Родослов

Радул (монах Петар)

Сава Ивановић Петровић Његош (Његуши, 18. јануар 1702 — Цетиње, 9. март 1781) (На

предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије
Рајовић из Пећи приликом своје посете Црној Гори током 1719. године. За живота
митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и
народним пословима. Након Данилове смрти (1735) постао је нови митрополит. Године 1736,
помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица
Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и
заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку.)

Василије III Петровић Његош (Његуши, 1709 — Санкт Петербург, 10. март 1766) 

(На предлог митрополита Саве, хиротонисан је 1750. године од српског патријарха Атанасија

II и од тада је учествовао у вођењу црквених и народних послова. Већ 15. марта 1750. године
послао га је патријарх у Русију да скупља милостињу.[2] И раније као архимандрит ишао је у
сличну мисију; био је у Аустрији да поврати свете реликвије које је однео тамо српски
патријарх Арсеније Чарнојевић. Одржавао је блиске везе са царском Русијом и одиграо
значајну улогу у обнови српске државе.)

анило I Петровић Његош (Његуши, Османско царство, око 1670 — манастир

Подмаине, Млетачка република, 1735) био је цетињски митрополит, обновитељ Цетињског
манастира, зачетник борбе за ослобођење Црне Горе од османлијске власти, оснивач
црногорске династије Петровића Његоша и човјек који је ударио темељ руском култу у Црној
Гори.[1] Титула му је била: скендеријско-приморски митрополит, а потписивао се и
као војеводич српској земљи.

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био

је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне
Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.

(Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски
вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова
важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као
изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње
Србе и Српство)

Војвода Перо Томов Петровић-Његош (Његуши, око 1800. — Котор, 1854) био

је српски политичар из Црне Горе, председник Правитељствујушчег сената црногорског и
брдског и старији брат Петра II Петровића-Његоша.[1]
(Године 1834. заменио је Ивана Вукотића на месту председника Правитељствујушчег сената
црногорског и брдског. Пре него што је умро 1851. године, владика Петар II именовао је свог
наследника Данила за свог наследника. Према неким историчарима, Петар II је
највероватније припремао терен за новог владара Црне Горе да буде секуларни вођа.
Међутим, када је Петар II умро, сенат је под утицајем војводе Ђорђа Петровића-Његоша,
најбогатијег Црногорца у то време, прогласио старијег брата Петра II, Перу Томова за књаза
Црне Горе (а не Владику). Ипак, у краткој борби за власт, Перо Томов, који је затражио
подршку сената, изгубио је од много млађег Данила који је имао много већу подршку међу
народом.)
Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар
Цетињски (Његуши, 1748 — Цетиње, 18. октобар 1830) био је српски
православни митрополит црногорско-приморски и поглавар (Старе) Црне Горе од 1784.
до 1830. године, а почевши од 1796. године његово старешинство је признавао и знатан део
области Брда. Потписивао се као владика Црне Горе, Скендерије и Приморја. Био је носилац
руског Ордена Светог Александра Невског

Мирко Петровић Његош (Његуши, 19. август 1820 — Цетиње, 20. јул 1867) је

био црногорски војвода, дипломата, пјесник, старији брат кнеза Данила, а отац краља Николе.
Мирко Петровић Његош се прославио након побједе над Турцима у бици на Граховцу 1.
маја 1858. у којој је заповиједао црногорском војском.

Мирко Петровић Његош (Цетиње, 17. април 1879 — Беч, 2. март 1918) био је принц из

црногорске династије Петровића Његоша и велики војвода од Грахова и Зете, други син
краља Николе.