушао у тамницу, он би одмах знао шта се ради на
другом крају дворишта. Робијаши су га прозвали »осмооки«.
Његов систем био је погрешан. Својим злим и помамним
поступцима он је само још више огорчавао и онако огорчене
људе, и да није имао над собом старешину, племенитог и

18
разборитог човека, који је ублажавао његову помаму, он би
својим управљањем починио чудо и покор. Уопште не схватам
како је такав човек могао срећно проћи: отишао је у пензију
жив и здрав, мада му је, додуше, било суђено.
Када га прозваше, робијаш пребледе. Обично је ћутке и
одлучно легао да прими шибе, не би писнуо док су га батинали
и устао је после тога добро, као да ништа није било,
хладнокрвно и филозофски резонујући о незгоди која му се
десила. Додуше, с њим се увек поступало обазриво. Али овог
пута он је однекуд сматрао да није крив. Пребледео је и кришом
од стражара увукао у рукав оштри, енглески обућарски нож. У
тамници је најстроже било забрањено имати нож и друга
сечива. Претреси су били чести, изненадни и озбиљни, казне
сурове, али пошто је код лопова тешко пронаћи ствар коју он
брижљиво крије и пошто су ножеви и остала сечива били
неопходни у свакидашњем робијашком животу, то се и нису
могли истребити, упркос свим претресима. А кад би их одузели,
одмах би се набављали други. Сви робијаши полетеше огради и
без даха су гледали кроз пукотине на палисаду. Сви су знали да
Петров овога пута неће лећи да прими шибе и да је мајору
дошао крај. Али у најкритичнијем тренутку наш мајор седе у
кола и оде, а извршење казне остави у задатак другом официру.
»Сам га је бог спасао!« говорили су касније робијаши.
А што се тиче Петрова – он је сасвим мирно издржао казну.
Чим је мајор отишао, спласнуо је његов гнев. Робијаш је
покоран и послушан до извесне мере, али постоји граница коју
не треба прекорачити. Узгред да кажем: нема ништа
занимљивије од тих чудних провала нетрпељивости и јогунства.
Често човек трпи неколико година, мири се, сноси најсуровије
казне и одједном плане због неке ситнице, готово ни за шта.
Робијаша тада могу у извесном смислу да сматрају лудаком;
тако многи и чине.
Већ сам рекао да у току неколико година нисам код ових
људи видео ни најмањи траг кајања, ни тегобног размишљања о

19
свом злочину; већина робијаша у души сматра да је потпуно
невина. То је чињеница. Наравно, овоме треба тражити узрок у
сујети, рђавим примерима, јуначењу и лажном стиду. С друге
стране, ко може рећи за себе да је испитао дубину срца ових
пропалих људи и да је у њима прочитао тајну скривену од
читавог света? Али ипак се могло у току толико година макар
нешто опазити, у тим срцима приметити било какав знак који
би сведочио о душевном болу и патњи. Али ништа од тога није
било, апсолутно није било. Рекло би се да се злочин не може
расветлити с постојећих, готових становишта и да је његова
филозофија мало тежа него што се обично мисли.
Тамнице и систем принудног рада, наравно, не поправљају
злочинце – то је само казна и осигуравање друштва од даљих
њихових насртаја на мир и ред. Тамница и најтежи робијашки
радови рађају у преступниковој души само мржњу, жеђ за
забрањеним насладама и страшну лакомисленост. Ја сам чврсто
убеђен да се и чувеним системом самица постиже само варљив
и привидан циљ. Тај систем исцрпљује човекове животне
сокове, отрује му душу, слаби је и заплаши, а после ту морално
усахлу мумију и скоро лудог човека показују као пример
поправке и покајања.
Разуме се, злочинац који је устао против друштва мрзи то
друштво и скоро увек сматра да је оно криво, а он невин. Поред
тога, друштво га је већ казнило, и робијаш отуда сматра да је
искупио грех и намирио рачуне. Најзад, може се ствар
посматрати и с таквог гледишта са кога се чини да скоро треба
оправдати злочинца. Али упркос свим могућим становиштима,
свако ће признати да постоје такви злочини који се увек и
свуда, и по свим законима, откако је света и века, сматрају
неоспорно злочином и остаће то докле год човек буде био
човек.
Међутим, у тамници сам слушао да се о најстрашнијим и
најперверзнијим поступцима, о најчудовишнијим убиствима
прича са заразним и детињски веселим смехом. Нарочито ми не

20
избија из сећања један оцеубица. Био је племић, служио у неком
надлештву и живео код шездесетогодишњег оца као неки
блудни син. Живео је сасвим раскалашно и запао у дугове. Отац
га скољавао, опомињао, али отац је имао кућу и имање,
претпостављало се да има и новаца – и син га убио у жељи да се
докопа наследства. Злочин је откривен тек после месец дана.
Убица је сам поднео пријаву полицији да је његов отац нестао.
А читав тај месец живео је што је могуће развратније. Најзад,
полиција је у његовом одсуству пронашла леш. Дуж читавог
дворишта пружао се канал покривен даскама, у који се сливају
помије и остала нечистоћа. Леш се налазио у том каналу. Био је
лепо одевен, седа глава одсечена па са телом састављена – а под
главу је убица подметнуо јастук. Син није признао злочин.
Одузели су му племићку титулу, лишили га чина и осудили на
двадесет година робије. За све време док смо живели заједно
био је невероватно ведар и весео. Остављао је утисак суманута,
лакомислена, сасвим неразборита, али никако глупа човека.
Никад нисам запазио код њега неку нарочиту суровост.
Робијаши су га презирали, али не због злочина – ни говора о
томе – већ због глупости и неозбиљног понашања. У разговору
би понекад споменуо оца; говорећи ми једном о наследно
здравој конституцији у њиховој породици, додао је: »Ето, на
пример, мој отац се није до саме смрти пожалио да га нешто
боли.« Оваква зверска безосећајност је наравно немогућа. То је
изузетак. Овде је у питању неки недостатак, нека телесна и
духовна наказност још непозната науци, а не обичан злочин.
Ја, наравно, чак нисам могао поверовати да је извршио
такав злочин. Али неки његови земљаци, који су морали знати у
детаље његов случај, испричали су ми читаву ствар. Чињенице
су биле тако јасне да им се морало поверовати.
Робијаши су чули како је једне ноћи у сну викао: »Држи га,
држи! Сеци му главу, главу сеци!…«
Скоро сви робијаши говорили су у сну и бунцали. Псовке,
шатровачки изрази, ножеви и секире најћешће су им долазили

21
на језик. »Нас су тукли«, говорили су они, »бубреге су нам
одбили, зато и вичемо у сну.«
Принудни робијашки рад није занимање, већ обавеза:
робијаш уради свој задатак или проведе на раду одређени број
часова и враћа се у тамницу. Рад су мрзели. Без неког свог
личног занимања, коме би био предан свом душом и сматрао га
по себе корисним, човек у тамници не би могао да живи. А како
би сви ти по природи бистри људи, који су бурно живели и
желели да живе, насилно сатерани овде у гомилу, насилно
откинути од друштва и нормалног живота – како би се могли
навићи да живе овде нормално, радо и по својој вољи! Од самог
нерада у њима би се јављали такви злочиначки нагони о којима
раније нису ни сањали. Без рада и без нормалне личне својине
човек не може да живи, квари се и постаје звер. И зато је сваки
робијаш због природне потребе и осећања самоодржања, имао
свој занат и посао.
Дуги летњи дани скоро читави протекну у раду, а у току
кратке ноћи човек једва стигне да се наспава. Али зими, чим се
смркне, робијаш, по тамничком пропису, већ мора бити
затворен. И шта да ради у дугој и досадној зимској ноћи? И зато
се свака тамничка соба претварала у велику радионицу, мада је
то било забрањено. Управо, рад и посао нису забрањивани, али
није било дозвољено имати у тамници алат, а без алата нема ни
заната. Зато су робијаши радили тихо, а управа је, чини се, на то
гледала кроз прсте. Многи робијаши долазили су у тамницу не
знајући никакав занат, па су га учили од других и излазили на
слободу као добри мајстори. Било је овде обућара, кројача,
столара, бравара, фризера и златара. Међу њима се налазио
један Јеврејин, Исај Бумштајн, јувелир а истовремено и
зеленаш. Сви су се старали да зараде по коју пару. Наруџбине су
добијали из града.
Новац је кована слобода, и за човека коме је слобода
потпуно одузета – новац десет пута више вреди. Чим паре
звецкају у његовом џепу, робијаш је упола утешен, макар и не

22
могао да их потроши. Али новац се може увек и свуда
потрошити, а забрањено воће двоструко је слађе. У тамници се
могло добити чак и пиће. Новац и дуван спасавали су од
скорбута и других болести. А рад је спасавао од злочина, јер без
рада робијаши би појели један другога, као пауци затворени у
флаши. Без обзира на то, и рад и новац су били забрањени.
Често су ноћу бивали изненадни претреси, у којима се
одузимало све што је било забрањено имати, и мада су новце
вешто крили, ипак су их налазили. Делимично и због тога
робијаши новац нису штедели, већ су га што пре пропијали.
Зато се у тамници и набављало пиће. После сваког претреса
кривцима је не само одузимана сва забрањена имовина него су
обично бивали и кажњавани. Па ипак су после сваког претреса
одмах набављани забрањени алати, и све би текло по старом. И
управа је за то знала, и робијаши нису роптали на казне, мада је
такав живот био налик на живот људи насељених на Везуву.
Ко није знао занат, зарађивао је на други начин. Било је
доста оригиналних метода. Неки су се, на пример, бавили
препродајом, а продавале су се понекад такве ствари за које
ником ван тамнице не би могло пасти на памет не само да их
купује и продаје већ да их уопште сматра робом. Али робијаши
су били страшно сиромашни и подузетни. И најгора крпа имала
је овде своју вредност и могла се искористити. Због сиромаштва
је и новац у тамници имао сасвим другу вредност него на
слободи. За велик и сложен посао плаћало се грошевима. Неки
су се успешно бавили зеленаштвом. Робијаш који све проћерда
или изгуби залагао је код зеленаша и последње своје ствари и
добијао за њих мало ситног новца уз страшну камату. Ако у
одређеном року не откупи заложене ствари, зеленаш их је
одмах и без икакве милости продавао. Зеленаштво се толико
развило да су се узимале у залог и ствари којима је робијаш био
задужен, као, на пример: рубље, прибор за обућу и остало –
ствари које су сваког тренутка сваком од њих биле потребне.

23
 У случајевима залагања инвентара дешавало се да ствар узме
и другачији обрт – и то не баш неочекивано: наиме, робијаш
који је нешто заложио и узео новац, без много приче и
оклевања отишао би најстаријем подофициру, најближем
старешини тамнице, доставио да се залажу државне ствари и
подофицир би зеленашу одмах све одузео, чак и без рапорта
вишој тамничкој управи.
Занимљиво је да су и овакви случајеви понекад пролазили
без свађе: зеленаш је невесело и ћутке враћао што је требало и
правио се као да је и сам тако нешто очекивао. Можда је у души
признавао да би на месту робијаша-залагача и сам то исто
учинио. Ако је касније понекад псовао, чинио је то без икакве
љутине, тек онако, реда ради.
Уопште узевши, робијаши су један другог страшно
поткрадали. Скоро сваки је имао свој сандук у коме је чувао
државне ствари под катанцем. То је било дозвољено. Али ни
сандуци нису помагали. Надам се да није тешко замислити
каквих је било лопова међу њима. Мени је један робијаш, и то
човек који ме је искрено волео (ово кажем без икаквог
претеривања), украо библију, једину књигу која се смела имати
у тамници. Он ми је тог истог дана признао да је украо, али не
зато што се кајао, већ му је било жао што се мучим и толико
дуго тражим књигу.
Било је продаваца пића који су се брзо обогатили. О том
продавању говорићу другом приликом посебно – јер је доста
занимљива ствар. У тамници је било много људи који су
осуђени на робију због шверца, и зато се не треба чудити што се
пиће и поред стражара и претреса ипак уносило у тамницу.
Узгред речено, шверц је по природи својој посебна врста
преступа. Ко може, на пример, замислити да за шверцера новац
и корист нису главна, већ споредна ствар? Међутим, има баш
таквих случајева. Шверцер ради из страсти, осећајући у
кријумчарењу свој позив. Шверцер је у неку руку песник. Он
страшно ризикује, излаже се великој опасности, обмањује

24
лукаво, измишља, довија се – понекад чак ради са надахнућем.
Шверц је исто тако снажна страст као коцкање.
Познавао сам у нашој тамници једног робијаша невероватно
кршног раста, али тако благог, мирног и кротког да се није
могло схватити како је такав човек доспео на робију. Био је тако
питом и дружеван да се за све време тамновања ни са ким није
посвађао. Био је родом из крајева близу западне руске границе,
осуђен је због шверца, и, наравно, није ни овде могао одолети,
већ је почео да кријумчари пиће. Колико су га пута кажњавали
и како се бојао шиба! А то уношење пића у тамницу доносило
му је ништавну зараду. На пићу је зарађивао само предузимач.
Али овај чудак волео је уметност ради уметности. Био је
плачљив као рђава жена и колико се пута после издржане казне
клео и зарицао да се више неће бавити шверцом. И мушки се
савлађивао понекад читав месец дана, али, ипак, најзад не би
издржао…
Захваљујући оваквим људима, тамница није оскудевала у
пићу…
Постојала је, најзад, још једна врста прихода од кога се
робијаши нису могли обогатити, али је ипак био сталан и
спасоносан: милостиња. Највиши друштвени кругови уопште
не знају како се о »несрећницима« брину трговци, занатлије и
наш обичан свет. Милостиња се даје скоро непрестано, готово
увек у земичкама, црном и белом хлебу, а много ређе у новцу.
Без ове милостиње затвореницима би у многим тамницама
било веома тешко, нарочито онима који су под истрагом и који
живе у много строжим условима. Милостиња се скоро побожно
дели робијашима на равне делове. Ако нема за све, онда се хлеб
понекад дели на шест делова, и сваки затвореник обавезно
добија свој део.
Сећам се како сам први пут добио милостињу у новцу. То се
десило одмах по моме доласку на робију. Враћао сам се са
преподневног рада у пратњи стражара. Поред нас су прошле
мати и кћи, девојчица од десетак година, лепа као анђелак.

25
Једном сам их већ раније видео. Мати је била удовица неког
војника. Њен муж, регрут, био је под судском истрагом и умро
је у робијашком одељењу болнице баш у време кад сам и ја тамо
лежао болестан. Жена и кћи долазиле су к њему да се опросте и
обе су страшно плакале. Кад ме је сада угледала, девојчица
порумене и прошапута нешто мајци. Жена одмах стаде,
потражи у кеси четврт копејке и даде девојчици. Она потрча за
мном… »На, несрећниче, узми копејку у име божје!« – каза
престижући ме и тутну ми новац у руку. Ја узех њену копејку, а
девојчица се задовољна врати мајци.
Ту копејку сам дуго чувао.

II
ПРВИ УТИСЦИ

П
рвог месеца и уопште почетка мог тамновања и сада се
живо сећам. Међутим, спомени на остале године робије
много су блеђи. Неки као да су ишчезли, слили се уједно и
оставили за собом општи утисак: тегобан, једноличан, који дави
као мора.
Међутим, све што сам доживео првих дана мога робовања
чини ми се сада као да се јуче десило. А тако и мора бити.
Јасно се сећам да ме је на првом кораку у робијашки живот
запрепастило баш то што у њему некако нисам нашао ништа
нарочито страшно, необично или, боље речено, неочекивано.
Као да ми је све то и раније излазило пред очи, још док сам
идући у Сибир настојао да унапред погодим шта ме чека. Али
убрзо ме је на сваком кораку дочекивало безброј
најнеобичнијих изненађења и најчудовишнијих појава. И тек
касније, пошто сам већ доста дуго тамновао, схватио сам
потпуно сву изузетност и необичност таквог живота и све више

26
сам се чудио. Морам признати да ме то чуђење није напуштало
у току читаве робије – никад се с њим нисам могао помирити.
Уопште узевши, први мој утисак при доласку у тамницу био
је страховито одвратан. Али за право чудо, упркос свему томе,
мени се учинило да се у тамници много лакше живи него што
сам ја то уз пут замишљао. Робијаши су слободно шетали по
целој тамници (додуше, у оковима), певали, псовали се, радили
за себе, пушили луле, чак и пили (додуше, мали број), а ноћу су
се неки картали. Учинило ми се, на пример, да рад уопште није
тако тежак и робијашки – тек много касније схватио сам да
тежина и робијашко у том раду не долазе толико од његове
тегобности или што је непрекидан, колико од тога што је
присилан, што је принудна мера. Сељак на слободи ради,
можда, неупоредиво више, понекад чак и ноћу – нарочито лети.
Али он ради за себе, ради с извесним циљем и њему је
неупоредиво лакше него робијашу на принудном раду од кога
он нема апсолутно никакве користи. Једном ми је синула ова
мисао: кад бисмо хтели да потпуно сломимо човека, да га
уништимо и казнимо најстрашнијом казном, од које би и
најокорелији зликовац задрхтао и унапред се бојао, требало би
само учинити да рад буде сасвим некористан и бесмислен. Иако
је робијашки рад и овакав какав је неинтересантан и досадан,
он је ипак сам по себи разуман: робијаш прави циглу, копа
земљу, малтерише, зида – његов рад има и смисао и циљ.
Робијаш се понекад и одушеви на свом послу, жели да га
уради вештије, брже и боље. Али кад би га, рецимо, приморали
да стално пресипа воду из једног чабра у други, да туче песак
или да гомилу земље преноси с једног места на друго, тамо и
назад – мислим да би се робијаш после неколико дана обесио
или починио хиљаду преступа како би зарадио смрт и тако се
ослободио понижења, муке и срамоте. Наравно, таква би казна
постала мучење, и освета, и била би бесмислена зато што се
њоме не би постигао никакав разуман циљ.

27
 Међутим, пошто у сваком присилном раду има мало таквог
мучења, бесмислице, понижења и срамоте, робијашки рад је
неупоредиво тежи од сваког слободног рада – баш зато што је
принудан.
Ја сам, додуше, дошао у тамницу зими, у децембру, и нисам
имао појма о раду у току лета, а он је пет пута тежи. Уопште
узевши, зими се у нашој тамници мало радило. Робијаши су
одлазили на Иртиш да разваљују старе државне барке, радили
су по радионицама, чистили сметове снега око јавних зграда и
надлештава, пекли и тукли алабастер и тако даље. Зимски дан је
кратак, рад се брзо завршава, и сви робијаши се враћају рано у
тамницу, где скоро нема шта да се ради, сем ако човек има неки
свој посао. Али занатом се бавила можда само једна трећина
робијаша – остали су хватали зјала, лутали беспослени по
тамничким касарнама, псовали се, испредали сплетке, правили
скандале, опијали се кад би се однекуд нашла која пара, а ноћу
губили на картама и последњу кошуљу – и све се то чинило од
туге, од беспослице и дуга времена.
Касније сам схватио да у робијашком животу, поред немања
слободе и поред присилног рада, постоји још једна, и то скоро
најљућа мука: принудни заједнички живот. Додуше, колективни
живот постоји и на другим местима, а у тамницу долазе људи с
којима мало ко жели да живи заједно, и ја сам тврдо уверен да је
сваки робијаш осећао ову муку, мада већина несвесно.
Учинило ми се такође да хране има доста и да није лоша.
Робијаши су тврдили да дисциплински батаљони у европском
делу Русије не добијају такву храну. Ја о томе не могу ништа да
кажем, јер тамо нисам био. Поред тога, многи робијаши могли
су за свој новац набављати засебно храну. Фунта говедине код
нас је коштала грош, а лети – три копејке. Па, ипак, посебну
храну набављали су само они робијаши који су увек имали
новаца – већина је живела на тамничкој. Хвалећи своју храну,
робијаши су мислили само на хлеб и благосиљали су баш то што
хлеб сами деле међу собом, а не добијају га измерен на грамове.

28
Тога су се страховито бојали, јер кад би се хлеб тако давао,
трећина људи би остајала гладна. Међутим, кад сами деле –
свима је било доста.
Наш хлеб је био некако веома укусан и по томе чувен у
целом граду. То су приписивали добро удешеним тамничким
пекарама. Али чорба од купуса није била богзна каква. Кувала
се у заједничком казану, зачињена са мало прекрупе и била је
житка и водњикава, нарочито у радне дане. Запрепастило ме је
колико у њој има бубашваба. А робијаши на то нису обраћали
никакву пажњу.
Прва три дана нисам ишао на рад. Тако се поступа са сваким
новајлијом: пуштали су га да се одмори од пута. Али већ другог
дана морао сам изићи из тамнице да ме поново окују. Моји
окови нису били прописни, већ обични ланци – »ситнозвон«,
како су их робијаши звали – који се носе преко ногавица.
Међутим, прописни тамнички окови удешени су за рад и нису
од карика, већ од четири гвоздене шипке скоро као прст дебеле
и повезане са три карике. Ови окови морају се носити испод
панталона. За средњу карику био је причвршћен каиш који се
везивао за ремник опасан одмах преко кошуље.
Сећам се првог јутра у тамничкој касарни. Испред
стражарнице код тамничке капије добош одбубња устајање, и
после једно десет минута дежурни подофицир поче да отвара
касарне. Људи почеше да се буде. У мутној и шкиљавој
светлости од пламичака шест лојаних свећа устају робијаши са
својих дрвених лежаја и дрхте од хладноће. Већином су после
сна ћутљиви и невесели. Зевали су, протезали се, мрштила су се
њихова жигосана чела. Неки су се крстили, а неки већ
почињали да се свађају. Било је страховито загушљиво. Чим су
отворили врата – свеж зимски ваздух провали унутра и облаци
паре запловише по касарни.
Робијаши су се окупљали око чабра с водом. Узимали су
редом кутлаче воде, пунили уста и умивали руке и лице
поливајући сами себе – из уста. Водоноша је свако вече

29
припремао воду. У свакој касарни робијаши су, по правилу,
бирали једног између себе да се брине о реду и чистоћи у
касарни. Њега су звали водоноша – и он није ишао на рад.
Његов задатак био је да одржава чистоћу у касарни, да пере
подове и дрвене лежаје, да износи кибле и да припрема по два
чабра свеже воде – зором за умивање, а дању за пиће. Око једне
једине кутлаче – одмах би почињале свађе.
– Куд си навалио, крапе један – гунђао је зловољно робијаш
висока раста, сув и црномањаст, с некаквим чудноватим
чворугама по обријаној лобањи, и гурао другог, дебелог и
омањег робијаша, румена и весела лица. – чекај!
– Шта се дереш! Код нас се за »чекај« плаћа! Сам се губи! Гле
ти њега, укипио се ту као споменик. Овај ти, браћо моја, нема
никакве фортикуљтјапности!
Фортикуљтјапност не прође без ефекта и многи се
насмејаше. А весели дебељко само је то и тражио. Он је
очевидно у касарни играо улогу добровољног комедијаша.
Високи робијаш га погледа с најдубљим презрењем.
– Говедо без репа! – каза он некако више за себе. – Гле ти
њега, објео се на тамничком чистом пшеничном хлебу. Мило му
је што ће после поста опрасити дванаесторо!
Дебељко се најзад разљути.
– Ама, шта се правиш нека зверка? – повика он изненада и
поцрвене као рак.
– Ја јесам зверка.
– А каква?
– Таква.
– Каква таква?
– Једном речју – таква.
– Ама каква?
Стрељали су погледом један другог. Дебељко је чекао
одговор и стегао песнице, као да је желео одмах да се туче. Ја
сам заиста и мислио да ће бити туче. За мене је све то било ново
и с радозналошћу сам посматрао. Међутим, касније сам дознао

30
да су сличне сцене биле сасвим безопасне и изигравале су се као
у комедији, на опште задовољство. А до туче дотада никад није
долазило. Све је то било доста карактеристично и показивало је
тамнички живот и навике.
Високи робијаш стајао је мирно и поносито. Осећао је да га
сви остали посматрају и чекају шта ће бити: хоће ли се
осрамотити својим одговором. Осећао је да не сме узмаћи, већ
треба доказати да је стварно »зверка« и показати каква заправо.
С неизрецивим презрењем он погледа попреко свог
противника и, настојећи да поглед буде што увредљивији,
гледао га је некако преко рамена и с висине, посматрао га као
неку бубу и полако и разговетно каза:
– Каган!4
То јест да је он – каган. Смех груну као топ и поздрави
довитљивост робијашеву.
– Ти си подлац, а не каган! – врисну дебељко као помаман,
осећајући да је до ногу потучен.
Али чим свађа постаде озбиљна, јунаке одмах умирише.
– Шта сте загаламили? – повика на њих читава касарна.
– Хајде, потуците се, боље је него да гушу дерете! – повика
неко из прикрајка.
– Држ’, не дај, потући ће се! – довикну неко у одговор. – Ми
смо ти храбар и напрасит свет, седморица се једнога не бојимо!
…
– Обојица су красни!… Један је због килограма хлеба допао
тамнице, а други – краде из лонца, попио жени млеко, и за то
добио по врату…
– Де, де, доста ви тамо! – повика на њих инвалид Петрович,
који је пазио на ред у касарни и зато спавао у углу собе, на
засебном кревету.
– Воде, момци! Пробудио се невалид Петрович! Дајте воде
невалиду Петровичу, брату рођеном!

4 Митолошко биће – птица. – Прим. прев.

31
 – Брат… Какав сам ја теби брат? Ни за рубљу заједно нисмо
попили, а овамо брат! – гунђао је инвалид навлачећи рукаве
шињела.
Спремали смо се за прозивку. Почело је да свиће. Кухиња је
дупке пуна. Робијаши, у својим кратким кожусима и капама од
двобојног сукна, гомилали су се око хлеба који је секао један од
кувара. Куваре бира заједница – у сваку кухињу по двојицу. Они
чувају и нож за сечење хлеба и меса – један једини за целу
кухињу.
Око столова и по кутовима дворишта разместише се
робијаши, с капама на глави, обучени у кожухе, опасани –
готови да одмах крену на рад. Пред некима су стајале дрвене
шоље с квасом. Дробили су хлеб у квас и тако јели.
Неиздржљива вика и галама. Али понеки су тихо и духовито
разговарали по ћошковима.
– Здраво да си, старино Антоничу, и пријатно! – каза млад
робијаш, седајући поред натмуреног и безубог старца.
– Е, па здраво, ако не збијаш шалу – проговори старац не
дижући поглед и настојећи да сажваће хлеб безубим деснима.
– А ја сам ти, Антоничу, мислио да си умро, стварно!
– А не, најпре ти умри, па ћу ја за тобом…
Сео сам поред њих. Десно од мене разговарала су два
робијаша озбиљног држања и очевидно обојица настојала да
један пред другим очувају свој углед.
– Мени неће украсти – каже један – ја се, брате, и сам бојим
да нешто не здипим.
– И мене исто тако нека нико не дирне голом руком. Опећи
ће се!
– Ма кога ћеш ти опећи? Робијаш као и сви остали; нема за
нас другог имена… Она ће ти све дићи и неће ти рећи ни до
виђења. Тамо ти, брајко, и моја пара одлази у неповрат. Ономад
ми је сама дошла. Ја се нашао на муци, куда ћу с њом? Почнем
да молим Фећку-џелата. Он ти има кућу у предграђу, купио ју је
од шугавог Јевреја Соломонке, од оног што се касније обесио.

32
 – Знам га. Он је преклане био код нас набављач пића; звали
смо га Гришка-мрачна крчма. Знам ја њега.
– А не, не знаш. Мрачна крчма је други.
– Јест’ врага други! Ти ми, види се, много знаш! Ја ти могу
довести колико хоћеш људи који ће посведочити…
– Хоћеш, ђавола ћеш довести! Ко си ти и шта си, а ко сам ја?
– Ко си ти? Па ја сам те млатио, али се не хвалим, а ти још
питаш. Ко си!
– Ти мене млатио! Тај се још није родио који ће мене
млатити; а ко ме је млатио – тога црна земља покрива.
– Ех, ти, куго бендерска!
– Разгубала те губа сибирска!
– Сабља те турска посекла!
И настаде псовка…
– Де, де, ви тамо! Шта сте загаламили! – повикаше на њих са
свих страна.
– Нисте умели да живите на слободи, а сад се радујете што
сте се дохватили чистог пшеничног хлеба!
Одмах смирише завађене. Псовање или »млаћење језиком«
није забрањено. То је донекле разонода за све. Али да дође то
туче – ретко дозвољавају, и само у изузетним случајевима
завађени се потуку. О свађи одмах обавесте мајора, почне
ислеђење, дође лично мајор – једном речју, ником неће бити
добро, зато се свађа и не дозвољава. А и сами противници псују
се више ради забаве и вежбања у псовачком стилу. Често сами
себе варају, почну успламтели до беса, разјарени до помаме…
Помислио би човек – сад ће један другог за гушу, а оно – ништа
од тога. Дођу до извесне границе, па се одмах разилазе.
У почетку сам се свему томе невероватно чудио. Ја сам овде
намерно навео као пример најобичније робијашке разговоре. У
почетку никако нисам могао схватити како то људи псују из
задовољства, налазе у томе забаву и драгу разоноду? Додуше, не
треба заборављати сујету. Мајстора у псовању овде су ценили и
поштовали. Само што му нису аплаудирали као глумцу.

33
 Још синоћ сам опазио да ме гледају попреко.
Ухватио сам неколико мрких погледа. Напротив, остали
робијаши обигравали су око мене, претпостављајући да сам
донео новаца. Ти су одмах почели да ми се удварају. Учили су
ме како се носе нови окови, набавили ми (наравно, за новац)
сандуче с катанцем, да бих у њега ставио државне ствари које
сам већ примио и мало рубља које сам донео у тамницу. А већ
сутрадан су ми украли сандуче и пропили га. Један од њих
постао ми је касније веома одан, мада није престајао да ме
поткрада кад год му се за то пружала згодна прилика. И чинио
је то сасвим мирно, скоро несвесно, као по некој дужности.
Зато се на њега човек и није могао љутити.
Они су ме, поред осталог, научили да треба имати свој чај,
да није лоше набавити и чајник, а привремено су ми нашли на
послугу туђ и препоручили ми једног кувара, који ће ми, кажу,
за тридесетак копејки месечно куповати намирнице и кувати
што год зажелим ако будем хтео засебну храну. Разуме се, сви су
узели од мене новаца и сваки је већ првог дана долазио по три
пута да узме на зајам.
Уопште узевши, бивше племиће робијаши гледају нерадо и с
мржњом.
Без обзира на чињеницу што су племићи лишени свих права
и имовине и потпуно изједначени са осталим робијашима –
њих робијаши никад неће признати за своје другове. И они то
не чине свесно, из неког предубеђења, већ потпуно искрено и
несвесно. Иако су волели да нас драже нашим падом, они су нас
ипак у души сматрали племићима.
»А, доста је вашег било, доста! Некад је Петар по Москви
шетао, а сад Петар конопце суче« – и низ оваквих љубазности.
Они су с насладом гледали како се мучимо, мада смо ми
настојали да своју патњу пред њима не показујемо. Нарочито су
нас малтретирали у почетку на раду, зато што нисмо били
снажни као они и нисмо им могли помагати како треба. Нема

34
ништа теже него задобити од народа поверење и заслужити
његову љубав – поготову код оваквог света.
У тамници је било неколико робијаша-племића. Пре свега,
једно пет Пољака. О њима ћу други пут говорити. Робијаши су
страшно мрзели Пољаке, чак више него руске племиће. Пољаци
су (ја говорим само о политичким кривцима) према њима били
некако префињено и истовремено увредљиво учтиви, туђили су
се што су више могли и никако нису били у стању да сакрију
своју одвратност према робијашима. А они су то врло добро
схватили и враћали им истом мером.
Мени је било потребно да проживим скоро две године у
тамници па да заслужим симпатије неколико робијаша. Али, на
крају, заволела ме је већина и увидела да сам »добар« човек.
Поред мене, била су на робији још четири Руса-племића.
Један од њих био је ниско и подло створење, страшно развратно
– шпијун и достављач по професији. Чуо сам о њему многе
ствари пре него што сам дошао у тамницу, па сам од првог дана
с њим прекинуо сваки однос. Други је онај оцеубица, о коме сам
већ говорио у својим записима. Трећи се звао Аким Акимич.
Ретко сам у животу сретао таквог чудака као што је Аким
Акимич. Неизбрисиво ми се урезао у сећање. Био је висок,
сувоњав, приглуп, страшно неписмен, претерани резонер и
акуратан као Шваба. Робијаши су га исмевали, али неки су се
чак бојали да се с њим друже, због свадљиве и пргаве нарави.
Акимич је од првог тренутка у тамници био свој човек, псовао
се с робијашима и чак се тукао. Био је поштен за причу. Чим
примети неправду, одмах се умеша иако се њега читава ствар не
тиче. Био је претерано наиван: псујући се понекад с
робијашима, Акимич их је прекоревао што су крали и озбиљно
их убеђивао да више не краду.
Акимич је служио на Кавказу и имао чин заставника. Нас
двојица зближили смо се од првог дана, и он ми је одмах
испричао свој случај. Почео је службу као јункер у једном
кавкаском пешадијском пуку, дуго се мучио, најзад је

35
произведен за официра и упућен за главног команданта у једно
утврђење. Неки оближњи мирни кнез5 изврши на његово
утврђење ноћни напад и запали га. Напад није успео. Аким
Акимич правио се невешт, као да појма нема ко је зликовац.
Кривицу су свалили на непокорне кнезове. Месец дана касније
Аким Акимич пријатељски позове тога кнеза у госте. Он дође
ништа не слутећи. Аким Акимич построји посаду тврђаве, јавно
окриви и укори кнеза, доказујући му да је срамота бити
паликућа. Затим му потанко очита вакелу како треба да се
убудуће понаша мирни кнез и на крају га стреља, а о свему
одмах поднесе опширан извештај свом претпостављеном
старешини. За све ово Акимича предаду суду, осуде га на смрт,
али казну ублаже и замене прогонством у Сибир на дванаест
година робије. Он је признавао да је неправилно поступио;
причао ми је да је то знао и пре него што је кнеза стрељао – знао
је, наиме, да мирном кнезу треба судити по закону, али, упркос
свему томе, он никако није могао да схвати у чему је суштина
његове кривице.
– Ама, молим вас, зар он није запалио моју тврђаву?! И шта
је сад требало да учиним, можда да му се поклоним? –
одговарао је он на моје приговоре.
И мада су се подсмевали Акимичевим лудоријама, робијаши
су га ипак ценили и поштовали због његове умешности и
уредности.
Није било заната који Аким Акимич није знао. Био је
столар, обућар, молер, златар и бравар, и све је то на робији
научио као самоук: погледа једанпут – и после сам ради.
Акимич је, такође, правио разне кутије, котарице, фењерчиће,
дечје играчке, и све је то продавао у граду. Тако је зарађивао
новац и одмах за њега куповао рубље, мало мекши јастук –
набавио је исто тако душек на склапање. Акимич је био са мном
у истој соби и много ми је помогао првих дана мога робовања.

5 У току освајања Кавказа било је племенских поглавица који су

признали руску власт. Њих су називали мирним. – Прим. прев.

36
 Кад робијаши крену из тамнице на рад, они се најпре
построје у два реда пред стражарницом. Испред и позади њих
постројавали су се стражари – војници под оружјем. Онда
инжењеријски официр, пословођа и неколико инжењеријских
подофицира – који надгледају рад. Пословођа би пребројавао
робијаше и слао их у групама на одређени посао.
Ја сам са другим робијашима отишао у инжењерску
радионицу. То је била ниска камена зграда у великом дворишту
пренатрпаном разном грађом. Имала је ковачницу, браварско,
столарско, молерско и друга одељења. Аким Акимич радио је у
молерском, кувао је уље, правио боје и бојио столове и
намештај тако вешто да су изгледали као од ораховине.
Чекајући да ме прекују, разговарао сам са Акимичем о
мојим првим утисцима у тамници.
– Да, они не воле племиће – каже он – нарочито политичке
кривце. Да могу, појели би их живе. А није ни чудо. Пре свега,
ви и јесте посебан свет који с њима нема ничег сличног, а друго,
они су раније били или спахијски кметови или војници.
Помислите сами, могу ли вас они волети? Ја ћу вам отворено
рећи, овде је тешко живети. А у тамницама европског дела
Русије још је теже. Код нас има људи који су били у тамошњим
затворима и не могу да нахвале нашу тамницу, баш као да су из
пакла прешли у рај. Није невоља и тегоба у раду. Али они
причају да тамо робијаши прве категорије немају потпуну
војничку управу и, једном речју, с њима се сасвим друкчије
поступа него с нама овде. Тамо изгнаник може да живи, кажу,
као код своје куће. Ја тамо нисам био, али тако људи причају.
Робијашима не брију главе, не носе униформе, мада је, додуше,
добро што су код нас униформисани и обријани – треба се
држати реда, а и згодније изгледа. Међутим, њима се баш то не
свиђа. А и погледајте само какав је то олош! Један је војничко
дете, други Черкез, трећи раскољник, четврти православни
сељак који је у завичају оставио породицу и дечицу драгу, пети
је Жидов, шести Циганин, за седмог се не зна ни ко је ни шта је

37
– и сви они морају да живе заједно, да се по сваку цену саживе и
сложе, да једу из једне зделе и спавају на једном лежају. А шта
могу слободно да ураде? Залогај хлеба може се само кришом
појести, сваки грош мора се крити у чизме, и све човека подсећа
на тамницу и да је у тамници… И нехотице се људи помаме.
Ја сам то већ и сâм знао. Желео сам да се распитам о нашем
мајору. Аким Акимич није се устручавао да каже шта мисли, и,
сећам се, мој утисак није био баш пријатан.
Али мени је било суђено да још две године проживим под
командом тог мајора. Све што ми је о њему Аким Акимич
испричао – показало се тачно, с том разликом што је утисак од
стварности увек јачи од утиска који оставља обично причање.
Страшан је то био човек, и страшан баш зато што је, такав
какав је, био командант са скоро неограниченом влашћу над
судбинама две стотине људи. У суштини, мајор је био
неуравнотежен и зао човек – ништа више. На робијаше је
гледао као на своје природне непријатеље – то је била његова
највећа и главна грешка. Он је стварно имао неких
способности, али све је у његовој личности, па чак и позитивно,
добијало изопачени вид. Плаховит и зао, он је упадао у тамницу
понекад чак и ноћу, и кад би опазио да робијаш спава на левој
страни или наузнак, сутрадан би га због тога кажњавао:
»Спавај«, вели, »на десној страни, као што сам наредио.«
У тамници су га мрзели и бојали га се као куге. Лице му је
било црвено и имало је злобан израз. Сви су знали да посилни
Фећка има на њега одлучујући утицај. А волео је мајор изнад
свега своју пудлицу Трезорку и умало није померио памећу кад
се Трезорка разболела. Причају да је јецао над њом као над
рођеним сином, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало
се није с њим потукао. А кад је од Фећке чуо да у тамници има
један робијаш самоуки ветеринар који изванредно добро лечи,
одмах га је позвао.
– Спасавај! Излечи Трезорку, даћу ти што год желиш! –
повикао је робијашу.

38
 Робијаш је био сибирски сељак, паметан и лукав и стварно
веома вешт ветеринар, али прави сељак.
– Гледам ја Трезорку – причао је касније робијашима,
додуше, много доцније, након његове посете мајору, када је већ
све било заборављено – гледам – каже – лежи пас на дивану, на
белом јастуку. И видим да има запаљење, требало би му само
пустити крв, и кунем вам се, оздравио би! Али, мислим у себи: а
како би било да га не излечим, него да липше? Не могу ништа,
господине мајоре – кажем – касно сте ме позвали. Да сте ме
позвали јуче или прекјуче у ово време, излечио бих пса сигурно,
али сада не могу… Тако је Трезорка липсала.
Причали су ми детаљно како су хтели да убију мајора. У
нашој тамници издржавао је казну неки робијаш који се
одликовао својим смиреним понашањем. Падало је у очи да он
скоро никада и ни с ким не говори. Отуда су га и сматрали за
јуродивог. Тај робијаш био је писмен и читаву последњу годину
читао је библију и дању и ноћу. У поноћ, кад би сви робијаши
поспали, он би устајао, запалио воштаницу какве се обично у
цркви пале, попео се на пећ, отварао књигу и читао до зоре.
Једног дана отишао је подофициру и казао му да неће ићи на
посао. Саопште то мајору, он плану и одмах дојури. Робијаш га
је гађао циглом раније припремљеном, али промаши. Ухапсили
су га, извели на суд и казнили. Све се десило веома брзо. После
три дана умро је у болници. На самрти је рекао да ником зла
није желео, већ само хтео да пострада. Узгред речено, он није
припадао никаквој секти раскољника. У тамници су га
спомињали са извесним поштовањем.
Најзад мени скидоше старе и ставише нове окове. У
међувремену дођоше у радионицу, једна за другом, неколико
продавачица пецива. Неке су биле сасвим мале девојчице. Оне
су до пунолетства обично продавале земичке, переце и остало –
мајке њихове су пекле, а оне продавале. А кад одрасту, долазе и
даље, али сада без земички. Тако је одувек. Било је и старијих.
Хлепчић кошта грош, и робијаши би скоро све покуповали.

39
 Опазио сам једног робијаша, столара по занимању, већ
проседог, али још руменог у лицу, како се шалио и облетао око
продавачица. Пред сам њихов долазак везао је око грла памучну
мараму црвене боје. Дебела и сасвим рохава жена стави своју
котарицу на његову тезгу. И међу њима поче разговор:
– А што ви јуче нисте дошли тамо? – упита робијаш и
осмехну се самозадовољно.
– Гле ти сад! Ја сам била, али од вас ни трага ни гласа –
одговори одрешито жена.
– Тражили су ме, иначе бих као и увек био на месту… А
прекјуче су ми долазиле све ваше.
– А које то?
– Долазила је Марјашка, долазила Хаврашка, долазила
Чекунда и Двугрошоваја је долазила…
– Шта то значи? – упитао сам Акима Акимича. – Је ли
могуће…?
– Па, дешава се – одговори он и смерно обори очи, пошто је
био необично чедан човек.
То се, наравно, дешава, али веома ретко и уз највеће
тешкоће. Уопште узевши, и поред све тегобе сужањског живота,
било је више љубитеља пића него љубитеља жена. До жена је
било тешко доћи. Требало је изабрати време и место, требало се
договорити, заказати састанак, наћи самотно место, а то је било
нарочито тешко, требало је придобити стражара – што је било
још теже, и уопште, потрошити за робијашке прилике страшно
много новаца. Али ипак сам касније понекад имао прилике да
посматрам љубавне сцене.
Сећам се, једног летњег дана били смо нас тројица у једној
шупи на обали Иртиша и подлагали пећ за печење алабастера.
Стражари се беху десили добри људи. Најзад дођоше две
»суфлерке« – како их робијаши зову.
– А где сте се ви тако дуго задржале? Сигурно код
Зверкових? – дочека их робијаш коме су пришле и који их је
одавно чекао.

40
 – Ја се задржала? Та дуже сврака на коцу стоји него што сам
ја код њих била – весело одговори девојка.
Не може се замислити ништа прљавије на свету од ове
девојке. То је и била Чекунда. С њом је дошла и Двугрошоваја.
Њу уопште није могуће описати.
– И с вама се одавно нисам видео – обрати се он
Двугрошевој и настави да се удвара – шта је то с вама, као да сте
нешто омршавели?
– Па може бити. Раније сам била много дебља, а сад као да
сам иглу прогутала.
– Стално се с војницима врзмаш?
– А не, то су вам зли људи налагали, а, уосталом, врло
важно! Иако их ребра боле, жене младе воле војнике!
– Маните се ви њих, па нас волите. Ми имамо новаца…
И да слика буде потпуна, замислите тог удварача напола
обријане главе, у оковима, у оделу од двобојног сукна и под
стражом!
Кад сам дознао да се могу вратити у тамницу, опростио сам
се од Акима Акимича, узео спроводника и вратио се. Робијаши
су се враћали с рада. Најпре се враћају с посла они којима је
задатак одређен. Једини начин да се робијаш натера да ради
свесрдно – то је да му се да одређени задатак. Понекад се дају
огромни послови, па ипак се завршавају двапут брже него кад
би робијаши морали да раде до подневне лупе добоша, која
значи да је време ручку. А кад заврши задатак, робијаш може
без икакве сметње да иде кући – нико му то не брани.
Не ручају сви робијаши заједно, већ како ко стигне – а у
кухињу сви не би могли ни да стану. Окусио сам чорбу од
купуса и пошто нисам био навикао, нисам је могао јести, те
скувах себи чај. Са мном је био и мој друг, пореклом племић,
као и ја. Сели смо на крај стола.
Робијашу су долазили и одлазили. Узгред речено, још је
било доста места – пошто се сви нису још искупили. Група од
једно пет робијаша седе засебно, за велики сто. Кувар им насу

41
две чиније чорбе од купуса и постави на сто тигањ пун пржене
рибе. Они су нешто славили и јели своју храну. Нас су гледали
попреко. Уђе један Пољак и седе поред нас.
– Код куће нисам био, али све знам! – повика громким
гласом високи робијаш, улазећи у кухињу и мерећи погледом
све присутне.
Имао је око педесет година, био мршав и мускулозан. На
лицу му израз лукавости, али и веселости. Нарочито је била
упадљива његова дебела доња усна, мало опуштена. Она је и
давала његовом лицу нешто необично комично.
– Па здраво сванули! – што не одговорите на поздрав?
Наздравље и пријатно, земљаци из Курска! – додаде он и седе уз
ону петорицу. – Дочекајте госта!
– Ми, брале, нисмо из Курска.
– Да нисте из Тамбова?
– Нисмо ни из Тамбова. Од нас, братац, ништа нећеш
добити. Иди богатом сељаку и од њега тражи.
– У трбуху су ми, браћо, данас Иван Скубич и Марија
штуцавица. А где тај богати сељак живи?
– Па Газин је богат сељак, њему и иди.
– Пије Газин данас, браћо, попиће све до последње паре.
– Има тај двадесет рубаља у сребру – додаде други. – Уносно
је, браћо, трговати пићем.
– Значи, не примате госта? Е, онда ћемо јести и робијашку
чорбу!
– А ти потражи чаја. Ено, господа пију.
– Море, каква господа, овде господе нема. Сад су као и ми
остали – каза робијаш смркнута изгледа, који је седео у ћошку и
до сада није ни речи проговорио.
– Радо бих пио чај, али стид ме је да тражим: имамо и ми
поноса! – каза робијаш дебеле усне, посматрајући нас
добродушно.
– Ако хоћете, ја ћу вам дати – рекао сам и позвао га: –
Хоћете ли?

42
 – Хоћу ли? Ама, како да нећу!
И он приђе нашем столу.
– Гле ти њега! Код куће је, штоно се каже, опанком чорбу од
купуса сркао, а овде хоће чаја. Прохтело му се да окуси
господско пиће – каза робијаш туробна изгледа.
– А зар овде нико не пије чај? – упитао сам га.
Али он ме није удостојио одговора.
– Ено, и пециво носе. Дајте му и пецива!
Донесоше пециво. Млад робијаш унео је читав свежањ и
продавао по тамници. Продавачица му је уступала сваки десети
комад – на њега је робијаш и рачунао.
– Пециво, пециво! – викао је улазећи у кухињу – вруће,
московско! И сам бих га јео, али пара немам. Хајде, момци, још
мало па нестало; де, жива вам мајка била!
Тај позив на материнску љубав насмеја све – и купише од
њега неколико комада.
– А знате шта, браћо – рече он. – Газин ће данас лом
направити. Тако ми бога, хоће! И баш нашао време да
теревенчи. А не лези враже, осмооки може доћи изненада.
– Ако дође, сакриће га. А је ли се добро натрескао?
– Не питај! Љут је као гуја и тражи кавгу.
– Е, онда ће доћи до гужве…
– О коме то говоре? – упитах Пољака који је седео поред
мене.
– О робијашу Газину. Он у тамници тргује пићем. Чим
заради новаца, одмах све пропије. То је суров и зао човек.
Додуше, кад је трезан, миран је, а кад се напије, онда покаже
душу, насрће ножем на људе. Једва га тада смире.
– А како га умире?
– Навали на њега десетак робијаша, почињу да га туку и не
престају док се не онесвести, то јест пребију га намртво. А онда
га однесу на лежај и покрију кожухом.
– Па они га тако могу и убити!

43
 – Други би умро, али он неће. Страшна је то снага, нема
такве снаге и телесног састава у читавој тамници. И сутрадан
Газин устане потпуно здрав.
– А реците ми, молим вас – питао сам даље Пољака – они
исто тако једу своју храну као што ја пијем свој чај, а ипак ме
гледају са завишћу због тог чаја. Зашто то?
– Није то због чаја – одговори Пољак. – Они вас не подносе
зато што сте племић и што нисте ни налик на њих. Многи би се
од њих радо с вама посвађао, јер жели да вас увреди и понизи.
Још много ћете непријатности овде доживети. Свима нама овде
страховито је тешко, управо нама је најтеже у сваком погледу.
Треба човек да буде веома равнодушан да би се на то навикао.
Ви ћете овде још много пута чути псовке и имати
непријатности зато што имате своју храну и чај, и поред тога
што овде многи од њих и врло често имају своју храну, а неки
стално пију чај. Али они могу, а ви не можете…
Кад заврши, Пољак устаде од стола и оде.
Неколико тренутака касније – његово предвиђање се
испунило.

III
ПРВИ УТИСЦИ

Т ек што је отишао М-цки – онај Пољак с којим сам

разговарао – упаде у кухињу Газин пијан као земља.
Пијан робијаш усред бела дана, и то још радног дана када су
сви осуђеници морали да иду на посао, пијан и поред строгог
команданта, који је сваког часа могао банути у тамницу, и поред
подофицира – непосредног старешине робијашког, који никад
не напушта тамницу, поред стражара, инвалида, једном речју и
поред све строгости – то је потпуно побркало све моје почетне
представе и схватања о робијашком животу. Требало ми је да

44
проживим доста дуго у тамници па да тек тада схватим све ове
појаве – мени тако загонетне првих дана робијашког живота.
Већ сам рекао да су робијаши увек имали своје занимање и
посао и да је тај посао природна потреба тамничког живота.
Рекао сам да поред те потребе робијаш страсно воли новац и
цени га више од свега – скоро као слободу – и кад паре звецкају
у његовом џепу, то за њега представља утеху. Напротив, ако
нема новаца, он је потиштен, тужан, немиран и обесхрабрен,
готов је тада и да украде и шта било да уради – само да би до
њих дошао. Али, и поред тога што је новац у тамници био тако
драгоцен, он се никад није задржавао код срећника који су га
имали. Пре свега, новац је тешко било сакрити а да га не одузму
или не украду. Кад би мајор за време претреса наилазио на
новац, одмах га је одузимао. Можда га је употребљавао за
побољшање робијашке хране, тек новац су њему доносили.
Међутим, новац су најчешће крали и ни у кога се човек није
могао поуздати. Касније је код нас пронађен начин како да се
новац потпуно сигурно сачува. Давали смо га на чување једном
робијашу – старцу-раскољнику из стародубовских села, која су
некад припадала поседницима Веткова… Али не могу одолети
да о том старцу не кажем неколико речи, иако се тиме удаљавам
од предмета.
То је био мален и сед старац од шездесетак година. Већ од
првог погледа ме зачудио: ни по чему није личио на остале
робијаше. Било је нешто тако мирно и спокојно у његовом
погледу, и ја сам, сећам се, са неким посебним задовољством
гледао у његове ведре и бистре очи, окружене ситном паучином
бора. Често сам с њим разговарао и ретко сам кад у свом
животу срео тако добро и доброћудно створење.
Тамнице је допао због необично тешког злочина. Наиме,
међу староверским раскољницима почели су се јављати
покајници. Њих је власт свом снагом подстицала, и чинила све
да би се и остали незадовљници међу раскољницима вратили
православљу. Заједно са осталим фанатицима старац је одлучио

45
да се »бори за праву веру« – како је сам говорио. Почела се
зидати православна црква – и они су је запалили. Као један од
коловођа, старац је био осуђен на робију и прогнан у Сибир.
Био је иначе богат трговац. Код куће је оставио жену и децу, али
је непоколебљиво отишао у прогонство, јер га је сматрао
»страдањем за веру«. Кад би човек с њим проживео заједно
извесно време, и нехотице је постављао питање: како је могао
бити бунтовник овај човек смирен и кротак као дете?
Разговарао сам неколико пута с њим о вери. Он није ни за
длаку одступао од својих уверења, али никад у његовим
одговорима и неслагањима није било ни љутње ни мржње.
Међутим, он је разорио цркву, и то није крио. Рекло би се да
старац, у складу са својим убеђењима, свој поступак и казну
сматра подвигом. Али, ма колико да сам га посматрао и
изучавао, код њега нисам опазио ни трунке сујете или охолости.
Било је у нашој тамници и других раскољника, најчешће из
Сибира. То су били доста просвећени људи, лукави сељаци,
изванредно начитани и на свој начин јаки полемичари, једном
речју, људи охоли и уображени, лукави и до крајности
нетрпељиви према туђим схватањима. Старац је, међутим, био
сасвим друкчији човек. Иако је био можда начитанији од њих,
он је избегавао препирке. Био је по карактеру веома разговоран,
дружеван и весео. Често се смејао, али не цинички и грубо као
остали робијаши, већ ведро и тихо. У његовом смеху било је
много детињске простодушности и зато је изванредно
пристајао његовим седим власима. Можда се варам, али мени се
чини да се човек може познати по смеху, и ако вам је пријатан
смех потпуно непознатог човека, кога први пут сретате, можете
слободно рећи да је то добра душа.
Старац је заслужио у тамници свеопште поштовање, али се
тиме није нимало разметао. Робијаши су га звали дедица и
никад га нису вређали. Ја сам донекле схватио какав је утицај он
могао имати на своје раскољнике једномишљенике. Али и
поред привидне чврстине и одлучности с којом је подносио

46
робију, у његовој души гнездила се дубока и неизлечива туга
коју је брижљиво скривао од свих. Ја сам живео с њим у истој
касарни. Једном, око три сата по поноћи, пробудио сам се и чуо
пригушен и једва чујан плач. Старац је седео на пећи (на којој се
пре њега молио и читао библију робијаш који је хтео да убије
мајора) и читао молитве из своје рукописне књиге. Плакао је и
чуо сам како је с времена на време говорио: »Господе, не остави
ме! Господе, дај ми снаге и одлучности! Дечице моја мала, драга
моја дечице, нећемо се никад видети!« Не могу описати каква
ме је туга обузела!
Ето, томе старцу почеше мало-помало сви робијаши давати
новац на чување. У тамници је био скоро све сам лопов, али
одједном су се однекуд сви уверили да старац неће никако
украсти. Знали су да је поверени новац негде крио, али на тако
скровито место које нико није могао пронаћи. Касније је старац
мени и неколицини Пољака објаснио своју тајну. На једном од
колаца палисада био је чвор на изглед тврдо срастао с дрветом.
Али чвор се могао извадити, и у стаблу је остајало велико
удубљење. Ту је дедица и крио новац, стављао чвор, те га тако
нико није могао пронаћи.
Али ја сам се удаљио од теме. Стао сам на објашњењу: зашто
се новац није могао скрасити у робијашком џепу. Поред тегобе
у скривању, и неизмерна тамничка туга је томе узрок. Робијаш
је по суштини својој биће тако жељно слободе, а по свом
положају у друштву тако лакомислено и конфузно да њега,
сасвим природно, вуче да »пусти срцу на вољу«, да пије до
последње паре, уз тутањ и музику, како би макар за тренутак
заборавио своју тугу и невољу. Необично је чак било видети
како по неки од робијаша ради не дижући главе – често по
неколико месеци – само зато да би једног дана пропио сву
зараду, до последњег гроша и затим опет неколико месеци
капао на послу – до нове теревенке.
Многи робијаши су волели да се понове, и то обавезно да
купе нешто од грађанског одела: неке црне панталоне, сибирке

47
и капуте на струк. У великој моди биле су цицане кошуље и
опасачи с бакарним шљокицама. О празницима су се гиздали и
тако накинђурени обавезно обилазили све касарне да се пред
свима покажу. Лепо одевен робијаш радовао се као дете – а и по
много чему другом били су права деца. Додуше, све су те лепе
ствари некако изненада нестајале из власникових руку, понекад
их је исте вечери давао у залог или продавао у бесцење. Треба
узгред рећи да се теревенка поступно припремала. Обично је
падала у празничне дане или на имендан неког бекрије.
Робијаш-слављеник, кад устане ујутру, запали пред иконом
свећу и помоли се. Затим се обуче што лепше и наручује себи
ручак. Куповала се говедина, риба, правиле се сибирске кнедле
пуњене месом. Онда би се робијаш наждерао као во, и то скоро
увек сам. Ретко се дешавало да позове другове на ручак. Затим
је долазило пиће. Слављеник се опијао као земља и обавезно би
ишао од касарне до касарне, љуљајући се и посрћући у ходу,
настојао би да покаже свима како је пијан, како »лумпује« –
како би тиме заслужио свеопште поштовање.
Свуда се у руском народу осећа извесна симпатија према
пијаном човеку! У тамници су пијаном чак указивали неко
поштовање. У тамничкој теревенци било је аристократизма
своје врсте. Поднапити робијаш обавезно је набављао музику. У
тамници се налазио неки Пољак – војни бегунац – веома
одвратан човек, који је свирао у виолину и имао инструмент –
то му је била сва имовина. Није знао никакав други занат и
једино се бавио свирањем веселих игара робијашима који
лумпују. Дужност му је била да иде у стопу за својим пијаним
послодавцем из касарне у касарну и да струже по виолини из
све снаге. Често му се на лицу огледала туга и досада, али повик:
»Свирај, узео си паре« приморавао га је да опет пили и пили.
Робијаш који почне да лумпује могао је да буде потпуно
сигуран да ће остали на њега пазити, да ће га на време одвести
да спава и сакрити негде ако се појави старешина. И све ће то
учинити потпуно несебично. Подофицир и инвалиди, који ради

48
одржавања реда живе у тамници, могли су са своје стране бити
потпуно мирни, јер пијани неће изазвати никакав изгред. На
њега је пазила цела касарна, и кад би дигао вику и узбуну –
одмах би га умиривали – чак би га просто-напросто свезали.
Зато је нижа тамничка управа на пијанство гледала кроз прсте и
правила се да не види. Она је врло добро знала да би било горе
кад би забранила уношење пића.
Али како се набављало пиће?
Пиће се куповало у самој тамници код такозваних крчмара.
Било их је неколицина; своје трговачке послове обављали су
тихо и успешно, иако је робијаша који пију и лумпују, уопште
узевши, било мало, зато што је за лумповање требало имати
новаца, а робијашка пара тешко се зарађивала. Трговина је
настајала, текла и престајала на доста оригиналан начин. Неки
робијаш, рецимо, нема заната и не жели да ради (било је и
таквих), али жели да има новаца и поред тога је нестрпљив по
карактеру – хоће што пре да заради. Он има пара за почетак и
одлучује се на смео и веома ризичан подухват – да тргује пићем.
За то се лако могло платити грбачом и изгубити зачас и робу и
капитал. Али крчмар ипак ризикује. Пошто у почетку има мало
новаца, први пут сам проноси пиће у тамницу и продаје га,
наравно, добро. Затим то чини други и трећи пут, и ако га власт
не ухвати – брзо прода и заради, па тек тада почне трговину на
велико. Сада постаје предузимач и капиталиста, држи агенте и
помоћнике, ризикује много мање а зарађује све више и више. За
њега сносе ризик помоћници.
У тамници увек има много света који је проћердао,
прокоцкао и пропио све до последње копејке. То су људи без
заната, јадни и поцепани, али до извесне мере храбри и
одлучни. Људи ове врсте имају један једини капитал – своја
леђа, она још једино нешто вреде, и, ето, таква пропалица и
лумпарош одлучује да последњи свој капитал пусти у обрт. Јави
се предузимачу и прихвати се да проноси пиће у тамницу.
Богати тамнички крчмари имају по неколико таквих радника.

49
И ван тамнице постоје такви људи – ислужени војник, ситан
занатлија, понекад чак и проститутка – који уз извесну награду,
релативно велику, купују за предузимачев новац пиће у крчми
и скривају га на скровитом месту где робијаши долазе на рад.
Набављач скоро увек најпре испроба квалитет ракије, и пошто
отпије – бездушно долије воду. Он зна да робијаш не може бити
сувише велик пробирач и не може да уцењује – узми или не
узми, како хоћеш. Добро је што му новац није сасвим пропао,
што је вотка испоручена, каква је да је – ипак је вотка.
Томе набављачу долазе људи чија му је имена тамнички
крчмар унапред доставио. Они преносе пиће у говеђим
цревима. Та се црева најпре исперу, затим налију водом да би
им се очувала влажност и растегљивост и да би кад затреба била
спремна и погодна да приме вотку. Кад налије црева вотком,
робијаш их веже око себе, и то на што је могуће скровитијим
местима свога тела. У томе се, наравно, показује сва лоповска
вештина у лукавство шверцера. До извесне мере и његова част
је у питању: он осећа потребу да насамари и стражаре и
спроводника.
И доиста их насамари: код препреденог лопова спроводник
– по неки јадни регрут – никад не нађе пиће. Разуме се,
спроводник се мора унапред добро упознати, мора се узети у
обзир и време и место рада. Робијаш, на пример, оправља пећ,
попне се горе и ко може видети шта он тамо ради? Неће ваљда
и стражар да се пење за њим. А кад се приближе тамници, он за
сваки случај узима коју пару, 15-20 копејки у сребру, да тако
спреман дочека каплара на капији. Јер сваког робијаша кад се
враћа са посла дежурни каплар добро прегледа и претресе, па
му тек онда отвара тамничка врата. Робијаш који проноси пиће,
обично се нада да ће стражаре бити стид да га пипају детаљно
свуда. Али понекад вешти каплар пипа и шкакљива места и
напипа – пиће. Тада остаје последње и једино средство:
шверцер ћутке и кришом од спроводника тутне каплару у руку

50
спремљени новац. Дешава се да му мито помогне, те прође кроз
капији и унесе ракију.
Али понекад маневар не упали, и тада се мора плаћати
последњим капиталом – грбачом. Одмах известе мајора,
шверцера по грбачи шибају, и то жестоко, пиће одузму за
тамничку интендантуру, а он мора сву кривицу да прими на
себе, не одајући предузимача. Али треба напоменути да он то не
чини зато што се гнуша одавања, већ једино зато што од тога не
би имао користи: њега би ипак ишибали, и једина сатисфакција
била би у томе што би их заједно ишибали. Међутим, њему је
предузимач још потребан, мада по утврђеном обичају и
претходном договору шверцер од предузимача за ишибана леђа
не добија ни гроша.
А што се тиче одавања и потказивања уопште, тога има
напретек. Потказивач се у тамници не излаже ни најмањем
понижавању, а озлојеђеност због тога је незамислива. Њега не
избегавају, већ се друже с њим, и кад би човек у тамници почео
да доказује сву гадост потказивања – робијаши га уопште не би
ни схватили. Онај племић робијаш, подли и развратни, с којим
сам прекинуо сваку везу, дружио се са мајоровим посилним
Фећком и био је његов шпијун; све што би од њега чуо о
робијашима, Фећка је достављао мајору. То су сви у тамници
знали, али никад ником чак ни на памет не би пало да за то
казни – или да бар прекори подлаца.
Али ја сам се удаљио од теме. Дешава се, наравно, да се пиће
срећно прокријумчари. Предузимач тада прима црева с
ракијом, исплати људе који су их унели и почне да рачуна.
Према рачуну излази да га роба веома скупо стаје. Да би што
више зарадио, он пиће још једном претаче, долије још скоро
половину воде и кад тако све спреми и уреди – чека купце. А
купац долази првог празника, а понекад и у радни дан. То је
обично робијаш који је неколико месеци радио као коњ и
скупио нешто пара да би их попио о неком раније одређеном
дану. Тај дан је одавно лебдео пред јадним трудбеником и у сну

51
и на јави, у слатком сањарењу на раду и својом чаробношћу
бодрио његов дух на тегобном и досадном попришту
робијашког живота.
И најзад, на истоку заруди зора светлог и жељеног дана.
Новац је зарађен, нису га ни одузели ни украли – и он га носи
крчмару. Овај му у почетку даје по могућности чисту ракију, то
јест свега двапут прекрштену. Али колико овај попије, толико
крчмар у флашу долије воде, за чашу ракије плаћа се пет и шест
пута скупље него у крчми. Није тешко замислити колико таквих
чаша треба попити да би се човек напио и колико за то треба
платити. Али услед претходне штедње и пошто се одвикао од
пића, робијаш се доста брзо опије и обично наставља да пије
док не пропије сав свој новац.
После тога почиње да залаже све што има ново од одела –
јер тамнички крчмар је истовремено и зеленаш. Најпре оду
скоро набављене ствари, затим долазе на ред старе прње и
напослетку државна роба с којом је задужен. Кад пропије све до
последње крпе, пијаница легне да спава и кад се сутрадан
пробуди с тешком главобољом, узалуд мољака крчмара за
гутљај ракије да растера мамурлук. С тешком муком издржи он
ову невољу и тога истог дана опет се лаћа посла и опет
неколико месеци ради не дижући главу, сањајући о срећном
дану лумповања који је неповратно прошао. Али, мало-помало,
он почиње да се храбри и чека, други такав дан, који је још
далеко, али који ће ипак једном доћи.
А тамнички крчмар кад накупи огромну суму – неколико
десетина рубаља – набави најзад ракије и сад је не разблажава
водом, пошто је спрема за себе. Доста је трговања – време је да
се и он проведе! Почиње лумповање – пије се, једе, свира.
Новаца има доста – подмићује се чак и нижа тамничка управа.
Теревенка понекад траје неколико дана. Наравно, набављена
ракија брзо се попије. Тада лумпаџија долази другим
крчмарима, који га већ чекају, и пије док не попије све до
последњег гроша. Но, иако робијаши чувају пијаног друга, њега

52
ипак понекад уочи виша управа – мајор или дежурни официр.
Одведу га тада у стражару, одузимају му новац – ако га нађу – и
најзад га ишибају. Кад дође к себи, он се враћа у тамницу и
после неколико дана поново почиње стари занат – крчмарење.
По неки од ових пијаница, наравно, они мало богатији, сања
и о лепом полу. За добре паре они се кришом извуку из тамнице
и уместо да иду на рад – оду у предграђе у пратњи поткупљеног
стражара. Тамо се у некој скривеној кућици на самом крају
града приређује права гозба и доиста се слисти велика сума
новаца. Ни робијаша се не гаде кад има пара. Стражар се
унапред одабере, и за то треба бити спретан и умешан. Такви
стражари су обично будући кандидати за робију. Додуше, са
новцем се све може учинити, и овакве шетње готово увек остају
тајна. Треба још додати да су сасвим ретке, јер за то треба много
новаца, па љубитељи лепога пола прибегавају другим методама
које су сасвим безопасне.
Још од првог дана мог тамничког живота нарочито ме
заинтересовао један млад робијаш, веома леп момак. Звао се
Сироткин. Био је доста загонетно створење у сваком погледу.
Пре свега, запрепастило ме је његово дивно лице – није имао
више од 23 године. Налазио се у специјалном одељењу, то јест
међу преступницима осуђеним на вечиту робију – а то значи да
је сматран за једног од највећих злочинаца – војних лица. Био је
миран и смеран, мало је говорио и ретко се смејао. Имао је
плаве очи, правилне црте, лице чисто и нежно и светлоплаву
косу. Чак и са упола обријаном главом није изгледао ружан –
толико је био леп момак. Сироткин није знао никакав занат,
али је новац зарађивао – додуше, мало, али често. Био је
упадљиво лењ и ишао неуредан и запуштен. Једино кад га неко
други лепо одене, кад му да чак и црвену кошуљу, Сироткин се
очигледно обрадује што се поновио и иде од касарне до касарне
да се покаже. Нити је пио нити се коцкао и скоро се ни са ким
није свађао. Обично се шетао иза касарни, тих, замишљен, с
рукама у џеповима.

53
 Тешко је било схватити о чему он то размишља. Кад га
човек из радозналости зовне и упита за нешто, он одмах
одговара, и то не робијашки, већ некако са поштовањем и увек
смерно и кратко, а гледа у саговорника као дете од десет година.
Кад дође до новаца, Сироткин неће купити себи нешто
неопходно, неће дати да се окрпи блуза нити набавити нове
чизме – он ће купити пецива и медењака и то слатко појести –
као да му је седам година. »Ех, Сироткине, сироче грешно!« –
обично му кажу робијаши. Кад се не ради, Сироткин обично
лута по другим касарнама. Скоро сви обављају свој посао –
само он нема шта да ради. Робијаши му добацују понешто,
готово увек с подсмехом (Сироткину и њему сличним често се
подсмевају), а он се без речи окрене и оде у другу касарну.
Понекад, ако га одвише грубо исмеју – Сироткин поцрвени.
Често сам мислио због чега је ово мирно и добродушно
створење допало тамнице? Једном сам лежао у болници, у
робијашком одељењу. И Сироткин је био болестан и лежао
поред мене. Разговарао сам с њим једном у сумрак. Он
неочекивано живну и, реч по реч, исприча ми како су га
отерали у регруте, како је његова мајка испраћајући га плакала
и како му је тешко било у војсци. Сироткин рече још и то да
никако није могао поднети регрутски живот, зато што су тамо
сви били љути и строги и што су старешине с њим скоро увек
биле незадовољне.
– И како се све то свршило? – упитах га. – Због чега си допао
тамнице? И то у посебну категорију!… Ех, Сироткине,
Сироткине!
– Ја сам ти, Александре Петровичу, свега годину дана
провео у батаљону. А тамнице сам допао зато што сам убио свог
командира чете Григорија Петровича.
– Чуо сам за то, Сироткине, али просто не могу да верујем.
Кога си ти могао да убијеш?
– Ето, десило се, Александре Петровичу. Много ми је било
тешко.

54
 – А како остали регрути живе? Разуме се, у почетку је тешко,
али после човек навикне и кад погледаш – постао од њега силан
војник. Тебе је, по свој прилици, мајка размазила, хранила те
медењацима и млеком све до осамнаесте године.
– Мене је мајка заиста много волела. Кад сам отишао у
регруте, она је пала у постељу и више, кажу, није ни устала… И
сувише ми је било тешко у војсци. Командир ме омрзнуо и
кажњавао за сваку ситницу – и зашто? Ја сам сваког слушао и
живео уредно. Нисам пио, ни од кога ништа нисам
позајмљивао, јер то је рђава ствар, Александре Петровичу, кад
се човек задужује. А око мене све сурови људи, тврда срца, нема
где човек ни да се исплаче. Дешавало се, завучем се у неки кутак
и тамо плачем. Стојим ја тако једном на стражи. Ноћ дубока.
Поставили ме да пожарчим код пушака. Напољу јесења ветрина
и таква помрчина да се прст пред оком није видео. И мени дође
тешко, тако тешко! Ја пушку к нози, скинем бајонет и ставим га
крај себе, изујем десну чизму, положим, цев на прса, наслоним
се на грлић и ножним палцем окинем обарач. Кад оно – не
опали! Ја прегледам пушку, прочистим упаљач, наспем свежег
барута, поправим кремен и опет наслоним грлић на прса. И гле
чуда, барут плану, а пушка опет не опали! Ама, шта је ово,
мислим у себи. Обујем чизму, бајонет поново натакнем и
почнем да шетам ћутке. Е, тад сам и одлучио да учиним што сам
наумио: било шта било, само да се ослободим регрута! Пола
сата касније ево ти командира: он је те ноћи био дежурни. И
право на мене: »Зар се тако стоји на стражи?« – повика, а ја
пушку на готовс и заријем му бајонет до самог грлића. Издржао
сам четири хиљаде шиба и затим дошао овамо – у посебну
категорију…
Сироткин није лагао. Зашто би га иначе сврстили у посебну
категорију? За обичне злочине кажњава се много лакше.
Узгред речено, од свих мојих другова једино је Сироткин
био леп момак. А што се тиче осталих преступника посебне
категорије – којих је код нас било једно петнаестак – њих је

55
било непријатно погледати. Два-три лица још су се некако
могла поднети, а остали све неки неуредни и ружни клемпавци
– понеки чак и седи. Ако будем имао прилике, ја ћу о читавој
тој групи опширније говорити. Сироткин се често дружио са
Газином, с оним истим робијашем с којим сам и почео ову
главу, напоменувши да је пијан бануо у кухињу и да је његов
упад пореметио све моје почетничке представе о тамничком
животу.
Тај Газин био је страшан човек. Он је на целу средину
остављао страшан и мучан утисак. Мени се увек чинило да од
њега није могло бити ништа свирепије и чудовишније. У
Тоболску сам видео разбојника Камењева, чувеног по својим
злочинима; касније сам видео Соколова, војног бегунца под
истрагом, страшног убицу. Али ни један од њих није на мене
оставио тако одвратан утисак као Газин. Понекад ми се чинило
да гледам пред собом огромног, исполинског паука човечјег
раста. Газин је био Татарин, страховито снажан, најснажнији
робијаш у нашој тамници, нешто виши од средњега раста,
херкуловске грађе. Имао је ружну, несразмерно велику главу, у
ходу се држао погурено и гледао испод ока.
У тамници су о њему кружиле чудновате приче. Знало се да
је војник, међутим, робијаши су међу собом причали да је
побегао из Нерчинска – а да ли је то истина – не знам.
Прогоњен у Сибир више пута, бежао је неколико пута, мењао
име и најзад заглавио у нашу тамницу – у посебну категорију.
Причали су, исто тако, како је волео да коље малу децу – просто
из уживања домами дете на неко згодно место, најпре га
престрави, намучи и кад се наужива ужасом и дрхтањем јадне
мале жртве, закоље је мирно, полако и са насладом. Можда су
све то људи измишљали на основу тегобног утиска који је Газин
остављао на целу средину, али све су те измишљотине некако
пристајале и одговарале његовој личности. Међутим, кад није
пијан, Газин се у тамници понашао сасвим разборито. Увек је
био миран, није се ни с ким никада свађао и избегавао је свађу,

56
али некако из презрења према околини, као да је себе сматрао
изнад свих осталих. Газин је врло мало говорио и био је некако
смишљено затворен у себе. Сви су му гестови спори, мирни и
самоуверени. По очима му се видело да је врло паметан и
изванредно лукав човек, али нешто надмено, подругљиво и
сурово видело се увек на његовом лицу и у његовом смеху.
Газин је трговао пићем и био један од најбогатијих крчмара
у тамници. Једно двапут годишње и сам се опијао као земља, и
баш тада би се испољавало све зверство његовог бића. Како га је
пиће полако хватало, он би почео да задиркује људе, да их
исмева, а његов подсмех био је отрован, срачунат и као одавно
припремљен. А кад би се, најзад, сасвим опио, спопадао га је
такав бес да је с ножем у рукама насртао на људе. Познајући
његову страховиту снагу, робијаши су бежали од њега и
скривали се, јер је Газин нападао сваког на кога наиђе. Али
ускоро су нашли начина да с њим изиђу накрај. По десетак
људи из његове касарне сложно би навалили на њега и почели
да га туку. А тукли су га тако да се ништа суровије од тога ни
замислити не може: ударали су га у груди, у срце, у лажичицу, у
трбух. Тукли би га дуго и престајали тек онда кад би се
обезнанио и лежао као мртав. Другог не би смели тако да туку,
јер сваки други би од тога умро – само је Газин остајао жив.
Пошто га претуку, робијаши га потпуно онесвешћена увију у
кожух и однесу на лежај. »Нека се окрепи сном и лежањем.« И
стварно, Газин је сутрадан устајао скоро здрав и одлазио на рад
невесео и ћутљив. И увек тако: кад се Газин опије, сви су
робијаши знали да ће тога дана добити грдних батина. И он сам
је то знао, па ипак се опијао. Тако је било неколико година.
Најзад су опазили да Газин почиње попуштати. Почео се
жалити да га боли час ово, час оно, упадљиво је мршавио и све
чешће одлазио у болницу… »Попустио је, ипак« – говорили су
робијаши међу собом.
Газин је ушао у кухињу у пратњи оног одвратног Пољака са
виолином, кога су лумпаџије обично узимале да би весеље било

57
потпуније. Он стаде насред кухиње; посматрао је присутне
ћутке и пажљиво. Све је замукло. Кад најзад погледа мене и
мога друга, он нас са злобом и подсмехом одмери, осмехну се
самозадовољно и, као да му нешто паде на ум, приђе посрћући
нашем столу.
– А могу ли знати – поче он (говорио је руски) – одакле вам
паре да и овде пијете чај?
Ја и мој друг ћутке се погледасмо; знали смо да је најбоље
ћутати и не одговарати му. Јер чим бисмо му и реч казали, он би
се разбеснео.
– Ви, значи, имате пара – настави Газин да нас испитује. –
Мора да имате гомилу пара, а? А зар сте зато дошли на робију
да пијете чај? Јесте ли дошли да пијете чај? Та одговорите, ђаво
вас!…
Али кад је увидео да смо одлучили да ћутимо и да се
правимо као да га не примећујемо, он поцрвене и задрхта од
помаме. У ћошку, поред њега, биле су велике наћве у које су
стављали исечени хлеб спремљен робијашима за ручак или
вечеру. Наћве су биле тако велике да је у њих могло да стане
хлеба за пола тамнице – сада су стајале празне. Он их зграби
обема рукама и замахну изнад нас. Мало је требало па да нам
главе разбије. Убиство или покушај убиства претило је
страховитим непријатностима читавој тамници: почела би
истрага, претреси, појачала би се строгост, зато су сви робијаши
настојали свим силама да до тога не дође – па ипак, упркос
свему томе, сад су се сви утишали и чекали. Ни речи у нашу
одбрану! Ниједног повика на Газина – толико је била јака
њихова мржња према нама! Њима је очевидно било пријатно
што се налазимо у опасности… Али, све се срећно свршило: тек
што је Газин хтео да нам баци наћве на главу, кад неко повика
из трема:
– Газине! Украдоше ракију!
Он тресну наћве о под и као суманут излете из кухиње.

