Margaret Mid

SAZREVANJE NA SAMOI
Psihološka studija mladeži u primitivnom društvu, namenjena ljudima
zapadne civilizacije

Prevela: JELENA STAKIĆ

PROSVETA, Beograd, 1978.

Naslov originala
MARGARET MEAD
COMING OF AGE IN SAMOA
A PSYCHOLOGICAL STUDY OF PRIMITIVE YOUTH FOR
WESTERN CIVILISATION
FOREWORD BY FRANZ BOAS
WILLIAM MORROW & COMPANY, 1975
COPYRIGHT, 1928, 1955, 1961 BY MARGARET MEAD

BIBLIOTEKA DANAŠNJI SVET

Urednik: MIODRAG PAVLOVIĆ
 Devojkama ostrva Tau
Ova je knjiga posvećena

'Ou te avatu
lenei tusitala
ia te 'outou
O Teinetiti ma le Aualuma
o Tau
 Predgovor
Moderni opisi primitivnih naroda daju nam sliku njihove kulture,
sastavljenu iz različitih vidova ljudskog života. Iz njih doznajemo za
izume, za ekonomiju domaćinstva, porodičnu i političku organizaciju,
za religiozna uverenja i praksu. Putem uporednog proučavanja tih
podataka i putem obaveštenja koja nam govore o rastu i razvoju tih
naroda, mi nastojimo da, najbolje što možemo, rekonstruišemo povest
svake pojedine kulture. Neki se antropolozi čak nadaju da će
uporedno proučavanje otkriti izvesne tendencije razvoja koja će se
toliko često javljati da će biti mogućno naći značajne opšte odlike
procesa kulturnog rasta.
Ćitaocu-nestručnjaku ova su proučavanja zanimljiva zbog
neobičnosti mesta radnje i čudnovatih stavova karakterističnih za
strane kulture, stavova koji u jarkoj svetlosti ističu naša postignuća i
ponašanja.
Sistematski opis ljudskih delatnosti, međutim, veoma malo nam
omogućava da proniknemo u duhovne stavove pojedinca. Njegove
misli i radnje javljaju se samo kao izrazi kruto određenih kulturnih
oblika. Malo saznajemo o njegovom racionalnom mišljenju, o njegovim
prijateljstvima i sukobima sa bližnjima. Lične stvari pojedinaca gotovo
da su izbačene iz sistematskog prikazivanja kulturnog života ljudi.
Slika je saobražena standardu, poput zbirke zakona koji nam govore
kako treba da se ponašamo, ali ne i kako se stvarno ponašamo; poput
pravila koja određuju stil umetnosti, ali ne i način na koji umetnik
razrađuje sopstvene zamisli o lepoti; poput popisa izuma, ali ne i
načina na koji pojedinac prevazilazi tehničke teškoće koje iskrsavaju.
Pa ipak, način na koji ličnost reaguje na kulturu stvar je koja bi
trebalo istinski da nas zanima i da od proučavanja stranih kultura
stvori plodno i korisno polje istraživanja. Navikli smo da sve one
radnje koje su nerazdvojni delovi naše sopstvene kulture, norme kojih
se automatski pridržavamo, smatramo za zajedničke celom ljudskom
rodu. One su duboko ukorenjene u našem ponašanju. Ukalupljeni smo
u njihove oblike te ne možemo a da ne mislimo kako su one svuda
punovažne.
Ljubaznost, skromnost, lepo ponašanje, saobražavanje sa
određenim etičkim normama jesu sveopšte pojave, ali ono iz čega se
sastoje ljubaznost, skromnost, lepo ponašanje i etičke norme nije
sveopšte. Poučno je znati da se norme razlikuju na najneočekivanije
načine. Još je važnije znati kako pojedinac reaguje na te norme.
U našoj civilizaciji pojedinca pritiskaju teškoće koje smo skloni da
pripišemo osnovnim ljudskim odlikama. Kada govorimo o teškoćama
detinjstva i rane mladosti, o njima mislimo kao o neizbežnim
razdobljima prilagođavanja kroz koje svako mora da prođe. Na ovoj se
postavci uglavnom i zasniva ceo psihoanalitički pristup.
Antropolog sumnja u ispravnost ovih gledišta, ali dosad jedva da
se iko potrudio da se dovoljno poistoveti sa primitivnim stanovništvom
kako bi pronikao u ove probleme. Zahvalni smo, stoga, gospođici Mid
što se latila posla da se potpuno poistoveti sa samoanskom mladeži i
tako nam da lucidnu i jasnu sliku radosti i teškoća sa kojima se sreće
mlada jedinka u kulturi sasvim drugačijoj od naše. Nalazi njenog
trudoljubivog istraživanja potvrđuju ono što su antropolozi dugo
naslućivali — da velik deo onoga što pripisujemo ljudskoj prirodi nije
ništa drugo do reakcija na stege kojima nas sputava naša civilizacija.
Franc Boas 1928.
 Predgovor izdanju iz 1973.
Ova je knjiga izveštaj o mom prvom putovanju na teren, o radu koji
sam obavila kada mi je bilo dvadeset i tri godine, pre bezmalo pedeset
godina. Od časa kada sam, 1926. godine, otplovila iz Pago Pagoa da
bih se vratila zapadnom svetu i pokušala da opišem ono što sam
saznala, i novembra 1971, kada sam iskročila iz aviona u blesak
svetlosti televizijskih reflektora, svet je pretrpeo ogromne promene.
Mladi koji će čitati ovu knjigu proživeli su svoj život s onu stranu jaza
koji deli pokolenja; devojčice koje sam proučavala punačke su i lepe
staramajke koje, lakonoge, i dalje igraju onako kako to čine
samoanske gospe. Mladi Samoanci na univerzitetima širom
Sjedinjenih Država često se pred ovim izveštajem o tome kako su
živeli njihovi preci osećaju isto onako nelagodno kao i svi mi pred
odećom koju su naše majke nosile dok smo mi bili mali. A ja, umesto
one poslušne unučice koja je pisala pisma kući kako bi i njena baka
mogla da doživi nešto od samoanske životne radosti, sada sam
staramajka koja se ushićuje razigranim unučetom.
Ovo je četvrti put kako pišem predgovor nekom novom izdanju ove
knjige koja je najpre objavljena 1928. Svaki put sam brižljivo zapisala
godinu: 1939, 1949, 1953, 1961. U svakom sam predgovoru govorila
o tome kako je knjiga napisana odavno i o tome koliko se čitalački
svet tada razlikovao od ovoga za koji će knjiga ponovo biti objavljena.
Ali čini mi se da u savremenom svetu čitaoci posvećuju malo pažnje
datumima, te jedni ovaj izveštaj o minulom stilu života čak čitaju kao
da je to uistinu izveštaj o životu na užurbanijoj i mnogo složenijoj
današnjoj Samoi i tako propuštaju da povedu računa o razlikama.
Drugi pak čitaju moje zamerke načinu na koji se odgajaju Amerikanci
— uskraćuje im se svako znanje iz prve ruke o rođenju, ljubavi i smrti,
kinji ih društvo koje mladima ne dopušta da odrastaju sopstvenim
tempom, zarobljeni su u malim, krhkim, porodičnim jezgrima iz kojih
im nema spasa i u kojima je malo sigurnosti — i misle da ja zaista
pišem za sadašnji svet, toliko smo malo izmenili način na koji
podižemo mlade. Više no ikad čini mi se neophodnim da naglasim, da
viknem najjače što mogu, da je ova knjiga — knjiga o Samoi i
Sjedinjenim Državama u godinama 1926—1928. Dok je čitate, imajte
to na umu. Nemojte praviti zbrku sa sobom i sa samoanskim ljudima
time što ćete očekivati da na Manu'anskim ostrvima američke Samoe
nađete onakav život kakav sam ja tamo našla. Imajte na umu da ja
pišem o vašim dedovima i pradedovima u vreme kada su, mladi i
bezbrižni, živeli na Samoi ili bili izloženi mukama zbog onoga što mi u
Sjedinjenim Državama očekujemo od adolescenata.
Neki su me mladi kritičari čak pitali kada ću ponovo razmotriti i
izmeniti ovu knjigu i bili su puni neverice i ljutnje kada sam im rekla da
je nju nemoguće menjati. Ona, kao i sva antropološka dela, mora
ostati tačno onakva kakva je i napisana, verna onome što sam videla
na Samoi, i onome što sam bila kadra da prenesem od onoga što sam
videla; verna stanju našeg poznavanja ljudskog ponašanja onakvom
kakvo je bilo srednjih dvadesetih godina; verna našim nadama i
strahovima pred budućnošću sveta. Mogu da pišem nove predgovore,
kao što to sada i činim. Mogu da istaknem koliko smo, pre no što su
istraživačima na terenu postali dostupni film, magnetofonska traka i
razrađeni postupci beleženja ljudskog ponašanja, malo znali. Mogu da
naglasim da je ovo prvi antropološki rad na terenu opisan bez opreme
učenosti čija je svrha da opseni čitaoca-nestručnjaka i satre kolege.
Tada mi se činilo — a čini mi se i danas — da ako želimo da naša
proučavanja života drugih naroda imaju smisla za ljude
industrijalizovanog sveta, onda ona moraju biti napisana za njih, a ne
uvijena u tehnički žargon stručnjaka. Kako je ovo knjiga o
adolescentima, pokušala sam da je napišem jezikom koji bi bio
razgovetan onima koji se adolescentima najviše bave —
nastavnicima, roditeljima i onima koji će uskoro postati roditelji. Nisam
je napisala kao popularnu knjigu, već samo s nadom da će biti
shvatljiva onima koji bi mogli imati najviše koristi od njene teme — da
razdoblje rane mladosti ne mora biti doba napetosti i udara kakvim ga
je napravilo zapadno društvo; da odrastanje može biti slobodnije,
lakše i manje složeno; a isto tako da i sam izostanak složenosti kakav
sam našla na Samoi ima svoju cenu — manje žestine, manje
individualnosti, manje angažovanja u životu.
Kada je ova knjiga napisana, obrazovanom je svetu bila nova i
sama ideja kulture. Ideja da svaka naša misao i pokret jesu proizvod
ne rase, ne instinkta, već da su izvedeni iz društva u kojem je neki
pojedinac odgojen, bila je nova i nepoznata. U ranijim predgovorima
naglasila sam zašto sam to učinila, te sam pisala kao da kulture danas
postaju bolje shvaćene. Obnova rasizma među nekim naučnicima i
odbrana surovog bihejviorističkog manipulisanja ljudima među nekim
psiholozima, naveli su me da se upitam da li moderan svet iole bolje
shvata smisao kulture — uzajamno dejstvo onoga što pojedinac
sobom nosi i kulturnog stila, međa koje postavlja biologija i načina na
koje čovekova imaginacija može da prevaziđe te međe — no što je to
bilo poznato 1928. Zato se i ne izvinjavam zbog ovog naglašavanja.
Premda je 1949. izgledalo da ima nade da takvo naglašavanje više
nije umesno, leta gospodnjeg 1972. još uvek je ono, avaj, veoma
potrebno, jer naučeno se ponašanje pripisuje rasi, boji kože ili polu, a
psiholozi sanjare o tome da prenošenje kulture zamene
uslovljavanjem — upravo onako kako su najsiroviji bihejvioristi radili
dvadesetih godina a kako apostoli očajanja čine kada, pošto im se
kaže da nam je planeta u opasnosti te da moramo preduzeti mere da
je spasemo, utočište nalaze u razrađenoj i veleumnoj besmislici koja
se može sažeto izraziti rečima putujućih predavača pod šatorima
Šetokva (Chautauqua) 1916, koji su tada promuklo tvrdili da se
„ljudska priroda ne može izmeniti". Ovu sam knjigu napisala kao
doprinos našem znanju o tome koliko čovekov karakter, čovekove
mogućnosti i čovekova dobrobit mnogo zavise od onoga čemu se
mladi uče i od društvenih sporazuma koji vladaju u društvu u kojem je
čovek rođen i odrastao. I to je nešto što moramo znati ako želimo da
na vreme izmenimo naše sadašnje društvene ustanove kako bismo
predupredili propast. Godine 1928, propast sa kojom smo morali da se
suočimo bio je rat koji se bližio; godine 1949, propast se krila u
mogućnosti svetskog nuklearnog sukoba; danas naše bitisanje
ugrožavaju i okolinske, tehničke i populacione krize. Korisnost od
ovog izveštaja o tome kako je život nekada mogao izgledati na jednoj
malenoj skupini udaljenih ostrva ističe se i dan-danji, možda još jače
no ranije.
Ali u vezi sa prvobitnom knjigom postoje dve stvari kojima je
neophodno objašnjenje. Jedna je moje očekivanje da će se
samoanski život izmeniti još i više no što se izmenio. Bojala sam se da
će ljupkost, poletnost i veselost Samoanaca, odlike koje su nosili
samo oni kao narod, bez ikakve umetnosti, književnosti i arhitekture —
koje su nam sačuvale nešto od Grčke i Egipta kada su njihove
civilizacije iščezle — potpuno nestati, preobražene širenjem evro-
američke kulture po svetu, tako da se neće moći prepoznati. Druga
stvar je moj propust da i same mlade Samoance ubrojim u moguće
čitaoce te tako i njima uputim ovu knjigu, baš kao i čitaocima iz
zapadnog sveta. Ove dve greške u računu su povezane. Samoanci su
bili veoma pismeni — na samoanskom — godine 1928, ali veoma je
malo među njima čitalo engleski, a sasvim malo ljudi koji su govorili
engelski moglo je da čita na samoanskom. Identitet onih koji su mi
davali obaveštenja, kao i devojaka i devojčica koje sam proučavala,
zaštitila sam tako što sam brižljivo izmenila njihova imena, katkada
dajući jednoj osobi dva imena ili dva identiteta, kako ih niko nikada ne
bi mogao uznemiravati navodeći ono što sam rekla o njima. Ovaj
način zaštite bio je toliko temeljan da potonji istraživači na terenu nisu
bili kadri da ga odgonetnu te su me, osujećeni, optužili čak za
krivotvorstvo. Mlade Samoance kao moguće čitaoce nisam obuhvatila
iz dva razloga — prvo, zato što oni o kojima sam pisala, premda su
sami pisali pisma na samoanskom, nisu čitali knjige, i, drugo, zato što
sam raspravljala o njihovim životima, životima koje su oni sami živeli.
Njima nisam morala da pričam kako izgleda život po selima na Manu'i;
mladi Manu'anci su to znali. Tada sam ja pisala za svoje savremenike,
a ne za svet pedeset godina kasnije. Tada nisam znala niti sam mogla
znati da će se samoanska kultura pokazati izvanredno trajnom i da će
kroz pedeset godina ljupkost, koju sam pokušala da zabeležim kao
nešto što će sigurno iščeznuti, i dalje postojati. Nisam tada mogla da
proreknem da će za četrdeset i sedam godina u Sjedinjenim
Državama živeti više od dvadeset hiljada američkih Samoanaca; da
će jedan američki Samoanac biti izabran za prvi opit sa novom vrstom
obrazovne televizije; da će postojati viša škola na Tutuili, niti pak da
ću prilikom dolaska biti dočekana ogrlicom od cveća lepšom čak i od
venaca iz 1928, a ispraćena — kolajnom od školjaka, pošto je biljke
zabranjeno unositi u avion, i plastičnom vrećicom da je nosim u njoj
kad avion sleti. U međuvremenu, srela sam mnogo Samoanaca koji
su došli u Sjedinjene Države; videla sam s kojom lakoćom navlače i
odlažu američku odeću, američki govor i američke manire a da ne
gube svoje samoanske osobenosti. Ali morala sam se vratiti na
Samou, Samou punu nade, optimističku i bujnu, Samou koja je moj
povratak pretvorila u svetkovinu na kojoj su održani obredi kakve je
veoma malo živih ljudi ikada videlo, i to sve da bi se rešila tipično
samoanska teškoća — kako rešiti pitanje prvenstva između njihovog
guvernera Džona Hejdona (John Haydon), kome su bili privrženi, i
„Makelite", koja se vratila posle toliko godina da otvori novi muzej i
učestvuje u puštanju u pogon prve električne centrale na Manu'i.
U izmenjenoj klimi shvatanja sveta posle drugog svetskog rata,
kada su hiljade malih, doskora još nepismenih naroda tražile i čuvale
svoj identitet, Samoanci zauzimaju časno mesto, mesto toliko časno i
srećno da sada preplavljuju svoja mala ostrva te ono što je ranije
ugrožavalo pozapadnjačenje, danas ugrožava preteran prirast
stanovništva. Bude li se danas rađalo toliko mnogo Samoanaca, više
neće biti mesta za one koji bi se mogli roditi kasnije. Ali danas oni
igraju sa nesmanjenom životnom radošću.
Mladi Samoanac koji čita ovu knjigu neizbežno će se osetiti
donekle zaobiđen, jer ovaj opis mladih ljudi od pre dva pokolenja
napisan je o tim ljudima, ali ne i za njih, ne onako kako bih danas
napisala ovakvu knjigu. Ali studentima koji doživljavaju neobično
iskustvo da na spisku knjiga za početne tečajeve na Kornelu ili
Havajskom univerzitetu imaju i delo o tome kako su živeli njihovi preci,
mogu jedino da kažem da ni njihove staramajke ni ja nismo mogle
znati gde ćemo biti danas.
Prilozi ostaju bezlični, ukalupljeni u obrazac tehničkog opisa. Za
učene čitaoce izišlo je novo izdanje (1969) knjige Društvena
organizacija na Manu'i (The Social Organization of Manu'a), koju je
Bišopov muzej u Honoluluu izdao, prerađenu u svetlu savremene
etnografske teorije. Ali, u ovoj knjizi, sve ličnosti jesu žive ličnosti,
onakve kakve su bile poznate meni i svojim prijateljima i rođacima,
čovečne u svojim životima i ljubavima i ja se nadam da će pokolenje
njihovih unuka naći da ovo zvuči istinito.
Margaret Mid
Američki muzej prirodne istorije
Njujork
26. juna 1972.
 I - Uvod
U poslednjih sto godina roditelji i nastavnici prestali su da
detinjstvo i mladost smatraju nečim što se po sebi razume. Umesto da
utiskuju dete u nesavitljiv odgojni kalup, oni su pokušali da vaspitanje
prilagode potrebama deteta. Na ovaj novi zadatak podstakle su ih dve
snage — razvoj psihološke nauke i teškoće i neprilagođenosti mladih.
Psihologija je ukazala na to da se mnogo može postići poznavanjem
načina na koji se deca razvijaju, stupnjeva kroz koje prolaze, onoga
što je razumno da svet odraslih očekuje od dvomesečne bebe ili
dvogodišnjeg deteta. A žestoke osude sa propovedaonice, glasne
tugovanke konzervativnih socijalnih filosofa, zapisnici iz sudova za
maloletnike i društvene službe — sve je ukazivalo na to da se nešto
mora učiniti s tim razdobljem koje je nauka nazvala adolescencijom.
Prizor novog naraštaja koji se još više udaljuje od merila i ideala
prošlosti, prepušten strujama i vetrovima bez utočišta poštovanih
kućnih normi ili skupnih verskih vrednosti, užasnuo je predostrožne
reakcionare, namamio zagovornike korenitih pramena u misionarske
pohode među nezaštićenu mladež i zabrinuo i one najnesmotrenije.