58
 – Е, сам их је Господ спасао! – говорили су робијаши међу
собом.
И дуго су касније о томе причали.
Нисам успео да сазнам да ли је вест о крађи пића била
истинита или је у прави час измишљена ради нашег спасења.
Увече, кад је већ пао мрак, шетао сам пред само затварање
касарне поред ограде. Тешка туга притискивала ми је душу, и
никад касније, за цело време робије нисам осетио такву. Тешко
је поднети први дан заточења, па ма где то било: у тамници, у
затвору или на робији. Сећам се, највише ме је занимала једна
мисао, која ме је касније непрестано прогонила до краја
тамновања, проблем до извесне мере нерешив, за мене нерешив
и сада: мисао о неуједначености казне за истоветне злочине.
Истина, преступи се чак ни приближно не могу упоређивати.
Узмимо, примера ради: и један и други су убили човека;
одмерене су све околности и једног и другог случаја и испада да
и за једно и за друго следује иста казна. А погледајте каква је
разлика између једног и другог злочина. Један је заклао човека –
ни за шта, за главицу лука. Изишао на пут и заклао сељака који
је наишао и код њега нашао само главицу лука. »Ето ти, баћко,
послао си ме у лов, ја заклао сељака и нашао код њега само
главицу лука!« – »Будало! Главица лука – то је копејка! Сто
људи – сто главица лука – ето ти и рубље« (Тамничка легенда.)
Други је убио бранећи од сладострасног тиранина част своје
веренице, сестре или кћери. Неко је убио као скитница опкољен
читавим пуком полицајаца, бранећи своју слободу, живот и
често умирао од глади. А други коље малу децу из задовољства
да коље, да осећа њихову топлу крв на својим рукама, да ужива
у њиховом страху и њиховим последњим, голубијим дрхтајима
под ножем. И шта се дешава? И једног и другог осуђују на
робију. Истина, постоји разлика у роковима трајања казне. Али
она је релативно мала, док разлика међу злочинцима једне те
исте врсте има безброј. Колико карактера – толико и врста
злочина. Рецимо да се те разлике не могу уједначити ни

59
изгладити, да је то нерешив проблем своје врсте – нека
квадратура круга! Али кад та неједнакост и не би постојала –
погледајте на другу разлику – на разлику у последицама казне.
Ево, неко на робији вене, топи се као свећа, а други до
доласка на робију није чак ни знао да постоји на свету тако
весео живот, такав пријатан клуб дружине одважних људи. А на
робију долазе и такви. Има, на пример, образованих људи,
свесних, савесних, добра срца. Њих ће и без других казни убити
њихов душевни бол својом муком. Они ће сами осудити себе за
злочин немилосрдније и суровије од најстрожег закона. Поред
таквих, има људи који за читаво време робије неће ниједном
помислити о убиству које су извршили. Они чак сматрају да
нису криви. А има и таквих који хотимично загазе у злочин
како би допали робије и избавили се на тај начин од живота на
слободи – сто пута горег од робије. На слободи је такав човек
живео крајње понижен, никад се није најео, а радио је за свог
господара од зоре до мрака. На робији је, међутим, рад лакши
него код куће, хлеба има доста, и то таквог каквог он раније ни
видео није. О празницима се добија говедина, прима се
милостиња и постоји могућност да се заради која пара. А
друштво? Препреден свет, вешт и о свему обавештен. Отуд он и
гледа на своје другове са дивљењем и поштовањем, јер никад
раније није видео такве људе. Он робијаше сматра најбољом
друштвеном средином која постоји на свету. Зар ова два типа
људи подједнако осећају казну? Али зашто да ломимо главу
нерешивим проблемима! Лупа добош, време је да се улази у
касарну.

60
 IV
ПРВИ УТИСЦИ

П
очело је последње пребројавање. После тога касарне се
затварају – свака посебним катанцем – и робијаши остају
све до зоре затворени.
Пребројавање врши подофицир с двојицом војника.
Понекад су ради тога робијаше постројавали у дворишту и
долазио би дежурни официр. Али најчешће се читава
церемонија обављала по домаћи: пребројавали су по касарнама.
Тако је било и сада. Често се они што пребројавају преваре,
погрешно преброје, оду па се опет врате. Најзад јадни стражари
утврде тачан број и затворе касарну. У њој је било око тридесет
робијаша, доста тесно збијених на дрвеним лежајима. Још је
било рано да се спава, и сваки је, очевидно, морао наћи неки
посао.
Од управе је у касарни остајао само један инвалид, кога сам
већ споменуо. Свака касарна имала је такође старешину
робијаша, кога је постављао лично мајор, наравно, због доброг
владања. Врло често се дешавало да и собног старешину ухвате
у озбиљном преступу – тада би га шибали, одмах смењивали са
дужности и на његово место постављали другог. У нашој
касарни старешина је био Аким Акимич, који је, на моје велико
чуђење, често викао на робијаше. Они су му обично одговарали
са подсмехом. Инвалид је био паметнији од њега и ни у шта се
није мешао, а кад би му се десило да нешто и каже, чинио је то
само реда ради, да му буде мирна савест. Он је обично седео
ћутке на свом војничком кревету и шио чизму. Робијаши нису
обраћали на њега скоро никакву пажњу.
Првог дана мог тамновања опазио сам нешто и касније сам
се уверио да је то опажање било тачно. Наиме, опазио сам да

61
сви људи који нису робијаши, почевши од оних који су у
непосредном додиру са робијашима, као стражари и кувари, па
до оних који имају било какве везе са тамницом – сви са зебњом
гледају на робијаша. Баш као да сваког тренутка узнемирено
очекују да ће робијаш овога часа на њих кидисати са ножем у
рукама. Што је најзанимљивије – робијаши су и сами осећали да
се њих боје и то им је очевидно уливало неку храброст. За
робијаше је најбољи онај старешина који се њих не боји. Но, без
обзира на храброст, робијашима је, уопште, много пријатније
када у њих имају поверење. На тај начин се чак могу и
придобити. За време мог тамновања дешавало се, мада врло
ретко, да по неко од управе уђе у тамницу без оружане пратње.
Требало је видети како је то изненађивало робијаше, и то у
позитивном смислу. Неустрашиви посетилац увек је изазивао
поштовање према себи и кад би се чак и стварно нешто ружно
могло десити, то се свакако не би десило у његовом присуству.
Робијаши уливају страх свуда где се појаве, и ја заиста не
знам откуда то долази. Известан разлог, наравно, постоји – пре
свега, сам изглед робијаша – осведоченог разбојника, а, поред
тога, свако ко изближе посматра тамницу осећа да се ова
гомила људи није од добре воље овде сакупила и да упркос свим
мерама – живог човека није могуће учинити лешином. У њему
ће и даље живети осећање, жеђ освете и живота, страсти и
потребе да се задовољи. Па, ипак, без обзира на све што сам
казао, ја сам потпуно уверен да се робијаша ипак не треба
бојати. Човек не насрће ножем на другог човека ни лако ни
брзо. Једном речју, ако и постоји опасност, ако је некад и има,
на основу чињенице да се несрећни случајеви ретко дешавају,
може се слободно доћи до закључка да је таква опасност
ништавна. Ја, разуме се, говорим о робијашима којима је
изречена пресуда, међу којима се многи радују што су најзад
допали тамнице (толико понекад нови живот изгледа леп!),
према томе, желе да живе мирно и тихо. И још нешто:

62
немирним духовима у својој средини они стварно не
дозвољавају да се много јуначе.
Ма како био храбар и насртљив, сваки се робијаш боји свега
и свачега на робији. Робијаш коме још није изречена пресуда –
то је нешто сасвим друго. Он стварно жели да кидише на човека
ни крива ни дужна, и то само зато што сутра мора да издржи
казну шибања. А ако учини нови преступ, онда се казна одлаже.
У овом случају постоји узрок и циљ напада и они се састоје у
настојању да се »избегне удар судбине«, и то што пре и по сваку
цену. Ја чак знам један чудан психолошки случај ове врсте.
У војном одељењу наше тамнице налазио се један робијаш –
војник коме нису била одузета сва права, осуђен на две године
робије – страшно разметљив човек и прворазредна кукавица.
Иначе, разметљивство и кукавичлук врло се ретко сретају код
руског војника. Наш војник увек изгледа као да је нечим заузет,
те и кад би хтео, не би имао времена да се размеће. А кад се деси
хвалисав, онда је готово увек беспосличар и кукавица. Дутов
(тако се звао овај војник) најзад је издржао своје краткорочно
тамновање и поново се вратио у свој батаљон. Али пошто се сва
Дутовљева браћа и дружина, које у тамницу шаљу да се
поправе, тамо коначно покваре, обично се дешава да они након
две-три недеље живота на слободи опет дођу под суд и враћају
се у тамницу – само сада не више на две-три године, већ у
категорији »вечитих« – до петнаест или двадесет година. Тако
се и овога пута десило. Три недеље после изласка из тамнице
Дутов је обио нечији сандук и покрао ствари. Поред тога,
изазвао је неред и свађао се. Био је предат суду и строго осуђен.
Уплашен од казне коју је морао издржати, премро од страха
као најгора кукавица, он је уочи дана кад је требало да прође
кроз строј и шибе, кидисао на дежурног официра који је ушао у
робијашку собу. Наравно, Дутов је врло добро знао да ће због
таквог поступка бити још строже кажњен и осуђен на дужу
робију. Али њему је било стало да макар само за неколико дана
или чак за неколико часова одложи страшни тренутак казне!

63
Он је био толика кукавица да кад је насрнуо ножем, није чак ни
ранио официра, већ је све учинио форме ради, само зато да би
му због нове кривице поново судили.
Тренутак пред казном је, разуме се, страшан. За неколико
година робије имао сам прилике да видим доста осуђеника уочи
њиховог судбоносног дана. Обично сам се сретао са таквим
робијашима у болници, у робијашком одељењу, кад сам тамо
лежао болестан, а то се често дешавало. Робијаши по целој
Русији знају да су лекари према њима најмилосрднији људи.
Они никад не праве разлике међу робијашима, као што обично
чине сви остали, изузев простог народа. Народ никад не кори
робијаша за његов злочин, ма како страшан био, и све му
опрашта због испаштања и уопште због несреће која га је
задесила. Не зове узалуд сав народ по читавој Русији злочин
несрећом, а злочинце несрећницима. Ово је изванредно
значајна формулација. И утолико је важнија што је казана
несвесно, инстинктивно. Лекари су у многим случајевима
истинска заштита за робијаше, нарочито за оне којима још није
изречена казна и према којима се поступа строже него према
осуђеним… И тако робијаш приближно израчуна кад ће доћи
његов страшни дан и често одлази у болницу у жељи да колико-
толико одгоди тешки тренутак. А кад га отуда отпусте, он је
скоро увек веома узбуђен, јер сигурно зна да је сутра
судбоносни дан. Неки од њих из сујете настоје да сакрију своја
осећања, али њихова неумешна, и лажна храброст не може да
превари околину. Сви осећају у чему је ствар, али ћуте из
љубави према човеку.
Познавао сам једног робијаша – убицу, младог човека,
бившег војника осуђеног на највећи број шиба. Он се толико
уплашио да је уочи извршења казне одлучио да попије лонче
ракије засићено бурмутом. Да узгред кажем, робијаш уочи
извршења казне увек набави ракије. Она се уносила задуго пре
извршења казне и куповала скупо. Осуђени робијаш ће се
читаво пола године одрицати најнеопходнијих ствари, али ће

64
уштедети потребну суму да купи четврт литра ракије да би је
испио петнаест минута пре извршења казне, Међу робијашима,
уопште, постоји уверење да пијан човек не осећа тако јако бол
од канџије или шибе. Али ја сам се удаљио од теме. Јадни
младић попио је лонче ракије и одмах се стварно разболео.
Почео је да баца крв, и готово су га у несвесном стању одвезли у
болницу. То повраћање толико је озледило његова плућа да су
се после неколико дана код њега појавили знаци туберкулозе,
од које је пола године касније умро. Лекари који су га лечили,
нису знали како је зарадио болест.
Али говорећи о малодушности преступника, која се јавља
пред извршење казне, морам напоменути да неки робијаши,
напротив, задиве човека својом неустрашивошћу. Сећам се
неколико примера храбрости која се граничила са неком
врстом безосећајности. Такви примери нису били баш ретки.
Нарочито се сећам сусрета с једним страшним злочинцем.
Једног летњег дана пронео се глас у робијашким болничким
собама да ће те вечери ишибати чувеног разбојника Орлова,
војног бегунца, и после извршења казне довести у болницу.
Очекујући Орлова, болесни робијаши уверавали су ме да ће га
сурово казнити. Сви су били узбуђени, и морам признати да сам
и сам долазак чувеног разбојника очекивао с највећом
радозналошћу. Већ одавно сам о њему слушао права чуда.
То је био редак зликовац – клао је хладнокрвно старце и
децу – човек страховито јаке воље, поносан и свестан своје
снаге. Окривљен је за многа убиства и осуђен на казну шибања.
Довели су га увече. У болничкој соби било је већ мрачно, па су
упалили свеће. Орлов је био скоро без свести, страшно блед,
густе, разбарушене косе, црне као зифт. Леђа су му била
натечена, крвава и у модрицама. Целе ноћи робијаши су га
неговали, мењали му мокре облоге, окретали га с једне стране
на другу, давали му лекове, и све су то чинили као да негују свог
најближег или неког свог добротвора. Сутрадан је овај дошао к
себи и једно двапут прошао по соби! То ме је запањило, јер је у

65
болницу дошао сасвим изнурен и измучен. Он је одједном
издржао половину шиба на које је био осуђен. Лекар је
прекинуо извршење казне тек онда кад је приметио да даље
шибање прети осуђеном сигурном смрћу. Орлов је, поред тога,
био малог раста, слабе грађе и поврх свега – изнурен дугим
лежањем у истражном затвору. Ко је имао прилике да види
робијаше који у истражном затвору чекају пресуду, тај је
вероватно дуго памтио њихова бледа, изнурена и мршава лица
и њихове грозничаве погледе.
Упркос свему, Орлов се брзо опорављао. Његова душевна
снага очигледно је много помагала природи. То доиста није био
сасвим обичан човек. Из радозналости ближе сам се с њим
упознао и целе недеље сам га проучавао. Могу поуздано рећи да
никада у свом животу нисам срео човека јачег и челичнијег
карактера. Видео сам једном приликом у Тоболску још једну
звер ове врсте – бившег разбојничког вођу. То је била сасвим
дивља звер, и када је човек стајао близу њега, осећао је
инстинктом да се поред њега налази страшно створење, иако о
њему баш ништа није знао, чак ни како се зове. Мене је
ужаснула његова духовна отупелост. Телесно је победило све
душевне особине у њему, и по његовом лицу се од првог
погледа видело да је у овом човеку остала само дивља жеђ за
телесном насладом, похота и сладострашће. Ја сам уверен да би
Корењев (тако се звао разбојнички харамбаша) изгубио
присебност и храброст, да би у очекивању казне дрхтао од
страха, иако је био кадар да коље и да не трепне.
Орлов је био нешто сасвим друго. То је била очевидна
победа духа над телом. Видело се да тај човек влада собом
безгранично, да презире сваку муку и казну, да се не боји ничег
на свету. У њему је човек видео једну неисцрпну енергију, жеђ
за радом, за осветом и остварењем постављених задатака. Мене
је, поред осталог, запрепастила његова чудна охолост. Просто је
невероватно како је на све гледао с висине: али он се није
упињао да буде охол – све је то испадало природно. Ја мислим

66
да нема на свету човека који би на Орлова могао упливисати
само својим ауторитетом. Он је на све гледао некако
неочекивано мирно, као да на свету није било ничега што би га
могло зачудити. Иако је врло добро осећао да га остали
робијаши посматрају са поштовањем, Орлов се уопште није
кочоперио, док сујета и охолост карактеришу све робијаше без
изузетка. Био је доста паметан и некако чудно отворен, али то
никако не значи брбљив. На моја питања одговарао је отворено:
како чека да оздрави да би што пре издржао још преостали број
шиба и признао је да се у почетку бојао да неће издржати. »Али
сада«, додао је намигујући, »ствар је у реду. Издржаћу још
преостале шибе и одмах ће ме са групом осуђеника упутити у
Нерчинск, а ја ћу из пут побећи! Обавезно ћу побећи! Само да
ми ране на леђима што пре зарасту!« И за тих пет дана он је са
нестрпљењем чекао када ће моћи затражи отпуст из болнице.
Док је лежао у болници, Орлов је понекад бивао веома
весео. Покушао сам да поразговарам с њим о његовим
доживљајима. Он се мало мрштио на моје распитивање, али је
увек одговарао отворено. Кад је схватио да хоћу да одгонетнем
тајну његове савести и да нађем у његовој души макар трунку
кајања, погледао ме је тако охоло и презриво као да сам
одједном у његовим очима постао глупаво дериште с којим не
вреди разговарати као са одраслим људима. Чак му се на лицу
појавио израз сажаљења према мени. Тренутак касније он ми се
смејао сасвим простодушно и без икакве ироније. Ја тврдо
верујем да се после мог одласка још неколико пута смејао у
себи, сећајући се мојих речи.
Најзад он изиђе из болнице иако му ране на леђима нису
сасвим зарасле. И ја сам тада био отпуштен; десило се да смо се
заједно враћали из болнице: ја у тамницу, а он у затвор поред
наше тамнице у коме је и пре лежао. Кад смо се растајали,
Орлов ми пружи руку, и то је са његове стране био знак великог
поверења. Мислим да је то учинио зато што је био веома
задовољан и самим собом и тим тренутком. У души, он ме је

67
морао презирати и сигурно је гледао на мене као на покорно,
слабачко и јадно створење, у сваком погледу ниже од себе.
Сутрадан су га поново провели кроз војнички строј са
шибама…
Кад закључаше нашу касарну, она одједанпут доби сасвим
други изглед – изглед праве собе и домаћег огњишта. Тек сада
сам могао да видим своје другове робијаше сасвим као да су код
куће. У току дана подофицир, стражари и уопште старешине
могу сваког часа банути у тамницу, отуда се сви робијаши
некако друкчије понашају, као да нису сасвим мирни, као да
сваког часа са стрепњом нешто очекују. Али чим су касарну
закључали, сви су се мирно раскомотили на своме месту и
скоро сваки је почео нешто да ради. У касарни одједном сину
светлост, јер је сваки робијаш имао свећу и свећњак, већином
дрвени. Неко крпи чизме, неко шије нешто од одела. Ваздух је у
касарни сваког часа бивао све загушљивији. Група
беспосличара чучала је око простртог ћилимчета за картање.
Скоро у свакој касарни наћи ће се робијаш који има похабано
ћилимче од аршина, свећу и невероватно прљаве и умазане
карте. Све се то заједно називало »мајданом«. Власник је од
сваког играча добијао по петнаестак копејки за ноћ – тако је
зарађивао паре. Обично су играли »три листа«, »горку«, и тако
даље. Све су игре биле хазардне. Сваки играч истресе пред себе
гомилу бакаруша – све што је имао при себи и – устајао је тек
кад све изгуби или кад огули другове. Игра се свршавала касно
у ноћ, а понекад би трајала до зоре, до самог отварања касарне.
У нашој соби, као и у свим осталим у тамници, увек има
сиромаха и пропалица који све прокоцкају и пропију – или,
просто, рођених просјака. Ја кажем »рођених просјака« и
нарочито инсистирам на том изразу. Јер доиста, свуда у нашем
народу, у свим могућим приликама и условима, увек има и биће
неких чудних људи, мирних и често доста радних, али којима је
на рођењу писано да вечито буду просјаци. Такви људи су увек
бескућници, неуредни, увек изгледају неким јадом утучени и

68
намучени, њих вечито неко тиранише, вечито некога служе,
обично весељаке и људе који су се изненада обогатили и
уздигли. Сваки подухват и иницијатива за њих је права мука и
невоља. Рекло би се као да су се и родили под условом да ништа
не ураде сами, већ само да служе и слушају друге, да не живе по
својој вољи, већ да играју како им други свира. Њихов животни
позив састоји се у извршавању туђих захтева. И као врхунац
свега – њих не могу обогатити никакве околности нити
друштвени преврати. Они су увек просјаци.
Опазио сам да такви људи постоје не само у народу већ у
свим друштвеним круговима, сталежима, партијама,
часописима и удружењима. Тако је било у свакој касарни, у
свакој тамници, и чим би почело картање, један од таквих би се
обавезно нашао да служи. А, уопште, ниједно коцкање не може
без слуге помагача. Њега су обично сви играчи заједнички
плаћали, за сву ноћ добијао је једно пет копејки у сребру, а
његова главна дужност била је да стоји читаве ноћи на стражи.
Он се најчешће смрзавао по шест или седам часова у тами
трема, на хладноћи од минус тридесет степени и ослушкивао
сваку лупу, сваки звук и сваки корак напољу.
Мајор или стражари понекад су доста касно ноћу долазили у
тамницу – улазили би тихо, застајали и хватали коцкаре и
занатлије и прекобројне свеће које су се виделе још споља. Кад
изненада шкљоцне катанац на улазним вратима, онда је било
касно скривати се, гасити свеће и легати на робијашку постељу.
Али такви случајеви ретко су се дешавали, јер би стражари
жестоко плаћали играчима свој немар. Пет копејки су, разуме
се, смешна и ништавна плата чак и у тамници, и мене је у овом
и у другим случајевима запањивала суровост и бездушност оних
који плаћају извесне услуге. »Узео си паре и сад служи!« То је
био аргумент који није трпео никакве приговоре. За свој грош
човек је узимао од најмљеног све што се могло узети, узимао је,
ако је могуће, и више, и још мислио да га је богзна како
задужио. Весељак и пијаница, који расипа паре и лево и десно

69
без икаква реда, обавезно ће закинути оном чије услуге плаћа. Ја
сам то запазио не само у тамници и при коцкању.
Већ сам споменуо да су у касарни сви сели за неки посао:
поред коцкара није било више од пет-шест робијаша потпуно
беспослених. Они би одмах легли да спавају.
Моје место на лежају налазило се до самих врата. Са друге
стране, теме у теме са мном, налазио се Аким Акимич. Он је
радио до десет или једанаест сати: лепио је некакав разнобојни
кинески фењерчић по наруџбини из града и за доста добру
награду. Фењерчиће је правио мајсторски. Радио је плански и
непрекидно, а кад би завршио рад, уредно је спремао алат,
простирао свој мали душек, молио се богу и смемо легао у своју
постељу. У пристојном владању и уредности он је ишао до
педантерије. Очигледно је себе сматрао веома паметним
човеком, као и сви тупи и ограничени људи. Од првог дана тај
човек се мени није свидео, мада сам, сећам се, већ првог дана
много о њему размишљао и највише се чудио како се таква
личност нашла у тамници, уместо да тече каријеру у животу.
Касније ћу често морати да говорим о Акиму Акимичу.
Али да опишем укратко састав наше касарне. Морао сам да
проживим у њој много година, и сви ови људи били су моји
будући другови. Разумљиво је што сам их посматрао са живом
радозналошћу. Лево од мог места налазила се на лежишту група
брђана са Кавказа, осуђених углавном за пљачку, на дужу и
краћу робију. Било их је – два Лезгина, један Чеченац и три
дагестанска Татара. Чеченац је био суморно и туробно
створење. Скоро ни с ким није говорио и увек је гледао своју
околину попреко, с мржњом и отровним, пакосним и
подругљивим осмехом. Један од Лезгина био је већ стар човек,
дугог и танког кукастог носа – већ по самом изгледу прави
разбојник. Али други, по имену Нура, оставио је на мене већ
првог дана најлепши и најпријатнији утисак. Нура је био
средовечан човек, омалена раста, развијен као Херкул, изразито
плав, светлоплавих очију и прћаста носа; у лицу налик на

70
Чухонку6 и кривих ногу од сталног ранијег јахања. По целом
телу имао је ране од сабаља, бајонета и пушчаних зрна. На
Кавказу је припадао мирним, али је кришом стално одлазио
непокореним брђанима и заједно с њима нападао на Русе. У
тамници су га сви волели. Био је увек весео и према свима
љубазан, радио је без роптања, миран и ведар, мада је често с
негодовањем посматрао гадости и прљавштину робијашког
живота, ужасавао се и беснео на сваку крађу, превару и
пијанчење – на све што је било нечасно, али се није свађао, већ
би само срдито окретао главу.
За цело време своје робије Нура никад није ништа украо,
нити је било шта ружно учинио. Био је много побожан и
молитвене обреде испуњавао је као светињу. Постове уочи
муслиманских празника постио је као фанатик и по читаве
ноћи проводио на молитви. Њега су сви волели и веровали у
његову честитост. »Нура је прави лав« – говорили су робијаши;
тако му је надимак »лав« и остао. Он је апсолутно веровао да ће
га кад издржи робију пустити кући на Кавказ, и та га је нада
једино и држала у животу. Чини ми се да би умро кад би ту наду
изгубио.
Првог дана мог боравка у тамници упадљиво сам га запазио.
Додуше, његово добро и симпатично лице морало се запазити
међу љутитим, суморним и пакосним ликовима осталих
робијаша. Пола сата након мог доласка у тамницу Нура ме је у
пролазу потапшао по рамену и добродушно ми се осмехнуо. Ја у
почетку нисам схватио шта то треба да значи. Руски је говорио
врло слабо. Мало касније опет ми је пришао и смејући се
пријатељски ме потапшао по рамену. После тога опет – и тако
читава три дана. Тек касније сам се досетио, а и сазнао да је на
тај начин хтео да изрази своје саосећање, да каже како он зна
колико ми је тешко да се навикнем на тамницу; хтео је да ми
понуди своје пријатељство, да ме охрабри и увери у своју
заштиту. Добри и наивни Нура!

6 Финкињу. – Прим. прев.

71
 Дагестанских Татара била су тројица, и то рођена браћа.
Двојица су била већ у годинама, а трећи, Алеј, није имао више
од двадесет две године, а изгледао је још млађи. Његово место
на дрвеном лежају било је поред мога. Његово дивно, искрено,
паметно и истодобно добродушно-наивно лице већ на први
поглед гануло је моје срце и било ми је веома драго што ми је
судбина послала за суседа њега, а не неког другог. На његовом
лепом, може се чак рећи дивном лицу огледала се сва његова
душа. Алејев осмех био је тако поверљив и детињски
простодушан, велике црне очи тако благе и умиљате, да сам
увек осећао нарочито задовољство и чак олакшање у јаду и тузи
кад сам га гледао. Не претерујем кад ово кажем.
Једном му је у завичају најстарији брат (а имао је петорицу
старије браће: двојица су издржавала казну у некој фабрици)
наредио да узме сабљу, узјаше коња и пође с њима у некакав
напад. Поштовање према старијем у брђанским породицама
тако је велико да се Алеј не само није усудио већ му није ни на
памет пало да упита куда иду. Старија браћа нису сматрала да
треба сами да му то кажу. Ишли су у пљачку – да сачекају на
путу богатог јерменског трговца, да га убију и опљачкају. Тако
се и десило: исекли су пратиоце, заклали Јерменина и покупили
робу. Али ствар се открила. Похватали су их сву шесторицу,
судили им, доказали злочин, казнили шибама и протерали у
Сибир на робију. Суд је према Алеју био милостив и осудио га
на свега четири године робије.
Браћа су га волела много и некако више очинском него
братском љубављу. Он им је био утеха на робији. Обично
невесели и суморни, они су се увек осмехивали кад погледају
Алеја, а кад би почели да разговарају с њим (а разговарали су
врло мало, као да су га још увек држали за дечака с којим се не
може озбиљно разговарати), њихова сурова лица би се
разведрила, и мени је било јасно да браћа с њим разговарају о
нечем шаљивом, готово детињском – увек би се погледали и
добродушно насмејали кад би чули његов одговор. Он сам

72
скоро није смео да почне разговор с њима – толико их је
поштовао.
Тешко је замислити како је овај младић за све време робије
могао сачувати тако меко срце, гајити у души тако строго
поштење и искреност, остати симпатичан. Како је успео да не
огруби и да се не поквари. Додуше, Алеј је и поред своје
привидне благости био снажан и сређен момак. Касније сам га
добро упознао. Био је чедан као чиста девојка; кад би видео
гадан, циничан, прљав, неправедан или насилан поступак у
тамници, варнице јарости плануле би у његовим дивним очима,
које су од тога бивале још лепше. Али он је избегавао псовке и
свађе, мада није био од оних који без отпора подносе увреде –
напротив, Алеј је умео да се брани. Ипак се ни с ким није
свађао, и сви су га робијаши волели и мазили. У почетку је
према мени био само учтив и пажљив. Мало-помало почео сам
разговарати с њим. За неколико месеци Алеј је дивно научио
руски, док његова браћа нису успела ни у току читаве робије.
Увидео сам да је веома паметан младић, врло скроман и
осетљив, чак је много и размишљао. Уопште узевши, да кажем
одмах, ја сматрам да Алеј није обично створење, и сусрета с
њим сећам се као нечег најлепшег у мом животу. Има људи тако
дивних по природи, које је бог тако обдарио да се човеку чини
невероватна чак и сама помисао да ће некад постати гори. За
њих се никад не бринемо. Ја се за Алеја и сада не бринем. А где
ли је он сада?
Одмарао сам се једном на дрвеном лежају и тешке су ме
мисли мориле (било је то доста дуго након мог доласка на
робију). Вредни и радни Алеј тог тренутка није ништа радио
иако је још било рано да се спава. Био је неки њихов
муслимански празник па нису радили. Лежао је са рукама под
главом и нешто мислио. Одједном ме упита:
– А је ли ти много тешко?
Погледао сам га радознало – зачудило ме је то неочекивано
и отворено питање, јер је Алеј био увек обазрив, разборит и

73
мудар добротом срца. Али кад сам се пажљивије загледао,
опазио сам на његовом лицу толико туге и бола од успомена да
сам одмах закључио колико је и њему самом било тешко, и то
баш овог тренутка. Рекао сам му шта сам мислио. Алеј уздахну и
тужно се осмехну. Волео сам његов осмех, увек нежан и
срдачан. Поред тога, смејући се, Алеј је показивао два низа
бисерних зуба, на чијој би му лепоти могла позавидети
најлепша девојка на свету.
– А ти си, Алеј, малопре сигурно мислио како у вашем
Дагестану славе данашњи празник. Сигурно је тамо лепо, а?
– Да – одговори он са заносом и очи му засијаше.
– Само откуд ти знаш да сам о томе мислио?
– Како не бих знао! Је ли боље тамо него овде? – Ех! Зашто
ме то питаш…
– Сад код вас сигурно има много дивног цвећа, прави рај?
– Ох, боље је да ми то и не спомињеш.
Био је веома узбуђен.
– Чуј, Алеј, јеси ли имао сестру?
– Имао сам, а што питаш?
– Ако личи на тебе, мора да је веома лепа.
– Шта сам ја према њој! Она је тако дивна да нема лепше
девојке у Дагестану. Ах, како ми је сестра лепа! Ниси такву
лепоту видео! И мати ми је била лепотица.
– Је ли те волела мати?
– Ах! Зашто ме то питаш! Она је сигурно досад умрла од туге
за мном. Мене је од синова највише волела… Волела ме је више
и од сестре, од све деце… Данас сам је сањао, плакала је за
мном.
Он ућута и те вечери ни речи више не проговори. Али од
тада је увек тражио повод да поразговара са мном, мада из
поштовања, које је према мени ко зна зашто осећао, никад није
први почињао разговор. Зато му је било необично драго кад бих
га нешто питао. Распитивао сам се о Кавказу и о његовом
ранијем животу. Браћа му нису бранила да са мном разговара –

74
чак је и њима било пријатно. Видећи да све више волим Алеја, и
они су према мени постали много предусретљивији и нежнији.
Алеј ми је помагао у раду, слушао ме колико је могао у касарни,
и видело се да му чини задовољство кад може нешто да ми
помогне или угоди. У том настојању није било ни трунке
улагивања или мисли о користи – значило је само топло
осећање пријатељства које он више од мене није крио. Узгред да
кажем, Алеј је имао много дара за занате: лепо је научио да шије
рубље, да оправља чизме, а касније је, колико се то могло,
изучио и столарски занат. Браћа су га хвалила и поносила се
њиме.
– Чуј, Алеј – рекао сам му једном – зашто не би научио да
читаш и пишеш руски? Знаш ли да ти то касније овде у Сибиру
може добро доћи?
– Ја бих врло радо. Али код кога да научим?
– Зар је овде мало писмених људи! Ако хоћеш, ја ћу те
научити.
– Ах, научи ме, молим те! – Он се чак придиже на лежају и
гледајући у мене молећиво склопи руке.
Следеће вечери латили смо се посла. Имао сам руски превод
јеванђеља – једине књиге која у тамници није била забрањена. У
току неколико недеља Алеј је без азбуке, једино по тој књизи
одлично научио да чита.
После једно три месеца он је потпуно разумео књижевни
језик. Учио је одушевљено и са заносом.
Једанпут смо прочитали целу »Беседу на гори«. Опазио сам
да је нека места »Беседе« изговарао са посебном осећајношћу.
Упитао сам га да ли му се свиђа то што је прочитао.
Он ме брзо погледа и лице му обли руменило.
– Ах, свиђа – одговори – Иса је свети пророк. Иса је говорио
божанске речи. Како је лепо!
– А шта ти се највише допада?
– Оно где он каже: опраштај, воли, не вређај, воли и
непријатеље своје. Ах, како је лепо говорио!

75
 Алеј се окренуо браћи, која су слушала наш разговор, и
почео им нешто ватрено говорити. Дуго су и озбиљно међу
собом разговарали и потврдно климали главом. Затим се
достојанствено и благонаклоно – типично муслимански –
осмехнуше на мене (тај осмех ја волим, нарочито његову
достојанственост) и изјавише да је Иса био божји пророк који је
чинио велика чуда, да је направио птицу од земље, дунуо на њу
и она је полетела… да све то пише у њиховим књигама. Док су
ово говорили, они су били потпуно уверени да ми њихова
похвала Христу чини велико задовољство. А Алеј је био сав
блажен што су његова браћа одлучила и пожелела да ми учине
то задовољство.
И у писању смо такође одлично напредовали. Алеј је
набавио хартије (није ми дозволио да купим папир за свој
новац), перо, мастило, и за нека два месеца одлично научио да
пише. То је чак зачудило његову браћу. Њиховој срећи и поносу
није било краја. Просто нису знали како да ми захвале. Кад би
се десило да смо на раду били заједно, они су се утркивали да
ми помогну и сматрали су то правом срећом. О Алеју и да не
говорим. Он ме је, можда, волео као и рођену браћу. Никад
нећу заборавити како је изишао из тамнице. Одвео ме је иза
касарне, загрлио ме и заплакао. Никада ме раније није пољубио,
а нисам га видео ни да је плакао.
– Ти си за мене много учинио, много – говорио ми је – ни
отац рођени, ни мајка не би толико. Ти си од мене створио
човека, нека ти за то бог плати, а ја те никада нећу заборавити…
Где ли је сада, где ли је мој добри, мили и драги Алеј!…
Поред Черкеза у нашој касарни налазила се и група Пољака.
Она је представљала сасвим засебну породицу која скоро није
имала везе са осталим робијашима. Ја сам већ казао да су их сви
мрзели због њиховог издвајања и мржње према робијашима
Русима. Ти Пољаци – њих шест на броју – били су измучени и
болесни људи. Неки су од њих били образовани – о њима ћу
касније говорити засебно и опширно. Последњих година мог

76
тамновања добијао сам понекад од њих књиге. Прва књига коју
сам прочитао оставила је на мене снажан, чудан и нарочит
утисак. И о тим утисцима ћу једном посебно говорити. За мене
су изванредно занимљиви, али тврдо верујем да то многи
уопште неће моћи да схвате. Не може се судити о стварима које
нисмо доживели. Рећи ћу само ово: ускраћивање задовољавања
духовних потреба теже пада човеку од свих физичких мука.
Прост човек осуђен на робију налази у тамници своју средину,
можда чак духовно развијенију. Он је, наравно, много изгубио –
завичај, породицу, сва права, али друштвена средина остаје
иста. Образован човек кога закон осуди на неку казну често
губи неупоредиво више. Он мора да у себи угуши све своје
духовне потребе и навике, да пређе у средину која њему
духовно не одговара, он се мора научити да живи у сасвим
другој атмосфери… То је риба избачена из воде на песак…
Отуда се често дешава да казна, по закону иста за све,
образованом човеку пада десет пута теже. То је истина… чак и
кад би биле у питању само свакодневне навике којих се треба
одрећи.
Пољаци су, дакле, чинили засебну и сложну групу. Било их
је шесторица и били су заједно. Од свих робијаша у нашој
касарни волели су само једног Јеврејина, а и њега можда само
зато што их је забављао. Додуше, тога Јеврејчића волели су чак
и остали робијаши, мада су га сви без изузетка исмејавали. То је
био једини Јеврејин међу нама и ја се дан-данас смејем чим се
њега сетим. Кад год бих га погледао, увек сам се сећао
Гогољевог Јанкеља из »Тараса Буљбе«, који, кад се скине и са
својом Јеврејком пође на спавање у некакав сандук, страшно
личи на очерупано пиле. Наш Јеврејин Исај Фомич личио је на
очерупано пиле, био је маленог раста и слабачак, лукав, али
истодобно несумњиво глуп – уображен и дрзак, а истовремено
страховито плашљив. Цело му је лице измрешкано борама, а на
челу и образима имао је жигове које су му ударали још на месту

77
извршења казне. Никако нисам могао да схватим како је
издржао шездесет канџија.
Исај Фомич осуђен је на робију због убиства. Имао је
скривен лекарски рецепт који су му његови жидовчићи
дотурили одмах после казне. По томе рецепту могла се добити
нека маст од које су после једно две недеље масаже нестајали
ожиљци жигова. Фомич није смео употребити ову маст у
тамници, зато је чекао да прође дванаест година робије па да
искористи рецепт – кад изиђе из тамнице и насели се у Сибиру.
»Иначе се не бих могао озенити«, рекао ми је једном, »а ја
обавезно хоћу да се озеним.« Фомич и ја били смо добри
пријатељи. Он је увек био изванредно расположен. На робији је
лако живео – по занимању је био јувелир, па су га из града, који
није имао јувелира, просто засипали поруџбинама. На тај се
начин и спасао грубих и тешких послова. Фомич је, наравно,
истовремено био и зеленаш и читавој тамници давао је на зајам
новац – под интерес и на залогу. У тамницу је дошао пре мене,
и један Пољак ми је детаљно описао његов долазак. То је веома
смешан догађај који ћу доцније испричати; и о Исају Фомичу
говорићу још који пут.
Поред поменутих, у нашој тамници била су још четири
староверца – људи стари и веома начитани раскољничких
књига – један од њих био је из Стародубовског краја; затим два-
три суморна Украјинца и млад робијаш мршавог лица и танког
носа – било му је свега двадесет три године а већ је убио осам
људи; даље, група фалсификатора новца, од којих је један
забављао целу нашу касарну; најзад, неколико мрачних и
зловољних типова, обријаних глава и нагрђених лица,
ћутљивих и завидљивих, који испод ока и са мржњом гледају
све око себе и који су, по свој прилици, решили да гледају тако,
намрштена лица, да ћуте и мрзе још много година – до краја
своје робије.
Све је ово синуло пред мојим очима те прве, чемерне вечери
мог новог живота – и синуло усред дима и гари од свећа, псовки

78
и неизрецивог цинизма, у смрдљивом ваздуху, уз звуке окова,
усред клетве и бестидног кикотања.
Легао сам на голе даске, а одело ставио под главу (јастука
тада нисам имао). Покрио сам се кожухом, али дуго нисам
могао ока склопити иако сам био сав сломљен и измучен од
неочекиваних и чудовишних утисака првог дана тамновања. А
мој нови живот тек је почињао. Чекало ме је још много шта, о
чему никад нисам ни помислио, што ни слутио нисам…

V
ПРВИ МЕСЕЦИ РОБИЈЕ

Т
ри дана након мог доласка у тамницу наредили су ми да
идем на рад. Тај први радни дан остао је незабораван у
мом сећању, иако ми се ништа необично није десило, бар у
односу на необичне околности у којима сам био. Али то је
такође био дан првих утисака, када сам и даље све око себе
жудно посматрао. Сва та три прва дана мучиле су ме
најтегобније мисли и осећања. Сваки час говорио сам у себи: »У
тамници сам! Ево моје луке за дуги, дуги низ година, ево мог
кутка у који ступам с толико неповерења и скоро болестан… А
ко зна, кад после много година дође време да га напустим –
можда ћу још зажалити за њим!…« – додавао сам с извесном
нијансом осећања злурадости, које понекад прераста у потребу
да се хотимично озлеђује своја рана, као да човек жели да ужива
у свом болу, баш као да сазнање о величини несреће носи у себи
истинску насладу. Мисао да ћу некад зажалити за овим кутком
– доводила ме је до ужаса: ја сам већ и тада наслућивао са
каквим све чудовишним условима човек може да се саживи.
Али све је то тек требало доживети и осетити, а за сада ми се све
око мене чинило страшно и душманско… иако све није било
тако, мени се, разуме се, чинило.

79
 Она дивљачка радозналост с којом су ме посматрали моји
нови другови робијаши, њихова потенцирана грубост према
новајлији племићу који се неочекивано појавио у њиховој
средини, грубост која се граничила с мржњом – све ме је то
толико намучило да сам једва чекао кад ћу почети с радом, само
да бих што пре сазнао и осетио сву своју невољу, да бих почео
да живим као и сви они, да бих што пре ушао у заједнички
колосек. Наравно да тада много шта нисам ни опажао ни
наслућивао, мада ми је било под самим носом: у атмосфери
мржње и непријатељства нисам назирао ништа утешно.
Додуше, неколико предусретљивих и љубазних лица, која сам
већ срео у току ова три дана, много ме је охрабрило.
Најљубазнији је према мени био Аким Акимич. Међу
невеселим и пуним мржње лицима већине робијаша морао сам
запазити неколико добрих и веселих. »Свуда има рђавих људи,
а међу њима и добрих«, журио сам да се утешим. »Ко зна,
можда ови људи нису толико гори од осталих који се налазе
изван тамнице.« Мислио сам о томе и одмахивао главом
сумњајући у своју мисао. А, међутим, боже мој, да сам само знао
тада колико је та мисао била истинита!
Ето, на пример, у тамници се налазио човек кога сам тек
након много година сасвим упознао, мада је био са мном и око
мене скоро у току целог тамновања. То је био робијаш
Сушилов. Чим сам повео реч о робијашима који нису гори од
осталих људи, одмах сам се и нехотице сетио њега. Он ме је
послуживао. Имао сам поред њега још једног. Аким Акимич ми
је од самог почетка, још првих дана, препоручио робијаша
Осипа, који ће ми, рече, за тридесет копејки свакодневно
спремити посебно јело ако ми је тамничка храна одвратна и ако
имам новаца да се посебно храним. Осип је био један од
четворице кувара које су робијаши бирали за две наше кухиње,
мада се, додуше, остављало њима на вољу да одлуче хоће ли или
неће прихватити избор. А и кад се приме посла, могли су га, ако
су хтели, већ сутрадан напустити. Кувари иначе нису ишли на

80
рад и сав њихов посао састојао се у печењу хлеба и кувању
купуса. Код нас их нису звали куварима, већ куварицама, само
не из неког презрења, јер су за рад у кухињи бирани разборити,
умешни и што је могуће поштенији људи, већ онако, од шале, на
коју се наши кувари нису љутили.
Осипа су скоро увек бирали, те је неколико година
узастопно стално био кувар. Напуштао је рад само понекад, и то
привремено, кад би га сасвим сколила туга, а исто тако спопала
жеља да проноси ракију. Био је ретко поштен и миран човек,
иако је осуђен на робију због шверца. То је баш онај шверцер,
висок, здрав и снажан момак, кога сам већ спомињао. Бојао се
свега, а нарочито шиба, био миран, покоран, љубазан према
свима, човек који се никад и ни с ким није посвађао, али који, и
поред свег кукавичлука, није могао одолети шверцерској
страсти да проноси ракију. У заједници са осталим куварима он
је такође трговао ракијом, мада не тако много, као, на пример,
Газин, јер није имао смелости да ризикује много.
С овим Осипом увек сам живео у слози. Што се тиче
посебне хране, за то није требало много новаца. Нећу се
преварити ако кажем да сам за прехрану месечно трошио свега
рубљу у сребру – наравно, треба узети у обзир да хлеб нисам
куповао, а понекад сам јео и шчи (кад сам био много гладан),
упркос гађењу које сам према њему осећао; додуше, касније ме
је то гађење скоро потпуно прошло. Обично сам куповао
говедину, по фунту дневно. А зими је говедина код нас коштала
грош. По месо је ишао на пијацу по неки од инвалида. По један
инвалид био је у свакој касарни, и то ради одржавања реда, а
они су добровољно узели на себе обавезу да сваки дан иду на
пијацу у куповину и нису за то узимали никакву награду – сем,
можда, какву ситницу. Чинили су то ради личног мира и
задовољства, јер се иначе не би могли скрасити у тамници. Тако
су они набављали и доносили дуван, пресовани чај, говедину,
пециво и остало – све осим ракије. Од њих нису ни тражили да
набављају пиће, мада су их понекад чашћавали ракијом.

81
 Осип ми је спремао јело неколико година узастопно и то
стално комад печене говедине. А како је био печен, то је друго
питање, али није реч о томе. Занимљиво је да у току неколико
година нисам са Осипом проговорио скоро ни две речи. Много
пута сам почињао, али он је некако био неспособан за разговор
– осмехне се или каже да или не – и то је све. Било је необично
видети тог Херкула са памећу седмогодишњег детета.
Међу људима који су ми, поред Осипа, помагали био је и
Сушилов. Њега нисам ни звао ни тражио. Нашао ме је некако
сам и пришио се уз мене – чак се не сећам када се и како се то
десило. Почео је да ми пере рубље. Иза касарни била је
направљена велика јама у коју је отицала прљава вода. Изнад те
јаме прало се робијашко рубље у тамничким коритима. Поред
тога, Сушилов је сам измишљао стотину других послова не би
ли ми угодио: кувао ми је чај у чајнику, трчао и свршавао разне
наруџбине, тражио понешто за мене, носио моју блузу на
оправку, мазао ималином моје чизме четири пута месечно и све
је то радио свесрдно и брижно као да су биле у питању богзна
какве озбиљне обавезе – једном речју, потпуно је везао своју
судбину за моју и примио на себе све моје послове. Он, на
пример, никада није говорио: »Колико имате кошуља«, или
»Ваша се блуза поцепала« итд., већ увек: »Ми имамо толико
кошуља« и »Поцепала нам се блуза.« И по његовом се погледу
видело да то сматра главним задатком у свом животу.
Заната или, како робијаши кажу, ручног рада, Сушилов није
имао, и рекло би се да је само од мене зарађивао по коју пару.
Плаћао сам му колико сам могао, то јест копејкама, а он је увек
без поговора био задовољан. Он је морао некоме бити слуга, и
чини се да је изабрао мене само зато што сам био
приступачнији од других и што сам поштеније плаћао. Био је од
оних људи који се никад нису могли опоравити и које су код нас
плаћали да чувају коцкаре и дрежде целе ноћи у ходнику на
мразу, ослушкујући сваки шушањ напољу, како мајор не би
изненада бануо – а за све то добијали су по пет копејки у сребру,

82
док би у случају неопрезности губили све и плаћали грбачом.
Основна особина тих људи је у томе што се увек, свуда и скоро
пред сваким одричу своје личности и да у општим пословима
заједнице не играју чак ни другоразредну, већ трећеразредну
улогу. И све је то код њих некако природно.
Сушилов је био веома јадан човек, потпуно понизан,
унижен и чак заплашен, иако га код нас нико није малтретирао
– просто се родио такав. Њега ми је увек било жао. Нисам га
могао без сажаљења чак ни погледати – а зашто сам га жалио –
ни сам не знам. Ни разговарати с њим нисам могао, јер је и он
био од оних што не умеју да разговарају – видело се да је то за
њега било мучење. Он би тек онда живнуо када му, да бих
завршио разговор, дам неки посао – када га замолим да оде
некуд, да отрчи. Најзад сам се уверио да му тиме причињавам
задовољство.
Сушилов није био ни висок ни мален, ни леп ни ружан, ни
глуп ни паметан, ни млад ни стар – у лицу мало рохав и скоро
плав. О њему се сасвим одређено никад и ништа није могло
рећи. Једно је само несумњиво: како ми се чини и колико сам
могао закључити, Сушилов је припадао истој групи којој и
Сироткин, и то једино због своје понизности и утучености.
Понекад су га робијаши исмејавали, углавном зато што се у току
пута једне групе осуђеника за Сибир заменио за црвену кошуљу
и рубљу у сребру. Ето, због тако ништавне цене, за коју се
продао, робијаши су га и исмевали. Заменити се значи заменити
са неким име, а према томе и судбину. Ма како ова појава
изгледала чудна, она је истинита; за време мог тамновања била
је на снази и практиковала се међу осуђеницима које спроводе у
Сибир као обичај освештан традицијом. У почетку ја у то
никако нисам могао поверовати, али најзад сам морао
поверовати у очигледну ствар.
Ево како се то ради. Спроводи се, на пример, група
осуђеника у Сибир. Спроводе заједно људе осуђене на разне
казне: на робију, на рад у фабрици, на прогонство. Негде у току

83
пута, рецимо у Пермској губернији, неко од робијаша изрази
жељу да се замени са другим. Један Михајлов, на пример, убица
или уопште тежак преступник, сматра да нема рачуна да иде на
дугогодишњу робију. Он је рецимо, лукав човек, искусан, вичан
да превари. Он ти, дакле, мерка у тој групи неког припростог,
понизног и заплашеног сапутника који је осуђен на релативно
малу казну: или на краткотрајни присилни рад у фабрици, или
на прогонство, или чак и на робију, али кратку. И најзад нађе
Сушилова, спахијског слугу осуђеног само на прогонство.
Сушилов иде већ хиљаду пет стотина врста, наравно, без
копејке у џепу, без слатког залогаја, само у осуђеничком оделу,
и сваког служи за бедну награду. Михајлов започиње разговор
са Сушиловом, зближи се, чак се спријатељи и најзад га на
неком одморишту части ракијом. На крају му предлаже ако
хоће да се замене. Ја сам, кажеш, Михајлов, тако и тако, идем на
робију, али не на робију, већ – »специјално одељење«. Иако је
робија, ипак је специјално, значи боље. За то одељење и док је
постојало нису знале ни све управне власти, чак ни у самом
Петрограду. То је био тако забачен и одвојен кутак у једној
сибирској забити и с тако малим бројем робијаша (кад сам ја
тамновао, било их је отприлике седамнаест) да му је тешко било
и траг наћи. Сретао сам касније људе који су служили у Сибиру
и познавали његове прилике, али су први пут чули од мене да
постоји »специјално одељење«. У Зборнику закона њему је
посвећено свега шест редака: »Док се у Сибиру не уведу најтежи
робијашки радови, при тој и тој тамници оснива се специјално
одељење за најтеже злочинце.« Чак и сами робијаши из тог
одељења нису знали повлачи ли оно вечиту робију или
одређени рок. Међутим, рок није био одређен, у закону је само
речено: »Док се у Сибиру не уведу најтежи робијашки радови«,
и ништа више – значи вечита робија.
Није чудно што Сушилов није знао шта је специјално
одељење, као ни сви остали из његове групе, не изузимајући чак
ни самог осуђеног Михајлова, који је имао неку представу о

84
њему једино судећи по свом и сувише тешком злочину, због
кога је добио три или четири хиљаде шиба. Према томе, њега
неће послати на лепо и добро место. А Сушилов је ишао у
прогонство – шта ћеш боље! »Хоћеш ли да се заменимо?«
Сушилов је проста душа, поднапит, пун захвалности према
пријатељу Михајлову и не усуђује се да одбије. Поред тога, он је
слушао од сапутника да је замена дозвољена, да то и други чине,
према томе, нема ту ништа необично. И споразумевају се.
Користећи се простотом Сушилова, бездушни Михајлов купује
од њега име за црвену кошуљу и рубљу у сребру, које му даје
пред сведоцима.
Сутрадан Сушилов је трезан, али га опет чашћавају ракијом,
а и касно је сада да одрекне: рубља је већ отишла за ракију, а
мало касније и црвена кошуља. Ако нећеш – онда врати паре!
Одакле Сушилову рубља у сребру? А ако не врати, заједница ће
га натерати да врати – у њој се на то строго пази. Поред тога,
кад си обећао, онда одржи реч – и на томе заједница инсистира.
Иначе ће га жива појести. Пребиће га, а могу га просто и убити
– у најмању руку заплашиће га на тај начин.
И доиста, кад би заједница само једанпут попустила у
оваквом случају, искоренио би се обичај замене имена. Ако се
може погазити дато обећање и раскинути готов пазар и поред
тога што си узео новац – ко је онда луд да се придржава уговора
и да га испуњава? Просто-напросто, реч је о општој ствари, зато
је заједница у том питању строга. Најзад, Сушилов види да
ништа не помаже и одлучује да се сложи. То се објави читавој
групи; кога треба, подмите или почасте пићем. Њима је, разуме
се, свеједно: Михајлов или Сушилов, нек иду до ђавола, а ракију
су пили, частили су их – према томе, има да ћуте. И кад на
првом одмору, рецимо, изврше прозивку – дођу до Михајлова и
прозову га: »Михајлов« – Сушилов се одазове: ја. Прозову:
»Сушилов«, Михајлов викне: ја – и крену даље. Нико више о
замени и не говори.

85
 У Тоболску разврставају робијаше. »Михајлов« иде у
изгнанство, а »Сушилова« под јаком стражом спроводе у
специјално одељење. Даље је сваки протест излишан и немогућ.
А и чиме да се докаже ствар? И колико ће се година отегнути
поступак? Шта би га још снашло? И где су му, најзад, сведоци?
И кад би их имао – порекли би. На крају крајева излази да је
Сушилов за црвену кошуљу и рубљу у сребру заглавио у
»специјално одељење«.
Робијаши нису исмејавали Сушилова зато што се заменио
(мада према онима који лакшу казну замене тежом осећају
презрење као према свакој будали која заглави), већ зато што је
узео само црвену кошуљу и рубљу у сребру: зато што се тако
јевтино продао. Обично се људи замењују за велике суме,
разуме се, релативно велике. Узимају чак и по неколико
десетина рубаља. Али Сушилов је, по свеопштем мишљењу, био
тако понизан, тако безбојно и ништавно створење да није
имало смисла ни исмејавати га.
Сушилов и ја дуго смо живели заједно, читавих неколико
година. Мало-помало, он ме је силно заволео (то сам морао
опазити), а и ја сам се много навикао на њега. Али једном – то
никада себи не могу опростити – Сушилов није обавио посао за
који сам га замолио, а баш је малопре узео од мене новац на
зајам, и ја га бездушно прекорим: »Знате шта, Сушилове, ви
узимате паре, а не свршавате послове.« Сушилов ништа не рече,
отрча да сврши тај посао, али је одједном постао невесео и
тужан. Прошла су два дана. Мислио сам: не може бити да је то
због мог прекора. Знао сам да је робијаш, Антон Васиљев од
њега упорно тражио неки ситан дуг. Сушилов сигурно нема
новаца, а боји се да затражи од мене. Трећег дана кажем ја
њему: »Сушилове, ви сте, чини ми се, хтели да тражите од мене
новаца за Антона Васиљева? Ево вам.« Седео сам на лежају, а
Сушилов је стајао преда мном. Био је, чини се, много изненађен
што сам се сам сетио његовог тешког положаја и понудио му
новаца; утолико више се зачудио што је, по његовом мишљењу,

86
у последње време много новаца узајмио, па чак није смео ни
помислити да ћу му још дати.
Сушилов погледа у новац, па у мене, брзо се окрену и изиђе
из собе. Мене је ово много зачудило. Пошао сам за њим и
нашао га иза касарни. Стајао је поред тамничке ограде, лицем
према палисаду, налакћен и главе наслоњене на коље.
– Шта вам је, Сушилове? – упитао сам.
Он ме није гледао, и на моје велико чуђење опазио сам да је
готов да се расплаче.
– Ви мислите, Александре Петровичу – рече испрекидано и
настојећи да ме не гледа – да ја вама… за паре… а ја… ја… ех!
Он се опет окрену палисаду, чак челом удари у коље – и
бризну у плач!
Први пут сам видео на робији човека који плаче. Једва сам
га некако утешио. Иако ме је Сушилов од тада још свесрдније –
ако је то уопште могуће – слушао и »пазио«, ја сам по извесним
једва уочљивим знацима опазио да ми у души није могао
опростити онај прекор. Други су га, међутим, исмејавали, сваки
час га боцкали и понекад страшно псовали, а он је с њима
живео у миру и слози и никад се на њих није вређао. Да, врло је
тешко схватити и оценити човека, чак и после дугогодишњег
познанства!
Ето због чега одмах у почетку нисам могао стећи праву
слику робије, као што сам је стекао доцније. Ето, зато сам и
рекао да ипак много шта нисам видео што ми је било пред
носом иако сам све посматрао са жеђу и великом пажњом. У
почетку су ме, природно, запањиле крупне и упадљиве појаве,
али можда сам и њих схватао неправилно, те су у мојој души
остављале само мучне, безнадне и тужне утиске. Томе је много
допринео мој сусрет са А-вом, робијашем који је нешто пре
мене дошао у тамницу и поразно деловао на мене већ првог
дана мог боравка на робији. Додуше, ја сам још пре доласка у
тамницу дознао да ћу се с њим срести. Он ми је загорчао прве

87
тегобне дане робије и појачао моје душевне муке. Не могу то да
прећутим – испричаћу:
То је био најодвратнији пример колико човек може ниско
пасти и какав подлац може постати, до које мере може угушити
у себи свако морално осећање, и то лако, без трунке кајања. А-в
је био млад племић, и ја сам га већ спомињао – рекао сам да је
достављао нашем мајору све што се ради у тамници и да се
спријатељио с његовим посилним Фећком. Ево укратко његове
биографије: Није свршио никакву школу, посвађао се у Москви
са родбином, која се уплашила његовог развратног живота, и
дошао у Петроград. Да би дошао до новаца, одлучио се на једну
подлу доставу, одлучио је, у ствари, да прода крв десеторице
људи само зато да би што пре задовољио неодољиву жељу за
најгрубљим и најразвратнијим уживањима. Петроград га је
саблазнио својим посластичарницама и јавним кућама, и
постао је толико лаком на уживања да се одлучио на тако луд и
бесмислен поступак, мада је био паметан човек. Открили су га
ускоро. Својом доставом оптужио је невине људе, а власт
преварио. Зато су га осудили на десет година робије, коју је
издржавао у нашој тамници.
Био је врло млад – тек је почео да живи. Човек би помислио
да га је тако страшан удар у животу морао запањити, изазвати
код њега известан отпор и духовни прелом. Али он је примио
овај нови удес без трунке збуњености, без имало гађења, без
моралног гнушања, није се чак ни уплашио, сем, можда, од
неминовног физичког рада и растанка са посластичарницама и
трима јавним кућама. Чак му се учинило да му је звање
робијаша само одрешило руке на још веће подлости. »Кад сам
већ робијаш, значи могу без зазора чинити подлости – робијаш
те робијаш!« То је дословно његово мишљење. Сећам се овог
гадног створења као изузетне појаве. Проживео сам неколико
година међу убицама, развратницима и овејаним зликовцима,
али поуздано могу рећи да никада у животу нисам видео тако

88
дубок морални пад, тако крајњу поквареност и тако безочну
нискост као у овом случају.
У нашој тамници налазио се племић оцеубица (већ сам га
поменуо), међутим, ја сам се на основу многих чињеница и
података уверио да је чак и он био неупоредиво племенитији и
човечнији од А-ва. За цело време мог тамновања А-в је у мојим
очима био и остао гомила меса са зубима, желуцем и
неурачунљивом жудњом за најгрубљим, правим зверским
телесним уживањем. Да би задовољио најситније и
најћудљивије од тих уживања, био је спреман да потпуно
хладнокрвно убије, закоље, једном речју, да учини све само под
условом да заметне и укрије траг. Ја не преувеличавам – добро
сам упознао А-ва. То је био очигледан пример докле могу
дотерати човека телесни прохтеви ако нема у души извесне
моралне норме и законитости. А како ми је било одвратно да
гледам тај вечити подругљиви осмех! То је било чудовиште,
морални Квазимодо. Треба поред тога додати да је био лукав,
паметан, леп и донекле образован, чак даровит. За друштво
пожар, глад и помор нису ништа према таквом човеку!
Већ сам казао да се у тамници све тако покварило да је
шпијунирање и достављање царовало, а робијаши се уопште
нису љутили на то. Напротив, сви су били блиски с А-вом и
опходили се према њему неупоредиво пријатељскије него према
мени. Наклоност нашег пијаног мајора, коју је А-в уживао,
подизала му је вредност у њиховим очима. Он је, међутим,
уверио мајора да уме насликати портрет (а робијашима је
говорио да је био гардијски поручник), и овај је наредио да га
шаљу к њему у стан, разуме се зато да би му урадио портрет. Ту
се А-в и спријатељио са посилним Феђом, који је имао огроман
утицај на свога господина, а, према томе, и уопште на све у
тамници.
По мајоровом захтеву, А-в нас је достављао, а овај га је, кад
се напије, шамарао, псовао и називао шпијуном и доушником.
Дешавало се, и то врло често, да је одмах после шамара мајор

89
седао на столицу и наређивао А-ву да наставља са сликањем
портрета. Наш мајор је, чини се, доиста веровао да је А-в био
изванредан сликар, малтене Брјулов, за кога је и он чуо, али је
ипак сматрао да има права да га шамара, јер, иако си ти прави
уметник, мислио је мајор, ти си сад робијаш, и буди ти и архи-
Брјулов – ја сам ипак твој старешина и, према томе, могу да
радим с тобом шта ми на ум падне. Он је, поред осталог,
наређивао А-ву да му скида чизме и износи ноћне судове из
спаваће собе, иако дуго није могао поверовати да А-в није
велики уметник.
Рад на портрету отегао се бескрајно – скоро годину дана.
Најзад је мајору досадило да га А-в вара и кад се сасвим уверио
да портрет никада неће бити завршен и да, напротив, сваког
дана све мање личи на њега, страшно се наљутио, измлатио
уметника, отерао га у тамницу и за казну наредио да ради
најгрубље послове. А-в је очигледно много жалио, јер му се
тешко било одрећи лепих дана беспосличења, огризака са
мајорове трпезе, пријатељства са Фећком и свих уживања која
су њих двојица измишљали у мајоровој кухињи. Кад је отерао
А-ва, мајор је престао да прогони робијаша М-а кога је А-в
вечито олајавао, а ево зашто: у време његовог доласка у
тамницу М. је био сам. Много је туговао, са осталим
робијашима није имао ничег заједничког, гледао их је са
страхом и одвратношћу, нити је видео нити настојао да види
код њих оно што би га могло примирити и није се с њима
дружио. Робијаши су га исто тако мрзели – враћали му мило за
драго. Уопште узевши, положај људи типа М-а у тамници је
ужасан. М. није знао због чега је А-в допао робије. А-в се,
напротив, одмах досетио с ким има посла и одмах је уверио М-а
да је осуђен скоро за исту ствар за коју и он, а не због лажне
доставе. М. се страховито обрадовао другу и истомишљенику.
Неговао га, тешио првих дана робије, мислећи да он страшно
пати, дао му је последње паре што је имао, хранио га и делио с
њим најнеопходније ствари.

90
 Али А-в га је одмах омрзао, и баш зато што је М. био
племенит, што је с таквим ужасавањем гледао на сваку нискост,
зато што уопште није био ни налик на њега пожурио је да
достави мајору првом приликом све што му је М. у току ранијих
разговора испричао о тамници и о себи.
Мајор је због тога страшно омрзао и малтретирао М-а и да
није било командантовог утицаја, он би га упропастио. Када је
М. доцније сазнао за његову подлост, А-в се уопште није
постидео, чак је волео да се виђају и да га гледа с подсмехом. То
му је, очигледно, причињавало задовољство. На то ми је М.
више пута скретао пажњу. То подло створење касније је побегло
с једним робијашем и стражаром, али о томе ћу говорити
другом приликом. Мислећи да ја нисам обавештен о његовом
случају, он ми се у почетку улагивао. Понављам, он ми је још
више загорчао страшне прве дане робије. Ужаснуо сам се од
страшне подлости и нискости у коју су ме гурнули, у којој сам
се обрео. Помислио сам да је све овде тако ниско и подло. Али
ја сам грешио, јер сам о свима судио по А-ву.
Прва три дана тужан и несрећан лутао сам по тамници или
лежао на дрвеном лежају. Дао сам једном поузданом робијашу,
на кога ме је упутио Аким Акимич, да ми шије кошуље од
грубог платна које сам добио у тамници – наравно, да му
платим (по неколико гроша за сваку). После упорног настојања
Акима Акимича набавио сам душек на склапање (од пустине
опшивене платном), веома танак, као палачинка, и јастук
напуњен вуном, страшно тврд, зато што нисам навикао. Аким
Акимич много се заузимао око набавке свих ових ствари и чак
ми је лично сашио покривач од комада старог сукна од
изношених блуза и панталона које сам купио од робијаша.
Државне ствари којима је истекао рок постајале су робијашева
својина и одмах би се продавале у самој тамници; ма како била
изношена ствар, ипак је постојала нада да се може продати
макар будзашто. У почетку сам се много чудио свему томе.

91
 Уопште узевши, то је било време мог првог додира са
народом. И сам сам неочекивано постао исто тако прост човек
и робијаш као и они. Њихове навике, мишљења, обичаји
постали су некако и моји, бар формално и званично, мада их ја
у суштини нисам усвајао. Био сам збуњен и запањен, баш као да
раније о томе ништа нисам ни чуо ни знао, иако сам и знао и
чуо: али стварност оставља сасвим друге утиске него знано и
чувено. Зар сам ја, на пример, икада раније могао и слутити да
се такве старе прње могу сматрати робом? А ето, од тих старих
прња сашио сам јорган!
Тешко је било и замислити каквог је квалитета сукно од кога
се шије робијашко одело. По изгледу било је доиста налик на
дебело војничко сукно, али чим му се скине влас – претварало
се у цедило и страшно се цепало. Додуше, сукнено одело давало
се на годину дана, али би једва истрајало. Робијаш ради, носи
терете, а одело се на тај начин хаба и брзо цепа. Кожухе дају на
три године, и обично су за то време служили и као одело, и као
покривач и простирка; кожуси су јаки, али при крају треће
године, то јест крајем одређеног рока, није била никаква
реткост видети кожух закрпљен обичним платном. Па ипак, чак
и сасвим изношени кожух продавао би се после одређеног рока
за четрдесет копејки у сребру. А понеки, који су боље очувани,
продавани су и по шест, чак и по седам гривеника 7 у сребру,
што је у тамницама представљало велики новац.
Ја сам већ говорио да је новац у тамници имао невероватан
значај и моћ. Може се поуздано рећи да је робијаш који има
нешто пара десет пута мање патио на робији од онога који
новаца уопште није имао, иако му држава даје све неопходно,
па би, можда, човек помислио: шта ће му новац! Тако је
резоновала и наша управа. Ипак, понављам, кад би се
робијашима одузела свака могућност да имају свој новац, они
би или лудели или цркавали као муве (иако су снабдевени свим
неопходним), или би, најзад, загазили у нечувене злочине –

7 Гривеник, сребрни новац од 10 копејки – Прим. прев.

92
једни из очајања, а други да би што пре били погубљени и
ликвидирани, тек само да на неки начин »промене своју
судбину« (технички робијашки израз).
Ако робијаш крвавим знојем зарађену копејку, за коју се
упуштао у необична лукавства често повезана с крађом и
преварама, тако неразумно и детињасто лудо утроши, то никако
не значи да је не цени, иако се тако чини на први поглед.
Робијаш је на новац лаком до лудила, иако га, кад пије, стварно
баца као плеву, он то чини ради оног што ипак цени много
више од новца. А шта је за робијаша вредније од новца? –
Слобода или његов сан о слободи! Јер робијаши су велики
сањари. О томе ћу понешто касније рећи, а засад, узгред, само
ово: верујте ми да сам сретао робијаше осуђене на по двадесет
година робије који су мени сасвим мирно говорили ово: »Чекај
ти само, издржаћу ако бог да робију и онда…«
Суштина речи »робијаш« значи човека без своје воље, а
расипајући новац, он већ поступа по својој вољи. Упркос свим
могућим жиговима, оковима и мрским палисадима тамничким,
који му заклањају бели свет и затварају га као звер у кавезу –
робијаш може набавити ракије, то јест доћи до страховито
забрањеног уживања – чак и до жена. Он може (мада не баш
увек) да поткупи своје најближе старешине, инвалида и чак
подофицира, који ће му прогледати кроз прсте ако нарушава
прописе и дисциплину. Он чак може, поред погодбе, и да се
јуначи пред њима, јер робијаш страшно воли да се прави јунак,
да се покаже пред друговима и увери чак и самог себе, макар и
привремено да он има воље и власти неупоредиво више него
што би се рекло – једном речју, може да лумпује, или се свађа,
да увреди неког до срца и да му докаже како он све то може, да
је све у његовим рукама, то јест да увери самога себе у оно о
чему, јадник, не може ни помислити. Узгред да кажем: ево
откуд код робијаша, чак и кад су трезни, општа склоност да се
јуначе, хвале, да наивно и смешно уздижу своју личност. Најзад,
цела та теревенка изискује и известан ризик – значи да то носи

93
у себи неки знак живота, неку далеку сем слободе. А шта човек
неће жртвовати за слободу? Који то милионар, кад би му омчом
стегли грло, не би дао све своје милионе за један гутљај ваздуха?
Старешине се понекад чуде откуд то да неки робијаш, који је
неколико година живео тако мирно и узорно да су га због
примерног владања поставили за десетара, одједном, апсолутно
без икаквог видљивог разлога – као да је ђаво ушао у њега –
почне да прави глупости, да пијанчи, да се свађа, а понекад чак
загази и у кривична дела: или отворено омаловажава вишу
власт, или убије некога, или силује итд. Гледају га и чуде се. А
можда је сав узрок ове изненадне ерупције у том човеку – од
кога се то најмање могло очекивати – болно и грчевито
иживљавање личности, неприкривена чежња за
самосталношћу, жеља за афирмацијом своје понижене
личности која изненада наступи и долази до помаме, до лудила,
до наступа и делиријума. Тако, ваљда, човек жив сахрањен, кад
у гробу дође к себи, лупа у поклопац мртвачког сандука и мучи
се да га отвори иако се на основу разума може уверити да су сви
његови напори узалудни. Али у томе и јесте ствар што тада
човеку није до разума – то је грчевито хватање за живот.
Узмимо, поред тога, у обзир и чињеницу да се свака својевољна
манифестација личности код робијаша сматра преступом; у том
случају њему је, природно, сасвим свеједно је ли та
манифестација мала или велика.
Кад се пије – нек се пије, кад се ризикује и излаже опасности
– нек се ризикује до краја, чак и до убиства. И треба само
почети, а после се човек опије и више се не заустави! Зато је у
сваком погледу боље не доводити човека до тога. Сви би били
мирнији.
Тако је. Али како да се то изведе?

94
 VI
ПРВИ МЕСЕЦ РОБИЈЕ

К
ад сам дошао у тамницу, имао сам нешто новаца. Код себе
сам имао мало из бојазни да ми га не одузму, али за сваки
случај неколико рубаља било је скривено у повезу
јеванђеља које се могло унети у тамницу. Ту књигу, са новцем у
повезу, поклонили су ми још у Тоболску они који су такође
патили у изгнанству већ читаве деценије и навикли одавно да у
сваком несрећнику виде брата. Има у Сибиру, и то готово увек,
неколико лица која су као циљ свога живота поставила –
братско старање о »несрећницима«, потпуно несебично, свето
саучешће и сапатњу као према рођеној деци.
Не могу а да овде укратко не поменем један сусрет. У граду у
коме се налазила наша тамница живела је једна дама, удовица
Настасја Ивановна. Наравно, нико се од нас за време
тамновања није могао с њом лично упознати. Рекло би се да је
она за циљ свог живота изабрала помагање изгнаника, али се
највише бринула о нама. Да ли се у њеној породици десила
слична несрећа или је неко од људи драгих и блиских њеном
срцу настрадао због исте кривице – тек она је сматрала за
нарочиту срећу да за нас учини све што може. Она, наравно,
није могла много помоћи – била је веома сиромашна. Али ми
смо у тамници осећали да тамо на слободи имамо искреног
пријатеља. Поред осталог, она нам је често доносила вести које
су нам биле врло потребне.
Кад сам пуштен из тамнице, пре него што сам кренуо у
други град, стигао сам да је посетим и да се с њом лично
упознам. Живела је негде у предграђу код једног блиског
рођака. Није била ни стара ни млада, ни лепа ни ружна, чак се
није могло одредити да ли је паметна и образована. Само се на
сваком кораку опажала бескрајна доброта, неодољива жеља да
угоди људима, да им олакша, да им обавезно учини нешто

95
пријатно. Све се то просто читало у њеним мирним, добрим
очима. Са осталим пријатељима из тамнице провео сам код ње
скоро цело вече. Она нас је нетремице гледала, смејала се кад
смо се смејали, одмах се слагала са свим нашим тврђењима,
бринула се да нас угости оним што је имала. Почастила нас је
чајем, закуском, неким колачима; кад би ова жена имала хиљаде
рубаља, она би се њима, чини се, обрадовала само зато што би
нам могла боље угодити и помоћи нашим друговима који су
остали у тамници.
На растанку нам је поклонила за успомену табакере.
Табакере је сама израдила од картона (и богзна како су биле
урађене), облепила их папиром у боји, истим онаквим каквим
се повезују мале рачунице за основне школе (можда је нека
рачуница стварно расходована за омот табакера). Ради лепшег
изгледа све табакере биле су оивичене узаном врпцом од златне
хартије, због које је она нарочито обилазила радње. »Ви, ето,
пушите цигарете, па ће вам, можда, требати« – рекла нам је
бојажљиво, као да се извињавала за свој поклон… Неки кажу
(ја сам то и слушао и читао) да је најузвишенија љубав према
ближњима истовремено и највећи егоизам. Никако не могу да
схватим – у чему би овде био егоизам!
Иако при доласку у тамницу уопште нисам имао много
новаца, ипак нисам могао да се озбиљно наљутим на оне
робијаше који су скоро првих часова мог тамничког живота,
пошто су ме већ једном преварили, сасвим наивно долазили да
узајме по други, трећи и чак пети пут. Али ово признајем
отворено: било ми је криво што ме је сав тај наивно-лукави свет
по свој прилици сматрао будалом и глупаком и исмејавао ме
баш зато што сам позајмљивао новац и по пети пут. Њима се
свакако учинило да се ја хватам на њихову удицу, а да сам их
одбијао и терао, уверен сам да би ме неупоредиво више
поштовали. Али ма колико да сам се љутио – нисам их ипак
могао одбити.

96
 А љутио сам се зато што сам тих првих дана озбиљно и врло
пажљиво размишљао какав ћу став заузети у тамници, боље
речено, како ћу се односити према њима. Схватио сам да је та
средина за мене сасвим нова, осетио сам да сам запао у потпуну
таму и да се у тој тмини не може проживети толико година.
Требало се припремити. Наравно, ја сам одлучио да пре свега
треба поступити отворено, како душа и савест заповеде. Али
сам исто тако знао да је то голи афоризам, а преда мном ће
искрснути најнеочекиванији практични проблеми и питања.
Упркос ситним бригама о смештају у касарни (које сам већ
поменуо и у које ме је највише упетљао Аким Акимич), иако ме
је све то донекле разонодило – све више ме је мучила и гризла
страшна туга. »Мртва кућа!« – говорио сам сам себи док сам
понекад у сутон са трема наше касарне посматрао робијаше
који су се већ вратили са посла и лењо се вукли по тамничком
дворишту, из касарни у кухињу и натраг. Загледао сам се и
настојао да по њиховим лицима и покретима дознам какви су
то људи и каквог су карактера. А они су луњали поред мене
намрштена чела или превише весели (та два израза најчешћа су
и скоро карактеристична за робију), псовали се или, просто,
разговарали. Било је, најзад, и оних што само шетају некако
замишљени, лагано, одмерено, неки с изразом умора и апатије,
а неки (чак и овде!) – с изразом охоле важности, накривљене
капе, кицошки огрнути кожухом, дрска и лукава погледа и
безочно подругљива осмеха. »То је сад моје друштво, мој
садашњи свет«, мислио сам, »са којим хтео-не хтео морам да
живим…«
Покушао сам да се распитам о њима код Акима Акимича, с
којим сам врло радо пио чај да не бих био сам. Узгред да кажем,
чај је био у прво време скоро моја једина храна. Аким Акимич
није одбијао и сам га је кувао у нашем смешном, малом
лименом самовару ручне израде, који ми је М. дао на послугу.
Аким Акимич је обично пио само чашу чаја (он је имао и чаше),
пио је ћутке и важно, враћао ми чашу, захваљивао и одмах

97
почињао да шије мој покривач. Али оно што ми је било
потребно да дознам – није могао да ми каже и чак није ни
схватио зашто ме толико интересују карактери најближих
робијаша и слушао ме чак са лукавим осмехом који сам врло
добро упамтио. »А, види се да треба лично да доживим, а не да
се распитујем« – помислио сам.
Четвртог дана, исто онако као и онда када сам ишао да ме
поново окују, робијаши су се рано ујутро постројили у две врсте
у дворишту, пред стражарницом код тамничке капије. Испред
њих, лицем у лице, и позади врста, постројили су се војници са
пуним пушкама и натакнутим бајонетима. Војник има право да
пуца у робијаша ако би овај наумио да бежи, али исто тако
одговара ако пуца без крајње потребе. Стражар има право да
пуца и у случају отворене побуне робијаша. Али коме ће пасти
на памет да бежи јавно?
Затим дођоше инжењеријски официр, спроводник,
инжењеријски подофицири, војници и надзорници рада.
Пребројаше људе; група робијаша која је радила у кројачким
радионицама отишла је најраније – њих се није тицала
грађевинска управа – радили су за тамницу, шили за њу. После
њих су отишле занатлије у радионице, а најзад обични физички
радници на свој посао. У тој групи од двадесет робијаша
отишао сам и ја.
Иза тврђаве на замрзнутој реци налазиле су се две државне
барке – биле су неупотребљиве и требало их је развалити да бар
не би узалуд пропала стара дрвена грађа. Додуше, сва та стара
грађа, чини се, није много вредела – скоро ништа. Свуд
унаоколо било је много шуме, и дрва су се у граду продавала за
багателу. Робијаше су слали на рад скоро само зато да не би
седели скрштених руку, и то су они сами врло добро знали.
Таквог посла они су се увек прихватали млитаво и апатично;
сасвим је друга ствар кад је рад сам по себи ваљан и озбиљан и
нарочито ако се може добити одређени задатак. Тада су радили
с извесним одушевљењем, и мада никакве користи од тога нису

98
имали, ипак су, лично сам видео, падали од умора само да би
посао што боље и што брже завршили – чак се будила и њихова
сујета.
На данашњем раду, који се обављао више форме ради него
због стварне потребе, тешко је било добити одређени задатак,
већ је требало радити све док у једанаест часова не залупа
добош и објави повратак у касарне. Дан је био топао и магловит
– снег се скоро топио. Цела наша група отишла је на обалу иза
тврђаве, звецкајући оковима који су ипак, иако су били
сакривени испод одела, на сваком кораку ситно и оштро
звецкали. Два-три робијаша одвојише се да из магацина донесу
потребне алатке. Ишао сам са осталима и некако сам живнуо –
хтео сам да што пре видим какав је то рад. Шта је робијашки
рад? И како ћу радити – први пут у свом животу?
Сећам се свега до најмањих ситница. Уз пут смо срели неког
трговчића с брадицом – застао је и завукао руку у џеп. Одмах се
из наше групе издвојио робијаш, скинуо капу и примио
милостињу од пет копејки, па се хитро вратио на своје место. А
трговчић се прекрстио и отишао својим путем. Тих пет копејки
је још истог дана отишло на пециво, које је свима подједнако
подељено.
У нашој групи неки су као и обично били ћутљиви и
невесели, неки троми и равнодушни, а неки су лењо наклапали
међу собом. Један је био страшно радостан и весео, певао је и
само што није играо на путу звецкајући оковима при
поскакивању. То је био онај малени и снажно развијени
робијаш који се првог јутра мог тамновања, приликом умивања,
посвађао код суда за воду са робијашем који се непромишљено
усудио да назове себе птицом каган. Тај весели момак звао се
Скуратов. Он најзад запева неку поскочицу, од које сам
запамтио само припев:

женили мене без мене –

У воденици сам био…

99
 Недостајала је још само балалајка.
Наравно, његово необично весело расположење одмах је
код неких у нашој групи изазвало негодовање и скоро је
деловало као увреда.
– Гле, што завија! – прекорно каза један робијаш, кога се,
уосталом, све то није тицало.
– Курјак зна само једну песму и њу је примио Туљанин! –
додаде са украјинским изговором други невесели робијаш.
– Добро, је, ја сам Туљанин – одмах одврати Скуратов – а ви
се Полтовљани ваљушцима давите.
– Лажи, само лажи! А шта си ти јео? Опанком шчи сркао!
– А сад као да га ђаво ђуладима храни – додаде трећи.
– Ја сам стварно, браћо, нежан човек – одговори Скуратов са
уздахом, као да се вајка због своје нежности пред свима уопште
– од малена сам намучен (то јест научен, Скуратов је намерно
извртао речи) на компоте од сушених шљива и пампурско
пециво. Моја рођена браћа још и сада у Москви имају своју
радњу – у пасажу тргују ветром, веома богати трговци.
– А чиме си ти трговао?
– А, разном робом. Тада сам, браћо, и добио првих двеста…
– … Рубаља! – додаде један од радозналих и чак се трже кад
је чуо за тако крупну суму.
– Не, драги мој, рубаља, већ батина. Лука, еј, Лука!
– Неком сам и Лука, а за тебе сам Лука Кузмич – нерадо се
одазва ситан и мршав робијаш шиљата носа.
– Добро, де, Луко Кузмичу, ђаво те однео, нека ти буде.
– Неком сам Лука Кузмич, а теби сам чика.
– Е, нека те ђаво носи и са чиком, не вреди с тобом
говорити! А баш сам нешто лепо хтео да ти кажем. Ето, дакле,
браћо, зашто сам тако кратко остао у Москви. Тамо су ми,
најзад, опалили петнаест канџија и протерали ме. И тако ја…
– Зашто су те протерали? – прекиде га робијаш који је
пажљиво слушао причу.

100
 – А, веле, не иди у карантин, не сисај чепове, не свирај у
ветар, тако вам, браћо нисам успео да се обогатим у Москви
како би требало. А много сам желео да се обогатим. Толико сам
желео да вам просто не умем рећи.
Многи се насмејаше. Скуратов је био очевидно од оних
добровољних весељака, боље речено, лакрдијаша, који као да су
сами себи поставили задатак да увесељавају своје невеселе и
суморне другове, а за то, наравно, осим псовки нису ништа
добијали. Скуратов је припадао нарочитом и занимљивом типу
људи, о коме ћу морати још да говорим.
– Па тебе би и сада човек могао уловити уместо самура –
примети Лука Кузмич. – Гле ти, за само одело би добио сто
рубаља.
Скуратов је носио сасвим стар и тотално подеран кожух, на
коме су се свуда шарениле закрпе. Он га доста равнодушно, али
пажљиво погледа од главе до пете.
– Зато ми глава много вреди, браћо, глава! – одговори. – Кад
сам се растајао са Москвом, то ми је била и једина утеха што
глава иде са мном. Збогом, Москво! Хвала ти на слободоумљу,
на купатилу, дивно су ме ишибали! А ти, драги мој, ништа не
гледај мој кожух…
– Но да гледам, ваљда, твоју главу!
– Па он и нема своју главу, већ испрошену – опет се умеша
Лука – дали су му је као милостињу у Тјумену8 кад је са групом
пролазио онуда.
– Јеси ли имао каквог заната, Скуратове?
– Море, какав занат! Био је водич, птице селице је водио и
крао голишаве пилиће – каза један од невеселих. – То му је био
занат.
– Ја сам стварно покушавао да правим чизме – одговори
Скуратов и не опази заједљиву упадицу. – Свега сам један пар
чизама направио.
– Па јеси ли имао купаца?

8 Град у Сибиру.

101
 – Јесам. Натрапао је неки који се очигледно не боји бога
нити поштује родитеље и купио их, казнио га Господ!
Сви око Скуратова прснуше у смех.
– Још једном сам касније покушао да радим – херцловао сам
чизме поручнику Степану Фјодоровичу Поморцову.
– И је ли био задовољан?
– Није, браћо моја. Испсовао ме за хиљаду година и још ми
дао ногу у тур. Много се био наљутио. Ех, обмануо ме живот,
преварио ме робијашки живот!

А само мало касније

А – Акуљкин муж – на врата…

Неочекивано запева Скуратов и опет поче да поиграва и

поцупкује.
– Гле безобразника! – прогунђа Украјинац који је корачао
поред мене и погледа га попреко, љутито и презриво.
– Пропалица! – озбиљно и одлучно каза други.
Ја уопште нисам могао да схватим зашто се љуте на
Скуратова и зашто уопште све веселе некако презиру (а то сам
запазио већ првих дана). Гнев овог Украјинца и осталих ја сам
приписивао нетрпељивости према личностима. Али узрок нису
биле личности – робијаши су се љутили зато што Скуратов није
био уздржљив и озбиљан, што се није држао са осећањем
властитог достојанства, а тим држањем били су заражени сви
робијаши до маније – једном речју, љутили су се зато што је
Скуратов био, како кажу – пропалица.
Па, ипак, нису све весељаке једнако третирали, нити су се на
све љутили као на Скуратова и њему сличне. Све је зависило од
тога како је ко дозвољавао да се према њему понашају:
добродушна и припроста човека одмах почињу понижавати. То
ме је запрепастило. Али је међу весељацима било људи који су и
умели и волели да се одупру и никоме нису остајали дужни.
Њих је околина морала поштовати. У овој групи робијаша

102
налазио се један од таквих зубатих, у суштини веома весео и
мио човек (додуше, с те стране сам га упознао касније), наочит
и крупан момак са великом брадавицом на образу и врло
смешна лица, иначе доста лепог и оштроумног. Звали су га
пионир, јер је служио у том роду војске. Сада се налазио у
специјалном одељењу. И о њему ћу морати да говорим касније.
Додуше, нису ни сви »озбиљни« били тако нетрпељиви
према веселости као љутити Украјинац. На робији је било
неколико људи који су претендовали на првенство у свему: у
знању, у сналажљивости, у памети и карактеру. Многи од њих
били су доиста паметни људи, карактерни и стварно су
постизавали оно чему су тежили – првенство и осетан морални
утицај на своје другове. Ти паметари били су међу собом велики
непријатељи и сваки је од њих имао много завидљиваца који су
га мрзели. На остале робијаше гледали су достојанствено и чак
снисходљиво, нису се без потребе свађали, управа је о њима
имала добро мишљење, на раду су били као неке пословође и
нико од њих не би закерао, рецимо, због песме – они се нису
спуштали до таквих ситница. Према мени су они у току целе
робије били изванредно учтиви, али не баш разговорни – и то
некако чувајући достојанство. О њима ћу морати опширније
говорити.
Стигли смо на обалу. Доле на реци стајала је замрзла у води
стара барка коју је требало развалити. Преко реке плавела се
степа суморна и пуста изгледа. Ја сам очекивао да ће сви
навалити на рад, али ником то и не паде на памет. Неки су
поседали на греде што су лежале на обали. Скоро сви су
извукли из сара дуванкесе с домаћом крџом, која се продавала у
листу на пијаци по три копејке фунта, и кратке чибуке од
ракитовине, са малим дрвеним лулама које су сами правили.
Луле задимише. Стражари нас опколише и почеше да нас чувају
с изразом крајње досаде.

103
 – И коме је само пало на памет да разваљује ову барку? –
каза неко некако за себе, ником не упућујући питање. – Љуске
му требају за потпалу ватре, шта ли?
– Оном што се нас не боји, пало је на памет – рече други
робијаш.
– А куда ли су навалили они геаци? – упита први после
паузе, не чувши, наравно, одговор на питање, и показа у даљину
на групу сељака који су ишли некуд један за другим, газећи по
снегу без пртине. Сви се робијаши лењо окренуше на ту страну
и онако докони почеше да исмејавају сељаке. Један од сељака,
последњи у реду, корачао је некако необично смешно,
раширених руку и искривљене главе на којој је била висока
сељачка капа налик на хлеб од хељде. Цела његова појава јасно
се оцртавала на белом снегу.
– Гле ти, како се брале Петрович наредио – каза један
робијаш с подсмехом, имитирајући сељачки говор.
Занимљиво је да робијаши уопште гледају на сељаке некако
с висине, иако су половина њих били сељаци.
– Онај последњи, браћо, иде као да роткве сади!
– Тај ти споро мисли, а има много пара – додаде трећи.
Сви се насмејаше, али опет некако лењо, као од беде.
У то дође продавачица пецива, нека отресита и окретна
жена.
Од ње су купили пециво за онај петак милостиње и одмах
разделили.
Младић који је у, тамници продавао пециво одмах узе једно
двадесет земичака и поче се ватрено препирати да би добио три
уместо две, као што је то било уобичајено. Али продавачица
није пристајала.
– А, оног не даш?
– Шта то?
– Оног што мишеви не једу!
– Ух, губа те разгубала! – врисну жена и насмеја се.

104
 Најзад дође и надзорник радова, подофицир са штапом у
руци.
– Еј, ви! Шта сте засели! Почињите!
– Ама, дајте нам задатак, Иване Петровичу – проговори
један од »старешина« лењо устајући.
– А што нисте малопре тражили, приликом распореда?
Развалите барку, и ето вам задатак!
Најзад некако поустајаше и једва вукући ноге спустише се на
реку. У гомили се одмах појавише редари, бар на речима.
Показало се да барку не треба без потребе ломити, већ је по
могућности требало сачувати брвна, а нарочито попречне греде
које су дрвеним клиновима прибијене за дно лађе, а то је дуг и
досадан посао.
– Ево, требало би, прво и прво, извадити ову гредицу. Деде,
момци! – рече један робијаш, који није био ни редар ни
старешина, већ обичан радник, тих и прост човек, који је све
досад ћутао; затим се саже и обухвати рукама дебелу греду,
очекујући да му други помогну. Али му нико није помогао.
– Чувај да је не помакнеш! Ни ти ни твој дед медвед да ти
помогне, ни он је неће помаћи! – прогунђа неко кроза зубе.
– Па како ћемо, браћо, да почнемо? Ја не знам… – каза
збуњени робијаш, који се истрчао, остављајући греду и устајући.
– Сав посао не можеш завршити… што се истрчаваш?
– Не би умео ни три козе да чува, а овде хоће да буде први…
Дропља једна!
– Па ја, браћо, ништа нисам хтео – бранио се збуњени
робијаш – ја сам само онако…
– Ама шта ћу ја с вама, навлаке да вам навучем! Или да вас
усолим за зимницу?! – повика опет надзорник у недоумици,
гледајући групу од двадесет људи која није знала како да се
прихвати посла. – Почињите! Брзо!
– На брзу брзину се, Иване Матвејичу, ништа не може
учинити!

105
 – Па ти ионако ништа не радиш, Савељеве! Еј, Петровичу,
мани разговор! Теби говорим! Шта стојиш и продајеш зјала…
Почињи!
– А шта могу ја сам?
– Та одредите нам посао, Иване Матвејичу.
– Рекао сам, нема задатка. Развалите барку и кући!
Почињите!
Најзад су почели да раде, али лењо, нерадо, невешто. Цовека
је спопадао бес гледајући ту гомилу здравих радника, који, чини
се, апсолутно нису знали како да се лате посла. Тек што су
почели да ваде и најмању попречну греду – показало се да се
ломи, »сама се ломи«, како су ради оправдања јавили
надзорнику; према томе, тако се није смело радити, требало је
послу прићи друкчије. И почела је дуга међусобна расправа о
томе како да се почне и шта да се ради. Наравно, мало-помало
дошло је до псовки, а могло се изродити и нешто крупније и
горе…
Надзорник је опет подвикнуо и замахнуо неколико пута
штапом, али попречна греда се опет сломила. Испало је, најзад,
да је секира мало и да треба донети још неки алат. Одмах су
послали двојицу момака са стражарима да из тамнице донесу
алатке, а сви остали сасвим мирно поседаше по барци,
извадише луле да запуше по једну док алат стигне.
Надзорник најзад пљуну.
– Е, за вама посао неће заплакати! Ех, људи, људи! –
прогунђа он љутито, одмахну руком и машући штапом оде у
тврђаву.
Сат касније дође пословођа. Пошто је мирно саслушао
робијаше, он им одреди задатак да изваде још четири попречне
греде, али да их не сломе, и да, поред тога, растуре добар део
барке па онда могу да иду кући. Задатак је био крупан, али да
сте видели како су се латили посла! Куда су се дели лењост и
недоумица! Залупаше секире, почеше да врте дрвене клинове.
Остали су подметали дебеле полуге, и свих двадесет руку,

106
належући на њих живо и вешто, вадиле су попречне греде које
су се сада, на моје велико чуђење, одвајале читаве и неоштећене.
Радило се пуном паром. Сви су се изненада чудно опаметили.
Ни непотребних прича ни псовки – свако је знао шта ће да каже
и да уради, где да стане и шта да посаветује.
Тачно на пола сата пре добоша одређени посао био је
завршен и робијаши кренуше кући, уморни, али сасвим
задовољни иако су добили свега пола сата. Што се мене тиче,
опазио сам нешто нарочито: где год бих у току рада пришао да
помогнем, нигде нисам био где треба, свуда сам сметао, и сви су
ме скоро са псовком терали.
И најгори одрпанац – који је био најгори радник и који није
смео да писне пред другим отреситијим и паметнијим
робијашима – и он је сматрао да има права да се издере на мене
и да ме отера кад бих стао поред њега, јер сам му, тобоже,
сметао. Најзад ми је један од отреситијих робијаша отворено и
грубо рекао:
– Куд сте навалили, идите с милим богом! Шта се трпате кад
вас нико не тражи!
– Запао у врећу! – одмах додаде други.
– Боље узми тањир – рече ми трећи па иди и сакупљај
милостињу за камену кулу и дуванску лулу, а овде за тебе нема
никаква посла.
Морао сам стајати по страни, а стајати по страни док сви
остали раде – некако је срамота човека. Али кад сам стварно
отишао на крај барке, одмах су углас завикали:
– Ето, какве су нам раднике дали. Па шта с њима човек може
да уради? Ништа.
Све су то, наравно, чинили хотимично, јер их је то
забављало. Требало се измотавати са бившим племићем, и,
природно, било им је драго што им се за то пружила прилика.
Сада је сасвим јасно, као што сам већ рекао, зашто је
приликом мог доласка у тамницу прво питање било: како да се
држим и како да се односим према тим људима? Ја сам

107
предосећао да ћу имати с њима честих сукоба, сличних овом
сада на раду. Али, без обзира на све сукобе, одлучио сам да не
мењам свој план рада, о коме сам за то време донекле
размислио. Знао сам да је праведан и уместан. Одлучио сам,
наиме, да се треба држати што је могуће простије и независније
и да никако не треба показивати нарочиту жељу и настојање да
се зближим с њима. Али да их не треба одбијати ако сами
зажеле зближење. Да се никако не треба бојати њихове мржње
и претњи и по могућности се правити да то уопште не
примећујем. Да се никако не зближавам са њима у извесним
стварима и да не повлађујем извесним њиховим навикама и
обичајима – једном речју, да се не намећем ради постизавања
другарства. Одмах сам се досетио да би ме први они за то
презрели. По њиховом схватању (то сам касније сигурно
дознао), био сам ипак дужан да чувам и поштујем пред њима
чак и своје племићко порекло, то јест требало је да уживам у
нераду, да се правим важан, да их презирем и да се љутим на
њих сваког часа, да се правим господин. Тако су они схватали
племића. Они би ме, наравно, за то псовали али би ме ипак у
себи поштовали.
Међутим, мени није пристајала таква улога. Ја никад нисам
био племић какав одговара њиховом схватању; дао сам себи реч
да никаквим уступком не понизим пред њима ни своје
образовање ни своја схватања. Кад бих почео да им се улагујем,
да се слажем у свему, да изигравам интимност и усвајам разне
њихове »особине« да бих стекао њихову наклоност – они би
одмах помислили да то чиним из страха и кукавичлука, и
презрели би ме. А-в је био нешто друго: он је одлазио мајору и
робијаши су га се плашили. Но, с друге стране, нисам желео да
се од њих оградим леденом и недоступном учтивошћу, као што
су то чинили Пољаци. Сада сам врло лепо видео да ме презиру
зато што сам хтео да радим као и они, зато што се нисам правио
господин и што их нисам багателисао. И мада сам поуздано
знао да ће касније морати да мењају своје мишљење о мени,

108
ипак ме је страшно љутила и вређала помисао да они некако
имају права да ме сада презиру, мислећи да сам на раду хтео да
им се додворим.
Када сам се увече после поподневног рада вратио у тамницу,
уморан и измучен, опет ме је обузела страшна туга. »Колико је
још остало хиљада оваквих дана«, мислио сам, »све исто
оваквих!« Лутао сам у сутон нем и самотан иза касарни поред
палисада и одједном угледао нашег Шарика како трчи право к
мени. Као што у војсци чете, ескадрони и батерије имају своје
псе, тако је и наша тамница имала Шарика. Нико не зна откада
Шарик живи у тамници, ничији није био, сваког робијаша је
волео као газду и хранио се отпацима из кухиње. Шарик је био
крупан пас црне длаке ишаране белим пегама, обичан домаћи
пас, не много стар, паметних очију и меког чупавог репа.
Никада га нико није миловао нити је на њега обраћао пажњу.
Већ првог дана робије ја сам га помиловао и дао му хлеба из
руке. Док сам га миловао, Шарик је стајао миран, нежно ме
гледао и у знак задовољства махао репом.
Пошто ме дуго није видео – мене коме је првом пало на
памет да га у току неколико година помилујем, он је сада трчао,
тражио ме међу робијашима и када ме је иза касарни нашао,
полетео је према мени радосно скичећи. Уопште не знам шта
ми је било, тек ја стадох да љубим и грлим његову главу. Шарик
ми је ставио предње шапе на рамена и почео да ме лиже по
лицу. »Дакле, ево, то је пријатељ кога ми је судбина послала!« –
помислио сам. И када сам се касније, у то тегобно и невесело
време, враћао са рада, ја нисам улазио у собу, већ сам увек
најпре журио иза касарне са Шариком, који је скакао поред
мене и скичао од радости, грлио сам његову главу и љубио је,
љубио, док ми се срце стезало од неког слатког и истовремено
болног и чемерног осећања. И сећам се, чак ми је било пријатно
кад помислим – као да сам се хвалио сам себи својим мукама –
да ми је на целом свету сада остало само једно створење које ми
је одано и које ме воли, мој једини пријатељ – верни пас Шарик.

109
 VII
НОВА ПОЗНАНСТВА. ПЕТРОВ

В
реме је пролазило, и ја сам мало-помало почео да се
навикавам. Из дана у дан су ме све мање збуњивале
свакодневне појаве у моме новом животу. Моје очи
навикле су да гледају робијашку атмосферу, догађаје и људе. С
овим животом било се немогуће помирити, али је одавно било
време да га примим онаквог какав је. Све неспоразуме који су
још живели у мени сакрио сам у душу што сам дубље могао.
Нисам више изгубљено лутао по тамници, нити сам одавао
своју тугу. Необично радознали робијашки погледи нису се
више тако често на мени заустављали нити су ме пратили онако
упадљиво безочно. И они су се, очевидно, на мене навикли, а то
ми је било веома драго. По тамници сам већ шетао као по својој
кући, знао сам своје место на дрвеном лежају и чак сам се
навикао на такве ствари на које се, мислио сам, док сам жив
нећу моћи навикнути. Редовно сам сваке недеље ишао да
бријем пола главе. Сваке суботе у слободно време позивали су
нас једног по једног из тамнице у стражарницу (ко се не обрије
– одговарао је). Тамо би нам батаљонски бербери хладном
сапуницом насапунали главу и немилосрдно стругали по њој
сасвим тупим бријачима – а ја се и сад сав најежим кад се сетим
тога мучења.
Додуше, ускоро се и томе нашао лек: Аким Акимич ме је
упутио на једног робијаша, бившег војника, који је за копејку
бријао својим бријачем сваког, и то му је био једини занат и
извор зараде: многи робијаши ишли су к њему на бријање да би
избегли војне бербере – иако нису били нежан свет. Нашег
робијаша-брицу звали су мајор, а зашто, не знам – не знам ни
по чему је личио на мајора. Док ово сада пишем, излази ми пред
очи тај мајор, висок, сувоњав и ћутљив момак, доста глуп,
вечито задубљен у свој посао и с каишем у руци, на коме је

110
даноноћно глачао свој већ до крајности изоштрени бријач и сав
се уносио у тај посао, сматрајући да је то његов животни позив.
Он је заиста био веома задовољан кад је бријач био оштар и кад
би неко дошао да се брије: код њега је сапуница била топла,
рука лака и бријање – меко као кадифа. Он је очевидно уживао
и био поносан на своју вештину, а зарађену копејку примао је
сасвим немарно, као да му доиста није стало до копејке, већ до
вештине бријања.
А-в се једном провео као бос по трњу кад је мајору
достављао шта раде робијаши и помињући тамничког
берберина назвао га необазриво »мајором«. Наш мајор се
помами страховито увређен, до срца.
– Ама, знаш ли ти, гаде, шта је мајор?! – викао је сав
запенушио од беса, обрачунавајући се својски са А-вом. –
Схваташ ли ти шта је то мајор! И одједном се усуђују да неког
робијашког подлаца преда мном називају мајором, у мом
присуству!
Само се А-в могао саживети са таквим човеком.
Од првог дана мог тамновања почео сам да сањам о слободи.
Постало ми је најмилије занимање да на хиљаду разних начина
рачунам кад ће се завршити моја робија. Ја чак ни о чему
другом нисам могао ни да мислим и убеђен сам да тако чине
сви људи привремено лишени слободе. Не знам да ли су
робијаши мислили и рачунали као и ја, али чудна
лакомисленост њихових надања запрепастила ме је од првог
тренутка. Сужањ лишен слободе нада се сасвим другачије од
човека који нормално живи. Слободан човек се, наравно, нада
(на пример, преокрету судбине, остварењу неког подухвата),
али он живи и ради; прави живот га потпуно увлачи у свој
вртлог. Сасвим је друга ствар са заточеницима. Рецимо да је и
то живот – тамновање и робија – али ма ко био робијаш и ма на
колико година био осуђен, он апсолутно инстинктивно не може
прихватити своју судбину као нешто несумњиво и коначно, за
комад правог живота. Сваки робијаш осећа да није код своје

111
куће, да није ту за стално, већ некако као у гостима. На двадесет
година робије он гледа као на две године и потпуно је уверен да
ће, чим изиђе из тамнице, и у педесетој бити исто тако крепак и
виталан као и сад у тридесет петој. »Још ћу ја поживети« –
мисли он и упорно гони од себе сваку сумњу и насртљиву
мисао. Чак и робијаши из специјалног одељења, осуђени на
вечиту робију, и они су се понекад надали да ће изненада једном
стићи наредба из Питера9: »Тога и тога превести у Нерчинск на
рад у рудницима и казну свести на одређено време.« А то ће
бити дивота: пре свега, до Нерчинска треба ићи скоро пола
године, а путовати са групом неупоредиво је боље него живети
у тамници. Затим ће издржати одређено време у Нерчинску и
онда…
Овако сања понекад и сед робијаш!
У Тоболску сам видео робијаше приковане за зид. Човек је
окован ланцем од хвата. Поред њега кревет. Оковали су га за
невероватно страшан злочин учињен у самом Сибиру. Тамнују
тако по пет и по десет година. Већином су разбојници. Међу
онима које сам видео само је један био господин – имао је некад
службу. Говорио је смерно, шапатом, сваком се осмехивао.
Показивао нам је свој ланац и како се треба удобније наместити
на тамничком кревету. Био је зверка своје врсте! Уопште
узевши, сви се држе мирно и изгледају задовољни, а сваки је,
међутим, неизрециво желео да што пре одлежи свој рок. А
зашто? – пита се човек. Зато што ће човек изићи из загушљиве
и влажне самице ниског цигленог свода и прошетаће се по
тамничком дворишту и – то је све. Из тамнице неће изићи
никад. Он сам зна да они које са ланца пусте остају заувек у
тамници, до смрти, и то у оковима. Он то зна па ипак страшно
жели да га што пре пусте са ланца. Јер без те жеље он не би
могао издржати пет или шест година на ланцу – или би умро
или полудео! А да ли би други пристао на такво тамновање?

9 Тако је народ називао Петроград. – Прим. прев.

112
 Осећао сам да ме рад може спасти, ојачати моје здравље и
тело. Вечити душевни немир, нервна напетост, загушљиви
тамнички ваздух могли би ме коначно упропастити. »што
чешће бити на чистом ваздуху, сваки дан се умарати на послу,
навићи се и на ношење терета – и то ће ме спасти«, мислио сам,
»ојачаћу и изићи ћу из тамнице здрав, крепак, снажан и још
доста млад.« И нисам се преварио: рад и кретање били су ми
врло корисни. Са ужасом сам гледао како један мој друг
(племић) вене у тамници, горео је као свећа. Дошао је на робију
заједно са мном, још млад, леп, крепак, а изашао оболео, сед, без
ногу и са тешком астмом. »А, не«, мислио сам, »ја хоћу да
живим и живећу.« Због љубави према раду сам и трпео у
почетку од робијаша – дуго су ме прогонили презрењем и
подсмесима. Али ја се нисам ни на кога освртао и ишао сам
радо на посао, на пример, да печем и туцам алабастер – то је
био лак посао који сам најпре упознао и научио.
Грађевинска управа била је склона да нама племићима по
могућности даје лакше послове, што, уосталом, није била
олакшица, већ праведан поступак. Чудновато би и било
тражити од човека упола слабијег, који никада није радио, да
ради исти посао који се давао правом раднику. Али нису нас
увек мазили, а и кад јесу, чинили су то некако кришом: на то су
строго пазили са стране. Често се морао радити тежак посао и
тада је, наравно, племићима било двапут теже него осталим
радницима. На алабастер су слали по три-четири човека,
обично старе или немоћне, па, наравно, између осталих и нас.
Обично су упућивали и по једног правог радника који је знао
посао. Неколико година узастопно ишао је с нама један те исти
робијаш, Алмазов, строг и сувоњав човек, препланула лица, већ
у годинама и недружеван. Нас је дубоко презирао. Додуше, био
је тако неразговоран да га је мрзело и да виче на нас.
Зграда у којој се пекао и туцао алабастер налазила се на
стрмој и пустој обали реке. Зими, нарочито у суморне дане,
било је досадно гледати на реку и на далеку супротну обалу.

113
Било је у том дивљем и пустом пејзажу нешто дубоко присно,
од чега се срце цепало. Али скоро је теже било кад је над
бескрајном белом копреном снега сијало јарко сунце. Тако је
човека спопадала жеља да полети некуд у ту степу што је
почињала на другој обали и простирала се на југ, као бескрајни
застор, на читаву хиљаду и по врста. Алмазов је обично без
речи марљиво почињао да ради, и ми смо се некако стидели
што му не можемо како треба помагати, а он се намерно носио
са послом, не тражећи од нас никакве помоћи, изгледа зато да
бисмо ми осетили сву нашу кривицу пред њим и кајали се због
свог беспосличења.
А сав посао састојао се у томе да се заложи пећ да би се
испекао наслагани алабастер који смо ми довукли. Сутрадан,
кад је алабастер био потпуно печен, почело би његово вађење из
пећи. Сваки од нас узимао би тежак маљ, напунио корито
алабастером и почео да га ситни. То је био диван посао.
Трошни алабастер брзо се претварао у бели, блистави прах,
тако се лепо мрвио. Ми смо замахивали тешким маљевима и
дизали такву буку и треску да нам је и самима било пријатно.
Најзад смо се умарали, и истовремено нам је било лако: образи
су нам се руменели и крв брже струјала. Тада би нас Алмазов
погледао снисходљивије, као што се гледају мала деца: пушио је
лулу и није могао без гунђања кад је морао да говори. Додуше,
он се тако односио према свима, а у суштини је био, изгледа,
добар човек.
Слали су ме и на други посао – да окрећем тоцило у
радионици. Тоцило је било велико и тешко. Требало је доста
снаге и напора за његово окретање, нарочито кад је токар
(фабрички радник) брусио стубиће степенишне ограде или ноге
великог стола, за намештај неком државном чиновнику. За
такве ствари требало је избрусити читаву греду. У том случају
један није могао да врти и обично су слали по двојицу – мене и
још једног племића, Б. И тако смо нас двојица у току неколико

114
година обављали тај посао, то јест чим би нешто требало
брусити.
Б. је био слабачак човек, грудоболан, мале снаге, још млад.
Дошао је у тамницу око годину дана пре мене са двојицом
својих другова. Један од њих био је старац који се за све време
тамновања молио и дању и ноћу (због тога су га робијаши
много поштовали) и умро за време мог издржавања робије – а
други, још врло млад човек, свеж, румен, снажан и одважан,
који је уз пут носио изнемоглог Б. још од пола пута, а то је
износило пуних седам стотина врста. Требало је видети њихово
пријатељство. Б. је био човек дивно образован, племенит,
великодушног карактера, али нервозан и неуравнотежен због
болести. Са тоцилом смо нас двојица излазили заједно накрај, и
то нас је чак обојицу занимало. Мени је тај рад пружао изврсну
гимнастику и отварао апетит.
Исто тако, много сам волео да чистим снег. То је обично
бивало после великих вејавица које су доста честе зими. После
ветрине, која дува дан и ноћ, по неку кућу затрпали би сметови
до пола прозора, а неку би скоро сасвим завејали. А кад би
вејавица престала и изгрејало сунце, нас би у великом броју, а
понекад и читаву тамницу, терали да чистимо снежне сметове
око државних надлештава. Свакоме би давали лопату а свима
задатак – понекад тако огроман да је просто чудно како смо га
извршавали – и сви бисмо сложно прионули на посао. Сипкав,
тек мало слегнут снег са танком кором од мраза, лако се
захватао лопатом у огромним комадима, разбацивао унаоколо
и још у ваздуху претварао у светлуцаву прашину. Лопата се сама
засецала у белу масу што се блештала на сунцу. Робијаши су
скоро увек весело радили тај посао. Загревају их оштар зимски
ваздух и кретање. Сви су постајали веселији, разлегао би се
громки смех, повици, духовите шале. Почело би обавезно
грудвање, али би тренутак касније завикали разборити и
суморни који не трпе смех и весеље, те би се заједничка радост
обично завршила псовкама.

115
 Мало-помало почео се ширити круг мојих познанстава.
Додуше, ја лично још нисам мислио о познанствима, јер сам
увек био немиран, невесео и неповерљив. Али познанства су
настајала сама од себе.
Међу првима почео ме је посећивати робијаш Петров.
Кажем посећивати и наглашавам ту реч. Петров се налазио у
специјалном одељењу и у најудаљенијој касарни. Међу нама,
као што се види, није могло бити никаквих веза – заједничког,
такође, апсолутно није било и није ни могло бити. Међутим,
тих првих дана Петров је некако сматрао за своју дужност да ме
скоро сваки дан обиђе у соби или да ме заустави у слободно
време, кад сам обично шетао иза касарни, што је могуће даље од
туђих очију. У почетку ми је то било непријатно. Али он је то
некако вешто изводио, тако да су ми ускоро његове посете
постале разонода, иако Петров није био нарочито дружеван и
разговоран човек.
Био је омалена раста, снажно развијен, вешт и окретан,
доста пријатна лица, блед, широких јагодица и смела погледа,
белих, честих и ситних зуба; на доњој усни вечито је имао
трунак дувана. (Многи робијаши имали су обичај да стављају
дуван на усну.) Петров је изгледао млађи него што је, у ствари,
био. Имао је четрдесет година, а рекло би се као да има само
тридесет. Са мном је увек говорио слободно и одрешито,
понашао се према мени сасвим као према равном, то јест врло
пристојно и обазриво. Кад би, на пример, опазио да тражим
самоћу, он би, пошто са мном поразговара минут-два, одлазио
и увек захваљивао на пажњи, а тако се, наравно, није понашао
никада и ни према коме у тамници.
Занимљиво је да су наши односи били такви не само првих
дана већ су и остали такви у току неколико узастопних година и
скоро никад нису постали интимни, иако ми је Петров стварно
био одан. Ја чак ни сада не могу да закључим шта је он заправо
желео од мене, зашто ми је сваки дан долазио у посету. Иако се
касније дешавало да ме поткрада, он ме поткрадао некако

116
случајно. Од мене никад није тражио новаца на зајам, а то значи
да није долазио ради новца или из неког интереса.
Исто тако не могу да објасним зашто ми се увек чинило да
он уопште не живи са мном заједно у тамници, већ у некој
другој кући, негде у граду, и да је само узгред посећивао
тамницу да чује шта има ново, да ме посети и види како сви ми
живимо. Увек се некуда журио, баш као да је некога оставио и
као да га чекају неки људи или недовршен посао. А испадало је
као да се и није баш много журио. Имао је чудан поглед: гледао
је нетремице, с нијансом смелости и с извесним подсмехом, али
некако у даљину, кроз предмет, као да је хтео иза предмета који
му је пред носом да види нешто друго, мало даље. Због тога је
Петров изгледао расејан. Понекад сам хотимично гледао куда
ће Петров отићи после разговора са мном. Где ли то њега
чекају? Али он је журно одлазио у касарну или у кухињу, седао
тамо поред неке групе која разговара, слушао пажљиво,
понекад је чак и сам врло ватрено учествовао у разговору, па
опет изненада прекидао причу и ћутао.
Али без обзира на то да ли је говорио или ћутао, ипак се
видело да је тек на часак свратио, узгред, а негде га чекају посао
и људи. А најчудније је било то што никад никаква посла није
имао – живео је потпуно беспослен (изузев обавезног
робијашког рада). Није знао никакав занат, а и новаца скоро
никад није имао. Али ни за новцем није много туговао. А о чему
је са мном разговарао? Његов разговор био је исто тако чудан
као и он сам. Види, на пример, да ја шетам сам иза тамнице и
одмах окрене према мени. Ишао је увек брзо и правио
изненадне заокрете. Приђе кораком, а чини се као да је дотрчао.
– Добар дан!
– Добар дан!
– Да вам не сметам?
– Не!

117
 – Хтео сам да вас питам о Наполеону10. Је ли он неки род
ономе из дванаесте године? (Петров је, као војничко дете, био
писмен.)
– Да, род му је.
– А какав је он то председник?
Петров је питао увек брзо и одсечно, као да му је што пре
требало да нешто дозна. Баш као да је тражио податке о неком
веома важном предмету који се мора хитно решавати.
Објаснио сам му какав је Наполеон председник и додао да
ће, можда, ускоро бити и цар.
– А који су то?
Објаснио сам му и то како сам знао и умео. Петров је слушао
пажљиво, брзо схватао и одлично разумевао – чак је и уво
нагнуо према мени.
– Хм. А хтео сам још да вас питам, Александре Петровичу, је
ли истина што причају да постоје мајмуни високи као највиши
човек и с рукама до пета?
– Да, има и таквих.
– А који су то?
И то сам му објаснио колико сам знао и умео.
– А где живе?
– Па у земљама жарког појаса. Има их на острву Суматри.
– Је ли то острво у Америци? Како то кажу да тамо људи иду
главачке?
– Не иду главачке. Ви то сигурно мислите на антиподе.
Објаснио сам му шта је Америка, и колико сам могао, шта су
то антиподи.
Петров је слушао веома пажљиво, као да је хотимично
дотрчао да чује о њима.
– Аха! Лане сам читао о грофици Лаваље, књигу сам узео од
ађутанта Арефјева. Је ли истина оно или је само онако –
измишљено? Дело је написао Дима.
– Наравно, измишљено.

10 О Наполеону III.

118
 – Е, па збогом. Хвала вам.
И Петров би нестао.
У суштини, ми смо скоро увек овако и разговарали.
Почео сам да се распитујем о њему. Кад је М. дознао за наше
познанство, опоменуо ме је да будем опрезан. Рекао ми је да су
му, нарочито у почетку тамновања, многи робијаши уливали
ужасан страх, али нико од њих, чак ни Газин, није на њега
оставио тако снажан утисак као – Петров.
– То је најодлучнији и најсмелији робијаш у целој тамници –
говорио је М. – Петров је готов на све. Ако само нешто науми,
он се ни пред чим неће зауставити. Он ће и вас заклати само ако
му падне на памет, просто ће вас заклати, неће ни трепнути
нити се покајати. Ја чак мислим да он није при чистој свести.
Његово мишљење веома ме је заинтересовало. Али М. није
могао да ми објасни зашто му се тако чини. И чудна ствар:
касније сам се неколико година узастопно сретао с Петровом,
скоро сваки дан разговарао с њим, и све време био ми је одан
свом душом (иако уопште не знам зашто) – и мада је мирно и
паметно живео у тамници и ништа страшно није учинио, ја сам
се за све то време, приликом сваког нашег сусрета и разговора,
све више уверавао да М. има право: Петров је био, можда,
најодлучнији и најсмелији човек, који не зна нити признаје
никакву силу или закон. А зашто ми се тако чинио – ни сам не
могу да објасним.
Узгред да кажем, Петров је онај робијаш који је хтео да убије
нашег мајора када су га позвали на шибање и када се мајор, како
кажу робијаши, »чудом спасао« – напустивши тамницу пред
само извршење казне. А пре робије десило се једном да га је
пуковник ударио на занимању. Њега су, вероватно, тукли и пре
тога, али Петров овога пута није хтео да отрпи и избо је
бајонетом свог пуковника усред бела дана, јавно, пред
развијеним стројем. Додуше, ја не знам детаљно његов случај,
јер ми о њему Петров никад није причао. То су, наравно, биле
само експлозије гнева, у којима се до сржи показивала његова

119
природа. Али, ипак, оне су код Петрова биле врло ретке. Он је
доиста био разборит и чак смеран. У његовој души спавале су
силне и пламене страсти, али њихова жеравица била је увек
покривена пепелом и тињала је тихо. Код њега никад нисам
спазио ни трага од сујете и празног хвалисања, које сам, на
пример, сретао код других. Петров се ретко свађао, зато није
био ни с ким нарочито присан, сем, можда, са Сироткином, па
и то кад би му затребао.
Додуше, видео сам једном како се озбиљно разбеснео. Нису
му дали нешто, неку ствар – и увредили су га. Препирао се с
њим неки Василије Антонов, чувен по снази, висок, зао,
кавгаџија, исмевало и храбар робијаш из цивилног одељења.
Они су већ дуго викали један на другог, и ја сам помислио да ће
се свађа у најгорем случају свршити песницама, јер се и Петров,
мада врло ретко, понекад тукао и псовао као најгори робијаш.
Али овога пута догодило се нешто сасвим друго: Петров
одједном пребледе, усне му помодреше и задрхташе, дисање му
отежа. Устаде и полако, сасвим полако, нечујним корацима
босих ногу (лети је много волео да иде бос) приђе Антонову. У
бочној касарни одједном се све утиша – мува би се чула. Сви су
очекивали шта ће се сад десити. Антонов скочи да га дочека –
био је блед као смрт…
Ја нисам издржао и изиђох из касарне. Очекивао сам да ће
се, још пре него што изиђем из трема, разлећи јаук човека
избоденог ножем. Али овога пута ништа се није десило: још пре
него што је Петров стигао до њега, Антонов му је ћутке добацио
ствар око које је настала свађа. (А била је у питању нека бедна
крпа, некакви улошци.) Тренутак-два касније Антонов га је
ипак опсовао, тек да умири савест и да пред другима покаже да
се није баш сасвим уплашио. Али Петров на псовку није
обратио никакву пажњу и чак није ни одговорио. Није била у
питању псовка, већ ствар коју је добио – и он је био веома
задовољан.

120
 Четврт часа доцније он је већ, као и обично, луњао по
тамници потпуно беспослен и као да је тражио неће ли негде
почети занимљив разговор, да би тамо забо нос и мало
послушао. Чинило се да га све интересује, али он према свему
остаје равнодушан и само се мота по тамници без посла. Он се
могао упоредити са радником, са силним радником, који ради
за тројицу, али за кога сада нема посла, и, ето, чекајући прави
посао, седи и игра се с малом децом. Никако нисам могао да
схватим зашто живи у тамници – зашто не бежи? Он се не би
дуго премишљао да то учини, само кад би пожелео да бежи.
Оваквим људима као што је Петров разум господари само дотле
док нешто не зажеле. А тада ништа на овом свету не може
спречити њихову жељу. Уверен сам да би он вешто знао
побећи, све би преварио, могао би без хране по недељу дана да
се крије у некој шуми или у шевару поред реке. Али он
очевидно још није натрапао на мисао о бекству – још није из
дна душе пожелео.
Крупних мисли и нарочито здравог смисла никада нисам
опазио код Петрова. Ти се људи и рађају са једном идејом, за
којом несвесно иду целог живота. Тако се мотају целог века док
не нађу себи занимање које им потпуно одговара, а кад нађу
посао по жељи, тада им је и море до колена. Понекад сам се
чудио како такав човек, који је за шамар избо бајонетом свог
старешину, на робији без поговора легне да прими батине.
Једном су га ишибали кад су га ухватили да проноси ракију. Као
и сви робијаши без заната, и Петров је понекад проносио пиће.
Али он је и под шибе легао као по свом личном нахођењу,
наиме, као да је признавао своју кривицу. У противном случају
он не би легао ни за живу главу, па макар га одмах убили.
Чудио сам се што ме је Петров и поред очевидне љубави и
оданости ипак поткрадао. То га је некако хватало с времена на
време. Он ми је украо библију кад сам му је дао да је пренесе с
једног места на друго. То је било на свега неколико корака, али
он је већ уз пут нашао купца, продао је и новац одмах пропио.

121
Мора да се много зажелео пића, а кад он нешто снажно зажели
– то мора бити испуњено. Ето, такав ће и човека заклати за
двадесет пет копејки, да би за те паре попио чокањ ракије, а
други пут ће га пропустити и са стотину хиљада. Увече ми је сам
признао да је украо библију – и то без трунке збуњености и
кајања, сасвим равнодушно, као да говори о најобичнијем
свакодневном догађају. Покушао сам да га добро изгрдим, жао
ми је било библије. Петров ме је слушао без љутње, чак сасвим
мирно. Сложио се да је библија веома корисна књига и искрено
је жалио што је више немам, али му уопште није било жао што
је књигу украо. Гледао ме је тако самоуверено да сам одмах
престао да га грдим. А моју грдњу подносио је пошто је
вероватно дошао до закључка да мора бити изгрђен за такав
поступак и, ко вели, нека грди, нека се задовољи и олакша срцу,
али у суштини све је то глупост, и то таква да је озбиљног
човека чисто стид да на то троши речи.
Уопште узевши, мени се чинило да он мене сматра за дете,
малтене за шврћу који не разуме најобичније ствари на свету.
Кад бих с њим повео разговор о нечем другом сем науке и
књига, он ми је, додуше, одговарао, али некако само из
учтивости и одговарао је што је могуће краће. Често сам се
питао: шта ће њему књишке ствари о којима ме обично
запиткује. Дешавало се да у току ових разговора с времена на
време погледам Петрова кришом – да ми се не подсмева? Али
не. Он је обично слушао озбиљно, истина, не баш сасвим
пажљиво, и то ме је понекад љутило. Његова питања била су
одређена, тачна, али се није много чудио мојим одговорима и
чак их је расејано слушао… Чинило ми се да је Петров без
много главобоље закључио да се са мном не може разговарати
као са осталим људима, да ја не умем разговарати ни о чему
другом сем о књигама и да чак то нисам у стању да разумем, па
ме не треба узнемиравати.
Уверен сам да је Петров мене чак и волео, и томе сам се
веома чудио. Да ли ме је сматрао незрелим човеком или је

122
осећао према мени оно нарочито сажаљење које свако снажно
створење осећа према другом слабијем (сматрајући да сам
такав) – то не знам. И мада му све то није сметало да ме
поткрада, ја сам ипак уверен да ме је и поткрадајући жалио.
»Ех«, мислио је узимајући моје ствари, »какав је то човек који
не уме ни своју имовину да брани!« Али он ме је, изгледа, зато и
волео. Једном ми је некако случајно казао да имам »и сувише
добру душу« и »ви сте тако простодушни, тако простодушни да
се човек мора сажалити. Само немојте, Александре Петровичу,
да се вређате на ово«, додаде он тренутак доцније, »ја сам то
рекао од свег срца.«
Оваквим људима дешава се у животу да се у тренуцима
наглих масовних акција или преврата неочекивано покажу и
истакну и на тај начин нађу право поље рада. Они нису трибуни
који ватрено говоре и не могу бити покретачи и вође покрета,
али они су први извршиоци подухвата, јер први почињу. И
почињу просто, без парола, али први прескачу главну препреку,
без премишљања и страха иду на нож – а сви остали јурну за
њима и иду слепо до последње барикаде, на којој обично и
остављају своје главе. Ја не верујем да ће Петров добро
завршити. Он ће у једном тренутку све свршити, и ако све досад
није заглавио, то значи није му се указала прилика. А, уосталом,
ко то зна? Можда ће доживети седе власи и мирно умрети од
старости, лутајући без циља…
Али чини ми се да је М. имао право тврдећи да је Петров
био најодлучнији робијаш у целој тамници.

123
 VIII
ОДЛУЧНИ ЉУДИ. ЛУЧКА

О
смелим и одлучним људима тешко је говорити. Њих је на
робији, као и свуда, било мало. На изглед, да видите,
страшан човек. Помислиш на све што о њему причају и
избегаваш га. Неко несвесно осећање гонило ме је да се у
почетку склањам од тих људи. Касније сам умногоме променио
мишљење чак и о најстрашнијим убицама. Понеки није убио, а
страшнији је од шестоструког убице-робијаша. О неким
злочинима тешко је било стећи и најосновније представе –
толико је много чудног у њиховом извршењу. Ово нарочито
зато што се у простом народу дешавају убиства из
најчудноватијих побуда и узрока.
Постоји, на пример, и то доста често, овакав тип убице:
живи човек тихо и мирно. Горка му судбина – али трпи. Он је,
рецимо, сељак, слуга, занатлија или војник. И одједном му због
нечег прекипи. Није издржао – зарио је нож свом непријатељу
и угњетачу. Ту почиње оно што је чудно: човек изненада искаче
из свог колосека. Најпре је убио свог угњетача и непријатеља.
То јесте злочин, али се да разумети – било је узрока. Али
касније он убија не само непријатеља већ кога год сретне, убија
ради забаве, за ружну реч, за нељубазан поглед, да се поигра
или, просто: »Склони ми се с пута, бежи – ја идем!« Баш као да
се опије човек, као да је у грозничавом бунилу. И пошто једном
пређе одређену границу, он као да почне уживати што за њега
нема више ништа свето. Као да га нешто гони да у једном скоку
прескочи сваку законитост и власт и да се наслади
безграничном и најразузданијом слободом, да ужива у
обамирању од ужаса које његово срце мора осећати. Поред тога,
он зна да га чека страшна смрт. Све то, можда, подсећа на оно

124
осећање када човека на високој кули нешто вуче у дубину под
његовим ногама, тако да већ најзад и сам зажели да се
суноврати у понор: нека се што пре сврши! И све се то дешава
са веома мирним и до тада неприметним људима.
Понеки се у том пијанству чак и размећу. И уколико је човек
раније био јаднији, утолико га сада нешто вуче, гони да се
кочопери и да улива страх. Он ужива у том страху који задаје и
воли и ону одвратност коју изазива код других људи. Он се
прави тако смео и одлучан да понекад тако »смео« и сам једва
чека казну, чека да га ликвидирају, јер му и самом постаје тешко
да носи бреме привидне »смелости«. Занимљиво је да у већини
случајева ово расположење и цела та уображеност не престају
све до губилишта, и тада одједном све нестане: баш као да
постоји одређени рок трајања, и то унапред утврђен одређеним
прописима. Тада се човек одједанпут смири, изгуби се и постаје
крпа. На губилишту плаче и моли народ за опроштај. Кад дође у
тамницу, човек се чуди кад га гледа: тако љигав, слинав, чак
утучен и заплашен: »Ама, је ли могуће да је то онај исти који је
заклао пет људи?« помисли човек.
Разуме се, неки се ни у тамници не смире. Још у њима живи
нека разметљивост и хвалисање: »Е, нисам ја баш оно што ви
мислите – ја сам шестоструки убица!« Али ипак се он на крају
смири. Понекад се само разоноди сећањима на своје смеле
подвиге и теревенке, доживљене у време када је био »смео«, и
ако наиђе на простодушног слушаоца, много воли да се
достојанствено и разметљиво пред њим похвали причајући му о
својим подвизима, правећи се како му није стало да то прича.
Ето, какав сам ти ја човек био!
И како се деликатно пази та сујетна обазривост и како је
понекад немамо то причање! Каква се научена разметљивост
огледа у тону и у свакој речи овога козера. Где ли се само овај
свет научио томе!?
Првих дана робије, једне дуге вечери, док сам невесео и
беспослен лежао на робијашкој постељи, чуо сам једну такву

125
причу и, онако неискусан, закључио да је тај што прича неки
изузетан, страшан злочинац, нечувено чврст карактер, док сам
се истовремено са Петровом скоро шегачио. Тема разговора
била је о томе како је он, Лука Кузмич, ни због чега другог, већ
просто ради свог задовољства, уцмекао једног мајора. А Лука
Кузмич вам је онај мали, мршави, шиљоноси млади робијаш-
Украјинац, кога сам већ споменуо. У ствари, Лука је био Рус,
само се родио на југу и, изгледа, био слуга код неког спахије.
Било је у њему неке оштрине и охолости: »Птица мала, али
оштре канџе.« Међутим, робијаши инстинктивно прозру
човека. Њега су врло мало ценили или, како се то у тамници
каже, »њему су врло мало ценили«. А Лука је био страшно
сујетан.
Те вечери Кузмич је седео на лежају и шио кошуљу. То му је
био занат. Поред њега седео је ограничен и приглуп, али добар
и умиљат момак, висок и снажан робијаш Кобилин, Лукин
сусед на тамничком лежају. Лука се с њим (као сви суседи)
често свађао и уопште се понашао према њему охоло, презриво
и деспотски, али Кобилин то због своје простодушности није
опажао. Плео је вунену чарапу и равнодушно слушао Лучку. А
Лука је причао доста гласно и јавно. Желео је да га сви чују,
мада се, напротив, правио како само Кобилину прича.
– Онда су ме, брајко мој, протерали из затвора у Ч-в – поче
он бодући иглом – и то као скитницу.
– А када је то било, је ли давно? – упита Кобилин.
– Па кад сазри пасуљ, биће друга година. Стигнемо, дакле, у
К-в и мене ти баце у тамницу, на кратко време. Погледам, а
тамо леже још дванаесторица: све сам Хохол 11, високи, здрави,
снажни људи – прави бикови. Али неки миран свет: храна
рђава, и с њима се игра тај њихов мајор како му је вола (Лучка
хотимично квари речи). Лежим ти ја дан-два и видим – праве
кукавице. – »шта је ово људи«, кажем ја, »трпите оваквог

11 Подругљив израз за Украјинце. – Прим. прев.

126
лудака?« – »Иди ти па се с њим поразговарај!« – и чак ми се
подсмевају. Ћутим ја…
– А што беше тамо један смешан Хохол, браћо моја – додаде
он изненада, заборављајући на Кобилина и обраћајући се свима.
– Прича како су му судили и како се бранио на суду, и плаче као
киша. Остали му, каже, деца и жена. А стар човек, сед и крупан.
»Ја њему«, вели, »кажем: нисам! А он, вражји син, само пише и
пише. Е, цркао дабогда, на јелу се удавио, кажем у себи! А он
пише ли пише, па кад замахне пером!… Тако сам ти пропао!« –
Дај ми, Васја, конца – овај тамнички је труо.
– Тај је купљен на пијаци – одговара Васја додајући конац.
– Бољи је из наше кројачке радионице. Ономадне смо
послали невалида, а он тамо купио од неке младе жене –
настави Лучка удевајући према светлости конац у иглу.
– Значи, од куме.
– Од куме, значи.
– А шта би с мајором? – упита заборављени Кобилин.
А Лучка је само то и чекао. Па ипак није одмах наставио
причу – као да не обраћа пажњу на Кобилина. Полако поређа
конце, мирно и лењо подви ноге пода се и најзад поче да прича:
– Ја ти, најзад, узбуним моје Хохоле, позову мајора. А ја сам
још ујутру замолио суседа да ми узајми нож, узео га и сакрио за
сваки случај. Мајор се помамио. Долази. Не бојте се, кажем,
Хохоли! А њима срце сишло у пете – само дрхте. Улете мајор –
и то пијан. – »Ко је то овде! – шта је то овде! Ја сам овде и цар и
бог!«
– Чим он рече »Ја сам овде и цар и бог«, примакнем ти се ја
– настави Лучка – а нож ми је у рукаву сакривен.
– »А не, ваше високоблагородство«, кажем ја и све му се
примичем. »Како то може бити, ваше високоблагородство, да
сте ви овде и цар и бог?«
– »А ти ли си то, ти си то, значи, бунтовниче!« – повика
мајор.

127
 – »Не може то бити«, кажем ја (а све се ближе примичем),
»не може бити, ваше високоблагородство, јер као што и сами
знате, наш бог је један, свемогући увек и свуда присутни. И цар
је један – њега је бог одредио да влада свима нама. Он је«,
кажем, »ваше високоблагородство – монарх. А ви сте«, велим,
»само мајор по милости царској и, захваљујући својим
заслугама, наш старешина.«
– »Како, како, како!« – закакота он, а не може да говори,
само грца. Страшно се зачудио.
– »А, ево овако« – кажем ја и тад кидишем на њега и заријем
му нож до самих корица право у стомак. Згодно сам га
потрефио. Он се сруши и закопрца ногама. Ја тада бацим нож.
– »Ето, видите, Хохоли«, кажем ја, »носите га сад!«
Овде чиним малу дигресију. По несрећи, у то време многи
су команданти доста често употребљавали израз »Ја сам и цар и
бог« и многе друге сличне овом. Додуше, треба’ признати да је
данас мало таквих команданата, а можда их више уопште нема.
Напомињем и ово: таквим изразима нарочито су парадирали и
волели да се размећу већином команданти који су некад били
подофицири. Официрски чин као да им је преокренуо сву
душу, а исто тако и памет. Пошто су дуго вукли јарам и прошли
све ниже чинове, они одједном увиде да су постали официри,
команданти, господа, па, ненавикнути, у првом заносу
преувеличавају своју моћ и значај – разуме се у односу на
потчињене подофицире. Према старијим од себе они су као и
раније ропски покорни и без икакве потребе сервилни, што је
многим вишим старешинама одвратно. Неки од ових ропски
покорних са нарочитим задовољством журе да пред својим
вишим старешинама изјаве да они памте, иако су официри, да
су до јуче били подофицири и да се »никад неће заборављати«.
Али према себи потчињеним они су постајали скоро
неограничени господари. Наравно, данас тешко да има таквих и
једва ће се наћи такав официр који ће подвикнути. »Ја сам и цар
и бог.« Али и поред свега тога ипак напомињем да ништа не

128
може тако наљутити робијаша и уопште сваког потчињеног као
такви изрази старешина. То безочно величање самог себе и
претерана увереност да над њима нема старијега изазива
мржњу и код најпокорнијег човека и изводи га из стрпљења.
Али, срећом, све ово је скоро прошло, а чак и тада су власти
такво држање строго прогониле. И мени је познато неколико
примера.
Уопште узевши, потчињене вређа и љути свако немарно
опхођење са висине, свако презрење у односу према њима.
Понеки, на пример, мисле да је довољно ако се робијаш добро
храни, ако се добро издржава и поступа с њим по закону. То је
заблуда. Сваки човек, па ма ко то био и ма колико био
понижен, ипак, макар инстинктивно и несвесно тражи да се
поштује његово људско достојанство. Робијаш и сам зна да је
робијаш одбачен човек и зна свој положај према старешини.
Али никаквим жиговима и оковима нећеш натерати човека да
заборави да је човек. А пошто је и доиста човек, онда се према
њему и треба понашати као човек. Боже мој! Та човечан однос
може повратити људски лик чак и таквом створењу у коме је
већ одавно избледела слика и прилика божја. А према
несрећницима треба се и понашати најчовечније. То је њихово
спасење и њихова радост.
Ја сам сретао тако добре и племените команданте и видео
сам какав су утицај имали на понижене робијаше. Неколико
љубазних речи, и они су скоро морално васкрсавали. Радовали
су се као деца и као деца почињали да воле. Опазио сам и једну
чудну појаву: робијаш не воли кад је старешина према њему
сувише фамилијаран и сувише добродушан. Он жели да поштује
старешину, а у том случају некако не може да га поштује.
Робијаш, на пример, воли да његов старешина има одликовања,
да буде наочит, да ужива поверење и љубав неког високог
достојанственика, да буде и строг, и важан, и праведан и да чува
своје достојанство. Ето, таквог старешину робијаши највише
воле; он чува свој углед, а њих не вређа, све је добро и лепо…

129
 – Мора да су те за то жестоко ожегли? – мирно каза
Кобилин.
– Хм. Да су ме ожегли, брате, то јесу… Алеј, дај ми те маказе!
А што ли ово, браћо, нема данас картања?
– Па ту скоро су све пропили – рече Васја. – Да нису све
пропили, ваљда би било.
– Да нису! За то »да нису« у Москви сто рубаља дају – каза
Лучка.
– А колико су теби све у свему дали? – упита га Кобилин.
– Дали су ми, драги пријатељу, сто пет. И могу вам рећи,
браћо, умало ме нису намртво убили – каза Лучка опет
заборављајући Кобилина.
– Кад су ме осудили на сто пет, онда су ми приредили
параду. А ја до тада никад нисам окусио канџије. Окупио се
силан свет, читав град се слегао: кажњавају разбојника, убицу,
значи. Колико је глуп тај свет, просто вам не умем рећи.
Тимошка12 ме свуче и повали на мацке. Виче: »Држи се,
опалићу те жестоко!« Цекам: шта ће да буде? Кад ти ме он први
пут ошину, хтео сам да вриснем, отворим уста, а јаука нема.
Глас ми се пресекао. Кад ме распали други пут, веровали или не,
ја нисам чуо кад су одбројали: два. А кад сам дошао к себи,
чујем одбројаше седамдесет. Тако су ме, брајко, четири пута с
мацки скидали, водом ме поливали, давали ми по пола сата да
предахнем. Буљим у људе и мислим: »Сад ћу умрети.«
– И ниси умро? – наивно упита Кобилин.
Лучка га одмери с неизмерним презрењем.
Разлеже се грохотан смех.
– Е, баш си права цепаница!
– На твом тавану нису све даске читаве! – рече Лучка као да
се каје што је започињао разговор с таквим човеком.
– Врана му памет попила – потврди Васја.

12 Џелат – Прим. прев.

130
 Иако је Лучка био шестоструки убица, у тамници се нико и
никад њега није бојао, мада је он у дну душе можда и желео да
ужива глас страшног човека.

IX
ИСАЈ ФОМИЧ. КУПАТИЛО.
БАКЛУШИНОВА ПРИЧА

П
риближавао се празник Христова рођења. Робијаши су га
очекивали са неким одушевљењем – посматрајући њих, и
ја сам почео да очекујем нешто необично. Једно четири
дана пре празника одвели су нас у купатило. Док сам робовао,
нарочито првих година, робијаше су ретко водили у бању. Сви
се обрадоваше и почеше се окупљати. Одређено је било да се
иде после подне, и то послеподне није се радило.
У нашој касарни највише се радовао и журно спремао Исај
Фомич Бумштајн, Јеврејин, робијаш, о коме сам говорио у
четвртој глави ове књиге. Он је волео да се пари до бесвести, и
кад год ми се сада деси да у сећању оживљавам старе успомене и
дочаравам слику нашег тамничког купатила (које заслужује да
се не заборави), увек у првом плану преда мном искрсне лице
блаженог и незаборавног Исаја Фомича, друга са робије, с којим
сам живео у истој тамничкој соби. Господе, како је тај човек био
смешан! Ја сам већ рекао неколико речи о његовој малој
прилици: било му је једно педесет година, слабачког здравља,
сав наборан, са ужасним жиговима на челу и образима, мршав,
мале снаге и белог тела као у пилета. У изразу његовог лица
увек се огледала вечита уображеност, без трунке сумње, и чак
блаженство. Рекло би се да он уопште не жали што је осуђен на
робију. Како је био јувелир и пошто у граду нису имали
јувелира, он је стално радио јувелирске послове за господу и за

131
градску управу. Иако не богзна шта, ипак су му понешто
плаћали.
Исај Фомич није оскудевао, чак је богато живео, али је
штедео новац и давао га на залог и под интерес читавој
тамници. Имао је свој самовар, добар душек, шоље, сав прибор
за јело. Јевреји у граду познавали су га и штитили. Суботом би
ишао са стражаром у градску синагогу (то закон дозвољава) и
живео као бубрег у лоју, додуше, с нестрпљењем чекајући да
прође дванаест година па да се »озени«. Био је најкомичнија
мешавина наивности, глупости, лукавства, дрскости,
простодушности, плашљивости, хвалисавости и безочне
насртљивости. Ја сам се веома чудио што га робијаши уопште
не исмевају, већ се само шегаче с њим забаве ради. Исај Фомич
очевидно је свима служио за забаву и свакидашње шегачење.
»Не дирајте Исаја Фомича – нашег јединца«, говорили су
робијаши; иако је схватао о чему је реч, Исај Фомич се
очигледно поносио својим угледом и важношћу, а то је
робијашима била лепа забава.
Врло је смешан и његов долазак у тамницу (дошао је пре
мене, али су ми о томе причали). Једнога сутона, у слободно
време, изненада се у тамници пронео глас да су довели неког
Јеврејчића, да га брију у стражарници и да ће сад доћи. Међу
робијашима тада није било ниједног Јеврејина. Зато су га
очекивали с нестрпљењем и опколили чим је ушао на врата.
Тамнички подофицир увео га у цивилну касарну и показао му
место на дрвеном лежају. Исај Фомич је држао у рукама торбу
са својим стварима које је примио у тамници. Спустио је торбу,
попео се на лежај и сео, подвио ноге и није смео ни у кога
погледати. Око њега орио се смех и робијашке шале на рачун
његовог јеврејског порекла. Одједном се кроз гомилу прогура
млад робијаш носећи у руци старе, поцепане и прљаве летње
чакшире и увијаче. Он седе до Исаја Фомича и пљесну га по
рамену.

132
 – Е, драги пријатељу, ја тебе већ шест година овде чекам.
Ево, види – колико ћеш дати?
И младић рашири пред њим донесене прње.
Иако се при доласку у тамницу толико уплашио да није смео
погледати ту гомилу подругљивих, унакажених и страшних
лица, која су га тесно опколила, и од страха није могао речи
проговорити, Исај Фомич чим угледа робу, одједном живну и
поче пипати и прегледати прње. Чак их погледа и према
светлости.
Сви су чекали шта ће рећи.
– Рубљу у сребру, по свој прилици, нећеш дати. А требало
би! – настави залагач и намигну Исају Фомичу.
– Рубљу у сребру је немогуће, а седам копејки може.
То су прве речи Исаја Фомича изговорене у тамници.
Сви су се ваљали од смеха.
– Седам! Па дај макар и седам и нека је са срећом! Само
пази, чувај ми залог. Главом ћеш ми га платити.
– Три копејке одбијам на име интереса, значи свега десет –
настави Фомич испрекиданим и дрхтавим гласом, завлачећи
руку у џеп по новац и бојажљиво гледајући робијаше. И бојао се
страшно и желео је да обави посао.
– Три копејке интереса за годину, је ли тако?
– Не, за месец, а не за годину.
– Е баш си, чиво, тврдица! А како се зовеш?
– Исај Фомич.
– Е, Исају Фомичу, ти ћеш међу нама далеко дотерати!
Збогом!
Исај Фомич још једном погледа робу, сложи је и пажљиво
завуче у своју торбу. Наоколо се још увек орио робијашки смех.
Фомича су стварно сви некако волели и нико га није вређао,
мада су му скоро сви били дужни. Он лично био је миран као
јагње, а осећајући свеопшту наклоност према себи, био је
понекад чак и дрзак, али с тако простодушном комиком да су
му то одмах опраштали. Лучка, који је познавао многе Јевреје,

133
често га је задиркивао, али не из пакости, већ просто да се
забави, као што се људи забављају са кученцетом, папагајем,
дресираним зверима и тако даље. Исај Фомич је то врло добро
знао, није се нимало вређао и врло вешто је одговарао на шалу.
– Еј, чиво, одаламићу те!
– Док ти мене удариш једном, ја ћу тебе десет пута – храбро
је одговарао Исај Фомич.
– Шуго проклета!
– Па нека сам.
– Чивутине шугави!
– Па нека сам. Шугав сам, али богат, имам пара.
– Христа си продао.
– Па, ако сам.
– Браво, Исају Фомичу, јуначино! Не дирајте га, њега
јединог имамо! – вичу кроз смех робијаши.
– Еј, чиво, добићеш ти батина и заглавити у Сибиру.
– Па ја сам ионако у Сибиру.
– Још даље ће те протерати.
– А има ли тамо господа бога?
– Има бога, има.
– Е, док има бога и пара, свуда ће бити добро.
– Браво, Исају Фомичу, баш си силан човек! – вичу око њега,
а он, иако види да му се подсмевају, ипак се храбри, свеопште
похвале му очигледно годе и почиње да пева својим пискавим
гласићем од кога се ори цела касарна: »Ла-ла-ла-ла!« – неки
глуп и смешан мотив – једну песму без речи, коју је певао у току
целе робије. Кад смо се касније ближе упознали, он ме је
уверавао и клео се да је то она иста песма и напев које су певали
шест стотина хиљада Јевреја, од малог до великог, док су
прелазили преко Црвеног мора, и да је сваком Јеврејину
заповеђено да пева ту песму у тренуцима славља и победе над
непријатељима.
Уочи сваке суботе, петком увече, у нашу собу су специјално
долазили из других касарни да виде како ће Исај Фомич

134
отпразновати свој шабаш13. А он је био толико наивно хвалисав
и сујетан да му је и свеопшта радозналост причињавала
задовољство. Он би са педантном, извештаченом важношћу
поставио у угао свој мајушни сто, затим би га прекрио, отварао
књигу, палио две свеће и, мрмљајући неке тајанствене речи,
облачио своју ризу (рижу – како он каже). То је нека шарена
пелерина од вунене тканине коју је Фомич брижљиво чувао у
свом сандуку. На обе руке везивао је наруквице, а на главу, на
само чело, причвршћивао тракама некакву дрвену кутију, те се
чинило да је Исају Фомичу из чела израстао смешан рог.
Затим је почињала молитва. Он је чита отегнуто, виче, пљује
на све четири стране, врти се и прави чудне и смешне покрете.
Наравно, све је то прописано обредом молитве и, у томе није
било ничега ни смешног ни чудног, али је било смешно то што
се Исај Фомич пред нама хотимично разметао својим обредима.
Тек одједном покрије лице рукама и почне читати и јецати.
Јецање бива све јаче, и он сав малаксао и скоро с јауком наслања
на књигу своју главу крунисану ковчежићем, али усред горког
плача и јецања изненада почне да се смеје и чита отегнуто
гануто-свечаним и од превелике среће изнемоглим гласом.
»Гле, ала се занео!« – кажу тек робијаши.
Питао сам једном Исаја Фомича шта значи то јецање и
изненадни свечани прелаз ка срећи и блаженству? Исај Фомич
је страшно волео та моја питања. И одмах ми је одговорио да
плач и јецање симболички представљају сећање на разорени
Јерусалим, да обред захтева од верника да при том спомену што
више јецају и да се грувају у прса. Али у тренутку
најнеутешнијег јецања Исај Фомич мора изненада, као случајно,
да се сети (и то изненада предвиђа обред) пророчанства о
повратку Јевреја у Јерусалим. Тада мора одмах да удари у песме,
смех, весеље, и молитве мора читати тако да што боље изрази
гласом срећу, а изразом лица што више тријумфа и
племенитости. Тај изненадни прелаз и обавезност његова

13 Шабаш, јеврејски празник (субота). – Прим. прев.