U američkoj civilizaciji, u kojoj ima mnogo doseljeničkih tragova,
desetine suprotnih merila ponašanja, stotine verskih sekti, u kojoj se
privredni uslovi menjaju — ovaj neustaljeni nesređeni položaj mladih
vidljiviji je negoli u starijoj, ustaljeniioj civilizaciji Evrope. Američke
okolnosti podstakle su psihologe, vaspitače, društvene filosofe da
predlože prihvatljiva objašnjenja za stanje dece koja rastu. Kao što
danas u posleratnoj Nemačkoj, gde mlada generacija mora da
podnese još teža prilagođavanja od naše dece, silno teoretisanje o
adolescenciji preplavljuje knjižare — tako su i psiholozi u Americi
pokušavali da objasne nemir mladih. Ishod su bila dela poput onoga
Stenlija Hola (Stanley Hali) — „Adolescencija" — u kojima su uzroci
dečjih konflikata i nevolja pripisivani razdoblju kroz koje deca prolaze.
Adolescencija je okarakterisana kao razdoblje u kojem cveta
idealizam i jača pobuna protiv autoriteta, razdoblje u kojem su teškoće
i sukobi apsolutno neizbežni.
Pažljiv dečji psiholog koji se, da bi doneo zaključke, uzdao u
eksperiment, nije pristajao uz takve teorije. On bi govorio: „Nemamo
podataka. O prvim mesecima dečjeg života znamo samo malo. Tek
počinjemo da saznajemo kada bebine oči prvi put prate svetlost. Kako
možemo davati konačne odgovore na pitanja o tome kako će
razvijena ličnost, o kojoj ne znamo ništa, prihvatiti religiju?" Ali
odrečna upozorenja nauke nikada nisu popularna. Kad se
eksperimentalista nije upuštao u odgovor, socijalni rilosof,
propovednik i pedagog su utoliko marljivije pokušavali da prečicom
dođu do odgovora. Posmatrali su ponašanje adolescenata u našem
društvu, beležili sveprisutne i očigledne simptome nespokoja i
proglašavali ih za karakteristike tog razdoblja. Majke su upozoravane
da „kćeri ispod • dvadesete" imaju naročitih teškoća. To je, govorili su
teoretičari, teško razdoblje. Fizičke promene koje se odigravaju u
telima vaših dečaka i devojčica praćene su određenim psihološkim
promenama. Prve ne možete izbeći ništa bolje no druge; kao što se
telo vaše kćerke menja iz tela deteta u telo žene, tako se i njen duh
neminovno menja, i to burno. Teoretičari bi se ponovo osvrtali na
adolescente oko sebe i veoma uvereno ponavljali: „Da, burno."
Ovakvo gledište, premda ga obazrivi eksperimentalista nije
potvrdio, naširoko se rasprostranilo, imalo uticaja na našu vaspitnu
politiku, paralisalo naše roditeljske napore. Baš kao što mora da
stegne srce pred bebinim plačem kada ovoj niče prvi zub, tako majka
mora da skupi snagu i da sa najvećim mogućim duhovnim mirom
podnese nemila, uskomešana ispoljavanja „nezgodnog doba". Nije
bilo ničega zbog čega bi trebalo kriviti dete, ali ni bilo kakvog drugog
programa koji bi se mogao preporučiti nastavniku osim istrajnosti.
Teoretičar je nastavljao da posmatra ponašanje američkih
adolescenata i svake godine dodavao nova opravdanja svojoj
hipotezi, pošto su teškoće mladih ilustrovane i dokumentovane u
arhivama škola i maloletničkih sudova.
Ali, u međuvremenu, teren je osvajao drugi način proučavanja
ljudskog razvoja — pristup antropologa, izučavaoca čoveka u svim
njegovim najraznovrsnijim društvenim sredinama. Pošto je razmotrio
sve veću gomilu građe o običajima primitivnih ljudi, antropolog je
počeo da shvata ogromnu ulogu koju u životu pojedinca igra
društvena sredina u kojoj je čovek rođen i odgojen. Ispostavilo se da
su vidovi ponašanja koja je navikao da smatra neizmenljivim
dopunama našoj ljudskoj prirodi, svi odreda, samo puki proizvodi
civilizacije, prisutni u stanovnika jedne zemlje, odsutni u drugoj zemlji,
i to bez obzira na rasu. Naučio je da se ni rasi ni opštoj ljudskoj prirodi
ne može pripisati odgovornost za mnogobrojne oblike koje čak i takva
osnovna ljudska osećanja kao što su ljubav, strah i ljutnja dobijaju u
različitim društvenim okolnostima.
Tako antropolog, izvodeći dokaze iz svojih zapažanja o ponašanju
odraslih ljudskih bića u drugim civilizacijama, stiže do mnogih
zaključaka, istovetnih sa onima do kojih je stigao i bihejviorista radeći
s bebama kojima još nikakva civilizacija nije oblikovala podatnu
ljudsku prirodu.
Sa takvim stavom prema ljudskoj prirodi antropolog je slušao
uobičajeno tumačenje adolescencije. Čuo je kako se stavovi za koje je
njemu izgledalo da zavise od društvene sredine — kao što su pobuna
protiv autoriteta, filosofske zamršenosti, cvetanje idealizma, sukob i
borba — pripisuju razdoblju fizičkog razvoja. I, na osnovu svog znanja
o presudnosti kulture i uobliči jivosti ljudskih bića, on je sumnjao. Da li
te teškoće nastaju stoga što je neko adolescent ili stoga što je neko
adolescent u Americi?
Biologu koji sumnja u neku staru hipotezu ili želi da proveri novu —
na raspolaganju stoji biološka laboratorija. Tamo, u okolnostima nad
kojima možemo da sprovedemo najstroži nadzor, on može da menja
svetlost, vazduh, vodu koje njegove biljke ili životinje uzimaju od
trenutka rođenja do kraja života. Ako sve uslove osim jednog drži
nepromenljivim, moguće mu je da tačno odmeri dejstvo tog jednog
uslova. Ovaj metod kontrolisanog eksperimenta idealni je metod
nauke i putem njega se sve hipoteze mogu podvrgnuti objektivnoj
proveri.
Čak i izučavalac dečje psihologije može samo delimično da ponovi
ove idealne laboratorijske uslove. On ne može da kontroliše
prenatalnu sredinu deteta koje će kasnije podvrći objektivnom
merenju. Može, međutim, da kontroliše ranu sredinu detinju, prve
dane njegovog postojanja i da odredi koji zvuci, prizori, mirisi i ukusi
dolaze u dodir s njim. Ali za izučavaoca adolescencije nema takve
jednostavnosti radnih uslova. Ono što mi želimo da proverimo nije
ništa manje no dejstvo civilizacije na ljudsko biće u razvoju, u doba
puberteta.
Da bismo to dejstvo podvrgli veoma strogoj proveri, morali bismo
da izgradimo različite vrste raznorodnih civilizacija i da velik broj
adolescentne dece izložimo tim različitim sredinama. Naveli bismo
uticaje čija dejstva želimo da proučavamo. Ako bismo želeli da
proučavamo uticaj veličine porodice, sazdali bismo niz civilizacija
međusobno sličnih u svakom pogledu osim u pogledu porodične
organizacije. Zatim, ako bismo našli razlike u ponašanju naših
adolescenata, mogli bismo sa sigurnošću da ustvrdimo da ih je
prouzrokovala veličina porodice, da jedino dete u porodici, recimo,
prolazi kroz uzburkanije razdoblje adolescencije negoli dete koje
potiče iz veće porodice. Isto bismo mogli da učinimo i sa desetinama
mogućih situacija — ranim ili poznim sticanjem znanja o seksu, ranim
ili poznim seksualnim iskustvom, požurivanjem ranog sazrevanja,
ometanjem ranog sazrevanja, razdvajanjem polova ili koedukacijom
od ranog detinjstva, podelom rada među polovima ili zajedničkim
zadacima za pripadnike oba pola, pritiskom da se dete verski opredeli
kao sasvim malo ili izostankom takvog pritiska. Menjali bismo jedan
činilac dok bi drugi ostajali uvek isti te bismo analizovali da li su neki
vidovi naše civilizacije, i ako jesu koji su, odgovorni za teškoće naše
dece u adolescenciji.
Na žalost, ovakvi idealni metodi eksperimenta uskraćeni su kada
su ljudska priroda ili čitavo tkivo društvenog poretka posredi. Probna
kolonija Herodotova, u koju je trebalo izdvojiti sasvim malu decu te
beležiti ishode, nije moguć pristup. Niti je moguć postupak izdvajanja
skupina dece koja odgovaraju ovom ili onom zahtevu iz naše
civilizacije. Takav bi se postupak sastojao u izdvajanju pet stotina
adolescenata iz malih, i pet stotina iz velikih porodica, posle čega bi
se pokušalo sa otkrivanjem skupine koja je tokom adolescencije
doživela veće teškoće prilikom prilagođavanja. Ali mi ne bismo mogli
znati koje su ostale uticaje pretrpela ta deca, koje je dejstvo moglo
imati njihovo znanje o seksu, ili koje dejstvo njihovo susedstvo, na
njihov razvoj u adolescenciji.
Koji je metod, dakle, dostupan nama koji želimo da sprovedemo
eksperiment sa ljudima ali nemamo moći da stvorimo eksperimentalne
uslove ili da bilo gde u našoj civilizaciji nađemo kontrolisane primere
različitih uslova? Jedini metod jeste metod antropologa — otići u neku
drugačiju civilizaciju i proučavati ljudska bića u drugačijim kulturnim
okolnostima u nekom drugom delu sveta. Za takva proučavanja
antropolog bira sasvim jednostavne narode, primitivne narode čija
društva nikada nisu dostigla složenost našega. U tom izboru
primitivnih naroda, kao što su Eskimi, Australijanci, ostrvljani Južnog
mora ili Pueblo Indijanci, antropologa vodi svest da je jednostavnija
civilizacija pristupačnija analizi.
U složenijim civilizacijama poput onih u Evropi, ili visokim
civilizacijama Istoka, neophodne su godine učenja pre no što naučnik
počne da shvata koje snage dejstvuju u tim civilizacijama. Samo
proučavanje francuske porodice obuhvatilo bi prethodno izučavanje
francuske istorije, francuskih zakona, katoličkih i protestantskih
stavova prema seksu i ličnim odnosima. Primitivan narod, bez pisanog
jezika, predstavlja mnogo uprošćeniji problem, a obučen naučnik
može da ovlada osnovnim strukturama primitivnog društva za nekoliko
meseci.
Osim toga, mi se ne opredeljujemo za jednostavnu seosku
zajednicu u Evropi ili za izdvojenu skupinu belih planinaca na
američkom Jugu, jer načini života tih ljudi, premda jednostavni, u
suštini pripadaju istorijskoj tradiciji kojoj pripadaju i složeni delovi
evropske ili američke civilizacije. Umesto toga, biramo primitivne
skupine koje su se hiljadama godina istorijski razvijale sasvim
drugačijim putevima no mi, u čijem jeziku nema naših indo-evropskih
kategorija, čije su religijske ideje drugačije prirode, čija društvena
organizacija nije samo jednostavnija već i sasvim različita od naše. Iz
ovih kontrasta, dovoljno upečatljivih da zaprepaste i pouče one koji su
navikli na naš način života, i dovoljno jednostavnih da se mogu brzo
pojmiti, moguće je naučiti mnogo o dejstvu civilizacije na pojedince u
njoj.
I tako, da bih proučavala jedan poseban probblem, odlučila sam da
idem ne u Nemačku ili Rusiju, već na Samou, ostrvo Južnoga mora,
oko trinaest stepeni od ekvatora, nastanjeno mrkoputim polinežanskim
narodom. Pošto sam žena, nadala sam se da ću prisnije moći da
radim sa devojčicama negoli s dečacima, a kako je usled
malobrojnosti žena-etnologa naše znanje o primitivnim devojčicama
mnogo oskudnije no što je to naše poznavanje dečaka, rešila sam da
se usredsredim na adolescentnu devojčicu na Samoi.
Ali pri tom usredsređivanju učinila sam nešto sasvim različito od
onoga što bih učinila da sam se bacila na proučavanje adolescentne
devojčice u Kokomou, u Indijani. U takvom proučavanju krenula bih
pravo u srž problema; ne bih morala da dangubim oko jezika Indijane,
ponašanja za stolom ili navika u vezi sa spavanjem koje imaju moji
subjekti, niti da izvodim iscrpno istraživanje načina na koji oni uče da
se oblače, koriste telefonom, ili onoga šta u Kakomou znači pojam
savesti. Sve su te stvari opšte tkivo američkog života, poznate meni
kao istraživaču, poznate vama kao čitaocima,
Ali u ovom novom eksperimentu sa primitivnom devojčicom, stvar
je bila potpuno obrnuta. Ta devojčica je govorila jezikom čiji su i sami
zvuči čudnovati, jezikom u kojem imenice postaju glagoli a glagoli —
imenice, na najneverovatnije načine. Sve njene životne navike bile su
drugačije. Ona je sedela na zemlji, ukrštenih nogu, a sedenje na stolici
činilo ju je ukočenom i nesrećnom. Jela je prstima iz pletenog tanjira;
spavala je na podu. Kuća joj je bila samo jedan krug podupirača
pokrivenih kupom od rogozine, zastrta od vode izlizanim komadićima
korala. Ceo materijalni svet oko nje razlikovao se od našeg. Kokosove
palme, hlebno drveće i mango drveće povijalo se nad njenim selom.
Nikada nije videla konja, nije znala ni za jednu životinju osim za svinju,
psa i pacova. Hranila se korenjem taroa, plodovima hlebnog drveta i
bananama, ribom, divljim golubom i polupečenom svinjetinom, kao i
krabama. I baš kao što je bilo neophodno shvatiti taj fizički svet oko
nje, tu rutinu života tako različitu od naše, tako su i društvene
okolnosti u kojima je živela, njeni stavovi prema deci, prema seksu,
prema ličnosti, bili u isto tako snažnoj suprotnosti sa društvenom
sredinom američke devojčice.
Usredsredila sam se na devojčice u toj zajednici. Velik deo
vremena provodila sam s njima. Iz najveće blizine proučavala sam
domaćinstva u kojima su živele adolescentne devojčice. Više sam
vremena provela u dečjim igrama nego na većanjima njihovih starijih.
Govoreći njihovim jezikom, jedući njihovu hranu, sedeći bosonoga,
prekrštenih nogu na šljunčanom podu, dala sam se iz sve snage da
umanjim razlike između nas i da naučim da upoznajem i shvatam sve
te devojčice iz tri mala sela na obali malenog ostrva Tau, u arhipelagu
Manu'a.
Za devet meseci, koliko sam provela na Samoi, sakupila sam
mnogo podrobnih podataka o tim devojčicama, veličini njihovih
porodica, položaju i bogatstvu njihovih roditelja, broju braće i sestara,
obimu seksualnog iskustva koje su stekle. Svi ti rutinski podaci zbirno
su izloženi na tabeli u prilogu. To je tek najogoljeniji kostur, puka
sirova građa za proučavanje porodičnih situacija i seksualnih odnosa,
normi prijateljstva, odanosti, lične odgovornosti, svih onih neuhvatljivih
burnih središta poremećaja u životima naših adolescentnih devojčica.
A pošto su ti manje merljivi delovi njihovih života bili toliko slični, pošto
je život jedne devojčice toliko nalikovao životu druge u nesloženoj,
jednoobraznoj kulturi kakva je samoanska, mislim da imam prava na
uopštavanja, premda sam proučavala samo pedeset devojčica iz tri
mala, susedna sela.
U sledećim poglavljima opisala sam živote tih devojčica, živote
njihovih mlađih sestara koje će uskoro zaći u razdoblje adolescencije,
njihove braće sa kojom im strogi tabu zabranjuje da govore, njihovih
starijih sestara koje su pubertet ostavile za sobom, njihovih starijih,
očeva i majki, čiji stavovi prema životu određuju stavove njihove dece.
Kroz taj opis pokušala sam i da odgovorim na pitanje koje me odvelo
na Samou: da li poremećaji koji unesrećuju naše adolescente potiču
od same prirode adolescencije ili od civilizacije? Da li u drugačijim
okolnostima adolescencija pruža drugačiju sliku?
Zbog prirode problema, stoga, zbog neobičnosti života na jednom
malenom pacifičkom ostrvu, morala sam da dam sliku ukupnog
društvenog života na Samoi, a pojedinosti sam uvek birala s obzirom
na to koliko osvetljavaju problem adolescencije. Pitanja političke
organizacije koja niti zanimaju mlade devojke niti utiču na njih nisu
obuhvaćena. Potankosti sistema odnosa ili predačkih kultova,
genealogije i mitologije, koje su od interesa samo za stručnjake, biće
objavljene na drugom mestu. Ali pokušala sam da čitaocu prikažem
samoansku devojčicu u njenoj društvenoj sredini, da opišem tok
njenog života od rođenja do smrti, probleme koje će morati da reši,
vrednosti kojima će se rukovoditi prilikom nalaženja rešenja, muke i
zadovoljstva koje joj je ljudska sudbina dodelila na jednom ostrvu
Južnoga mora.
Svrha ovog opisa prevazilazi puko osvetljavanje tog posebnog
problema. Trebalo bi da on čitaocu pruži i izvesnu predstavu o
drugačijoj i suprotnoj civilizaciji, drugom načinu života, za koji drugi
pripadnici ljudskog roda smatraju da je zadovoljavajući i prijatan.
Znamo da su naša najtananija opažanja, naše najviše vrednosti sve
utemeljene na suprotnosti; da bi svetlost bez tame ili lepota bez
ružnoće izgubili odlike za koje nam se sada čini da ih imaju. Isto tako,
ako želimo da procenimo sopstvenu civilizaciju, taj razrađeni obrazac
života koji smo stvorili za sebe kao narod i s kojim imamo toliko muke
da ga prenesemo svojoj deci, moramo je upoređivati sa drugim,
sasvim drukčijim civilizacijama. Putnik se i iz Evrope vrati u Ameriku
osetljiviji na tanane prelaze u sopstvenim postupcima ili u filosofskim
stavovima koji su do tada prolazili nezapaženi, a Evropa i Amerika su,
ipak, delovi jedne civilizacije. Upravo na varijacijama u okviru jednog
velikog obrasca izučavalac današnje Evrope ili izučavalac naše istorije
oštri svoj smisao za procenjivanje. Ali iskoračimo li iz toka indo-
evropske kulture, još ćemo više ceniti sopstvenu civilizaciju. Negde u
udaljenim delovima sveta, u istorijskim okolnostima sasvim drugačijim
od onih koje su dovele do procvata i pada Grčke i Rima, skupine
ljudskih bića razradile su obrasce života toliko različite od naših da se
nipošto ne bismo smeli kladiti da bi ti drevni narodi ikada dospeli do
naših rešenja. Svaki primitivan narod izdvojio je jedan skup ljudskih
darova, jedan skup ljudskih vrednosti, i uobličio ih za sebe u obliku
umetnosti, društvene organizacije, religije, i to je njegov jedinstven
doprinos povesti ljudskog duha.
Samoanski obrazac samo je jedan od tih raznolikih i prijatnih
obrazaca, ali kao što je putnik koji je ma i jednom bio daleko od doma
mudriji od onoga što nikada nije kročio dalje od kućnog praga, tako bi i
poznavanje jedne drugačije kulture trebalo da nam izoštri sposobnost
da sopstvenu kulturu kritički ispitujemo sa više sigurnosti i
procenjujemo sa više ljubavi.