135
невероватно се свиђају Исају Фомичу: он је у томе видео
нарочиту и веома лукаву махинацију и хвалисаво ми
објашњавао ту замршену верску заповест.
Једном је у јеку његове молитве ушао у нашу собу мајор у
пратњи дежурног официра и стражара. Сви робијаши стадоше
мирно поред својих лежаја, само је Исај Фомич још јаче почео
да виче и да се пренемаже. Он је знао да је молитва дозвољена,
да се не сме прекидати и да викати пред мајором, наравно, није
никакав ризик. А било му је невероватно пријатно да се покаже
пред мајором и да се мало размеће пред нама. Мајор се
приближио на корак одстојања, а Исај Фомич се окрену леђима
своме сточићу и право у лице мајора поче отегнуто и свечано да
чита пророчанство, машући рукама. Пошто је обред захтевао да
у том прекиду његово лице изражава велику срећу и
племенитост, он је то одмах и урадио, и некако нарочито,
полусклопљених очију, смејао се и климао главом мајору. Мајор
се зачудио, али најзад прште у смех, назва га пред свима
будалом и оде, а Исај Фомич поче још јаче да виче.
Сат касније, кад је вечерао, упитао сам га:
– Али шта би било да се мајор, како је луд, на вас наљутио?
– Који мајор?
– Како који? Зар га нисте видели?
– Не.
– Па стајао је на корак испред вас, гледали сте га право у
лице!
Али Исај Фомич ме је почео најозбиљније уверавати да он
апсолутно није видео никаквог мајора и како у време молитве
пада у неку екстазу, нити шта чује нити види шта се дешава око
њега.
Као да сад гледам Исаја Фомича како суботом беспослен
лута по целој тамници, упињући се из петних жила да ништа не
ради, јер му то налаже верска заповест. Какве све невероватне
анегдоте није причао увек кад би се враћао из своје богомоље, и
какве је невероватне »вести и гласове из Петрограда« доносио,

136
уверавајући ме да их је чуо од својих сународника, а они из прве
руке.
Али већ сам и сувише причао о Исају Фомичу.
У целом граду постојала су само два јавна купатила. Једно,
које држи неки Јеврејин, имало је кабине и било уређено за
велику господу – за кабину се плаћало педесет копејки. Друго
купатило, старо, прљаво и тесно, првенствено је било намењено
простом свету. У њега су и одвели робијаше. Време је било
хладно и сунчано. Робијаши су се радовали и томе што ће изићи
из тамнице и видети град. Смех и шале нису престајале целим
путем. Пратио нас је цео вод војника, са пушкама на готовс, да
се цео град чудио.
У купатилу су нас одмах поделили на две смене. Док се прва
купала, друга је чекала на ред у хладној свлачионици. Ово се
морало урадити због тескобе купатила: толико је било тесно да
је просто тешко замислити како је и половина наших људи тамо
могла стати. Петров се није мицао од мене; иако га нисам звао,
он је прискочио да ми помогне и чак се понудио да ме окупа.
Заједно с њим понудио је своје услуге и Баклушин – робијаш из
специјалног одељења – кога код нас зову »пиониром« и кога
сам већ споменуо као једног од највеселијих и најпријатнијих
робијаша.
Такав је стварно и био. Са Баклушином сам се већ мало
познавао. Петров ми је помогао чак и да се свучем, јер још
нисам био научио да се брзо свлачим, а у свлачионици је било
хладно скоро као напољу.
Узгред да кажем – окованом робијашу врло је тешко да
скине рубље, ако то још није добро научио. Пре свега, треба
умети брзо одрешити омотач под оковима. Омотачи су од коже,
широке 15 сантиметара, навлаче се преко рубља непосредно
испод гвозденог прстена који обухвата ногу. Пар омотача стаје
најмање шездесет копејки у сребру, а сваки робијаш набавља их
за свој новац, јер је без омотача, наравно, немогуће ходати.
Оков се не приљубљује уз ногу, између прстена и ноге може се

137
прст провући, зато гвожђе удара по нози, гребе је и без омотача
робијаш може за један дан добити ране. Скинути омотаче још и
није тешко. Теже је вешто научити како се скида рубље испод
окова. То је права мађионичарска вештина. Да би се скинуло
рубље, рецимо с леве ноге, треба ногавицу најпре провући
између ноге и окова, а кад се скине са ноге, онда ногавицу треба
опет проденути натраг кроз исти прстен, затим је треба
провући кроз прстен на десној нози и, најзад, све то провући
опет к себи. Исто се овако облачи чисто рубље. Новајлија се
тешко може досетити како се то ради. У Тоболску нас је томе
најпре научио робијаш Корењев, разбојнички харамбаша, који
је пуних пет година провео на ланцу. Али робијаши су научили
и свлаче се и облаче без имало муке.
Дао сам Петрову неколико копејки да би набавио сапуна и
лике за прање. Додуше, робијаши су добијали тамнички сапун,
али по комадић као две копејке и дебео као кришчица сира на
закусци код људи средњег имовног стања. Сапун се, међутим,
продавао ту у свлачионици, где су истовремено продавали
врућу медовину, пециво и врелу воду. Према погодби са
власником купатила, сваком робијашу следовала је само по
ведрица вреле воде, а ко је хтео да се боље окупа, он је за грош
могао добити другу ведрицу, коју су му давали кроз нарочито
направљен прозор. Када ме је свукао, Петров ме је узео испод
руке и повео, говорећи да ће ми тешко бити ићи у оковима.
»Подигните их навише, на листове«, учио ме и придржавао баш
као слуга малишана, »овде опрезније, праг је.« Мене је чак
донекле било стид – желео сам да уверим Петрова да и сам
умем проћи, само он ми то не би веровао. Поступао је са мном
апсолутно као са дететом, незрелим и неуким, коме свако треба
да помогне. Али Петров никако није слуга, уопште није слуга.
Кад бих га увредио, он би знао како би са мном поступио. За
његове услуге нисам му обећао новаца, нити је он то тражио. Из
каквих ли се побуда он бринуо о мени?

138
 Кад сам отворио врата од купатила, помислио сам да улазим
у пакао. Замислите собу дугу једно дванаест корака и исто
толико широку у коју се набило можда стотину људи, у најмању
руку – сигурно осамдесет, јер смо били подељени само у две
смене, а дошло нас је у купатило око две стотине. Пара од које
се ништа не види, смрад, прљавштина и таква тескоба да се
нема где стати. Просто сам се уплашио и хтео да се вратим, али
ме Петров охрабри. Између глава купача који су седели на поду,
молећи их да се нагну како бисмо могли проћи, на једвите јаде
прогурали смо се до клупа. Али на клупама су сва места била
заузета. Петров ми рече да место треба купити и одмах поче да
се погађа са робијашем који је седео до прозорчета. Овај уступи
своје место за копејку, и Петров му одмах плати; новац је
сасвим умесно понео у купатило и држао у шаци. Чим плати,
Петров шмугну под клупу испод мог места, где је било мрачно,
прљаво, а на зидовима лепљива мемла скоро прст дебела. Али и
места под клупама била су сва заузета – само гмижу људи.
На целом поду није било ни колико длан слободног места –
свуда су седели згрчени робијаши и пљускали се из својих
ведрица. Неки су стајали између њих, држећи у рукама ведро, и
купали се стојећи; прљава вода са њихових тела сливала се
право на обријане главе робијаша који су седели на поду. На
полицама14 и по степеницама до њих седели су згрчени и
најежени робијаши.
Али слабо су се окупали. Прост свет се мало купа топлом
водом и сапуном, он се страшно пари и онда полива хладном
водом – то ти је њихово купање.
Једно педесет брезових метлица дизало се и спуштало на
полицама. Шибали су се њима до бесвести. Сваки час су
пуштали пару, а у купатилу више није било врућина, већ прави
пакао. Робијаши се деру и кикоћу уз звеку стотину ланаца што
се вуку по поду… желећи да прође, понеко се заплете у туђе

14 У старинском руском купатилу уза зидове су стајале степенасто

поређане полице. – Прим. прев.

139
окове, закачи и удари по глави оне што седе доле, псује и пада,
вукући за собом и оне о које се спотакао. Са свих страна прска
прљава вода. Сви су били некако опијени и узбуђени – разлеже
се вика и вриска. Код прозорчета на коме су давали воду –
псовка, гурање, права гужва. Примљена врућа вода пљускала је
по главама робијаша који су седели на поду и просипала се пре
него што је стизала тамо где треба. Сваки час би кроз прозор
или одшкринута врата провирила глава бркатог војника с
пушком у руци, који је пазио да не дође до каквог нереда.
Обријане робијашке главе и црвена од парења тела изгледала су
још наказније. На загрејаним леђима обично се, и то врло
упадљиво, појаве модрице и ожиљци од некадашњих шиба и
канџија, те сва ова леђа изгледају као поново ишибана и
рањава. Страшни ожиљци и модрице! Сав сам се најежио
гледајући.
Кад пусте пару, густ и врео облак прекрије цело купатило.
Робијаши почну да вриште и да се кикоћу, и кроз тај облак паре
промичу ишибана леђа, обријане главе, оковане руке и ноге, а
као врхунац свега на најгорњој полици кикоће се колико га
грло носи Исај Фомич. Он се пари до бесвести, али рекло би се
да га никаква врелина не може задовољити. Најмио је за
копејку једног момка од послуге купатила да га трља, али чак ни
он није издржао, бацио је метлицу и појурио да се облије
хладном водом. Но Исај Фомич се не брине, узима другог, па
трећег – одлучио је да у овом случају не гледа на издатке и терао
је до петог. »Е, баш се јуначки париш, Исају Фомичу, сила си!« –
довикују му одоздо робијаши, а он осећа да је у том тренутку
изнад свих, да их је све заденуо за појас и ликује: »Лала-ла-ла« –
пева он своју песму продорним и скоро суманутим гласом и
надвикује сву осталу халабуку. Мени сину мисао: ако некад сви
заједно будемо у паклу, то ће бити потпуно налик на ово
купатило. Нисам отрпео и своју сам помисао казао Петрову. Он
погледа око себе, али ништа не рече.

140
 Хтео сам да му купим место поред себе, али Петров се
намести крај мојих ногу и рече да му је сасвим згодно.
Баклушин нам је куповао воду и доносио кад је требало. Петров
рече да ће ме окупати од главе до пете и »бићете потпуно
чисти«. Наговарао ме је и да се парим, али на то се нисам
усудио. Петров ме целог насапунао. »А сад да вам оперем
ножице« – каза на крају. Хтео сам му рећи да ноге и сам могу
опрати, али да се не бих натезао с њим, потпуно сам се предао
његовој вољи. У деминутиву »ножице« није било апсолутно
ничег понизног – просто-напросто, Петров моје ноге није могао
назвати ногама, вероватно зато што прави људи имају ноге, а ја
само ножице.
Кад ме је окупао, Петров ме је довео у свлачионицу исто као
и пре, то јест водећи ме испод руке и пазећи на сваки мој корак,
баш као да сам био од порцулана, и помогао ми да обучем
рубље. И тек кад сам ја био сасвим готов, одјурио је у купатило
да се пари.
Кад смо стигли кући, понудио сам му шољу чаја. Петров не
одби, попи чај и захвали се. Мени паде на ум да одрешим кесу и
да га частим чокањем ракије. Нашло се и то у нашој касарни.
Петров је био необично задовољан, попио је ракију, гракнуо од
сласти и пошто ми каза да сам му душу повратио, журно оде у
кухињу, као да тамо без њега нешто никако нису могли
свршити. Место њега дође ми на разговор Баклушин (пионир),
кога сам још у купатилу позвао на чај.
Нисам видео симпатичнијег карактера од Баклушина.
Додуше, он ником није праштао увреде и често се свађао, јер
није волео да се други мешају у његове ствари – једном речју,
умео је да се брани. Али њега је љутина брзо пролазила и чини
ми се да су га код нас сви волели. Где год уђе – свуда су га радо
примали. Њега су чак и у граду знали као једног од највећих
весељака на свету, који је увек добре воље. Баклушин је био
висок човек, тридесетих година, младалачког и простодушног
лица, доста лепог, са младежом. Изводио је тако смешне

141
гримасе, имитирајући све без разлике, да се око њега нико није
могао уздржати од смеха. И он је био шаљивчина, али је знао да
се одупре оним нашим робијашима који су презирали и мрзели
смех, те га већ нико није псовао и називао »беспосличарем и
пропалицом«. Био је ватрен и пун животне снаге. Упознали смо
се још првих дана тамновања, причао ми је да је војничко дете,
да је служио у пионирским јединицама и да су га неке високе
старешине запазиле и заволеле, чиме се, некако по навици,
много поносио.
Баклушин је одмах почео да ме пита о Петрограду. Чак је и
књиге читао. Кад је дошао до мене на чај, најпре је насмејао
целу собу причом како је поручник Ш. јутрос удесио нашег
»мајора«, затим је сео поред мене и са задовољством ми
саопштио да ће се, изгледа, одржати представа. У тамници су о
празницима приређивали представе. Нашли су се глумци и
спремале се полако декорације. Неки грађани обећали су да ће
дати своја одела за извесне улоге, чак и за женске. Преко неког
посилног надали су се да добију чак и официрска одела, блузу са
акселбантима. Само да мајору не дуне па да забрани представу
као прошле године. Али мајор је прошле године на Божић био
нерасположен – негде је изгубио на картама – а и у тамници су
направили неку глупост, па је заиста забранио, а ове године
можда неће сметати.
Укратко, Баклушин је био узбуђен. Видело се да је био један
од главних покретача позоришта. Ја сам тада дао реч да ћу
обавезно доћи да видим ту представу. Свиђала ми се
простодушна Баклушинова радост због успеха позоришта. Реч
по реч, и ми развезасмо разговор. Рекао ми је, поред осталог, да
није стално служио у Петрограду, јер је тамо нешто скривио па
су га прекомандовали у Р. за подофицира у батаљону тамошњег
гарнизона.
– А отуда су ме прекомандовали овамо – додаде Баклушин.
– Зашто? – упитах га.

142
 – Зашто? Шта мислите, Александре Петровичу, зашто? Зато
што сам се заљубио!
– Е, извините, али зато неће прекомандовати овамо –
насмејах се ја.
– Додуше – додаде Баклушин – ја сам због те љубави једног
тамошњег швабу убио из пиштоља. Али реците право, вреди ли
због швабе терати људе на робију?
– А како је то било? Испричајте, молим вас, интересује ме.
– То ти је веома смешан случај, Александре Петровичу.
– Утолико боље, хајде, испричајте ми!
– Да причам? Па добро, де, онда слушајте…
И тако сам сазнао за један не баш смешан, већ доста чудан
случај убиства.
– Ево како је то било – поче Баклушин. – Кад ме
прекомандоваше у Р., видим ја велики град, леп, само много
шваба у њему. Ја још млад човек, старешине о мени имају лепо
мишљење, накривим ти капу и проводим се. Намигујем
Швабицама. И допаде ми се једна, Лујза се звала. Она и њена
тетка биле су праље – али само финог рубља. Тетка, стара жена,
уображена, а добро живе. У почетку сам сновао поред прозора,
а после сам се озбиљно спријатељио. Лујза је чак и руски лепо
говорила – само мало врскала – у свом веку нисам видео тако
милу девојку. Ја у почетку облећем ово-оно, а она ми каже: »А
не, Саша, то не може, хоћу да останем невина, да ти будем
достојна жена« – и све се умиљава, и смеје се, а глас јој звони…
Била је тако чиста да такве девојке нисам видео. Само ме је
мамила да се женим. А како сам могао да се женим, реците и
сами! Спремам ти се ја да одем с молбом потпуковнику… Кад
види ти, Лујза једном не дође на састанак, не дође ни други, ни
трећи пут… Ја упутим писмо – одговора нема. Шта је ово сад,
мислим ја? Да ме вара, онда би се вешто претварала и на писма
би одговарала и на састанке би долазила. А она није умела ни да
слаже – већ просто отворено прекинула. То је теткино масло,
помислим. Тетки нисам смео да идем – иако је знала, ми смо се

143
ипак кришом од ње волели. Ја као суманут лутам, напишем јој
последње писмо и кажем: »Ако не дођеш, ја ћу право код тетке.«
Уплашила се и дошла. Плаче и прича ми да је један шваба, њен
далеки рођак, Шулц, часовничар по занату, човек богат али у
годинама, изјавио жељу да се њоме ожени. Каже: »Да и мене
усрећи и да сам у старости не останем без жене. Он ме воли и
давно је намеравао да ме запроси, али је ћутао и спремао се. Ето
тако, Саша«, каже она мени, »он је богат, и то је за мене срећна
прилика а ти, ваљда, нећеш да ми је одузмеш.« Гледам, она ме
грли и плаче. Па, мислим, има девојка право! Каква је срећа да
се уда за војника, па макар и подофицир био? »Е па збогом,
Лујза, и нека ти је богом просто: нећу да сметам твојој срећи. А
је ли тај шваба леп?« »Није«, каже, »у годинама је и има дугачак
нос…« чак се и сама насмејала.
Растанем се од ње и мислим – није нам суђено! Сутрадан
одем до његове радње, улицу ми је сама казала. Гледам кроз
излог: седи шваба и прави часовник, има једно четрдесет пет
година, кукастог носа, буљавих очију, у фраку и са уштирканим
оковратником овако високим – важан шваба. Ја само пљунух.
Хтео сам да му разбијем излог… али, помислих, нема смисла!
Не треба се кавжити – што је пропало – пропало! У сутон сам
дошао у касарну, легнем на кревет и, хоћете ли ми веровати,
Александре Петровичу, бризнем у плач…
Прође тако један дан, други, трећи. Са Лујзом се не виђам.
Међутим, од једне жене (старе праље којој је Лујза понекад
ишла) сазнам да је шваба знао за нашу љубав, зато је одлучио да
пожури са просидбом. Иначе би још једно-две године чекао.
Лујза му се, каже, морала заклети да ме више неће видети.
Затим ми је рекла да је и Лујзу и тетку њену тиранисао, да се још
може предомислити, јер се ни до сада није коначно одлучио.
Рекла ми је још и то да их је позвао на кафу прекосутра, у
недељу, да ће доћи још један рођак, стар човек, бивши трговац а
сад пуки сиромах, који служи као надзорник у неком
винарском подруму. Кад сам дознао да се у недељу читава ствар

144
може решити, тако сам се помамио да уопште нисам могао
владати собом и читав тај дан и сутрадан само сам о томе
мислио. Просто бих тог швабу живог појео.
У недељу ујутру нисам био још ништа одлучио. А кад се
свршила служба у цркви, скочим, обучем шињел и кренем
право шваби. Мислио сам да ћу их све затећи на окупу. А зашто
сам се упутио шваби и шта сам хтео да кажем – ни сам не знам.
За сваки случај, гурнем пиштољ у џеп. Имао сам ту крнтију са
старинским обарачем, још у детињству сам пуцао њиме. Више
честито није ни могао пуцати. Ипак сам га напунио, к’о мислим,
ако почну да ме истерују и псују, извадићу пиштољ да их
уплашим. Дођем тамо. У радионици нема никог, већ сви седе у
другој соби. Осим њих није било никога, чак ни послуге.
Додуше, он је од послуге држао само једну Швабицу – она му је
и кувала. Пођем кроз радњу и видим – врата затворена, и то
нека старинска врата са резом. Срце ми лупа помамно,
притајим се и слушам: говоре немачки. Ударим из све снаге
ногом у врата и она се отворише. Погледам: сто постављен. На
њему велики ибрик за кафу и кафа се кува на шпиритусу.
Пециво на столу. На другом послужавнику флаша ракије,
харинга, кобасица и још флаша неког вина. Лујза и тетка, обе
свечано одевене, седе на отоману. На столици према њима седи
главом младожења, очешљан, у фраку, са уштирканом крагном
која штрчи. А са стране седи на столици још један шваба, већ
стар, дебео, сед и ћутљив. Кад ја уђох, Лујза само пребледе.
Тетка мало поскочи, али седе, а шваба се намршти. Веома љут
устао је да ме дочека:
– »Шта желите?« – вели.
Ја сам се мало збунио, али ме бес силовито обузимао.
– »Шта желим! Примај госта и почасти га ракијом! Дошао
сам ти у госте« – кажем.
Шваба мало размисли и рече:
– »Седите.«
Седнем ја.

145
 – »Дајте ракије« – кажем ја.
– »Ево ракије«, вели, »изволите, служите се.«
– »Ама, дај ти мени добре ракије« – кажем ја. Већ ме помама
ухватила.
– »Ово је добра ракија.«
Страшно ме је увредило што ме тако мало цене. И што је
најгоре – Лујза све гледа. Испијем чашу и кажем:
– »А што ти, швабо, мени грубо одговараш? Боље је да се
спријатељимо. Ја сам зато и дошао.«
– »Ја не могу бити ваш пријатељ«, каже он мени, »ви сте
прост војник.«
Е, тада мени прекипе.
– »ћути, страшило једно, кобасичару!« – повичем. – »Знаш
ли ти да овог тренутка могу с тобом да учиним све што хоћу?
Могу да те убијем из пиштоља, сад ако хоћеш?«
Извадим револвер, станем пред њега и нанишаним право у
његову главу. Њих две седе ни живе ни мртве – и не смеју ни да
писну. А онај старац ћути, блед као крпа и дрхти као прут.
Шваба се зачуди, али се ипак прибра.
– »Ја се вас«, каже, »не бојим и молим вас, као племенит
човек, да одмах прекинете шалу… а ја се вас уопште не бојим.«
– »ћути, не лажи«, кажем ја њему, »бојиш се и те како!«
Не сме главом да мрдне – седи као кип.
– »Ви то«, каже, »никако не смете учинити.«
– »А зашто да не смем?«
– »А зато што је то строго забрањено и што ће вас за то
строго казнити.«
Враг би знао шта је било том шашавом шваби. Да ме није
изазвао, био би жив и до данас – убио сам га због препирке.
– »Значи, ти мислиш не смем?« – кажем ја.
– »Не смете!«
– »Не смем?«
– »Уопште не смете то са мном учинити…«

146
 – »Е па ево ти, кобасицо!« И тад грунем у њега. Он се свали
на столицу. Остали ударише у вриску.
Ја пиштољ у џеп и изгубим се. А кад сам улазио у тврђаву,
бацим пиштољ у коприву крај капије.
Дођем кући, легнем у кревет и мислим: сад ће ме ухапсити.
Пролази сат, два – нема никога. Пред вече ме обузела страшна
туга. Изиђем. Хтео сам обавезно да видим Лујзу. Прошао сам
поред часовничареве радње. Видим, тамо се окупио свет,
полиција. Ја одем оној старој праљи: »Позови Лујзу!« Мало
почекам и видим трчи Лујза; обисну ми се око врата и плаче.
»За све сам«, каже, »ја крива што сам тетку послушала!«
Испричала ми такође да се тетка тако уплашила
малопређашњег догађаја да се, чим је дошла кући, од голог
страха разболела – а о убиству ни речи. Ништа никоме није
рекла, и мени је забранила да причам. Нека раде како знају.
Премрла од страха. »Нас, Лујза«, каже, »малопре нико није
видео. Он је и служавку некуд послао, бојао се. Јер она би му
очи ископала кад би чула да хоће да се жени. Ни од радника
никог није било код куће – све их је уклонио. Сам је и закуску
спремио и кафу скувао. А његов рођак је цео живот проћутао,
ни речи није рекао, а када се оно малопре догодило, зграбио је
капу и први отишао. И сигурно ће ћутати.« Све ми је то Лујза
испричала.
Тако је и било. Две недеље нико ме није дирао, чак нико
није на мене ни посумњао. И верујте ми, Александре
Петровичу, ја сам за те две недеље сву срећу своју искапио.
Састајао сам се сваки дан са Лујзом. И тако ме она много
заволела, страшно заволела! Плаче и каже ми: »Ја ћу за тобом у
прогонство – све ћу ради тебе оставити!« Помислио сам већ био
да свршим са животом: тако су ме њене речи растужиле. А две
недеље после убиства мене ухапсе. Старац и тетка се
договорили и пријавили ме…
– Чекајте – прекидох ја Баклушина – за то су вас могли само
осудити на десетак година робије, рецимо на дванаест, у

147
крајњем случају на највишу временску казну и упутити у
одељење грађанских криваца, а ви сте у специјалном? Како то?
– Е, то је друга ствар – рече Баклушин. – Кад су ме довели у
суд, капетан ме испсује пред судијама. Ја нисам отрпео и
одговорим му: »А што се псујеш, хуљо? Зар не видиш да стојиш
пред огледалом!« Е, онда је све пошло суноврат. Поново су ми
судили и за све заједно казнили ме са четири хиљаде шиба и
вечитом робијом у специјалном одељењу. Кад су ме извели на
шибање, извели су и капетана. Мене да проведу кроз »зелену
улицу«, а њега да лише чина и као простог војника
прекомандују на Кавказ.
– До виђења, Александре Петровичу. И дођите нам на
представу.

X
БОЖИЋ

Д
ођоше најзад и божићни празници. Већ на Бадњи дан
робијаши скоро нису ишли на рад. Отишле су само групе
које раде у кројачници и другим радионицама. Остали су
само присуствовали распореду, и мада су били упућени на
извесне послове, скоро сви су се појединачно или у групама
одмах вратили у тамницу и после ручка нико више није ни
излазио. А и пре подне већина је ишла својим послом: неки да
се побрину за уношење ракије и да наруче нову количину, други
да обиђу куме и кумове или да пред празник покупе ситне
дугове за послове које су раније обавили. Баклушин и остали
учесници у представи ишли су да обиђу неке познанике –
већином официрску послугу – како би добавили неопходна
одела. Неки су тумарали брижни и ужурбани само зато што су и
други били брижни и ужурбани. Иако, на пример, неки нису
ниоткуда могли добити новаца, они су ипак тако изгледали као

148
да ће и њима однекуда стићи паре. Једном речју, сви су поводом
сутрашњег празника очекивали извесну промену, нешто
необично.
Пред вече се вратише инвалиди, који су ишли на пијацу да
купе оно што су робијаши наручили, и донесоше свега и свачега
за јело: говедине, прасића, чак и гусака. Многи робијаши, чак и
они најскромнији и најштедљивији, који целе године скупљају
пару по пару, сматрали су као нешто обавезно да одреше кесе и
да се на овај дан како треба омрсе. Сутрашњи дан био је прави
празник, који робијашу нико не може одузети и који му закон
признаје. На такав дан робијаше нико није могао послати на
рад – а свега три таква дана има у години.
И ко зна, најзад, колико се успомена будило у души ових
одбачених створења док су дочекивали овај дан. Велики
празници остављају још од детињства неизбрисиве утиске у
души простих људи. Јер то су дани одмора од тешког рада, када
се окупља цела породица. У тамници су се робијаши сећали тих
дана са тугом и болом. Поштовање према празнику код њих је
добијало извесну устаљену форму – мало је било пијаних, сви су
били озбиљни и изгледали некако заузети, мада многи нису
имали никаква посла. Сада су и беспосличари и пијанице
настојали да сачувају достојанство. Смех као да је био забрањен.
Уопште, расположење је прешло у претерану осетљивост и
раздражљиву нетрпељивост, и ко би, макар и нехотице,
нарушио општи тон, на њега би одмах најстроже повикали и
осули га грдњом, љутећи се на њега, тобоже, због непоштовања
празника. То робијашко расположење било је и интересантно и
дирљиво. Поред урођеног пијетета према великом дану,
робијаш је несвесно осећао да га то прослављање празника
једини са осталим светом, значи да он није баш сасвим
одбачено створење, пропао човек, отпадак, да је и у тамници
све као и код осталог света. То су осећали. А то је било и јасно и
разумљиво.

149
 Аким Акимич такође се брижљиво припремао за празник.
Пошто је био сироче, одрастао у туђој кући и скоро од
петнаесте године ступио на тешку службу, он није имао
породичних успомена. У животу није имао нарочитих радости,
јер је цео живот проживео уредно и једнолично, у вечитом
страху да ни за длаку не одступи од преузетих обавеза. Акимич
није био нарочито религиозан човек, јер је, чини се, смиреност
прогутала све његове остале особине, све страсти и жеље – и
ружне и добре. Због свега тога он се спремао да дочека празник
без журбе и узбуђења, без немира од тужних и некорисних
успомена – тихо, са одмереном смерношћу, које је имао таман
толико колико је било потребно да се испуни дужност и обави
заувек утврђени обред. Уопште, Аким Акимич није волео много
да размишља. О суштини ствари и о њеном значају он као да
никад није ломио главу, али је одређене прописе испуњавао
уредно и поштовао као светињу. Ако би му сутра наредили да
ради сасвим обрнуто, он би то урадио исто овако покорно и
брижљиво као што је радио и до тада.
Један једини пут у животу он је покушао да живи по својој
вољи и памети и – зарадио робију. Та лекција није прошла
узалуд. И мада му није било суђено да икад схвати у чему је била
његова кривица, он је зато на основу свог случаја и удеса дошао
до спасоносног закључка: да никад и ни под каквим условима
не мисли, јер »то није за његову памет« – како су обично
говорили робијаши. Слепо одан обредима, он је чак и на своје
божићно прасе, које је сам пунио кашом и пекао (и то је умео),
гледао са извесним поштовањем, баш као да то није било
сасвим обично прасе, које се увек може купити и испећи, већ
необично – божићно. Можда је Акимич још од детињства
навикао да на овај дан види на столу прасе и закључио да је
прасе неопходно, и кад би му се само једном десило да на тај
дан не окуси прасетине, ја сам уверен да би га целог живота
гризла савест што није испунио дужност.

150
 Пре Божића Акимич је носио стару блузу и панталоне –
лепо закрпљене, али сасвим изношене. Сад се показало да је и
ново одело, примљено још пре четири месеца, брижљиво чувао
у свом сандуку и није ни дирнуо, носећи у души веселу мисао да
га први пут обуче на Божић. Тако је и учинио. Још на Бадње
вече извадио га из сандука, раширио га, прегледао, очистио и
кад га је довео у ред, обукао га ради пробе. Одело је било сасвим
добро сашивено – блуза је лепо стајала, добро се закопчавала до
врха, тврди оковратник подупирао је подбрадак, у пасу је
шивена на струк као шињел, и Аким Акимич се час смешкао од
задовољства и младићки се вртео пред мајушним огледалом,
које је у слободно време лично облепио златним папиром. Само
једна копча на оковратнику блузе као да није била пришивена
где треба. Кад је то опазио, Аким Акимич је одмах одлучио да је
премести. Кад је приши, опет обуче одело и сада је било сасвим
добро. Затим је сложио одело као што је било и спокојно га
оставио у сандук до сутра. Глава му је била доста добро
обријана, али он се брижљиво огледну и опази да теме није
сасвим глатко: нова коса једва се назирала, али он одмах оде
»мајору« да се лепо и како треба обрије. И мада Акима Акимича
сутра нико не би прегледао, он се поново обријао једино да
умири савест, да би испунио све своје дужности за такав дан.
Најдубље поштовање према дугмету, еполети, ознаци рода
војске, још у детињству се неизбрисиво урезало у његову свест и
постало неоспорна дужност, а у срцу као најузвишенија лепота
коју добар човек може достићи. Кад је све средио, Акимич је
као најстарији робијаш у касарни наредио да унесу сламу и
брижљиво је надгледао како је растурају по поду. Исто се то
радило и у осталим касарнама. Не знам зашто, али уочи Божића
код нас су увек растурали сламу по касарни. И кад је завршио
своје послове, Аким Акимич се помолио богу, легао на своју
постељу и одмах заспао слатким детињим сном, да би се сутра
што раније пробудио. Додуше, исто тако су поступали и остали
робијаши: у свим касарнама легли су много раније него обично.

151
Није било обичних вечерњих послова, а о картању ни помена.
Сви су чекали сутрашње јутро.
Најзад и оно дође. Рано, још пре зоре, тек што је добош
објавио устајање, отворили су касарне, и подофицир који је
ушао да изврши пребројавање честитао је празник свима
робијашима. И они су њему честитали срдачно и љубазно.
Пошто су се на брзину помолили, Аким Акимич и многи други
који су имали гуске и прасиће у кухињи пожурили су да виде
шта кувари раде, како их пеку, где је шта, и тако даље. Са малих,
залеђених и снегом засутих прозора наше касарне видело се
кроз мрак да у свих шест пећи наших двеју кухиња букти ватра
наложена још пре свитања.
По дворишту, иако се још добро не види, већ промичу
робијаши у кожусима – обученим или огрнутим – сви су
журили у кухињу. Неки су, додуше, мало њих, већ стигли да
посете тамничке крчмаре. То су они најнестрпљивији. Уопште,
сви су се понашали учтиво, мирно и некако необично
достојанствено. Нису се чуле обичне псовке и свађе. Сви су
осећали да је велики празник. Неки су ишли у друге касарне да
честитају Божић понеком од својих познаника. Осећа се неко
пријатељство. Узгред напомињем да се међу робијашима није
уопште опажало пријатељство, чак ни међу појединцима, да се
неки робијаш дружи с другим, а о пријатељству уопште да се не
говори. Тога код нас скоро уопште није било, и то је упадљива и
занимљива појава – тако није на слободи. Код нас се једни
према другима понашају хладно, уздржано (изузеци су ретки), и
то је био некако општеприхваћен и устаљен тон.
И ја сам изишао из касарне. Свитало је. Звезде су бледеле.
Дизала се хладна и лака измаглица. Из кухињских димњака
куљао је дим. Неки робијаши, које сам срео, честитали су ми
празник срдачно и љубазно. Захвалио сам се и пожелео и њима
срећан празник. Неки од њих све до сад, за цео месец дана, нису
са мном ни речи проговорили.

152
 Пред кухињом ме је сустигао робијаш из војне касарне
огрнут кожухом. Опазио ме је још са средине дворишта и
позвао: »Александре Петровичу! Александре Петровичу!«
Трчао је у кухињу, журио се. Заостао сам и сачекао га. То је био
момак округла лица и благих очију, врло ћутљив и затворен
према свима, а са мном није ни речи проговорио нити је на
мене обраћао пажњу од самог мог доласка у тамницу – нисам
чак ни знао како се зове. Он притрча задихан, стаде право преда
ме и гледао ме је са неким тупим али истодобно блаженим
осмехом.
– Шта желите? – упитао сам га мало зачуђено, видећи да
стоји преда мном, смеје се, гледа ме нетремице, раширених
зеница, а ништа не говори.
– Па, данас је празник… – промрмља младић, и кад је видео
да нема шта да каже, оставио ме и пожурио у кухињу.
Напомињем да се нас двојица ни после нисмо зближили и
све до мог изласка из тамнице скоро нисмо проговорили ни
речи.
У кухињи, око пећи у којима је буктала ватра – мување,
гурњава, читава гужва. Свако је пазио своје печење, куварице су
почеле да спремају тамничко јело, јер данас ручак мора бити
раније. Додуше, нико није почињао да једе, иако би неки хтео,
али су се пред другим уздржавали. Чекали су свештеника, па да
се после омрсе. Још се, међутим, није ни добро разданило, а од
капије се почело разлегати капларево дозивање: »Кувари!« –
дозивање је одјекивало сваког часа и трајало скоро два сата.
Тражили су куваре да приме поклоне које су из свих крајева
града доносили у тамницу. Доносили су огромне количине
хлеба, пецива, лепиња са сиром, палачинки, лепиња на зејтину,
милихброта и друго. Мислим да није било ниједне домаћице из
трговачких, занатлијских и ситних чиновничких кућа која није
послала свога хлеба и тиме честитала несрећним сужњима
велики празник: било је богатих дарова – хлебова од белог
брашна умешених са млеком – и то много. А било је сасвим

153
сиротињских – јевтини хлепчић и две палачинке од црнога
брашна танко намазане павлаком: то је био дар сиротиње –
сиротињи, дар одвојен од уста. Све се то примало са
подједнаком захвалношћу, без обзира на то ко и шта даје.
Робијаши који су примали поклон скидали су капе, клањали
се, честитали празник и односили дар у кухињу. Кад се већ
накупило читаво брдо хлеба, позвали су робијашке старешине
из сваке касарне, па су све поделили на једнаке делове. Није
било ни препирања ни псовки – поштено су делили. Оно што је
припало нашој касарни, подељено је код нас. Делили су Аким
Акимич и још један робијаш – и сваком давали својом руком.
Није било никаквог приговора ни зависти ни са чије стране –
сви су били задовољни. Чак се није могло ни замислити да се
поклон могао утајити или неправилно поделити.
Кад је свршио своје послове у кухињи, Аким Акимич је
почео да се облачи – облачио се достојанствено и свечано,
закопчао је сву дугмад и копче и кад је био готов, одмах је
позвао на молитву. Молио се дуго и предано. На молитви је
било још много робијаша, већином људи у годинама. А младеж
се није дуго молила, чак и на празник – тек понеко се прекрсти
кад устане. После молитве Аким Акимич ми приђе и доста
свечано честита празник. Ја га том приликом позвах на чај, а он
мене на прасе. Мало касније дотрча Петров да ми честита
Божић. Он је, рекло би се, већ био мало попио, и мада је сав
задуван дотрчао – био је шкрт на речима, постојао је мало преда
мном, као да је нешто очекивао и убрзо је отишао у кухињу.
Војничка касарна се за то време спремала да дочека
свештеника. Она је била уређена друкчије: дрвени лежаји
стајали су до зидова, а не на средини собе као у свим осталим
касарнама. То је, дакле, била једина тамничка просторија чија
средина није закрчена. Она је вероватно и била тако уређена да
би се у њој у случају потребе робијаши могли окупити. Насред
собе поставили су сто, застрт чистим пешкиром, ставили икону
и запалили кандило. Најзад дође свештеник са крстом и

154
освећеном водицом. Пошто је очитао молитву и отпојао пред
иконом, он се окрену и стаде пред робијаше, а они су сви редом
са истинском побожношћу прилазили и љубили крст. Затим је
свештеник обишао све касарне и ошкропио их освећеном
водицом. У кухињи похвали наш тамнички хлеб, који је био
врло укусан и по томе чувен у граду. Робијаши одмах понудише
да пошаљу његовој кући два тек испечена хлеба и послаше их
убрзо по једном инвалиду.
Крст су испратили исто онако побожно као што су га и
дочекали. А одмах затим дођоше мајор и командант. Робијаши
су команданта волели и поштовали. Обишао је све касарне у
пратњи мајора и свима је честитао празник. Свратио је у
кухињу и опробао тамнички шчи. Шчи је био изврстан. За
Божић је дато скоро по фунту говедине на сваког робијаша.
Поред тога, кувари су спремили кашу од проса и добро је
зачинили маслом. Кад је испратио команданта, мајор је наредио
да почне ручак. Робијаши су настојали да му што мање излазе
на очи. Нису волели његов пакосни поглед испод наочара – а он
је и сад разгледао и лево и десно неће ли опазити неред и
пронаћи неког кривца.
Почео је ручак. Прасе Акима Акимича било је дивно
испечено. Никако не могу да објасним како се то десило: чим је
мајор отишао, свега пет минута касније, видело се много
пијаних робијаша, а пре пет минута, међутим, сви су били
потпуно трезни. Појавише се многа зарумењена и озарена лица,
нађоше се и балалајке. Онај Пољачић већ је пратио једног
лумпаџију (плаћен је за цео дан) и свирао му веселе игре.
Разговор је постајао бучнији и пијанији. Али ручак се завршио
без великих нереда. Сви су били сити. Многи од стараца и
озбиљних робијаша одмах су отишли на спавање. Отишао је и
Аким Акимич, сматрајући да на велики празник после ручка
треба обавезно заспати.
Стародубовски раскољник после кратког сна попе се на пећ,
отвори своју књигу и молио се непрекидно до дубоко у ноћ.

155
Било му је тешко да гледа »срамоту« – како је називао
робијашку пијанку и весеље. Черкези су поседали у трему и
радознало посматрали пијани свет, али и са извесним гађењем.
Срео сам Нуру: »Аман, аман, аман«, рече Нура вртећи главом с
побожним страхом и гневом, »Ух, аман! Алах ће се наљутити!«
Тврдоглави и охоли Исај Фомич запалио је свећу у свом куту и
почео да ради, показујући јасно да уопште не поштује наш
празник. По ћошковима поче картање. Инвалида се нису
бојали, а да би се осигурали од подофицира, који је и сам
настојао да ништа ни види, поставили су стражаре. Дежурни
официр у току целог дана свега је два-три пута завирио у
тамницу. Али чим би се појавио, пијани су се крили, а коцкање
прекидано; чини се, међутим, да је и он одлучио да не треба
обраћати пажњу на ситне изгреде. Данас се пијан човек сматрао
ситним изгредом. Мало-помало људи су се све бучније
веселили. Почеше и свађе. Ипак је већина била трезна, а имао је
ко да се побрине за пијане. Зато су они и пили без мере. Газин је
ликовао. Шетао се око свог места на лежају и лукаво се смешкао
на муштерије. Ракију коју је до тада чувао на скровитом месту,
закопану иза касарни у снегу, смело је пронео и сместио испод
свог лежаја. Али он је био трезан, ни капи није попио. Газин се
спремао да пирује пред крај празника, пошто најпре испразни
све џепове робијаша.
По касарнама се разлежу песме. Али пијанство је прелазило
у некакво бунило, кад није далеко од песме до суза. Многи
робијаши важно су шеткали са кожухом преко рамена и
бећарски свирали на својим балалајкама. У специјалном
одељењу чак су саставили хор – осморица робијаша дивно су
певали уз пратњу балалајки и гитара. Правих народних песама
мало су певали. Сећам се само једне која је изврсно отпевана:

Синоћ сам, млада,

На весељу била.

156
 Овде сам чуо нову варијанту ове песме за коју раније нисам
знао. На крају песме додавали су још и ове стихове:

Ја сам ти млада
Кућу успремила:
Кашике опрала,
У купус налила;
Довратке остругала,
Колаче испекла.

Већином су певали песме које код нас називају робијашким

– и које су, уосталом, општепознате. Једна од њих, »Некад«,
врло је комична – у њој се говори како је раније човек живео на
слободи као господин, веселио се, а сада чами у тамници, како
је некад заливао »бланманже шампањем« – а сада:

Хране ме купусом – голом водом

И једем да све пуца за ушима…

Била је у моди и свима позната песма:

Живео сам млађан, веселио се

И имао свој капитал.
Али сам га лудо потрошио
И у тамницу заглавио…

И тако даље. Само код нас нису изговарали »капитал«, него

»копитал«, мислећи да је реч настала од глагола »копить«.15
Певали су и тужне песме: једна је типично робијашка и
мислим да је исто тако позната:

Чим је зора зарудела,

Добош лупа устајање –

15 »Копить« значи скупљати, гомилати, штедети – Прим. прев.

157
 Редар врата отвара,
Писар иде да нас броји.
Нико не види и не зна
Како живимо у тамници.
Али бог је и овде с нама
И ми нећемо пропасти…

Другу су певали још тужније, али је, додуше, њена мелодија

дивна; песма је написана доста невешто и сладуњаво и
вероватно је дело неког робијаша. Од ње памтим сада свега
неколико стихова:

Моје очи више неће

Угледати завичаја.
Невин сам осуђен да трпим
Муке вечите.
На крову ће сова да хуче,
Одјекиваће по шумама,
Срце ће се стегнути од туге,
Мене неће бити тамо.

Ту песму су код нас често певали, само не у хору него соло.

У слободно време изиђе по неки робијаш на трем, седне,
замисли се, подними шакама главу и запева високим фалсетом.
Слуша човек и срце му се цепа од туге. Било је код нас лепих
гласова и добрих певача.
Поче да пада сутон. Сета, туга и чемер провејавају кроз
пијанку и разуздано весеље. Робијаш који се пре једног сата
смејао грохотом, сада је негде јецао мртав пијан. Неки су стигли
да се по два пута потуку. Неки су бледи као крпа и једва се држе
на ногама, али ипак лутају по касарнама и изазивају свађе. Они
који нису свадљиви кад се напију, узалудно су тражили
пријатеље да пред њима отворе душу и онако пијани исплачу

158
свој јад. Сви су ови јадници желели да се провеселе, да весело
проведу велики празник – а како је тегобан и тужан био овај
дан скоро сваком робијашу! Сваки га је испраћао некако
преварен у својим надама.
Петров је још два пута навраћао до мене. Пио је врло мало у
току целога дана и био скоро потпуно трезан. Али он је до
последњег тренутка стално нешто очекивао, нешто необично
празнично, веома весело, што обавезно мора доћи. Мада ни
речи није проговорио – то му се видело по очима. Петров је
неуморно трчкарао из касарне у касарну. Али ништа се
необично није ни дешавало ни сретало, осим пијанчења, глупог
пијаног псовања и буновних глава отежалих од пића. И
Сироткин је у новој црвеној кошуљи лутао по свим касарнама,
лепушкаст и умивен. И он је наивно и потајно нешто очекивао.
Мало-помало у касарнама је постајало одвратно и
неиздржљиво. Било је, наравно, и много смешних сцена, али ја
сам био тужан, све сам их жалио, било ми је тешко и загушљиво
међу њима. Два робијаша се, ено, препиру ко ће кога почастити.
Види се да се већ дуго препиру и да су се пре тога чак и
посвађали. Један од њих је већ одавно киван на другога. Он се
жали и једва преваљујући језиком упиње се да докаже како је
овај с њим неправедно поступио: прошле године на Белу
недељу продат је његов кожух, а није плаћен, већ је новац
утајен. Било је још нешто посреди… Тужилац је висок и
развијен момак, доста паметан и миран, али кад се напије, онда
воли да се братими и да се јада на своје невоље. Он и псује и
инсистира на свом захтеву некако са жељом да се касније још
лепше и искреније измири са противником. Други је онизак,
снажно грађен, округла лица, лукав и препреден. Он је, можда,
попио више од свог друга, али је само мало пијан. Упоран је и
важи за богата човека, али, рекло би се, сада му није у интересу
да љути свог насртљивог пријатеља и води га крчмару; а
пријатељ заинтачио да је дужан да га части »ако је поштен
човек«.

159
 Крчмар узе чашицу и нали је са извесним поштовањем
према муштерији и нијансом презрења према насртљивом
пријатељу који не пије за своје паре, већ на туђ рачун.
– А не, Стјопка, ти си ово дужан – каже набусити пријатељ
видећи да побеђује – јер је ово твој дуг.
– Ама, шта ја с тобом да тупим језик узалуд! – одговори
Стјопка.
– Е, Стјопка, то ти лажеш – тврди први и прима од крчмара
чашу – јер ти си мени дужан, немаш ти трунке савести и образа!
– Нитков си ти, Стјопка, да знаш; једном речју, нитков!
– Ајде, не слини ту, ракију си просуо! Кад те чашћавају, онда
и пиј! – виче на њега крчмар. – Нећу, ваљда, до сутра да те
дворим!
– Па попићу, шта вичеш! Срећан ти Божић, Стјепане
Дорофејичу! – обраћа се учтиво, држећи чашу у руци, Стјопки
кога је тренутак раније назвао нитковом. – живео сто година, а
ово што си досад живео – бриши! – Он попи, гракну од сласти и
обриса се.
– Раније сам, браћо, могао да попијем – каза он озбиљно и
важно, обраћајући се свима – а сад не иде, старост значи стиже.
Хвала, Стјепане Дорофејичу.
– Нема на чему.
– А ја ћу ти, Стјопка, онај дуг вечито спомињати… И поред
тога што си за мој рачун велики нитков, хоћу да ти кажем…
– А ево што ћу ја теби рећи, њушко пијана – прекиде га
Стјопка изгубивши стрпљење – слушај и сваку моју реч памти:
да поделимо свет – пола теби, пола мени. Иди и не излази ми
више на очи! Додијао си ми!
– Значи, не даш паре?
– Ама, какве паре, пијандуро једна!
– Е, на оном свету ћеш сам доћи да вратиш, али тада ја нећу
хтети! Наша је пара с муком стечена, знојем и жуљевима.
Балдисаћеш на оном свету тражећи ме са мојим петаком!
– Иди до ђавола!

160
 – Не дери се, ниси ме зауларио!
– Одлази, марш!
– Ниткове!
– Робијашу!
И опет поче псовање још горе него пре чашћавања.
Ено, на дрвеном лежају седе подаље један до другог два
пријатеља. Један висок, крупан, црвеног лица, дебео – прави
касапин. Он је веома узбуђен и само што не заплаче. Други је
слабачак, танак, мршав, дуга носа (са кога, чини се, нешто
капље) и ситних, прасећих очију оборена погледа. Он је човек
обазрив и школован: био је писар и свог пријатеља гледа мало
са висине, што је овом у души врло непријатно. Цео дан су пили
заједно.
– Он се на мене усудио! – виче дебели пријатељ и грлећи
једном руком пријатељеву главу, снажно је дрмуса.
»Усудио« значи ударио. Дебели пријатељ, бивши
подофицир, у души завиди своме мршавом пријатељу, и један
пред другим се размећу лепотом стила.
– А ја ти кажем, да ни ти ниси у праву… – почиње писар
придику и упорно избегавајући да га гледа, достојанствено
упире поглед у земљу.
– Он се на мене усудио, чујеш ли! – прекиде га дебељко још
јаче дрмајући свог драгог пријатеља. – Немам више никог осим
тебе на белом свету, чујеш ли! Зато само теби и причам: усудио
се на мене!…
– А ја ти опет кажем, драги пријатељу, да твоје јадно
оправдање само срамоти твоју главу! – одговори писар
танушним и учтивим гласом – и боље је признати да твоје
пијанство долази од твоје несталности…
Дебељко се тргнуо мало уназад и пијаним очима тупо гледао
уображеног писарчића и, одједном, потпуно неочекивано,
звизнуо га из све снаге својом огромном песницом по ситном
лицу. Драги пријатељ без свести лети на под. Тиме се и
завршава пријатељство које је трајало цео дан.

161
 Ево, у нашу касарну улази један мој познаник из
специјалног одељења, бескрајно добродушан и весео момак,
доста бистар, безазлен и кад исмејава друге и необично наивна
изгледа. То је онај робијаш који се првог дана мог тамновања, за
време ручка у кухињи, распитивао где живи богати сељак,
уверавао да има »амбиције« и пио са мном чај. Имао је око
четрдесет година, врло дебелу доњу усну и велик нос сав
бубуљичав. У рукама му балалајка на којој немамо свира. За
њим је ишао, као прирепак, невероватно мален робијаш велике
главе, кога сам досад мало познавао. Додуше, на њега нико није
обраћао пажњу. То је било неко чудно, неповерљиво, ћутљиво и
озбиљно створење. Радио је у кројачкој радионици и очигледно
је настојао да живи сам за себе, не дружећи се ни с ким.
Међутим, данас се овако пијан залепио за Варламова и иде за
њим као сенка. Пратио га страховито узбуђен, размахивао
рукама, лупао песницом по зиду и дрвеном лежају и само што
није плакао. Варламов, чини се, није обраћао на то никакву
пажњу, као да га и није било поред њега. Занимљиво је да се ова
два човека раније уопште нису дружила. Ни по карактеру ни по
занату нису имали ничега заједничког. Не припадају истој
категорији и станују у разним касарнама. Мали робијаш се звао
Булкин.
Кад ме угледа, Варламов се осмехну. Седео сам на свом
лежају крај пећи. Он се заустави мало подаље, али према мени,
досети се нечег, крену и прилазећи ми неједнаким корацима,
запева у рецитативу, једва осетно лупкајући чизмом:

Пуначка и бела лица,

А пева као сеница
Моја драгана.
У хаљиници свиленој,
Дивној и украшеној
Лепа драгана.

162
 Рекло би се да је ова песма разбеснела Булкина. Он
замлатара рукама и повика свима:
– Све он ово лаже, браћо, све лаже! Нема ни трунке истине,
све лаже!
– Старини Александру Петровичу! – рече Варламов и са
шеретским осмехом на лицу гледао ме је право у очи – само што
не приђе да ме пољуби. Био је скоро пијан.
Фраза: »Старини томе и томе« изражава поштовање, и
прост свет у целом Сибиру тако се обраћа макар саговорник
био момак од двадесет година. Реч »старина« значи неку почаст,
поштовање и чак није ласкање.
– О, Варламове, како сте?
– Па тако, живи се од данас до сутра. А ко се радује
празнику, тај је већ од зоре пијан. Ви ми опростите, молим вас.
Варламов је говорио отежући.
– Све он то лаже, опет лаже! – повика Булкин и сав очајан
поче да лупа песницом по робијашким постељама. Али
Варламов као да се зарекао да на њега уопште не обраћа пажњу.
У томе је и било оно комично што се Булкин још од зоре, без
икаквог разлога, залепио за Варламова – само зато што му се
однекуд учинило да он »све лаже«. Ишао је за њим као сенка,
хватао се за сваку његову реч, кршио прсте, руке до крви
изубијао лупајући по зидовима и дрвеним лежајима и
очигледно патио уверен да Варламов »све лаже«. Да је имао
косе на глави, он би је, чини се, чупао од очајања. Баш као да је
његова дужност да одговара за Варламовљеве поступке, као да
га је гризла савест за све његове недостатке. А поента комике је
у томе што га Варламов уопште и не гледа.
– Све лаже, све лаже, све лаже! Ниједна његова реч није
тачна! – викао је Булкин.
– А што се то тебе тиче? – питали су га робијаши и смејали
се.
– Рећи ћу вам, Александре Петровичу, да сам био врло леп и
девојке су ме много волеле…

163
 – Лаже! Опет лаже! – прекиде га Булкин скоро вриском.
Робијаши се кикоћу.
– А ја се пред њим шепурим: на мени црвена кошуља,
панталоне од сомота, лежим ти као неки гроф Бутилкин, то јест
пијан као земља, једном речју – молим лепо!
– Лаже! – одлучно – каже Булкин.
– А тада сам наследио од оца камену двоспратницу. И за две
године сам ти та два спрата спискао, остала ми само капија без
стубова. Шта су ти новци, голубови који долете и опет одлете!
– Лаже! – још једном одлучније рече Булкин.
– Онда ти се сетим и одавде пошаљем мојим рођацима
књигу жаловиту, не би ли ми послали мало пара. Обратим се
њима зато што су говорили да сам се бунио против својих
родитеља. Да их нисам поштовао! Ето, већ седам година како
сам послао писмо!
– И нема одговора? – упитао сам и насмејао се.
– Нема – одговори Варламов, па се и сам насмеја, све више
примичући свој нос моме лицу. – Ја вам овде имам љубавницу,
Александре Петровичу…
– Ви? Љубавницу?
– Малопре Онуфијев каже: »Нека је моја рохава и ружна,
али зато има доста хаљина. А твоја је лепа, али проси од куће до
куће.«
– А је ли то истина?
– Јесте, стварно је просјакиња! – одговори и насмеја се
нечујно.
Робијаши се такође насмејаше. Сви су знали да се отворено
спанђао са неком просјакињом и дао јој десет копејки за пола
године.
– И шта хоћете? – упитах га, желећи да га се отресем.
Он поћута, погледа ме умиљато и каза нежно:
– Па ето, кад бисте ми изволели дати овом приликом за
чокањ ракије. Цео дан сам чај пио, Александре Петровичу –

164
додаде усхићен узимајући новац – и тако сам се налокао тог чаја
да не могу дисати, а у трбуху ми бућка као у мешини…
Док је Варламов узимао новац, Булкинова нервоза пређе
сваку меру. Он је млатарао рукама као помахнитао и само што
није плакао.
– Људи божји! – викао је помамно, обраћајући се целој
касарни – погледајте га, све лаже! Што год изусти, све, ама баш
све лаже!
– А шта се то тебе тиче, луда главо? – вичу робијаши чудећи
се његовој љутњи.
– Не дам да лаже! – виче Булкин, сева очима и из све снаге
бије песницом по дрвеном лежају – нећу да лаже!
Сви се смеју грохотом.
Варламов узима новац, клања ми се и измотавајући се, жури
из касарне – наравно крчмару. И као да тек сад први пут види
Булкина.
– Хајдемо! – каже му застајући на прагу, баш као да му је
нешто требао. – Буздоване! – додаје презриво, пропуштајући
срдитог Булкина, и почиње опет да свира на балалајци…
Али шта да описујем то пијано бунило! Сврши се најзад и
овај загушљиви дан. Робијаши утонуше у тегобан сан на
дрвеним лежајима. И у сну бунцају и говоре више него осталих
ноћи. Још понегде су седели карташи. Прошао је давно и жељно
очекивани празник. А сутра је опет радни дан, опет треба ићи
на посао…

XI
ПРЕДСТАВА

Т
рећег дана Божића увече одржана је прва представа у
нашем позоришту. Око припрема вероватно је било много
послова, али глумци су све то узели на себе, тако да ми

165
остали нисмо знали ни шта се заправо, ради, ни како се ради, а
чак нисмо скоро знали ни шта ће се давати у позоришту. Идући
на рад, глумци су у току сва три дана настојали да набаве што
више одела. Сретајући се са мном, Баклушин је од задовољства
само пуцкао прстима. Чини се да је и за мајора нашао погодну
песмицу. Додуше, ми уопште нисмо знали да ли је мајор дознао
за позориште. Ако је знао, да ли је и формално дозволио
представу или је само одлучио да ћути, багателишући
робијашки подухват и, разуме се, захтевао да све буде у реду. Ја
лично мислим да је он знао за позориште – морао је знати, али
није хтео да се уплиће у ствар, схватајући да може учинити горе
ако забрани, бојао се да робијаши не ударе у пијанчење и
скандале, па је боље да се нечим занимају. Додуше, ја
претпостављам да је мајор тако резоновао само зато што ми се
то чини најприродније, најтачније и најнормалније. Чак се
може рећи: кад робијаши за празник не би имали позоришну
представу или неку сличну забаву, онда би сама управа требало
да је измисли. Али како је наш мајор мислио сасвим супротно
од осталих људи на свету, врло лако може бити да ја узимам
велики грех на душу претпостављајући да он зна за позоришну
представу и да је дозволио њено извођење. Такав човек као што
је наш мајор осећао је потребу да свуда понеког дави, да нешто
одузима, да лишава права, једном речју – да негде командује и
уређује. Он је по томе био чувен у целом граду. Шта се њега
тицало што је због таквог притиска могло доћи до нереда у
тамници. За неред постоје казне (мисле такви као наш мајор), а
према робијашима – хуљама – треба се само строго и дословно
придржавати закона. Ти глупи извршиоци закона апсолутно не
схватају, а и нису кадри да схвате, да само буквално
примењивање закона, без схватања његовог смисла и духа,
директно води нередима и ни до чега другог никад није ни
доводило. »У закону пише – и шта ћеш друго?« кажу они и
искрено се чуде што од њих поред закона траже још здрав
разум и трезвену главу. Нарочито трезвена глава многима

166
изгледа сувишан и бесмислен луксуз, ускраћивање слободе
акције и нетрпељивости према њима самим.
Али било како било, најстарији подофицир није се
супротстављао робијашима, а њима је само то и требало. Ја
поуздано могу рећи да у току празника није било ниједног
озбиљног изгреда: ниједне опасне свађе, ниједне крађе, само
зато што су робијаши били захвални управи што је дозволила
представу. Лично сам био сведок како су робијаши умиривали
пијане или свађалице под изговором да ће због њих забранити
представу. Подофицир је од робијаша тражио часну реч да ће
све бити мирно и да ће се пристојно понашати. Они су радо
пристали и испунили обећање као светињу – ласкало им је што
верују њиховој речи. Додуше, треба рећи да управу апсолутно
ништа није коштало да одобри представу. Место нису унапред
заузимали: позориште су подизали и рушили за неких петнаест
минута. Представа је трајала сат и по, а ако би од старије власти
дошло изненада наређење да се представа прекине – то би се
зачас могло учинити. Костими су лежали у робијашким
сандуцима. Али пре него што испричам како је била одиграна
представа и какви су костими били, рећи ћу нешто о
позоришном програму, наиме, шта је било на репертоару.
Писаног програма стварно није било. Додуше, на другој и
трећој представи појавио се један – написао га је Баклушин за
официре и уопште за господу који су почаствовали наше
позориште и дошли већ на прву представу. Од господе је
обично долазио командир страже, а једном је навратио и
дежурни официр. Исто тако, једној представи је присуствовао и
инжењеријски официр. Ето, за ове посетиоце је и написан
програм.
Претпостављало се да ће слава тамничког позоришта
одјекнути по целој тврђави и чак у граду – утолико пре што у
граду није било позоришта. Причало се да су аматери
организовали једну представу – и то је све. Робијаши су се као
деца радовали и најмањем успеху и чак су се разметали: »Ко

167
зна«, мислили су и говорили сами за себе и међу собом, »може
дознати и највиша управа, па ће доћи да гледа и видеће каквих
све има робијаша. Јер ово није нека војничка приредба са
страшилима и пловним чамцима, са медведима и козама. Овде
прави глумци играју господске комедије – оваквог позоришта
чак ни у граду нема. У кући генерала Абросимова је – кажу –
била једна представа и још једна ће се одржати; код њих могу
бити бољи само костими, али што се тиче разговора, ко то уме
боље од наших! Може чак и губернатор чути и – не лези враже
– можда ће и он зажелети да дође и погледа. Јер у граду нема
позоришта…«
Једном речју, робијашка фантазија је, нарочито после првог
успеха, о празницима дошла до врхунца: скоро до награда или
чак до смањења година робије, мада су истовремено сами себе
простодушно исмејавали. Једном речју, то су била деца, права
деца, мада је по неко од те деце имало по четрдесет година. Но
иако није било писаног програма, ја сам у главним цртама већ
знао шта ће се изводити на представи. Први комад је био
»Филатка и Мирошка – супарници«. Још на недељу дана пре
представе Баклушин ми се хвалио да ће улога Филатке (коју је
он узео) бити тако одиграна да тако нешто ни у петроградском
позоришту публика није видела. Баклушин је ишао од касарне
до касарне и хвалио се страшно и безочно (али истовремено
потпуно добродушно) и понекад би убацио понешто
»тиатрално«, то јест из своје улоге – и сви су се смејали, па била
или не била његова упадица смешна. Треба, додуше, признати
да су и овде робијаши умели да сачувају своје достојанство.
Наиме, одушевљавали су се Баклушиновим причама о будућој
представи и одломцима из његове улоге само најмлађи
робијаши, жутокљунци који нису умели да се држе како треба,
или највиђенији, чији је ауторитет био непоколебљив, па се
нису бојали да отворено изразе своја осећања макар била
најнаивнија (што по робијашком схватању значи
најнеозбиљнија). А остали су слушали шта се причало и ћутали,

168
додуше нити су осуђивали нити су противречили, али су свим
силама настојали да се према гласовима о позоришту држе
равнодушно и чак помало презриво. Тек пред крај, на дан
представе, сви су се почели интересовати: шта ће бити? Како ли
ће наши извести ствар? Шта ли ће мајор учинити? Хоће ли
представа успети као претпрошле године? И тако даље.
Баклушин ме уверавао да су сви глумци одлично изабрани и да
је сваки »на своме месту«. Говорио је да ће чак и завеса бити.
»Филаткину вереницу играће Сироткин – и видећете и сами
како му стоји женска хаљина!« – причао је намигујући и
цокћући језиком. – »Спахиница-добротворка имаће на себи
хаљину наборану при дну, огртач и држаће кишобран, а спахија
ће се појавити у официрском мундиру с акселбантима и с
трском у руци.«
Затим је долазио други комад – драма »Кедрил-
прождрљивац«. Сам назив ме је заинтересовао, али ма колико
да сам се распитивао о комаду, ништа унапред нисам могао
дознати. Сазнао сам само то да није узет и спреман из књиге,
већ по препису, да су комад добили од неког пензионисаног
официра из предграђа, који је сигурно некад учествовао у
његовом извођењу на некој војничкој сцени. У нашим
забаченим губернијама стварно постоје такви позоришни
комади за које као да нико не зна и који, можда, никад нису
били штампани, али који су се однекуд појавили и чине
неопходан репертоар сваког народног позоришта у извесним
крајевима Русије. Казао сам »народног позоришта«. Узгред
речено, било би добро, веома добро, кад би се неко од наших
истраживача прихватио задатка да поново и брижљивије но
што се то досад радило изучи појаву народног позоришта, које
ми имамо, које постоји и није баш безначајно.
Ја не могу поверовати да су све што сам касније видео у
нашем тамничком позоришту измислили сами робијаши. Зато
је неопходно наслеђено предање, утврђени методи и схватања
који прелазе с колена на колено. Њих би требало тражити код

169
војника и фабричких радника у индустријским градовима, код
ситних занатлија и чиновника у незнаним забаченим
варошима. Сачувани су исто тако по селима и губернијским
градовима код послуге богатих спахијских кућа. Ја, чак, мислим
да су се многи старински комади ширили у преписима по
Русији баш преко спахијске послуге. Старе спахије и московска
аристократија имали су приватна позоришта, чији су глумци
били њихови кметови. Та позоришта представљала су почетак
наше драмске уметности и њихова народна обележја су
несумњива.
Што се тиче »Кедрила-прождрљивца«, о њему ништа
унапред нисам могао сазнати (иако сам много желео), сем то да
се на сцени јављају зли духови и односе Кедрила у пакао. Али
шта значи Кедрил и зашто Кедрил, а не Кирил? Да ли је радња
узета из руског или туђинског живота? – то никако нисам могао
да дознам. На крају комада обавештава се публика да ће се
изводити »пантомима уз музику«. Све је то, наравно, било
занимљиво. Глумаца је било једно петнаестак – све отресити и
ваљани људи. Они су се стално мували и окупљали, држали
пробе (понекад иза касарни) и крили се. Једном речју, желели су
да све нас задиве нечим необичним и неочекиваним.
У радно време тамницу су рано затварали, чим падне мрак.
За Божић је, изузетно, остала отворена док се год видело. Та је
олакшица дата специјално због представе. За време празника
робијаши су сваки дан, обично пред вече, слали делегате
командиру страже с молбом да »дозволи представу и да што
дуже не затвара тамницу«. Они би увек додавали да је и јуче
била представа и да се касарне дуго нису затварале, а никаквог
нереда није било. Командир страже је овако резоновао: »Нереда
доиста није било, и кад дају реч да и данас неће бити, значи
сами ће пазити на ред, а то је најпоузданија гарантија. А да не
дозволим представу, они би можда хотимично (ко ће их знати –
нису узалуд робијаши!), за инат направили неку свињарију и
насамарили старешине«. Најзад још нешто: досадно је бити на

170
стражи, а постоји могућност да се види представа, и то не
војничка, већ робијашка, а они су заиста занимљив свет –
весело ће бити гледати. А командир страже има увек право да
гледа.
Ако дође дежурни и упита: »Где је командир страже?« –
»Отишао је у тамницу да преброји робијаше и затвори касарну«
– одговор је тачан и оправдање истинито. Тако су командири
страже у току празника свако веће дозвољавали представу и
нису затварали касарну све док се видело. Робијаши су и раније
знали да стража неће чинити сметње и били су мирни. Око
седам часова дошао је Петров по мене, па смо заједно отишли
на представу. Из наше касарне отишли су скоро сви, изузев
Черниговског староверца и Пољака. Пољаци су одлучили да
присуствују тек последњој представи, четвртог јануара, и то
након многих уверавања да је тамо лепо, весело и безопасно.
Њихов презир уопште није љутио робијаше, и четвртог јануара
били су врло учтиво дочекани. Чак су их пропустили да седну
на најбоља места. А што се тиче Черкеза и нарочито Исаја
Фомича, за њих је наша представа била право уживање. Исај
Фомич је на свакој представи давао по три копејке, а последњи
пут спустио је на тањир десет копејки и на лицу му се огледало
блаженство. Глумци су одлучили да од гледалаца купе
добровољне прилоге за трошкове око припрема представе и за
њихову личну потпору. Петров је тврдио да ће мене пустити на
једно од првих места, макар позориште било дупке пуно, зато
што сам богатији од других па ћу више и дати, а поред тога,
разумем се више од осталих. Тако је и било. Али да опишем
најпре дворану и позориште.
Наша војна касарна, у којој је смештено позориште, била је
дугачка једно петнаест корака. Споља се улазило у трем, из
трема у ходник, а из ходника у касарну. Као што сам већ рекао,
ова дугачка касарна била је нарочито уређена: дрвени лежаји
били су дуж зидова, те је средина собе била слободна. Половина
собе ближа улазу је позориште, а друга половина повезана са

171
другим касарнама одређена је за сцену. Мене је најпре
изненадила завеса. Она се протезала једно десет корака преко
читаве касарне. Завеса је била тако луксузна да се човек заиста
имао чему дивити. Поред тога, на њој је масним бојама било
насликано дрвеће, хладњак, рибњак и звезде. Сашивена је од
грубог платна, старог и новог – колико је ко дао – од старих
робијашких обојака и кошуља некако скрпљених у велики
застор. Најзад, један њен део, за који је недостајало платна, био
је простор од хартије – измољене лист по лист по разним
канцеларијама и надлештвима. Али наши сликари, међу којима
се истицао Брјулов – А-в, постарали су се да завесу обоје и
украсе сликама. Ефекат је био изванредан. Тако раскошној
завеси обрадовали су се и најсуморнији робијаши и педанти.
Кад је почела представа, и они су сви без разлике били исто
таква деца као и најватренији и најнестрпљивији. Сви су били
веома задовољни и чак разметљиво задовољни.
Гледалиште и сцене осветљавало је неколико лојаница
исечених на краће комаде. Испред завесе биле су две клупе из
кухиње, а испред њих три-четири столице из подофицирске
собе. Столице су биле намењене најугледнијим гостима –
официрима ако дођу. Клупе подофицирима, писарима из
инжењеријске управе, пословођама и осталом управном
персоналу за случај да дођу у тамницу. Тако се и десило:
посетиоци изван тамнице долазили су за све време празника,
једне вечери било их је више, друге мање, а на последњој
представи није било ниједног слободног места на клупама.
Најзад, иза клупа били су робијаши. Из поштовања према
посетиоцима гостима, они су стајали гологлави; и мада је у соби
било топло и загушљиво, имали су на себи блузе и кожухе. За
робијаше, наравно, има сасвим мало места. Али поред тога што
су буквално седели један на другом, нарочито у последњим
редовима, заузели су и лежаје, кулисе – најзад било је и таквих
љубитеља који су стално ишли у другу касарну иза позорнице и
отуда, иза кулиса гледали представу.

172
 Тескоба у оној половини касарне у којој су седели гледаоци
била је невероватна и могла се, можда, упоредити са тескобом и
гужвом коју сам ту недавно видео у купатилу. Врата ходника
била су отворена. Иако је било минус двадесет степени – и у
ходнику су стајали гледаоци. Мене и Петрова су одмах
пропустили напред, скоро до самих клупа, где је било далеко
видљивије него у последњим редовима. У мени су донекле
гледали зналца и арбитра који је видео и праве представе.
Опазили су да се Баклушин цело време са мном саветовао и
понашао се према мени с поштовањем – према томе, мени је
сада припадало почасно место. Робијаши су, додуше, веома
сујетан и лакомислен свет, али све је то било намештено. Они су
ме могли исмејавати видећи да слабо помажем у раду. Алмазов
је могао нас племиће гледати с презрењем, размећући се пред
нама својом умешношћу у печењу алабастера. Али та мржња и
подсмевања имали су и друге узроке: ми смо, као бивши
племићи, припадали ономе сталежу коме и њихови господари,
које нису могли сачувати у лепој успомени. Међутим, сада, у
позоришту, они се склањају преда мном. Признавали су да могу
боље од њих оценити, да сам видео више и знам више од њих.
Чак и они који ме уопште нису трпели (ја то знам), сад су
желели да похвалим њихову представу и без икакве увреде
пустили су ме на најбоље место. Тако закључујем сада сећајући
се мојих тадашњих утисака. А тада ми се учинило (тога се добро
сећам) да у њиховом правичном суду о себи није било никаквог
понижења, већ осећање сопственог достојанства и вредности.
Осећање правде и жеђ за њом – то је најтипичнија и’
најупадљивија особина нашег народа. Петловског манира да се
свуда и по сваку цену буде први, без обзира на то да ли то
заслужује човек или не – тога у народу нема. Треба само
скинути кору и загледати се у језгро изближе, брижљивије и без
предрасуда – па ће многи видети код народа такве ствари о
којима није ни сањао. Наши мудраци мало чему могу научити
народ. Ја чак поуздано тврдим, они сами треба да уче од народа.

173
 Док смо се још спремали за одлазак на представу, Петров ми
наивно рече да ће ме пропустити напред и зато што ћу дати
више новаца. Одређене цене није било: свако је давао колико је
хтео и могао. Али сви су нешто давали, макар по грош, кад је
почело скупљање прилога. Међутим, ако су мене пустили
напред донекле и због новаца, претпостављајући да ћу дати
више од осталих – колико је ипак и у томе било осећања
властитог достојанства! »Ти си богатији од мене и пролази
напред; иако смо овде сви једнаки, ти ћеш ипак дати више,
према томе, такав гледалац је и глумцима дражи; теби припада
прво место зато што све нас овде нису пустили за плату, већ из
поштовања, па смо дужни да се сами распоредимо.« Колико је у
томе било правог племенитог поноса! То није поштовање према
новцу, већ према самом себи. Уопште, у тамници није било
нарочитог поштовања према новцу и богатству, поготову ако се
робијаши посматрају у целини, као заједница. Ја се не сећам
ниједног који би се стварно понизио због новца, чак кад би и
појединачно оцењивао те људе. Било је мољакања – и од мене су
тражили. Али то мољакање је више обешењаштво и превара,
шала и наивност. Не знам да ли се јасно изражавам… Него,
заборавио сам на представу. Да пређемо на ствар.
Пре дизања завесе соба је пружала чудну и живу слику. Пре
свега, сама маса гледалаца која стиснута, пригњечена и
притешњена са свих страна, стрпљиво и блажена изгледа чека
да почне представа. У последњим редовима људи гмижу један
преко другог. Многи су понели дебеле трупце из кухиње, и
пошто су их некако прислонили уза зид – пењу се на њих,
ослањају се обема рукама о рамена оних што стоје испред њих и
стоје тако непомични скоро два сата, потпуно задовољни
својим местом и спокојни. Неки су се одупирали ногама о доњи
део пећи и исто тако читаво време стајали ослањајући се на оне
испред себе. Тако је било у последњим редовима код самог зида.
Са страна се, исто тако, збијена маса робијаша попела на лежаје
и стајала изнад музичара. Тамо су била добра места. Пет-шест

174
људи попело се на пећ и лежећи на њој, гледали су доле. Они су
ту уживали! Дуж другог зида, на прозорским даскама, исто тако
се гурала гомила закаснелих гледалаца или оних који нису
нашли добро место.
Сви су се понашали мирно и пристојно. Сви су желели да се
пред господом и гледаоцима гостима што лепше покажу. На
свим лицима се видела наивност и очекивање. Сви су црвени и
обливени знојем од врућине и запаре. И како је чудан одсјај
детињске радости, драгог и чудног задовољства сијао на овим
избораним и жигосаним челима, на образима, у очима људи до
овог часа невеселих и суморних – у очима у којима је понекад
севала страшна ватра! Сви су били без капа, и мени се чинило
да су све главе оних здесна сасвим обријане.
Али ево, на сцени се чује ужурбано трчкарање. Сад ће се
подићи завеса. Ево засвирао је оркестар… А тај оркестар
заслужује да се помене. На лежајима са стране наместило се
седам-осам свирача: две виолине (једну смо имали у тамници а
другу позајмили од неког у тврђави, а виолиниста се нашао код
куће), три балалајке – све три робијашки ручни рад – две гитаре
и даире уместо контрабаса. Виолине су само цијукале и
стругале, гитаре ништа нису вределе, али су балалајке биле
нешто нечувено. Вештина са којом су прсти пребирали струне
била је апсолутно виртуозна. Стално су свирали игре. На
најлепшим местима свирачи би куцнули зглавцима о дашчицу
балалајке: тон, укус, извођење, владање инструментом, начин
свирања мотива игре – све је то било оригинално, своје,
робијашко. Један од гитариста такође је изванредно лепо
свирао. То је био онај племић што је убио оца. А што се тиче
даира – оне су просто изводиле чуда: час се врте на прсту, час
палцем резну по њеној затегнутој кожи, час се чују чести,
звонки и једнолични удари, а час се изненада снажни и јасни
звук распе на безброј ситних дрхтавих и шапутавих. Јавише се,
најзад, и две хармонике.

175
 На часну реч, до тада нисам имао појма шта се све може
измамити из простих народних инструмената: хармонија и
усвираност, а што је главно – дух и карактер схватања и
извођења суштине мотива били су просто за дивљење. Ја сам
тада први пут потпуно схватио да има нешто бескрајно весело и
разуздано у веселим и разузданим руским песмама уз игру.
Најзад се диже завеса. Све се покрену, гледаоци се преместише
с ноге на ногу, они из последњих редова пропеше се на прсте,
неко паде са трупца, сви до једног зинуше, упреше поглед и
настаде мртва тишина.
Представа поче.
Поред мене стајао је Алеј са својом браћом и осталим
Черкезима. Сви су страсно заволели позориште и ишли свако
вече на представу. Много пута сам опазио да су сви муслимани,
Татари и остали страсни љубитељи разних представа и забава.
Уз њих се прибио и Исај Фомич, који се, чини се, чим је завеса
дигнута, сав претворио у уво и зеницу, у најнаивније очекивање
чуда и уживања. Човеку би чак било жао кад би се Фомич
преварио у својим очекивањима. Умиљато Алејево лице сијало
је дивном детињском радошћу, и мени је, признајем, било врло
пријатно да га погледам. Кад би глумци нешто вешто и смешно
извели и разлегао се општи смех, ја бих се и нехотице одмах
окретао Алеју и гледао његово лице. Он ме није видео – сада му
није било до мене! Близу мене, с леве стране, стајао је робијаш у
годинама, увек намрштен, незадовољан и свадљив. И он је
опазио Алеја, и видео сам да се неколико пута једва осмехнут
окренуо да га погледа – тако је Алеј изгледао мио! »Алеј
Семјонович« – звао га је, само не знам зашто.
Почели су са »Филатком и Мирошком«. Баклушин је као
Филатка био заиста сјајан. Играо је улогу изванредно
упечатљиво. Видело се да се уноси у сваку фразу, у сваки гест.
Свакој безначајној речи и сваком свом покрету Баклушин је
умео дати смисао и значај који потпуно одговарају карактеру
његове улоге. Овој брижљивости и уживању треба додати

176
чудесну и спонтану веселост, природност, неизвештаченост, и
кад бисте видели Баклушина, ви бисте се несумњиво сложили
да је то прави, рођени глумац великог талента. Ја сам »Филатку«
често гледао на московској и петроградској сцени и поуздано
могу рећи да су оба престоничка глумца, који су тумачили улогу
Филатке, горе играли од Баклушина. У поређењу с њим, они су
били пејзани, а не прави сељаци. Они су сувише настојали да
изигравају сељаке. Поред тога, Баклушина је подстицало
супарништво: сви су знали да ће у другом комаду улогу Кедрила
тумачити робијаш Поцејкин, кога су сматрали даровитијим и
бољим од Баклушина, а Баклушин је због тога патио као дете.
Колико је пута он тих последњих дана долазио до мене и
изливао своја осећања. На два сата пре представе дрхтао је као
прут од треме. Кад су гледаоци уз грохотан смех викали:
»Сјајно, Баклушине! Е, баш си сила!« – лице му је сијало од
среће и у очима се искрило право надахнуће. Сцена пољупца са
Мирошком, кад му Филатка довикује: »Убриши се!« и сам
брише уста – испала је невероватно смешна. Сви су се ваљали
од смеха. Али за мене су најзанимљивији били гледаоци – сви су
искрени и простодушни. Предавали су се своме уживању до
самозаборава. Повици одобравања све чешће су одјекивали.
Ено, један гура свог друга и на брзину му казује своје утиске, без
бриге и чак не гледајући ко стоји поред њега. Други приликом
смешне сцене окреће се сав усхићен маси и гледа је, маше руком
као да позива све да се смеју и одмах се жељно окреће сцени.
Трећи просто пуцне језиком и прстима и не може да се скраси
на месту – а пошто се не може никуда маћи, он се само
премешта с ноге на ногу.
При крају представе весело расположење дошло је до
врхунца. Ја ништа не преувеличавам. Замислите тамницу,
окове, робију, дуге тужне године у будућности, монотон живот,
као измаглица у суморне јесење дане – и одједном су том
потиштеном и затвореном свету дозволили да на часак пусти
себи на вољу, да се провесели, да заборави тешку стварност, да

177
организује ово позориште, и то још какво – на понос и дивљење
целом граду. – Нека се зна ко су и какви су робијаши. Разуме се,
њих је све занимало – костими, на пример. За њих је било
невероватно занимљиво да виде, на пример, неког Вањку
Отпетога, Нецветајева или Баклушина у сасвим другом оделу,
друкчијем од оног у коме су га толико година сваки дан виђали.
»Робијаш, онај исти робијаш и окови му звецкају, а гле, сад
излази у дугом капуту, са округлим шеширом, у пелерини –
прави цивил! Бркове и косу наместио. Ено, вади из џепа црвену
марамицу, маше њом и хлади се, изиграва господина – и заиста,
као да је прави правцати господин!« И сви су одушевљени.
»Спахија-добротвор« појавио се у доста старом ађутантском
мундиру с еполетама, у капи са кокардом и изазвао изванредан
утисак. За ту улогу била су два претендента, и да ли ћете ми
веровати – као да су мала деца, страсно су се посвађала око тога
ко ће играти: обојица су желела да се покажу у официрском
мундиру са акселбантима. Морали су их развађати остали
глумци, и већином гласова одлучили су да се улога да
Нецветајеву, не зато што би он био наочитији или лепши од
другог, па би, према томе, више личио на господина, већ зато
што је Нецветајев уверавао свет како ће изићи са штапићем и
тако ће махати и шарати по земљи као прави господин и
кицош, а Вањка Отпети то не може ни замислити, јер праву
господу никад није ни видео. И доиста, чим се са својом
госпођом појавио пред публиком, Нецветајев ништа друго није
ни радио до брзо шарао штапићем од трске (који је однекуд
добавио) по земљи, сматрајући вероватно да је то особина и
манир највише господе, кицошлука и елеганције. Он је
вероватно још у детињству као босоного служинче имао
прилике да види лепо одевеног господара са тршчаним штапом;
очарало га је како вешто њим врти, и то је оставило неизбрисив
утисак у његовој души – те се и сада, у тридесетој години сећао
свега како је било, и тако потпуно очарао целу тамницу.
Нецветајев се толико уносио у своје шарање штапићем по

178
земљи да није никог и никуд гледао, чак је и говорио не дижући
очи – пратећи погледом крајичак свог штапића.
И »спахиница-добротворка« била је на свој начин исто тако
изванредна: појавила се у старој, изношеној цицаној хаљини,
која је изгледала као права крпа, голих руку и грла, страшно
нарумењена и набељена лица, на глави јој платнена спаваћа
капица подвезана под брадом, у једној руци имала је кишобран,
а у другој лепезу од обојене хартије, којом је непрекидно
махала. Госпођу дочека грохотан смех – и она сама није
издржала, па је неколико пута почињала да се кикоће. Њу је
играо робијаш Иванов. Сироткин преобучен у девојку био је
веома симпатичан. Куплети су такође прошли лепо. Једном
речју, комад се завршио на опште задовољство. Критике није
било, нити је могло бити.
Још једном су одсвирали увертиру: »Треме, мој треме« – и
опет се дигла завеса. Почео је други комад – »Кедрил«.
»Кедрил« је нешто налик на »Дон Жуана«, бар по томе што на
крају представе и господара и слугу ђаволи односе у пакао.
Одигран је цео чин, али се видело да је одломак – ни почетка ни
краја није било. Ни везе ни смисла. – Радња се дешава у некој
крчми – у Русији. Крчмар уводи у собу господина у дугом
капуту и округлом изгужваном шеширу. За њим иде његов
слуга Кедрил са путничким сандуком и кокошком завијеном у
плаву хартију. Кедрил има на себи кратак кожух и лакејску
капу. Он је тај прождрљивац. Његову улогу тумачи робијаш
Поцејкин – Баклушинов ривал. А његовог господара игра
Иванов, који је у првом комаду тумачио улогу спахинице-
добротворке. Крчмар, Нецветајев, упозорава господина да у
соби има ђавола и изгуби се. Господар невесео и забринут
мрмља у себи да је то одавно знао и наређује Кедрилу да
распреми ствари и спреми вечеру. Кедрил је прождрљивко и
кукавица. Кад је чуо за ђаволе – бледи и дрхти као прут.
Побегао би, али се боји господара. И поврх свега – гладан је.
Кедрил воли слатко, глуп је, плашљив и лукав на свој начин –

179
обмањује господара на сваком кораку и истовремено га се и
боји. То је занимљив тип слуге, у коме се нејасно и доста бледо
назиру Лепорелове особине – тип доиста одлично глумачки
остварен.
Поцејкин је несумњиво талентован и по моме мишљењу још
бољи глумац од Баклушина. Кад сам сутрадан срео Баклушина,
нисам му, наравно, рекао до краја своје мишљење, јер би га и
сувише ожалостио. Робијаш који је тумачио улогу господина –
играо је доста добро. Лупетао је страшне глупости, али је имао
правилну дикцију – одрешиту и сасвим прикладан гест. Док се
Кедрил бакће са коферима, господар шета замишљено по сцени
и изјављује гласно да је вечерас крај његовим лутањима по
свету. Кедрил радознало прислушкује, прави гримасе, говори за
себе и сваком речју изазива смех код публике. Он не жали
господара, али је чуо за ђаволе и жели да сазна шта је то, зато
почиње да разговара и запиткује. Господар му најзад каже да се
некад у једној невољи обратио за помоћ паклу и ђаволи су му
помогли, спасли га. Али данас је рок и они ће можда доћи по
његову душу, као што су се договорили. Кедрил се грдно
уплашио, али господар не клоне духом и наређује му да
припреми вечеру. Кад је чуо за вечеру, Кедрил живне, вади
кокошку, вино и сваки час чупне од печене кокошке да проба.
Публика се смеје.
Одједном врата шкрипнуше, ветар залупа прозорским
капцима. Кедрил дрхти и брзо, скоро несвесно, трпа у уста
велики залогај који не може да прогута. Опет се разлеже смех.
»Је ли готова вечера?« – пита господар шетајући по соби. »Сад
ћу вам… господару… спремити« – каже Кедрил, седа за сто и
сасвим мирно почиње да тамани господарско јело. Публици се
очигледно свиђа што је слуга вешт и лукав и што је насамарио
господара. Треба признати да је Поцејкин доиста заслужио
похвалу. Речи: »Сад ћу вам, господару, спремити« изговорио је
изванредно. Пошто је сео за сто, он почиње халапљиво да једе и
трза се на сваки господарев корак, како овај не би опазио

180
његову махинацију. Чим се господар окрене, Кедрил се крије
под сто и носи са собом кокошку. Најзад је утолио своју љуту
глад и време је да помисли на господара. »Кедрил, хоћеш ли
скоро бити готов?« – виче овај. – »Готов сам!« одговара Кедрил
одрешито и изненада увиђа да за господара није ништа остало.
На тањиру се стварно види само кокошја нога.
Невесео и забринут, господар ништа не примећује, седа за
сто, а Кедрил са салветом преко руке стаје иза његове столице.
Сваку његову реч, гест и гримасу, када се обраћа публици
намигујући на глупака господара, гледаоци дочекују са
неодољивим кикотањем. Али чим господин почне да једе –
долазе ђаволи. Сада се више ништа не може разумети – ђаволи
се појављују некако и сувише необично: отварају се врата на
кулиси са стране и улази нешто у белом, а место главе има
фењер са запаљеном свећом. Други фантом исто тако са
фењером на глави држи у руци косу. Зашто фењери, коса и
ђаволи у белом? – то нико не може да објасни. Додуше, о томе
нико и не мисли. Тако, ваљда, и мора да буде. Господин се доста
храбро окреће ђаволима и довикује им да је спреман – нека га
носе. Али Кедрил се уплашио као зец – бежи под сто, но и
поред свег страха не заборавља да понесе и флашу са стола.
Ђаволи се за тренутак скривају, Кедрил излази испод стола, али
тек што господар почне да једе, три ђавола опет упадају у собу,
зграбе господара отпозади и односе га у пакао. »Кедрил!
Спасавај ме!« – виче господар. Али Кедрилу није до тога. Он
сада и флашу и тањир, па чак и хлеб вуче под сто. И ево, сада је
сам. Нема ни ђавола ни господара. Кедрил излази испод стола,
и лице му се озари осмехом. Он лупешки жмирка, седа на
господиново место и климајући главом публици каже скоро
шапатом:
– Е, сад сам без господара!
Сви се радосно смеју што је остао без господара. Али он се
поверљиво обраћа и опет додаје шапатом и све веселије
намигујући:

181
 – Господара су ђаволи однели!
Код гледалаца одушевљењу нема краја! Али не само зато
што су господара ђаволи однели већ и зато што је то казано
тако шеретски, са тако подругљивом гримасом пуном ликовања
да се доиста морало аплаудирати. Али његова срећа није дуго
трајала. Тек што је хтео да се наслади пићем, налио чашу и узео
да пије, изненада се враћају ђаволи; полако, на прстима
прикрадоше му се с леђа, па хоп! Шчепају га за слабине. Кедрил
виче колико га грло носи, од страха не сме да се окрене назад,
да се брани не може, јер у рукама држи флашу и чашу, од којих
није кадар да се раздвоји. Зинувши од ужаса, Кедрил седи
тренутак буљећи у публику са тако смешним изразом
кукавичког страха, да га је вредело насликати. Најзад га ђаволи
односе. Он не испушта флашу, млатара ногама и вришти ли
вришти. Његов врисак чује се и иза кулиса. Затим завеса пада,
сви се смеју и одушевљени су…
Оркестар почиње камаринску16. Почиње тихо, једва чујно,
али мотив расте, темпо се убрзава, одјекује бећарско куцање по
дашчицама балалајки… То је камаринска у пуном јеку, и доста
би било добро да је Глинка могао да чује ову игру код нас у
тамници. Почиње пантомима уз музику. Камаринска не
престаје у току трајања пантомиме. Позорница представља
унутрашњост сељачке собе. На сцени су млинар и његова жена.
Он у једном углу шије ам, а она у другом преде лан. Жену игра
Сироткин, а млинара Нецветајев.
Напомињем да су наше декорације биле врло сиромашне. И
у овом, као и у претходном комаду гледалац више допуњава
својом уобразиљом него што види очима. Место зида
раширили су некакав ћилим или коњску ашу, а са стране
некакве бедне заклоне. Лева страна није ничим застрта, па се
виде робијашки лежаји. Али гледаоци нису строги пробирачи и
спремни су да допуњују стварност маштом, утолико више што
су томе робијаши врло склони и способни за то: »Кад се каже да

16 Народна игра. – Прим. прев.

182
је парк – онда сматрај да је парк, соба – соба, сељачка кућа –
сељачка кућа – свеједно и не треба се правити важан.«
Сироткин је у оделу младе жене врло симпатичан. Међу
гледаоцима се чује неколико полугласних комплимената.
Млинар завршава рад, ставља капу, узима бич, прилази жени и
објашњава јој рукама да мора ићи, али ако жена у његовом
одсуству прими неког, онда… И он јој показује бич. Жена
слуша и клима главом, бич она, рекло би се, добро познаје: воли
да врда. Муж одлази. Тек што је изишао – жена прети песницом
за њим. Али, ево неко куца, врата се отварају и долази сусед,
такође млинар, брадати сељак у кафтану. У рукама му дар –
црвена марама. Женица се смеје, али тек што сусед хоће да је
загрли, опет се чује куцање. Куда ће сад? Она га брзо сакрије
под сто, а сама опет почиње да преде. Улази други удварач:
писар у војној униформи. До ове сцене пантомима је текла
беспрекорно, гест је био правилан. Човек се могао дивити
посматрајући ове аматере и нехотице помислити: колико снага
и талента узалудно пропада код нас у Русији, у ропству и
горкој невољи! Али робијаш који је играо писара вероватно је
некад припадао неком провинцијском или домаћем спахијском
позоришту. Уобразио је да нико од наших глумаца не схвата
ствар нити се креће на сцени онако како треба. И гле, он излази
на позорницу како су, по причању, радили класични јунаци:
крочи дуг корак и пре но што је другу ногу подигао, он се
заустави, испрси се, забаци главу, гордо се осврне око себе и –
опет крочи. Ако је такав ход класичних јунака био смешан, онда
је још смешнији испадао код војног писара. Међутим, наша
публика је мислила да вероватно тако и треба, па је дугачке
кораке дугоногог писара примила као нешто природно, без
нарочите критике.
Тек што је писар стигао до средине сцене, опет се зачу
куцање: домаћица се опет узврпољи. Куда ће писара? – у сандук
који је, срећом, отворен. Писар се завуче у сандук, а жена
спусти поклопац. Сада улази нарочит гост, исто тако удварач,

183
али нарочит. То је брамин, и још у својој свештеничкој ризи.
Међу гледаоцима се разлеже неодољиво кикотање. Брамина
игра робијаш Кошкин, и игра одлично. Он и личи на брамина.
Удварач показује гестовима степен своје љубави: диже руке
према небу, приноси их грудима и срцу. Али тек што се он
разнежио – одјекну снажно куцање на врата. По куцању се види
да је домаћин. Престрављена жена је ван себе, брамин се
устумарао као махнит и преклиње жену да га сакрије. Она га
ускоро гурне иза ормана, а сама, заборављајући да отвори врата,
полети кудељи и преде, преде брзо и као да не чује мужеве
ударце у врата. Од страха, жена преде иако нема жице у рукама
и врти вретено иако га није подигла са пода. Сироткин је врло
успешно одглумио тај страх. Али домаћин изваљује врата ногом
и прилази жени са канџијом у руци. Он је вребао и све видео:
прстима јој показује да је сакрила тројицу, а затим тражи
скривене. Најпре налази суседа и песницама га испраћа из собе.
Преплашени писар хтео је да бежи, подигао главом поклопац
сандука, и тако се одао. Домаћин га шиба канџијом, па је
заљубљени писар сада сасвим некласично поскакивао. Остаје
још брамин. Њега домаћин дуго тражи и најзад га налази иза
ормана, учтиво му се клања и вукући га за браду, доводи насред
сцене. Брамин покушава да се брани: »Сотоно, сотоно!« (једине
речи изговорене у пантомими), али га муж не слуша, већ
својски шиба. Видећи да долази на ред, жена баца предиво и
вретено и бежи из собе. Преслица пада, а робијаши се грохотом
смеју. Не гледајући ме, Алеј ме вуче за руку и виче: »Види!
Брамина, види!« – и не може одолети смеху.
Завеса се спушта. Почиње друга сцена…
Али нема смисла описивати све сцене редом. Било их је још
две или три. Све смешне и природно веселе. Иако их нису
стварали робијаши, они су у сваку од њих уносили нешто своје.
Скоро сваки глумац је импровизовао, па је сваке идуће вечери
исту улогу играо мало друкчије. Последња пантомима,

184
фантастична по суштини, завршила се балетом. Сахрањивали су
мртваца.
Брамин са многобројном послугом чини над мртвачким
сандуком разна бајања, али ништа не помаже. Најзад се чује:
»Сунце залази«, мртвац оживљује и сви од радости почну да
играју. Брамин игра заједно са покојником и игра сасвим
другачије од осталих – брамински. Тиме се завршава представа
до сутра увече.
Сви наши разилазе се весели, задовољни, хвале глумце и
захваљују подофициру. Не чују се свађе. Сви су некако
неуобичајено задовољни, чак помало срећни и тону у сан као
увек, скоро мирне душе – а зашто? Међутим, ово није плод моје
маште. Ово је права истина. Само мало су дозволили овим
јадницима да проживе по својој вољи; да се провеселе као људи,
да макар један сат не буду сужњи – и људи су се морално
преображавали – макар само на неколико тренутака…
Али већ је дубока ноћ. Тргао сам се и пробудио случајно.
Старац на пећи још увек се моли и молиће се до зоре. Алеј
мирно спава покрај мене. Сећам се да је разговарао са браћом о
представи и смејао се све док није заспао, па се и нехотице
загледам у његово мирно, детиње лице. Мало-помало сећам се
свега; последњег дана, празника, читавог месеца тамновања – у
страху подижем главу и посматрам своје поспале другове при
дрхтавој и слабој светлости шест тамничких свећа. Гледам
њихова бледа лица, њихове сиротињске постеље – сву ту вечиту
голотињу и беду – гледам и као да бих желео да се уверим да све
то није наставак ружног сна, већ истинита јава. Да, то је јава:
ево се чује неки тешки уздах, неко је забацио руку и окови
звекнуше. Неко се тргао у сну и почео да говори. А деда се на
пећи моли за све »православне хришћане« и чује се његово
монотоно, тихо и отегнуто: »Господе Исусе Христе, помилуј
нас!…«
»Па нећу овде остати заувек, већ само неколико година!« –
помислио сам и опет спустио главу на јастук.

185
ДРУГИ ДЕО

186
 I
БОЛНИЦА

У
скоро после празника разболео сам се и отишао у нашу
војну болницу. Она се налазила осамљена, на пола врсте
од тврђаве. То је била дугачка једноспратна зграда, жуто
обојена. Лети, кад се врше оправке, на њу се трошила
невероватна количина окера. У огромном дворишту налазиле
су се помоћне зграде, станови болничке управе и остала
потребна здања. У главној згради биле су само болничке собе.
Њих је било много, али робијашима су припадале само две. Оне
су увек биле препуне, нарочито лети, зато су кревете морали
збијати. Наше собе су пунили »несрећници« сваке врсте.
Долазили су тамо политички кривци, војни преступници под
истрагом из разних затвора – осуђеници, непресуђени и они
које спроводе до места издржавања казне. Долазили су и из
дисциплинског батаљона – чудне институције у коју су слали
војнике из јединица ради поправке. Ти војници, који су нешто
скривили или били непоуздани, после две или више година су
одатле излазили као неваљалци какви се ретко сретају. Болесни
робијаши обично би се ујутру пријављивали подофициру. Њих
би одмах уписивали у књигу и са том књигом слали под
стражом у батаљонску болницу. Тамо је лекар најпре прегледао
болеснике из свих војних команди које су се налазиле у тврђави
и кога би нашао стварно болесног, записивао га и упућивао у
болницу.
Мене су записали у књигу и у два сата, кад су сви наши
отишли на поподневни рад, пошао сам у болницу. Болесни
робијаш обично је са собом носио колико је могао новаца и
хлеба, јер се тога дана није могао надати оброку у болници.
Узимао је и своју малену лулу, дуванкесу, кремен и оцило. Ове

187
последње ствари брижљиво би се сакривале у чизме. Ушао сам
на болничку капију са извесном радозналошћу према тој мени
још непознатој варијанти нашег робијашког живота.
Дан је био топао, тмуран и невесео – један од оних дана када
такве установе, као што је болница, добијају нарочито
званичан, тужан и мрзовољан изглед. Спроводник и ја уђосмо у
чекаоницу у којој су стајале две бакарне каде и два болесника
осуђеника чекаху са стражарима. Уђе болничар, погледа нас
безвољно и надмено и још безвољније оде да јави дежурном
лекару. Он брзо дође и прегледа нас; поступао је врло љубазно и
дао нам болесничке листе на којима су била уписана наша
имена. А даље уписивање болести, одређивање лекова, хране и
друго спадало је у надлежност лекара који управља робијашким
одељењем.
И раније сам слушао да робијаши не могу да се нахвале
својим лекарима. »Прави родитељи« – одговарали су кад сам се
распитивао пред одлазак у болницу. Ми се у међувремену
преобукосмо. Одело и рубље у коме смо дошли узеше, а нас
обукоше у војничко рубље, дадоше нам дугачке чарапе, папуче,
капе и дебеле сукнене огртаче мрке боје, постављене или
грубим платном или неком гумираном поставом. Једном речју,
огртач је био ужасно прљав, али то сам коначно увидео тек на
свом лежају. Затим нас одведоше у робијашке болничке собе
које су се налазиле на крају веома дугог ходника, чистог и
високе таванице. Спољашња чистоћа била је свуда сасвим
задовољавајућа; све што човек погледа – сијало се. Додуше,
мени се то после тамнице могло само учинити. Она два
осуђеника одоше у собу лево, а ја десно. Код врата затворених
гвозденом полугом стајао је стражар под оружјем, а поред њега
други војник. Млађи подофицир (из болничке страже) нареди
да ме пропусти и ја се нађох у дугачкој и уској соби у којој су
дуж зидова била поређана једно двадесет два кревета; три-
четири од њих била су слободна. То су они дрвени, зелено
обојени кревети, одлично познати свима и свакоме код нас у

188
Русији – кревети који по некој вољи судбине никако нису могли
бити без стеница. Сместио сам се у углу на оној страни собе где
су били прозори.
Као што сам већ рекао, у болници је било и робијаша из
наше тамнице. Неки од њих су ме познавали или бар виђали
раније. Много више је било још неосуђених затвореника и
војника из дисциплинских батаљона. Тешких болесника, то јест
оних који нису устајали из постеље, није било много. А остали,
лакше болесни или скоро прездравели, или су седели на
креветима или шетали горе-доле по соби – по простору између
кревета довољном за шетњу. У соби је од болничког задаха било
страшно загушљиво. Ваздух је био засићен свакојаким
непријатним испарењима и мирисом лекова, а и пећ се по цео
дан ложила. На мој кревет била је навучена пругаста навлака.
Скинуо сам је. Испод навлаке било је ћебе покривено ланеним
платном и грубо креветско рубље веома сумњиве чистоће. Крај
кревета сточић и на њему лонче и плехана шоља. Све се то реда
ради покривало малим пешкиром који су ми дали. Сточић је
при дну имао поличицу; на њој су они што пију чај држали
чајнике, крчаге с квасом и друге ствари. Но, међу болесницима
је било мало оних који су пили чај. А луле и дуванкесе, које су
имали скоро сви, чак и туберкулозни, скриване су испод
кревета. Лекар и остали чланови управе скоро никад не врше
претрес, а ако неког и затекну с лулом, праве се да не виде.
Додуше, и болесници су били скоро увек опрезни и ишли су к
пећи да пуше. Једино су ноћу пушили у кревету, али ноћу
болесничке собе нико није обилазио, сем понекад официр,
командир болничке страже.
Никад до тада нисам лежао у болници, зато ми је све овде
било сасвим ново. Опазио сам да изазивам извесну
радозналост. О мени су већ чули и посматрали су ме дрско и
чак помало с висине, као што у школи гледају новајлију или у
надлештвима молиоца. Десно од мене лежао је затвореник,
писар по занимању, ванбрачни син неког пензионисаног

189
капетана. Окривљен је због фалсификовања новца и лежи у
тамници већ годину дана; по свој прилици, уопште није био
болестан, али је лекаре уверавао да пати од аневризма. И
постигао је циљ: избегао је робију и телесну казну, а после
годину дана био је упућен у Т-к на боловање. То је био пун и
снажан момак од једно двадесет осам година, велики
препредењак и »адвокат«, веома бистар, необично слободан,
самоуверен и болесно самољубив човек, који је самог себе
најозбиљније уверио да је најпоштенији и најправеднији човек
на свету. Заувек је остао уверен да уопште ништа није скривио.
Он је први заподенуо разговор са мном; радознало ме је
испитивао и доста детаљно ме је упознао са начином живота у
болници. Пре свега ми је, наравно, казао да је капетански син.
Необично је волео да изгледа као племић или, бар, »господског
соја«.
После њега пришао ми је један болесник из дисциплинског
батаљона и почео да ме уверава како је познавао многе од
раније прогнаних племића – називао их је по имену и по оцу.
То је био већ потпуно оседео војник; на челу му је писало да све
лаже. Звао се Чекунов. Наслућујући да имам новаца, он ми се
очигледно улагивао. Кад је угледао код мене замотуљак са чајем
и шећером, одмах ми је предложио своје услуге: да набави
чајник и скува чај. Мени је М-цки обећао да ми сутрадан
пошаље из тамнице чајник по неком од робијаша који долазе на
рад у болницу. Али Чекунов сам уреди ствар. Набави неки
гвоздени лончић, чак и шољу, узаври воду, једном речју,
услуживао ме је необично усрдно и одмах изазвао једног
болесника да каже неколико отворених примедби пуних
подсмеха на његов рачун. Тај болесник био је туберкулозан,
лежао је наспрам мене, звао се Устјанцев, војник под истрагом,
онај што је плашећи се казне испио велику чашу вотке засићене
дуваном и тако зарадио сушицу; ја сам га већ раније помињао.
Он је до сада лежао ћутке, тешко дишући и посматрао ме
озбиљно и нетремице, а Чекунова је пратио са негодовањем.

190
Необична, жучна озбиљност придавала је извесну комичну
ноту његовом гневу. Најзад не издржа:
– Гле ти измећара! Нашао господина! – каза он искиданим
гласом, гушећи се од узбуђења. Њему су дани већ били
избројани.
Чекунов се љутито окрену према њему:
– Ко је измећар? – упита, презриво гледајући Устјанцева.
– Ти! – одговори овај тако самоувереним тоном као да је
имао права да риба Чекунова и као да му је то дужност.
– Ја измећар?
– Баш ти! Чујте, добри људи, не верује! Чуди се!
– А шта се то тебе тиче! Зар не видиш да је господин сам,
као да је без руку. Зна се, није навикао без слуге! Зашто да га не
услужим, њушко чупава!
– Ко је њушка чупава?
– Ти!
– Ја?
– Баш ти!
– А ти си ми лепотан! Лице ти је као вранино јаје… кад сам
ја чупава њушка.
– Да шта си него чупава њушка! Кад те је већ бог убио, што
не лежиш и не чекаш смрт. А ти се у туђе ствари петљаш! Зашто
се уплићеш?
– Зашто? Зато што ћу се радије поклонити чизми него
опанку. Ни мој отац није се клањао и мени је оставио у аманет
да то не чиним. Ја… Ја…
Хтео је да настави, али се страшно закашља и кашљао је
неколико минута бацајући крв. Хладан зној од малаксалости
изби по његовом узаном челу. Кашаљ му је сметао, иначе би
говорио без престанка; по очима му се видело како је желео још
да псује, али, изнемогао, само је одмахивао руком… Те га
Чекунов најзад и заборави.
Осетио сам да је болесникова злоћа уперена више против
мене него против Чекунова. На Чекунова се не би нико љутио

191
нити би га презриво гледао због жеље да услужношћу заради
коју пару. Сви су схватили да он то чини због пара. У том
погледу прост народ није био баш много ситничар и умео је
фино да оцењује ствари. А Устјанцеву се баш ја нисам свидео,
није му се допао ни мој чај ни то што сам ја и у оковима остао
господин и не могу без послуге, мада ја нисам нити звао неког
да ме служи нити сам то желео. Стварно, ја сам увек хтео све
сам да урадим и чак сам нарочито желео да уопште не изгледам
као човек за кога су радиле туђе руке, маза, или да господујем.
Најзад, да узгред кажем, у томе је било и моје самољубље. Али
апсолутно не могу да схватим како се то увек тако дешавало:
никад нисам могао да се отарасим разних послушника и
помагача, који су ми се сами наметали и на крају крајева ме
потпуно освојили, тако да су, у ствари, они били моји
господари, а ја њихов слуга; испадало је некако само по себи да
сам ја стварно господин, да не могу без слуге и да господујем.
То ме је, наравно, много љутило.
Устјанцев је човек туберкулозан и раздражљив. Остали
болесници су, међутим, настојали да изгледају равнодушни и
чак донекле охоли. Сећам се да су сви били окупирани једним
посебним случајем: из робијашких разговора дознао сам да ће
навече к нама довести једног затвореника кога су у том
тренутку шибали. Робијаши су са извесном радозналошћу
очекивали тог новајлију. Говорили су, уосталом, да ће казна
бити лака – свега петсто батина.
Мало сам се обазрео око себе. Колико сам могао да видим,
сви су болесници овде махом боловали од скорбута и очних
болести – локалних болести тога краја. У соби је било неколико
таквих болесника. Остали, стварно болесни, боловали су од
гризлице, разних озледа, рана по кожи и од грудобоље. Овде
није као на осталим одељењима – овде су стрпали заједно
болеснике свих врста, чак и венеричне. Рекао сам стварно
болесни зато што је било неколико њих који уопште ни од чега
нису боловали, већ су дошли онако, да се одморе. Лекари су

192
такве радо примали из сажаљења, нарочито кад има доста
слободних кревета. Храна је у тамницама и у војним затворима,
упоређена са болничком, изгледала тако слаба да су многи
робијаши и затвореници радо долазили да леже, без обзира на
то што је ваздух био загушљив и соба затворена. Било је
нарочитих љубитеља лежања и уопште болничког живота; они
су већином из дисциплинских батаљона.
Радознало сам посматрао своје нове другове и, сећам се,
моју пажњу нарочито је привукао робијаш из наше тамнице
који је већ умирао. И он је био туберкулозан, дани су му били
избројани. Лежао је кревет даље од Устјанцева, и, према томе,
наспрам мене. Звао се Михајлов – пре две недеље видео сам га у
тамници. Одавно је био болестан и одавно је требало да оде на
лечење, али он је упорно и апсолутно непотребно трпео,
савлађивао се, уздржавао и тек о празницима отишао у болницу
да за три недеље умре од страшне туберкулозе – просто сагорео
човек. Запрепастило ме је његово страшно промењено лице –
једно од првих које сам по доласку у тамницу опазио; некако ми
је тада упао у очи. Поред њега је лежао један војник, кажњеник
из дисциплинског батаљона, већ стар, страшно запуштен и
прљав до одвратности…
Али немогуће је описати све болеснике… Овог старца сетио
сам се само зато што је тада на мене оставио известан утисак и
за тренутак ми дао доста одређену представу о неким
особеностима робијашког болесничког одељења. Сећам се, тај
старац је имао тада страшну кијавицу. Кијао је без престанка,
читаву недељу дана, чак и у сну, и то некако плотунски – по
пет-шест пута одједном, и увек би акуратно додавао: »Господе,
ала ме снађе невоља!« Тада је седео на кревету и журно пунио
нос дуваном из замотуљка хартије да би се што јаче и боље
искијао. Кијао је у своју памучну, коцкасту марамицу, сто пута
прану и потпуно изанђалу, и некако се нарочито мрштио његов
мали нос, низале су се ситне небројене боре, извиривали
крњаци старих, поцрнелих зуба и црвене, слузаве десни. Кад се

193
искија, он одмах рашири марамицу, пажљиво погледа
накупљену слину и одмах је обрише о свој мрки болнички
огртач – тако је сва слина остајала на огртачу, а марамица би
остала само влажна. То је старац чинио целе недеље. То
ситничаво и тврдичко чување своје марамице на рачун
државног огртача није код болесника изазивало никакав
протест, мада се понеком од њих могло десити да тај исти
огртач после њега обуче. Али просто је чудно колико наш прост
свет није гадљив. Мени се тог тренутка тако смучило да сам
одмах са радозналошћу и с гађењем разгледао свој тек обучени
огртач. Тада сам осетио да ме одавно узнемирава својим јаким
задахом; био се већ угрејао на мени и све јаче је заударао на
лекове, фластере и, како ми се чинило, на гној, што је сасвим
могуће, јер се од памтивека не скида са болесничких рамена.
Можда су платнену поставу некад и прали, али поуздано не
знам. Сада је постава била натопљена свемогућим непријатним
течностима, из натопљених облога, водом из просечених
пликова и тако даље. Поред тога, у робијашко одељење врло су
често долазили људи који тек што су издржали казну шибања –
леђа су им била сва у ранама. Њих су лечили облозима, и зато се
огртач обучен одмах преко мокре кошуље морао квасити: тако
је све на њему и остајало. И за све време мог тамновања, за оно
неколико година, чим би ми се десило да морам ићи у болницу
(а ишао сам доста често), ја сам увек бојажљиво и с
неповерењем облачио огртач. Нарочито ми се нису свиђале
крупне и чудно дебеле вашке које сам понекад налазио у тим
огртачима. Робијаши су их са задовољством убијали, и кад
испод дебелог и незграпног робијашког нокта пукне убијена
звер, по ловчевом лицу се могло судити о степену његовог
задовољства.
Исто тако су код нас мрзели стенице; понекад у дуге и
досадне зимске вечери дизала се читава соба да их тамани. Иако
је у соби, изузев тешког задаха, све споља било по могућности
чисто, унутрашњом чистоћом, тачније речено, њеним наличјем,

194
нисмо се могли похвалити. Болесници су на то навикли и чак су
сматрали да тако и треба да буде, а и сам начин робијашког
живота није развијао смисао за чистоћу. Али о начину живота
говорићу касније…
Тек што ми је Чекунов донео чај (да узгред кажем – скуван
од пијаће воде која се доносила једном за цео дан и ноћ и
некако се и сувише брзо кварила од болничког ваздуха) – врата
се с треском отворише, и под јаком стражом уведоше оног
војника који је малочас кажњен шибањем. Тада сам први пут
видео кажњенога. Касније су их често доводили, а понеке чак и
доносили (и сувише тешко ишибане), и то је увек била за
болеснике велика разонода. Код нас су таквог обично
дочекивали с врло строгим изразом на лицу и чак с неком
усиљеном озбиљношћу. Додуше, пријем донекле зависи и од
степена тежине кривице, и природно, од тежине казне. Човек
кога су страшно ишибали и који је уживао глас тешког
злочинца, имао је већи углед и приман је с већом пажњом него
неки регрутић – војни бегунац, као, на пример, овај кога су сад
довели. Али и у првом и у другом случају нити је било
нарочитог сажаљења нити су падале нарочито јетке примедбе.
Несрећнику помажу ћутке и негују га, поготову ако не може без
помоћи. Болничари су и сами знали да ишибаног предају у
искусне и веште руке. Помоћ се обично састојала у неопходном,
честом мењању облога од чаршава или кошуља, наквашених у
хладној води и стављаних на искаишана леђа (нарочито ако
ишибани није био способан да сам себи помогне), и поред тога
у вештом вађењу уломака од поломљених шиба, који често
остају у ранама на леђима. Болеснику ово вађење обично врло
тешко пада, али ја сам се увек дивио кажњенима како мушки
подносе бол. Видео сам многе, понекад страшно ишибане, али
скоро ниједан од њих није јечао! Само се некако у лицу сасвим
промене: побледе, очи им успламте, поглед им расејан и
немиран, усне дрхте, те их јадник хотимично гризе зубима
скоро до крви.

195
 Доведени војник беше момак од око двадесет три године,
снажно грађен и мишићав, леп у лицу, висок, стасит и
црномањаст. По леђима је, додуше, био поштено ишибан.
Одозго па до крста тело му је било голо; преко рамена му
пребачен мокар чаршав, од кога се сав тресао као у грозници;
сат и по је ходао горе-доле по соби. Загледао сам у његово лице
и учинило ми се да у том тренутку ни на шта није мислио,
гледао је чудно и дивље немирним погледом, који се очевидно
тешко могао пажљиво на нечем зауставити. Учинило ми се да је
нетремице гледао мој чај. Чај је био врео, пара се дизала из
шоље, а јадник је озебао и дрхтао цвокоћући зубима. Понудих
га да попије. Он се ћутке брзо окрену мени, узе шољу, попи
онако с ногу и без шећера, журећи и некако нарочито настојећи
да не гледа у мене. Кад попи, он ћутке остави шољу и одмах
поче да снује тамо-амо по соби – није ми чак ни главом
климнуо: али њему није било до захваљивања ни речима ни
климањем главе!
Што се тиче робијаша, они су у почетку због нечег
избегавали сваки разговор са кажњеним регрутом; пошто су му
указали прву помоћ, они као да су настојали да више на њега не
обраћају никакву пажњу, желећи, можда, да му даду што више
мира и да му не досађују даљим запиткивањем и саучешћем. Он
је, чини се, тиме био потпуно задовољан.
У међувремену паде мрак и упалише лампу. Показало се да
неки осуђеници имају сопствене свећњаке – додуше, мали број.
Најзад, после вечерње лекареве посете, уђе подофицир из
болничке страже, преброји болеснике и пошто претходно
унесоше киблу, затворише собу. Зачудио сам се кад сам дознао
да ће кибла целе ноћи остати у соби, иако је клозет био ту,
одмах у ходнику, свега два корака од врата. Али овде је владао
такав ред. По дану су робијаше и пуштали из собе, додуше, само
на тренутак, а по ноћи ни у ком случају. Робијашко одељење
није било ни налик на обичне болесничке собе – робијаш је и
кад је болестан издржавао казну. Не знам ко је први завео такав

196
ред, знам само да правог реда у томе уопште није било и да
јалова суштина придржавања формалности никад није грубље
упадала у очи него, на пример, у овом случају.
Наравно, овакав ред нису завели лекари. Понављам,
робијаши се нису могли нахвалити својим лекарима, гледали су
у њима своје родитеље и поштовали их. Сваки болесник осетио
је њихову нежност, чуо добру реч, а робијаш, који је одбачен од
свих, цени то зато што се уверио у праву искреност и те
нежности и добре речи. То се не чини по дужности; лекара
нико не би позвао на одговорност кад би се према болесницима
односио другачије, то јест грубље и нечовечније, значи да су
били добри из праве љубави према човеку. Они су, разуме се,
схватали да је болеснику робијашу, без обзира на то ко је и шта
је, потребан свеж ваздух исто тако као и сваком другом
болесном човеку са највишим друштвеним положајем.
Болесници из других одељења, на пример, кад се придигну,
могли су се слободно шетати по ходнику да би се добро
освежили и надисали ваздуха не тако затрованог, устајалог и
неминовно засићеног загушљивим мијазмима као у болничким
собама.
Сада ми је и страшно и гадно кад помислим колико ли је
морао већ ионако загађени ваздух код нас бити затрован ноћу
кад унесу киблу, у топлоти загрејане собе, и кад је међу нама
било болесника који су морали вршити нужду!
Кад сам малопре казао да робијаш и кад је болестан
издржава казну, ја, разуме се, нити сам мислио нити мислим да
је такав поредак заведен баш ради казне. То би, наравно, била
бесмислена клевета са моје стране. Нема смисла кажњавати
болесника. А кад је тако, онда је сасвим разумљиво да је
вероватно сурова неопходност натерала управу да заведе тако
штетне мере. Али каква неопходност? То и љути човека што се
ничим не може, бар, колико-толико објаснити неопходност те
мере и још многих других, толико несхватљивих да се не само
не могу објаснити већ им је објашњење немогуће чак и

197
наслутити. Чиме да се објасни та некорисна суровост? Тиме што
робијаш, знате, дође у болницу смишљено симулирајући болест,
превари лекаре, изиђе ноћу у клозет и користећи се мраком
побегне! Скоро нема потребе озбиљно доказивати неумесност
таквог тврђења. Куда да побегне? Како? У чему да побегне?
Дању пуштају само једног по једног – тако би могли и по ноћи.
Код врата стоји стражар с пушком на готовс. Клозет се налази,
буквално, на два корака од стражара, а, поред тога, болесника
прати други стражар и цело време не скида ока с њега. На
клозету има само један прозор с гвозденом решетком, а зими са
спољашњим прозорским крилом. Споља, испод самих прозора
робијашког болничког одељења исто тако по сву ноћ хода
стражар. Да би се искочило кроз прозор, треба избити
прозорски оквир и решетку. Зар ће то стражар дозволити? Али,
рецимо, он ће претходно убити стражара тако да неће стићи да
писне и нико неће чути. Међутим, иако допустимо да је та
бесмислица могућа, ипак треба сломити прозор и решетку.
Имајте на уму да ту одмах до стражара спавају дежурни
болничари, а на десетак корака, пред другом робијашком собом,
његова смена и други дежурни болничари. И куда да човек
бежи зими у чарапама, у папучама, у болничком огртачу и
капи? А кад је тако, кад тако мало има опасности (то јест, у
ствари, нема уопште никакве), чему онда тако строго притезање
болесника, можда пред сам крај њихова живота и кад им је свеж
ваздух још потребнији него здравим људима? Чему то? То
никад нисам могао схватити.
Али кад се већ поставља питање: »чему?« и кад је дошло уз
реч, морам споменути још једну моју недоумицу која је толико
година штрчала преда мном као најзамршенија загонетка и
којој никако нисам могао наћи одговора. Морам да кажем о
томе бар неколико речи пре но што пређем на даље излагање.
Мислим на окове, од којих робијаша не спасава никаква болест.
Чак су на моје очи и туберкулозни умирали у оковима. Сви су
на то навикли и сви су на то гледали као на нешто уобичајено и

198
неминовно. Тешко да се ико о томе замислио, кад се чак ни од
лекара за толико година нико није сетио да бар једном
интервенише код управе да се скину окови тешким
болесницима робијашима, нарочито туберкулозним. Рецимо да
сами окови и нису бог зна како тешки – обично су од осам до
дванаест фунти. Здравом човеку није тешко да носи десет
фунти. Додуше, причали су ми да се од окова после неколико
година ноге почињу сушити. Не знам да ли је то тачно, мада
постоји извесна вероватноћа. Терет и кад је лак, макар и десет
фунти, заувек привезан за ногу ипак ненормално повећава
тежину стопала и након дужег времена може штетно утицати…
Али, рецимо да све то није ништа за здравог човека. А да ли је
тако и за болесног? Рецимо да и за обичног болесника то није
ништа. Али је ли тако, понављам, за тешке болеснике, да ли је
тако туберкулозним, којима и без тога вену ноге и руке и свака
им се сламка чини тешка? И заиста, кад би лекари
издејствовали олакшице макар само за туберкулозне робијаше –
и то би већ било истинско доброчинство. Можда ће неко рећи
да је робијаш злочинац и да не заслужује то доброчинство. Али
зар треба удвостручити казну ономе кога је већ ионако ударила
божја рука? Немогуће је поверовати да се то чини само ради
казне. Према томе, то носи у себи неку тајанствену, важну меру,
спасоносну у смислу предострожности. Али какву – то је
несхватљиво. Јер немогуће је бојати се да ће туберкулозни
болесник побећи. Коме ће то пасти на памет, нарочито кад се
узме у обзир одређена фаза болести? Немогуће је симулирати
туберкулозу, преварити лекаре и побећи. То није болест такве
врсте – види се од првог погледа. И кад смо већ при томе,
окивају ли човеку ноге само зато да не побегне и да би му окови
сметали при бежању? Не, никако. Окови су срамоћење, стид и
бреме физичко и морално. Тако је бар по основној концепцији.
Јер они никада и никога не могу спречити да бежи.
Најневештији и најнеумешнији робијаш умеће без велике муке
да их врло брзо преструже или избије клин каменом. Окови на

199
ногама апсолутно не обезбеђују ни од чега. А кад је тако, ако
робијаша окивају само казне ради, онда опет питам: је ли
могуће да треба кажњавати болесника који умире?
И ево, док сад ово пишем, живо се сећам једног
туберкулозног који је умирао, оног истог Михајлова што је
лежао скоро наспрам мене, близу Устјанцева, и, сећам се, умро
четвртог дана после мог доласка у болницу. Можда сам и почео
да говорим сада о туберкулозним болесницима и нехотице
евоцирајући оне утиске и мисли које су ми се врзле по памети
поводом те смрти. Иначе, самог Михајлова мало сам познавао.
То је био врло млад човек, није му могло бити више од двадесет
пет година, висок, витак и необично леп. Припадао је најтежој
категорији преступника и био чудно ћутљив, увек некако тихо
тужан. Просто је венуо у тамници. Тако су бар о њему касније
говорили робијаши који су га сачували у лепој успомени. Сећам
се само да је имао дивне очи и, право речено, не знам зашто га
се тако јасно и живо сећам.
Умро је једног ведрог и хладног дана у три часа по подне.
Сећам се, коси сунчеви зраци снажно су пробијали кроз
зеленкаста замрзла’ стакла на прозорима наше собе. Млаз
светлости падао је на несрећника. Михајлов је умро у несвести,
тешко је и дуго умирао – неколико часова. Већ изјутра није
познавао људе који су му прилазили. Другови су желели да му
олакшају муке, јер су видели како му је тешко: дисао је мучно,
дубоко, као у хропцу, груди су му се јако надимале, као да им је
недостајало ваздуха. Збацио је са себе покривач, одело и најзад
почео да цепа кошуљу на себи – чак му се и она учинила тешка.
Помогли су му и скинули кошуљу са њега. Ужасно је било
гледати то страшно дуго – дуго тело, суве руке и ноге – сама
кост и кожа, упао стомак, јако истурене груди, ребра испала као
у скелета. На његовом телу остали су само дрвени крст са
амајлијом и окови кроз које је, чинило се, сада могао провући
осушене ноге.

200
 На пола сата пред његову смрт сви се болесници некако
утишаше и почеше разговарати шапатом. Ко је корачао, газио је
тихо, нечујно. Разговарали су мало и само о безначајним
стварима и с времена на време погледали би на самртника који
је све више падао у хропац. Напослетку он несигурном руком
напипа амајлију на својим грудима и поче да је кида баш као да
му је и она била тешка, као да га је нервирала и давила. Скинули
су му и амајлију. Умро је после десетак минута.
Куцали су у врата и јавили дежурном. Уђе чувар, тупо
погледа покојника и оде лекарском помоћнику. Помоћник,
млад и добар човек, мало превише заузет бригом око своје
спољашњости, додуше, доста лепе, брзо дође. Газећи брзим и
снажним кораком преко утишане собе, приђе покојнику и
некако превише ноншалантног изгледа, као нарочито
смишљеног за овај случај, опипа му пулс, одмахну руком и
изиђе. Одмах су отишли и обавестили стражу: био је крупан
злочинац, из специјалног одељења, и требало га је огласити
мртвим по нарочитом пропису. Чекајући на стражаре, неко од
робијаша каза тихим гласом да не би било лоше мртвацу
затворити очи. Други га пажљиво саслуша, ћутке приђе
покојнику и склопи му очи. Кад виде крст који је лежао на
јастуку, он га узе, погледа и ћутке опет обеси Михајлову о врат –
па се прекрсти. Мртво се лице, међутим, кочанило, сунчани
зрак је титрао по њему; уста су била мало отворена и испод
танких усана прионулих за десни белела су се два реда
младићких зуба.
Најзад уђе подофицир – разводник страже – с тесаком о
појасу и шлемом на глави, а за њим два стражара. Он је
прилазио све споријим кораком и са недоумицом гледао на
утишане робијаше, који су га са свих страна посматрали строго
и сурово. Кад приђе на корак до мртваца, он стаде као укопан,
баш као да се уплашио. Ужаснуло га сасвим голо, суво тело само
у оковима, и одједном попусти каиш, скиде шлем, што се
уопште не тражи, па се широким замахом прекрсти. То је било

201
строго, седо војничко лице. Сећам се, баш у том тренутку стајао
је ту и Чекунов, исто тако сед старац. Он је све време нетремице
и ћутке гледао подофициру у очи и са неком чудноватом
пажњом пратио је сваки његов покрет. Очи им се одједном
сретоше, и Чекунову изненада задрхта доња усна. Чудно
кривећи усну, Чекунов искези зубе, брзо и неочекивано показа
главом подофициру на покојника и проговори:
– И он је имао мајку! – и удаљи се.
Сећам се, мене су те речи погодиле као нож… Како су му
дошле на ум и зашто их је рекао? Али ево, покојника почеше
дизати: подигли су га заједно са постељом, зашушта слама,
окови усред мртве тишине звекнуше о под… Подигоше их.
Тело понесоше. И одједном сви почеше да говоре громко. Чуло
се како је подофицир тамо у ходнику слао неког по ковача.
Покојнику је требало скинути окове…
Али удаљио сам се од предмета…

II
НАСТАВАК

Л
екари су обилазили болеснике пре подне. Око једног сата
долазили су код нас сви заједно у пратњи главног лекара,
а сат и по пре њих обилазио нас је наш лекар, управник
одељења. Тада је наш управник одељења био млад и стручно
спреман лекар, нежан и предусретљив. Робијаши су га много
волели и налазили су да има само једну ману: и сувише је
кротак. У ствари, он је био некако неразговоран човек, чак као
да се збуњивао од нас, само што није црвенео, мењао је оброке
болесницима чим би га замолили и био је готов, чини ми се, да
им и лекове прописује по њиховој жељи. Једном речју, био је
одличан човек.

202
 Треба отворено рећи да многи лекари у Русији уживају
љубав и поштовање простог народа, и, колико сам видео, то је
потпуно праведно. Знам да моје речи могу изгледати
парадоксално, нарочито кад се узме у обзир свеопште
неповерење целог руског народа према медицини и туђинским
лековима. Прост човек, који неколико година пати од најтеже
болести, заиста ће се радије лечити код видарке или својим
народским лековима (које никако не треба потцењивати) него
што ће отићи лекару или лежати у болници. Али, поред тога,
овде постоји једна изванредно важна околност која нема
апсолутно никакве везе са медицином, наиме: свеопште
неповерење простог народа према свему што носи печат
административног и званичног. Осим тога, народ су заплашили
и створили код њега предубеђење против болнице: наслушао се
страшних прича које су често бесмислице, иако понекад нису
без основа. Међутим, главни разлог је у томе што се народ
плаши швапског поретка у болници: за време боловања око
њега се налазе туђи људи, мора се строго придржавати одређене
хране, слуша приче о суровости лекара и њихових помоћника, о
парању и сецирању лешева, и тако даље. Поред тога, народ
закључује да ће га лечити господа, јер су лекари ипак господа.
Али кад се ближе упозна са лекарима (ако не без изузетка, оно у
већини случајева,) сав тај страх нестаје врло брзо, и то, по моме
мишљењу, чини част нашим лекарима, пре свега младим.
Већина њих уме да заслужи љубав и поштовање простог народа.
Ја пишем о ономе што сам лично видео и доживео, и то често и
на многим местима. Немам разлога да мислим да се у другим
местима друкчије поступа. Разуме се, лекари у неким забаченим
крајевима примају мито, искоришћавају своје болнице, готово
занемарују болеснике и чак сасвим заборављају медицину. Тога
још има. Али ја говорим о већини случајева или, боље речено, о
духу и стремљењу који се у медицини јављају и примењују у
наше време.

203
 Они отпадници, курјаци међу овцама, ма шта навели као
оправдање, ма како се правдали, макар и средином која је и њих
упропастила, никада се неће оправдати нарочито ако су
изгубили љубав према човеку. Јер та љубав, нежност и братско
саосећање потребнији су понекад болеснику од свих лекова.
Време би већ било да престанемо са апатичним кукањем на
средину која нас је упропастила. Истина је, додуше, да она
много шта убија у нама, али ипак не све и често се дешава да
нека лукава и умешна варалица врло вешто утицајем средине
прикрива и оправдава многе своје слабости, често и подлост, и
нарочито ако уме лепо да говори и да пише. Али ја сам се опет
удаљио од теме. Хтео сам да кажем само то да је прост народ
неповерљив и непријатељски расположен према медицинској
администрацији, а не према лекарима. Кад их упозна на послу,
он се брзо ослобађа многих својих предрасуда. Остало у
атмосфери наших болница ни до дан-данас не одговара по
много чему духу народном, до дан-данас је њен поредак туђ
навикама простог човека из народа и није у стању да задобије
потпуно народно поверење и поштовање. Бар мени се тако
чини судећи на основу неких мојих утисака и запажања.
Управник нашег одељења обично се задржавао код сваког
болесника, прегледао га врло пажљиво и озбиљно, испитивао,
прописивао му лекове и храну. Понекад је и сам примећивао да
болесник ни од чега не болује, али пошто је робијаш дошао да се
одмори од рада, да полежи на душеку место на голим даскама, у
топлој соби, не у влажној тамничкој згради, где живе у тескоби
гомиле бледих и испијених криваца под истрагом (они су код
нас и по целој Русији увек бледи и испијени, што показује да су
њихови услови живота и душевно стање скоро увек тежи него
код осуђених) – лекар му мирно забележи неку febris cataralis и
оставља га да лежи понекад и недељу дана. Тој болести febris
cataralis сви су се робијаши смејали. Сви су добро знали да је то,
по неком узајамном споразуму између лекара и болесника,
усвојена формула којом се означава симулирање болести.

204
Робијаши су ту febris cataralis преводили са »поштедно
пробадање«.
Понекад болесник зна и да злоупотреби лекареву доброту
срца и лежи дотле док га силом не отерају. Тада је ваљало
видети нашег управника одељења: он је некако бојажљиво
опомињао, као да се стиди да отворено каже болеснику да што
пре »оздрави« и да моли за отпуст, иако је имао пуно право да
га без икакве приче и наговарања отпусти и напише на његовој
болесничкој листи sanat est. Међутим, лекар му најпре
заобилазно напомиње, а онда га наговара: »Зар није време«?
Каже. »Па ти си већ здрав, а у соби је тесно«, и тако даље, све
док се болесник сам не застиди и сам, најзад, затражи отпуст.
Главни лекар, иако је био хуман и поштен човек (и њега су
болесници веома волели), био је неупоредиво строжи и
одлучнији од нашег управника одељења: понекад је бивао
страшно строг, и због тога су га некако нарочито поштовали.
Пошто би нас обишао управник одељења, долазио је главни
лекар у пратњи свих болничких лекара и прегледао сваког
болесника, а нарочито се задржавао код тешких случајева. Увек
је умео да болесном човеку каже добру реч, да га охрабри, често
врло срдачно, и уопште умео је да остави добар утисак.
Робијаше који болују од »поштедног пробадања« он никад није
враћао у тамницу, али ако би болесник тврдоглаво хтео још да
лежи, онда га је отпуштао по кратком поступку: »Знаш шта,
брајко, доста си лежао, одморио си се и сад иди – треба знати
ред и меру.«
Обично су се опирали или лењивци који беже од посла,
нарочито лети у јеку радова, или робијаши које чека казна.
Сећам се како се према једном од њих морало поступити
строго, чак сурово, да би га приволели на отпуштање из
болнице. Дошао је због неке очне болести: очи му црвене и
жалио се на јак бол од пробадања у очима. Почели су га лечити:
мазали су му очи мастима, стављали пијавице, испирали
течношћу која много пече и тако даље, али болест никако није

205
пролазила. Мало-помало лекари се досетише да болесник
симулира: запаљење је стално незнатно, нити се погоршава
нити иде набоље. Сумњив случај. Робијаши су одавно знали да
он симулира и да вара људе, мада то лично није признавао.
То је био доста леп младић, али је на целу околину остављао
непријатан утисак – био је затворен, сумњичав, невесео, ни с
ким није говорио, гледао је испод ока, од свих нешто скривао,
као да у сваког сумња. Сећам се, некима је синула мисао: он
може нешто учинити. Био је војник и страшно је почео да
краде, ухватили су га, осудили на хиљаду шиба и послали по
казни у дисциплински батаљон. Као што сам већ раније рекао,
по неки затвореник под истрагом, да би одложио моменат
извршења казне, одлучује се на страшне испаде: уочи
кажњавања зарије нож неком од старешина или робијаша.
Њему се суди за нову кривицу, а извршење казне одлаже се за
два месеца – тако он постиже оно што је хтео. За њега није
важно што ће га после два месеца казнити двапут више и
двоструко строже – само да страшни моменат казне одложи
макар на неколико дана, а после шта буде. Толико клону духом
ови несрећници. Међу нама су неки шапутали да се овога треба
чувати, да он може некога ноћу заклати: додуше, само су
причали, али никакве мере предострожности нису
предузимали, чак ни они чији су кревети били покрај његовог.
Међутим, они су видели како он ноћу трља очи кречом са зида
и још нечим, да би му опет сутра биле црвене.
Најзад му главни лекар припрети операцијом. Код упорне
очне болести која дуго траје, кад се употребе сва медицинска
средства, лекари се, да би спасли вид, одлучују на једну мучну
меру: изврше болеснику операцију као коњу. Али овај јадник ни
тада не пристаде да оздрави. Био је или и сувише тврдоглав или
и сувише плашљив карактер, јер операција ока ако и није исто
што и шибање, ипак је веома болна. Болеснику на врату испод
потиљка наберу кожу колико се руком може захватити и то
набрано месо просеку ножем; од тога на потиљку настане

206
широка и дуга рана кроз коју продену плетену траку скоро прст
широку. Затим сваког дана у одређено време провлаче траку
кроз рану тамо-амо, те је озледе као да је поново просечена; и
све то да би се стално гнојила и да не би зарасла. Несрећник је и
ове муке неколико дана упорно трпео и тек је тада пристао да га
отпусте. Очи му за један дан сасвим оздравише, и чим је рана на
врату зарасла, отишао је у притвор, да би сутрадан издржао
хиљаду батина.
Наравно да је моменат пре извршења казне тежак, и то
толико тежак да ја можда и грешим што тај страх називам
малодушношћу и кукавичлуком. Мора бити страшно тешко кад
човек пристаје на двоструку и троструку казну само да се сад не
изврши она прва. Ја сам, додуше, споменуо и такве који, пре но
што су им на леђима зарасле ране од првог шибања, моле да их
отпусте из болнице да би издржали преостали део казне и
коначно се отарасили пресуде. Јер сваком је живот у притвору и
под истрагом, наравно, неупоредиво тежи од робије. Али поред
разлике у темпераменту, велику улогу у одлучности и
неустрашивости робијаша игра вичност на батине и казну. Онај
кога су више тукли некако очврсне и духом и телом, гледа на
казну скоро као на малу незгоду и више се ње не боји. Уопште
узевши, то је тачно. Један од робијаша из специјалног одељења,
покрштени Калмик Александар или Александра, како су га код
нас звали, чудан човек, мало лукав, неустрашив а истовремено
веома добродушан, причао ми је како је издржао четири хиљаде
батина, причао је са шалом и смехом, али се најозбиљније клео
да није од детињства, и то најранијег, растао под канџијом, од
које му у табору читавог живота, у буквалном смислу речи, нису
нестајале маснице с леђа, не би ни у ком случају издржао тих
четири хиљаде удараца. Док ми је причао, он као да је
благосиљао то васпитавање канџијом.
»Мене су за свашта тукли, Александре Петровичу«, говорио
ми је једне вечери седећи на мом кревету пре но што су упалили
светлост, »тукли су ме за сваку ситницу пуних петнаест година,

207
откако знам за себе, сваки дан по неколико пута. Тукао ме је
свако ко је хтео. Тако сам најзад навикао.«
Како је дошао у војску, не знам, не сећам се, а можда ми је и
причао. Био је обичан бегунац и скитница. Само се сећам да ми
је причао како се страшно уплашио кад су га за убиство свог
старешине осудили на четири хиљаде батина. »Знао сам да ће
ме строго казнити и да ме, можда, испод батина неће пустити
жива; иако сам навикао на батине, ипак – четири хиљаде – то
није шала! А, поред тога, све старешине су биле озлојеђене!
Знао сам сигурно да нећу олако проћи, да нећу издржати – неће
ме пустити живог. Ја наумим да се покрстим – можда ће ми
опростити – мислим. Иако су ми земљаци говорили да ми то
ништа неће помоћи и да ми неће опростити, ја сам ипак
мислио: боље је да покушам, ипак ће им бити више жао да туку
покрштењака. И доиста се покрстим и на крштењу добијем име
Александар. А батине су остале – бар да су ми хиљаду
опростили, али ни једну. Био сам увређен. И мислим ја у себи:
чекајте само, све ћу ја вас преварити и насамарити. И шта
мислите, Александре Петровичу – стварно сам их преварио! Ја
сам страшно умео да се направим мртав, то јест не баш сасвим
мртав, већ – као да ћу сад душу испустити. Поведоше ме кроз
строј – прва хиљада удараца: боли, дерем се; друга хиљада – е,
мислим – готов сам, сасвим сам памећу померио, ноге ми
клецају и ја се стропоштам на земљу: очи као у мртваца, лице
помодрело, не дишем, на устима пена. Дође лекар: ,Сад ће’, каже
умрети. Одвели су ме у болницу а ја сам одмах оживео. Тако су
ме још два пута изводили из строја. Већ су почели да се љуте на
мене, страшно су се љутили, а ја сам их још два пута преварио.
Издржао сам и трећу хиљаду и обамро. А кад поче четврта
хиљада, сваки ударац је болео као нож у срце, сваки ударац био
је тежи од три друга, тако су страшно шибали. Побеснели људи
на мене. Та ужасна последња хиљада шиба (нека је проклета!)
сатрла ме је као све три прве и да нисам обамро пред сам крај
(остало је било још само двеста батина), убили би ме намртво.

208
Али ја се нисам дао, опет сам обамро и опет их преварио. Они
су опет поверовали, а како да не поверују кад је и лекар
поверовао. Зато су ми оних двеста последњих батина ударили
љути као рисови. Шибали су ме тако да су биле теже него две
хиљаде других, али мућак – нису ме могли дотући. А зашто ме
нису дотукли? Зато што сам одмалена растао под бичем. Зато
сам остао жив до данас. Ох, много сам батина појео у свом веку,
много!« – додао је на крају приче невесело замишљен, као да се
упиње да се сети колико су га пута тукли. »Не«, додаде опет
прекидајући малу паузу, »то се не може избројати! Нема
толиког броја.«
Он ме погледа и насмеја се, али тако добродушно да сам се и
ја морао осмехнути. »Ја, знате, Александре Петровичу, и сада
понекад сањам, увек сањам како ме шибају; за мене нема других
снова.« Он је стварно често вриштао ноћу на сав глас, па су га
робијаши гурали и будили: »шта ти је, ђаволе, не вичи!« А био је
здрав човек, малена раста, живахан и весео; имао је око
четрдесет пет година. Са околином се лепо слагао, иако је много
волео да краде, па су га зато врло често тукли. Али ко се код нас
није научио да краде и кога за то нису тукли?
Додајем још ово: увек сам се чудио необичној
добродушности и благости са којима су сви ови шибани људи
причали како су их тукли и о онима који су их тукли. Често се
није осећало ни трунке љутине или мржње у њиховом причању,
док се мени срце стезало и почињало да куца све јаче и јаче. А
они, међутим, причају и смеју се као деца. М-ски ми је, на
пример, причао како су га казнили. Он није био племић, и
добио је пет стотина батина. Дознао сам то од других, па сам га
после сам питао: је ли истина и како је било? Одговорио ми је
некако кратко и са извесним душевним болом, настојећи да ме
не гледа, а у лицу је поцрвенео. Тренутак касније погледа ме, у
очима му севну пламен мржње и усне му задрхташе од љутине.
Осетио сам да никад неће моћи да заборави ту страницу из
своје прошлости. Али робијаши су, скоро сви (не тврдим да

209
нема изузетака), на ту ствар гледали сасвим друкчије. Не може
бити, мислио сам понекад, да сматрају да су криви и да су
заслужили казну, поготову кад се нису огрешили о своје
другове, већ скривили старешинама. Већина њих уопште себе и
не криви. Већ сам рекао да код њих нисам опазио грижу
савести, чак ни у оним случајевима када су били у питању
злочини против своје средине. А да и не говоримо о злочинима
против старешина. Чинило ми се понекад да су у овом другом
случају имали свој посебан, практички, или, боље рећи,
чињенички поглед на ствари. Узимала се у обзир судбина,
неизбежности, и то не смишљено, већ некако несвесно, као нека
вера. Иако је робијаш, на пример, увек склон схватању да није
крив за преступ против старешине, те је и питање о кривици
несхватљиво, он је ипак био свестан да старешине на његове
преступе гледају сасвим друкчије, а то значи да мора бити
кажњен, и квит. То је борба једних против других. Преступник,
поред тога, несумњиво зна да њега оправдава суд његове
средине, простог народа, који га, он то исто тако зна, никад
неће потпуно осудити, већ у већини случајева оправдати, ако
само његов преступ није био уперен против својих, против
браће, против свог рођеног простог народа. Њему је савест
мирна – у томе је његова главна снага, морално је спокојан, а то
је главно. Он некако осећа да има известан ослонац и зато не
мрзи, већ свој удес прима као неминовност; осећа да његов
случај није ни први ни последњи, већ да ће се дуго, дуго
понављати усред једне започете пасивне, али упорне борбе.
Који војник лично мрзи Турчина с којим ратује, а тај Турчин га
касапи, коље, пуца у њега?
Додуше, нису сви причали сасвим хладнокрвно. О
поручнику Жеребјатњикову причали су, на пример, чак са
извесним гневом, али не баш великим. Тога поручника
Жеребјатњикова упознао сам још у почетку лежања у болници,
из робијашких прича. Касније сам га једном и лично видео кад
је код нас обилазио стражу. То је био човек од скоро тридесет

210
година, висока раста, дебео, пун сала, румених, гојазних образа,
белих зуба и по грохотном смеху налик на Ноздрјова 17. Њему се
по лицу видело да није мислио ни о чему на свету. А волео је
страшно да шиба и да извршава казну батинања кад га одреде.
Одмах да кажем – на поручника Жеребјатњикова већ и тада сам
гледао као на изрода међу старешинама, а тако су на њега
гледали и остали робијаши. Било је таквих извршитеља
наређења и у старо време, наравно, у оно старо време о коме је
»предање свеже а скоро невероватно«. И они су волели да
изврше задатак предано и свесрдно. Али они су то у већини
случајева чинили наивно и без икаквог задовољства. А
Жеребјатњиков је био нека врста префињеног гастронома у
извршавању казне. Он је волео, страсно волео уметност
кажњавања и волео је једино ради уметности. Наслађивао се
њоме и као некадашњи римски патриције, заморен и оронуо од
уживања, измишљао разне финесе, разне перверзије да би
колико-толико покренуо и пријатно заголицао своју душу
огрезлу у салу.
Ево изводе робијаша да га казне, а извршилац је
Жеребјатњиков. Њега је одушевљавао и сам поглед на дуги
строј људи са дебелим шибама у рукама. Задовољан обилази
строј и строго наређује да свако испуњава своју дужност
марљиво и савесно, иначе… А војници су већ знали шта значи
то његово иначе. Ево доводе кривца, и ако он до тада није
познавао Жеребјатњикова, ако није чуо све о њему детаљно, ево
какву ће комедију с њим збијати (разуме се, ово је само једна од
стотине смицалица, јер је поручник Жеребјатњиков био
неуморан у измишљању таквих ствари). Сваки робијаш у
тренутку кад га скидају до гола и везују му руке за кундаке, да
би га после подофицири тако везаног провели дуж читаве
»зелене улице« – сваки робијаш ће у том моменту, по већ
утврђеном обичају, почети жалостивим гласом и са сузама да
моли извршиоца казне да га благо казни, да не повећава казну

17 Личност из Гогољевог романа »Мртве душе«. – Прим. прев.

211
сувишном строгошћу. »Господине поручниче«, виче несрећни
робијаш, »смилујте се, да сте ми по богу отац, целог века ћу се за
вас богу молити, не упропастите ме, смилујте се!« А
Жеребјатњиков само то и чека, одмах обуставља припреме и са
изгледом човека који саосећа почиње да разговара са
робијашем.
– Пријатељу мој – каже он – шта да радим с тобом? Не
кажњавам ја, него закон!
– Господине поручниче, све је у вашим рукама, смилујте се!
– А ти мислиш није ми те жао? Мислиш да је мени мило
гледати како ће те шибати? Па и ја сам човек! Јесам ли човек
или нисам, шта мислиш?
– Па разуме се, господине поручниче, ви сте наши очеви, а
ми ваша деца. Помозите, да сте ми по богу отац – виче робијаш
и већ почиње да се нада.
– Ама, пријатељу, промисли сам, имаш памети па промисли:
ја и сам знам да према теби грешнику треба да будем благ и
милостив.
– То је сушта истина, господине поручниче!
– Да, милостив и благ, па ма колико ти био грешан. Али не
заповедам овде ја, већ закон! Помисли само!
Ја служим богу и отаџбини и узећу тежак грех на душу ако
ублажим закон, помисли, брате, о томе!
– Господине поручниче!
– Е па добро, де! Нека буде тако. Знам да грешим, али нека…
Смиловаћу се овог пута и казнићу те благо, а ти се понадаш да
ће и други пут бити исто тако и опет скривиш, шта ћемо онда?
На моју душу грех…
– Господине поручниче! Никад више! Кунем се као пред
престолом Господа творца…
– Добро, де, добро! А хоћеш ли се заклети да ћеш се убудуће
добро владати?
– Убио ме бог ако нећу, дабогда ме на том свету…
– Не куни се, грех је. Вероваћу ти на реч, дајеш ли реч?