Zbog posebnog pitanja na koje smo krenuli da nađemo odgovor,
ova priča o drukčijem načinu života odnosi se prvenstveno na odgoj,
na tok kojim dete, pošto je bez kulture prispelo na ljudsku pozornicu,
postaje potpuno zreo odrastao član svog društva. Najjače svetio
pašče na načine po kojima se samoanski odgoj, u najširem smislu
reči, razlikuje od našega. A od tog kontrasta mogli bismo se, pošto
smo stekli novu i živu samosvest i samokritičnost, okrenuti ponovnom
ocenjivanju a možda i drugačijem oblikovanju odgoja što ga dajemo
našoj deci.
 II - Jedan dan na Samoi
Dnevni život počinje u zoru ili, ako je mesec sijao sve do svanuća,
onda se sa padina brega još pre zore mogu čuti uzvici mladića. Kako
se po noći, prepunoj duhova, osećaju nelagodno, sada se oni živahno
dovikuju žureći na rad. Dok zora počinje da rudi među nekim mrkim
krovovima a vitke palme se ističu naspram bezbojnog, iskričavog
mora, ljubavnici se prikradaju kućama sa sastanaka ispod palmi ili u
senci čunova, na obalu izvučenih, kako bi svetio svakog spavača
zateklo na njegovom mestu. Petlovi kukuriču, nemarno, i ptica
kreštava glasa kriči sa hlebnog drveća. Neprestano hučanje sa spruda
kao da je prigušeno zvucima sela koje se budi. Bebe plaču, nekoliko
kratkih krikova pre no što im majke ponude dojku. Nemirna mala deca
odmotavaju se iz pokrivača i sanjivo tapkaju ka obali da umiju lice u
moru. Dečaci, željni da rano krenu u ribolov, počinju da skupljaju
pribor i idu da dignu drugare koji se još skanjeraju. Ovde-onde gore
vatre, jedva vidljiv beli dim naspram bledila zore. Celo selo, uvijeno u
pokrivače, učmalo, razdrmava se, trlja oči i spotiče ka obali. „Talofa!"
„Talofa!" „Hoćemo li danas na put?" „Da li vaše gospodstvo kreće u
ribolov na bonita?" Devojke prestaju da se kikoću zbog jedne mlade
šeprtlje koja je noćas izmakla gonjenju nekog razjarenog oca i da se
upuštaju u lukava nagađanja kako je ćerka o njegovom prisustvu
znala više no što je rekla. Dečak kojeg je jedan drugi, što mu je
preoteo naklonost dragane, izvrgao poruzi, hvata se ukoštac s
protivnikom, dok mu stopalo klizi po vlažnom pesku. S drugog kraja
sela dopire dugotrajan, prodoran vrisak. Glasnik je upravo doneo vest
o smrti nekog rođaka u drugome selu. Napola obučene, neužurbane
žene, kojima bebe leže na prsima ili ih jašu oko kukova, prekidaju
priču o Losinom bezočnom odlasku iz očeve kuće u prijatniji dom
ujakov i pitaju se ko je umro. Siromašni rođaci šapuću svoje molbe
bogatima, muškarci kuju planove da zajednički postave vrše za ribe,
neka žena traži od rođake malo žute boje, a kroz selo odjekuje
ritmičko dobovanje koje poziva mladiće da se okupe. Oni pristižu iz
svih krajeva sela, s kočevima za kopanje u rukama, spremni da krenu
u unutrašnjost ostrva na rad u polju. Stariji ljudi kreću na svoje poslove
koje obavljaju sami, a svako domaćinstvo, okupljeno pod svojim
šiljastim krovom, započinje sa jutarnjom svakodnevicom. Mala deca,
previše gladna da bi sačekala kasni doručak, prosjače grumenje
hladnog taroa koje potom halapljivo mljackaju. Žene nose gomile
rublja za pranje na more ili na izvor na udaljenom kraju sela, ili pak
kreću u unutrašnjost ostrva po materijal za pletenje. Starije devojke
odlaze u ribarenje na sprud ili se možda i same bacaju na tkanje novih
pokretnih zastora protiv sunca.
Po kućama, čiji su pošljunčani podovi počišćeni krutim metlama s
dugom drškom, skupljaju se žene s decom i dojilje, sedaju i ćaskaju.
Starci sede odvojeno, neprestano uvrćući palmovu koru uz gola bedra
i mrmljajući sebi u bradu stare priče. Drvodelje počinju rad na novoj
kući, a vlasnik trčkara oko njih pokušavajući da ih održi u dobrom
raspoloženju. Porodice koje će danas kuvati vredno su prionule na
posao; taro, jam i banane već su doneti iz unutrašnjosti; deca jurcaju
tamo-amo donoseći vodu s mora ili lišće za nadevanje svinje.
Kako sunce odskače sve više na nebu, tako i senke tonu pod
trščane krovove, pesak postaje vreo, cvetovi hibiskusa venu na
živicama, a mala deca opominju još manju: „Skloni se sa sunca". Oni
koji nisu išli daleko vraćaju se u selo — žene sa nizovima grimiznih
meduza ili korpama školjki, muškarci sa kokosovim orasima koje nose
u korpama okačenim o obramice. Žene i deca jedu doručak upravo
izvađen iz pećnice ako se toga dana kuva, a mladići hitro rade po
vrućini poodmaklog jutra, pripremajući podnevnu gozbu za svoje
starije.
Podne je. Pesak prži tabane male dece koja ostavljaju svoje lopte
od palmovog lišća i vetrenjačice od cvetova crvenog jasmina da se
suše na suncu, i puze u hladovinu kuća. Žene koje moraju da iziđu
nose, kao štitnike od sunca, velike bananine listove ili obmotavaju
glave vlažnom tkaninom. Spustivši nekoliko senila da se zaklone od
sunca koje iskosa tuče, svi koji su ostali u selu uvijaju glave u čaršave
i odlaze na spavanje. Samo malo odvažne dece može da se iskrade i
ode na plivanje u senci visoke hridine, neke marljive žene nastavljaju
s pletenjem ili se ćutljiva grupica žena brižno naginje nad porodilju.
Selo je zamrlo od sunca; svaki zvuk čini se čudnovato glasan i
neumesan. Reči moraju lagano da se probijaju kroz gustu jaru. A tada
se sunce postepeno spušta nad more.
Po drugi put se uspavani ljudi meškolje, prenuti, možda, uzvicima
„brod", koji odjekuju selom. Ribari izvlače čunove na obalu, iznureni i
iscrpljeni od vrućine uprkos ugašenom kreču kojim su premazali
glave, čime su pokušali da rashlade mozak i oboje kosu u crveno.
Ribe jasnih boja razasute su po podu ili nagomilane ispred kuća, dok
žene sipaju vodu preko njih da ih oslobode tabua. Mladi ribari, sa
žaljenjem, izdvajaju „Tabu ribu" koju moraju poslati starešini ili
ponosno spremaju ribe u malene kotarice od palmova lišća kao
ponude svojim draganama. Muškarci se vraćaju kući iz šumarice,
mrgodni i teško natovareni, vičući po dolasku, dok ih oni koji su ostali
kod kuće pozdravljaju zvonkim, visokim glasovima. Iskupljaju se u
gostinskoj kući na večernje ispijanje kave. Meko tapšanje rukama,
dostojanstveno zapevanje starešine-besednika koji služi kavu
odjekuje selom. Devojke beru cveće da ga upletu u ogrlice; deca,
puna snage posle spavanja i nezauzeta nekim posebnim zadatkom,
igraju se u polusenci kasnog popodneva. Konačno, sunce zalazi u
plamenu što se proteže od planine u pozadini do horizonta na moru,
poslednji kupač dolazi sa žala, deca se rasturaju kućama — tamne,
male pojave kao izgravirane naspram neba; po kućama su upaljena
svetla, a svako se domaćinstvo okuplja na večernji obed. Molilac
smerno pruža svoju ponudu, deca su opomenuta da prekinu s
bučnom igrom, možda je tu i počasni gost kog prvog treba poslužiti,
posle tihog, varvarskog pevanja hrišćanskih himni i večernje molitve
pune zahvalnosti. Ispred kuće na kraju sela otac izvikuje rođenje sina.
U nekim porodičnim krugovima nedostaje poneko lice, a u drugima —
mali begunci su pronašli sebi raj! Dok najpre glava domaćinstva, zatim
žene i deca a posle svih — strpljivi dečaci, jedu večeru, tišina ponovo
ovladava selom.
Posle večere, starce i malu decu teraju u krevet. Ako mladi imaju
goste, deo ispred kuće prepušten je njima. Jer dan je vreme za
većanje staraca i radove mladih, a noć je vreme za lakše stvari. Dva
rođaka, ili starešina i njegov većnik, sede i ćaskaju o događajima dana
ili kuju planove za sutra. Napolju, telal ide kroz selo objavljujući da će
zajednički trap za hlebno drvo biti otvoren ujutru, ili da će selo načiniti
veliku vršu za ribe. Ako ima mesečine, skupine mladih ljudi, žena, po
dvoje i troje, šetaju kroza selo, a gomile dece love krabe ili jure jedni
druge između hlebnog drveća. Polovina sela će možda otići da lovi
ribu uz baklje, i zavojit sprud će svetlucati od treperavih svetiljki i
odjekivati od uzvika likovanja ili razočaranja, zadirkivanja ili prigušenih
krikova povređene stidljivosti. A možda će neka skupina mladića
zaigrati da učini zadovoljstvo kakvoj mladoj posetiteljki. Mnogi od onih
koji su se povukli na spavanje, privučeni veselom svirkom, obmotaće
čaršave oko sebe i krenuti da pronađu igranku. U belo obučena,
sablasna gomila ljudi okupiće se u krug ispred veselo osvetljene kuće,
krug iz kojeg će se svaki čas poneko odvojiti i odlutati među drveće.
Ponekad san neće obrvati selo sve dok ponoć ne bude davno prošla;
tada će se, konačno, čuti samo blago hučanje sa spruda i šaputanje
ljubavnika, a selo će počivati do zore.
 III - Odgoj samoanskog deteta
Na Samoi su rođendani od malog značaja. Ali povodom samog
rođenja deteta visokog ranga prirediće se velika svetkovina i
ispoklanjati velika imovina. Prvo dete mora se uvek roditi u majčinom
selu i ako je majka otišla da živi u selu muževljevom, za ovu se priliku
mora vratiti kući. Nekoliko meseci pre rođenja deteta, očevi rođaci
donose budućoj majci poklone u hrani, dok su majčine rođake zauzete
pravljenjem čistog platna od kore za bebinu odeću i pletenjem
desetina majušnih asura od pandanusa, iz kojih će se sastojati
oprema odojčeta. Buduća majka vraća se kući natovarena poklonima
u hrani, a kada se bude vraćala muževljevoj porodici, njena će je
porodica snabdeti tačno odgovarajućom količinom asura i platna od
kore da im uzvrati poklon. Očeva majka ili sestra moraju biti prisutne
samom porođaju kako bi se pobrinule za novorođenče, dok babica i
majčine rođake vode računa o babinjari. Prilikom porođaja nema
nikakvog isključenja javnosti. Običaj zahteva od majke da se ne
previja, da ne viče niti pak glasno buni protiv prisustva dvadesetoro ili
tridesetoro ljudi u kući koji, ako treba, presede i celu noć smejući se,
šaleći i igrajući igre. Babica seče pupčanu vrpcu svežim bambusovim
nožem, posle čega svi željno očekuju da vrpca otpadne — to je znak
za početak gozbe. Ako je novorođenče devojčica — vrpca se
pokopava ispod drveta papirnog duda (drvo od čije se kore pravi
pomenuto platno), kako bi se osiguralo da bude marljiva u domaćim
poslovima kada poraste; ako je posredi dečak, vrpca se baca u more
kako bi dečak postao vešt ribar, ili se zakopava ispod biljke taro kako
bi postao vredan zemljoradnik. Potom, posetioci odlaze kući, majka se
diže i kreće na svoje svakodnevne dužnosti, a za novu bebu više se
niko mnogo ne zanima. Dan, mesec u kojem je rođena, zaboravlja se.
Njeni prvi koraci ili prve reči zapažaju se bez opširnih opaski, bez
obreda. Dete je izgubilo svaki obredni značaj i neće ga ponovo steći
sve do posle puberteta; u većini samoanskih sela devojka će, u
obrednom pogledu, biti zanemarivana sve dok se ne uda. A čak i
majka pamti samo toliko da je Losa starija od Tupu i da je Fale,
dečačić njene sestre, mlađi nego Vingo, dete njenoga brata. Uzrast u
odnosu na druge od velike je važnosti, jer stariji uvek mogu naređivati
mlađima — sve dok položaji u životu odraslih ne poremete redosled
— ali stvarni uzrast sasvim lepo može biti zaboravljen.
Bebe se uvek doje, a u onim malobrojnim slučajevima kada majka
nema dovoljno mleka, među rođakama se traži dojilja. Od prvih
nedelja deci se daje i druga hrana, papaja, kokosovo mleko, sok
šećerne trske; hranu ili sažvaće majka, pa je potom prstom unosi u
bebina usta, ili se, ako je hrana tečna, komad platna od kore umače u
nju a zatim se detetu daje da ga sisa, kao što pastiri hrane jaganjce
koja su ostala bez majke. Bebe se doje kad god zaplaču i nema
nikakvog nastojanja da se dovedu u red. Žena će, osim ako ne
očekuje drugo dete, dojiti bebu sve dok ne bude imala dve ili tri
godine, pošto je to najjednostavniji način da umiri njeno plakanje.
Bebe spavaju s majkama dokle god sisaju; po odbijanju, obično se
predaju na staranje kakvoj mlađoj devojčici iz domaćinstva. Često ih
kupaju sokom divlje pomorandže i trljaju kososovim uljem dok im koža
ne zablista.
Glavna dadilja obično je dete od šest ili sedam godina, koje nije
dovoljno snažno da podigne bebu stariju od šest meseci, ali koje
može da je nosi tako što će ga ona uzjašiti oko levog kuka ili preko
krsta. Šestomesečno ili sedmomesečno dete samo će, kada ga
podignu, zauzeti taj jahaći položaj. Ove male dadilje ne podstiču decu
da hodaju, jer bebe koje su prohodale preveliki su im teret. One
prohodaju pre no što progovore, ali nemoguće je iole tačno reći na
kom uzrastu počinju da hodaju, premda sam videla dve bebe koje su,
kad su prohodale, imale samo po devet meseci, a stekla sam utisak
da se to događa prosečno u uzrastu od oko godine dana. Život na
podu, jer sve delatnosti u samoanskoj kući izvode se na podu,
podstiče puzanje, i deca mlađa od tri ili četiri godine po volji puze ili
hodaju.
Od rođenja pa sve do četvrte ili pete godine odgoj deteta izuzetno
je jednostavan. Deca moraju naučiti da svoje potrebe obavljaju na
određenom mestu, stvar koju otežava uobičajena ravnodušnost prema
onome što sasvim mala deca rade. Moraju naučiti da sede ili puze po
kući, i da se u njoj nikad ne uspravljaju sem kad je to stvarno
neophodno; da se nikada ne obraćaju odraslom u stojećem položaju;
da se klone sunca; da ne mrse vlakna za pletenje; da ne rasturaju
rasečene kokosove orahe iznete da se suše; da oskudnu odeću oko
slabina održavaju, makar reda radi, uvezanu oko sebe: da sa dužnom
opreznošću postupaju sa vatrom i noževima; da ne dodiruju zdele ili
šolje za kavu; i, ukoliko im je otac starešina, da ne puze po njegovoj
postelji kad je on u blizini. Ovo je zaista jednostavan niz stvari koje
treba izbegavati i to se izbegavanje potkrepljuje povremenim
bubocima, razjarenom vikom i nedelatnim pričanjem.
Teret kažnjavanja obično pada na prvo starije dete koje nauči da
viče: „Skloni se sa sunca", pre no što je potpuno shvatilo neophodnost
da i samo to čini. Kada samoanska devojka ili mladić navrše
šesnaestu ili sedamnaestu, ova neprestana opominjanja mlađih
postala su neodvojiv deo njihovih razgovora, jednoličan, ljutit,
sporedan tok svih njihovih objašnjenja. Čula sam ih kako u svoje
primedbe svaka dva-tri minuta ubacuju: „Budi miran", „Sedi mirno",
„Jezik za zube", „Dosta s tom galamom" — sve to promrmljano
potpuno mehanički iako su prisutni mališani možda bili mirni kao
bubice. U celini gledano, ovo konačno zahtevanje tišine neprestano se
pominje a nikada ne nameće. Male dadilje više su zainteresovane za
mir negoli za oblikovanje karaktera svojih malih tereta, i kada dete
počne da urla, stariji ga jednostavno povuku za uvo. Nijedna se majka
nikada neće potruditi da sama disciplinuje mlađe dete ako
odgovornost za to može da prebaci na starije dete.
Kada bi na Samoi preovlađivale male porodice roditelja i dece,
ishod tog sistema bio bi da polovina stanovništva bude brižna i
samopožrtvovana, a druga polovina — tiranski nastrojena i popustljiva
prema sebi. Ah čim dete toliko poraste da njegova ćudljivost postane
nepodnošljiva, njemu se natovari mlađe dete i ceo tok ponovo se
ponavlja — svako se dete disciplinuje i socijalizuje kroz odgovornost
za neko još mlađe dete.
Strah od neprijatnih posledica koje proizilaze iz dečje dreke toliko
je čvrsto usađen u svest starije dece da ona, još dugo pošto je za tim
prestala svaka potreba, podležu pretnji kakvog malog tiranina da će
napraviti scenu, te petogodišnjaci uspevaju da nasilnički krenu u
pohode na kojima će druga deca morati da ih nose, na pletilačka
posela gde će mrsiti niti pletenja, i u zasebne kuhinje gde će čupati
kuvano lišće ili se skroz iskrmačiti čađu te će morati da ih kupaju — a
sve to zato što su stariji dečak ili devojčica potpuno navikli da
popuštaju pred bilo čime samo da spreče galamu.
 Ovaj metod popuštanja, nagovaranja, podmićivanja, zabavljanja
maloga nemirka primenjuje se samo u rođačkim grupama ili grupama
koje pripadaju jednom domaćinstvu, u kojima postoji valjano
uspostavljen autoritet starijih koji kažnjavaju veću decu ako ne mogu
da navedu bebe da budu mirne. Kada su deca iz susedstva posredi, ili
deca u gomili sveta, sav bes poluodraslih devojaka i mladića, pa i
odraslih, iskaliće se na neposlušnoj deci. Ako je gomila dece dovoljno
blizu, ako se ona ljubopitljivo tiskaju da bi posmatrala neki prizor gde
niko ne želi da ih vidi, bučno ih najuruju palmovim lišćem ili rasteruju
kišom kamenčića kojih na kućnom podu uvek ima dovoljno. Ovakav
postupak kao da uopšte ne popravlja dečje ponašanje, već naprosto
tera decu da se još više lepe uza svoje zaplašene i na oproštaj
spremne male čuvare. Moglo bi se pomisliti da je gađanje kamenjem
dece iz susedstva oduška veoma potrebna onima koji su onolike
iznurujuće časove proveli umirujući sopstvene male rođake. No čak ni
ti izlivi ljutnje nisu ozbiljni potezi. Niko ko hita kamenje ne namerava
zaista da pogodi dete, ali deca znaju da će, budu li se prečesto
utrpavala, neki od letećih komadića korala već po samom zakonu
verovatnoće završiti na njihovom licu. Ćak su i samoanski psi naučili
da procenjuju razmere opasnosti sadržane u samoanskom gestu
„napolje iz kuće". Oni se naprosto kočoperno sklone sa mesta između
dva podupirača i sa podjednakim dostojanstvom i nemarom
kočoperno se nameste ispred sledećeg otvora.