212
 – Ах, господине поручниче!!!
– Е, па слушај, опростићу ти само због твојих самохраних
суза, јеси ли сироче?
– Јесам, господине поручниче, пуко сироче, немам ни оца ни
мајке…
– Добро, де, праштам ти због твојих самохраних суза. Само
пази, ово нека ти буде последњи пут… Водите га – додаје тако
милостивим гласом да робијаш већ сам не зна како да моли бога
за здравље таквог човекољупца.
И ево крену страшна поворка, поведоше робијаша,
затутњаше добоши, замахнуше прве шибе…
– Терај! – виче Жеребјатњиков колико га грло носи. –
Ожежи! Удри, удри! Распали! Дај му још, још! Ошини јаче
сироче, јаче лупежа! Ожежи, ожежи!
И војници шибају из све снаге, јаднику светлаци играју пред
очима, почиње да вришти а Жеребјатњиков трчи за њим дуж
фронта и кикоће се, зацењује се од смеха, држи се рукама за
бокове и не може се исправити од смеха, те вам, напослетку,
дође жао тог сиромаха. А Жеребјатњикову драго и смешно и
само се понекад прекине његов звонки, здрави и громки смех и
чује се опет:
– Удри га, удри! Ожежи лопужу, распали по сирочету!…
Ево још какве је варијанте измишљао: изведу робијаша да га
казне, и он почне да моли. Жеребјатњиков се сада не шегачи, не
изводи, већ каже отворено:
– Знаш шта, драги мој, казнићу те како треба, јер си то
заслужио. Али ево шта ћу за тебе учинити: нећу ти везивати
руке за кундаке. Трчаћеш сам, то је нов начин. Јури свом снагом
дуж целог строја! Ако те чак и свака шиба закачи, ипак ће бити
краће, зар не? Хоћеш ли да покушаш?
Робијаш слуша са недоумицом и неверицом па се замисли.
»Па можда ће заиста бити лакше«, мисли сам у себи. »Потрчаћу
што брже могу, па ће мучење петоструко краће трајати, а можда
ме и неће свака шиба ударити.«

213
 – Добро, господине поручниче, пристајем.
– И ја пристајем, терај! А ви пазите, не зевајте – виче
Жеребјатњиков војницима, иако је унапред уверен да ни једна
шиба неће промашити кривчева леђа. Јер војник који промаши,
добро зна шта га чека.
Робијаш потрчи из све снаге дуж »зелене улице«, али,
наравно, не претрчи ни петнаест редова: шибе муњевито добују
по његовим леђима и јадник пада као покошен, као да га је зрно
смртоносно погодило.
– Нећу, господине поручниче, боље је по закону – каже
робијаш, устајући полако са земље блед и уплашен.
А Жеребјатњиков, који је унапред знао шта ће бити, кикоће
се, пуца од смеха. Али не могу се описати све његове забавне
смицалице и све оно што се о њему код нас причало.
Нешто друкчије и у другом тону причали су код нас о неком
поручнику Смекалову, који је у нашој тамници вршио дужност
команданта пре него што су на то место поставили нашег
мајора. Мада су о Жеребјатњикову причали доста равнодушно
и без нарочите љутине, ипак се нису одушевљавали његовим
поступцима нити су га хвалили, већ су га се очигледно гнушали.
Чак су га некако презирали. Али поручника Смекалова код нас
су радосно и са уживањем спомињали. Узрок је у томе што
Смекалов није волео да шиба. У њему није било ни капи
Жеребјатњиковљеве крви. Па, ипак, он није био од раскида да
ишиба. У томе и јесте ствар што су се радо сећали и његових
батина, тако је овај човек умео да угоди робијашима. А чиме?
Како је стекао толику популарност? Додуше, робијаши, као и
сав руски народ, спремни су да забораве све муке због једне
лепе речи. То просто констатујем као чињеницу и засад је не
анализирам ни са каквог становишта. Није тешко угодити овом
свету и стећи код њега популарност. Али поручник Смекалов је
стекао посебну популарност, те су се чак и тога како је шибао
робијаши сећали са усхићењем. »Права сиротињска мајка« –
кажу робијаши и чак уздишу кад упореде привременог

214
команданта Смекалова са садашњим мајором. »Душа од
човека!«
Смекалов је био прост човек, можда и добар на свој начин.
Али дешавало се да је старешина не само добар него и
великодушан човек, па ипак га сви не воле, већ га просто
исмејавају. А Смекалов је умео да се држи тако да су га сви
сматрали као свога човека, а то је велика умешност или, тачније
речено, урођена способност, о којој људи који је имају и не
мисле. И чудна ствар, има међу њима и људи који уопште нису
добри, а ипак стичу велику популарност. Не гаде се они људи
који су им потчињени – ето, то је, по мом схватању, узрок
њиховог успеха. У њима робијаши не виде господу, не миришу
им на госпоштину, већ на урођени народни мирис, о, господе
боже, што је народ осетљив на тај мирис! И шта неће урадити
због њега! Он ће човека најбољег срца променити за најстрожег
само ако осећа у њему свој, конопљани мирис. А поготову ако је
тај човек простонародног мириса, поред тога, стварно
добродушан, па макар и на своју руку. Онда му нема пара!
Поручник Смекалов је, као што сам већ рекао, понекад тешко
кажњавао, али он је то некако умео да уради, па на њега не само
што нису били озлојеђени већ су се, напротив, и сада, када је све
то далека прошлост, са уживањем и смехом сећали његових
смицалица: није имао уметничке маште. Управо, имао је само
једну шалу, са којом се скоро годину дана код нас служио, али
можда се она и свиђала робијашима само зато што је била једна
једина. У свему томе било је много наивности. Доведу, на
пример, кривца. Смекалов лично дође на извршење казне,
смешка се и шали. Упита понешто осуђеног, о нечем другом, о
његовим личним, домаћим и робијашким пословима, и то
уопште не пита са неком последњом намером, не шегачи се,
него просто – зато што стварно жели да се обавести о тим
стварима. Донесу шибе, а Смекалову столицу; он седне, чак и
лулу запали. Имао је неки дугачки чибук. Робијаш почиње да
моли… »А не, братац, нема друге него лези…« – каже

215
Смекалов. Робијаш уздахне и легне. »А знаш ли ти, драги мој,
неку молитву напамет?« – »Како да не знам, ваше благородство,
ми хришћани смо то још у детињству учили.« – »Дед, сад читај
молитву.« И робијаш зна шта да чита и унапред зна шта ће
бити, јер се та шала једно тридесет пута већ и раније са другима
понављала. Па и сам Смекалов зна да робијаш то зна; зна да су
се чак и војници, који стоје са подигнутим шибама над жртвом
што лежи, одавно исто тако већ наслушали те шале, а ипак је
опет понавља – толико му се једном засвагда свидела, можда
зато што је то сам измислио, из стваралачке сујете. Робијаш
почиње да говори молитву, људи са шибама чекају, а Смекалов
се чак придигне с места, подигне руку, престане да пуши лулу,
чека познату реч. После првог реда познатих стихова робијаш
долази најзад до речи »на небеси«. Само је то и требало. »Стој!«
– виче усхићени поручник и живо, у неком надахнућу, обраћа
се човеку који је подигао прут и виче: »А ти му поднеси!«
Смекалов се кикоће. Осмехују се и војници што ту стоје;
осмехује се и онај што бије, а замало па да се смешка чак и онај
кога бију, иако шиба на команду »поднеси« већ фијуче кроз
ваздух, да за трен ока као бритва мазне по његовом грешном
телу. Радује се Смекалов, радује се управо зато што је, ето, тако
лепо то измислио и сам саставио: »на небеси« и »поднеси« – и
згодно и римује се. Смекалов по свршетку казне одлази
потпуно задовољан собом, а шибани робијаш одлази скоро
задовољан и собом и Смекаловом, и, да видите, кроз пола сата
већ прича у тамници како је сада тридесет први пут била
поновљена већ раније тридесет пута понављана шала.
»Једном речју, душа од човека! Шаљивчина!« чак је, понекад,
неком мањиловштином18 одисала успомена на предоброг
поручника.
– Дешавало се, браћо, идеш тако – прича неки робијаш, а
лице му све озарено осмехом од успомена – идеш, а он већ седи

18 Појам створен по имену Гогољевог јунака Мањилова из »Мртвих

душа«. – Прим. прев.

216
под прозором у кућном огртачу, пије чај и лулу пуши. Ја скидам
капу.
– »Куда идеш, Аксенове?«
– »На рад, Михајло Василичу, најпре у радионицу треба да
идем«, он се насмеје… Душа од човека! Једном речју – душа!
– Таквог више нећемо имати! – додаје неко од слушалаца.

III
НАСТАВАК

П
очео сам да говорим сада о казнама и о разним
извршиоцима тих интересантних обавеза управо зато
што сам тек кад сам отишао у болницу добио прву
очигледну представу о свим тим стварима. До тада сам о томе
знао само по причању. У наша два одељења доводили су све оне
који су издржали шибе – из свих батаљона, кажњеничких чета и
других војних команди смештених у нашем граду и његовој
околини. У прво време, када сам све што се око мене догађало
још тако радознало посматрао, сав тај за мене чудни поредак
ствари, сви ти кажњени и они што су чекали казну, остављали
су на мене страшан утисак. Био сам узбуђен, збуњен и уплашен.
Сећам се да сам тада наједном и нестрпљиво почео да се
удубљујем у све потанкости тих нових појава, да слушам
разговоре и приче на ту тему од других робијаша, лично сам
постављао питања и тражио решење. Желео сам, поред осталог,
да сазнам неизоставно све степене пресуда и извршења, све
нијансе извршавања казне и како на то гледају сами робијаши;
трудио сам се да замислим и схватим психолошко стање оних
што иду да издрже казну. Рекао сам већ да је мало ко
хладнокрван пре извршења казне, не изузимајући чак ни оне
који су раније већ много пута били шибани. Тада осуђеника
обузима неки језив али чисто физички страх, несвестан и

217
неодољив, који сатире цело морално биће човеково. Ја сам и
касније, за све време робијашког живота, и нехотице посматрао
оне осуђенике који су лежали у болници после прве половине
добијених шиба, и, кад би им зарасле ране на леђима, одлазили
из болнице да би сутрадан издржали преосталу половину
досуђених батина. Та је подела казне на две половине била увек
по одлуци лекара који присуствује извршењу казне. Ако је
преступник осуђен на велик број удараца, тако да не може
издржати све одједном, онда му казну деле на два, чак и три
дела, већ према томе шта одлучи лекар приликом самог
извршења казне, то јест да ли осуђеник може да иде даље кроз
строј или то може да буде опасно по његов живот. Обично се
петсто, хиљаду па чак и хиљаду и по удараца издрже одједанпут,
али ако је неко осуђен на две или три хиљаде удараца, онда се
извршење казне дели на два или чак на три дела. Они робијаши
којима су зарасле ране на леђима од првог шибања и који су
излазили из болнице да издрже другу половину, обично су на
дан изласка из болнице и уочи казне изгледали суморни,
зловољни и неразговорни. Код њих се примећивала нека
отупелост ума, нека неприродна расејаност. Не упуштају се у
разговор и углавном ћуте, а најинтересантније је што с њима и
сами робијаши никад не разговарају и не покушавају да започну
разговор о томе шта их чека. Ни празних прича, ни утехе; чак се
труде да уопште што мање пажње обраћају на њих. То је,
наравно, боље за осуђеног.
Има и изузетака, као, на пример, Орлов, о коме сам већ
причао. Пошто је издржао половину казне, он се љутио само на
то што му леђа тако споро зарастају па не може да оде из
болнице што пре да би одмах издржао остатак батина, а затим
кренуо са групом робијаша у одређено место изгнанства и негде
уз пут побегао. Али њега је бодрио циљ и богзна шта је
смишљао. То је била страсна и жилава природа. Био је веома
задовољан, силно узбуђен, мада је угушивао своја осећања. И
све зато што је уочи прве половине казне мислио да га неће

218
пустити жива и да ће под батинама умрети. Још док је био под
истрагом, слушао је разне приче о мерама управе и већ тада се
спремао да умре. Међутим, кад је издржао прву половину казне,
охрабрио се. Донели су га у болницу полумртва. Ја дотад никад
нисам видео таквих рана. Али он је дошао радостан, с надом да
ће остати жив, да су оне приче о мерама управе биле лажне,
радостан што су га, ето, пустили жива испод шиба. Тако је сада
после дугог лежања у истражном затвору почео да сања о путу,
бекству, слободи, пољима и шумама… Два дана после отпуста
из болнице умро је у тој истој болници, на истом кревету – није
издржао другу половину шиба. Али ја сам о томе већ причао.
Па, ипак, ти исти робијаши који су преживљавали тако
тешке дане и ноћи непосредно пре извршења казне, саму казну
подносили су мушки, не изузимајући ни оне најмалодушније.
Ретко сам чуо јауке, чак ни прве ноћи посте издржане казне, чак
ни од оних који су били жестоко ишибани. Уопште, народ уме
да подноси бол. О болу сам се много распитивао. Хтео сам
тачно да сазнам колики је то бол и са чиме се, најзад, може
упоредити? Искрено да кажем, не знам зашто сам желео да то
сазнам. Знам само да то нисам чинио из пуке радозналости.
Понављам, био сам узбуђен и потресен. Али кога год сам
упитао, нико ми није дао задовољавајући одговор. »Пече, као
ватра жеже« – ето то је све што сам могао да сазнам, сви су ми
једно те исто одговарали: »жеже« – и то је све. Тада сам се боље
спријатељио са М-м, па сам и њега питао: »Боли«, одговорио је,
»много боли, има човек утисак као да га жаром пеку, као да му
леђа пеку на најјачој ватри.« Једном речју, сви су говорили исто.
Уосталом, сећам се, тада сам дошао до једне чудне констатације,
у чију тачност нисам сасвим сигуран, мада је подударање изјава
самих робијаша снажно поткрепљује: наиме, да је велики број
шиба најтежа од свих казни које се код нас примењују. На први
поглед изгледа да је то бесмислено и немогуће. Па, ипак, од пет,
па и четири стотине шиба човек може да падне мртав, а преко
пет стотина то је готово сигурно. Хиљаду шиба наједном не

219
може да поднесе чак ни човек најјаче грађе. Међутим, петсто
батина човек може поднети без икакве опасности по живот.
Хиљаду батина може да поднесе без опасности по живот чак и
човек слабије грађе. Чак и с две хиљаде батина не може се убити
човек осредње снаге и здравља. Сви су робијаши говорили да су
шибе горе од батина. »шибе су љуће и од њих више боли« –
говорили су. Наравно, шибе су горе од батина. Оне више
раздраже човека, јаче утичу на нерве, претерано узбуђују,
потресају више него што се може издржати.
Не знам како је сада, али донедавно је било џентлмена
којима је могућност да ишибају своју жртву причињавала
задовољство, што подсећа на маркиза де Сада и Бренвиљеа.
Мислим да у том осећању има нешто од чега се тим
џентлменима срце стеже – од насладе и бола у исто време. Има
људи који су као тигрови жедни да лизну крв. Ко је само једном
осетио ту моћ, ту неограничену власт над телом, крвљу и духом
човека, исто тако створеног као и он сам, над братом по
Христовом закону – ко је осетио власт и апсолутну могућност
да друго биће, створено по божјем лику, понизи најдубљим
понижењем – тај некако и нехотице постаје немоћан да влада
својим осећањима. Тиранија је навика; она има способност да се
развија и, најзад, постаје болест. Сматрам да и најбољи човек
може да навикне да отупи и огруби као звер. Крв и власт
опијају: човек постаје груб и развратан. И најненормалније
појаве постају схватљиве и, најзад, слатке његовом уму и срцу.
Човек и грађанин нестају у тиранину заувек, а повратак
људском достојанству, кајању и препороду за њега је већ скоро
немогућ. Поред тога, пример и могућност такве самовоље утичу
разорно и на цело друштво: таква моћ саблажњава. Средина
која на такву моћ гледа равнодушно и сама је већ у корену
заражена. Једном речи, право телесног кажњавања, дато једном
над другим, представља једну од друштвених рана, једно од
најјачих средстава да се у друштву уништи сваки заметак, сваки

220
покушај грађанске свести, и апсолутни услов за његово
неизбежно и неодољиво пропадање.
Друштво се гнуша џелата, али не и џентлмена џелата. Тек
недавно се појавило друкчије мишљење, али само у књигама,
апстрактно. Чак ни они који га заступају још нису сви успели да
угуше у себи потребу за самовлашћем. Сваки фабрикант, сваки
предузимач мора обавезно да осећа неко болесно задовољство
што понекад његов радник с целом својом породицом зависи
само од њега. То је сигурно тако, јер се нараштај не ослобађа
тако брзо онога што је наследно – човек се тако брзо неће
одрећи онога што му је у крв ушло, што је, тако рећи, посисао са
материним млеком. Не дешавају се тако брзи преокрети.
Признати кривицу и наследни грех – то је мало, веома мало –
треба се сасвим одучити од тога. А то не иде тако брзо.
Почео сам да говорим о џелату. Клица џелата налази се
готово у сваком савременом човеку. Међутим, човекове зверске
особине не развијају се једнако. Ако у неком оне у свом
развитку надвладају све остале његове особине, онда, наравно,
такав човек постане страшан и наказан. Постоје две врсте
џелата: једни су добровољни, други – принуђени, по дужности.
Добровољни џелат је, наравно, у сваком погледу гори од
принуђеног, кога се народ ипак гнуша, и то до ужаса, до гађења,
до несвесног, скоро мистичног страха. Одакле тај скоро
сујеверни страх од једног џелата и таква равнодушност и скоро
саосећање према другом? Има невероватно чудних примера:
познавао сам добре, честите људе, чак угледне у друштву,
међутим, они нису могли, на пример, хладнокрвно да поднесу
ако онај кога кажњавају не виче под шибама, не моли и не
преклиње за милост. Они које кажњавају морају неминовно да
вичу и моле за милост. Тако је уобичајено: сматра се да је то и
умесно и потребно. И када једном жртва није хтела да виче,
онда се извршилац казне, кога сам знао и који се у извесном
погледу могао сматрати чак и добрим човеком, лично увредио.
Он је испрва хтео да благо казни, али кад није чуо оно познато

221
»ваше благородство, оче рођени, смилујте се, задужите ме да се
вечно за вас богу молим« итд., он се разбеснео и додао још
педесет шиба, желећи да чује јауке и молбе – и чуо их је. »Е, не
може тако, то је дрскост« – одговорио ми, је сасвим озбиљно.
Што се тиче правог џелата, оног по морању и дужности, то
је, као што је познато, робијаш суђен и осуђен на прогонство,
али задржан за џелата. Најпре је учио занат код другог џелата и
кад би га научио, остајао је заувек у тамници, живео одвојено у
посебној соби, имао чак и своје домаћинство, али скоро увек
био под стражом. Жив човек, наравно, није машина: џелат ако
и бије по дужности, понекад и сам падне у ватру, али и кад бије
с извесним задовољством, ипак скоро никад лично не мрзи
своју жртву. Вештина ударца, познавање свога заната, жеља да
се покаже пред друговима и пред публиком подстичу његово
самољубље. Он се стара вештине ради. Поред тога, он врло
добро зна да је одбачен од свих, да га свуда сретају и прате са
сујеверним страхом, зато се не бих заклео да то не утиче на
њега, да не појачава у њему помаму и његове зверске
наклоности. Чак и деца знају да се он »одриче и оца и мајке«. И
чудна ствар, колико год сам видео џелата, сви су били бистри,
разборити, паметни, необично сујетни, чак и поносни. Да ли се
тај понос развијао у њима као отпор према општем презрењу;
да ли се појачавао свешћу о страху који уливају својим жртвама
и осећањем власти над њима – то не знам. Можда сама
парадност и театралност околности у којима се појављују пред
публиком на месту кажњавања доприносе да се код њих развије
извесна охолост.
Сећам се, неко време имао сам прилике да често сретам и
изблиза посматрам једног џелата. Био је то човек од четрдесетак
година, средњег раста, лепо развијен, сувоњав, прилично
пријатна и паметна изгледа и коврџаве косе. Увек је био
необично важан, спокојан; држао се џентлменски, одговарао
увек кратко, разборито и чак љубазно, али некако охоло
љубазно, као да се нечим разметао преда мном. Често су

222
командири страже с њим разговарали у мом присуству, и то чак
с извесним поштовањем према њему. Он је био свестан тога и
пред старешином се држао много учтивије, хладно и са
осећањем сопственог достојанства. Уколико је старешина с њим
љубазније разговарао, утолико је он сам изгледао отпорнији и
мада се строго придржавао веома утанчане пристојности, ја сам
уверен да је у томе моменту сматрао да је неупоредиво бољи од
старешине с којим разговара. То се читало на његовом лицу.
Дешавало се да га понекад у вреле летње дане пошаљу под
стражом да са дугачком, танком мотком побије градске псе. У
граду је било невероватно много паса који нису били ничији, а
множили су се необично брзо. За време летњих врућина
постајали су опасни, и по наређењу управе слали су џелата да их
потамани. Али ни та понижавајућа дужност њега очигледно
нимало није понижавала. Требало је видети с каквим је
достојанством пролазио улицама у пратњи свог уморног
стражара, плашећи и самом својом појавом жене и децу, и како
је спокојно и чак с висине гледао на пролазнике.
Уосталом, џелати живе удобно. Имају новаца, хране се врло
добро, пију вино. Новац добијају као мито. Цивил осуђен на
телесну казну претходно подмити џелата, макар немао да руча,
нешто ће дати. А од богатих осуђеника они сами узимају,
одређујући им своту према њиховим могућностима, узимају и
по педесет рубаља, а понекад чак и више. Са правим
богаташима чак се и ценкају. Наравно, џелат не сме да бије
сасвим слабо, он за то одговара својим леђима. Али за извесну
суму он обећава жртви да је неће сувише јако тући. Скоро увек
усвајају његов предлог, а ако не прихвате, тада стварно бије
варварски, јер то потпуно зависи од његове воље. Дешава се да
тражи велику своту чак и од веома сиромашног осуђеника;
долазе рођаци, ценкају се, моле га, и тешко кривцу ако га не
задовоље. У таквим случајевима много му помаже сујеверни
страх који улива. Каква све чуда не причају о џелатима!
Уосталом, робијаши су ме лично уверавали да џелат може да

223
убије једним ударцем. Пре свега, човек се пита: када је то било?
Уосталом, можда и може. О томе су говорили и сувише
уверено. Џелат ми је сам гарантовао да он то може учинити.
Такође су говорили да може из све снаге да удари по леђима
преступника а да се чак ни најмања масница не појави и да
кривац не осети ни најмањи бол. Уосталом, о свим тим
покусима и вештинама познато је веома много прича. Али ако
џелат чак и узме мито, да би казна била блажа, ипак први пут
ошине из све снаге. То је постало међу њима просто обичај. А
даље бије блаже, нарочито ако су му већ платили. Први ударац
је, међутим, жесток, платили му или не платили. Стварно, не
знам зашто тако чине? Да ли зато да би одмах припремили
жртву на следеће ударце, рачунајући да ће после тако болног
остали изгледати лаки, или је то просто жеља за разметањем
пред жртвом, да јој се улије страх, да је одмах запрепасти и
схвати с ким има посла, једном речи, да се покаже. У сваком
случају, џелат се пре него што почне извршење казне осећа
узбуђен, осећа своју моћ, види да је он господар; у томе моменту
он је глумац кога публика гледа са дивљењем и ужасом и,
наравно, он са уживањем довикује својој жртви пре него што је
удари: »Држи се, ошинућу!« – обичне и судбоносне речи у том
случају. Тешко је и замислити колико се људска природа може
изопачити.
Док сам лежао у болници, наслушао сам се тих робијашких
прича. Свима нам је било страшно досадно да лежимо. Сви су
дани били монотони! До подне нас мало и разоноде лекарске
посете и ручак ускоро после тога. Јело је, наравно, у таквој
монотонији значајна разонода. Порције су биле разнолике,
одређене према болестима. Једни су добијали само супу са
некаквом прекрупом, други само кашицу, трећи само гриз, који
су многи волели. Робијаши би се од дугог лежања разнежили и
волели су нешто слатко да поједу. Онима који се опорављају и
који су скоро здрави, давали су парче куване говедине, »бика«,
како су код нас говорили. Најбољи оброк добијали су болесни

224
од скорбута – говедину с луком, реном и осталим, а понекад и
чашицу ракије. И хлеб се делио према болестима, црни или
полубели добро печен. Та званичност и прецизност у
одређивању порција само је засмејавала болеснике. Наравно, од
неких болести човек и сам не може да једе. Зато су они
болесници који су имали апетит јели шта су хтели. Неки су
замењивали порције, тако су оброке одређене за једне болести
јели људи који болују од сасвим других. Они који су имали
слабију храну куповали су говедину или оброке оболелих од
скорбута, пили квас и болничко пиво, купујући га од оних
којима је било одређено. Неки су јели чак и по две порције. Те
порције су продавали и препродавали за новац. Порција са
говедином била је доста скупа – плаћала се пет копејки. Ако у
нашем одељењу није имало од кога да се купи, слали су
стражара у друго робијашко одељење, а ако и тамо није било,
онда у војничка одељења – »слободна«, како су их код нас звали.
Увек је било оних који су радо продавали. Такви живе само на
хлебу, али зато згрћу паре. Сви смо, разуме се, били сиротиња,
али ипак они који су имали пара слали су у радње по пециво, па
чак и по слаткише. Наши стражари извршавали су поруке без
икакве награде.
После ручка било је најдосадније. Неко је из дуга времена
спавао, неко наклапао, неко се свађао, неко наглас причао. Још
досадније је било кад нису доводили нове болеснике. Долазак
новајлија увек је остављао известан утисак, нарочито ако га
нико није познавао. Посматрали су га, трудили се да дознају ко
је и шта је, одакле је и од чега болује. Нарочито су их
интересовали робијаши које спроводе у другу тамницу. Они су
увек понешто причали, само, додуше, не о интимним стварима.
Ако сам човек не почне да прича о томе, никад не би
распитивали, него за обичне ствари: одакле долази? С ким?
Какав је пут? Куда ће ићи? итд. Понеки, кад чује нову причу,
присећа се узгред понечег из сопственог живота; о разним
превођењима из тамнице у тамницу, о групама кажњеника, о

225
извршиоцима казни и о старешинама робијашких група. У то
време, пред вече, долазили су и они који су издржали шибање.
Они су увек изазивали прилично снажан утисак, што сам,
уосталом, већ напоменуо; али њих нису сваки дан доводили, и
оног дана кад их није било, код нас је владало неко мртвило –
као да су сви страшно досадили једни другима. Цак би и свађе
почињале. Код нас су се радовали чак и лудацима, које су
доводили на испитивање. Да би избегли казну, робијаши су
понекад симулирали лудило. Неке брзо ухвате у превари или,
боље речено, сами одлуче да мењају своју политику, и пошто се
робијаш полудира два-три дана, одједном изненада постане
паметан, миран и невесело моли да га отпусте из болнице.
Такве ни робијаши ни доктори нису корили или исмејавали –
нису им спомињали недавне симулантске смицалице: ћутке су
их отпуштали, ћутке испраћали, а кроз два-три дана опет би се
појавили код нас, али ишибани. Додуше, такви случајеви били
су ретки. Али лудаци, које су доводили на испитивање, били су
права казна божја за цело одељење. Неке лудаке, веселе и
живахне галамџије, који су играли и певали, робијаши су
сретали у почетку скоро са одушевљењем. »Ево забаве!« –
говорили би гледајући на неког, тек доведеног лудака. Али мени
је било страшно мучно и тешко да гледам те несрећнике. Никад
нисам могао хладнокрвно гледати лудаке.
Уосталом, непрестана кревељења и немирни испади лудака,
кога су дочекивали са смехом, свима би дојадили и после дан-
два коначно све изводили из стрпљења. Једног су код нас
држали скоро три недеље, и морали смо просто бежати из собе.
Тада, као за инат, доведоше још једног. Он је на мене оставио
нарочити утисак. То је било у трећој години мог тамновања.
Прве године или, боље речено, првих месеци мог
робијашког живота, у пролеће, ишао сам са групом робијаша на
рад (да преносим цигле) у циглану удаљену две врсте од
тамнице. Требало је поправити пећи да би се могле користити
на лето. Тог јутра су ме у фабрици М-цки и Б. упознали са

226
подофициром Острошким, који је тамо живео као надзорник.
Он је био Пољак, старац од шездесет година, висок, сувоњав,
необично пријатне спољашности – чак би се могло рећи дивне.
Одавно је у Сибиру на служби, мада је пореклом био из простог
народа – дошао је као војник тридесете године – М-цки и Б. су
га волели и поштовали. Стално је читао католичку Библију. Ја
сам с њиме разговарао, а он је причао тако љубазно, тако
разборито, тако занимљиво и тако добродушно и поштено ме
гледао. Од тада га нисам видео скоро две године, само сам чуо
да је под истрагом. Изненада су га довели к нама у болницу као
душевног болесника. Он је ушао с вриском, са грохотним
смехом и с најнеуљуднијим, камаринским покретима почео да
игра по соби. Робијаши су били одушевљени, али мени је било
тако тешко…
После три дана нисмо знали шта да радимо с њим. Он се
свађао, тукао, вриштао, певао је песме чак и ноћу, правио је
сваки час тако одвратне испаде да се свима смучило. Никог се
није бојао. Облачили су му лудачку кошуљу, али тада је само
нама било горе, мада је без кошуље почињао свађе и скоро са
свима се тукао. За те три недеље понекад је цело одељење
једногласно молило главног лекара да ову напаст премести у
другу робијашку собу. А тамо су опет после дан-два молили да
га преместе к нама. Пошто се десило да код нас одједном буду
два лудака, оба немима и свађалице, одељења су се замењивала.
Али није се знало који је гори. Сви су одахнули душом када су
их најзад од нас некуд одвели…
Сећам се такође још једног лудака. Једном у лето доведоше
једног осуђеника, здравог и врло неспретног сељака. Имао је
око четрдесет пет година, лице му нагрђено од богиња, малих,
црвених очију и необично суморног и невеселог изгледа.
Сместио се поред мене. Показало се да је веома миран човек; ни
с ким није разговарао и седео је као да нешто размишља. Кад је
почело да се смркава, он ми се изненада обрати. Непосредно,
без увода, али са таквим изразом као да ми саопштава ретку

227
тајну, почео је да ми прича како ових дана треба да добије две
хиљаде шиба, али до тога неће доћи, јер се за њега заузима кћи
пуковника Г. Погледао сам га у недоумици и одговорио да, по
мом мишљењу, у таквом случају кћи пуковника ништа не може
да учини. Тада још ништа нисам наслућивао, јер њега нису
довели као лудака, него као обичног болесника. Питао сам га од
чега болује? Он ми је одговорио да не зна зашто су га овамо
послали, али да је сасвим здрав и да је пуковникова ћерка у њега
заљубљена. Причао ми је да је пре једно две недеље пролазила
поред затвора, а он је баш тада провирио кроз решетку на
прозору, чим га је угледала, она се одмах заљубила. И од тада је
већ три пута, под разним изговором, била у затвору; први пут је
ишла са оцем брату официру који је у то време био код њих
командир страже; други пут је дошла са мајком да раздели
милостињу и, пролазећи поред њега, шапнула му да га воли и да
ће га спасти.
Чудно је било са каквим је финим појединостима причао сву
ту бесмислицу, која је, разуме се, настала у помућеној
јадниковој свести. Он је у своје избављење од казне слепо
веровао. О страсној љубави те госпођице према њему причао је
мирно и поуздано. И поред све бесмислености приче, било је
веома тешко слушати ту романтичну причу о заљубљеној
девојци од човека коме ће скоро педесета, од робијаша
невесела, огорчена и нагрђена лица. Чудно је шта је све страх од
казне могао да учини са овом плашљивом душом. Можда је он
стварно неког видео кроз прозор, а лудило чији је процес почео
од страха и које је расло сваког тренутка наједном је нашло свој
израз, свој облик. Тај несрећни војник, који можда целог
живота није ни мислио о госпођицама, одједном је измислио
читав роман, хватајући се инстинктивно макар и за ту
сламчицу.
Ја сам га слушао ћутке, и све то испричао другим
робијашима. Али када су други почели да га радознало
испитују, ућутао је. Сутрадан га лекар дуго испитивао, и пошто

228
му је казао да није болестан и на прегледу се показало да је
стварно здрав, отпустили су га из болнице. Али да је на његовој
листи било написано sanat ми смо сазнали тек кад су лекари
отишли из одељења, тако да им нисмо могли казати у чему је
ствар. А ни сами тада још нисмо схватили у чему је ствар.
Међутим, све је потекло од грешке управе која га је послала не
објаснивши зашто. Посреди је била непажња. А можда су и они
који су га послали само претпостављали и нису били сасвим
сигурни у његово лудило. На основу разних замршених прича
послали су га на испитивање. Како било да било, тек
несрећника су кроз два дана извели на шибање. То га је, чини
се, поразило неочекиваношћу: он до последњег тренутка није
веровао да ће га казнити, и кад су га повели кроз строј, почео је
да виче: »У помоћ!« У болници га нису сместили у нашу собу,
јер није било места, него у другу. Међутим, ја сам се распитивао
о њему и сазнао да за свих осам дана ни са ким ни речи није
проговорио, да је био збуњен и страшно жалостан… Када су му
зарасле ране на леђима, некуд су га послали. Ништа више, бар
ја, о њему нисам чуо.
Што се тиче лечења и лекова, колико сам ја могао да
запазим, лакши болесници скоро се нису ни држали наређења
нити су узимали лекове, али тешко болесни и уопште стварни
болесници веома радо се лече: уредно су узимали своје капљице
и прашкове, али највише су код нас волели спољашња средства.
Купке, пијавице и пуштање крви, што наш прост човек воли
као лек и у шта верује, узимали су радо и чак са задовољством.
Заинтересовала ме је једна чудна ствар. Ти исти људи који су
били тако издржљиви у подношењу мучних болова од батина и
шиба, често су се жалили, превијали и чак јаукали од некаквих
купица. Да ли су се тако много разнежили или су се просто
пренемагали – то већ не знам како да објасним. Истина, наше
купице биле су нарочите. Машиницу којом се тренутно пресеца
кожа, болничар је још богзна кад или изгубио, или покварио,
или се можда сама покварила, тако да је сада био принуђен да

229
то ради ланцетом. За сваку купицу прави се око дванаест засека.
Машином то не боли. Дванаест ножића ударе одједном, за трен,
и бол се не осећа. Али друго је засецање ланцетом. Ланцета
засеца, сразмерно, много спорије, бол се осећа, а пошто, на
пример, за десет купица треба направити сто двадесет таквих
засекотина, све скупа је морало да се осети. Ја сам то искусио и
мада је болело и било несносно, ипак није било тако страшно да
се није могло издржати без јаукања. Понекад је чак било
смешно видети неког крупног, незграпног и здравог човека
како се превија и почиње да слини. Уопште узевши, то се могло
упоредити са тврдим и спокојним човеком у озбиљном послу
који је, кад нема шта да ради, код куће зловољан и каприциозан,
неће да једе шта му дају, грди и псује; ништа му није по вољи,
сви му досађују, вређају га и муче – једном речи, побеснео од
добра, како понекад кажу за такву господу, која се, уосталом,
срета и међу простим људима, а у нашој тамници, због
колективног живота, чак веома често. Дешавало се да се у
одељењу почну ругати таквој мази, а неко таквог просто и
изгрди. Он тада заћути као да је баш то и очекивао: да га изгрде
па да ућути. Нарочито их Устјанцев није волео и никада није
пропуштао прилику да изгрди мазу. Додуше, он уопште није
пропуштао прилику да се с неким докачи. То је била његова
наслада, потреба која је долазила, разуме се, због болести, а
делом и због тупости. Обично најпре гледа озбиљно и
нетремице, а затим спокојним и убедљивим гласом почиње да
чита придику. У све се мешао – као да је био постављен да пази
код нас на ред или на друштвени морал.
– У све се петља – говорили су смејући се робијаши.
Уосталом, штедели су га и избегавали да се с њим свађају, само
су му се понекад смејали.
– Их, шта је напричао! Троја кола не би повукла.
– Шта сам напричао? Будали капу не скидају, то се зна. А
зашто се дере од ланцете? Кад си волео мед, воли и чемер. Трпи,
значи.

230
 – А шта се то тебе тиче?
– А не, браћо – прекиде један од наших робијаша – купице
нису ништа, ја сам то пробао. И ништа горе не боли него кад те
дуго за уво вуку.
Сви се насмејаше.
– А јесу ли тебе вукли?
– А ти мислиш да нису? Дабоме да су вукли.
– Зато теби тако уши штрче.
Тај робијаш, Шапкин, стварно је имао превелике уши, које
су штрчале у страну. Шапкин је био скитница – још млад,
разуман и миран човек. Увек је говорио са неким озбиљним,
притајеним хумором, што је његовом причању давало много
комике.
– А откуд ја знам да су тебе вукли за уши? И како би то мени
пало на памет, тврда главо? – уплете се опет Устјанцев
обраћајући се љутито Шапкину, мада он уопште није њему
причао, него свима: али Шапкин га чак и не погледа.
– А ко те је вукао? – упита неко.
– Ко? Зна се ко, старешина среске полиције. То је било,
браћо, због скитања. Дошли ми тада у К., а било нас двојица, ја
и још један, исто тако скитница, неки Јефим без надимка. Уз пут
се ми малчице снабдели код неког сељака у Толмини. Има тамо
село Толмина.
Уђосмо у село и меркамо: може се ту снабдети, и онда –
кидај. У пољу – слобода на све четири стране, а у граду, зна се,
прпа. Дакле, прво и прво, свратили смо у крчму. Обазремо се.
Прилази нам нека пропалица у немачком оделу, подераних
лактова. Па поче: ово – оно.
– »А како ви стојите«, вели, »ако смем питати – имате ли
исправе?«
– »Не«, одговарамо, »немамо исправе.«

231
 – »Тако, дакле. Ни ми такође. Имам ја овде још два
пријатеља«, каже, »и они такође служе код генерала
Кукушина19. А смем ли да питам, ми бисмо, ето, малчице
попили, а нисмо баш при парама. Будите добри наручите нам
полић ракије.«
– »С нашим великим задовољством«, кажемо. – И тако смо
попили. И ту нам они кажу за један посао из области обијања,
то јест из наше области. Кућа је била на крају града, и ту је
живео неки богат човек, имао је силно благо; одлучимо ми да то
ноћу испитамо. Али те ноћи сва петорица смо код тога
богаташа и заглавили. Одведоше нас у полицију, а после и код
самог управника. »Ја ћу их«, вели, »сам испитивати.« Уђе он с
лулом у зубима, за њим носе шољу чаја, а он неки јак, здрав
човек, с брковима. Седе. А осим нас још тројицу довели, исто
тако скитница. А смешан вам је човек, браћо, скитница: ничега
вам се тај не сећа – глуп је као поноћ, све је заборавио, ништа не
зна. Управник право на мене: »Ко си ти?« – Рикну као из бурета.
Ја, зна се, као и сви остали, велим: »Ништа се не сећам, ваше
благородство, све сам заборавио.«
– »Чекај«, вели, »с тобом ћу ја још да поразговарам, њушка
ми је твоја позната« – а очи избечио на мене. А ја њега до тада
никада нисам видео. Онда упита другог: »Ко си ти?«
– »Хватај-маглу, ваше благородство.«
– »Тако се зовеш, Хватај-маглу?«
– »Тако, ваше благородство.«
– »Е, добро, Хватај-маглу, а ти?« – то се трећем обраћа.
– »А ја за њим, ваше благородство.«
– »Али како се зовеш?«
– »Тако се зовем: А ја за њим, ваше благородство.«
– »А ко те је тако назвао, хуљо?«
– »Добри људи су ме тако назвали. Има, наравно, добрих
људи на свету, ваше благородство.«

19 То јест, у шуми где пева кукавица. Хоће да каже да су и они скитнице.

– Ф. Д.

232
 – »А ко су ти добри људи?«
– »Па малчице сам позаборављао, ваше благородство,
опростите ми, молим вас.«
– »Све си их заборавио?«
– »Све до једног, ваше благородство.«
– »Та, ваљда, си имао оца и мајку?… Сећаш ли се бар њих?«
– »Биће да сам их имао, ваше благородство, а, додуше, и тог
се не сећам; може бити да сам имао.«
– »А где си досад живео?«
– »У шуми, ваше благородство.«
– »Стално у шуми?«
– »Стално у шуми.«
– »Добро, а зими?«
– »Зиму нисам видео, ваше благородство.«
– »А ти, како се зовеш?«
– »Секира, ваше благородство.«
– »А ти?«
– »Оштри – не зевај, ваше благородство.«
– »А ти?«
– »Изоштравај, значи, ваше благородство.«
– »И нико се ничег не сећа?«
– »Ничега се не сећамо, ваше благородство.«
– Стоји и смеје се, и ми њега гледамо смешећи се. А понекад,
кад натрапаш, по зубима бију. И сви су здрави људи, угојени.
»Одведите их у затвор«, вели, »с њима ћу после; а ти остани« –
то мени вели. »Дођи овамо, седи!« – Гледам: сто, папир, перо.
Мислим: шта он то намерава? »Седи«, вели, »на столицу; узми
перо, пиши!« – а ухватио ме за уво па вуче и вуче. Ја га гледам
као ђаво попа: »Не умем,« велим, »ваше благородство.« –
»Пиши!«
– »Смилујте се, ваше благородство.« – »Пиши, како умеш
тако и пиши.« – А све ме за уво вуче, па кад заврне! Знате,
браћо, да вам право кажем, лакше би ми било да ми је триста
батина опалио да све варнице скачу – а он пиши, па пиши!

233
 – Па је ли он полудео, шта ли?
– Не, није полудео. Него је баш у то време неки писарчић у
Г-ну удесио ствар; дигао државне паре и побегао – а и њему су
уши штрчале. Свуда су послали потернице, а ја сам по том
знаку однекуд личио на њега. Зато ме је и мучио да види: знам
ли да пишем и како пишем.
– Чудна ствар, момче! А је ли болело?
– Па о томе и причам – да је болело.
Разлеже се општи смех.
– А јеси ли написао?
– Па шта да напишем? Почео сам пером да шарам по
хартији, шарао, и он ме пусти. Једно десетак шамара ми је
опалио и пустио ме – наравно, у затвор.
– А зар ти знаш да пишеш?
– Пре сам нешто и знао, а откад су почели да пишу перима,
заборавио сам…
Ето, у таквим разговорима, или, боље рећи, у таквом
брбљању је понекад пролазило наше досадно време. Господе,
каква је то била досада! Дани дуги, загушљиви, налик један на
други као јаје јајету. Бар да сам имао какву књигу! Па, ипак, ја
сам, нарочито у почетку често ишао у болницу, понекад
болестан, а понекад просто да лежим: бежао сам из тамнице.
Тешко је било тамо, још теже него овде, духовно и морално
теже. Пакост, непријатељство, свађа, завист, непрестана
закерања према нама племићима, зла лица, пуна претње. Овде,
пак, у болници, сви су више на равној нози, живе више
пријатељски. Најтужније је бивало увече, при свећи, у првим
часовима ноћи. Леже се рано. Мутна светлост, тамо подаље,
крај врата светли као усијана тачка, а у нашем куту је полумрак.
Постаје загушљиво, почиње да смрди. Понеко не може да заспи,
устаје и седи по сат и више на кревету, оборене главе, у ноћној
капи, као да о нечему мисли. Да би некако убио време, гледаш
га по читав сат и трудиш се да погодиш на шта мисли. Иначе, и
сам почињеш да сањаш, да се сећаш прошлости, искрсавају ти у

234
уобразиљи широке и јасне слике; сећаш се таквих ситница
каквих се у друго време не би ни сетио нити би их осетио као
сада. Или нагађаш шта ће бити у будућности: како ћеш изићи из
тамнице? Куда ћеш? Када ће то бити? Да ли ћеш се некада
вратити у свој завичај? Мислиш, мислиш и нада затрепери у
души… А некад просто почнеш да бројиш: један, два, три, итд.,
да некако боље заспиш. Ја сам понекад бројао до три хиљаде и
нисам могао ока да склопим. Ето, неко се преврне на лежају.
Устјанцев се закашље својим болесним, туберкулозним
кашљем, а затим тихо зајечи и сваки пут додаје: »Господе,
грешан сам!« И необично је слушати усред свеопште тишине тај
болесни, и напукли и болни глас. А негде у ћошку исто тако не
спавају, него разговарају са својих лежаја. Неко почне да прича
нешто о свом животу, о давнини, о прошлости, о скитању, о
деци, о жени, о некадашњем животу. И већ по самом удаљеном
шапату осећаш да му се све оно о чему прича никада неће
вратити, и да је он сам одбачен човек; а други слуша. Чује се
само тихи равномерни шапат, као да вода жубори негде
далеко…
Једне дуге зимске ноћи, сећам се, чуо сам једну причу. На
први поглед учинила ми се као неки грозничав сан, као да сам
лежао у грозници и све то сањао у ватри и бунцању…

IV
АКУЛИНИН МУЖ

Б
ила је већ касна ноћ, око дванаест часова. Спавао сам, али
се изненада пробудих. Мутна, слаба светлост удаљеног
ноћног жишка једва је осветљавала нашу собу… Скоро
већ сви спавају. Спава чак и Устјанцев. У тишини се чује како
дише и како му сваким дахом крчи у грлу. Одједном, далеко у
ходнику одјекнули су тешки кораци страже која долази на

235
смену. Кундаци лупише о под. Отворише се собна врата;
опрезно газећи, каплар преброја болеснике. – Тренутак касније
закључаше собу и поставише новог стражара; стража је отишла
и опет настаде ранија тишина. Тек тад сам опазио да близу
мене, лево, двојица не спавају и нешто шапућу. То се дешава по
собама: понекад данима и месецима леже један поред другог и
ни речи не проговоре, а одједанпут, у ноћни час који мами на
разговор, један почне излагати другом целу своју прошлост.
Како се чини, они су већ давно причали. Почетак сам
пропустио, а ни сада нисам могао све да чујем; али мало-помало
уво се навикнуло и све сам после разумео. Није ми се спавало –
и шта сам друго могао него да слушам?
Један упола лежи на постељи, придигао главу, испружио
врат према сабеседнику и ватрено прича. Јасно се видело да се
загрејао и узбудио; добио вољу да прича. Његов слушалац је
суморан и равнодушан, седи на постељи, опружених ногу и
понекад промумла нешто као одговор приповедачу, или да
покаже како учествује у разговору, али све то некако више реда
ради, и сваки час из табакере меће бурмут у нос. То је био
војник из затвора, Черевин, човек од педесетак година,
мрзовољан педант, хладан резонер и сујетна будала. А онај што
прича био је наш робијаш Шишиков, који ради у кројачкој
радионици, још млад човек – нема ни тридесет година. Досад
сам мало обраћао пажњу на њега, а и после, док сам год био у
тамници, некако ме ништа није вукло да га упознам. Био је
празан и шашав. Понекад ћути, невесео је, понекад се
неочекивано уплете у нешто, почне сплеткарити, пада у ватру
због ситница, тумара из касарне у касарну, преноси разне
гласове, оговара, страшно се љути. Избију га – и он опет ућути.
Плашљив је и непостојан човек. Сви се некако презриво односе
према њему. Омален је и мршав, некако немирних очију,
понекад тупо замишљених. Дешавало се да нешто прича: почне
ватрено, са одушевљењем, чак маше рукама, и неочекивано
прекине или пређе на нешто друго. Замаме га нове појединости

236
и заборави о чему је почео да говори. Свађао се често, а дешава
се кад грди некога или ма шта пребацује човеку због неке
кривице, он то чини тако осећајно, само што не заплаче…
Добро је свирао на балалајци и волео да свира, а о празницима
је, кад би га натерали, и играо, и то лепо… Врло брзо можете га
натерати да вам штогод учини, али то није чинио зато што је
био много послушан, већ што воли да се намеће за друга и да
угађа ради другарства.
Дуго нисам могао да схватим о чему прича. У почетку ми се
чинило да се непрестано удаљава од теме и залази у дигресије.
Можда је опазио да Черевина скоро не интересује његова
прича; али је, чини ми се, намерно хтео да увери самог себе како
се његов слушалац сав у уво претворио, и можда би се страшно
увредио кад би увидео да није тако.
– … Дешавало се, изиђе на пијацу – наставља он – сви му се
клањају, поштују га, једном речи, богаташ.
– Трговао је, кажеш?
– Да, трговао. Оно, грађани наши тамо, то ти је све пука
сиротиња. Права беда. Жене с реке носе воду чак на обронак да
заливају вртове; злопате се, злопате, а под јесен на насеку
купуса ни за шчи. Права пропаст. А он ти је имао велико
имање, држао је тројицу радника и земљу обрађивао; имао је и
пчелињак, продавао мед и стоку. Уживао је, дакле, велики
углед. Био је много стар, имао је седамдесет година, кости су му
отежале, сед као овца а крупан растом. Кад изиђе на улицу
онако у бунди од лисичине, свако га са поштовањем поздравља.
– »Добар дан, газда Анкудиме Трофимичу!«
– »Добар дан и теби« – одговара он. Никога не презире.
– »Живи били, Анкудиме Трофимичу!«
– »А како твоји послови?«
– »Па састављам крај с крајем. Како ви, газда?« – »Па, тако,
држим се и ја; крадем богу дане.« – »Бог вас поживео, Анкудиме
Трофимичу!«

237
 – Ето, кажем ти, никога тај не презире, са сваким разговара,
свака му реч злата вреди. Био је писмен и начитан човек, и увек
је читао побожне књиге. Посади своју бабу поред себе и каже:
»Е, сад слушај, жено, и гледај да разумеш!« – и почне да чита и
објашњава. А његова жена и није била стара; то му је била друга,
узео је да би имао деце – од прве, значи, није их имао.
А од ове друге, од Марије Степановне, имао је два сина, још
нејака. Оног млађег, Васју, добио је у шездесетој години. А кћи,
Акулина, била му је најстарије дете и имала је осамнаест година.
– Је ли то твоја жена?
– Чекај; најпре је закувао неки Фиљка Морозов. Каже он
Анкудиму: »Да се делимо; дај ми равно четири стотине
сребрних рубаља, нисам ја твој најамник. Нећу с тобом да
тргујем, нити ћу«, каже, »да узмем твоју Акуљку. Ја сам сам«,
вели, »почео да пијем. Родитељи су ми«, вели, »помрли па ћу да
пропијем новце, а после идем у најамнике, у војнике, а после
десет година доћи ћу овамо код вас као маршал.«
– Анкудим му даде новац; обрачуна се с њим сасвим
поштено, јер је са Фиљкиним оцем заједнички трговао једним
капиталом.
– »Ти си пропао човек« – каже Анкудин Фиљки. А он њему:
»Пропао не пропао, а с тобом бих се, седа брадо, научио да
сркам млеко шилом. Ти хоћеш«, вели, »да од две паре уштедиш,
скупљаш свакојаке трице и кучине – ваљаће можда за касу. А ја
бих на то пљунуо. Штедиш, штедиш, да ђавола купиш. А ја сам
карактеран човек. Твоју Акуљку нећу да узмем; ја сам«, вели,
»ионако с њом спавао…«
– »А како ти смеш да срамотиш поштеног оца поштену
кћер?« вели Анкудим. »А кад би с њом спавао, где, псећа крви?«
– и од једа сав цепти. Фиљка ми је лично причао.
– »И не само што ти је ја нећу узети«, каже, »него ћу тако
удесити да вашу Акуљку нико сада неће хтети; неће је сада ни
Микита Григорич узети, јер је ваша Акулина непоштена
девојка. Још јесенас смо се погодили да заједно живимо; а сад

238
ни за сто ракова не пристајем. Ево, пробај, дај овог часа сто
ракова – нећу пристати.«
– И поче ти момак да пије и да се скита! Земљи је тешко,
трешти град од његовог лумповања! Покупио друштво, новаца
као плеве, али за три месеца теревенки – оде све! »Кад све
потрошим«, вели, »ја ћу и кућу продати, све ћу спискати, а
после идем или у најамнике, или у скитнице!…« Дешавало се да
је пијан од јутра до мрака, па се вози на колима са два коња с
прапорцима. И девојке су луделе за њим. Лепо је свирао на
теорбани.
– Дакле, с Акулином се он и раније проводио?
– Стани, почекај… Тада је мени умро отац, а мајка је радила
код Анкудима, пекла медењаке – од тога смо живели. Лоше смо
живели. Имали смо и ми њивицу иза шуме, сејали смо жито,
али смо после очеве смрти све докусурили, зато што сам се и ја,
брајко, пропио! Од мајке сам батинама новац изнуђавао.
– Е, то не ваља, батинама. То је велика грехота.
– Дешавало се често, брајко мој, да сам пијан од јутра до
мрака. Имали смо кућу, онако, приличну, стару, али своју и
пространу: могао си по соби коња играти. Понекад читаве
недеље гладујемо, немамо шта да окусимо. Мајка ме грди и
псује; а мене баш брига!… Тада се, брате, нисам раздвајао од
Фиљке Морозова. Био сам с њим од јутра до мрака! »Свирај ми
на гитари и играј«, каже, »а ја ћу да лежим и да те гађам новцем,
зато што сам најбогатији човек!« – шта све није радио! Само
крадено није ништа примао. »Ја«, каже, »нисам лопов, већ
поштен човек!… Него хајдемо да Акуљкина врата измажемо
катраном20 – нећу да се Акуљка уда ни за Микиту Григорича. То
ми је сад слађе од меда.« – А старац је раније Акуљку хтео да уда
за Микиту. Микита је био стар човек, удовац, носио је наочари
и трговао. Кад је чуо шта се о Акуљки говори, и он устукну: »Не
могу«, каже, »Анкудиме Трофимичу, да се оженим твојом

20 То је знак највеће срамоте за девојку. Алузија да је непоштена. –

Прим. прев.

239
кћерком, то би за мене била велика срамота, а ионако нећу да се
женим, стар сам.«
Ми Акуљки измазасмо врата. Зато су је у кући пребили на
мртво име. »Убићу те!« – виче Марија Степановна. А старац: »У
старо доба, за време честитих патријараха, ја бих је на комаде
исекао и спалио, али сада у свету царују тама и трулеж.« –
Дешавало се да је цела улица чула како Акуљка вришти и
запомаже: туку је од јутра до мрака. А Фиљка по целом тргу
виче: »Силна је Акуљка девојка, другарица уз чокањ! Чедно
живиш, бело носиш, кажи кога волиш! Скувао сам ја њима
попару, запамтиће ме!«
– У те дане сретнем ја једном Акуљку где носи ведрице и
довикнем: »Добар дан, Акулина Кудимовна! Жива била! Чедно
ходаш, где купујеш, дај писмено с ким живиш« – само то јој
рекох. А она ме погледа; очи јој крупне, а смршала као вејка.
Како ме погледа, а њена мати мисли: смеје се са мном, па с
врата: »Што се кесериш, бестиднице!« – И тако су је тог дана
опет чекале батине. Понекад је мајка туче цео сат. »Убићу је,
убићу је,« каже, »није више моја кћерка.«
– Роспија је, значи, била?
– Само ти слушај даље, чико. Док сам ја тако с Фиљком
стално пијанчио, долази ми мајка, а ја лежим. »што лежиш,
хуљо! Разбојниче никакав«, псује ме она. »жени се«, каже, »ено
ти Акулине па се жени. Сад ће је њени и за тебе радо дати и уз
њу триста рубаља.« – »Па она је сада«, кажем ја, »пред целим
светом осрамоћена.« – »Будало једна, све ће то венац покрити, а
за тебе је боље што ће се пред тобом целог века осећати крива.
С њиховим новцима и ми бисмо се подигли. Ја сам већ
говорила с Маријом Степановном. Лепо ме је жена саслушала и
слаже се.« – »Нека положи двадесет рубаља па ћу се оженити« –
рекох ја. И верујеш ли ми, све до свадбе нисам се трезнио. А и
Фиљка Морозов поче да ми прети: »чујеш ти, Акуљкин мужу,
сва ћу ти ребра«, каже, »поломити, а са твојом женом, само ако
ми се прохте, спаваћу сваку ноћ.« – »Лажеш, псето погано« –

240
рекох му ја. Али он ту мене обрука пред целом улицом. Ја
дојурим кући: »Нећу да се женим«, кажем, »ако ми овог часа не
изброје још по десет рубаља.«
– Па зар су пристали да је даду за тебе?
– За мене? А зашто да не? Па ми нисмо непоштена кућа. Мој
отац је тек пред смрт пропао, и то због пожара, иначе смо
богатије од њих живели. Тад мени Анкудим рече: »Ви сте пука
сиротиња.« Али и ја њему одговарам: »Доста су вам врата
мазали катраном.« А он мени: »шта се«, вели, »ти пред нама
правиш важан. Докажи да је непоштена – а свету се не могу уста
запушити. Бирај, како хоћеш, узми или остави. Само ми врати
паре што си узео.« Тада је раскрстим са Фиљком. По Митрију
Биковом поручим ти ја њему да ћу га пред целим светом
обрукати. И све до свадбе, брате мој, нисам ти се никако
трезнио. Отрезнио сам се тек о венчању. А кад се вратисмо из
цркве, њен ујак Митрофан Степанич рече: »Ако и није часно и
поштено, а оно је бар сигурно свршена ствар.« – И стари
Анкудим био је пијан, заплака се на то, сузе му теку по бради. А
да видиш, брајко мој, шта сам ја урадио. Још пре венчања понео
сам канџију у џепу. Наумио сам да се до миле воље насладим –
нека Акуљка зна како је кад се удаје непоштено, преваром, а
нека и људи виде да се ја не женим као будала…
– И право је. Нека се за убудуће опамети…
– Није то, чико, боље ћути и слушај. У нашем је крају обичај
да се младенци одмах после венчања одведу у собу, а они други
остану да пију. И тако, оставише нас саме у соби. Акуљка седи,
бледа као крпа – ни капи крви. Уплашила се, значи. А коса јој
сасвим плава – као лан. Очи велике. Само ћути, не чује се у кући
– као да је нема. Сасвим чудновата. А можеш ли ти, брајко, ово
замислити: ја спремио канџију и метнуо је крај постеље, а она је
била чиста – права девојка.
– Шта кажеш!

241
 – Права поштена девојка из поштене куће. И зашто је, брате
мој, кад је тако, трпела муке? Зашто је њу Фиљка Морозов
осрамотио пред целим светом?
– Стварно, зашто?
– Ја онда одмах клекнем пред њу и склопим руке: »Акулина
Кудимовна, драга моја, опрости мени лудаку што сам и ја
сматрао да си непоштена. Опрости ми што сам био подлац.« А
она седи преда мном на постељи, гледа ме, обе ми руке ставила
на рамена, смеје се а сузе јој теку – и плаче и смеје се… чим сам
изишао из собе, рекох свима: »Е, ако сретнем Фиљку Морозова,
неће више газити по земљи.« А они стари већ не знају шта ће од
радости. Мајка само што не падне пред њене ноге, јеца, плаче. А
старац рече: »Да смо знали, кћери наша драга, не бисмо ти
оваквог мужа нашли.«
Кад смо прве недеље ја и она пошли у цркву, на мени
кафтан од финог сукна, панталоне од кадифе, капа од
дабровине. А на њој нова бунда од зечетине и свилена марама –
то јест као да смо расли једно за друго, ето како смо ишли.
Људи нас гледају и уживају. Ја сам онако, обичан, а
Акуљинушка, ако се и не може похвалити да је лепша од других,
не може се ни покудити.
– Е, па лепо…
– Само ти слушај. Сутрадан по свадби, иако сам био пијан,
ипак сам побегао од гостију, отео сам се и јурнуо. »Где је она
дангуба, Фиљка Морозов? Овамо, хуљо!« – вичем ја по улици.
Али сам био страшно пијан, једва су ме ухватили близу
Власових и тројица ме на силу одвели кући. А по граду се само
прича. Девојке на пијаци говоре: »Девојке, знате ли да се
Акуљка поштена удала.« Неколико дана касније каже Фиљка
мени пред људима: »Продај жену, па ћеш пити и пијан бити.
Наш Јашка војник зато се и женио – није са женом спавао, него
се три године опијао.« – »Ти си хуља!« – кажем ја њему. А он
мени: »А ти будала! Тебе су пијана венчали. Шта си ти онако
накресан знао да ли је невина или није.« Одем ја кући па се

242
распомамим: »Ви сте ме пијана венчали.« – Умеша се и мајка,
поче да ме псује, а ја њој кажем: »Тебе је злато заслепило. Овамо
Акуљку.« И почнем да је тучем. Тукао сам је, брате, пуна два
сата, док сам и сам с ногу спао. Три недеље с постеље није
устајала.
– Оно, наравно – флегматично каза Черевин – ако их човек
не бије, оне онда… А јеси ли је затекао с љубавником?
– Не, нисам је затекао – пошто мало поћута, одговори
Шишков са извесном тегобом. – Али, већ ми је било много
криво, људи су ме страшно задиркивали и дражили, а свему је
Фиљка био коловођа. – »Ти имаш жену праву мустру, да је
други гледају« – каже. Позвао је госте и пред свима почео да
извија: »Његова је жена«, каже, »милосрдна душа, племенита,
смерна, дружевна и обрлатна, према сваком је добра баш као
сада према њему. А заборавио је клипан како је и он катраном
мазао њена врата.« Седео сам пијан, а он ме шчепа за косу,
докопа ме и сави надоле. »Играј«, каже, »Акуљкин мужу, ја ћу те
овако држати за косу, а ти играј да ме забављаш.« – »Ниткове!«
– вичем ја. А он мени: »Доћи ћу ти с друштвом у кућу и жену ћу
на твоје очи шибати док ми душа зажели.« – Ако ћеш ми
веровати, ја ти после цео месец дана нисам смео из куће изићи.
Доћи ће, мислим у себи, и осрамотиће ме. Ето, зато сам је и
почео тући…
– А што да је тучеш? Руке се везују, а не језик. А не вреди
много ни тући. Истуци, научи је памети, али и помилуј. Зато је
жена.
Шишков мало поћута.
– Вређало ме – настави он – и опет сам почео стару песму.
Понекад је бијем од јутра до мрака: ако устане – не устане лепо,
ако пође – ружно иде. Ако је не бијем, досадно ми је. А она
обично ћути, гледа у прозор и плаче… Непрестано плаче. Било
ми је жао, али ипак је бијем. Мати ме због ње куне и псује:
»Ниткове, хуљо једна«, виче она, »разбојничка сорто.« – »Убићу
је!« вичем ја, »и нико ми не сме ни речи рећи кад сте ме на

243
превару оженили.« Стари Анкудим је у почетку долазио и
узимао је у заштиту. »Ниси ти бог зна ко«, каже, »наћи ћу ја за
тебе суда.« А после је дигао руке. И Марија Степановна се
сасвим смирила. Дошла једном, плаче и моли ме: »Дођох до
тебе, Иване Семјоничу, да те молим. Мала брига, а велика
молба. Имај душе, синко«, и она се поклони, »смири се, опрости
јој. Зли људи су опањкали нашу кћерку. Сам знаш, поштену си
је узео…« – И опет ми се клања до ногу, плаче. А ја се јуначим:
»Нећу ни да вас слушам. Што ми на ум падне, то ћу и да урадим
са свима вама, јер ја сад за себе не одговарам. А Фиљка Морозов
ми је пријатељ и најбољи друг…«
– Значи, опет сте заједно почели да пијете?
– Таман посла. Ни да му приђем. Пропио се сасвим и утуцао
све што је имао. Најзад се продао неком трговчићу да иде у
војску уместо његовог најстаријег сина. А код нас је такав
обичај – све до дана кад најамника одведу у војску цела кућа
мора да га служи, и он је прави господар над свима. При
обрачуну он добија сав новац, а у домаћиновој кући живи и по
пола године, док не пође у војску. А шта све не ради с
укућанима. То је просто да бежиш из куће. Ја у војску идем,
каже, место твог сина, дакле, ја сам ваш добротвор, и сви у кући
морате ме поштовати као бога, иначе ћу све да покварим. Тако
је Фиљка код тог трговчића правио чуда – спавао са његовом
кћерком и свакога дана после ручка вукао домаћина за браду.
Све је то чинио ради свог уживања. Тражио је сваки дан да се
купа, и да се вином прави пара, и да га жене на својим рукама
носе у купатило. Кад се из шетње врати кући, он стане насред
улице па викне: »Нећу да уђем на капију, руши ограду.« И тако
морају поред врата да разваљују ограду да би он ушао.
Најзад је дошао крај лумповању, отрезнили су га и повели да
га предају војсци. Улицом навалио силан свет: »Фиљка Морозов
иде у војску.« Он се клања на све стране. А Акуљка се баш тада
враћала из баште. Чим је Фиљка угледа, баш код наше капије,
он викну: »Стој!« – скочи из кола, до земље јој се поклони и

244
рече: »Душо моја мила, две године сам те волео, а сад ме с
музиком воде у војнике. Опрости ми, ти си поштена кћи
поштеног оца, а ја сам био нитков према теби и за све сам
крив.« – И опет се до земље поклони. А Акуљка стоји, као да се
уплашила, па се затим и она поклони до појаса и рече му: »И ти
мени опрости, добар јуначе, ја се на тебе ништа не љутим.« – Ја
за њом у кућу па викнем: »шта си му казала, кучко?« – Она ме
погледа и, хоћеш ли веровати, одговори: »Сада га волим више
него цео свет!«
– Види ти!
– Тога дана ни речи нисам проговорио с њом!… Тек пред
вече јој рекох: »Акуљка! Убићу те ноћас!« – Целу ноћ нисам
заспао, изиђох у трем да пијем кваса, кад оно почело да свиће.
Уђем у собу. »Акуљка, спреми се да идемо у поље на рад« –
кажем јој. Ја сам се и пре овога спремао, и мајка је знала да ћемо
ићи. »Е, то је паметно«, рече мајка, »радно је доба у јеку, а
радник тамо, кажу, већ три дана болује од стомака.«
Ја упрегнем коње, ћутим. Чим се изиђе из нашег града,
одмах настаје борова шума за читавих петнаест врста, а иза
шуме је наша земља. Прошли смо једно три врсте, зауставим
коње и кажем јој: »Силази, Акуљка, сад ћеш да мреш.« – Она ме
гледа, уплашила се, стаде преда ме, ћути. »Дојадила си ми«,
кажем, »моли се богу!« – Зграбим је за косу, витице јој дебеле и
дуге, умотам их око руке, па је с леђа с обе стране притегнем
коленима, извучем нож, главу јој забацим уназад и фикнем
ножем преко грла… Она завришта, крв бризну, ја бацим нож,
обухватим је рукама, паднем на земљу, загрлим је и вриштим
над њом; и она вришти и ја вриштим; сва дршће, отима се из
мојих руку – а мене крв шиба и по лицу и по рукама…
Спопадне ме страх, оставим је, оставим и коње, па бежи, па
бежи, дојурим кући кроз задње двориште, улетим у купатило;
имали смо купатило врло старо, већ неупотребљиво, завучем се
испод клупе и останем ту све до ноћи.
– А Акуљка?

245
 – После је и она, значи, устала и пошла кући. Нашли су је
касније на сто корака од оног места.
– Ниси је, значи, сасвим заклао…
– Да… – Шишков застаде.
– Има таквих жила – напомену Чеверин – ако се та жила
одједном не пресече, онда се човек само копрца и ма колико
крви да истекне, неће умрети…
– Али, она је умрла. Увече су је нашли мртву. Одмах су
јавили полицији; почну мене тражити и тек ме под ноћ нађу, у
купатилу… Ево, већ је сад четврта година како сам овде –
додаде Шишков пошто поћута.
– Хм… Додуше, тако је, ако се не бије, нема добра! – каза
Черевин хладно и промишљено, па опет извади кутију и дуго је
натенане ушмркавао бурмут. – Али, опет, опет, кад погледам,
био си, брате, страшно глуп. И ја сам тако једном своју жену
затекао с љубавником. Зовнем је у стају, предвостручим улар.
»Коме се заклињеш? Чиме се заклињеш?« – велим јој па удри
оним уларом; био сам је, читав сат и по; а она мени: »Ноге ћу ти
прати, па ону воду пити!« – Звала се Авдотја.

V
ЛЕТЊЕ ВРЕМЕ

А
ли, ево, дође и почетак априла, приближава се и ускршња
недеља. Мало-помало почињу летњи радови. Сунце је
сваког дана све топлије и сјајније, ваздух мирише на
пролеће и узбуђује организам. Настају лепи дани, који и
окована човека узбуђују, измаме у његовој души жеље, чежње и
тугу. Чини се да се под јарким сунчевим зраком још јаче тугује
за слободом него у суморни зимски и јесењи дан, и то се запажа
на свим робијашима. Они се радују сунчаним данима, али
истовремено постају некако све нестрпљивији и плаховитији.

246
Опазио сам да су одиста наше тамничке свађе некако још чешће
с пролећа. Чешће се чује вика, врева, бука и почињу кавге, а
уједно, исто тако, дешава се и да негде на раду изненада уочиш
нечији замишљен и нетремичан поглед упрт у плаву даљину,
онамо на другу обалу Иртиша, одакле се пружа као бескрајни
ћилим, на хиљаду пет стотина врста, слободна киргиска степа;
чујеш и нечији дубок уздах са дна душе, просто као да нешто
вуче човека да подише тај удаљени слободни ваздух и да олакша
својој потиштеној и окованој души. »Ех!« – изусти најзад
робијаш и, одједном као да се ослобађа својих снова и
размишљања, љутито и тмурно лаћа се опет крампа или цигала
које треба пренети с једног места на друго. Тренутак касније он
већ заборавља своје изненадно осећање и почиње да се смеје
или псује – што зависи од тога каква му је нарав – или
неочекивано с необично великим одушевљењем, сувише
претераним, опет прионе да ради одређени посао, па ради, ради
свом снагом, као да би желео да тегобним радом угуши у себи
нешто што га у души мори и дави.
Све су то јаки људи, већином у најбољим годинама и
снази… Тешки су окови у то доба! Ја сада ништа не поетизирам
и уверен сам у истинитост свог тврђења. Поред тога, кад дођу
топли дани и сине јарко сунце, кад се свом душом и целим
бићем чује и осећа како се природа свуда буди у својој
неизмерној снази и лепоти – још теже је подносити тамницу,
стражу и туђу вољу; најзад, у пролетње време, с првим шевама,
почиње и скитнички живот по Сибиру и целој Русији. Људи
божји беже из тамница и спасавају се по шумама. После
загушљиве тамничке јазбине, после судова, окова и шиба они
скитају потпуно слободни, по својој вољи, куда хоће, где им је
згодније, лепше и слободније, пију и једу где шта нађу, ноћу
мирно заспе негде у шуми или у пољу, без великих брига, без
тамничких мука и невоља, слободни као птице у шуми,
праштајући се пред спавање једино са звездама небеским, под
оком божјим.

247
 Наравно, понекад је тешко »служити код генерала
Кукушкина« – то исцрпљује снагу, гладује се. Дешава се понекад
да се по неколико дана нема ни залогаја; треба се од свакога
крити, чувати, мора се и красти, и отимати, а понекад и убијати.
»Прогнаник је као и дете, што год види, то узима« – каже
сибирска узречица о прогнаницима. А та се узречица потпуно и
још умесније може применити и на скитницу. Мало има
скитница који нису разбојници, а скоро увек су лопови; разуме
се, више од нужде љуте него по склоности. Има неизлечивих
скитница. Понеки беже по истеку робије чак и из нове
насеобине. Рекло би се да је у насеобини и задовољан и
обезбеђен, али узалуд, њега увек нешто вуче, мами га. Живот по
шумама мучан је и страшан, али је слободан и пун доживљаја;
има нешто заводљиво, неку тајанствену лепоту за онога ко је
једном живео таквим животом: и тек погледаш – а оно побегао
и скроман и уредан човек, од кога се већ могло очекивати да ће
постати добар и сталан насељеник и вредан домаћин. Понекад
се чак и ожени, изроди децу, живи једно пет година ту где је и
тек једног дана изненада нестане, остављајући у чуду и жену и
децу и општину којој припада.
У нашој тамници показали су ми једног таквог бегунца. Он
није учинио неки нарочити злочин – и нисам бар чуо да се тако
нешто о њему говори. Али је стално бежао и у бежању је провео
цео свој век. Био је на јужној руској граници, преко Дунава, и у
киргиској степи, и у источном Сибиру и на Кавказу – свуда. Ко
зна, можда би под другим околностима, како је страсно волео
да путује, постао неки Робинсон Крусо. Уосталом, све су ми ово
о њему причали други; он је у тамници мало разговарао – па и
ако проговори, каже само реч-две. То је био сељак педесетих
година, врло малог раста, необично кротак, веома спокојна
израза лица, чак и тупава, спокојан до идиотизма. Лети воли да
седи на сунцу и тада увек певуши неку песмицу, али тако тихо
да се на пет корака од њега не чује. Црте његова лица некако су
апатичне: јео је мало, највише хлеба; још никада није купио

248
земичку ни чашицу пића; тешко да је икада имао новаца, а
можда није знао ни да рачуна. Према свему се односио сасвим
равнодушно. Понекад је тамничке псе хранио из руке – а
тамничке псе нико код нас није хранио. Уопште узевши, Рус не
воли да храни псе. Кажу да је био ожењен, и то двапут; причали
су да има и децу…
Зашто је допао тамнице, уопште не знам. Наши су
очекивали да ће и одавде клиснути, но њему или још није било
време или су га већ године стигле – тек живео је за дан и комад
и некако сањалачки, пасивно посматрао своју нову, необичну
околину. Додуше, ништа се поуздано није могло тврдити; мада
би човек могао рећи: а зашто да бежи, шта ће тиме добити? Па,
ипак, уопште, шумско-скитнички живот је рај у поређењу са
тамничким. То је сасвим разумљиво и не може се упоређивати.
Иако је тегобно, бар се живи слободно. Ето зашто се сваки
затвореник у Русији, где био да био, чим грану први пријатни
сунчеви зраци, некако уопште узнемири; истина, не намерава
сваки да бежи: може се поуздано рећи да се, због тешкоћа и
одговорности, на то одлучује један од стотине. Али ће осталих
деведесет девет макар просањати како би се и куда могло
побећи, и тим прижељкивањем и замишљањем олакшаће душу.
Понеки ће се макар сећати како је некада и сам бежао…
Ја говорим само о осуђеницима. Али, наравно, много чешће
и више од осталих одлучују се на бекство док су под истрагом.
Осуђени на краћи рок робије беже, ваљда, само у почетку свог
тамновања. А кад одлежи две-три године, робијаш већ почиње
да цени то време и мало-помало помири се у души, да му је
боље по закону издржати рок принудног рада и населити се у
Сибиру него се понекад излагати ризику и пропасти ако
бекство не успе. А неуспех је сасвим могућ. Једва ако само
десетом пође за руком да промени своју судбину. Од осуђених
најчешће се одлучују на бекство они који су осуђени на сувише
дугу робију. Петнаест-двадесет година тамнице изгледају
вечност; зато је робијаш осуђен на такав рок увек склон да сања

249
о промени судбине, иако је, можда, већ и десет година издржао.
Најзад, и жигови донекле сметају да се одлучи на бекство.
Променити судбину, то је административни израз. Тако
робијаш, ухваћен у бекству, одговара и на саслушању: да је хтео
да промени судбину. Овај мало књишки израз може се овде
дословно применити. Сваки бегунац има на уму: не да се сасвим
ослободи – он зна да је то скоро немогуће – него или да допадне
у неки други затвор, или да се стално насели у Сибиру, или да
му поново суде, за нову кривицу, због скитања – једном речју,
куд било, да не буде на старом дотужалом месту, у старој
тамници. Ако преко лета не нађу случајно неко необично место
где би презимили – на пример, ако не наиђу на неког јатака који
од скривања бегунаца има користи; – најзад ако не дођу до
исправа, понекад и помоћу убиства, па да могу свуда становати
– сви ти бегунци, ако их не похватају, чим настане јесен, и сами
у већим групама долазе у градове и тамнице, као скитнице, и
тако презиме у затворима, разуме се, у нади да ће на лето опет
побећи.
Пролеће је и на мене утицало. Сећам се како сам понекад
жељно вирио између коља палисада, дуго стајао прислоњен
главом уз дебело коље и упорно и ненасито посматрао како на
бедему наше тврђаве трава све више зелени, како се далеко небо
све јаче плави. Мој немир и туга расли су из дана у дан, а
тамница ми је све више постајала мрска. Мржња, коју су према
мени као племићу робијаши осећали првих година, била ми је
све несноснија и загорчавала ми је живот. Тих првих година ја
сам често, и кад нисам био болестан, ишао у болницу да лежим,
и то само зато да се уклоним из тамнице, само да се избавим од
те упорне и свеопште мржње коју ништа није могло да утоли.
»Ви сте гвоздене канџе, ви сте нас раскомадали« – говорили су
нам осуђеници. Како сам завидео простим људима који долазе у
тамницу! Они су одмах свима постајали другови! Зато је
пролеће – визија слободе и опште радости у природи –
деловало на мене некако тужно и дражило ме.

250
 Крајем великог поста, чини ми се шесте недеље, требало је
да постим. Још прве недеље први подофицир је целу тамницу
поделио по недељама на седам смена за пост. Тако је у свакој
смени било по тридесет људи. Недеља поста мени се много
свиђала. Они који посте ослобађају се рада. Ишли смо у цркву –
која се налазила близу тамнице – по два и три пута на дан.
Давно већ нисам био у цркви. Служба о великом посту, тако
позната још из раног детињства у родитељској кући, свечане
молитве, дубоко клањање до земље – све је то оживело у мојој
души далеку, далеку прошлост и подсећало ме на утиске из
детињства.
Сећам се како ми је било врло пријатно кад бисмо рано
ујутру, газећи преконоћ смрзлу земљу, ишли под стражом у
божји дом. Додуше, стража не улази у цркву. У цркви станемо у
гомилу до самих врата, иза свих, па ништа друго не чујемо до
грлати ђаконов глас и понекад кроз маглу опазимо
свештеникову ћелу и црну одежду. Сећао сам се како сам још у
детињству, стојећи у цркви, посматрао прост народ који се
густо гомилао код улаза и покорно се клањао и збијао дајући
пролаз дебелим еполетама, угојеном господину или
накинђуреној али побожној госпођи, који су обавезно
пролазили до првих места и били спремни да се сваког часа
због њих посвађају. А они тамо, код улаза, како ми се тада
чинило, нису се молили богу као остали, него смерно, усрдно,
клањајући се до земље и потпуно свесни своје понижености.
А сада сам и ја дошао да стојим на томе месту – па чак ни на
томе: ми смо оковани и жигосани, свако се од нас клони и чак
као да се боји; увек нам деле милостињу, и, сећам се, то ми је
било чак и некако пријатно, и у том чудном задовољству
изливало се и једно посебно, префињено осећање. »Кад је тако –
па нека је!« – мислио сам. Робијаши се врло усрдно моле богу и
сваки од њих кад дође у цркву доноси своју убогу копејку за
свећицу или за тас и када је даје, он, можда, осећа или мисли:
»Па ја сам човек – пред богом смо сви једнаки…«

251
 Нас су причешћивали рано, на јутрењу. Кад је свештеник с
путиром у руци читао речи: »… Но јако разбојника мја прими«
– онда су готово сви, уз звеку окова, клекли на земљу мислећи,
изгледа, да се те речи буквално на њих односе.
Дође и Ускрс. Управа сваком од нас подели по кришку
пшеничног хлеба мешеног с млеком и по једно јаје. Из града су
опет претрпали тамницу милостињом. Опет је дошао
свештеник с крстом, опет нас обилази управа, опет смо добили
масну чорбу, опет је настало пијанчење и тетурање – све у длаку
исто као и о Божићу, само с том разликом што се сад могло
шетати по дворишту и грејати на сунцу. Некако нам је било
светлије, шире него зими, али некако и тужније. Дуг, бескрајан
летњи дан нарочито је бивао неиздржљив о празницима. У
радни дан време се бар радом скраћује.
Видео сам да су летњи радови одиста много тежи од
зимских. Обично су то грађевински радови. Робијаши граде,
копају земљу, зидају; неки од њих обављају браварске, столарске
или фарбарске послове при оправци државних зграда. Неки
иду на циглану да праве цигле, и то се код нас сматра најтежим
радом. Циглана се налазила на три или четири врсте од тврђаве.
У току целог лета, сваког дана у шест часова изјутра, тамо иде
група од педесет људи да прави цигле. За тај посао бирали су
просте раднике – то јест оне који нису занатлије нити знају да
раде неки одређени посао. Они су носили са собом хлеба, јер је
због даљине незгодно долазити на ручак и опет се враћати на
рад; тако би уштедели себи осам врста хода, а ручали би тек
пред вече кад се врате у тамницу.
Посао се одређује за цео дан, и био је толики да га радник
једва може обавити за цео дан. Најпре је морао да накопа и
пренесе иловачу, да донесе сам воде и измеси иловачу у јами и
да, најзад, направи врло много цигала, чини ми се двеста, ако не
и двеста педесет комада. Ја сам свега двапут ишао на циглану.
Робијаши се са циглане враћају тек увече, уморни, намучени, и
целог лета стално пребацују другима да они раде најтежи посао.