Kada devojčica napuni šest ili sedam godina, ona sve suštinske
stvari koje treba izbegavati toliko zna napamet da joj se može poveriti
staranje o mlađem detetu. Ona je, takođe, razradila i niz jednostavnih
tehnika. Naučila je da palmovo lišće plete u čvrstu, četvrtastu klupčad,
da od palmovog lišća i cvetova crvenog jasmina pravi vetrenjačice, da
se uspuže uz kokosovo drvo, penjući se uz stablo svojim savitljivim
nožicama, da razbije i otvori kokosov orah jednim čvrstim i dobro
usmerenim udarcem noža koji je velik koliko i ona, da igra velik broj
grupnih igara i peva pesme što uz njih idu, da čisti kuću skupljajući
smeće sa pošljunčanog poda, da donosi vodu s mora, da položi korpu
da se suši i pomogne da se pokupi kad zapreti kiša, da upreda listove
pandanusa za pletenje, da ode do susedne kuće i donese ugarak za
starešininu lulu ili vatru za kuvanje i da uvežbava taktičnost moleći
rođake za male usluge.
 Ali kada su devojčice posred i, svi su ti zadaci samo dopuna
glavnom poslu — staranju o bebama. Sasvim mali dečaci takođe
donekle brinu o mlađoj deci, ali u osmoj ili devetoj godini obično su
oslobođeni toga. Ako su i posle ove odgovornosti za mlađu decu u
njima ostali neki tragovi neuglađenosti, oni će nestati u dodiru sa
starijim dečacima. Jer malim se dečacima dopušta da učestvuju u
važnim i zanimljivim aktivnostima samo dok se ponašaju obzirno i dok
su od koristi. Tamo odakle su devojčice osorno odgurnute ustranu,
male će dečake strpljivo podnositi i oni će se osposobiti da budu
korisni. Četvorica ili petorica malih dečaka, koji svi žele da učestvuju u
važnom poslu da pomažu odraslome mladiću da omčom hvata jegulje
na sprudu, organizuju se u veoma delotvoran radni tim; jedan dečak
drži mamac, drugi — dodatnu omču, ostali se radoznalo gurkaju oko
rupa u grebenu tražeći plen, a treći, pak, trpa uhvaćene jegulje u svoju
lavalavu. Male devojčice, opterećene teškim bebama ili brigom za
mališane koji tek što su prohodali i premali su da bi se odvažili na
sprud, obeshrabrene neprijateljstvom dečaka i nipodaštavanjem
starijih, imaju malo mogućnosti da nauče smelije oblike rada i igre. I
tako, dok su mali dečaci najpre izloženi vaspitno-popravnom dejstvu
staranja o bebama a potom imaju mnogo mogućnosti da pod
nadzorom starijih dečaka nauče uspešno da sarađuju, vaspitanje
devojčica manje je obuhvatno. Njima se postavljaju visoka merila lične
odgovornosti, ali zajednica im ne pruža nikakve pouke o međusobnoj
saradnji. To je posebno vidljivo u aktivnostima mladih; mladići se brzo
organizuju; devojke traće sate gložeći se, neupoznate sa bilo kakvom
tehnikom brzog i uspešnog sarađivanja.
A pošto žena koja ide u ribolov može da ode samo ako bebe
prepusti malim devojčicama iz domaćinstva, to ove ne mogu da prate
tetke i majke. Stoga one čak i jednostavne postupke ribarenja na
sprudu nauče mnogo kasnije od dečaka. Njih drže na stupnju čuvanja
dece, raznošenja poruka, sve dok ne porastu i ne postanu dovoljno
snažne za rad na poljima i na donošenje namirnica u selo.
Ove napornije zadatke devojka dobija negde oko puberteta, ali to
je isključivo pitanje njene fizičke krupnoće i sposobnosti da preuzme
odgovornost, a ne njene fizičke zrelosti. Pre toga ona je povremeno
pratila starije članove porodice u polja, ukoliko su ovi bili voljni da
povedu i bebe. Ali kada bi se jednom našla tamo, dok su njena braća i
rođaci brali kokose i radosno skitali po šipragu, ona je opet morala da
juri, vodi i umiruje te večno prisutne bebe.
Čim devojke postanu dovoljno jake da nose teške terete, porodici
se isplati da odgovornost za malu decu prebaci na mlađe devojčice, i
adolescentkinje su oslobođene čuvanja dece. Donekle je opravdano
reći da je najgore razdoblje njihovog života prošlo. Nikada više neće
morati neprestano da skaču na svaki poziv i mig starijih, nikada ih više
neće kinjiti dvogodišnji tirani. Svu onu mučnu i sitničavu rutinu
održavanja kuće, koju u našoj civilizaciji optužuju da truje duše i
izopačuje naravi odraslih žena, ovde obavljaju deca mlađa od
četrnaest godina. Razgoreti vatru ili pripaliti lulu, pozvati na piće,
upaliti svetiljku, umiriti bebu koja plače, trknuti s porukom neke
ćudljive odrasle osobe — sve ih to proganja od jutra do mraka.
Uvođenjem vladinih škola koje traju više meseci godišnje, ova su deca
najveći deo dana odvojena od kuće. To dovodi do potpunog
narušavanja urođeničkih domaćinstava koja do tada nisu znala ni za
kakav način života u kojem majke moraju ostati kod kuće i voditi
računa o deci, a odrasli da obavljaju sitne rutinske poslove i raznose
poruke.
Pre ovog oslobađanja od staranja o bebama male devojčice imaju
veoma ograničeno znanje o bilo kakvoj složenoj tehnici. Neke od njih
mogu da obave jednostavniji posao prilikom pripremanja hrane za
kuvanje, kao što je Ijuštenje banana, skidanje ljuske sa kokosa ili
struganje taroa. Malo ih je koje mogu da ispletu prostu kotaricu za
nošenje. Ali sada one moraju da nauče da same pletu sve svoje
kotarice; da nauče da biraju listove taroa koji su taman za kuvanje, i
da iskopavaju samo zreli taro. U kuhinji one uče da prave palusami,
izrendišu meso kokosovog oraha, pospu ga vrelim kamenjem,
pomešaju s morskom vodom i iscede u ljušture, uspu tu mlečnu
mešavinu u za tu svrhu načinjenu zdelicu od listova taroa čije su
mirisave peteljke prethodno srpžene, sve to umotaju u list hlebnog
drveta čiju peteljku dobro pričvrste kako bi načinile dobar omotač koji
može u vatru. Moraju naučiti da uvežu veliku ribu u palmov list ili da
više sitnih ribica uviju u list hlebnog drveta; da proberu tačnu vrstu
lišća za nadevanje svinje i procene kada je hrana u pećnici od usijanih
malih kamenova skroz propečena. Teorijski glavni deo kuvanja
obavljaju mladići, a kada devojka mora da obavi teži posao, to se
propraća opaskom: „Jadna Losa, nema mladića u njenoj kući pa uvek
ona mora da pravi pećnicu". Ali devojke uvek pomažu, a često
obavljaju i najveći deo posla.
Kad jednom počnu da ih smatraju osobama koja duže vreme mogu
da posvete nekoj neprekidnoj delatnosti, devojke se šalju u duga
ribarenja. One uče da pletu ribarske korpe, da skupljaju i sređuju
snopove ugaraka koji će se koristiti prilikom ribarenja uz baklje, da
draškaju đavolju ribu sve dok ne iziđe iz rupe i poslušno se uspuže uz
štap, prikladno nazvan „štap-pozivač"; da nanižu velike, ružičaste
meduze, lole, naziv koji samoanska deca daju i slatkišima, na duga
vlakna kore hibiskusa i probodu ih žilom palmovog lista kao iglom; da
raspoznaju jestivu ribu od one koja nije dobra, da razlikuju ribu za koju
je pravi čas od ribe koja je u određeno doba godine opasna; i da
nikada ne uzimaju dve hobotnice kada ih kao par nađu na steni, iz
straha da ih kao budalaste ribarke ne snađe zla sreća.
Pre ovoga, njihovo poznavanje biljaka i drveća uglavnom je bilo
vezano uz igru — pandanus daje semenke za ogrlice, palma — lišće
od kojeg se pletu lopte; bananino drvo daje listove za kišobrane, a
pola lista se može iscepkati u visoku, vlaknastu „kragnu"; kokosove
ljušture, presečene napola, kada se zakače na upredena vlakna, čine
neku vrstu štula; cvetovi drveta Pua mogu se šivenjem spojiti u divne
ogrlice. Sada one moraju da nauče da ta drveta i biljke raspoznaju
radi ozbiljnijih potreba; moraju da nauče kada je lišće pandanusa
spremno za sečenje i kako iseći dugačke listove jednim jedinim
sigurnim, brzim potezom; moraju praviti razliku između tri vrste
pandanusa koje se koriste za različite klase asura. Zgodne
narandžaste semenke, od kojih su se mogle praviti onako privlačne a
uz to i jestive ogrlice sada se moraju skupljati kao boja za ukrašavanje
platna od kore. Bananino lišće bere se radi zaštite pletenih zdela, radi
umotavanja pudinga koji idu u pećnicu, radi ograđivanja pećnice pune
hrane koja kipi. Kora banane mora se oguliti u tačno određeni čas,
kako bi se dobile jednake, savitljive, crne trake za ukrašavanje asura i
kotarica. Same banane moraju se razlikovati prema tome da li su zrele
za konzervisanje pod zemljom, ili su, zlataste i izvijene, taman za jelo,
ili su spremljene da se suše na suncu za valjuške voćnog kolača. Kora
hibiskusa ne može se više trgati bilo kad da bi se dobilo rafiji slično
vlakno za pregršt školjaka; treba ići na duga putovanja u unutrašnjost
ostrva da bi se probrala kora tačno onakva kakva je potrebna za
pletenje.
Glavni devojčin zadatak u kući jeste da nauči da plete. Ona mora
da ovlada nekolikim različitim tehnikama. Ona najpre uči da upliće
palmove grane tako da srednja žila lista služi kao rub kotarice ili ivica
asure a listići su već namešteni za preplitanje. Od palmovog lišća ona
najpre uči da plete kotaricu za nošenje, načinjenu od polovine lista
tako što se listići upliću a žila izvija u obod. Zatim uči da plete
pokretna senila — koja će visiti između stubova kuće — tako što jednu
polovinu lista stavlja na drugu a listiće upliće. Teži su rad podne
asure, ispletene iz četiri velika palmova lista, i zdele za hranu koje
imaju zamršene šare. Treba još praviti i lepeze, jednostavno upletena
dva vlakna — što ona sasvim dobro nauči, i one složenije,
isprepletenije, čija je izrada preimućstvo starijih i veštijih pletilja.
Obično kakva starija žena iz domaćinstva obučava devojku u pletenju
i stara se da ova načini bar po jednu stvar od svake vrste, ali od nje se
samo traži da napravi veću količinu jednostavnijih stvari, kao što su
pokretna senila. Od pandanusa uči da plete obične podne asure,
jednu ili dve vrste složenijih posteljnih zastirki a onda, kada napuni
trinaest ili četrnaest godina, počinje da plete svoju prvu finu asuru.
Fine asure su visok domet samoanske pletilačke veštine. Ispletene od
pandanusa najboljeg kvaliteta, natapanog, sušenog i glačanog sve
dok ne postane zlatasto beo i tanak kao papir, vlakana milimetar i po
debelih, ove asure, da bi bile ispletene, zahtevaju godinu do dve dana,
a neke su i savitljive kao tkanina. One su stvar od vrednosti i moraju
se uvek nalaziti u nevestinom mirazu. Devojke retko dovrše finu asuru
pre no što napune devetnaest ili dvadeset godina, ali asura se
otpočinje i, umotana u jednu grublju asuru, počiva među zabatnim
gredama, svedočanstvo devojčine vrednoće i veštih ruku. Devojka uči
i osnove izrade platna od kore; ona odabira i seče grančice drveta
papirnog duda, ljušti im koru i tuče tu koru pošto su je prethodno
istrugale stručnije ruke. Ukrašavanje platna pomoću pripremljenog
obrasca ili crtanjem slobodnom rukom prepušta se iskusnijoj odrasloj
ženi.
Kroz ovo manje-više plansko razdoblje odgoja, devojke održavaju
veoma tananu ravnotežu između glasa da su stekle neophodni
minimum znanja i virtuoznosti koja bi im nametnula preteške zahteve.
Raščuje li se po selu da je lenja i nevešta u domaćim poslovima,
devojčini izgledi za udaju znatno se smanjuju. Ali pošto je prevalila te
prve stepenike, ona sledeća tri ili četiri godine, zapravo, čeka da prođe
vreme. Obavlja rutinsko pletenje, naročito pokretnih senila i kotarica
za nošenje. Pomaže prilikom sađenja i kuvanja i tek katkada nastavlja
da plete svoju finu asuru. Ali virtuoznost odbacuje kao što odbacuje i
svaku drugu vrstu odgovornosti jednom te istom izrekom: „Laititi a'u"
(„Još sam mlada"). Sve što je zanima iscrpljuje se u potajnim
seksualnim pustolovinama i ona se zadovoljava obavljanjem rutinskih
poslova što, uostalom, donekle čini i njen brat.
Ali sedamnaestogodišnji mladić nije pasivno prepušten sopstveniir
pronalascima. On je već naučio osnove ribarenja, može da sigurno
prevede od drveta izdubljen čun preko spruda, ili da krmicom upravlja
brodićem kojim se ide na bonita. On može da zasadi taro ili presadi
kokosov orah, oljušti ga nataknutog na kolac i iseče meso jednim
okretnim, brzim udarcem noža. Sa sedamnaest ili osamnaest godina
on je uteran u Aumangu, društvo mladih muškaraca i starijih ljudi bez
titula, skupinu koja nosi ne kitnjast već trezveno-činjenični naziv
„snaga sela". Tu ga suparništvo, naredbe i primer namoravaju na
dejstvenost. Starije starešine koje nadgledaju delatnosti Aumange sa
podjednakom strogošću gledaju na svako nazadovanje, na svaku
preuranjenu zrelost. Ugled njegove grupe uvek dovodi u pitanje
Aumanga susednih sela. Drugari ismevaju i proganjaju mladića koji je
propustio da se pojavi prilikom neke tekuće aktivnosti, pa bio to rad na
seoskim poljima, ribarenje, kuvanje za starešine ili igra prilikom
ceremonijalnog obilaska neke devojke u poseti. Osim toga, momku se
daje mnogo više podsticaja da uči, a omogućuju mu se i znatno
raznovrsnija zanimanja nego devojci. Među ženama nema
specijalizacije osim za lečenje i posao babice, što je, i jedno i drugo,
prerogativ veoma starih žena koje svoje umeće prenose sredovečnim
kćerima i sestričinama. Jedini preostali poziv jeste onaj što ga ima
supruga zvanionog besednika, ali nijedna se devojka neće pripremati
za takav brak koji zahteva posebno znanje, jer nema nikakvog
jemstva da će se udati za čoveka iz te klase.
Sa mladićem stvar stoji drugačije. On se nada da će jednoga dana
steći naziv matai, naziv koji će ga učiniti članom Fonoa, skupa
glavara, a to će mu dati pravo da pije kavu sa starešinama, da radi sa
starešinama, a ne sa mladićima, i da sedi u unutrašnjosti kuće —
premda mu njegova nova titula daje samo rang „između stubova" a
nije dovoljno značajna da mu da i pravo na stub iza leđa. Ali veoma
retko on može biti sasvim siguran da će steći taj naziv. Svaka
porodica drži nekoliko takvih titula i prenosi ih na mladiće koji u celom
porodičnom sklopu najviše obećavaju. On ima mnogo suparnika. I oni
su u Aumangi. On neprestano mora da odmerava snagu s njima u
grupnim aktivnostima. Postoji, takođe, više vrsta aktivnosti i za jednu
se on mora specijalizovati. On mora postati graditelj kuća, ribar,
govornik ili rezbar. Po vićnosti u jednoj tehnici mora se malo izdvajati
od drugova. Nadmoć u ribarenju donosi neposrednu nagradu u vidu
poklona u hrani koje će ponuditi svojoj dragani; bez takvih poklona će
se predloži nipodaštavati. Veština u kućegraditeljstvu znači bogatstvo i
položaj, jer sa mladićem koji je vešt drvodelja mora se postupati isto
onako udvorno kao sa starešinom, i obraćati mu se starešininim
jezikom, razrađenim zbirom počasnih reči namenjenih ljudima od
ranga. A uz to ide i neprestan zahtev da ne treba da bude previše
uspešan, da se odveć ne ističe, da ne bude preuranjeno zreo. On
nikada svoje drugove ne sme da nadmaši mnogo, već samo malčice.
On ne sme da pobudi ni njihovu mržnju, ni neodobravanje starijih koji
su mnogo spremniji da ohrabre i opravdaju oklevalo, no da oproste
zbog preuranjene zrelosti. U isto vreme on se, kao i njegova sestra,
opire prihvatanju odgovornosti i ako se bude isticao blago, ne previše
upadljivo, ima dobre izglede da postane starešina. Ako je mladić
dovoljno obdaren, sam Fono može razmotriti i potražiti slobodnu titulu
koju će mu podariti i koja će mu omogućiti da sedi sa starcima i uči se
mudrosti. A nevoljnost mladih ljudi da prihvate tu čast toliko se dobro
shvata da se uvek stavlja ograda: ,,A ako mladić pobegne, onda
nikada neće postati starešina i uvek će morati da sa mladim ljudima
sedi ispred kuće, priprema i služi hranu mataima sa kojima neće moći
da sedi u Fonou". Obdarenom mladiću još je teže da se izvuče ako
mu njegova rođačka skupina podari naziv matai. On, pak, želi da
postane matai jednoga dana, negde u dalekoj budućnosti kada mu
udovi postanu malo manje savitljivi, a iz srca mu iščili ljubav prema
zabavi i plesu. Tako mi je jedan starešina od dvadeset i sedam godina
rekao: „Starešina sam tek od pre četiri godine a gledaj, kosa mi je
seda iako na Samoi kosa sedi sasvim sporo, ne u mladosti kao kod
belih ljudi. Ali ja neprestano moram da se ponašam kao da sam star.
Moram da hodam teškim i odmorenim korakom. Ne smem da
zaigram, osim u najsvečanijim prilikama, niti smem da se igram igara
sa mladićima. Drugovi su mi starci od šezdeset godina i oni paze na
svaku moju reč da ne bih počinio kakvu grešku. U mom domaćinstvu
živi trideset i jedna osoba. Za njih moram da pravim planove, nalazim
im hranu i odeću, izglađujem njihove razmirice i mirim im brakove. U
celoj mojoj porodici nema nikoga ko bi se usudio da me izgrdi niti čak
da mi se prisno obrati po imenu. Teško je biti tako mlad a već
starešina." A starci odobravaju klimanjem glava i slažu se da je
neprikladno biti starešina tako mlad.
Delovanje prirodne častoljubivosti ometa i činjenica da mladić koji
je postao matai neće biti najveći među svojim bivšim drugovima, već
najmlađi i najzeleniji član Fonoa. On više ne može prisno da se druži
sa starim drugarima; matai sme da se druži samo sa mataima, u
šumarici mora raditi kraj njih, a uveče — mirno sedeti i pričati s njima.
Stoga je mladić suočen sa mnogo težom nedoumicom no devojka.
Njemu se ne sviđa odgovornost, ali želi da se ističe u svojoj grupi;
veština će uskoriti dan ikada će postati starešina, ali popusti li u svojim
naporima osuđivaće ga i ismevati; ako bude prebrzo napredovao,
onda će ga grditi; da bi zadobio draganu, pak, mora imati ugled među
drugovima. A nasuprot tome, ljubavni podvizi uvećavaju njegov
društveni ugled.
Otuda, dok se devojka zadovoljava sa onoliko vičnosti koliko da
„prođe", mladića podstiču na veće napore. Mladić zazire od devojke
koja nema tih dokaza uspešnosti i za koju se zna da je glupa i
nevešta; on se boji da bi na kraju mogao poželeti da se njome oženi.
Oženiti se nevičnom devojkom bio bi vrlo nesmotren korak koji bi
doveo do beskrajnih prepirki sa porodicom. Stoga je devojka za koju
je opštepoznato da je nevešta, primorana da ljubavnike nalazi među
nepouzdanim ljudima, propalicama i oženjenima koji se više ne boje
da će ih čula zavesti u nepromišljen brak.
Ali sedamnaestogodišnja devojka ne želi da se uda — ne još. Bolje
je živeti kao devojka bez odgovornosti i sticati bogato i raznovrsno
emocionalno iskustvo. To je najbolje doba njenog života. Pod njom je
isto onoliko osoba kojima ona može da naređuje koliko ih je i iznad nje
i koji nju mogu da kinje. Ono što gubi na ugledu, dobija u slobodi.
Veoma malo mora da se stara o bebama. Ne bole je oči od pletenja,
niti joj leđa pucaju od celodnevnog naginjanja nad komadom tape.
Dugi odlasci u ribolov, po hranu ili materijal za pletenje daju mnoštvo
mogućnosti za sastanke. Vičnost u nekom poslu značila bi više rada,
više rada koji sputava, i raniji brak, a brak je nešto neizbežno, nešto
što treba odlagati dokle se god može.
 IV - Samoansko domaćinstvo
Samoansko selo sastoji se iz trideset do četrdeset domaćinstava
od kojih svako predvodi glavar zvani matai. Ti glavari imaju ili titule
starešina ili titule starešina-besednika koji su zvanični govornici,
predstavnici ili izaslanici starešina. Na zvaničnom seoskom zboru
svaki matai ima svoje mesto, predstavlja sve članove svog
domaćinstva i odgovara za njih. Ova domaćinstva obuhvataju sve
pojedince koji bilo koje vreme žive pod autoritetom i zaštitom
zajedničkog mataia. Njihov se sastav kreće od bioloških porodica koje
se sastoje samo od roditelja i dece pa do domaćinstva od petnaest ili
dvadeset ljudi koji su sa mataiem ili njegovom ženom u krvnom
srodstvu, ili u srodstvu preko braka ili usvojenja, ali koji jedni s
drugima često nemaju bliske veze. Usvojeni članovi domaćinstva
obično su, ali ne moraju biti, dalji rođaci.
Udovci i udovice obično se, naročito ako nemaju dece, vraćaju
svojim krvnim rođacima, ali bračni par može živeti sa rođacima bilo
kog od njih dvoje. Takvo domaćinstvo nije neizostavno i vezana
stambena jedinica, već može biti raštrkano po selu u tri ili četiri kuće.
Nikoga ko trajno živi u drugome selu ne računaju kao člana
domaćinstva, jer ono je strogo mesna jedinica. Ekonomski,
domaćinstvo je takođe jedinica, jer na poljima svi rade pod nadzorom
svog mataia koji im, zauzvrat, deli hranu i ostale potrepštine.
U samom domaćinstvu, disciplinski autoritet potiče pre od starosti
no od srodstva. Matai vrši nominalnu, a obično i istinsku vlast nad
svakim pojedincem koji je pod njegovom zaštitom, čak i nad
sopstvenim ocem i majkom. Ovaj se nadzor, naravno, menja prema
odlikama ličnosti i uvek ga, ipak, ublažava ceremonijalno priznavanje
položaja starešine. Najmlađe dete rođeno u takvom domaćinstvu
potčinjeno je svakom pojedincu u njemu i položaj mu se sa uzrastom
ni za mrvicu ne popravlja sve dok se na pozornici ne pojavi još mlađe
dete. Ali u većini domaćinstava položaj najmlađih sasvim je privremen.
Nećake i nećaci ili siromašni mladi rođaci pristižu da pojačaju radove
domaćinstva te u adolescenciji devojka stoji bukvalno u sredini između
isto onoliko pojedinaca koji nju moraju da slušaju, koliko i osoba
kojima ona duguje poslušnost. Dok bi je u drugačije ustrojenoj porodici
povećana dejstvenost i narasla samosvest možda napravile
buntovnom i nemirnom, ovako ona ima dovoljno oduške da razvija sve
izraženiji smisao za autoritet.
Ovaj je razvoj savršeno pravilan. Udajom se položaj devojke neće
ni za dlaku promeniti, osim što njena rođena deca na najprikladniji
način popunjavaju redove dopadljivo pokornih poslušnika. Ali ni
devojke koje su i posle ranih dvadesetih ostale neudate — nipošto se
manje ne cene niti se smatraju manje odgovornima od svojih udatih
sestara. Ovu sklonost da se godine, a ne bračno stanje, uzmu za
načelo razvrstavanja, izvan kuće potkrepljuje i činjenica da su udovice
ljudi bez titula i sve neudate devojke koje su prošle pubertet svrstane
zajedno u ceremonijalnu organizaciju sela.
I rođaci iz drugih domaćinstava igraju ulogu u detinjem životu.
Svaki stariji rođak ima prava da od mlađih rođaka zahteva usluge za
sebe, kudi njihovo ponašanje i da se meša u njihove stvari. Tako se
devojčica može sama iskrasti na kupanje do obale, ali tu je već sreće
neki stariji rođak koji joj uvaljuje rublje da ga opere, bebu da se stara o
njoj ili je šalje da ubere koji kokos za ribanje odeće. Svakodnevni život
je toliko tesno povezan s tim sveopštim ropstvom, a priznati rođački
odnosi u ime kojih se može zahtevati usluga toliko su mnogobrojni, da
je za dete gotovo nemoguće da umakne nadzoru ma i na sat.
Ova rođačka skupina, ne mnogo čvrsta ali koja mnogo zahteva,
ima i dobrih strana. Trogodišnje dete može u krugu te skupine
slobodno tumarati a da mu se ništa zlo ne desi, može biti sigurno da
će dobiti da jede i pije, čaršav u koji će se umotati kad hoće da drema,
blagu ruku koja će mu obrisati slučajne suze i previti rane. Svako malo
dete koje nedostaje kada padne mrak, naprosto „traže po rodbini", a
beba čija je majka otišla u unutrašnjost ostrva da radi u polju, prelazi
iz ruke u ruku s kraja na kraj sela.
Sticanje ranga prema godinama poremećeno je samo u nekoliko
slučajeva. U svakom selu jedan ili dvojica visokih starešina imaju
nasledno pravo da neku devojku iz svog domaćinstva imenuju za
njegovu taupo, ceremonijalnu kućnu kneginju. Devojka koja je sa
petnaest ili šesnaest godina proizvedena u taupo biva otrgnuta iz
svoje dobne skupine, a kadikad i iz najbliže porodice, i okružena
bleskom ugleda. Starije žene iz sela daju joj počasne nazive, njena
najbliža porodica često iskorišćuje njen položaj za sopstvene ciljeve a
za uzvrat poklanja veliku pažnju njenim željama. Ali u selu postoje
samo dve ili tri taupo a njihov jedinstveni položaj više ističe no što
opovrgava opšti status mladih devojaka.
Uz ovo ogromno mešanje autoriteta ide i bojazan da se rođačka
veza ne zategne previše, i ta se bojazan izražava u povećanom
poštovanju ličnosti.
Devojku štiti baš taj broj njenih tlačilaca, jer ako je jedan previše
pritegne ona samo treba da promeni boravište i ode u kuću nekog
popustljivijeg rođaka. Različita domaćinstva koja su joj otvorena
moguće je razvrstati na ona u kojima se najviše radi, na ona u kojima
ima najmanje čuvanja, najmanje grdnje, u kojima živi najviše ili
najmanje njenih vršnjaka, najmanje beba, na ona u kojima je najbolja
hrana itd. Malo je dece koja neprestano žive u jednom domaćinstvu,
ona stalno isprobavaju i ostala moguća mesta stanovanja. A to se
može izvesti pod prividom poseta i bez nagoveštaja izvrdavanja.
Onoga časa kada u kući iskrsnu i najmanje neprijatnosti, mogućnost
bekstva ublažava disciplinu i umanjuje detinje osećanje zavisnosti.
Nijedno samoansko dete, osim taupo ili kakvog preispoljnog
prestupnika, nikada ne mora da se nosi sa osećanjem da je uhvaćeno
u klopku. Uvek postoje rođaci kojima se može prebeći. To je stalan
odgovor koji Samoanac daje kada se pred njim nađe kakav porodični
ćorsokak. „Ali ona će otići nekom drugome rođaku". A teorijski
gledano, ponuda rođaka je neiscrpna. Osim u slučajevima kada je
skitnica počinila neki veoma ozbiljan prestup poput incesta, formalno
je dovoljno samo da napusti okrilje nečijeg domaćinstva. Devojka koju
je otac ujutru ozbiljno istukao biće nađena kako živi u sigurnom
utočištu, sedamdesetak metara dalje, u nekom drugom domaćinstvu.
Ovaj sistem traženja utočišta kod krvnih srodnika toliko se ceni da će
čovek bez titule i čovek nižeg ranga prkositi otmenijem rođaku koji je
došao da potraži odbeglo dete. Sa velikom učtivošću i beskrajnim
izrazima odobrovoljavanja on će moliti svog plemenitog starešinu da
se vrati svojoj plemenitoj kući i miruje tamo dok se ne stiša njegova
plemenita ljutnja na njegovo plemenito dete.
1
Najvažniji odnosi koji u samoanskom domaćinstvu utiču na živote
mladih jesu odnosi dečaka i devojčica koji jedni druge nazivaju
„bratom" i „sestrom", bez obzira na to da li su u srodstvu po krvi, braku
ili usvojenju, kao i odnosi mlađih i starijih rođaka. Podvlačenje razlika
u polu između vršnjaka i naglašavanje starosti u odnosu na druge
umnogome se može objasniti uslovima porodičnog života. Za sve
međusobne dodire rođaka različitih polova propisana su veoma stroga
pravila etikecije. Pošto stignu u godine razdvajanja, u devetu ili desetu
u ovom slučaju, oni više ne smeju da dodiruju jedni druge, da sede
blizu, da zajedno jedu, obraćaju se prisno jedni drugima ili da jedni
pred drugima pominju bilo šta što bi podsećalo na pohotljivost. Ni u
jednoj kući, osim u sopstvenoj, ne smeju oni biti zajedno ako se u njoj
nije okupilo pola sela. Ne smeju zajedno da šetaju, da upotrebljavaju
stvari jedni drugih, plešu na istom podu niti učestvuju u bilo kakvoj
aktivnosti male skupine drugog pola. Ova stroga obaveza uzajamnog
izbegavanja važi za sve pojedince suprotnog pola pet godina mlađe ili
pet godina starije od deteta sa kojim su zajedno odrasli ili sa kojim
povezuje srodstvo po krvi ili braku. Podvrgavanje ovom tabuu između
brata i sestre počinje kada se mlađe od dvoje dece počne osećati
„postiđeno" pred dodirom onoga drugog a nastavlja se sve do u
starost kada oronuli, bezubi brat i sestra mogu ponovo da sednu na
istu asuru a da se ne osećaju postiđenim.
Tei, reč za mlađeg rođaka, ističe drugi emotivno najispunjeniji
odnos. Prvo materinsko oduševljenje neke devojčice nikada se ne
razvija u vezi sa njenom potonjom rođenom decom već u vezi sa
kakvim mlađim rođakom. A upravo devojke i žene ovaj izraz najviše i
upotrebljavaju, nastavljajući da ga čuvaju i onda kada su i one same i
mališani na koje se odnosio potpuno odrasli. Mlađe dete, sa svoje
strane, razvija oduševljenje prema nekom još manjem, bez
ispoljavanja bilo kakve preterane ljubavi prema starijima koji ga
odgajaju.
Reč ainga upotrebljava se da približno označi sva srodstva po krvi,
braku ili usvojenju, a emotivni ton kao da je isti u svim tim slučajevima.
Srodstvo po braku računa se onoliko dugo koliko dve posebne
rođačke skupine povezuje stvaran brak. Propadne li brak iz bilo kojeg
razloga — usled napuštanja, razvoda ili smrti — srodstvo se raspada i
članovi dveju porodica slobodni su da stupaju u brak jedni s drugima.
Ukoliko su iz braka ostala deca, ma i jedno jedino, između dva
domaćinstva postojaće uzajamno srodstvo sve dok dete živi, jer u
prilikama kada se na ime deteta mora predavati izvesna imovina,
majčina porodica uvek mora da da jednu vrstu imovine, a očeva
porodica — drugu.
Rođak se smatra kao neko od koga čovek može da zahteva
mnoštvo prava i kome duguje mnoštvo obaveza. Od rođaka se može
tražiti hrana, odeća ili sklonište, ili pomoć prilikom razmirica. Odbijanje
takvog zahteva žigoše čoveka kao škrticu koja nema u sebi ljudske
dobrote, te među Samoancima najcenjenije vrline. U vreme kada se
pruža takva usluga, osim u slučaju deljenja hrane svima koji su
učestvovali u nekom porodičnom poduhvatu, nema nikakve određene
naknade. Ali o vrednosti date imovine i učinjene usluge brižljivo se
vodi računa i prvom prilikom zahteva se poklon zauzvrat. U teoriji
domorodaca, međutim, ta dva čina su odvojena, i svaki od učesnika
redom postaje „molilac", pretplaćenik na darežljivost onog drugog. U
stara vremena molilac je katkada nosio naročit pojas koji je na
zaobilazan način nagoveštavao povod posete. Jedan stari starešina
dao mi je slikovit opis ponašanja čoveka koji bi došao da od rođaka
traži kakvu uslugu. „Došao bi rano izjutra i tiho ušao, posadivši se
sasvim ukraj kuće, na najmanje počasno mesto.
Vi biste mu rekli: Pa, kad si došao, dobrodošao! a on bi odgovorio:
Zaista sam došao, s poštovanjem za vaše plemenito prisustvo. Tada
biste vi rekli: Jesi li žedan? Jao meni što si došao, malo ima dobroga u
kući. A on bi odgovorio: Nek' stoji, hvala, zbilja nisam gladan niti bih
pio. I tako bi on sedeo, i vi biste sedeli ceo bogovetni dan, a svrha
njegovog dolaska uopšte se ne bi pominjala. On bi presedeo ceo dan i
čistio pepeo iz ognjišta, obavljajući veoma brižljivo i pažljivo taj
izmećarski i prljavi posao. Ako neko mora da ode u unutrašnjost na
polje da donese hranu, on će se prvi ponuditi da ide. Ako neko mora
da ide u ribarenje da bi se popunila posada na brodu, on će, naravno,
biti ushićen da krene, premda sunce prži a put dovde bio je dug. A vi
ceo dan sedite i pitate se: Šta li može biti to zbog čega je došao?
Hoće li, možda, najdeblju svinju, ili je pak čuo da mi je kćer upravo
dovršila velik i lep komad tape? Možda bi bilo dobro da tu tapu, kao
što sam možda i nameravao, pošaljem na poklon svome starešini-
besedniku, da je pošaljem sada, tako da ga mogu odbiti mirne
savesti? A on sedi i proučava izraz vašeg lica i pita se da li ćete biti
naklonjeni njegovoj molbi. Igra se s decom ali odbija cvetnu ogrlicu
koju su ona isplela za njega, pa je umesto toga daje vašoj kćerci.
Konačno stiže noć. Vreme je za spavanje, a on još nije progovorio.
Zato na kraju kažete vi njemu: Lo, ja bih na spavanie. Hoćeš li i ti da
spavaš ili se vraćaš tamo odakle si došao. Tek tada će on progovoriti i
reći vam želju koja mu leži na srcu".
Tako spletke, potrebe i obaveze šire rođačke skupine koja se
brižljivo upamćenim putevima probija u mnoge kuće i mnoga sela i
provlači van njih, presecaju život domaćinstva. Jednoga dana tu su
ženini rođaci koji su došli da provedu ceo mesec ili da pozajme finu
asuru; sledećeg dana biće to muževljevi; trećega, neki nećak koji je u
tom domaćinstvu cenjen radnik, može biti pozvan kući jer mu se
razboleo otac. Čak i mala deca biološke porodice veoma retko sva
žive u jednom domaćinstvu, i premda su zahtevi domaćinstva na
prvom mestu u rutini svakidašnjeg života, bolest ili potreba nekog
bliskog rođaka u drugom domaćinstvu vratiće lutalice kući.
I obaveza da se pritekne u pomoć uopšte uzev, i obaveza da se
učini kakva usluga koju zahteva tradicija, kao prilikom sklapanja braka
ili rođenja, ide linijom srodstva, a ne linijom domaćinstva. Ali
dugogodišnji brak tako tesno povezuje rođačke skupine muža i žene
da baš domaćinstvo kao jedinica ukazuje pomoć i udovoljava
zahtevima rođaka i jedne i druge strane, ma šta da iskrsne. Samo u
porodicama visokog ranga, u kojima ženska strana ima prvenstvo
prilikom odlučivanja i davanja taupo, kućne kneginje, a muška linija
prvenstveno u držanju titule, stvarno krvno srodstvo ostaje veza od
velike praktične važnosti; a u labavijim skupinama ukućana,
sastavljenim i po krvnom srodstvu i po srodstvu preko braka ili
usvojenja, koje na okupu drže spone svakidašnjeg življenja i
uzajamna ekonomska zavisnost, ta se važnost gubi.
Matai nekog domaćinstva teorijski je oslobođen sitnih domaćih
poslova, ali u stvarnosti to je retko zaista tako, osim u slučaju
starešine visokog ranga. U proizvodnim poslovima, međutim, njemu
se redovno dodeljuje vodeća uloga; on zgotovljuje svinju za gozbu i
seče kokose što su ih nabrali dečaci i žene. U porodici kuvaju i
muškarci i žene, ali glavnina posla pada na dečake i mladiće. Stariji
ljudi upredaju kokosova vlakna i upliću ih u prost kanap koji se koristi
za strukove za pecanje, mreže za ribolov, za ušivanje delova čamca ili
za pričvršćivanje svih delova kuće. Sa starim ženama, koje obavljaju
najveći deo pletenja i izrade platna od kore, oni nadziru manju decu
koja ostaju kod kuće. Teški, rutinski poljoprivredni poslovi padaju na
žene koje su zadužene za sejanje, presađivanje i prenošenje hrane i
skupljanje izdanaka papirnog duda sa kojih će se sljuštiti kora za
izradu tape, ili kore hibiskusa i listova pandanusa za pletenje asura.
Starije devojke i žene još rutinski ribare po sprudu, loveći hobotnice,
morska jaja, meduze, krabe i ostale sitne životinje. Mlađe devojke
nose vodu, vode računa o svetiljkama (osim u vreme velike oskudice
kada se pribegava upotrebi kandila od kokosove ljuske i kokosovom
ulju, danas se domoroci koriste kerozinskim svetiljkama i fenjerima),
čiste i uređuju kuće. Poslovi su poredani po težini, uz pravedno
odmeravanje sposobnosti koja se menja sa starošću i, osim u slučaju
osoba veoma visokog ranga, neko će odbiti da obavi izvestan posao
samo zato što je neka mlađa osoba kadra da ga izvrši, a ne zato što je
odraslima taj zadatak ispod dostojanstva.