252
То им је, чини се, била утеха. Ипак, неки су чак радо ишли на тај
посао: прво, што се иде ван града, на отворен простор, на обалу
Иртиша. Одатле се ипак може слободније погледати унаоколо;
није као у тврђавским касарнама! Може се слободно и пушити,
чак и пролешкарити пола сата са великим задовољством.
Што се мене тиче, ја сам или ишао у радионицу, као и пре,
или на печење алабастера, или сам, најзад, носио цигле на
грађевинама. Једном сам морао да их с обале Иртиша преносим
преко бедема тврђаве чак до нове касарне, која се зидала на
једно седамдесет хвати од обале, и то је трајало два месеца
непрекидно. Тај ми се рад свидео иако ми је уже, којим сам
завезивао цигле, стално жуљило рамена. Свиђао ми се јер сам
од тога рада очевидно бивао све снажнији. У почетку сам могао
да понесем само осам цигала, од којих је свака била тешка по
дванаест фунти. А доцније сам дотерао и до дванаест и до
петнаест комада, и томе сам се веома радовао. Да би се поднеле
све материјалне незгоде тог проклетог живота, на робији је
потребна физичка снага ништа мање од моралне.
А ја сам хтео још да живим и после робије!…
Волео сам да носим цигле, додуше, не само зато што тај рад
снажи физички него још и зато што се радило на обали
Иртиша. Ту обалу спомињем зато често што се једино одатле
видео свет божји, чиста и јасна даљина, слободна ненасељена
степа, која је онако пуста чудно деловала на мене. Једино се на
обали човек могао леђима окренути према тврђави и не гледати
је. Сва остала наша радилишта била су у тврђави или близу ње.
Омрзнуо сам ту тврђаву још првих дана, а нарочито поједине
њене зграде. Кућа нашег мајора изгледала ми је као неко
проклето, одвратно место, и кад год сам пролазио поред ње,
гледао сам је с мржњом. А на обали се човек могао да заборави:
гледа неизмерну и пусту ширину баш као што сужањ с прозора
своје тамнице гледа у слободу. Све ми је на тој обали било
драго: и топло, јарко сунце на плавој небесној бездани и песма
Киргиза, која је допирала са далеке друге обале. Кад се дуже

253
загледам, најзад опазим неку жалосну чађаву јурту 21 Киргиза;
опазим и дим из ње, и Киргискињу која нешто ради око своја
два овна. Све је сиротињски оскудно, дивље, али је слободно.
Угледам птицу у плавом и провидном ваздуху и дуго, истрајно
пратим њен лет: ено, сад се плашљиво залепршала над водом,
нестала је у плаветнилу, ено је опет, једва се види као нека
треперава тачка…
Чак и на убогом кржљавом цветићу, који сам рано у пролеће
нашао у пукотини камените обале – и на њему се моја пажња
некако болно задржала. Целе те прве године на робији туга је
била неиздржљива, кидала ми је нерве и загорчавала дане. Од
туге, те прве године нисам много шта око себе опажао. Затварао
сам очи, нисам хтео да видим. Нисам опазио да међу мојим
друговима робијашима, опаким и мрским, има и добрих људи,
способних да мисле и осећају и поред тога што се на њима види
само спољна, одвратна кора. Поред заједљивих речи, ја понекад
нисам опажао умиљате и пријатељске, које су биле утолико
драгоценије што су казиване без икакве потајне намере, чисто,
право из душе, која је можда више трпела и препатила него ја.
Али зашто да причам о томе?
Био сам врло задовољан ако се кући вратим веома уморан –
ваљда ћу тада заспати! Јер код нас је спавање лети право
мучење, готово још горе него зими. Истина, вечери су понекад
врло лепе. Сунце, које целог дана греје тамничко двориште,
напослетку залази. Настаје хладовина, а касније релативно
хладна степска ноћ. Робијаши обично у гомилама ходају по
дворишту док не дође време закључавања. Додуше, главнина се
скупља у кухињи. Ту се увек покреће неко насушно тамничко
питање, расправља се ово-оно; понекад се чује нека вест, често
неоснована, али која увек побуди велику пажњу ових људи
одбачених од света. На пример, стигне вест да ће наш мајор
бити смењен. Робијаши су као деца лаковерни, знају и сами да је
вест глупа, да је потекла од Квасова, познатог брбљивца и

21 Јурта – номадски шатор. – Прим. прев.

254
свашточине, од кога су већ давно дигли руке и коме ништа не
верују, јер чим отвори уста, слаже, али ипак сви се хватају за ту
вест, расправљају, дотерују је, сами себе забављају, а на крају
крајева љуте се сами на себе и стиде се што су поверовали
Квасову.
– Ама, ко ће њега отерати – виче један – јака је то шија, не да
се он!
– Е, и над попом има попа – одговара други, неки ватрен и
доста бистар човек, који је био на ситу и решету, али је
полемичар каквих нема у свету.
– Врана врани очи не вади! – каза зловољно и као сам за
себе трећи, неки већ оседео човек, који је усамљено седео у куту
и јео шчи.
– А старији ће доћи да питају тебе хоће ли га сменити –
додаје четврти равнодушно одговарајући дискутанту, а прстима
овлаш пребира по жицама на балалајци.
– А зашто не мене? – одговара свађалица љутито. – То
тражи сва ова сиротиња; па кад вас буду питали, а ви онда сви и
одговарајте. А не овако, само се виче, а кад дође до густог, онда
сви назад!
– А шта си ти мислио? – рече свирач. – Зато је робија.
– Ономадне је – настави свађалица ватрено, не слушајући
свирача – претекло брашна. Покупили су последње прашке,
што се каже, и послали да се то прода. Шипак, дознао он,
потказао један из артеља, и одузели. Вели, штедети треба. Је ли
то право?
– Па коме ћеш да се жалиш?
– Коме? Па самом левизору22 што долази.
– Каквом левизору?
– Истина је, браћо, иде левизор – рече млад момак, жив,
оштроуман и писмен, бивши писар, читалац »Војвоткиње
Лаваљер« или нечег сличног. Он је вечити весељак и
шаљивчина, али су га ценили због његовог знања и искуства. Не

22 »Левизор«, ревизор, надзорник.

255
обраћајући пажњу на живу радозналост осталих за долазак
ревизоров, он пође право куварици, то јест кувару, да тражи од
њега џигерице. Наши кувари почешће тргују таквим стварима. •
Купе тако за своје паре велики комад џигерице и секу га и
продају на парче осуђеницима.
– За грош или за два? – пита кувар.
– Сеци за два; нека људи завиде! – одговара робијаш. –
Генерал, браћо, долази из Петрограда и хоће да прегледа цео
Сибир. Истина је. Говорило се код командантових.
Вест изазва необично узбуђење. Четврт часа људи распитују:
који, какав генерал, је ли по чину старији од овдашњих?
Робијаши страшно воле разговоре – о старешинама, о рангу, ко
кога може да уклони, а ко ће да буде уклоњен, чак се препиру и
псују због тих генерала, само што се не потуку. Да се човек пита
само каква им је корист од тога? Али на основу подробног
знања о генералима и уопште о старешинама мери се знање,
памет и вредност у друштву коју је човек имао пре робије.
Уопште, увек се сматра да су разговори о високим старешинама
најважнији и најотменији разговори у тамници.
– Дакле, браћо, значи стварно долазе да смене мајора – рече
Квасов, мали, црвени човечуљак, пргав и смушен. Он је први
донео новост о мајору.
– Поткупиће га – одсечно одговори на то зловољни стари
осуђеник, који је већ свршио са својом чорбом.
– И то је тачно – рече други – зар се мало напљачкао! Пре
нас био је батаљонски официр. Ту скоро хтео је да се ожени
протином кћерком.
– Али се није оженио: показаше му врата; значи, сиромашан
је! Какав ми је он младожења! Нема нигде ништа до оно на
себи. О Ускрсу је све проћердао на картама. То је Фећка причао.
– Тако је, није картарош, али паре одоше! Штоно кажу.
– Ех, брате, и ја сам био ожењен. Женидба није за сиромаха:
кеса плитка, а ноћ кратка! – рече Скуратов који се одмах
умешао у разговор.

256
 – Гле ти њега, баш се без тебе није могло! – рече разговорни
младић, писар. – А ти си, Квасове, да ја теби кажем, велика
будала! Зар ти мислиш да мајор може подмитити таквог
генерала! И да ће такав генерал специјално доћи из Петрограда
само да контролише мајора! Глуп си ти човек, то ти ја кажем!
– А зашто не! Зар ако је генерал, тобоже неће узети? –
скептички напомену неко из гомиле.
– Неће, дабогме: а ако и узме, узеће мастан залогај.
– Сигурно мастан; према чину.
– Генерал увек узима – каза одлучно Квасов.
– А ти си му изгледа давао? – запита презриво Баклушин,
који је изненада ушао – не верујем да си ти икада и видео
генерала.
– Не, нисам видео!
– Лажеш!
– Лажеш ти!
– Браћо, ако га је видео, нека каже сад одмах, пред свима,
кога генерала зна. Хајде, реци; а ја знам све генерале.
– Па, ето, видео сам генерала Зиберта – одговори Квасов
некако непоуздано.
– Зиберта? Нема таквог генерала. Мора да те је тај Зиберт по
леђима помиловао23 још док је био, можда, тек потпуковник, а
теби се од страха учинило да је генерал.
– Ама, мене ви слушајте, ја сам човек ожењен! – виче
Скуратов. – У Москви је доиста био такав генерал, Зиберт,
Немац, али руски. Сваке године о Госпојини исповедао се код
руског попа и стално пио воду, браћо моја, као патка. Сваки дан
би попио по четрдесет чаша москво-речне воде. Причају да се
водом лечио од неке болести; то ми је лично његов собар
причао.
– Мора да су му се од воде караши запатили у трбуху? – рече
осуђеник с балалајком.

23 То јест истукао.

257
 – Та престаните већ једном! Реч је о озбиљној ствари, а
они… А какав је то левизор, браћо? – забринуто упита немирни
робијаш Мартинов, стари војник и бивши хусар.
– Све то људи лажу! – рече неки скептик. – Одакле ли све то
покупе и после мељу? А све саме глупости!
– Нису то глупости – рече категорички Куликов, који је
дотле поносито ћутао.
То је утицајан човек, има близу педесет година, врло
симпатичне спољашности и некаквог величанствено-презривог
држања. Он то зна и поноси се. Има циганске крви, ветеринар
је, зарађује лечећи у граду коње, а код нас у тамници тргује
пићем. Паметан је, има велико искуство, кад говори, као да
рубљу поклања.
– Истина је, браћо – наставља он мирно. – То сам чуо још
прошле недеље, долази генерал, врло утицајан генерал, хоће да
изврши левизију у целом Сибиру. Поткупиће и њега, само не
наш осмооки, тај му неће смети ни прићи. Нису сви генерали,
браћо, једнаки. Има их свакојаких. Само вам кажем, драги моји,
наш ће мајор у сваком случају остати на своме месту. То
сигурно. Ми језика немамо, а из управе један другог неће
потказати. Левизор ће завирити у тамницу и отићи, а тамо ће
леферисати да је овде све у реду.
– Па то је оно, браћо, зато се мајор уплашио: још од јутрос је
пијан.
– А увече ће други товар да вози. Фећка каже.
– Зар му је то првина да је пијан? Гарова не опра да буде
белов.
– А шта то онда значи ако и генерал ништа не учини! –
узбуђено говоре међу собом робијаши. – Доста смо трпели
њихове будалаштине.
Вест о ревизоровом доласку пронела се за трен ока. Људи
снују по дворишту и с нестрпљењем је казују једни другима.
Неки намерно ћуте и остају хладнокрвни, настојећи очевидно
да изгледају што достојанственији. Трећи су равнодушни. По

258
степеништима у касарни размештају се робијаши са
балалајкама. Неки још ћаскају. Неки певају; али, уопште
узевши, те вечери сви су били силно узбуђени.
После девет часова пребројавали су нас све – терали у
касарне и закључавали. Ноћи су кратке; не заспи се никако пре
једанаест, а устаје се у пет. Док се не заспи, стално се чује
разговор, тумара се, а понекад, као и зими, људи се картају.
Ноћу је неиздржљива врућина и запара. Ноћна хладовина
пирка, додуше, кроз подигнути отвор на прозору, али се
робијаши ипак по целу ноћ преврћу на постељи као да су у
врућици. Кипте миријаде бува. Имамо их и зими, и то доста,
али почевши од пролећа, оне се страховито коте; о томе сам и
раније чуо, али док сам нисам искусио, нисам могао веровати.
Што ближе лету, оне су све горе и љуће. Истина, на буве се
може и навићи; то сам већ и сам осетио, али се ипак доста
тешко навикава. Намуче човека толико да лежи као у некој
грозничавој ватри и сам осећа да не спава, већ је само у неком
бунилу. Најзад, пред саму зору, уморе се и буве, као да обамру.
Али тек што се на јутарњој хладовини заиста слатко заспи –
изненада, код самих врата, затрешти немилосрдна лупа добоша
– настаје зора. Умотавајући се у кожух, робијаш слуша,
проклињући звонке, разговетне ударе добоша као да их броји, а
кроз сан му сине помисао да ће тако бити и сутра и прекосутра
и још неколико узастопних година, све до самог ослобођења…
Али, кад ће доћи то ослобођење, помислим, и где је оно?
Међутим, време је да се устаје, настаје свакидашња трка, журба,
тискање… Људи се облаче и хитају на рад. Додуше, у подне се
могло прилећи један сат.
Истина је била што се говорило о ревизору. Гласови су се
сваког дана све више потврђивали; и напослетку сви су
поуздано знали да из Петрограда долази неки важни генерал да
изврши ревизију у целом Сибиру, да је и стигао и да је већ у
Тоболску. Сваки дан стизале су нове вести у тамницу. Долазили
су гласови из града; чуло се како су се сви уплашили и

259
забринули, устумарали се да покажу споља гладац, говори се да
главна управа спрема велика примања, балове, свечаности.
Гомиле робијаша упућују се да поравнају улице у тврђави, да
уклањају џомбе, пребојадишу ограде и стубове, да подлепљују и
замазују – једном речју, желели су да се зачас поправи све што
се морало с лица показати. Наши су то врло добро разумели и о
свему су међу собом расправљали све ватреније и јогунастије.
Фантазија им је феноменално радила. Спремали су се чак да
изнесу своје захтеве кад их генерал упита да ли су задовољни.
Али су још увек дискутовали и псовали се. Мајор је био узбуђен.
Чешће је долазио у тамницу, чешће викао, чешће насртао на
људе, чешће их скупљао у затвор и јаче пазио на чистоћу и
пристојност. Тих дана се, као за инат, десио у тамници један
мали изгред, који, додуше, није мајора наљутио, како се то
могло очекивати, него му је још причинио задовољство. Један
робијаш је у тучи боцнуо другог шилом у груди скоро под само
срце.
Кривац се звао Ломов, а рањеник – Гаврилка; био је
неизлечива скитница. Не сећам се да ли је имао и друго име; код
нас су га звали само Гаврилка.
Ломов је био имућнији т-ски сељак к-скога среза. Сви
чланови породице живели су заједно: стари отац, три сина и
њихов стриц Ломов. Били су имућни сељаци. По целој
губернији се причало да су имали око триста хиљада рубаља
капитала. Ломови су орали земљу, штавили коже, трговали, али
су се највише бавили зеленаштвом, скривањем скитница и
покрадених ствари и сличним махинацијама. Половина сељака
у срезу били су њихови дужници, у њиховој мрежи. Били су на
гласу као паметни и лукави сељаци – али они најзад дигоше нос,
нарочито откако је једна врло угледна личност у њиховом крају
почела уз пут да свраћа код њих, упознала се са старим
Ломовим лично и заволела га због његове разборитости и
окретности. Они су одједном уобразили да за њих више нема
власти, па су се све више упуштали у свакојаке незаконите

260
послове. Сви су роптали против њих, сви су желели да Ломови
у земљу пропадну, а они су све више дизали нос. За њих ништа
нису представљали ни управници полиције, ни председници
судова. Најзад су се поклизнули и – пропадоше, али не због
рђавих дела и потајних злочина него због клевете. На десетак
врста од села имали су велики салаш, »заимку«, како се то каже
у Сибиру. Тамо је једне јесени становало неких шест Киргиза,
радника, који су одавно били њихови дужници. Једне ноћи свих
шест Киргиза било је поклано. Поче истрага. Дуго је трајала.
Том приликом открило се још много других рђавих ствари.
Ломови су били окривљени да су побили своје раднике. Они су
сами тако причали и цела је тамница то знала: осумњичени су
да су радницима много дуговали, а како су и поред свога
великог имања били тврдице и лакоми на новац, поклали су
Киргизе да им не би платили дуг. У току истраге и суђења цело
њихово имање отишло је до ђавола. Старац умре. Синове су
отерали на робију. Један син и његов стриц допали су у нашу
тамницу на дванаест година робије.
А шта је, у ствари, било? Они уопште нису били криви за
смрт Киргиза. Касније је у нашу тамницу дошао и Гаврилка,
познати лупеж и скитница, весео и живахан човек, који је целу
кривицу примио на себе. Ја, додуше, нисам чуо да ли је он то
сам признао, али цела је тамница била потпуно уверена да
Киргизи нису умакли његовој руци. Гаврилка је још као
скитница имао посла с Ломовима. Био је осуђен на краткорочну
робију, као војни бегунац и скитница. Киргизе је побио са још
тројицом скитница; мислили су да ће шићарити и опљачкати
мајур.
Код нас Ломове нису волели, не знам зашто. Синовац је био
силан и паметан младић, миран и друштвен по нарави, а његов
стриц, који је Гаврилку убо шилом, био је глуп сељак и прзница.
Он се и пре са многима свађао и поштено добијао батине. А
Гаврилку су сви волели због веселе и добре нарави. Иако су
знали да је он убица и да су они због његова злочина дошли на

261
робију, Ломови се ипак нису с њим свађали; истина, нису се
никад ни дружили, а ни он се на њих није освртао. И сад,
наједанпут, Гаврилка се посвађао са старијим Ломовим око
неке одвратне девојчуре. Гаврилка се хвалио њеном
наклоношћу, сељак је постао љубоморан и једног дивног дана
боцнуо га шилом у груди.
Иако је парница упропастила Ломове, ипак су они живели у
тамници као имућни људи. Видело се да имају новаца. Имали су
самовар и пили чај. Наш мајор је то знао и обојицу је страшно
мрзео. Свима је било јасно да тражи неку зачкољицу и да жели
да их докопа у своје канџе. Они су то објашњавали мајоровом
жељом да од њих узме мито; али мита нису давали.
Да је Ломов само мало дубље зарио шило, убио би Гаврилку.
А овако га је само огребао. Известише мајора. Сећам се како је
дојурио сав задуван и очевидно задовољан. Према Гаврилки се
понашао зачудо нежно, као према рођеном сину.
– Можеш ли, пријатељу, отићи до болнице? Не, боље ће
бити да га пошаљемо колима. Одмах упрегните кола! – викао је
ужурбано подофициру.
– Али мене, господине мајоре, ништа не боли. Он ме је само
мало боцнуо, господине мајоре.
– Не знаш ти, не знаш, драги мој; видећеш… Место је
опасно; све зависи од места. Погодио је под само срце ;
зликовац! Тебе ћу, тебе ћу – дрекну он на Ломова – сад ћеш ми
пасти шака… У затвор!
И доиста му је пао шака. Ломову су судили, и мада је рана
била најлакши убод, пресуда је била очевидно пристрасна.
Злочинцу су продужили рок трајања робије и осудили га на
хиљаду шиба. Мајор је био потпуно задовољан.
Најзад је дошао и ревизор.
Већ сутрадан, по доласку у град, дошао је и код нас у
тамницу. Било је то о празнику. Још пре неколико дана код нас
је све опрано, очишћено, изгланцано. Робијаши су поново
обријани. Обучени су у чисто, бело одело. Лети су, по правилу,

262
сви носили беле платнене панталоне и блузе. Сваки има на
леђима ушивен црн круг, од једно осам сантиметара у
пречникуЧитав сат учили су робијаше како ће одговарати ако
висока личност случајно назове кога. Одржане су пробе. Мајор
се устумарао као суманут. Цео сат пре генераловог доласка сви
су били на својим местима и стајали као кипови, у ставу мирно.
Најзад, у један сат по подне стиже генерал. То је био утицајан
генерал, тако крупна личност да је, мислим, по целом западном
Сибиру свако старешинско срце морало задрхтати од његовог
доласка. Ушао је у тамницу помпезно и строга изгледа, за њим
упаде велика свита његових пратилаца из месне управе –
неколико генерала и пуковника. У пратњи се налазио и један
чиновник, висок и леп господин у фраку и плитким ципелама,
који је исто тако дошао из Петрограда и држао се врло
природно и слободно. С њим је генерал често говорио, и то
врло учтиво. То је робијаше веома занимало – цивил, а такво
поштовање и још од таквог генерала! Доцније смо дознали
његово презиме и ко је, али је о томе било много тумачења.
Наш мајор, утегнут, са јаком наранџасте боје, закрвављених
очију, зајапурена, бубуљичава лица, није, како се чини, на
генерала оставио нарочито пријатан утисак. У знак нарочитог
поштовања према високом госту био је без наочара. Стајао је
подаље, у ставу мирно, пун грозничавог очекивања да одмах,
чим буде потребан, полети да изврши жељу његове
узвишености. Али није био ни за шта потребан. Генерал је ћутке
обишао касарне, навратио и у кухињу, и, изгледа, пробао чорбу.
Показали су му и мене: тако и тако – племић.
– А! – одговори генерал – а како се сад влада? – За сада
добро, ваша узвишености.
Генерал климну главом и мало затим оде из тамнице.
Робијаши су, наравно, били заслепљени и збуњени, али су
ипак остали у некој недоумици.
О некој »жалби« против мајора није могло бити ни речи.
Мајор је већ унапред у то био потпуно уверен.

263
 VI
ТАМНИЧКИ КОЊИ И ДРУГЕ ЖИВОТИЊЕ

К
уповина дората, која је убрзо затим уследила,
заинтересовала је и забављала робијаше много више и
пријатније него висока посета. У нашој тамници коњ се
држи за доношење воде, изношење смећа и слично. Један
робијаш је одређен да се брине о њему. Он га и тера, разуме се
под стражом. За нашег коња има доста посла и дању и ноћу.
Дорат је код нас већ одавно служио. Добар је коњ, али је доста
оронуо. Једном, пред сам Петровдан, пошто је довукао буре с
водом за вече, дорат је пао и липсао за неколико тренутака.
Свима је било жао. Сви су се окупили око њега, расправљали,
препирали се. Некадашњи војници који су служили у коњици,
ветеринари, Цигани и други, показали су том приликом много
специјалног знања о коњарству, чак су се међу собом и
испсовали, али дората нису дигли из мртвих. Лежао је мртав,
надувена трбуха, који су сви, као по некој дужности, прстом
пипкали. Кад су јавили мајору о тој божјој вољи, он је наредио
да се одмах купи други коњ.
На сам Петровдан, после литургије, кад су код нас сви били
на окупу, почеше доводити коње за продају. Природно,
куповина је поверена робијашима. Имали смо праве зналце, а
тешко је преварити двеста педесет људи који су се и раније само
тим послом бавили. Долазили су Киргизи, коњарски трговци.
Цигани, грађани. Робијаши су нестрпљиво очекивали долазак
сваког новог коња. Били су весели као деца. Највише им ласка
што, ето, и они, као да су слободни људи, баш као да за своје
новце и за себе купују коња, имају пуно право да купују. Три
коња су доведена и одведена док се куповина није завршила на
четвртом. Коњарски трговци улазили су код нас некако
зачуђени и некако се плашљиво обазирали око себе, а понекад
се осврну и на стражаре који су их доводили. Оваква дружина,

264
од две стотине обријаних глава, жигосаних, у оковима, и то код
своје куће, у свом гнезду, преко чијег прага нико не прелази –
уливала је неко чудно поштовање. Наши су изводили чудне
заврзламе при испитивању сваког коња. Куд му све нису
завиривали, шта му све нису опипавали, и то тако озбиљно и
пословно као да од тога зависи највеће добро тамнице. Черкези
још и узјашу коња, очи им севају, живо, брзо говоре нешто
својим неразумљивим језиком, кезе беле зубе и климају
црнпурастом главом са кукастим носем. По неки Рус сву своју
пажњу усредсреди само на њихову препирку, просто као да
хоће у очи да им скочи. Не разуме шта говоре, али би хтео бар
по очима да погоди шта мисле, је ли коњ добар или није.
Незаинтересованом посматрачу чудна би изгледала та
грозничава пажња. Шта се о томе тако нарочито брине овај или
онај робијаш, и то још неки миран, покоран, који чак пред
својим друговима не сме ни да писне! Као да за себе купује, као
да за њега није свеједно какав ће се коњ купити! Поред Черкеза,
највише се истичу Цигани и џамбаси – њима се уступа прво
место и прва реч. Ту је дошло и до неке врсте племенитог
двобоја, нарочито између Куљикова, Циганина, бившег
коњокрадице и џамбаса, и једног самоуког ветеринара, лукавог
сибирског сељака, који је пре кратког времена дошао на робију
и већ преотео Куљикову сву његову праксу у граду. Наше
самоуке ветеринаре веома су ценили у целом граду, и то не само
занатлије или трговци него чак и виши чиновници; само су од
њих тражили помоћи за своје оболеле коње, иако је у граду
било неколико правих ветеринара.
Пре доласка у тамницу Јелкина, сибирског сељака, Куљиков
није имао такмаца, имао је много посла и, наравно, добијао
новчане награде. Он је необично циганчио и шарлатанио, а
знао је много мање него што је причао. Према својој заради био
је аристократ међу робијашима. Својим искуством, разумом,
смелошћу и одлучношћу Куљиков је већ одавно свим
робијашима у тамници уливао неко несвесно поштовање. Код

265
нас су га слушали и радили како им каже. Али он је мало
говорио, и увек само у најважнијим приликама – речи су му
биле скупе као да рубље поклања. Био је невероватно уображен,
али је у себи имао истинске, праве енергије; већ у годинама, али
веома леп и врло паметан. Према нама племићима понашао се
некако префињено учтиво, а истовремено и необично
достојанствено. Ја мислим, кад би га неко лепо обукао и удесио,
па довео у неки престонички клуб и представио као грофа, он
би се и ту снашао, играо би виста, одлично би говорио, мало
али паметно, и можда целе вечери људи не би прокљувили да
он није гроф, већ скитница. Ово кажем озбиљно; тако је овај
човек био паметан, проницљив и разборит. Поред тога, имао је
врло лепе, кицошке манире. Мора да је у свом животу прошао
сито и решето. Додуше, његова прошлост је непозната. Код нас
је био у специјалном одељењу.
Али кад је дошао Јелкин, сељак, али врло препреден сељак,
стар једно педесет година, раскољник – ветеринарска слава
окретног Куљикова потамне. За нека два месеца Јелкин му је
преотео готово сву праксу у граду. Он је врло лако лечио и оне
коње од којих је Куљиков одавно дигао руке. Лечио је и оне које
градски ветеринари-лекари нису више хтели да лече. А дошао је
на робију овај сељак са другим фалсификаторима новца. Који га
је ђаво терао да се под старост петља у такве послове! И сам је
исмејаво себе причајући нам како су од три права златника
направили свега један лажан. Његови ветеринарски успеси
сметали су Куљикову, чија је слава већ бледела и међу
робијашима. Куљиков је у предграђу имао љубавницу, носио
кадифени капут на струк, сребрн прстен, минђушу и сопствене
чизме са порубом; и сад, наједанпут, с нестанком зараде морао
је да постане крчмар. Отуда су сви очекивали да ће се сада,
приликом куповине новога коња, непријатељи – не лези враже
– можда и потући. Чекали су врло радознало. А њих двојица су
имала своје присталице. Вође странака већ су почеле да се
узбуђују и већ се помало чаркају псовкама. Јелкиново лукаво

266
лице згрчило се у сушти саркастични осмех. Али не би ништа:
Куљикову није било ни на крај памети да се свађа, и без свађе је
извео ствар мајсторски. Почео је попустљиво, чак је с пажњом
слушао критичке примедбе свог ривала; али кад га је ухватио на
једној речи, скромно и с поуздањем изјавио је да се вара; и пре
него што се Јелкин могао прибрати и објаснити ствар, он му
доказа конкретно да се вара у томе и томе. Једном речју сасвим
је изненадно и врло вешто збунио Јелкина. И мада је Јелкин,
ипак, остао победник, задовољна је била и странка Куљикова.
– А не, људи, не да се ни он тако лако, уме он да се брани, те
још како! – говорили су једни.
– Јелкин зна више! – тврдили су други; али некако
попустљиво. Изненада обе странке почеше говорити необично
попустљиво.
– Није баш да зна! Него има лакшу руку. А што се тиче
стоке, ту се ни Куљиков не боји.
– Не боји се!
– Не боји…
Најзад изабраше и купише новог дората. Био је диван коњ,
млад, снажан, изванредно симпатичан и весео. И у свему
осталом био је, наравно, сасвим беспрекоран. Било је цењкања:
трговци су тражили тридесет рубаља, а наши су давали двадесет
пет. Цењкало се дуго и ватрено, спуштали цену и попуштали.
Најзад је и нама било смешно.
– Шта ти је, нећеш, ваљда, из свог џепа да плаћаш? –
говорили су једни. – шта се цењкаш?
– Жалиш, ваљда, државну кесу? – вичу други.
– Па ипак, браћо, то су заједничке паре…
– Заједничке! Ето ти, види се да нас, будале, не сеју, већ сами
ничемо…
Најзад смо се погодили за двадесет осам рубаља. Јавили су
мајору, и куповина се заврши. Одмах су изнели со и хлеб и
свечано увели новог дората у тамницу. Чини ми се, није било

267
робијаша који га том приликом није потапкао по врату или
помиловао по њушци.
Још истог дана упрегли су дората да вуче воду и сви су
радознало гледали како ће да вуче буре. Наш водоноша Роман
посматрао га је с највећим задовољством. Роман је сељак, стар
око педесет година, ћутљив, озбиљан и поуздан. Додуше, сви су
руски кочијаши обично врло поуздани, па и ћутљиви, као да је
збиља истина да стално бављење око коња даје човеку извесну
темељитост, чак и важност. Роман је био миран, пажљив према
свакоме, неразговоран; шмркао је бурмут из кутије и бог те пита
откада се стално бакће с тамничким доратима. Овај тек
купљени био му је већ трећи. Сви су робијаши били уверени да
тамници приличи мрка боја, да некако одговара дому. Тако
тврди и Роман. Не би, на пример, нипошто купили зеленка или
шарца.
Дужност водоноше је стално, као по неком праву, увек
припадала Роману; код нас нико никад није мислио да му то
право оспори. Кад је стари дорат липсао, ником није пало на
ум, чак ни мајору, да за нешто окриви Романа: – божја воља, и
ништа друго, а Роман је добар кочијаш. Дорат је убрзо постао
љубимац целе тамнице. Иако су робијаши груби људи, често
прилазе да га милују. Дешавало се ово: Роман се врати с реке и
док затвара капију, коју му је наредник отворио, дорат у
дворишту стане с буретом, чека га и тражи очима. »Иди сам!« –
викне му Роман, а он одмах крене сам, довезе буре до кухиње и
стане очекујући да кувари и водоноше дођу с ведрима по воду.
– Паметан си, дорате! – вичу му. – Сам је воду довезао!…
Слуша!
– Гле, збиља: животиња, а разуме!
– Силан си, мркове!
Мрков маше главом и фркће, као да доиста разуме и као да
је задовољан похвалама. И тада му увек неко доноси хлеба и
соли. Он једе и опет клима главом, као да вели: »Знам ја тебе!
Знам! Ти си добар човек, а и ја сам добар коњ!«

268
 И ја сам волео да мркову дајем хлеба. Некако је пријатно
гледати његову лепу њушку и осећати на длану његове меке и
топле губице које вешто купе комадиће хлеба.
Уопште узевши, сви наши робијаши могли би да воле
животиње, и кад би им дозволили, они би врло радо и у
тамници гајили много домаће стоке и живине. А шта би више
умекшало и оплеменило сурову и зверску нарав робијаша ако
не, на пример, такво занимање? Али то се не дозвољава! Не
допуштају то ни уредбе ни наше место.
Ипак, док сам год био у тамници, случајно је било и
неколико животиња. Осим дората, имали смо и паса, гусака,
јарца Васку, а неко време и једног орла.
Као што сам већ раније рекао, имали смо једног сталног
тамничког пса, Шарика; био је то паметан и добар пас, и мој
веран пријатељ. Али како се уопште у простом народу сматра да
је пас нечиста животиња на коју не треба погледати, код нас
готово нико није гледао Шарика. Живео је сам, спавао напољу,
јео отпатке из кухиње и нико се живи није о њему старао. А он
је ипак сваког робијаша познавао и сваког сматрао за свог
господара. Кад се враћају с рада, он, чим се из стражарнице
викне: »Каплар!« – већ трчи према капији, умиљато дочекује
сваку групу, врти репом, сваком пријатељски гледа у очи и
очекује да га било ко помилује. Али, у току много година,
Шарика, сем мене, нико није помиловао. Зато је мене највише и
волео. Не сећам се како је у нашу тамницу дошао и други пас,
Беља. А трећег, Култјапку, ја сам неговао – био је штене кад сам
га донео враћајући се једном с посла.
Беља је био чудновато створење. Неко га је прегазио колима
и леђа су му остала угнута; па кад трчи, издалека се чини као да
трче две беле животиње међусобно срасле. Поред тога, сав је
некако шугав, крмељивих очију, реп му олињао, скоро без длака
и увек подвијен. Уцвељен судбином, он је очевидно одлучио да
се помири с њом. Никад ни на кога није лајао нити режао, као
да није смео. Живео је махом иза касарни због хлеба, а чим би

269
видео некога од наших, он се одмах, још док се овај није ни
примакао, у знак покорности изврне на леђа, као да каже: »Ради
са мном шта хоћеш, а ја, као што видиш, и не мислим да се
браним.« – А сваки робијаш, чим се Беља пред њим преврне,
обично га удари ногом, као да сматра да му је то дужност. »Гле
гада!« – каже тек неко. А Беља не сме ни да скичи; а ако га већ
сувише заболи, онда је некако пригушено и жалосно цвилео.
Тако се он превртао и пред Шариком и пред сваким другим
псом када би по својој потреби истрчао ван тамнице. Кад се
деси да на њега јурне са урликом какав велики пас клемпавих
ушију, он се опет изврне на леђа и лежи мирно и понизно. А
пси воле мирноћу и покорност код других паса. Љутит пас се
одмах умири и некако замишљено застане над покорним псом,
који пред њим лежи с ногама увис, и одмах га с великом
радозналошћу свуда њушка. Шта је тада могао Беља да мисли,
дрхтећи као прут? Вероватно: »Сад ће ме растргнути,
зликовац!« – Али пошто га пажљиво изњушка, пас га остави на
миру јер не види у њему ништа нарочито занимљиво. Беља је
одмах скакао и храмљући трчао за дугом поворком паса који
прате какву жућку. И мада је поуздано знао да се са жућком
никад неће изближе упознати, за њега је била утеха у несрећи и
то да макар и на одстојању гегуца за њом.
О части очигледно и не мисли више. Пошто је изгубио сваку
наду у будућност, живео је још само ради залогаја и био тога
потпуно свестан. Једном сам покушао да га помилујем – то је за
њега било тако ново и неочекивано да је одмах полегао по
земљи на све четири шапе, сав задрхтао и, дубоко ганут, гласно
скичао. Из сажаљења, често сам га после миловао. Зато ме је
увек сретао скичећи. Угледа ме издалека, па цичи, цичи, болно
и плачно. Жалосно је свршио: на бедему, иза тамнице, пси су га
растргли.
Култјапка је сасвим друкчији. Не знам зашто сам га, док је
још био слепо штене, донео из радионице у тамницу. Било ми је
пријатно да га храним и гајим. А Шарик је одмах примио

270
Култјапку под своју заштиту и заједно су спавали. Кад је
Култјапка мало поодрастао, Шарик му је допустио да га уједа за
уши, да му чупа длаку и играо се са њим као што се обично
одрасли пси играју са штенади. Необично је што Култјапка
готово није растао у висину, него само у дужину и ширину.
Имао је кудраву длаку отвореномишје боје; једно му је уво
расло увис, а друго наниже. Био је ватрен и усхићен, као и свако
мало штене које од радости што види господара обично цичи,
лаје, наваљује да му лизне и лице и није кадро да одмах пред
вама не излије и сва остала своја осећања: »Само нека се види
усхићење, а за пристојност баш ме брига!« Ма где се налазио,
кад само викнем: »Култјапка!« – он одмах искрсне однекуд, као
из земље, лети право к мени, одушевљено цичећи, а путем се
ваља и котрља као лопта. Страшно сам заволео ту малу наказу.
Рекло би се да му је судбина наменила задовољство у животу и
саме радости. Али једног дана робијаш Њеустројев, који је
правио женске ципеле и прерађивао кожу, обратио је на њега
нарочиту пажњу. Нешто га је изненада зачудило. Довабио је
Култјапку, опипао његову длаку и нежно га повалио на леђа.
Култјапка је, ништа не слутећи, скичао од радости. Али
сутрадан је нестао. Дуго сам га тражио, али нигде трага као да је
у земљу пропао. Тек после две недеље све се разјаснило:
Њеустројеву се веома свидела Култјапкина кожа. Одерао је пса,
прерадио кожу и њоме поставио кадифене зимске кратке
чизмице, које је наручила жена војног судије. Кад су биле
готове, он ми је чизмице показао. Кожа са длаком била је дивна.
Јадни Култјапка!
Код нас у тамници многи су се бавили прерадом коже и
често су доводили псе са лепом кожом, који су одмах нестајали.
Неке су крали, а неке чак и куповали. Сећам се, једном сам
видео два робијаша иза кухиње. Нешто су се договарали и
радили. Један је на узици држао врло лепог, великог пса,
очигледно добре пасмине. Неки лакеј-подлац украо га од свога
господара и продао нашим обућарима за тридесет сребрних

271
копејки. Робијаши се спремаху да га обесе. То се ради врло лако:
одеру му кожу, а леш баце у велику и дубоку помијару која се
налази сасвим на крају наше тамнице, али је ипак лети, кад су
јаке жеге, страшно заударала. Понекад су је чистили. Јадно
псето је, чини ми се, разумело шта му се спрема. Радознало и
унезверено је погледало наизменице у нас тројицу и само се
покаткад усудило да махне својим вунастим, подвијеним репом,
као да жели да нас умилостиви тим знаком свога поверења. Ја
сам брзо отишао а они су, наравно, срећно обавили посао.
И гуске смо исто тако случајно запатили. Не знам ко их је
набавио ни чије су биле – неко време робијаши су се с њима
много забављали и чак су постале познате и у граду. У тамници
су се извеле и храниле се од кухиње. Кад су гушчићи одрасли,
научили су да јатомице, заједно са осуђеницима, иду на посао.
Обично, чим залупа добош и робијаши крену према излазу,
наше гуске гачући полете за нама раширених крила, једна за
другом прелете преко високог прага капије и одмах иду
обавезно на десно крило, па се ту поређају чекајући да изиђу све
групе. Увек се придружују највећој групи радника и пасу близу
радног места. Чим група пође с рада натраг у тамницу, крену и
оне. У тврђави се причало да гуске иду с робијашима на рад.
»Гле, гле, иду робијаши с гускама!« кажу пролазници. »Ама,
како сте их научили!« – »Ево вам за гуске!« – додаје други и
пружа милостињу. Али, без обзира на њихову оданост,
приликом неког мрса све су их поклали.
Зато нашег јарца, Васку, нипошто не би заклали да се није
десило нешто нарочито. Ни за њега не знам како су га набавили
и ко га је довео, тек наједанпут се у тамници обрело мало јаре
бело и врло лепо. За неколико дана сви су га заволели, постало
је разонода, па чак и радост и утеха за нас. Нашао се и разлог да
се задржи – требало је у тамничкој коњушници држати јарца.
Ипак, Васку нису држали у коњушници, него у почетку у
кухињи, а доцније је шврљао по целој тамници. То је било врло
умиљато и врло несташно створење. Чим се викне, скаче на

272
клупе и столове, боде се са робијашима, увек је весело и
занимљиво. Кад су Васки никли мали рогови, Лезгинцу Бабају је
једне вечери, док је седео у друштву на тамничком степеништу,
пало на памет да се боде с њим. Дуго су се ударали челима – то
је била његова омиљена забава – кад наједанпут Васка скочи на
највишу степеницу, и тек што се Бабај окренуо у страну, он се за
трен ока исправи на задње ноге, предње прикупи уза се и свом
снагом удари Бабаја у потиљак, те се овај наглавачке скотрља са
степеница, на опште задовољство свих присутних а и самога
Бабаја.
Једном речју, Васку су сви много волели. Кад је мало
поодрастао, подвргнут је, после заједничког и озбиљног
саветовања, познатој операцији коју су наши ветеринари умели
изврсно да обаве. »Иначе би заударао на јарчевину!« – говорили
су робијаши. После тога Васка је почео страшно да се гоји, а и
хранили су га као за кланицу. И тако израсте врло леп, велики
јарац са одвећ дугачким роговима и необично дебео. Иде, и
само се ваља.
И он се навадио да иде с нама на рад, а то је забављало и нас
и пролазнике. Свако зна за тамничког јарца Васку. Понекад, кад
се радило, на пример, на обали, робијаши наломе танких
гранчица од раките, накупе још некаквог лишћа, наберу по
бедему цвећа и иските Васку: рогове му уплету гранчицама и
цвећем, а цело тело венцима. Васка се враћа у тамницу идући
испред осуђеника, окићен, нагиздан; а они за њим, као да се
поносе пред пролазницима. У тој милости према Васки отишло
се тако далеко да је некима, као деци, пало на ум: како би било
да му позлатимо рогове? Додуше, то су само тако говорили, али
нису испунили… Ја сам тада, сећам се, питао Акима Акимича,
нашег најбољег златара после Исаја Фомича, да ли се стварно
могу јарцу позлатити рогови. Он најпре пажљиво погледа јарца,
озбиљно размисли, па ми одговори да може: »Али неће бити
трајно и потпуно је некорисно.« – И на том је и остало.

273
 Васка би још дуго поживео и можда липсао од астме, али
кад се једном, окићен, враћао на челу робијаша, наиђе мајор
возећи се у колима. »Стој!« заурла он. »Цији је јарац?« – Рекоше
му. »Како? Јарац у тамници, и то без мог одобрења! Наредниче!«
– Наредник приђе и доби наређење да се јарац сместа закоље.
Кожа да се одере и да се прода на тргу, добијени новац да се
унесе у државну робијашку благајну а месо да се да робијашима
за шчи. У тамници поразговараше о томе, пожалише Васку, али
нису смели да се оглуше о наредбу. Васку заклаше над нашом
јамом за помије. Месо је купио један од робијаша и уплатио
рубљу и по у тамничку благајну. За те новце купили су пециво а
купац меса распродаде га својима за печење. Месо је било
стварно врло укусно.
Живео је неко време у нашој тамници мали степски орао –
карагуш. Неко га је донео у тамницу рањеног и намученог.
Опколише га сви робијаши: није могао да лети, десно му се
крило вукло по земљи, а једна нога била је ишчашена. Сећам се
како је бесно зверао око себе и посматрао радознале гледаоце;
како је отварао свој повијени кљун, спремајући се да скупо
наплати свој живот. Кад су га се нагледали и почели да се
разилазе, он се полако одвукао, храмљући, поскакујући на
једној нози, лепршајући здравим крилом, у најдаљи крај
тамнице и ту се завукао у кутак чврсто прибијен уз ограду.
Преживео је тако код нас једно три месеца, и ни један једини
пут није изишао из свога кута. У почетку су често долазили да
га гледају и туткали пса на њега. Шарик је бесно насртао, али се
очигледно плашио да приђе ближе, што је осуђенике веома
развесељавало. »Зверка!« говорили су, »не да се!« – Касније га је
Шарик страшно кињио; страх га је прошао, и кад год су се
тукли, он се извештио да орла хвата за болесно крило. Орао се
свом снагом бранио, и канџама и кљуном, и забивши се у свој
кутак, посматрао је поносито и дивље, као рањени цар,
радозналце који су долазили да га гледају.

274
 Најзад је досадио свима – сви су га оставили и заборавили.
Па, ипак, сваког дана могао се видети поред њега комад свежег
меса и сломљени глинени судић с водом. Неко се бринуо о
њему. У почетку није хтео да једе и гладовао је више дана, најзад
је почео да једе, али никад из руку нити пред људима. Чешће
сам имао прилике да га посматрам издалека. Кад никога не би
видео, мислећи да је сам, он се понекад одлучивао да изиђе из
свог склоништа и храмао је неких десетак корака дуж ограде,
онда се враћао на своје место, па опет излазио – баш као да се
шета ради здравља. Кад би ме спазио, он би одмах, што је брже
могао, храмљући и поскакујући, журио на своје место и одмах
се спремао за борбу: забацивао би главу, зинуо и накострешио
се. Нисам га могао умирити никаквим миловањем и докле год
сам стајао пред њим, он је уједао, ударао крилима, никако није
хтео да узме говедину из мојих руку и нетремице ме је гледао
својим љутитим и продорним погледом право у очи. Усамљен и
озлојеђен, чекао је смрт; никоме није веровао и ни с ким се није
мирио.
Најзад, као да га се робијаши опет сетише; иако се већ два
месеца нико о њему није бринуо нити га је спомињао, одједном
се код свих појавило неко сажаљење. Почеше да говоре како
орла треба изнети напоље.
– Макар и липсао, само нек то не буде у тамници – говорили
су неки.
– Па, наравно, орао је птица слободна, дивља, не може се
навикнути на тамницу – одобравали су други.
– Види се да није као ми – додаде неко.
– Шта лупаш глупости! Па он је птица, а ми људи!
– Орао је, браћо, горски цар… – поче Скуратов, али га овога
пута нико није слушао.
Једног поподнева, кад је добош позивао на рад, узели су
орла, стегли му кљун, јер је почео жестоко да се бије, и однели
га из тамнице. Дошли су до бедема. Свих дванаест из те групе

275
страсно су желели да виде куда ће орао. Чудновато, они су били
некако задовољни, као да су унеколико и сами добили слободу.
– Гле ти псета, чиниш му добро, а он уједа! – рече онај што
га је држао и готово је нежно гледао опаку птицу.
– Пусти га, Микитка!
– Немој да се измотаваш с њим! Дај ти њему слободу; праву
правцату слободу, то он хоће!
И бацише га с бедема у степу.
То је било касно у јесен, једног хладног и тмурног дана.
Ветар је фијукао пустом степом и хујао у бокорима пожутеле и
увеле траве. Орао појури право, машући болесним крилом, и
као да је хитао да што пре оде од нас, куд га очи воде. Робијаши
су радознало пратили како му глава сваки час промиче у трави.
– Гле ти њега! – замишљено проговори неко.
– Ни да се осврне – додаде други. – Баш ниједанпут, браћо,
да се осврне, само бежи!
– А ти си мислио: вратиће се да се захвали – рече трећи.
– Што ти је слобода! Осетио је слободу.
– Слободу, дабогме.
– Више га нећемо видети, браћо…
– Шта чекате? Напред, марш! – повикаше стражари, и у
тегобном ћутању робијаши, безвољно вукући ноге, кренуше на
посао.

VII
ПРОТЕСТ

П
очињући ово поглавље, издавач записа покојног
Александра Петровича Горјанчикова сматра као своју
дужност да читаоце обавести о овоме:
У првом поглављу »Записа из мртвог дома« казано је
неколико речи о једном племићу оцеубици. Поред осталог, он је

276
узет за пример како робијаши понекад равнодушно причају о
својим злочинима. Казано је и то: да убица пред судом није
признао свој злочин, али судећи по причању сведока, који су у
детаље знали његов случај, чињенице су биле тако јасне да се у
његов злочин морало веровати. Ти људи су причали писцу
»Записа« да је злочинац живео раскалашно, да се уплео у дугове
и да је у жудњи за наслеђем убио оца. Уосталом, и цео град у
коме је овај убица раније служио причао је о његовом случају
подједнако. За ово издавач »Записа« има доста тачне доказе.
Најзад, у »Записима« је споменуто да је убица на робији био
увек веома весео и одлично расположен; да је то човек ћакнут,
лакомислен, сасвим непромишљен, мада уопште није био глуп,
и да аутор »Записа« никад није запазио код њега никакву
нарочиту суровост. И одмах је додао: »Разуме се, ја у тај злочин
нисам веровао.«
Ових дана издавач »Записа из мртвог дома« добио је
извештај из Сибира: да злочинац није био крив, да се на правди
бога мучио на тешком робијашком раду десет година и да је
његова невиност званично доказана на суду. Да су прави
кривци пронађени, да су признали злочин и да је овај
несрећник већ пуштен на слободу. Издавач никако не сумња у
тачност поменутог извештаја…
Више нема шта да се дода. Нема смисла говорити ни о
дубини трагике у томе факту, о младом животу који је, под тако
страшном оптужбом, рано пропао. Чињеница је сама по себи и
сувише разумљива и сувише поразна.
Ми, такође, мислимо: ако је такав факат био могућ, онда и
сама та могућност допуњава једном новом и врло изразитом
цртом карактеристику и слику Мртвог дома.
А сад да наставим.

Већ сам раније рекао да сам се најзад навикао на живот у

тамници. Али је ово »најзад« дошло врло тешко, мучно и
сувише споро. У ствари, за то ми је требало скоро годину дана,

277
и то је била најтежа година у мом животу. Зато ми се тако
рељефно и целовито урезала у сећање. Чини ми се да памтим
редом сваки сат те године. Рекао сам: да се ни други робијаши
нису могли навикнути на тај живот. Сећам се како сам те
године често мислио у себи: шта ли осећају ови људи? Је ли
могуће да су мирни у души? И та су ме питања веома занимала.
Поменуо сам већ и то да су робијаши овде живели некако као да
нису код »своје куће«, већ у неком свратишту, у рату, као да су
тренутно заостали на путу. Па и они који су овамо прогнани на
доживотну робију, и они су били узнемирени, туговали су, и
мора да је сваки у себи сањао о нечем што је готово немогуће.
Тај вечити немир, изражаван макар и ћутке, али јасно, та чудна
грозничавост и нестрпљивост у нехотице исказиваним надама,
понекад толико неоснованим да су личиле на бунцање, и, што је
најчудније, постојале су често и у главама очевидно врло
практичним – све је то овоме месту давало необичан изглед и
карактер, и може бити да су баш те црте и биле
најкарактеристичнија особина тамнице.
Готово на први поглед некако се осећало да није тако ван
ње. Овде су све сањалице, и то пада у очи. То се осећало болно
баш зато што је сањалаштво већини робијаша давало зловољан
и туробан изглед – некако нездрав изглед. Велика већина била
је ћутљива, носила је у души јад и мржњу и није волела да
показује своја надања. Простодушност и искреност презиране
су. Уколико су наде биле невероватније и уколико је сам
сањалица ту невероватност више осећао, утолико их је чедније
и упорније крио у себи – и није могао да их се одрекне. Ко зна,
можда се неко сам пред собом стидео тих нада. У карактеру
руског човека има много позитивног и трезвеног, много
интимне подругљивости – најпре према себи самом. Можда је
од тог сталног незадовољства собом и било толико
нетрпељивости код тих људи у њиховим свакидашњим
међусобним односима, толико непомирљивости и подсмевања
једних другима. И ако се понеки од њих, мало наивнији и

278
жустрији, понекад изненадно истрчи па гласно говори о ономе
шта сваки у себи носи, заплива у снове и надања, онда га други
одмах грубо прекидају, ућуткују и исмејавају; а чини ми се да су
највећи противници баш они који су у сновима и надама
отишли, можда, још даље од њега. На те простодушне и
безазлене другове гледало се код нас, рекох већ, као на
најпростије будале, и људи су се презриво односили према
њима. Сваки је толико зловољан и сујетан да почиње презирати
човека добра и без самољубља. Поред ових наивних и
простодушних причалица, сви остали, то јест ћуталице, оштро
се деле на добре и зле, на суморне и ведре. Суморних и злих
било је неупоредиво више; а ако је међу њима било просто по
нарави брбљивих, онда су обавезно сви били и сплеткароши и
немирни завидљивци. Увек се мешају у туђе ствари, али своју
душу, своје тајне никоме не поверавају. То, просто, није било
уобичајено, није било мода.
А добри – сасвим мали број – били су мирни и тихи. Они
ћуте и крију у себи своје потајне наде и, наравно, више него
зловољни надају се и уздају у њих. Чини ми се, најзад, да је у
тамници било и правих очајника. Такав је, на пример, старац из
стародубовског насеља. Али таквих је било сасвим мало. Старац
изгледа миран и спокојан (ја сам о њему већ говорио), али, по
неким знацима, сматрам да му је у души страшно. Додуше, он је
имао свој излаз и спасење: молитву и идеју о мучеништву.
Вероватно је и онај полудели робијаш што је стално читао
Библију, о коме сам такође говорио и који је циглом гађао
мајора да га убије, по свој прилици био очајник, и то од оних
који су изгубили сваку наду. А како се без наде не може живети,
он је у добровољном, готово вештачком мучеништву нашао
себи излаз. Изјавио је да на мајора није насрнуо из мржње, већ
једино из жеље да страда. И ко зна какав се психолошки процес
тада одвијао у његовој души! Ниједан жив човек не може
опстати без неког циља и тежње. Кад изгуби циљ и сваку наду,

279
човек из очајања често постаје чудовиште… Сви наши имали су
један циљ: слободу и одлазак са робије.
Но ја се, ево, сад трудим да сву нашу тамницу разврстам;
само да ли је то могуће? Стварност је бескрајно разноликија чак
и у поређењу са најмудријим закључцима апстрактне мисли и
не трпи оштра и крупна уопштавања. Стварност тежи
рашчлањавању, појединачном. Имали смо и ми свој посебни
живот, какав био да био, тек имали смо га, и то не само
официјелно него свој сопствени унутрашњи живот. Али, као
што сам делимично већ споменуо, у почетку нисам могао, а
нисам ни умео да проникнем у дубину тога живота, зато су ме
тада и мучиле његове спољашње појаве и задавале ми неисказан
бол. Понекад сам просто мрзео те мученике, такве као што сам
био и сам. Чак сам и завидео и тужио се на судбину. Завидео
сам им што су, ипак, међу својима, међу друговима с којима се
разумеју; мада је и њима, као и мени, у суштини додијала и
омрзла та дружба под бичем и батинама, та насилна заједница,
и сваки за себе гледао је некуд у страну. Опет понављам, та
завист, која ме је спопадала у тренуцима озлојеђености и
мржње, имала је свој оправдан узрок. Стварно, греше они који
кажу да је племићу, човеку образованом, и тако даље, наша
тамница и робија подједнако тешка као и сваком сељаку. То
знам, о тој претпоставци слушао сам и читао у последње време.
Основица те мисли тачна је и човекољубива. Сви смо ми људи,
сваки је човек. Али та је мисао сувише апстрактна. Губе се из
вида многи конкретни услови, који се само у стварности могу
разумети. Не кажем то зато што би племић и образован човек
тобоже финије и болније осећали, што су они духовно
развијенији. Тешко је подводити душу и њен развитак под
одређени ниво. У том случају, ни образовање није никакво
мерило. Ја први могу посведочити да сам и у овој
најнеобразованијој и најугњетенијој средини, међу овим
јадницима, налазио особине најплеменитијег душевног
развитка. Дешава се понекад у тамници: познајете неког човека

280
неколико година, мислите да је звер, а не човек и презирете га.
Али изненада, дође случајно тренутак у коме се несвесним
гестом његова душа покаже, и ви угледате у њој такво
богатство, осећање, срце, видите живо разумевање и својих и
туђих патњи, и имате утисак као да су вам се очи отвориле и у
први мах не можете ни да верујете у то што сте сами видели и
чули. А бива, наравно, и супротно: образованост се понекад
саживи с таквим варварством и таквим цинизмом да човеку
постаје одвратно, и, били ви ма како добри и ма како иначе
мислили, нећете у свом срцу наћи ни оправдања ни опроштаја.
Нећу ништа да говорим ни о промени навика, начина
живљења, хране и осталом, што човеку из вишег друштва
свакако теже пада него сељаку, који често на слободи и гладује,
док је у тамници бар сит. Ни о томе нећу да се препирем.
Рецимо да за човека мало јаче воље све то у поређењу с другим
непријатностима није ништа, мада, у суштини, промена у
навикама уопште није ни неозбиљна ни безначајна ствар. Али
има непријатности и незгода пред којима све то бледи, па се
онда човек не осврће на прљавштину у затвору, на
малтретирање и мршаву, нечисту храну. Најфинији
господичић, најнежнија маза, кад цео дан на раду лије зној и
пошто никад није на слободи радио, јешће и црни хлеб и шчи с
бубашвабама. На то се још и може навикнути, како то каже
хумористична осуђеничка песма о некадашњем господину који
је допао робије:

Даду ми купус на води,

И једем, да све пуца за ушима!

Али, што је најважније, сваки онај који уђе у тамницу већ

после два сата постане исти онакав као и сви други, нађе се код
своје куће, постане равноправни господар у тамничкој
заједници као и сви остали. Њега схватају, а и он све њих
разуме, свима је познат, сви га сматрају за свог човека.

281
 Међутим, друкчије је са племенитим, са племићем. Ма како
он био правичан, добар, паметан, њега ће много година мрзети
и презирати сви, сви до једнога! Њега неће разумети и, што је
главно, неће му веровати. Он није друг и није пријатељ; па ако
временом и дочека да га више не вређају, ипак неће бити свој
човек и увек ће тешко осећати отуђеност и усамљеност. Понекад
робијаши одбацују човека без икакве мржње, просто несвесно.
Није свој човек и – тачка. Нема ништа страшније него живети у
духовно туђој средини. Сељак пресељен из Таганрога у
Петропавловско пристаниште одмах ће ту наћи свог руског
сељака, одмах ће се с њим споразумети и сложити и после два
сата они ће сложно почети да живе заједно у каквој кровињари
или шупи.
Са господином је сасвим друкчије: њих раздваја најдубља
провалија од простог народа; и то се потпуно види само онда
кад, на пример, племенити наједанпут, услед извесних
околности, изгуби своја ранија права и постане прост човек.
Залуд сте се целог живота знали с народом, макар и четрдесет
година сваког дана узастопце били у додиру с њим, на пример, у
својој служби, званично или чак просто пријатељски, као
добротвор и у извесном смислу отац – ипак, до дна душе никад
га нећеш упознати. Све ће бити само оптичка обмана, и ништа
више. Ја већ знам да ће сви, апсолутно сви који прочитају ову
моју опаску, рећи да претерујем. Али ја сам уверен да је то
истина. Нисам се уверио књишки ни теоријски, већ сам у
стварности имао сасвим доста времена да проверим своје
уверење. Доцније ће можда и други увидети колико је ово
тачно…
Догађаји су као поручени још на првом кораку потврдили
моја запажања и болно утицали на мене. Те прве године лутао
сам по тамници готово сам самцит. Већ сам рекао да сам био у
таквом душевном стању да нисам могао оценити ни
разликовати оне робијаше који би ме могли заволети, који су ме
касније и заволели, иако се, можда, никад не би односили са

282
мном као са себи равним. Имао сам и другова, међу племићима,
али то друштво није ми скидало с душе тегобно бреме. Чини ми
се: не бих се ни на шта освртао, али није се имало куд побећи.
Ево да наведем један од случајева по којима сам од првог
часа најбоље могао да схватим колико сам у тамници туђ и
усамљен. Десило се то исте године, крајем јула, једног ведрог и
врелог радног дана, одмах после подне, када се обично пре
поласка на поподневни рад сви одмарају. Одједанпут су сви
робијаши устали, као један човек, и почели да се сврставају у
тамничком дворишту. До самог тог тренутка ништа нисам знао.
У то време често сам био толико замишљен да готово нисам ни
запажао шта се дешава око мене. А међу робијашима се већ три
дана спремала потајна узбуна. Можда је та узрујаност почела и
много раније – то сам доцније закључио, сећајући се нехотице
одломка из робијашких разговора, њихове претеране
свадљивости и зловоље, а нарочито огорчења које се тих дана
код њих опажало. Мислио сам да је то последица тешких
радова, досадних дугих летњих дана, нехотичних сањарија о
шуми и слаткој слободици и кратких ноћи у којима се није
могло наспавати до миле воље. Можда се све то сад одједном
накупило и изненада букнуло. А повод је била храна.
Већ неколико дана у последње време људи су се по
касарнама гласно жалили на храну и протестовали; особито кад
би се, о ручку или вечери, скупили у кухињи. Били су нешто
незадовољни куварима и чак су пробали да једног од њих смене
(али су новога одмах отерали, па вратили старог). Једном речју,
сви су били некако узнемирени, узбуђени.
– Рад тежак, а нас хране цревима и шкембетима – прогунђа
неко у кухињи.
– Ако ти се не свиђа, а ти поручи бланманже – додаде други.
– Ја, браћо, много волим шчи са шкембетом – каже трећи –
много је укусно.
– А кад те цело време буду хранили само шкембетима, хоће
ли ти бити укусно?

283
 – Оно, додуше, сад је време да се једе месо – каже четврти –
ми се у фабрици мучимо и радимо и после рада огладнимо. А
каква ми је храна шкембићи!
– Ако нећеш шкембе, а ти ћеш пабушину; волео-не волео!
– Па и та пабушина. Заређали па све час шкембе, час
пабушину. Зар је то храна! Има ли ту правде?
– Јесте, храна је слаба.
– Пуни он свој џеп, веруј!
– То није твоја ствар.
– Него чија? Трбух је мој. Кад бисмо сви заједнички
затражили своје право, не би било овако.
– Право?
– Јесте.
– Мало су те, значи, тукли за та права! Клипане!
– Оно, додуше – промрмља један који је дотле ћутао – што је
брзо, то је кусо! Шта ћеш говорити кад будеш тражио право, то
ти мени најпре кажи, тврда главо!
– Рећи ћу ти нешто. Кад бисмо сви пошли, ја бих тада у име
свих и говорио. У име сиротиње! Код нас неко једе за своје паре,
а неко живи само о тамничкој храни.
– Гле ти буљооког завидљивца! Ужагрио очима на туђе
добро!
– На туђ залогај не зевај, него порани па свој заради.
– Да зарадим!… Оседећу натежући се с тобом око тога. Ти
си, значи, богат кад хоћеш да седиш скрштених руку!
– Као црквени миш.
– А стварно, браћо, зашто ми седимо? Доста смо трпели
њихове будалаштине. Деру кожу! Што не идемо?
– Што? Хоћеш умешено па обешено, навикао си се. Робија
ти је ово, ето шта!
– Ово ти је: где се два свађају, трећи добија!
– Баш тако. Утовио се наш осмооки. Купио је два зеленка!
– Хе, и не воли да попије.
– Ономадне се при картању побио с ветеринаром.

284
 – Картали су се сву ноћ. Онај наш се два сата млатио
песницама. Фећка је причао.
– Зато и једемо шчи са џигерицом.
– Е, баш сте будале! Шта ми можемо захтевати?
– Треба да изиђемо сви и да видимо како ће да се брани.
Само то.
– Да се брани! Даће он теби по зубима, и до виђења.
– Још ћеш заглавити под суд…
Једном речју, владао је општи немир. Тада нам је храна
стварно била рђава. И уопште, све се накупило. А што је главно,
свеопште туробно расположење и вечити скривени бол.
Робијашу је у крви да се свађа и буни; али се ретко кад буне сви
заједно или у већим групама. Узрок је вечито неслагање. То је
сваки од њих и сам осећао: зато је код нас увек и било више
свађе него буне. Па, ипак, овога пута узнемиреност не прође
узалуд. Најпре су се скупљали у гомиле, расправљали по
касарнама, псовали се и у срџби спомињали од почетка управу
нашег мајора, испитивали су све до корена. Нарочито се неки
много буне. У свим сличним приликама увек се нађу покретачи,
коловође. У оваквим приликама, у случајевима тражења својих
права, вође су уопште врло интересантни људи, и не само по
тамницама него у свим заједницама, командама, и тако даље.
Вође су нарочити типови и свуда личе. То су људи ватрени,
жељни правде, и врло наивно, из душе, уверени да се правда
може извојевати, добити сасвим сигурно, несумњиво – и, што је
главно, брзо. Они нису глупљи од осталих; штавише, има их и
врло паметних, али су сувише ватрени, брзи и напрасити да би
могли бити лукави и рачунџије. Ако се у оваквим приликама
нађу људи који умеју вешто да воде масу, и да извојују победу,
онда је то већ други тип народних вођа, рођених трибуна, који
је код нас врло редак. Али покретачи и вође у борби за право
готово увек губе битку и после тога пуне тамнице и
робијашнице. Губе битку због своје ватрености, али ватреношћу
и утичу на масу. Најзад, за њима људи радо иду. Њихова

285
ватреност и поштени гнев утичу на све; напослетку им прилазе
и најнеодлучнији скептици, мада та вера понекад има врло
лабаве и слабачке основе, тако да се човек који са стране
посматра чуди како то људи за њима иду. А главно је што вође
иду прве, иду и ничега се не боје. Они, као бикови, пободу
роговима, јурну често и без познавања ствари, без опрезности,
без оног практичног језуитизма с којим често чак и
најпокваренији и најпрљавији човек побеђује, постиже свој циљ
и излази прав и чист. Они обавезно разбијају главу. У обичном
животу то су људи жучни, свадљиве нарави, раздражљиви и
нетрпељиви. А најчешће су страшно ограничени, у чему,
додуше, и јесте њихова снага. Најгоре је код њих што не иду
право своме циљу, него често ударају у страну, и уместо да се
брину о главној ствари – петљају са ситницама. То им и долази
главе. А њих маса разуме; у томе је њихова снага… Треба рећи
најзад, реч-две и о томе шта је постављање захтева?
У нашој тамници било је неколико људи осуђених због тих
захтева. Они су се највише и бунили. Нарочито неки Мартинов,
некадашњи хусар, ватрен, немиран и подозрив човек, иначе
поштен и правичан. Други је био Василије Антонов, човек који
се некако хладнокрвно једи и љути, дрска погледа, надмена,
саркастична осмеха, необично бистар и необично поштен и
правичан. Све их не могу набрајати, има их много. Петров се
непрестано шеткао, очевидно је био узбуђен, и кад је почело
постројавање, први је излетео из касарне.
Наш тамнички подофицир, који је вршио дужност старијег
наредника, уплашио се и одмах изишао. Кад су се постројили,
људи га учтиво замолише нека јави мајору да робијаши желе с
њим да говоре и да се њему лично пожале на извесне ствари.
Одмах за наредником изишли су сви инвалиди и постројили се
с друге стране, наспрам тамнице. Порука, предата нареднику,
била је необична и престравила га је. Али он није смео да то
одмах не јави мајору. Прво, кад су се робијаши већ побунили,
могло би испасти нешто још горе. (Цела наша управа у односу

286
према робијашима била је некако претерано плашљива). Друго,
кад ништа и не би било, кад би се људи предомислили и
разишли, наредник би и тада морао да извести управу о свему
што се догодило. Блед и дрхтећи од страха, он одмах похита
мајору, чак и не покушавајући да најпре сам саслуша осуђенике,
да их одврати и опомене. Увидео је да сад не би с њим уопште
хтели да разговарају.
Не знајући о чему је реч, изиђем и ја да се постројим. Све
појединости о догађају дознао сам доцније. А тада сам мислио
да ће бити неко пребројавање; међутим, кад не видех ниједног
од стражара који то врше, зачудих се и почех се обазирати око
себе. Лица су била узбуђена и љутита. Нека чак и бледа. А сви
уопште забринути и ћутљиви, у очекивању шта ће бити кад буду
морали говорити пред мајором. Опазио сам да су ме многи
погледали веома зачуђено, али и ћутке се окренули од мене.
Јасно се видело да се чуде што сам и ја у строју. Очевидно нису
веровали да и ја хоћу да протестујем. Ипак, убрзо сви око мене
почеше опет да ме гледају. Гледају ме упитно.
– Шта ћеш ти овде? – повика осорно Василије Антонов.
Стајао је подаље од мене; увек ми је досада говорио ви и био
врло учтив према мени.
Погледао сам га у недоумици, упињући се да схватим шта је
ово и наслућујући да се дешава нешто необично.
– Стварно, што ти стојиш овде? Иди у касарну – проговори
неки младић, војник, добар и миран човек, с којим се досад
уопште нисам познавао. – Ово се тебе не тиче.
– Па, постројавамо се – одговорим ја – мислио сам да је
пребројавање.
– Гле ти, и он измилео! – викну неко.
– Гвоздена канџа – каза други.
– Мувоједи! – рече трећи с неизмерним презиром. Овај нови
надимак изазва гласан смех код свију.
– Смиловали се па га упутили у кухињу – дода још неко.

287
 – Њима је свуда рај. Овде је робија, а они једу земичке и
купују прасиће. Па ти живиш о својој храни, шта се трпаш
овамо?
– Овде није ваше место – рече Куљиков, прилазећи
одрешито, узе ме за руку и изведе из строја.
Севале су његове црне очи. Био је блед и гризао доњу усну.
Он мајора није чекао хладнокрвно. Узгред да кажем: страшно
сам волео да посматрам Куљикова у сличним приликама, то јест
у случајевима када је требало да се покаже.
Разметао се страшно, али је био кадар и да учини нешто.
Чини ми се, он би и на смрт ишао са извесним шиком,
елеганцијом. Сад кад су ми сви говорили ти, грдили ме и
исмејавали, он је хотимично двоструко учтивији према мени,
али су његове речи биле некако нарочито, чак и надмено
изричите и нису трпеле никаквога поговора.
– Александре Петровичу, ми смо овде ради својих послова, а
ви ту немате шта да радите. Идите некуд и причекајте… Ено,
сви су ваши у кухињи, идите тамо.
– Свака птица своме јату лети! – каза неко.
Кроз подигнут кухињски прозор одиста сам угледао наше
Пољаке, додуше, учинило ми се да осим њих тамо има много
робијаша. Збуњен, пођем у кухињу. За мном се разлеже смех,
псовке, подврискивање (којим робијаши замењују звиждук).
– Не свиђа му се!… Ију-ију-ију!… Држи га!
Још никад досад нисам био тако вређан у тамници, и било
ми је врло тешко. Наишао сам у незгодан час. У ходнику до
кухиње срео сам Т-ског, племића који је био поуздан и
великодушан младић, без нарочитог образовања; он је страшно
волео Б-а. Њега су робијаши издвајали од осталих племића и
чак донекле и волели. Био је храбар, енергичан и снажан, и то се
некако огледало у сваком његовом покрету.
– Шта је с вама, Горјанчикове? – повика он. – Ходите овамо!
– А шта је оно тамо?

288
 – Зар не знате? Протестују и нешто траже. Разуме се, неће
успети; ко ће веровати робијашима! Почеће да траже коловође,
и ако ми будимо тамо, на нас ће свалити кривицу за побуну.
Сетите се зашто смо и доспели овамо. Њих ће само ишибати, а
нас под суд! Мајор нас мрзи и радо би нас у капи воде попио.
Он ће нас окривити да би оправдао себе.
– И робијаши ће нас издати! – додаде М-цки кад уђосмо у
кухињу.
– Неће нас поштедети, не бој се! – прихвати Т-ски.
Поред племића, у кухињи је било још доста људи, једно
тридесет робијаша. Они су остали у кухињи јер нису желели да
траже своја права, једни из страха, а други зато што су били
потпуно уверени да је сваки захтев потпуно некористан. Међу
њима је и Аким Акимич, неизлечиви и крвни непријатељ
сличних протеста и захтева који ометају правилан ток реда и
рада. Он је ћутке и сасвим мирно чекао да се ствар сврши и
уопште се није узбудио како ће се свршити – већ је, напротив,
потпуно уверен у неминовност победе воље старешина и
потребе за редом. Ту је Исај Фомич – у страшној недоумици –
обесио нос, па жудно и плашљиво ослушкује наш разговор.
Веома је био усплахирен. Ту су и сви робијаши Пољаци из
народа, који су се такође придружили племићима. Било је и
неколико бојажљивих Руса – људи увек ћутљивих и
замишљених. Нису се усудили да изиђу са осталим и невесели
очекиваху како ће се ствар свршити. Ту је неколицина
невеселих и увек строгих робијаша – одважних људи. Они су
остали зато што су упорно и надмено веровали да је све то
будалаштина и неће донети ништа добро. Али мени се чини да
се сад ипак осећају некако непријатно што су изостали и не
гледају сасвим уверено и поуздано. Иако знају да су у схватању
захтева сасвим у праву – што се после и потврдило – ипак се
осећају као отпадници који су оставили своју заједницу, управо,
као да су своје другове издали мајору. Нашао се ту и онај
препредени сељак Сибирац, осуђен због прављења лажног

289
новца – Јелкин – који је Куљикову преотео ветеринарску
праксу. А исто тако и старац из стародубовског насеља. У
кухињи су и кувари, сви до једног, ни они нису изишли,
вероватно из уверења да су и они неки део административне
управе, па није лепо да устају против ње.
– Ипак – почех ја, неодлучно се обраћајући М-му – осим
ових овде готово сви су изишли.
– А шта се нас то тиче? – промрмља Б.
– Да смо ми изишли, изложили бисмо се опасности сто пута
већој него они: зашто? Je hais ces brigands.24 И је ли могуће да ви
макар и за тренутак можете помислити да ће успети? Каква је то
страст: улетети у опасност?
– Нема ништа од тога посла – прихвати један робијаш,
тврдоглав и озлојеђен старац. Алмазов – који је такође био ту –
похита да то потврди:
– Само што ће једно педесеторицу ишибати – ништа друго.
– Стигао је мајор! – викну неко, и сви жудно притрчаше
прозорима.
Мајор дојури љут и помаман, црвен, у наочарима. Ћутке али
одлучно приђе фронту. У оваквим приликама био је одиста
храбар и присебан. Додуше, скоро увек је био упола пијан. У
овом тренутку су чак и његова масна капа, наранџастог обода, и
прљаве, сребрне еполете изгледале некако злослутно. За њим је
ишао писар Дјатлов, необично важна личност у нашој тамници,
који је стварно управљао тамницом и имао утицај на мајора –
лукав и опрезан, али не баш лош човек. Осуђеници су њиме
задовољни. За њим наш подофицир, који је, види се, већ добио
страховите грдње и прекоре и чека још и десет пута горе. За
подофициром стражари, тројица или четворица, не више.
Робијаши, који су, чини се, стајали гологлави још откако су
послали по мајора, сад се сви испрсише, поравнаше се:
преместише се сви с ноге на ногу и затим се скаменише на

24 Мрзим те разбојнике.