Rang u selu i rang u domaćinstvu odraz su jedan drugoga, ali rang
u selu jedva da utiče na malu decu. Ako je devojčin otac matai, matai
domaćinstva u kojem ona živi, za nju nema izvlačenja od njegovog
autoriteta. Ali ako je matai neki drugi član domaćinstva, on i njegova
žena mogu je zaštititi od preteranih zahteva očevih. U prvom slučaju,
neslaganje s ocem znači napuštanje kuće i odlazak drugim rođacima
da se živi s njima; u drugom slučaju, ono može značiti samo malo
unutrašnje trvenje. U kućama visokog starešine, ili visokog starešine-
besednika, isto tako, jači se naglasak stavlja na ceremonijalnost, na
gostoljublje. Deca su bolje vaspitana a takođe i mnogo opterećenija
radom. No ostavimo li po strani ono opšte svojstvo domaćinstva koje
zavisi od ranga glave porodice, domaćinstva različitog ranga maloj
deci mogu da izgledaju sasvim slična. Njih obično mnogo više zanima
narav onoga u čijim je rukama vlast nego njegov rang. Ujak koji je u
drugom selu veoma važan starešina u detinjem je životu od mnogo
manjeg značaja negoli neka starica grozne naravi koja s detetom živi
u istom domaćinstvu.
Pri svemu tome, rang ne po rođenju već po tituli na Samoi je
veoma važan. Status sela zavisi od ranga njegovog visokog starešine,
ugled domaćinstva zavisi od titule njegovog mataia. Postoje dva
stupnja titula — starešine i starešine-besednici; pored starešdnstva
nad domaćinstvom, svaka titula nosi još mnogo drugih dužnosti i
prerogativa. A za Samoance rang je nepresušni izvor interesovanja.
Oni su stvorili jedan razrađeni, učtivi jezik koji se mora upotrebljavati
kada se govori ljudima od ranga; svaki društveni rang okružuje
složena etikecija. Nešto što se toliko mnogo tiče njihovih starijih ne
može a da se posredno ne odrazi i na živote neke dece. Ovo naročito
važi za odnose dece u domaćinstvu koje drži titule do kojih će jednoga
dana stići neko od njih. Kako ova udaljena pitanja koja se tiču odraslih
utiču na živote dece i mladih najbolje ćemo shvatiti ako budemo pratili
njihov uticaj na živote određene dece.
U domaćinstvu visokog starešine po imenu Malae živele su dve
devojčice, dvanaestogodišnja Meta i jedanaestogodišnja Timu. Meta
je bila samopouzdana, sposobna devojčica. Malae ju je uzeo iz
majčine kuće — njena je majka bila njegova rođaka — jer je
pokazivala neobičnu inteligenciju i zrelost. Timu, s druge strane, bila je
nenormalno plašljiva, zaostalo dete, po inteligenciji ispod svoje dobne
skupine. Ali Metina je majka bila samo daleka rođaka Malaea. Da se
nije udala u strano selo gde je Malae privremeno živeo, njen plemeniti
rođak možda nikada ne bi stvarno zapazio Metu. A Timu je bila jedina
kćer Malaeove umrle sestre. Otac joj je bio nešto nižeg roda što ju je
izdvajalo od ostalih i povećavalo njenu smetenost. Igranje je za nju
bilo prava muka. Glavom bezobzirce bežaia bi od prekornog glasa
kakve stanje osobe. Ali sledeća Malaeova taupo, kneginja, imala je da
bude Timu. Ona je bila zgodna, glavni uslov koji je priznavao, i
poticala je od ženske loze u kući, što se za taupo smatra poreklom
koje ima prednost. Tako je Meta, sposobnija u svakom pogledu,
odgurnuta u stranu, a Timu, nesrećna usred sve pažnje koja joj je
ukazivana, gurana je napred. Već i samo prisustvo nekog drugog
sposobnijeg i preduzimljivijeg deteta verovatno bi podvlačilo Timuino
osećanje manje vrednosti, ali ovaj javni značaj koji je imala bolno ga je
isticao. Prinuđena da igra u svakoj prilici, ona bi zastala kad god bi
uhvatila pogled posmatrača i za trenutak stajala kršeći ruke pre no što
bi nastavila s plesom.
U drugom jednom domaćinstvu, isto to pravo na naziv Malaeove
taupo igralo je drugačiju ulogu. Bilo je to domaćinstvo Malaeove tetke
s očeve strane koja je sa svojim mužem živela u Malaeovom rodnom
selu, u njegovoj gostinskoj kući. Njena najstarija kćer, Pana, nosila je
titulu taupo kuće Malaeove. Ali Pana, premda još neudata, imala je
dvadeset šest godina. Uskoro će se morati udati i tada će se morati
naći druga devojka koja će poneti titulu. Timu će i dalje biti premlada.
Pana je imala tri mlađe sestre koje su po rođenju imale prvenstvo pri
izboru za dodeljivanje ove titule. Ali Mele, sa dvadeset godina
najstarija među njima, bila je hroma, a četrnaestogodišnja Pepe —
ćorava, a uz to i nepopravljiva muškarača. Najmlađa je bila još mlađa
od Timu. Tako je, u stvari, svima trima bilo nemoguće da naslede
titulu. Ovo je imalo povoljan uticaj na Filitin položaj. Filita je bila
sedamnaestogodišnja nećaka oca ostale dece i nije mogla polagati
nikakvo pravo na titulu u kući Malaea, ali od detinjstva je živela sa
svojim rođakama. Bila je zgodna, sposobna, pogodna — ni ćopava
kao Mele, ni ćorava i muškobanjasta kao Pepe. Istina, nije se mogla
nadati da će ikada postati taupo, ali, uprkos prvenstvu koje su imale
po rođenju, to nisu mogle ni one, te su, usled nedostataka njenih
rođakinja, u kući vladali mir i sloga. Još je jedna devojčica ušla u polje
dejstva te titule. To je bila Pula, opet jedna mala rođaka u trećem selu.
Ali njeno dalje srodstvo i moguće zahteve potpuno je zasenilo to što je
bila jedina unuka najvišeg starešine u sopstvenom selu te je bilo
neizbežno da ona ponese tamo titulu, tako da nikakva druga
mogućnost nije uticala na njen život. Tako je, pored postojeće taupo,
mogućnost nasleđivanja njene titule uticala, na sreću ili nesreću, na
šest devojčica. Ali pošto u selu retko ima više od jedne ili dve taupo,
ovi su uticaji još jednako prilično ograničeni u poređenju sa udelom
koji u životu dečaka ima rang, budući da u svakoj rođačkoj skupini
obično ima jedan ili više naslova matai.
Tu suparništvo igra mnogo veću ulogu. U izboru taupo i manaie
(zakonitog naslednika titule) postoje snažna predubeđenja u korist
krvnih rođaka i to za taupo po ženskoj, a za manaiu po muškoj liniji.
Ali ovaj je obrazac preinačen u interesu dejstvenosti te većinu titula
dobijaju mladići koji su u celoj rođačkoj skupini najsposobniji. Tako je
bilo i u Alofiju. Tui, važan starešina u selu, imao je sina jedinca,
sposobnog i pametnog dečaka. Tuijeva braća bila su tupava i nevešta,
nimalo pogodni za naslednike titule. Jedan od njih imao je ružnog
sina, glupog, neprivlačnog momka. U grupi bližih rođaka nije bilo
drugih muškaraca. Pretpostavljalo se da će onaj za izbor osobito
pogodan sin naslediti oca. No njega u dvadesetoj godini zadesi smrt.
Za malog bratanca teško da je izgledalo da će se razviti kako valja te
je Tui mogao da reši da potraži i nekoga izvan sela ili izvan grupe
bliskih rođaka. U Tuijevom selu veoma se cenila privrženost selu.
Tuijevi rođaci po krvi živeli su u udaljenim selima. To su bili tuđini. Ako
ne bi krenuo do njih i potražio mladića koji obećava i kog bi mogao da
vaspita za svog naslednika, morao bi da nađe ili podesnog mladog
muža za svoju kćerku ili da potraži nekoga među ženinim rođacima.
Tui se privremeno opredelio za ovo drugo rešenje i sin ženinog brata
došao je da živi u njegovoj kući. Posle godinu dana novi otac obećao
je dečaku da će moći da preuzme ime svog umrlog rođaka bude li se
pokazao vrednim toga.
U porodici visokog starešine Fua iskrsao je sasvim drugačiji
problem. Njegova titula bila je najviša u selu. On je bio prevalio
šezdesetu, a pitanje njegovog naslednika bilo je sporno. Od dečaka, u
njegovom su domaćinstvu živeli Tata, njegov najstariji i vanbračni sin,
Molo i Nua, sinovi njegove obudovele sestre, zatim Sisi, sin što ga je
imao sa svojom prvom zakonitom ženom (koja se posle toga razvela
od njega i preudala na drugo ostrvo), i Tuai, muž njegove sestričine,
sestre Moloa i Nue. A u kući Fuinog najstarijeg brata živeo je Alo, sin
bratovljeve kćeri, mladić koji je mnogo obećavao. Bilo je, dakle,
dovoljno polagača prava na titulu da se stvori žestoko suparništvo.
Tuai je bio najstariji, miran, sposoban, ali nije ulivao dovoljno nade da
će se moći uticati na njegovo držanje, naprotiv, bivao je još spremniji
da tvrdi kako mu njegove godine daju veće pravo nego što ga imaju
mlađa ženina braća, koja su na tu titulu mogla da polažu više prava od
njega. Po godinama je zatim dolazio Tata, mrzovoljno i natmureno
kopile, čiji su izgledi, sve dok je bilo onih zakonitih po rođenju koji su
mogli da ospore njegovo nesigurno pravo, bili zanemarljivi. Ali Tata
nije gubio nadu. Oprezan, pokvaren, posmatrao je i čekao. Bio je
zaljubljen u Lotuu, kćer starešine-besednika tek srednjeg ranga. Za
jednog od Fuinih sinova Lotu bi bila dobra partija. Ali kad je bila reč o
Fuinom vanbračnom sinu koji želi da postane starešina, on se morao
oženiti ili ženom visoka roda ili nikako. Dva sestrića, Molo i Nua,
krenuli su različitim pravcima. Nua, mlađi, krenuo je da potraži sreću
kao domorodački marinac u Mornaričkoj komandi. To je značilo
redovan prihod, ograničeno znanje engleskog jezika, izvestan ugled.
Molo, stariji brat, ostao je kod kuće i uspeo da postane neophodan.
On je bio tamafafine, dete po ženskoj lozi, i uloga mu je bila da
prihvata svoj položaj kao takav, da bude tamafafine Fuine kuće, što je
bilo najviše što bi iko mogao poželeti ako bi hteo da odmah stekne
ugled. Što se budućnosti tiče — njegovo je držanje bilo savršeno. Kao
i Alo, veliki nećak, svi su ti mladići bili članovi Aumange, odrasli i
spremni da preuzmu odgovornost odraslih. Sisi, zakoniti
šesnaestogodišnji sin, još jednako je bio dečak, slabašan, snebivljiv i
mnogo manje se koristio svojim položajem sina i pritežaoca naslednog
prava no što je to činio njegov polubrat. Bio je to privlačan, pametan
dečak. Ako bi mu otac preživeo dok on ne stigne do dvadesetpete ili
tridesete, kao da bi neminovno bilo da mu on bude naslednik. Ali u
ovoj se mogućnosti krila jedna opasnost. Glas Samale, starijeg brata
njegovog oca, bio bi veoma utaicajan prilikom izbora naslednika titule.
A Alo je bio Samalin obožavani unuk, sin njegove omiljene kćeri. Alo
je bio uzor svega onoga što bi jedan mladić trebalo da bude. Klonio se
ženskog društva, mnogo se bavio u kući i strogo vaspitavao mlađeg
brata i sestru. Dok bi ostali mladići igrali kriket, on bi sedeo uz Samalin
skut i pamtio rodoslovlja. Nikada nije zaboravio da je on sin Safua,
kuće Fua. Bio je sposobniji nego Molo, a njegovo pravo na titulu
praktično isto tako veliko kao i Moloovo, premda bi ga ovaj, kao dete
po ženskoj lozi u toj porodičnoj skupini, uvek pobedio većinom
glasova. Alo je, dakle, bio Sisijev najopasniji suparnik, pod uslovom da
Sisijev otac uskoro umre. No poživi li Fua još dvadeset godina, oko
njegovog nasleđivanja isplela bi se još jedna komplikacija. Fua se tek
nedavno bio ponovo oženio i to ženom veoma visoka roda i veoma
bogatom, koja je imala petogodišnjeg nezakonitog sina Nifoa. Misleći
neprestano na to dete, jer ona i Fua nisu imali dece, činila je sve što je
mogla da potkopa Sisijev položaj zakonitog naslednika i svi su izgledi
bili da bi ona, pošto je njen uticaj na Fua rastao što je ovaj bivao
stariji, mogla udesiti da Nifo bude imenovan za njegovog naslednika.
Njegovu nezakonitost i nepostojanje krvne veze sa Fuom potrla bi
činjenica da je on dete po ženskoj lozi najplemenitije porodice na
ostrvu i da će od majke naslediti veliko bogatstvo.
Teškoća sa kojom se suočila Sila, pastorka Onoa, jednog mataia
niskog ranga, bila je drukčije prirode. Sila je bila najstarija od sedmoro
dece u porodici. Ono je bio starac, oronuo i nedejstven. Lefu, njegova
druga žena i Silina majka, bila je iznurena, iscrpena rađanjem
jedanaestoro dece. Jedini odrasli muškarci u domaćinstvu bili su
Onoov brat Laisa, starac kao i Ono, i Laisin dokon i nesposoban sin,
čovek od trideset godina, koji se u životu zanimao jedino za ljubavne
doživljaje. Bio je neoženjen i od te je odgovornosti zazirao kao i od
svih ostalih. Prvoj sestri iza Sile bilo je šesnaest godina. Ona je bila
napustila kuću i živela kod rođaka, čas tu, čas tamo. Sila ie imala
dvadeset dve godine. Sa šesnaest godina udala se, protiv svoje volje,
za čoveka mnogo starijeg od sebe koji ju je tukao zbog njene
detinjastosti. Posle dve godine braka pobegla je od muža i vratila se
kući da živi sa roditeljima i povela sobom svog dvogodišnjeg sinčića
kome je sada bilo pet godina. U dvadesetoj je imala ljubavnu vezu sa
jednim mladićem iz svog sela i rodila kćer koja je poživela samo
nekoliko meseci. Kada je devojčica umrla, ljubavnik je napustio Silu.
Ova pak nije volela brak. Bila je savesna, oštra jezika, vredna.
Neumorno je radila za svoje dete i za malu braću i sestre. Nije htela
da se ponovo uda. Ali u kući je bilo troje starih ljudi i šestoro dece, a
samo ona i njen zaludni rođak da se staraju o njima. Te tako Sila,
utučena, reče: „Mislim da ću se udati za onog momka." „Kog momka,
Sila" — upitala sam je. „Oca moje devojčice što je umrla." „Ali učinilo
mi se da si rekla da ga nećeš za muža?" — ,,I neću ga ništa više no
ranije. Ali moram naći nekoga ko će brinuti o mojoj porodici." I zaista
nije bilo drugog puta. Titula njenog očuha bila je veoma niska. U
porodici nije bilo mladića koji bi je nasledili. Silin ljubavnik bio je
vredan i još nižeg roda. Draž titule obezbedila bi porodici radnika.
U mnogim domaćinstvima, dakle, senka plemstva natkriljuje se
nad decom, kadikad lagano, kadikad teško, često mnogo ranije no što
su deca dovoljno stara da shvate značenje tih naturanja iz sveta
odraslih.
 V - Devojčica i njena dobna skupina
Dok devojčica ne navrši bar šest ili sedam godina ona se veoma
malo druži sa svojim vršnjacima. Braća i sestre i mali rođaci i rođake
koji žive u istom domaćinstvu, naravno, igraju se i zabavljaju zajedno,
ali izvan doma svako se dete čvrsto drži svog starijeg čuvara i sa
drugom decom dolazi u dodir samo u slučaju kad se i male dadilje
međusobno druže. Ali, oko sedme godine, deca počinju da obrazuju
veće skupine, neku vrstu dobrovoljnih udruženja koja u kasnijem
životu uopšte ne postoje, to jest udruženja sastavljena kako iz skupina
rođaka, tako i iz skupina suseda. Ova su udruženja strogo podeljena
prema polu i oprečnost između devojčica i dečaka jedna je od
najistaknutijih crta grupnog života. Devojčice upravo počinju da se
„stide" u prisustvu starije braće, a počinje da se primenjuje i zabrana
prema kojoj se devojčica nikada ne sme pridružiti skupini dečaka.
Razliku između polova podvlači još i to što su dečaoi manje
opterećeni tako da mogu dalje da krstare u potrazi za doživljajima, dok
devojčice moraju sobom da vuku svoje male poverene im terete. U
skupinama male dece koja se petljaju oko kakve delatnosti odraslih
često ima i dečaka i devojčica, ali udruživanjem ovde naprosto
upravljaju stariji, na osnovu uzrasta dece, mnogo više no što se deca
sama voljno udružuju.
Ove dobne skupine obično obuhvataju decu koja žive u osam ili
2
deset susednih domaćinstava. To su promenljiva društva sastavljena
od prilike do prilike, društva čiji članovi ispoljavaju žestoko
neprijateljstvo prema svojim vršnjacima u susednim selima a ponekad
i prema ostalim družinama u rođenom selu. Krvne veze ukrštaju se sa
ovim susedskim druženjima te neko dete može biti u dobrim odnosima
sa pripadnicima dve ili tri različite skupine. Strano dete iz druge
skupine, ako je došlo samo, obično se može zakloniti iza rođaka. Ali
devojčice iz Siufange popreko su gledale devojčice iz Lume, najbližeg
im sela, a i jedne i druge su s još većim podozrenjem gledale na
devojčice iz sela Faleasao, udaljenog dvadeset minuta hoda.
Surevnjivosti zbog ovih podeljenosti, međutim, bile su veoma
kratkovečne. Kada se Tuin brat razboleo, cela njena porodica preselila
se s kraja Siufange usred Lume. Nekoliko dana Tua je uglavnom
tugovala u kući, ali već posle nedelju dana deca iz centra Lume
prihvatila su je sasvim prijateljski. No kada se posle nekoliko nedelja
vratila u Siufangu postala je „cura iz Siufange", osoba na koju su se
sručila nova nipodaštavanja i poruge njenih doskorašnjih drugarica.
Na tom se uzrastu ne sklapaju nikakva čvrsta prijateljstva. U grupi
sastavljenoj po srodstvu i susedstvu ličnost je potisnuta u pozadinu.
Isto tako, najjača se osećanja upućuju uvek bliskim rođakama i na
mestu prisnih prijateljica javljaju se po dve sestrice. A zapadnjačka
primedba: „Da, Marija i Julija su tako dobre drugarice kao da su
sestre", na Samoi, kada se govori o prijateljstvu, postaje: „Ali ona joj je
rođaka". Starije se brinu o mlađima, daju im svoj plen, pletu im ogrlice
od cveća i poklanjaju svoje najmilije školjke. Ovaj rođački odnos jedini
je trajan element skupine, ali čak i njega ugrožava svaka promena
mesta stanovanja. Osećanja koja se gaje za stanovnike drugog sela
obojena su tako da se čak i dobro znana polusestra čini pomalo
tuđinkom.