290
месту очекујући прву реч, или, боље рећи, први повик свог
најстаријег старешине.
Повик се одмах зачу; већ на другој речи мајор заурла што га
грло носи, овога пута чак и с неком вриском: био је већ страшно
бесан. Видели смо кроз прозоре како јури поред строја, насрће
на људе, испитује. Додуше, због удаљености нисмо чули ни
његова питања ни робијашке одговоре. Чули смо једино како
пискаво виче:
– Бунтовници!… Кроз шибе!… Ти си коловођа! – кидиса он
на некога. – Ти си коловођа!
Одговор се није чуо. Али мало затим видесмо како се један
робијаш одвоји и пође у затвор. Тренутак касније за њим пође и
други, па трећи.
– Све под суд! Показаћу ја вама! Ко је то тамо у кухињи? –
врисну мајор кад опази нас на отвореним прозорима. – Сви
овамо! Терај све овамо, одмах!
Писар Дјатлов упути се к нама. У кухињи му изјавише да
они не протестују и да не траже ништа. Дјатлов се одмах врати
и извести мајора.
– А, не траже! – рече он мало нижим гласом, очевидно
задовољан. – Свеједно, сви овамо!
Изиђосмо. Осећао сам да нас је некако стид да изиђемо. И
сви смо ишли погнуте главе.
– А, Прокофјев! И Јелкин! И ти, Алмазове… Станите,
станите овде, у гомилу – говорио је мајор некако ужурбаним,
али благим гласом и љубазно нас погледавао. – М-цки, и ти си
овде… да се попишу, Дјатлове! Одмах запиши све, посебно
задовољне а посебно незадовољне, све до једног и списак мени.
Ја ћу вас све извести… пред суд! Показаћу ја вама, хуље једне!
Списак је деловао.
– Ми смо задовољни! – наједном викну зловољно неки глас
из гомиле незадовољника, али некако не баш одлучно.
– А, задовољни сте! Ко је задовољан? Нека изиђе ко је
задовољан!

291
 – Задовољни смо, задовољни! – рекоше још неколицина.
– Задовољни! Дакле, други су вас побунили? Значи, има
коловођа, бунтовника? Утолико горе по њих!
– Господе, шта је ово! – зачу се неки глас из гомиле.
– Ко је викнуо, ко? – заурла мајор и јурну онамо одакле се
чуо глас. – То си ти, Расторгујеве, је ли, викнуо! У затвор!
Расторгујев, висок, подебео млад сељак, изиђе из строја и
лагано се упути у стражарницу, у затвор. Није викнуо он, али
кад је мајор на њега показао, није се бранио.
– Сит па бесан! – довикну мајор за њим. – Гле ти дебеле
њушке, не би је три дана… Све ћу вас ја пронаћи! Излазите ви
задовољни!
– Задовољни смо, господине мајоре! – разлеже се неколико
десетина невеселих гласова. Остали су упорно ћутали. А мајору
само то и треба. И њему је очевидно било стало да што пре
сврши ствар, и то повољно за све.
– А, сад сте сви задовољни! – рече он ужурбано. – То сам
видео… Знао сам. То су коловође! Међу њима, очевидно, има
коловођа – настави он да говори Дјатлову. – То треба детаљно
испитати. А сада… сад је време за рад. Лупај у добош!
Он је лично присуствовао прозивци. Ћутке и невесело
робијаши су одлазили на рад, задовољни бар тим што ће брзо
побећи мајору с очију. Али по њиховом одласку мајор је одмах
навратио у стражарницу и обрачунао се с коловођама – додуше,
не баш строго. Штавише, журио је да оконча ствар. Један од
коловођа, причало се касније, замолио је мајора за опроштај и
мајор му је одмах опростио. Мајор се очевидно нелагодно
осећао и можда се чак и мало уплашио.
Протест и истицање захтева свакако је тугаљива ствар, и
мада се робијашка жалба и није могла назвати протестом, јер
није упућена главној управи, већ лично мајору, ипак је то било
некако незгодно, чак опасно. Нарочито је забрињавало то што
су сви листом устали. Требало је пошто-пото ствар заташкати.
»Коловође« су брзо пустили. А већ сутрадан храна је била боља,

292
мада то није дуго трајало. Првих дана мајор је чешће долазио у
тамницу и чешће налазио неред. Наш подофицир је ишао
забринут и ошамућен, као да се од изненађења још није могао
да прибере. А осуђеници још задуго нису успели да се смире,
али више нису роптали као пре, већ су били ћутљиви,
узнемирени и ошамућени. Неки су, штавише, оборили главе,
неки су о целој ствари говорили мрзовољно и многи су се доста
огорчено и јавно сами себи подсмевали, као да сами себе
кажњавају због протеста.
– Шипак, брајко! – каже тек неко.
– Како дробиш, онако ћеш и кусати – додаје други. – Ко је то
чуо да је миш мачки обесио звоно? – каже трећи.
– Нас без мотке не можеш уразумити. Још је срећа што нас
није све редом издеветао.
– Зато од сада памет у главу па мање торочи, биће боље! –
каже неко огорчено.
– Кога ти то учиш, учитељу?
– Учим, него шта.
– А ко си ти, и откуд искрсну?
– Па ја сам још човек. А ко си ти?
– Ти си пасји огризак, ето ко си.
– То си ти.
– Де, де, доста! Шта сте се развикали? – са свих страна вичу
на завађене…
Исте вечери, дакле, на дан протеста, кад сам се вратио с
рада, срео сам иза касарне Петрова; тражио ме је. Прилазећи, он
нешто промрмља, нешто налик на два-три неодређена узвика,
али брзо и расејано заћута и несвесно пође напоредно са мном.
Још ме је срце болело од данашњег догађаја, и учини ми се да ће
ми Петров нешто разјаснити.
– Реците ми, Петрове, љуте ли се ваши још на нас? – Ко се
љути? – запита он као да се пренуо.
– Робијаши, на нас… племиће.
– А зашто да се љуте на вас?

293
 – Па зато што нисмо изишли да протестујемо.
– А зашто ви да протестујете? – запита он, трудећи се да ме
разуме. – Па ви се засебно храните.
– Ех, боже мој! Па и међу вама има људи који се засебно
хране, а ипак су изишли да протестују. Дакле, требало је да и ми
изиђемо… у име другарства.
– Ама… какав сте ви нама друг? – запита Петров у
недоумици.
Погледам га брзо – апсолутно ме није схватио, није разумео
шта хоћу. Али сам зато ја њега у том тренутку потпуно разумео.
Једна мисао, која се одавно гнездила у мени и мучила ме, сад ми
је први пут била потпуно јасна и ја сам одједном разумео оно
што сам досад једва слабо наслућивао. Схватио сам да ме никад
неће примити за друга, макар био осуђен на вечиту робију или у
специјално одељење. Нарочито сам упамтио како је у тај мах
изгледао Петров. У његовом питању: »Какав сте ви нама друг?«
огледала се сушта наивност и простодушна недоумица.
Помислио сам: да нема у овим речима какве ироније, пакости,
подсмеха? Ни говора: просто, ниси друг, и то је. Ти иди својим
путем, а ми ћемо својим; ти за својим послом, а ми за својим.
И стварно, ја сам мислио да ће нам после протеста душу
вадити, да нам неће бити живота. А оно – ништа. Нисмо чули
ни најмањи прекор, нити осетили макар алузију прекора –
њихова мржња није порасла. Просто су нас, као и досад,
згодном приликом помало кињили, и ништа друго. Уосталом,
нису се уопште љутили ни на све остале који нису хтели да
протестују, него су остали у кухињи као ни на оне који су први
повикали да су у свему задовољни. Нико то чак и не спомиње.
Нарочито ово последње ја нисам могао да разумем.

294
 VIII
ДРУГОВИ

М
ене је, наравно, привлачило моје друштво, племићи,
нарочито у прво време. Али од тројице бивших руских
племића, који су издржавали казну у нашој тамници
(Аким Акимич, доушник А-ов и онај кога су код нас сматрали
оцеубицом), ја сам се познавао и разговарао само с Акимом
Акимичем. Искрено да кажем, прилазио сам му, тако рећи, из
очајања, у тренуцима најтеже досаде и када се није имало коме
прићи осим њему. У прошлом поглављу покушао сам да све
наше људе разврстам. Сад кад сам споменуо Акима Акимича,
мислим да се може додати још једна категорија. Истина, он је
једини и припадао тој категорији. То је врста сасвим
равнодушних робијаша. Разуме се, код нас није било нити је
могло бити потпуно равнодушних робијаша, оних којима је
свеједно: да ли живе у слободи или на робији, али Аким
Акимич је, чини ми се, био изузетак. Он се и сместио у тамници
као човек који мисли да у њој проживи цео свој век: све је око
њега намештено солидно: чврсто, трајно, почев од душека,
јастука и посуђа. Није било ни трага неке привремености.
Остало му је још много година тамновања, али тешко да је
икада помислио на одлазак. Но, ако се и помирио са
стварношћу, ипак то, наравно, није учинио од воље, већ по
навици потчињавања, што је, уосталом, за њега било једно те
исто.
Био је добра душа, и мени је у почетку помагао и саветима и
извесним услугама, али понекад ме и нехотице, нарочито у прво
време, у његовом присуству обузимала тешка туга, од чега ми је
још теже било на души. А ја сам од туге и почео с њим да
разговарам. Дешава се човеку да зажели било какву живу реч,

295
макар и опору, жучну, преку, да се заједно с неким макар само
потужи и пољути на судбину. А он ћути, лепи своје фењерчиће
или прича каква је те и те године била код њих смотра, и ко је
био командант дивизије, и како се звао, је ли био задовољан
смотром или није, и како су стрелцима променили знаке и тако
даље. И све то прича одмереним гласом и једнолико, као кад
вода капље. Он се чак није одушевио ни кад ми је причао да је
за учешће у једној борби на Кавказу заслужио орден Свете Ане.
Само би му глас у том тренутку постао некако необично важан
и темељан, а кад изговара »Света Ана«, он то каже тихо, скоро
тајанствено, и после још неколико тренутака ћути, озбиљан и
важан.
Те прве године имао сам лудих тренутака када бих (и то
готово увек изненада) скоро мрзео Акима Акимича, ни сам не
знам зашто, и у себи проклињао судбину што ме је сместила с
њим на лежај, глава уз главу. Сат касније обично сам себе за то
корио. Али то је било само прве године. Доцније сам се у души
сасвим помирио с Акимичем и стидео се својих ранијих
глупости, а формално, сећам се, ми се нисмо никада посвађали.
Осим те тројице, Руса, била су још осморица који су у исто
време издржавали робију. С некима сам се доста зближио, и то
са задовољством, али не са свима. Најбољи међу њима били су
некако веома увредљиви, искључиви и нетрпељиви до
крајности. Са двојицом сам касније просто престао да
разговарам. Образовани су били само тројица: Б-ски, М-ски, и
стари Ж-ски, бивши професор математике, добар старац,
симпатичан, велики особењак и поред све своје образованости,
рекло би се, врло ограничен човек. Сасвим друкчији су били М-
ски и Б-ски. С овим првим одмах сам се у почетку лепо сложио,
никад се нисам свађао, поштовао сам га; али да га заволим, да се
с њим спријатељим, то никад нисам могао. Он је био човек врло
неповерљив и озлојеђен, само је умео, зачудо, добро да се
савлађује. А мени се баш то код њега није швиђало: некако се
осећало да он никад никоме неће показати сву своју душу.

296
Додуше, ја се можда и варам. То је био јак и врло племенит
човек. А његова изванредна, донекле језуитска вештина и
опрезност у односу према људима показивала је његов
притајен, дубоки, скептицизам. Али та душа је патила баш због
те двојакости, због скептицизма и због јаке и непоколебљиве
вере у извесна своја уверења и наде. Ипак, и поред своје
вештине у живљењу, он је био у непомирљивом непријатељству
с Б-ским и његовим пријатељем Т-ским. Б-ски је болестан,
нешто мало наклоњен туберкулози, раздражљив и нервозан,
али у суштини ванредно добар и чак великодушан човек.
Његова раздражљивост понекад је долазила до необичне
нетрпељивости и ћудљивости. Ту нарав нисам могао да
поднесем и касније сам се разишао с Б-ским, али сам га увек
волео. А са М-ским се нисам ни споречкавао, али нисам га ни
волео.
Десило се да сам се одмах после раскида са Б-ским морао
разићи и са Т-ским, а то је онај младић кога сам споменуо у
прошлом поглављу кад сам говорио о нашем протесту. Било ми
је веома жао што смо се разишли. Т-ски, истина, није
образован, али је добар, одважан, једном речју, диван младић.
Све је било у томе што је он Б-скога много волео и поштовао,
толико га обожавао да је свакога ко се само мало није слагао с
Б-ским одмах сматрао готово за свога личног непријатеља.
Чини ми се да се касније због Б-скога разишао и са М-ским,
иако се дуго од тога уздржавао.
Уосталом, сви су они болесно осетљиви, жучни,
раздражљиви, неповерљиви. А то је опет разумљиво: њима је
било тешко, много теже него нама. Далеко су од свога завичаја;
неколицина је осуђена на дуги рок, на десет и двадесет година и,
што је главно, они су с највећим предрасудама гледали на своју
околину: у робијашима су видели само звери, нису могли, чак и
нису хтели, да у њима нађу макар једну лепу особину, ништа
човечанско. И што је, уосталом, сасвим разумљиво – њих су
околности и судбина довеле до тог злосрећног схватања. Јасно

297
је, дакле, да их је у тамници морила туга. Према Черкезима,
према Татарима, према Исају Фомичу они су предусретљиви и
љубазни, али сви остали робијаши били су им одвратни и
избегавали су их. Једино је стародубовски раскољник заслужио
њихово пуно поштовање. Уосталом, значајно је да нико од
робијаша, за цело време моје робије, није ништа приговарао
Пољацима ни о њиховом пореклу, ни о вери, ни о начину
мишљења, што иначе наш прост народ чини према туђинцима,
нарочито према Немцима, додуше, и то ретко. Немац је за
руски прост народ нешто веома комично. А према другима
робијаши се понашају чак и с поштовањем, много лепше него
према нама, Русима, и уопште их нису дирали. А они то, чини
се, никад нису хтели да виде нити да узимају у обзир.
Почео сам о Т-ском. То је онај младић што је, приликом
његовог превођења из првог места њиховог прогонства у нашу
тамницу, носио Б-ског на рукама и носио га готово целог пута,
јер је Б-ски, онако слабог здравља и састава, изнемогао већ на
по пута. Најпре су били прогнани у У-горск. Како причају, тамо
им је било добро, управо много боље него у нашој тврђави. Али
они су почели, додуше, без задњих намера, да се дописују са
изгнаницима из другог града, и зато су власти одлучиле да ту
тројицу треба превести у нашу тврђаву, ближе очима главне
управе. Трећи њихов друг био је Ж-ски. Пре њиховог доласка
М-ски је био сам у овој тамници. Колико ли је тек он морао
због тога прве године свога изгнанства туговати!
Тај Ж-ски је онај старац који се вечито молио богу и њега
сам већ раније спомињао. Сви наши политички кривци били су
млади, а неки и сасвим млади, једино је Ж-ски имао преко
педесет година. Он је доиста честит човек, али до извесне мере
чудан. Његови другови Б-ски и Т-ски уопште га нису волели,
чак ни говорили нису с њим, и кажу да је тврдоглав и пркосан.
Не знам колико су били у праву. Мени се чини: људима се
лакше посвађати и омрзнути у тамници и на сваком другом
сличном месту где су сакупљени силом, а не по својој вољи –

298
лакше него кад су на слободи. Томе помажу многе околности.
Уосталом, Ж-ски је доиста био прилично тупав и, можда,
непријатан. Ни остали његови другови нису се с њим слагали.
Иако се нисам никад с њим посвађао, нисам се ни богзна како
дружио. Чини ми се да је знао свој предмет – математику.
Сећам се, увек се упињао да ми на свом упола руском језику
растумачи некакав свој астрономски систем који је сам
пронашао. Говорили су ми да је то некада и штампао, али су му
се научници само подсмевали. Мени се чини да је мало умно
поремећен. По цео дан се на коленима моли богу; тиме је
заслужио опште поштовање свих робијаша и ни до смрти га
није изгубио. Умро је у нашој болници, на моје очи, после
тешке болести.
Уосталом, код робијаша је стекао поштовање одмах чим је
доведен у тамницу – после сукоба с нашим мајором. Целога
пута од У-горска до наше тврђаве нису их никако бријали, те су
били обрасли у браде; кад су их такве довели право пред мајора,
мајор се помамио на такво рушење дисциплине, за шта они,
уосталом, нису били криви.
– Како ови изгледају! – дрекнуо је. – То су скитнице,
разбојници.
Ж-ски тада још није руски добро разумевао, па је помислио
да их пита: шта су они, скитнице или разбојници, и одговорио
је:
– Ми нисмо скитнице, него политички кривци.
– Шта-а! Ти си дрзак! Дрзак! – заурла мајор. – У затвор! Сто
батина, одмах, овог тренутка!
И казнише старога. Легао је под шибе без речи, зубима
загризао руку, издржао казну без јаука и није се мрднуо. За то
време су Б-ски и Т-ски ушли у тамницу; М-ски их је већ чекао
код уласка и чим су наишли, загрлио их иако их до тада никад
није ни чуо ни видео. Узбуђени мајоровим дочеком, они му
испричају све што се Ж-ском догодило. Сећам се како ми је М-
ски о томе причао: »Био сам просто ван себе; нисам знао шта се

299
дешава са мном и дрхтао сам као у грозници. Чекао сам Ж-ског
код капије. Морао је доћи из затвора, где су га шибали.
Одједном се отворише врата. Ж-ски, не гледајући ни у кога,
бледа лица и уздрхталих бледих усана, прође између робијаша
сакупљених у дворишту – чули су већ да ће племић бити
кажњен – уђе у касарну, оде право на своје место, па без речи
клече и поче се молити богу. Робијаши су били запрепашћени,
чак и ганути. »Чим сам тога старца видео«, прича даље М-ски,
»седога човека, који је у завичају оставио жену и децу, чим сам
га видео на коленима, срамно кажњена, како се моли богу,
одјурио сам иза касарне и пуна два часа бејах као без памети;
био сам луд од гнева…« Од тога часа робијаши су се према Ж-
ском понашали увек смерно, с пуно поштовања. Нарочито им
се свидело што под шибама није ни гласа пустио.
Али ипак треба казати сву истину. Не може се никако само
по овом једном примеру судити о понашању свих старешина у
Сибиру према изгнаним племићима – ма ко би били ти
изгнаници, Руси или Пољаци. Овај пример само показује како
се може натрапати на рђава човека, па ако је тај рђави човек
још негде самосталан старешина, онда је, разуме се, и судбина
изгнаникова, нарочито ако га такав зао старешина не заволи,
врло несигурна. Не сме се прећутати да је највиша управа у
Сибиру, она од које зависи тон и држање свих осталих
старешина, у погледу изгнаних племића, врло свесна; у неким
случајевима она се чак постарала да се њима, у поређењу са
осталим робијашима из простог народа, учине и неке
олакшице. Јасно је откуда то долази: прво, највиши управници
су и сами племићи; друго, раније се дешавало да неки осуђени
племићи нису хтели лећи под батине, него би кидисали на
извршитеље, а од тога су настајале читаве страхоте; треће и
најглавније: пре тридесет пет година у Сибир је изненада
нагрнула маса изгнаних племића и у току тридесет година ти
прогнаници су умели да се држе и препоруче по целом Сибиру
тако да су старешине у моје време, већ по старој навици, и

300
нехотице морале мало друкчије гледати на племиће робијаше
извесне категорије него на све остале изгнанике, а по угледу на
највишу управу навикли су и млађе старешине да на њих исто
тако гледају; разуме се, они су тај став и тон примали од оних
одозго, покоравали му се и потчињавали. Додуше, многи од тих
нижих старешина били су тупи, у себи су осуђивали те више
наредбе и било би им врло драго кад им не би сметали да
управљају по свом нахођењу. Али то им никако нису
дозвољавали. Ја имам убедљивих разлога што тако мислим, ево
зашто.
Издржавати казну као робијаш друге категорије, у коју
спадају осуђеници по тврђавама под војном командом (којој
сам и ја припадао), неупоредиво је теже него у осталим двема,
јер робијаши треће категорије раде у фабрикама, а прве у
рудницима. Било је теже не само за племиће него и за све остале
осуђенике зато што су и управа и систем у тој категорији били
војнички, веома слични оном у робијашким војним заводима у
Русији. Војничка управа је строжа, уредбе више притежу,
осуђеници су увек у ланцима, увек под стражом, увек под
кључем; у осталим двема категоријама тога нема у толикој
мери. Тако бар кажу сви наши робијаши, а међу њима има људи
који то добро знају. Сви би они врло радо прешли у прву
категорију, која се по закону сматра најтежом; често су о томе и
сањали. А о осуђеничким војничким затворима по Русији сви
наши који су тамо били причају са ужасавањем и тврде да у
целој Русији нема горих места него што су та одељења по
тврђавама и да је ово у Сибиру рај према тамошњем животу.
Дакле, ако се поред тако строгог режима као што је у нашој
тамници, са војничком управом, пред очима самог генералног
губернатора и, најзад, с обзиром на случајеве (којих је покаткад
било) да су неки људи са стране, али службена лица, из пакости
или службене ревности, били увек спремни да потајно пријаве
тамо где треба како те и те злонамерне старешине чине
олакшице кривцима те и те категорије – ако се кажем, на

301
таквом месту до извесне мере друкчије гледало на осуђене
племиће него на остале робијаше, онда се још много блаже и
попустљивије на њих гледало у првој и трећој категорији.
Према томе, мени се чини да сам с места на коме сам био могао
судити и о целом Сибиру. Моје закључке потврђују све приче и
гласови које сам о томе слушао, а који су долазили од робијаша
прве и треће категорије. Доиста, према свима нама, племићима
у тамници, управа је била пажљивија и опрезнија. Нисмо имали
никаквих олакшица у раду и издржавању: исти рад, исти окови,
исто закључавање – једном речју, држала нас је исто онако као и
све остале робијаше. Није се ни могло олакшавати. Знам да је у
то скорашње, давно прошло време, било у овоме граду толико
потказивача, толико интрига и људи који су једни другима јаму
копали, да је управа, сасвим природно, страховала од
потказивања. А у то потказивачко време шта је могло бити
страшније од оптужбе да се политичким кривцима дају
олакшице! И тако, сваки се прибојавао, а ми смо живели као и
сви остали робијаши. Али, што се тиче телесне казне, било је
мало друкчије. Истина, кад бисмо заслужили, то јест кад бисмо
штогод скривили, нас би без поговора ишибали. То је захтевала
дужност у служби и једнакост – у телесној казни. Али, ипак, нас
не би шибали тек тако, ни за шта, лакомислено, док се, наравно,
лакомислено поступало с простим осуђеницима, а нарочито
неке ниже старешине и они који у свакој прилици радо
заповедају и уливају памет у главу.
Ми смо знали да се командант, кад је дознао за догађај са
старим Ж-ским, веома наљутио на мајора и строго га опоменуо
да убудуће мало скрати руке. Тако су ми сви причали. Код нас
се знало и то: да му је приговорио и сам генерал-губернатор,
који је иначе имао поверења у нашег мајора и доста га и волео
као ревносног извршиоца наређења и човека са извесним
способностима. И наш мајор је то примио к знању. Он је, на
пример, од свега срца желео да се дочепа М-ског, кога је по
оговарањима А-ва мрзео, али никако није могао да га ишиба

302
иако је тражио за то разлог, гонио га и вребао. За догађај са
старим Ж-ским чуо је цео град, и јавно мишљење било је
против мајора; многи су му то пребацивали, а понеки уз то
чинили и непријатности.
Сећам се и сад мог првог сусрета с њим. Мене и још једног
прогнаника племића, с којим сам дошао на робију, преплашили
су неки још у Тоболску причањем о непријатном карактеру тог
човека. Тамо су у то време живели стари, пре двадесет пет
година изгнани племићи, који су нас дочекали са дубоким
симпатијама и виђали се с нама док смо лежали у транспортној
станици – ти људи су нас опомињали да се чувамо нашег
будућег старешине и обећали да ће преко својих познаника
учинити све што могу да нас заштите од његовог гоњења. И
доиста, три губернаторове кћери, које су тада дошле из Русије у
госте своме оцу, добиле су од њих писма и изгледа да су
говориле оцу у нашу корист. Али шта је он могао учинити?
Само је рекао мајору да буде мало пажљивији.
После два сата по подне ја и мој друг стигосмо у овај град, и
стражари нас одмах одведоше нашем заповеднику. Стојимо ми
у чекаоници и чекамо га. Уто већ послаше по тамничког
подофицира. Чим он дође, изиђе мајор. Његово црвено, рохаво
и пакосно лице остави на нас необично мучан утисак: баш као
да је опаки паук истрчао да удави јадну муву која се залепила у
његову мрежу.
– Како ти је име? – запита мога друга. Говорио је брзо,
оштро, одсечно и, очигледно, хтео је да остави добар утисак.
– Тако и тако.
– А теби? – упита ме и упиљи своје наочаре у мене.
– Тако и тако.
– Наредниче, одмах с њима у тамницу. Да се у стражарници
одмах обрију као цивилни робијаши – половину главе; сутра их
треба поново оковати. Какви су то шињели? Откуда вам? –
запита он изненада кад је опазио суре огртаче са жутим
кружићима на леђима, које су нам дали у Тоболску и у којима

303
смо изишли пред његово светло лице. – То је нова униформа.
То је, зацело, нека нова униформа!… Још у пројекту… из
Петрограда… – говорио је он окрећући нас, једног па другог. –
Имају ли још нешто са собом? – одједном упита жандарма који
нас је пратио.
– Имају своје одело, господине мајоре – одговори жандарм
и некако се за трен ока исправи, чак мало и задрхта. Мајора
свако зна, свако је о њему слушао, сваком он задаје страх.
– Све да се одузме. Оставити само рубље, и то бело, а у боји,
ако имају, да се одузме. Све остало да се јавно прода. Новац да
се унесе у благајну. Робијаш нема својине – настави он и
погледа нас оштро. – И сад пазите, добро се владајте! Да ништа
не чујем! Иначе… телес-на каз-на! За најмању кривицу – ш-ш-
шиба!
Ненавикнут на овакве дочеке, ја сам целе вечери био скоро
болестан. Утисак је појачало оно што сам мало касније видео у
тамници; али о своме доласку у тамницу већ сам говорио…
Малопре сам споменуо да нама нису чинили нити су смели
чинити никакве олакшице у раду у односу на остале осуђенике.
Али једанпут су ипак покушали да то ураде: ја и Б-ски смо три
месеца радили у инжењеријској канцеларији као писари – али
то је учинила грађевинска управа, и то кришом. Управо сви су
за то знали, али су се правили невешти. То се десило под
командом Г-кова. Потпуковник Г-ков дошао је к нама као да је
с неба пао и није дуго остао, ако се не варам, не више од пола
године, а можда и мање, и отпутовао у Русију. Оставио је врло
лепу успомену код робијаша. Није да су га волели, него су га
обожавали, ако се само тај израз може овде употребити. Не
знам како је то урадио, само их је одмах све освојио. »Отац,
прави отац!« – тако су сваки час понављали, све док је он био
управник грађевинског одељења.
Чини се да је био страховита пијаница. Омаленог раста,
смелог и самоувереног погледа. Али према робијашима благ,
готово нежан и стварно их је буквално очински волео. Зашто их

304
је тако волео – не умем рећи, али није могао да види робијаша а
да му не каже нежну, веселу реч, да се с њим не насмеје и не
пошали, а што је главно, у томе није било ни трунке нечег
старешинског, нечег што би подсећало на неједнакост или
чисто старешинску љубазност. То је био у највећој мери друг,
свој човек. Али и поред његовог инстинктивног демократизма,
робијаши се нису ниједанпут огрешили према њему, ниједан
гест непоштовања или фамилијарности. Напротив. При сусрету
с њим, робијашу би само синуло лице, ако би му се
приближавао, он би скинуо капу и гледао га насмејан. А већ ако
му онај нешто каже – као да га рубљом дарива. Има тако
популарних људи. Изгледао је срчан, ишао право, смело.
»Прави орао!« – говорили су често робијаши. Разуме се, он им
није могао ништа олакшати; управљао је само грађевинским
радовима који, као и код осталих старешина, иду својим
устаљеним прописаним током. Осим кад случајно затекне коју
групу на раду и види да је посао завршен, он их онда обично
даље не задржава, већ пушта и пре добоша. Али људима се
свиђало његово поверење према робијашу; код њега није било
ситне педантерије ни осорности – у старешинским односима
ништа увредљиво. Да је хиљаду рубаља изгубио, мислим да би
му их и најгори наш крадљивац, кад би нашао, донео. Да, уверен
сам, тако би било. Како су дубоко робијаши с њим саосећали
кад су чули да се њихов орао смртно завадио с омрзнутим
мајором! То се десило већ првог месеца по његовом доласку.
Наш мајор је био његов некадашњи друг у служби. После дугог
растанка састали су се поново као пријатељи и почели заједно
да пију. Али изненада прекидоше. Посвађали су се, и Г-ков
постаде мајоров смртни непријатељ. Чуло се чак да су се том
приликом и потукли, што се нашем мајору могло десити, јер се
често тукао. Кад су то чули робијаши, њиховој радости није
било краја. Зар да се осмооки сложи с онаквим човеком! »Он је
орао, а наш…« – и ту се, обично, дода речца незгодна за
штампање. Страшно их је занимало да дознају ко је кога

305
истукао. Чини ми се, било би им веома криво кад би се
показало да су гласови о тучи нетачни (а можда је баш тако и
било). »Сигурно је командир надјачао«, говорили су, »он је
мален, али храбар, а онај се, чујеш, завукао од страха под
кревет.«
Но Г-ков убрзо оде и робијаши се опет сневеселише.
Додуше, сви су наши грађевински управници били добри. Док
сам ја радио, променили смо их тројицу или четворицу. –
»Ипак, нећемо никад више имати онаквог«, говорили су
робијаши, »оно је био соко, соко и заштитник.« – Ето, тај Г-ков
је нас племиће много волео и пред свој одлазак наредио мени и
Б-ском да идемо понекад у канцеларију на рад. А кад је он
отишао, то је удешено мало правилније, редовније. Међу
инжењерима било је људи (нарочито један од њих) који су
осећали према нама симпатије. Ми смо долазили у канцеларију,
преписивали акта, чак смо и свој рукопис усавршавали – кад,
изненада, од главне управе дође наређење да се одмах вратимо
на раније послове; већ се неко нашао и похитао да поткаже!
Уосталом, то је било добро, јер канцеларија нам је обојици
почела досађивати. Затим смо ја и Б-ски у току прве две године
ишли готово увек заједно на исти посао – најчешће у
радионицу. Ћеретали смо, разговарали о својим надама и
убеђењима. Он је био врло добар човек, али су његова схватања
понекад била врло чудновата, искључива. Код извесне врсте
људи, врло разборитих, често се формирају сасвим
парадоксална схватања. Но за та схватања обично се много
страдало у животу, плаћана су врло скупо, тако да је сувише
тешко, немогуће било одвојити се од њих. Б-ски је с болом
примао свако неслагање и јетко ми одговарао. Можда је у много
чему имао више права него ја, не знам; на крају смо се растали,
а то ме је одвећ болело јер смо много проживели заједно.
Како која година, М-ски је некако све суморнији и
туробнији. Савлађивала га туга. Раније, у почетку мог
тамновања, он је био дружевнији, његова се душа ипак чешће и

306
више отварала. Кад сам ја дошао у тамницу, он је већ трећу
годину тамновао. С почетка се интересовао за много шта од
онога што се за те две године догодило у свету и о чему он у
тамници није ништа ни слутио: питао ме, слушао, узбуђивао се.
Али на крају, с годинама, он се затворио у себе. Пепео је
покривао жеравицу. Постајао је све огорченији. »Je hais ces
brigands« – понављао би често с мржњом, гледајући на
робијаше. Ја сам их, међутим, већ боље упознао, али на њега
нисам могао утицати никаквим доказима у њихову корист.
Није схватао шта му говорим; истина, понекад се расејано
слагао, али је сутрадан опет понављао: »Ja hais ces brigands.« –
Узгред да кажем: француски смо често говорили; зато нас је
неки Драњишњиков, војник, надзорник грађевинарских радова
прозвао, не знам зашто, »фершели«.
М-ски би живнуо само кад се сећао своје мајке: »Стара је и
болесна«, говорио ми је, »воли ме изнад свега. За њу је доста то
што је знала да су ме протерали кроз строј и ишибали…« – М-
ски није био племић и пре изгнанства су га ишибали. Кад се
тога сети, он стеже зубе и бежи очима у страну. У последње
време све чешће је ишао сам.
Једнога дана, око дванаест часова, позваше га команданту.
Командант га дочека с веселим осмехом.
– Е, М-ски, шта си ноћас сањао? – упитао га.
»Ја само уздрхтах« – причао нам је М-ски кад се вратио. –
»Као да ми је нож у срце зарио.«
– Сањао сам да сам од мајке добио писмо – одговорио је.
– Боље, боље! – рекао је командант. – Слободан си! Твоја је
мати молила… и њена је молба испуњена… Ево њеног писма, а
ево и наредбе о твом пуштању. Овога часа излазиш из тамнице.
Он се вратио к нама, блед и још није могао доћи к себи од те
вести. Ми му честитамо. Дрхтавим и охладнелим шакама стезао
нам је руке. Честитали су му и многи други робијаши, и они се
радују његовој срећи.

307
 Остао је у нашем граду као изгнаник. Убрзо је добио службу.
С почетка је често долазио у тамницу и, кад год је могао,
доносио нам је разне новости. Њега су највише интересовале
политичке вести.
Од остале четворице (наиме, поред М-ског, Т-ског, Б-ског и
ж-ског) двојица су били још врло млади људи, осуђени на
краткорочну робију, мало образовани, али поштени,
припрости, искрени. Трећи, А-чуковски, био је и сувише прост,
и без ичег оригиналног у себи. Али четврти, Б-м, човек у
годинама, остављао је на све нас одвратан утисак. Не знам како
је он запао у ову врсту криваца; и он сам је, уосталом, то
одрицао. То је била груба и ситна малограђанска душица, са
навикама и погледима једног трговчића, који се обогатио
варајући и закидајући на копејкама. Он је без икаквог
образовања и ништа га није интересовало осим његовог заната.
Молер је, и то изврстан молер, сјајан мајстор. Управа је убрзо
сазнала за његове способности, и цео град је почео да га тражи
да молује зидове и таванице. За две године уредио је готово све
државне установе. Станари су му плаћали те није сиротовао.
Али најлепше је било то што су слали и његове другове да с њим
раде. Двојица, који су редовно с њим радили, добро су научили
занат, а један од њих, Т-жевски, није ништа горе малао од њега.
Наш мајор, који је такође становао у државној кући, позва
такође Б-ма и нареди му да му намала све зидове и таванице. Ту
се Б-м нарочито постарао; ни код губернатора није тако било
намалано. Кућа је била дрвена, једноспратна, доста оронула и
споља много ољуштена; али је изнутра све измалано као у
палати, и мајор је био одушевљен… Трљао је руке од
задовољства и говорио да ће се сад обавезно оженити. »Кад
имам овакав стан, морам се оженити« – додао је сасвим
озбиљно. Са Б-мом је био све задовољнији, а преко њега и са
осталима који су с њим радили. Рад је трајао цео месец дана. За
то време мајор је сасвим променио мишљење о свима нама и

308
почео је да нас штити. Чак дође дотле да је једном изненада
позвао к себи Ж-ског.
– Ж-ски! – рече мајор – ја сам тебе увредио. Ишибао сам те
ни крива ни дужна; ја то знам. И кајем се. Разумеш ли то? Ја, ја,
ја, кајем се!
Ж-ски одговори да разуме.
– Разумеш ли ти да сам те ја, ја, твој старешина, позвао да те
молим за опроштај. Осећаш ли то? Шта си ти за мене? Црв! И
мањи од црва – робијаш! А ја, ја сам по милости божјој 25 мајор!
Схваташ ли то?
Ж-ски одговори да и то разуме.
– Е, дакле, сад ћу с тобом да се помирим. Али осећаш ли ти
то потпуно, свом снагом, осећаш ли? Да ли си кадар да то
схватиш и осетиш? Само помисли: ја, ја, мајор…
Све ми је ово испричао сам Ж-ски. Мора да је и у том
мајору, тој пијаници, свађалици, и неисправном човеку било
људског осећања. Кад се узме у обзир његово схватање и степен
духовног развитка, онда се може сматрати да је овакав поступак
готово племенит. Уосталом, можда је томе много допринело то
што је био пијан.
Мајоров сан се, међутим, није остварио – није се оженио
иако је већ сасвим био одлучио да се ожени кад су завршили са
моловањем његовог стана. Уместо женидбе отишао је под суд;
наређено му је било да поднесе оставку. Тада су му натоварили
све његове старе грехове. Раније је у овом граду био управник…
Удар га је погодио изненада. Тамница се неизмерно обрадовала
овој новости. То је био празник, светковина! Прича се да је
мајор јецао и плакао као жена. Али ништа није помогло. Дао је
оставку, продао своја два зеленка, затим целу своју имовину и
запао готово у сиромаштво. Касније смо га виђали: ишао је у
изношеном грађанском капуту, а на глави је имао качкет с

25 »По милости божјој«, ово је израз којим се у моје време, буквално,

служио не само наш мајор него и многи нижи официри, већином они
који су били подофицири. – Ф. Д.

309
кокардом. Пакосно је гледао нас осуђенике. Али нестало је
његовог чара чим је скинуо мундир. У мундиру је био страх и
трепет, бог. А у капуту се претворио ни у шта и личио на лакеја.
Чудно је колико код таквих људи мундир много значи!

IX
БЕКСТВО

У
брзо после смењивања нашег мајора настале су у нашој
тамници корените промене. Укинута је робија, а уместо ње
установљен кажњенички војни затвор по угледу на такве
заводе у Русији. То је значило да се у нашу тамницу више не
доводе изгнаници – робијаши друге категорије. Отада су
долазили једино војни кривци, дакле, људи који нису изгубили
сва права, него остају војници као и сви остали, само су
кажњени. Долазили су на краћи рок (највише на шест година), а
по изласку из тамнице опет се враћали у своје батаљоне као
редови, што су и пре били. Додуше, ако због нове кривице
поново дођу у тамницу, онда су као и раније кажњавани са по
двадесет година. Уосталом, код нас је и пре ове промене
постојало засебно војно робијашко одељење, смештено с нама
зато што за њих није било другог места. Сада је цела тамница
постала војно одељење. По себи се разуме да су ранији
робијаши – прави грађански робијаши, лишени свих права,
жигосани, обријани дуж пола главе – остали у тамници да
издрже до краја робију; нови више нису долазили, а стари су
мало-помало издржавали свој рок и одлазили, те тако за десет
година у нашој тамници неће остати ни један робијаш. Остало
је специјално одељење, у које и даље повремено шаљу тешке
војне злочинце. И тако ће остати све док у Сибиру не буду
почели најтежи робијашки радови.

310
 Према томе, ми смо, у суштини, живели по старом: исто
издржавање, исти рад, а готово исти и ред, само је управа
промењена и компликована. Постављен је виши официр за
команданта затвора, а поред тога још четири официра, који су
редом дежурали у тамници. Укинули су службу инвалида и
место њих наименовали дванаест подофицира и чувара
слагалишта. Извршена је подела на десетине; постављени су
каплари од самих осуђеника, номинално разуме се, и Аким
Акимич је, наравно, одмах постао каплар. И по новом уређењу,
цела тамница са својим службеницима и осуђеницима остала је
као и пре под управом команданта као највишег
претпостављеног старешине. Само се то десило.
Разуме се, осуђеници су у почетку били веома узбуђени,
расправљали су, гледали да одгонетну и прозру нове старешине,
али кад су видели да је у суштини остало све по старом, одмах
су се умирили, и наш живот је почео по старом. Главно је било
да смо се сви ослободили мајора; одахнули смо и охрабрили се.
Нестаде заплашености; сад је свако знао да се у случају потребе
може објаснити са старешином и да ће невин човек само, ваљда,
по некој омашци бити кажњен уместо правог кривца. Чак се и
ракија опет продаје, исто онако као и пре ових измена, иако су
уместо инвалида дошли подофицири. Видело се да су то
већином честити и разборити људи који разумеју свој положај.
Истина, неки од њих су у почетку покушавали да се издиру и
командују и хтели су, свакако зато што су били неискусни, да се
према осуђеницима понашају као према војницима. Али убрзо
су схватили своју функцију. А другима, који и сувише дуго нису
разумели у чему је разлика, њима су то сами осуђеници
показали. Десило се неколико оштрих сукоба. На пример,
осуђеници намаме подофицира и опију га, па му после кажу,
онако како само они умеју, разуме се, да је пио заједно с њима,
па, према томе… Свршило се тиме да су подофицири
равнодушно гледали, или, боље рећи, правили се да не виде
како се вотка уноси у тамницу и продаје. И не само то већ су,

311
као некад инвалиди, ишли у куповину и доносили осуђеницима
пециво, говедину и све што би затражили, то јест чинили су све
чега би се могли примити без великог зазора. Зашто се све тако
променило и зашто су установили војни затвор – то не знам.
Све се то десило већ пред крај моје робије. Али суђено ми је
било да још две године проживим по новим уредбама…
Треба ли записивати цео тамнички живот, све моје године у
тамници? Не мислим. Кад бих писао све по реду и све одреда
што се тих година дешавало, шта сам видео и доживео, могао
бих, наравно, написати још три или четири пута више поглавља
него што сам досад написао. Али такво би описивање
напослетку било сувише једнолико. Сви би догађаји испали
једнобојни, поготову ако је читалац на основу досад написаних
глава створио себи бар релативну представу о животу робијаша
друге категорије. Желео сам да у једној прегледној и јасној
слици представим целу нашу тамницу и све што сам у њој
доживео. Да ли сам постигао циљ – то не знам. И није моје да о
томе судим. Али ја сам уверен да се с овим може завршити.
Поред тога, ове успомене понекад и мене самог растуже. А
тешко да се и могу свега сетити. Некако су ми касније године
избрисане из сећања. Многе околности, у то сам уверен, сасвим
сам заборавио. Сећам се, на пример, да су све те године, у
суштини тако сличне једна другој, пролазиле тужно и апатично.
Сећам се да су ти дуги, досадни дани били тако једнолики као
капање стреха после кише. Сећам се да ми је једино страсна
жеља за васкрсењем, новим животом, препородом давала снаге
да чекам и да се надам!
Ја сам, најзад, прибрао снагу и стегао срце: чекао сам, бројао
сам сваки дан и поред тога што их је остајало још хиљаду, ја сам
слатко одбројавао један по један, испраћао их, сахрањивао и
радовао сам се сутрадан што је један мање, што није више
хиљаду него девет стотина деведесет девет. Сећам се како сам за
све то време, и поред стотине другова, био страховито усамљен
и како сам, најзад, заволео ту своју усамљеност. Душевно

312
усамљен, ја сам анализирао ранији живот, претресао сваку
ситницу, удубљивао се у прошлост и сам себи судио строго и
неумољиво, а понекад сам чак и захваљивао судбини што ми је
дала ту самоћу, без које не би било ни овог суда ни строге
анализе ранијег живота. А какве сам наде носио у срцу! Мислио
сам одлучно и клео се сам себи да у мом новом животу неће
бити ни ранијих грешака ни падова. Израдио сам план будућег
живота и наумио да га се чврсто придржавам. У мени се
обновила слепа вера да ја све то могу и хоћу да испуним…
чекао сам слободу, звао сам је да што пре дође; желео сам да се
поново огледам у новој борби. Понекад ме је обузимало
грозничаво нестрпљење… Али сад ми је тешко и болно да се
сећам како ми је тада било у души. Наравно, све се ово само на
мене односи… Но ја сам све ово записао зато што ће, чини ми
се, свако то разумети; јер би се то свакоме морало догодити кад
би у најлепшим годинама и најбољој снази допао тамнице.
Али оставимо то!… Боље је да још нешто испричам, како не
бих и сувише нагло завршио.
Пада ми на ум да ће ме неко, можда, упитати: зар нико није
могао побећи из тамнице? И зар за толико година нико од нас
није бежао? Ја сам већ казао да осуђеник који издржи две-три
године робије почиње да цени то време и нехотице долази до
закључка да је боље издржати остатак казне без мука и
опасности и на крају редовним путем изићи из тамнице и
населити се у Сибиру. Али такав рачун настаје само у глави
кажњеника који није осуђен на дугорочну робију. Али код нас
се то некако није дешавало. Не знам да ли су се људи и сувише
бојали, да ли је надзор био нарочито строг, војнички или
околина нашег града у много чему није била за то подесна
(степа, отворено поље) – тешко је рећи. Ја мислим да су сви
поменути узроци утицали. Доиста, код нас је било врло тешко
побећи. Па ипак, док сам био на робији, десило се једно
бекство: двојица су покушали – и то двојица од оних најтежих
злочинаца…

313
 После мајорове смене, А-в (његов тамнички шпијун) остао
је сасвим сам и без протекције. Био је још врло млад, али је с
годинама његов карактер постајао стабилнији и солиднији.
Уопште узевши, он је био смео, одлучан и чак врло довитљив.
Иако би наставио да шпијунира и зарађује нелегалним путем,
кад би му дали слободу, сигурно не би више онако глупо и
непромишљено пао шака власти, као што је раније због своје
глупости зарадио изгнанство. Он се код нас помало бавио
прављењем лажних исправа. Ја, додуше, нисам сасвим сигуран
да то тврдим, али сам чуо од наших робијаша. Кажу, он је тако
нешто радио још док је одлазио у мајорову кухињу, и, наравно,
извукао од тога користи колико се то могло. Једном речју, он је,
чини се, био спреман на све само да »промени своју судбину«.
Имао сам прилике да унеколико упознам његову душу:
његов цинизам био је одвратно дрзак, бездушно подругљив и
побуђивао је неодољиво гађење. Мени се чини: кад би му се јако
прохтео чокањ вотке, а да је не може добити друкчије сем да
некога закоље, он би то сигурно учинио, само кад би се то могло
извести кришом и да нико не дозна. У тамници се научио
рачуну. Ето, на тога човека обратио је пажњу Куљиков, робијаш
из специјалног одељења.
О Куљикову сам већ говорио. То је био средовечан човек,
али страстан, жилав, снажан, с ретким и разноликим
способностима. Имао је снаге и желео још да живи; такви људи
у дубокој старости хоће још да живе. Да сам се чудио зашто
наши људи не беже, свакако бих се најпре зачудио Куљикову.
Али Куљиков се одлучио… Ко је на кога више утицао: А-в на
Куљикова или Куљиков на њега – не знам – били су као да их је
једна мајка родила и за бекство подједнако сковани.
Спријатељили се. Чини ми се, Куљиков је рачунао да ће А-в
спремити исправе. А-в је био племић, човек из виђеног
друштва, а то је обећавало извесну разноврсност догађаја у
будућности, само да се дочепају Русије! Ко зна како су се
договорили и чему су се надали; али је поуздано да су њихове

314
наде превазилазиле обичне оквире сибирског скиталаштва.
Куљиков је био рођени глумац, могао је да бира разноврсне
улоге у животу; могао је много чему да се нада, ако ничем
другом а оно бар разноликости живота. Такве људе тамница
гуши. И њих двојица се договоре да беже.
Али немогуће је бежати без стражара. Требало је
подговорити једног од њих да и он с њима бежи. У једном
батаљону у тврђави служио је неки Пољак, човек енергичан и
можда достојан боље судбине, већ у годинама, срчан и озбиљан.
У младости, одмах по доласку на службу у Сибир, побегао је
понесен дубоком чежњом за завичајем. Али су га ухватили,
ишибали и две године држали у војном затвору. Кад се вратио у
војску, предомислио се и служио ревносно и што је боље могао.
За награду је добио капларски чин. Био је веома частољубив,
поуздан у себе и знао је шта вреди. Он је гледао и говорио као
човек који зна шта вреди. За време тамновања ја сам га више
пута видео међу нашим стражарима. Понешто су ми и Пољаци
о њему говорили. Учинило ми се да је његова стара чежња за
завичајем сада прерасла у потајну, нему и вечиту мржњу. Тај
човек се могао на све одлучити, и Куљиков се није преварио кад
га је изабрао за друга. Звао се Колер. Договорили су се и
одредили дан. То је било у току врелих јунских дана. В овом
граду клима је доста уједначена; лети је време стално топло, а то
и јесте згодно за скитницу и бегунца.
Они, наравно, нису могли бежати, право из тврђаве, јер је
град био на узвишици и као на длану, свуд унаоколо гола
равница а шуме доста далеко. Требало се преобући у грађанско
одело, а ради тога се морало најпре провући у предграђе, где је
Куљиков одавно имао неко склониште. Не знам да ли су
тамошњи њихови помагачи потпуно знали тајну. Мора да јесу,
иако се то касније на суду није сасвим разјаснило. Те године у
једном кутку предграђа почела је своју каријеру нека млада и
врло лепа девојка, с надимком Вањка-Тањка, која је много
обећавала и касније делимично и остварила своје наде. Звали су

315
је још и »Ватра«. Како се чини, и она је узела учешћа у њиховом
бекству. Куљиков је већ читаву годину на њу расипао новац.
Наши јунаци изишли су ујутру кад се одређују групе и
одлази на рад, врло вешто су удесили да пођу са Шилкином,
који оправља пећи и малтерише, да с њим малтеришу празне
батаљонске касарне из којих су војници одавно отишли на
логоровање. Куљиков и А-в пођу, дакле, с њима као помагачи.
Колер се утрпа за стражара; а како су за тројицу осуђеника била
потребна два стражара, Колер је, као стари војник и каплар,
добио младог регрута да га, тобоже, поучава стражарским
дужностима. Мора да су наши бегунци имали врло јак утицај на
Колера кад им је поверовао и кад је и после дугогодишње и
успешне службе, као човек паметан, озбиљан и разборит, ипак
пристао да бежи с њима.
Стигли су у касарне. Било је шест часова изјутра. Осим њих
ни живе душе. Пошто су радили један сат, Куљиков и А-в
рекоше Шилкину да иду у радионицу, прво, да се с неким тамо
виде, а друго, да узгред донесу алат који им овде недостаје.
Према Шилкину требало је бити веома опрезан, наиме, држати
се што природније. Он је родом Московљанин, ситан
московски занатлија (занат му је да гради пећи), лукав
пробисвет, паметан и ћутљив. Изгледао је слабуњав и изнурен.
Требало је целога века да иде у огртачу и прслуку по московски,
али судбина му је друго наменила, те је после дугог скитања
залутао код нас, заувек, у специјално војничко одељење, наиме,
у категорију најстрашнијих војних злочинаца. Не знам чиме је
заслужио такву каријеру, али никад нисам опазио да је нешто
нарочито незадовољан; понашао се мирно и солидно; само би
се понекад намртво опио, али и тада се добро владао. За тајну,
разуме се, није знао – а био је видра. Куљиков му је, наравно,
намигнуо да иду по ракију, која је још јуче донета у радионицу.
То је Шилкина одобровољило, и он их је пустио да иду, без
икаквог подозрења, и остао сам с регрутом; а Куљиков, А-в и
Колер оду у предграђе.

316
 Прође пола сата, а они се не враћају. Шилкин се одједанпут
досети и забрину. Прошао је сито и решето. И поче да се
присећа: Куљиков је био некако изузетно расположен; А-в се
двапут нешто с њим дошаптавао, Шилкин је видео како му је
Куљиков двапут намигнуо. Сад се свега сећа. И са Колером
нешто није било у реду: кад је кренуо с њима, поучио је младог
војника шта ће радити док се он не врати, а то некако није било
сасвим природно, бар не код Колера. Једном речју, што се
Шилкин више присећао, све више га је сумња обузимала.
Време је пролазило, а оних још никако нема; Шилкин се
сасвим узнемири. Он је врло добро знао колико је то и за њега
опасно – управа је могла и на њега да посумња. Може
помислити да је он свесно пустио своје другове, по договору, а
ако закасни да јави за нестанак Куљикова и А-ва, сумња би била
још вероватнија. Не треба губити време. Сетио се одједном како
су Куљиков и А-в у последње време били некако много блиски,
како су често шаптали, крили се иза касарни, далеко од осталих
очију. Сетио се да је још тада нешто посумњао у њих…
Испитивачки погледа свога чувара. А овај се наслонио на
пушку, зева и сасвим безазлено чачка прстом нос. Шилкин не
нађе за сходно да му каже шта мисли, већ му сасвим просто
рече да иде за њим у инжењеријску радионицу. Тамо је требало
питати да ли су долазили. Међутим, тамо их нико није видео.
Сада више није било никакве сумње. Мислио је: »Да су просто
отишли у предграђе да попију коју и да се прошетају – што је
Куљиков понекад чинио – они то не би овако, него би му
једноставно казали, јер не би имали потребе да крију од њега.«
Шилкин тада остави посао и не свраћајући у касарне, оде право
у тамницу.
Било је скоро већ девет часова када се јавио нареднику и
рекао му шта се десило. Наредник се уплаши и у почетку му
није ни поверовао. Разуме се, Шилкин је све то пријавио као
своју сумњу и предосећање. Наредник сместа одјури мајору.
Мајор одмах похита команданту. За четврт сата биле су

317
предузете све мере. Ишли су лично губернатору. Кривци су
били крупни и због њих би из Петрограда добили страшне
грдње и укоре. С правом или не, тек А-в је убрајан у политичке
кривце, а Куљиков је из »специјалног одељења«, дакле,
архизлочинац и још уз то војни. Досад није било случајева да је
неко бежао из »специјалног одељења«. Присетише се да, по
правилу, сваког осуђеника из »специјалног одељења« на рад
прате два чувара или, бар, по један за сваког. Али се тога
правила нису придржавали. Све у свему – непријатан случај.
Гласници су упућени у све општине и околна места да јаве о
бегунцима и свуда оставе њихов опис. Послали су и Козаке у
потеру, у лов. Јавили су и суседним окрузима у целој
губернији… Једном речју, веома су се уплашили.
Код нас у тамници, међутим, настаде друкчије узбуђење.
Како би која група робијаша долазила са рада, одмах би дознала
шта се догодило. Сви су већ знали. И сви су вест примили са
необичном и притајеном радозналошћу. Сваком је некако
задрхтало срце… Не само што је овај догађај пореметио
монотони тамнички живот и растурио мравињак – бекство, и
то такво бекство, некако је радосно одјекнуло у свакој души и
додирнуло већ одавно заборављене струне. У сваком срцу
затрептала је нека нада, смелост и моћ да се промени судбина.
»Побегли људи; а зашто не би…« – помисли сваки од њих,
одмах се охрабри и смело погледа у друге. Сви се наједанпут
понеше и некако с висине почеше да гледају на подофицире.
Разуме се, управа одмах бану у тамницу. Дође и сам
командант. Наши се ободрили па гледају смело, чак помало
презриво и с неком ћутљивом, притајеном и строгом
поузданошћу: »Е, видите, како ми умемо…« – Наши су,
наравно, одмах, наслутили да ће цела управа доћи. Наслутили
су и да ће одмах почети претрес, па су на време све
посакривали. Знали су да се управа у оваквим случајевима
касно сети шта треба да ради. Тако је и било. Направила се
велика јурњава, све су прекопали, све претражили и, разуме се,

318
ништа нису нашли. После подне робијаше су послали на рад са
појачаном стражом. Увече су стражари сваки час завиривали у
тамницу; преко обичаја пребројаше нас једанпут више и у
пребројавању су се преварили два пута више него обично. Због
тога је опет настала узбуна; све су истерали напоље и тамо
поново пребројали. После су то још једном поновили и по
касарнама… Једном речју, било је много гужве и гњаваже.
А робијаши – ни да трепну. Сваки је изгледао необично
слободан, независан и, како то увек бива у оваквим приликама,
целе вечери сваки се понашао необично солидно – као да кажу:
немате се за шта закачити. А управа је, наравно, мислила: да
нису саучесници бегунаца остали у тамници? И наредила је да
се на осуђенике припази и да се ослушкује шта говоре. Али
робијаши се само смеју. »Зар се у таквим стварима саучесници
остављају за собом?« – »То се ради кришом, да нико не зна.« –
»И зар су Куљиков и тај А-в људи који не умеју сакрити трагове!
Мајсторски су то извели, ни ко видео ни ко чуо! Прошли људи
сито и решето, па ће и кроз закључана врата!« – Једном речју, и
Куљикову и А-ву је слава порасла; сви се поносе њима. Осећали
су да ће њихов подвиг памтити и најдаљи потомци робијаша и
да ће надживети тамницу.
– Мајстори смо ми! – кажу једни.
– Мислили су да се код нас неће бежати! А, ето, побегли! –
додају други.
– Побегоше, него шта! – јави се трећи и са извесном
надменошћу гледа око себе. – Али ко?… Нису теби дружина!
Да је друго време, робијаш коме су ове речи упућене
обавезно би одговорио на изазов и одбранио своју част. А сада
је скромно оћутао. »Збиља, нису сви као Куљиков и као А-в;
најпре се и сам покажи…«
– Па стварно, браћо, зашто ми живимо овде? – прекида
ћутање четврти, који је скромно седео код кухињског
прозорчета и поднимио образ шаком. Говорио је мало

319
развучено од неке малаксалости и потајног задовољства. – шта
ћемо ми овде? Нити живимо нити умиремо као људи. Е-ех!
– Шта ту: е-ех? Окови нису папуче, па да их фрљнеш с ногу.
– А како Куљиков… – умеша се неки ватрен жутокљуни
момак.
– Куљиков! – одмах прихвати други и презриво одмери
жутокљунца. – Куљиков!
А то је значило: мало је таквих као што је Куљиков!
– Шта велите, браћо, за А-ва, и он ти је печен, права видра!
– И те како! Тај ће и Куљикова савити око прста! Тај ће
далеко дотерати!
– Баш бих волео да знам, браћо, јесу ли већ далеко одмакли?
Разговор се одмах поведе о томе: Јесу ли далеко? На коју су
страну отишли? Куда би било најбоље да оду? Која је општина
најближа? Одмах се нађоше људи који познају околину. Њих су
радознало слушали. Разговарали су и о сељацима из оближњих
села и закључили да нису погодни људи. Близу су граду – па су
препредени и покварени. Неће бегунцима прогледати кроз
прсте, него ће их ухватити и предати.
– Овде ти је, браћо, опак сељак. У-ух!
– Непоуздан сељак!
– Сибирац ти је гадан створ. Паднеш ли му шака, оде глава!
– Е, али и наши…
– Наравно, зна се већ ко ће ту да надвлада. Наши се не даду
лако.
– Живи били па видели.
– А шта ти мислиш? Ухватиће их?
– Ја мислим да их никад неће ухватити! – рече један од
ватрених и удари песницом по столу.
– Хм, ту ти је како се срећа окрене.
– Ево, браћо, шта ја мислим – умеша се и Скуратов – кад бих
ја побегао, мене никад не би ухватили!
– Зар тебе!

320
 Поче смех, а неки се праве као да неће ни да чују. Али
Скуратов се већ распалио.
– Никад! – наставља он енергично. – Ја сам то, браћо, често у
себи мислио и сам себи се чудио, чини ми се: кроз мишју рупу
бих се провукао, а не би ме ухватили.
– Море, кад огладниш, сам би дошао сељаку да тражиш
хлеба!
Сви се смеју.
– Да тражим хлеба? То ти лажеш!
– Ама, шта ту лупаш. Ти и ујка Васја сте убили крављу
смрт26, зато сте и дошли овамо.
Заори се још већи смех. Озбиљни робијаши слушају са још
већим негодовањем.
– Ама, шта трућаш! – викну Скуратов. – То је Микита о
мени налагао; а није ни о мени, него о Васји, а мене су тек онако
узгред уплели. Ја сам Москов, још одмалена сам вичан скитању.
Још док ме је црквењак учио читати, он ме, обично, повуче за
уво па каже: – »Понови, помилуј мја, боже, по велицјеј милости
твојеј и тако даље..« А ја за њим: »Повели ме у полицију, по
милости твојој, и тако даље…« – Ето како сам још од малена
започео.
Опет се сви из гласа насмејаше. А Скуратов је то хтео. Он не
може да се не лудира. Убрзо су га оставили на миру и опет
започели озбиљне разговоре. Махом су говорили старији и
искусни људи. А они мало млађи и мирнији само их радосно
гледају и истежу вратове да би их боље чули. У кухињи се
окупила велика гомила, наравно, без подофицира. Да су они ту,
онда се о овоме ништа не би говорило. Међу онима који су се
највише радовали опазио сам Маметку, Татарина, човека
омаленог раста, широких јагодица – необично комичну појаву.

26 То значи убили су неког сељака или сељанку сумњајући да су они по

ветру бацали чини од којих скапава стока. Знали смо једног таквог
убицу. – Ф. Д.

321
Он готово ништа не разуме шта се говори, али и он протура
главу из гомиле и слуша, с уживањем слуша.
– Је ли јакши27, Маметка? – Приђе му докони Скуратов,
пошто су га већ сви напустили.
– Јакши! Ух, јакши! – забрза Маметка и живну, климајући
својом смешном главом Скуратову. – Јакши!
– Неће их ухватити? Јок!
– Јок, јок! – опет замумла Маметка и замлатара рукама.
– Твоја лагала, моја не разумела, је ли тако, Маметка?
– Тако, тако, јакши! – прихвати Маметка климајући главом.
– Е па, јакши!
И Скуратов га шљепи по капи, натуче му је на очи и веома
весело изиђе из кухиње, а Маметка оста зачуђен.
Строгост у тамници, велике потере и трагања по околини
трајали су целу недељу дана. Не знам како, али робијаши су
одмах добијали тачне извештаје шта управа предузима ван
тамнице. Првих дана све су вести биле добре по бегунце: ни
трага ни гласа, нестали – и збогом. Наши се само смешкају.
Нестаде сваке бриге за судбину бегунаца. »Нити ће их наћи,
нити ухватити!« говорили су код нас задовољно.
– Ништа нема; мућак!
– Збогом, дико, не виде ме нико!
Знало се код нас да су дигли све околне сељаке да чувају
сумњива места, све шуме, све јаруге.
– Глупости! – говорили су наши смејући се – они сигурно
имају свога човека и склонили су се код њега.
– Сигурно имају! – одговарали су други. – Нису то
лакомислени људи; све су они унапред припремили.
Ишли су још даље са претпоставкама: можда су, веле,
бегунци још и сад у предграђу, ћуте у неком подруму, чекају да
прође та узбуна и да им коса и браде порасту. Остаће тако пола
године, годину и после кренути…

27 Јакши – добро, ваљано.

322
 Једном речју, сви су били некако романтично расположени.
Кад се одједном, неких осам дана после бекства, пронесе глас да
су им ушли у траг. Тако бесмислена вест одмах је, наравно,
одбачена. Али она је исте вечери потврђена. Робијаши се
узнемирише. Сутрадан ујутру по граду се говорило да су већ
ухваћени и да их воде. После ручка дознало се још више:
ухваћени су на седамдесет врста одавде, у неком селу. Најзад
стиже тачан извештај. Кад се вратио од мајора, наредник је
изјавио да ће их сигурно довече довести, и то право у затвор
при тамници. Сад се више није могло сумњати.
Тешко је описати како је та вест деловала на робијаше.
Најпре су сви некако били љути, па се онда покуњише. Почеше
да исмејавају, али не више потеру, него ухваћене; у почетку тек
понеки, затим готово сви, осим неколико озбиљних и чврстих,
који мисле самостално и који се не дају збунити подсмесима.
Они су презриво гледали на лакомислену масу и ћутали.
Једном речју, као што су пре у звезде ковали Куљикова и А-
ва, тако су их сада понижавали, и то са извесним задовољством.
Као да су их све редом нечим увредили. С презирањем су међу
собом причали како су много огладнели и нису могли
издржати, него отишли у село да од сељака измоле мало хлеба.
За бегунца и скитницу то је било најгоре понижење.
Додуше, те приче нису биле истините. Бегунцима су ушли у
траг. Они су побегли у шуму, али сељаци су опколили шуму са
свих страна. Кад су бегунци видели да не могу умаћи, предали
су се сами. Ништа им друго није ни остајало.
А кад су их пред вече жандарми стварно довели, везаних
руку и ногу – сви су робијаши нагрнули ка палисаду да виде шта
ће с њима бити. Разуме се, нису видели ништа друго до
мајорове и командантове кочије код затвора. Бегунце су
затворили у ћелију, оковали и сутрадан предали суду.
Робијашки подсмеси и презирање убрзо су престали сами од
себе. Чули су све потанко, увидели су да бегунцима није збиља

323
ништа друго остало него да се предају, па су онда болећиво
пратили процес суђења.
– Одвалиће им по хиљаду – говорили су неки.
– Море, какву хиљаду! – одговорили су други. – Убиће их
намртво! Можда ће А-в и добити хиљаду, али Куљикова неће
пустити жива; зато што је, брајко, из специјалног одељења.
Ипак нису погодили. А-в је добио свега пет стотина. Узели
су у обзир његово дотадашње добро владање и што му је ово
било »прва грешка«. Куљикова су, мислим, осудили на хиљаду и
по. Казнили су их доста благо. Као разборити људи, они нису на
суду никога уплитали, говорили су јасно, онако како јесте,
казали су да су побегли право из тамнице, да нигде нису
свраћали. Колера ми је било највише жао: он је изгубио све, и
последњу наду. Кажњен је најстроже, добио је, чини ми се, две
хиљаде и отеран некуд на робију, ван наше тамнице. А-ва су
ишибали благо и сажаљиво – томе су припомогли лекари. Али
он се разметао у болници, гласно говорио да се више ничега не
боји, да је спреман на све и да ће чуда починити. Куљиков се
држао као и увек – озбиљно, пристојно, и кад се после шиба
вратио у тамницу, изгледао је као да се никада од ње није ни
одвајао. Али робијаши су њега друкчије гледали; иако је
Куљиков увек и свуда умео да се држи, ипак га робијаши у души
нису више поштовали и понашали су се према њему некако
немарно. Једном речју, његова је слава због неуспелог бекства
много потамнела… Тако много значи успех у животу.

X
ИЗЛАЗАК ИЗ ТАМНИЦЕ

С
ве се ово десило последње године мог тамновања. Ту
годину памтим скоро исто тако као и прву – нарочито
последње месеце у тамници. Али да не говорим о

324
појединостима. Сећам се да ми је те године, и поред свег
нестрпљења да што пре издржим казну, било лакше него свих
претходних година изгнанства. Пре свега, међу робијашима сам
већ имао много пријатеља који су коначно дошли до закључка
да сам добар човек. Многи од њих били су ми одани и искрено
су ме волели. Пионир се умало није заплакао кад је мене и мог
друга испраћао из тамнице. И док смо, после изласка, скоро још
цео месец у граду живели у једној државној згради, он је скоро
сваки дан долазио до нас само да нас види. Било је, додуше, и
људи који су до краја остали груби и нељубазни; њима је, рекло
би се, било тешко и реч да проговоре са мном – бог би знао
зашто. Међу нама је стајала некаква преграда.
У последње време пружали су ми више олакшица него за све
време робије. У граду сам међу официрима нашао познанике и
чак старе школске другове. Обновио сам с њима везе. Преко
њих сам могао доћи до веће суме новаца, могао сам писати у
завичај и чак набављати књиге. Неколико година нисам уопште
видео књигу и тешко ми је да опишем онај чудни и узбудљиви
утисак који је оставила на мене прва прочитана књига у
тамници. Сећам се, почео сам да читам увече пошто су
затворили касарну и читао сам до зоре. То је била свеска неког
часописа – као да је стигла вест са оног света. Сав ранији живот,
јарко осветљен, изишао ми је пред очи и ја сам настојао да
према прочитаном оценим колико сам заостао за тим животом,
да ли су они тамо много проживели у мом одсуству, шта их сада
узбуђује и какви их проблеми интересују? Уносио сам се у речи,
читао између редова, настојао да откријем тајни смисао и
наговештаје прошлости, тражио сам трагове питања која су у
моје време узбуђивала људе и таква ме је туга обузела када сам
се конкретно уверио колико сам био туђ новом животу,
усамљен и одбачен. Требало се навикавати на новине и
упознати ново поколење. Нарочито сам жељно читао чланак са
потписом познатог и некад блиског човека.

325
 Али сретала су се и нова имена, нови трудбеници, и ја сам
обузет жељом журио да се упознам с њима, кидајући се што
имам тако мало књига и што је тако тешко доћи до њих. Раније,
док је мајор био командант, књиге је чак било опасно уносити у
тамницу. У случају претреса, одмах би питали: »Одакле ти
књиге? Где си их набавио? Значи, одржаваш везе?…« – А шта
бих могао да одговорим на таква питања? И зато сам, живећи
без књига, и нехотице понирао у себе, постављао питања,
настојао да одговорим на њих и мучио се понекад њима… Али
све је немогуће испричати!
Дошао сам у тамницу у зиму и зато је требало да у зиму
будем пуштен на слободу, истог дана и месеца кад сам и стигао.
Са каквим сам нестрпљењем чекао зиму и са каквим
задовољством поткрај лета гледао како жути лист на дрвету и
вене трава у степи. Но ево, прође већ лето, дунуше јесењи
ветрови – поче да лепрша први снег… Дође, најзад, и та одавно
жуђена зима! Понекад ми је срце почињало снажно и потмуло
да туче од великог предосећања слободе. Али, чудна ствар –
што је више времена пролазило и што се више ближио крај
робије, постајао сам мирнији и стрпљивији. Негде последњих
дана чак сам се зачудио и укорио себе: учинило ми се да сам
постао сасвим хладнокрван и равнодушан. Многи робијаши кад
би ме у слободно време сретали у тамничком дворишту
почињали су разговор и честитали ми.
– Е, ви ћете, драги Александре Петровичу, скоро на слободу.
Оставићете нас, сиромахе љуте.
– А хоћете ли ви, Мартинове, скоро? – питао сам.
– Ја! Шта вам пада на памет! Остало ми је још једно седам
година мучења…
И уздахне кришом, заустави се, погледа расејано, баш као да
се загледа у будућност.
Многи су ми искрено и с радошћу честитали. Стекао сам
утисак да су сви постали љубазнији према мени. Ја сам
очигледно њима постајао туђ, и они су се опраштали са мном.

326
Пољак К-чински, миран и смеран човек, волео је много, као и
ја, да шета у слободно време по тамничком кругу. Надао се да
шетњом и чистим ваздухом очува своје здравље и да тако
надокнади штету коју су нанеле организму загушљиве тамничке
ноћи. »Ја с нестрпљењем очекујем ваш одлазак из тамнице«,
рекао ми је једном, насмејан, кад смо се срели шетајући, »јер кад
одете, ја ћу тада сигурно знати да ми је остало равно још
година дана.«
Да напоменем узгред. Услед дугог сањарења и одвикнутости,
нама је у тамници слобода изгледала некако већа и лепша од
праве слободе, наиме од оне која постоји у стварности.
Робијаши су увећавали и улепшавали појам слободе, и то је
сасвим природно и тако својствено сваком сужњу. Код нас су и
бедном официрском посилном завидели као да је краљ и, у
поређењу с робијашима, гледали на њега као на идеал
слободног живота, јер је ишао необријане главе, без страже и
окова.
У сутон, уочи последњег дана, обишао сам последњи пут
дуж палисада целу тамницу. Колико сам хиљада пута прошао
поред овог палисада у току толиких година! Овуда, иза касарни,
лутао сам прве године тамновања самотан, тужан, утучен.
Сећам се како сам тада бројао колико ми хиљада дана још
остаје. Господе, како је то давно било! Ево овде, у овом куту,
живео је наш орао. Овде ме је често сретао Петров. Он се ни
сада није одвајао од мене. Дотрчи тек и као да наслућује моје
мисли иде поред мене, чудећи се нечему кришом.
Опраштао сам се у мислима са поцрнелим брвнарама наших
касарни. Како су ме својом туробношћу запрепастиле онда,
првих дана. Мора да су и оне отада остареле, али ја нисам
опажао. И колико је младости сахрањено међу овим зидовима,
колико је великих снага овде пропало узалудно! Треба рећи све
до краја: ови људи су били необичан свет. Та можда су ово
најдаровитији и најјачи људи целог нашег народа. А пропале су

327
узалуд велике снаге, и то ненормално, неприродно и
неповратно. А ко је крив?
Да, то је оно – ко је крив?
Сутрадан рано, тек што се дан забелео, ја сам пре одласка на
рад обишао све касарне да се опростим са робијашима.
Пружене су ми љубазно многе жуљаве и снажне руке. Неки су
се руковали као са другом, али њих је било мало. Остали су врло
добро схватили да ћу, у поређењу с њима, постати сасвим други
човек. Знали су да у граду имам познанике, да ћу одмах из
тамнице отићи господи и сести с том господом као човек из
њихове средине. Они су то осећали, и мада су се опраштали
љубазно и чак умиљато, ипак се нису опраштали као са другом,
већ као са господином. Неки су грубо окретали главу од мене и
нису одговарали на моје збогом. Неки су ме погледали чак са
извесном мржњом.
Залупа добош и сви робијаши одоше на рад – а ја остадох.
Сушилов је тог јутра устао пре свих и журио колико је год
могао да ми скува чај. Јадни Сушилов! Заплакао се кад сам му
поклонио моје робијашке прње – кошуље, кожне подметаче за
окове и мало новца. »Не плачем ја зато!« говорио је уздрхталим
уснама, једва задржавајући сузе, »али како је мени, Александре
Петровичу, да вас изгубим? Како ћу без вас остати овде?«
Опростио сам се последњи пут и с Акимом Акимичем.
– И ви ћете скоро! – рекох му.
– Е, мени је још много остало. Још дуго ћу проживети овде –
муцао је стежући ми руку. Ја га загрлих и пољубисмо се.
Десетак минута после одласка робијаша на рад, ја и мој друг,
с којим сам дошао на робију, изишли смо из тамнице да се више
никада у њу не вратимо. Требало је ићи прво у ковачницу да
нам скину окове. Али није нас више пратио стражар под
оружјем – већ подофицир. Скидали су нам окове наши
робијаши у инжењеријској радионици. Сачекао сам док су
другу скинули окове, па сам онда и сам пришао наковњу.
Ковачи ме окренуше леђима према себи, подигоше ми ногу и

328
наслонише је на наковањ… Ужурбали су се у жељи да обаве
посао што вештије и боље.
– Нитну, нитну најпре окрени – наређивао је старији –
намести је, ето тако. Добро је… Сад удри чекићем…
Окови падоше. Подигао сам их. Зажелео сам да их узмем у
руке и подржим, да их погледам последњи пут. И баш као да
сам се чудио што су малопре били на мојим ногама.
– Е, па збогом! Збогом! – говорили су робијаши одсечним и
грубим гласом, али нечим задовољни.
Да, збогом! Слобода, нови живот, васкрсење из мртвих… Та
дивног ли тренутка!

329