Od različitih skupina devojčica samo je jedna imala odlike na
osnovu kojih bi je bilo moguće klasifikovati kao družinu. Slučajnošću
stanovanja može se objasniti najjači razvoj jedne skupine u centru
Lume, gde je u neposrednom susedstvu živelo devet devojčica
povezanih mnoštvom rođačkih veza. Razvoj te skupine koja se
neprestano zajedno igrala i održavala prilično dosledno neprijateljstvo
prema onima sa strane izgleda da je bio više funkcija stanovanja
negoli ličnosti bilo koje devojčice eventualno posebno obdarene
sposobnostima vodstva. Devet devojčica iz ove skupine bilo je manje
stidljivo, manje sumnjičavo, darežljivije među sobom, u društvenom
pogledu preduzimljivije od ostale dece istog uzrasta i na njima su se,
uopšte uzev, odražavala socijalizujuća dejstva grupnog života. Izvan
ove grupe, deca tog uzrasta morala su se mnogo više uzdati u
skupinu svojih najbližih rođaka kojoj bi možda, kao pojačanje, prišli
jedan ili dva suseda. Kada bi se ličnost deteta isticala, razlog se krio
više u izuzetnoj kućnoj sredini nego što je bio ishod društvene
razmene, uzimanja-davanja, sa decom iste starosti.
Deca ovoga uzrasta nemaju nikakvih drugih skupnih aktivnosti
osim igre, što je u neposrednoj suprotnosti sa životom u kući gde je
jedina delatnost detinja — rad: čuvanje beba, obavljanje mnogobrojnih
svakidašnjih zadataka i bezbroj trčkaranja s porukama. Okupljaju se
rano uveče, pre kasne samoanske večere, a ovdaonda i popodne
kada se svi odmaraju. Kada ima mesečine, grupe devojčica jurcaju
selom naizmenično napadajući družine dečaka i bežeći od njih,
virkajući kroz spuštene kapke, loveći račiće, napadajući iz zasede
ljubavnike u šetnji ili se prišunjavajući da bi videle porođaj ili pobačaj u
kakvoj udaljenoj kući. Opsednute strahom od starešina, strahom od
dečaka, strahom od svojih rođaka i strahom od duhova, nijedna
družina u kojoj ne bi bilo bar četiri ili pet devojčica nije se usuđivala da
se upusti u te noćne pohode. To su bile istinske skupine malih
otpadnica od zakona koje su se izvlačile ispod jarma svakidašnjih
obaveza. Usled snažno izraženih osećanja prema rođacima i mestu
življenja, uloge koju igra ukradeno vreme, potrebe za neposrednim
izvršavanjem grupnih planova i kazne koja mu visi nad glavama ako
ode predaleko da bi ga odrasli mogli povući za uvo, samoansko dete
isto je toliko zavisno od naseljenosti svoje najbliže okoline koliko i dete
u seoskoj zajednici na Zapadu. Istina, izdvajanje devojčice ovde ne
iznosi ni dvesta metara u prečniku, ali bleštavo sunce i pesak koji
peče, udruženi sa mnogobrojnim rođacima od kojih treba pobeći danju
ili mnogobrojnim duhovima od kojih treba pobeći noću, povećavaju
ovu razdaljinu tako da ona, kao prepreka za druženje, odgovara
razdaljini od tri do četiri milje u selima Amerike. Otuda su se i
pojavljivale izdvojene devojčice u selu punom dece njenih godina. To
je bio slučaj sa Lunom, starom deset godina, koja je živela u jednoj od
raštrkanih kuća što su pripadale domaćinstvu visokog starešine. Kuća
se nalazila na samom kraju sela; tu je ona živela sa svojom
staramajkom, majčinom sestrom Sami, Samijevim mužem i bebom, i
dve mlađe tetke, jednom od sedamnaest i drugom od petnaest
godina. Lunina je majka umrla. Ostala njena braća i sestre živeli su sa
očevom porodicom na drugom ostrvu. Luni je bilo deset godina, ali je
bila nezrela za svoj uzrast, tiho, ravnodušno dete, nevoljno da
preuzme inicijativu, vrsta deteta kome će uvek biti potreban
institucionalizovani grupni život. Jedine njene rođake koje su živele
blizu bile su dve četrnaestogodišnje devojčice koje su, dugonoge i
obuzete obavezama poluodraslih, bile previše zrele drugarice za nju.
Neke četrnaestogodišnje devojčice možda bi i trpele Lunu u svojoj
sredini, ali ne i Selu, mlađa od njenih rođaka, koja je već bila isplela tri
stope svoje fine asure. U sledećoj kući, do koje se kamenom moglo
dobaciti, živele su dve devojčice, Pimi i Vana, stare osam, odnosno
deset godina. Ali one joj nisu bile rođake i pošto su bile čuvari četvoro
manje dece nisu imale vremena za istraživanja. Nije bilo zajedničkih
rođaka koji bi ih združili te je Lima živela usamljeničkim životom sve
dok se jedna mlada preduzimljiva jedanaestogodišnja tetka nije vratila
da živi u materinoj kući. Siva, ta tetka, bila je očaravajuća drugarica,
živo i prerano sazrelo dete, koju je Luna svuda pratila zabezeknuta od
divljenja. Ali ispostavilo se da je Siva prevelika briga za svoju
obudovelu mater te je njen ujak, matai, poveo da živi u samoj njegovoj
kući, s druge strane centralne družine Lume. Devojčice iz te družine
bile su joj mnogo privlačnije kao drugarice te se Siva, kada bi katkad
imala nekoliko retkih slobodnih trenutaka, retko upućivala čak do
materine kuće. Tako se nepreduzimljiva Luna starala za svoju malu
rođaku, vrzmala se oko tetke i bake i najčešće izgledala veoma
izgubljeno.
Sasvim je suprotna bila sudbina sedmogodišnje Lusi, devojčice
suviše male da bi se stvarno mogla uključivati u igre onih starijih od
deset i jedanaest godina. Da je živela na kakvom izdvojenom mestu,
bila bi samo jedno dete iz susedstva. Ali njena je kuća imala strateški
položaj, neposredno kraj kuće njenih rođaka Maliu i Pole, istaknutih
članova družine Lume. Maliu, jedna od najstarijih članica skupine,
veoma je volela sve svoje mlađe rođake, a Lusi joj je bila prva
polusestra. Tako je majušna, nezrela Lusi imala sve prednosti
grupnog života koji je Luni bio uskraćen.
Sasvim na kraju Siufange živela je Vina, blaga, nerazmetljiva
četrnaestogodišnja devojka. Njena se kuća uzdizala sasvim izdvojena
usred šumarka palmi, tačno van domašaja pogleda i uha najbližeg
suseda. Jedine drugarice bile su joj sestra od tetke, uzdržana i
sposobna osamnaestogodišnja devojka i još dve polusestre od
sedamnaest i devetnaest godina. U susedstvu je živela i jedna mala
dvanaestogodišnja rođaka, ali ona je bila zauzeta staranjem o petoro
mlađe braće i sestara. Vina je takođe imala nekoliko mlađih braće i
sestara, ali oni su bili dovoljno veliki da se brinu o sebi te je Vina, u
poređenju sa ostalima, imala vremena da sa većim devojkama odlazi
u ribarenje. Tako nikada nije prestala da bude mala devojčica koja u
stopu prati starije, vuče njihove tovare i raznosi njihove poruke. Bila je
uzrujano dete puno zebnje, preterano obuzeto željom da se svidi
drugima, a iz duge navike da bude poslušno — poslušno i u slučajnim
susretima sa vršnjakinjama. Ona je bila prikraćena za odnose
slobodnog davanja i uzimanja u sopstvenoj dobnoj skupini i sada su
joj ti odnosi bili uskraćeni zauvek. Jer ovo uzgredno grupno druženje
mogućno je samo devojčicama između osme i dvanaeste godine. Sa
približavanjem puberteta, fizičkim jačanjem i sticanjem umeća,
devojka bi ponovo postajala zauzeta u svom domaćinstvu. Morala bi
praviti pećnicu, morala bi odlaziti na rad u polje, ribariti. Dani bi joj bili
ispunjeni dugotrajnim poslovima i novim odgovornostima.
Takvo je dete bila Fitu. Septembra meseca bila je ona jedna od
glavnih članica družine, malčice viša od ostalih, malčice vižljastija,
kreštavija i više sklona naređivanju od njih, ali sve u svemu —
vetropirasta devojčica među devojčicama, uvek sa krupnom bebom o
kuku. Ali u aprilu ona predade bebu mlađoj, devetogodišnjoj sestri; još
manja beba data je na čuvanje petogodišnjoj sestrici, a Fitu je s
majkom radila na poljima ili odlazila u dugotrajno traganje za korom
hibiskusa ili u ribolov. Odnosila je porodično rublje na pranje do mora i
pomagala da se o danima kuvanja napravi pećnica. Ponekad bi se
izvečeri iskrala da bi se sa svojim bivšim drugaricama igrala u
zelenilu, ali obično je bila premorena od teškog rada na koji nije
navikla, a obuzimalo je i izvesno osećanje tuđinstva. Osećala je da je
delatnosti odraslih, koje je imala da obavlja, odvajaju od ostatka
skupine sa kojom se osećala onako bliska prethodne jeseni. Napravila
je samo nekoliko neuspešnih pokušaja da se druži sa starijim
devojkama iz susedstva. Majka ju je poslala da spava u pastorovoj
kući, u neposrednom susedstvu, ali posle tri dana Fitu se vratila kući.
One devojke tamo su prestare, rekla je. „Laititi a'u" („Još sam mlada").
Za svoju staru skupinu, pak, više nije bila. U tri sela bilo je ukupno
četrnaest takvih devojčica koje su se upravo bližile pubertetu, bile
zauzete poslovima na koje nisu navikle, kao i obnovljenim i bližim
druženjem sa odraslima u porodici, devojčica koje još nisu bile
zainteresovane za dečake te tako nisu ni sklapale nove saveze u
skladu sa zanimanjem za suprotan pol. One staloženo obavljaju
domaće poslove, biraju učiteljicu među starijim ženama u porodici,
navikavaju se na izostavljanje, sufiksa koji znači „mali" iz naziva „mala
devojčica", kako su ranije označavane. Ali nikada se više ne združuju
u onako slobodne i bezbrižne grupe kao što su one sastavljene od
devojčica mlađih od trinaest godina. Kao šesnaestogodišnje i
sedamnaestogodišnje devojke one će još računati na rođake i
okupljaće se u grupice od po dve ili tri, nikada više. Osećanja prema
susedima se gase i sedamnaestogodišnja devojka zanemarivaće
blisku susetku koja joj je parnjakinja po godinama i prepešačiće celo
selo da bi otišla u posetu rođaci. Činioci presudni u sklapanju
prijateljstava sada su srodstvo i slična interesovanja za suprotni pol.
Osim toga, devojke su se pasivno pridruživale savezima koji su
između mladića mnogo jači. Ako dragan neke devojke ima prisnog
prijatelja koji se zanima za njenu sestru od tetke između devojaka će
se javiti živo, ali privremeno prijateljstvo. Ponekad se čak takva
prijateljstva protežu i izvan rođačkih grupa.
Premda se devojke smeju poveriti samo jednoj ili dvema
rođakama, ostale žene u selu obično osećaju dokle su one dospele u
polnom razvoju i na toj se osnovi pomeraju i menjaju veze — od
stidljive adolescentkinje sumnjičave u odnosu na sve starije devojke,
preko devojke čija prva ili druga ljubavna veza još uvek jednako
izgleda kao veoma značajna, do devojaka koje svu pažnju počinju da
usredsređuju na jednoga mladića i na mogući brak. Na kraju, neudata
majka bira, kad je mogućno, prijateljice među onima čiji je slučaj sličan
njenom, ili među ženama neodređenog bračnog stanja, među
napuštenim ili mladim suprugama koje su izgubile ugled.
Posle puberteta, kroz ova se grupisanja provlači veoma malo
prijateljstava koje mlađe devojke gaje za starije.
Dvanaestogodišnjakinja će možda osećati veliku ljubav i divljenje
prema šesnaestogodišnjoj sestri od tetke (premda svako takvo
oduševljenje za stariju devojku bledi u poređenju sa „zacopanošću"
tipične učenice u našoj civilizaciji). Ali kada ona napuni petnaestu, a
njena sestra od tetke devetnaestu, slika se menja. Svekoliki svet
odraslih i bezmalo odraslih jeste neprijateljski, svojom izveštaćenom
promišljenošću uhodi njene ljubavne veze i nikako mu nije verovati.
Ne može se verovati nikome ko nije neposredno obuzet sličnom
opasnom pustolovinom.
Slobodno se može reći da izvan veštačkih okolnosti stvorenih
stanovanjem u kući domorodačkog pastora ili u velikom misionarskom
internatu, devojke ne izlaze van svojih rođačkih skupina da bi tamo
sklapale prijateljstva. (Pored velikog devojačkog internata koji je služio
celoj američkoj Samoi, domorodački pastor svake zajednice držao je
mali, nezvaničan školski internat za dečake i devojčice. U te su škole
slate devojčice čiji su očevi želeli da ih kasnije pošalju u velike školske
internate, a takođe i devojčice čiji su roditelji želeli da one iskoriste još
tri ili četiri godine višeg obrazovanja i da u pastorovoj kući budu pod
strožim nadzorom). Tu devojke koje nisu u srodstvu pokadšto i
godinama žive jedna uz drugu. Ali pošto je jedna od dve glavne odlike
domaćinstva — zajedničko stanovanje, to se prijateljstvo, sklopljena
između devojaka koje su živele u pastorovom domaćinstvu psihološki
ne razlikuju mnogo od prijateljstava polusestara ili devojčica koje je
povezivalo samo srodstvo a koje su živele u istoj porodici. Jedina
prijateljstva koja se po prirodi stvarno razlikuju od onih sklopljenih na
osnovu zajedničkog stanovanja ili pripadništva istoj skupini rođaka
jesu institucionalizovani odnosi između žena starešina i žena
starešina-besednika. Ali ta se prijateljstva mogu shvatiti jedino u vezi
sa prijateljstvima između mladića i muškaraca.
Dečaci se upravljaju po istom obrascu po kojem i devojčice i
skupljaju se u družine čiju osnovu grade dvostruke veze susedstva i
srodstva. Osećanja prema starijim uzrastima uvek su mnogo jača u
devojaka jer stariji dečaci se ne povlače u svoje porodične skupine
kao devojke. Petnaestogodišnji i šesnaestogodišnji mladići druže se
isto onako slobodno kao i dvanaestogodišnjaoi. Granična linija između
manjih i većih dečaka stoga se neprestano pomera i dečaci su na
prelaznom položaju da čas gospodare onima mlađim od sebe, a čas
ponizno u stopu prate one starije. Između dečaka postoje dva
institucionalizovana odnosa koji se nazivaju istim imenom a nekada su
verovatno i bili jedan jedini odnos. To je odnos sa soa, drugom pri
obrezivanju i izaslanikom u ljubavnim vezama. Dečaci se obrezuju u
parovima u koje se raspoređuju sami te traže kakvog starijeg čoveka
koji se pročuo sa svoje umešnosti. Ovde kao da naprosto postoji
logična međupovezanost uzroka i posledice; dečak odabira prijatelja
(koji mu je obično i rođak) za pratioca i zajedničko iskustvo još ih
čvršće vezuje. U selu je bilo više parova dečaka koji su zajedno
obrezani i još su bili nerazdvojni drugovi i često zajedno spavali u kući
jednoga od njih. U takvim odnosima dolazilo je i do uzgrednih
homoseksualnih dodira. Pa ipak, kada se dobro razmotre drugarstva
odraslih mladića u selu, ne otkrivaju se nikakve odlike koje bi potpuno
odgovarale međusobnoj privrženosti adolescenata, te se odrasli
mladići mogu naći u skupinama od po tri ili četiri isto onoliko često
koliko i u parovima.
Dve ili tri godine posle puberteta na mladićev izbor druga utiče
običaj da u ljubavi momak retko govori u svoje ime, a kada prosi
devojčinu ruku — nikada. Prema tome, potreban mu je prijatelj,
otprilike istih godina kojih i on, kome može verovati da će pevati
njegove slavopojke i sa potrebnom revnošću i smotrenošću
pospešivati njegovu prosidbu. Na taj se zadatak šalje jedan rođak ili,
ako je stvar beznadežna, više njih. Na mladićev izbor utiče njegova
potreba za izaslanikom koji neće biti samo poverenja dostojan i
predan, već, kao posrednik, i uverljiv i laskav. Ovaj odnos soa često
je, premda ne uvek, uzajaman. Onaj koji se izveštio u ljubavnim
stvarima uspeva da se, u želji da do kraja okuša slasti svih stupnjeva
udvaranja, s vremenom oslobodi posrednika. U isti mah, takav je
čovek sam veoma tražen kao posrednik, ukoliko se momci uopšte
mogu nadati da će se on časno poneti prema njihovim nalozima.
Ali osim vođenja ljubavi mladići imaju i drugih stvari u kojima
moraju da sarađuju. Potrebni su kao posada u čunu kojim se ide na
bonita; obično idu po dvojica da omčom hvataju jegulje na sprudu; rad
na zajedničkim poljima taroa zahteva rad svih mladića u selu. Otuda,
premda i dečak svoje najbolje prijatelje bira među rođacima, njegovo
osećanje društvene solidarnosti ipak je mnogo jače izraženo nego u
devojaka. Aualuma, organizacija mladih devojaka i supruga ljudi bez
titula, nije nimalo čvrsto udruženje i okuplja se prigodom veoma retko
zajedničkog rada i još prigodnijih svetkovina. U selima u kojima stare
isprepletenosti društvene organizacije počinju da izlaze iz običaja,
najpre iščezava baš Aualuma, dok Aumanga, organizacija mladih
ljudi, ima u seoskoj privredi isuviše značajno mesto da bi se mogla
tako zanemariti. Aumanga je, odista, najtrajniji društveni činilac u selu.
Sastanci mataia su zvaničniji i matai velik deo vremena provode u
sopstvenim domaćinstvima, ali mladi ljudi zajedno rade tokom dana,
piruju pre i posle radova, prisustvuju svim skupovima mataia kao
grupa koja poslužuje, a kada je gotovo s dnevnim poslovima, uveče
zajedno odlaze na ples i u udvaranje. Mnogi mladići spavaju po
kućama svojih prijatelja, povlastica koja se nadziranijim devojkama
daje tek preko volje.
 Drugi činilac koji određuje odnose između muškaraca jeste
uzajamni odnos između starešina i starešina-besednika. Nosioci ovih
klasa titula ne moraju nužno biti u srodstvu jedni s drugima, premda je
to čest slučaj pošto se smatra prednošću ako je neko povezan s oba
ranga. Ali starešine-besednici su upravitelji imanja, pomoćnici,
izaslanici, pratioci i savetnici svojih starešina, i ti se odnosi često
naslućuju i među mladim ljudima, zakonitim naslednicima ili
pretendentima na nasleđivanje porodičnih titula.
Među ženama postoje povremeni čvrsti savezi između taupo i
ćerke glavnog starešine-besednika njenog oca. Ali ovakva prijateljstva
uvek trpe zbog svog privremenog karaktera; taupo će se, neizbežno
je, udati u drugo selo. Stoga se pre može reći da institucionalizovano i
doživotno prijateljstvo postoji između supruge starešine i supruge
starešine-besednika. Supruga starešine-besednika ima ulogu
pomoćnika i savetnika starešinine supruge, kao i ulogu da govori
umesto nje, a sa svoje strane računa na starešininu suprugu da joj
ova pruža podršku i materijalnu pomoć. To se prijateljstvo zasniva na
uzajamnim obavezama čije je poreklo u odnosu koji postoji između
muževa ovih žena, i to je jedino prijateljstvo između žena koje
prevazilazi ograničenja grupisanja po srodstvu. Ona prijateljstva koja
se temelje na uzgrednosti braka i kojima se pristupa na osnovu
društvene strukture, teško bi se mogla svrstati u dobrovoljna. A u
samim rođačkim skupinama prijateljstva se oblikuju po takvom
obrascu da gube svako značenje. Jedanput sam upitala jednu mladu
udatu ženu da li joj je suseda, s kojom je oduvek bila u najneizvesnijim
odnosima punim ljutnje, da li joj je ta suseda prijateljica. „Kako, pa
naravno, otac oca njene majke i otac majke mog oca bili su braća".
Prijateljstvo zasnovano na bliskosti temperamenta drži se veoma
nesigurnim sponama i podložno je promenama interesovanja i
promenama stanovanja, tako da se žena na kraju sve više oslanja na
drugarice na čije je društvo i zanimanja upućuju krvno srodstvo i brak.
Kada je reč o udruživanju po uzrastu kao načelu, može se reći da
ono za devojčice prestaje pre puberteta usled sasvim posebne prirode
zadataka koje posle toga dobijaju i potrebe koju u svojim ljubavnim
pustolovinama imaju za tajnošću. Kod dečaka, veća sloboda,
društvena struktura koja sobom nosi više prisile i neprestano
učestvovanje u izvršavanju zadataka koji pretpostavljaju saradnju,
dovodi do udruživanja po godinama koje će trajati ceo život. Srodstvo
utiče na takvo grupisanje, ali ga ne određuje, a kvari ga uticaj ranga,
mogućeg ranga u slučaju mladih, podjednakog ranga ali nesrazmerne
starosti u slučaju starijih ljudi.
 VI - Devojka u zajednici
Zajednica se ne obazire ni na dečake ni na devojčice od dana
kada su se rodili pa sve dok ne navrše petnaest ili šesnaest godina.
Pre toga, deca nemaju društvenog položaja, nikakvih priznatih
skupnih delatnosti, nikakve uloge u društvenom životu sem kada ih
nateraju na neformalnu igru na podu. Ali godinu ili dve pošto prođu
kroz pubertet — što se menja od sela do sela, tako da će se
šesnaestogodišnjaci u jednom mestu svrstavati i dalje u male dečake,
a u drugome u taule'ale'ae, mlade ljude — i mladići i devojke
svrstavaju se u nešto približno grupisanjima odraslih njihove
organizacije dobijaju nazive, a oni — konačne obaveze i povlastice u
životu zajednice.
Aumanga, organizacija mladih ljudi, Aualuma, organizacija
devojaka, udovica i supruga ljudi bez titula, i organizacija ljudi sa
titulama — sve su to odrazi središnje političke strukture sela, Fonoa,
organizacije mataia, ljudi sa titulama starešina ili starešina-besednika.
Fono se uvek gradi kao Okrugla kuća u kojoj nosilac svake titule ima
svoj posebni položaj, drugi mu se moraju obraćati izvesnim
ceremonijalnim izrazima i određeno mu je mesto u redosledu služenja
kave. Ova idealna kuća ima izvesna ustanovljena odeljenja, u desnom
delu sedi visoki starešina sa svojim posebnim starešinama
pomoćnicima; ispred kuće sede starešine-besednici čiji je posao da
drže govore, pozdravljaju tuđince dobrodošlicom, primaju poklone,
rukovode raspodelom hrane i kuju sve planove i prave rasporede za
skupne delatnosti. Uza stubove, u zadnjem delu kuće, sede matai
niska ranga, a između stubova i u središtu kuće sede oni koji su od
toliko malog značaja da im nije dodeljeno nikakvo posebno mesto.
Ovaj sklop titula nastavlja se iz pokolenja u pokolenje i zauzima
utvrđeno mesto u obuhvatnijoj zamišljenoj strukturi titula na celom
ostrvu, celom arhipelagu, celoj Samoi. Uz neke od tih titula koje su
date izvesnim porodicama idu i izvesne povlastice, pravo na kućno
ime, pravo da se prenese naziv taupo, titula kneginje, na kakvu mladu
rođaku i titula zakonitog naslednika, manaie, kakvom dečaku iz
domaćinstva. Osim ovih prerogativa visokih starešina, svaki pripadnik
dveju klasa mataia, starešina i starešina-besednik, ima i izvesna
ceremonijalna prava. Starešini-besedniku kava se mora služiti
naročitim pokretom, drugi mu se moraju obraćati posebnim skupom
glagola i imenica koje odgovaraju njegovom rangu, a za njegove
ceremonijalno obavljene usluge starešine ga moraju nagraditi u tapi ili
finim asurama. Starešinama se drugi moraju obraćati jednim
drugačijim skupom imenica i glagola, prilikom obreda služenja kave
moraju ih služiti drukčijim i počasnijim pokretima, njihove starešine-
besednici moraju im donositi hranu i ukazivati im čast i pratiti ih u
svakoj važnoj prilici. Naziv sela, ceremonijalni naziv trga na kojem se
održavaju veliki obredi, naziv kuće u kojoj se sastaje Fono, nazivi
glavnih starešina i starešina-besednika, nazivi taupo i manaie,
Aualume i Aumange, sadržani su u skupu ceremonijalnih pozdrava
zvanih Fa'alupenga, ili u počasnim naslovima sela ili oblasti. Prilikom
zvaničnog ulaska u selo posetioci moraju da, kao svoju početnu
ljubaznost prema domaćinima, izrecituju Fa'alupengu.
U Aumangi se ogleda ova organizacija starijih ljudi. U njoj mladi
ljudi uče da drže govore, da svom vladanju pridadu težinu i uljudnost,
da služe i piju kavu, da planiraju i izvode skupne poduhvate. Kada
dečak napuni dovoljno godina da uđe u Aumangu, glava njegovog
domaćinstva ili šalje grupi poklon u hrani, najavljujući pridruživanje
dečaka njihovom broju, ili ga odvodi u kuću gde se grupa sastaje i kao
poklon stavlja na zemlju veliki koren kave. Od tada je dečak član
grupe koja se gotovo neprestano drži na okupu. Na nju se svaljuju svi
teški seoski poslovi, a i najveći deo međuseoskog društvenog
saobraćanja koje se usredsređuje na neoženjen mladi svet. Kada u
posetu dođu stanovnici drugog sela, Aumangu kao grupu pozivaju radi
taupo u poseti, radi primanja poklona, igranja i pevanja njoj za ljubav.
Organizacija Aualume manje je uobličena verzija Aumange. Kada
devojka uđe u prave godine, dve ili tri posle puberteta, što zavisi od
prakse koja vlada u svakom pojedinom selu, njen će matai poslati
ponudu u hrani kući glave taupo u selu i time najaviti svoju želju da se
kćer njegove kuće ubuduće smatra jednom od mladih devojaka iz
grupe koja čini njen dvor. Ali dok se Aumanga obrazuje oko Fonoa —
mladi se ljudi sastaju napolju ili u posebnoj kući, ali tačno ponavljaju
oblike i obrede starijih — dotle se Aualuma obrazuje oko ličnosti taupo
i tvori skupinu dvorskih dama. One nemaju organizaciju poput
Aumange a, osim toga, jedva da obavljaju bilo kakav posao. Mlade
devojke mogu povremeno biti pozvane da ušivaju rogozinu ili skupljaju
papirni dud; još ređe one sade i obrađuju rod papirnog duda, ali
glavna im je uloga da budu ceremonijalne pomoćnice prilikom
sastanaka supruga mataia i domaćice sela u međuseoskom životu.
Na mnogim delovima Samoe Aualuma se potpuno raspala i sačuvala
je još jedino u pozdravnim rečima koje silaze s usana kakvog tuđinca.
Ali kada bi se raspala Aumanga, seoski život na Samoi morao bi se iz
osnova ponovo ustrojiti, jer od ceremonijalnog i istinskog rada mladića
i ljudi bez titula zavisi ceo život sela.
Premda supruge mataia nemaju organizacije koja bi bila priznata u
Fa'alupengi (počasnim titulama), njihovo je udruženje čvršće i važnije
no udruženje Aualume. Supruge ljudi sa titulama održavaju sopstvene
zvanične sastanke, status dobijaju na osnovu muževijevog statusa,
sede na mestima svojih muževa i piju njihovu kavu. Supruzi najvišeg
starešine ukazuje se najviša čast, supruga glavnog starešine-
besednika drži najvažnije govore. Status žena u ovoj seoskoj skupini u
potpunosti zavisi od statusa što ga imaju njihovi muževi. Kada jednom
stekne titulu, čovek se više nikada ne može vratiti u Aumangu. Titula
mu se može oduzeti kada ostari ili ako je nedelatan, ali biće mu data
niža titula kako bi mogao sedeti i piti kavu sa bivšim drugovima. No
udovica ili razvedena žena mataia mora se vratiti u Aualumu, sedeti
van kuće s mladim devojkama, služiti hranu i raznositi poruke i može
ulaziti u ženski fono samo kao sluškinja ili zabavljačica.
Dve su vrste ženskih fonoa: fonoi koji prethode ili slede
zajedničkim radovima kao što su ušivanje rogozine za gostinsku kuću,
donošenje lomljenog korala za pod u njoj ili pletenje finih asura za
miraz taupo; i ceremonijalni fonoi koji priređuju dobrodošlicu
posetiocima iz drugih sela. Svaki od tih sastanaka označen je svrhom
koju ima kao falelalanga, pletelačka moba, ili kao 'ainga fiafia
tama'ita'i, svetkovina gospi. Samo žene iz sela koje dolazi u posetu
priznaju, u društvenom pogledu, žene kao takve, ali taupo i njen dvor
u središtu su priznanja kako muškaraca tako i žena u malangi, društvu
koje je doputovalo. I ove supruge visokih starešina moraju se sa
sopstvenom taupo ophoditi sa velikom učtivošću i poštovanjem,
obraćati joj se sa „vaša visosti", pratiti je na putovanjima i koristiti se
posebnim skupom imenica i glagola kada razgovaraju sa njom.
Postoji, dakle, oprečnost koja se ogleda u tome što mlade devojke,
koje u njihovim kućama drže u strogoj potčinjenosti, u međuseoskom
društvenom životu prevazilaze po rangu svoje majke i tetke. Da nije
sledeća dva razloga, ovo obredno podsecanje autoriteta starijih žena
ozbiljno bi moglo da ugrozi disciplinu u kući. Prvi je razlog —
slabašnost organizacije devojaka, činjenica da je njihov glavni raison
d'etre u selu taj da izigravaju poslugu starijim ženama koje imaju da
obave određene proizvodne radove za selo; drugi je razlog —
naglasak koji se stavlja na zamisao da je glavna dužnost taupo da
služi. Seoska kneginja je, isto tako, i seoska sluškinja. Ona je ta koja
očekuje tuđince, namešta im krevete i spravlja kavu, pleše kada oni to
požele i diže se iz sna da bi poslužila bilo posetioce bilo sopstvenog
starešinu. A prinuđena je da društvenim potrebama žena služi isto kao
i društvenim potrebama muškaraca. Odluče li da od drugog sela
pozajme rogozinu, oblače svoju taupo najbolje što mogu i vode je da
ukrašava malangu. Njena je udaja — stvar sela, planiraju je i
utanačuju starešine-besednici i njihove supruge koje su taupo
savetnici i čuvari. Stoga rang taupo stvarno znači sve dalji,
svakodnevni prepad na slobodu devojke kao jedinke, dok su
neprestano praćenje kojem je podvrgnuta i način na koji je udaju bez
vođenja računa o njenim željama — potpuno poricanje njene ličnosti.
Slično tome, njene sestre bez titule, devojke čija je glavna skupna
delatnost da čekaju na starije, imaju još manji ugled, koji je u
svakidašnjem životu sela od još manjeg značaja no što je to ugled
taupo.
Izuzev taupo, čije je proglašenje titule prilika za veliku svetkovinu i
ogromno razdavanje imovine koju njen starešina deli starešinama-
besednicima, koji od sada moraju da podržavaju i potvrđuju njen rang,
samoanska devojka iz dobre porodice ima dva načina da se prvi put
pojavi u društvu. Prvi, zvanično pristupanje Aualumi, često se
zapostavlja i važniji je kao formalno plaćanje pristupnine zajednici no
kao odavanje priznanja samoj devojci. Drugi je način da krene sa
malangom, zvaničnim putujućim društvom. Ona može da pođe kao
bliska rođaka taupo, u kom će slučaju biti zahvaćena vrtlogom zabave
kojom će mladići iz sela-domaćina okružiti svoje goste; a može
putovati i kao jedina devojka male putujuće družine, u kom će se
slučaju drugi sa njom ophoditi kao sa taupo. (Sve društvene prigode
zahtevaju prisustvo taupo, manaie i starešine-besednika; a ako osobe
koje su istinski nosioci tih titula nisu prisutne, neko drugi mora da igra
njihovu ulogu). Neudatoj samoanskoj devojci, dakle, njena zajednica
odaje čast i priznanje u međuseoskom životu i to ili kao članici
Aualume koja posećuje manaiu iz malange u poseti i igra za njega, ili
kao devojci u poseti stranom selu.
Ali ovo su izuzetne prigode. Malanga će možda doći samo jednom
godišnje, pogotovu na Manu'i koja u celom arhipelagu ima svega
sedam sela. A u svakidašnjem životu sela, u krizama, rođenjima,
umiranjima, brakovima, neudate devojke ne igraju nikakvu obrednu
ulogu. One se naprosto priključuju „ženama iz domaćinstva" čija je
dužnost da pripreme opremu za novorođenče ili da prenesu kamenje
koje će se razbacati po novim grobovima. Svojim preteranim
odavanjem priznanja devojci kao taupo ili kao članici Aualume
zajednica kao da se smatra razrešenom od ukazivanja bilo kakve
dalje pažnje.
Ovaj stav podstiče i nedovoljnost tabua. U mnogim delovima
Polinezije za sve se žene, a naročito za one koje imaju menstruaciju,
smatra da su kužne i opasne. Nužan je neprestan strogi društveni
nadzor, jer kao što ne može sebi dozvoliti da zapostavlja svoje
najvrednije članove, tako društvo ne može sebi da dozvoli ni
zanemarivanje onih najopasnijih. Ali na Samoi moć devojke da
nanese zlo veoma je ograničena. Ona ni u kom slučaju ne može da
pravi tafolo, puding od hlebnog drveta koji obično prave mladići, niti,
dok ima menstruaciju, može da spravlja kavu. Ali ne mora da se
povlači ni u kakvu posebnu kuću; ne mora da jede sama; njen pogled
ili dodir ne okužuju. Isto kao i mladići i starije žene, i devojka izbegava
mesto gde se starešine bave zvaničnim radom — osim ako tamo
nema neka naročita posla. Prisustvo žena kao takvih nije zabranjeno,
već neželjeni upadi pripadnika bilo kojeg pola. Zvanično, nijedna žena
ne može prisustvovati skupovima starešina manj ako nije taupo koja
spravlja kavu, ali svaka žena može svome mužu doneti lulu ili mu
preneti poruku, samo ako njeno prisustvo prolazi nezapaženo. Ženino
ženstvo samo po sebi istinski je izvor opasnosti jedino onda kada su
posredi ribarski čunovi ili pribor za ribarenje za koje joj je zabranjeno
da ih dotakne zbog opasnosti da će naškoditi ribolovu. Ali primena ove
zabrane leži u rukama onoga ribara u čijoj se kući čuva oprema za
ribarenje.
 U samoj rođačkoj skupini stvari stoje sasvim drukčije. Tu se
ženama odaje priznanje na vrlo osoben način. Najstariji ženski predak
loze, to jest sestra poslednjeg nosioca titule, ili sestra njegovog
prethodnika, ima posebna prava prilikom raspodele miraza koji ulazi u
domaćinstvo. Ona ima pravo veta prilikom prodavanja zemlje i
rešavanja ostalih važnih porodičnih pitanja. Njena je kletva najužasnija
od svih koje čoveka mogu da stignu, jer ona ima moć da „preseče
lozu" i učini da se ime ugasi. Ako se čovek razboli, njegova sestra je
prva koja se mora zvanično zakleti da mu nije želela nikakvo zlo, jer
gnev u njenom srcu najmoćniji je nanosilac zla. Kada čovek umre,
tetka sa očeve strane ili sestra pripremaju mu telo za sahranu,
pomazuju ga indijskim šafranom i trljaju uljem, sede kraj njega
rasterujući lepezom muve, a zatim zauvek zadržavaju tu lepezu u
svom posedu. A u običnijim domaćinskim stvarima, u ekonomskim
sporazumima između rođaka ili u porodičnim zavadama, žena igra isto
tako aktivnu ulogu kao i muškarac.
Na opšte zapostavljanje na koje nailazi u društvu, žena ili devojka
uzvraća odgovarajućom nebrigom. Ona se prema seoskim
predanjima, rodoslovljima titula, poreklu mitova i mesnih priča,
zamršenostima društvene organizacije ophodi sa vrhunskom
ravnodušnošću. Devojka koja može da navede ime svog pradede —
izuzetak je, a izuzetak je i mladić koji ne može da u obliku predanja
ispriča svoje rodoslovlje više pokoljenja unazad. Dok
šesnaestogodišnji ili sedamnaestogodišnji mladić revnosno pokušava
da ovlada posvećenim načinom govora punim nagoveštaja, kakvim se
služi starešina-besednik čijem se stilu on veoma divi, dotle devojka
istih godina uči minimum etikecije. To, međutim, nipošto ne potiče od
nedostajanja sposobnosti. Taupo mora do najmanjih tančina
poznavati ne samo društvene sporazume u njenom rođenom selu, već
isto tako i one u susednim selima. Pošto starešina-besednik izgovori
titule posetilaca i nazive njihovih pehara za kavu, ona posetioce mora
poslužiti na propisan način i bez oklevanja. Zauzme li pogrešno mesto
koje pripada drugoj taupo, višoj po rangu, pratilje njene suparnice
žestoko će je povući za kosu. O zamršenostima društvene
organizacije ona uči isto onako kao i njen brat. Još se više ističe slučaj
supruge starešine-besednika. Bez obzira na to da li ju je zbog njene
poslušnosti, odabrao čovek koji je već stekao titulu ili se, kao što se
često dešava, udala za nekog mladića kojeg je poznavala i koji je
kasnije proizveden u starešinu-besednika, tausi, supruga starešine-
besednika, mora mu biti potpuno ravna u svakoj prilici. Na skupovima
žena ona mora voditi računa o etikeciji i domaćim pravilima reda,
mora nakititi svoje govore obiljem nerazumljive tradicionalne građe i
bogatim aluzijama, mora održavati isti ravan glas, isto gordo držanje
kao i njen suprug. I napokon, supruga važnog starešine-besednika
mora se osposobiti i za učitelja i za izvođača, jer njena je dužnost da
obuči taupo. Ali osim u slučaju kad zajednica na ovaj način odaje
priznanje njenom postojanju i zvanično zahteva njeno vreme i
sposobnosti, žena će joj ukazivati tek najmanju moguću pažnju.
Slično tome, ni primitivni kazneni zakonik ne bavi se ženom.
Čoveka koji bi počinio preljubu sa suprugom starešine tukli bi i
prognali, katkada bi ga razjarena zajednica čak i udavila, ali ženu bi
muž samo oterao. Taupo za koju bi se otkrilo da nije devica naprosto
bi istukle njene rođake. Ako danas selo zadesi zlo i to se zlo pripiše
kakvom grehu što ga nije ispovedio neki pripadnik zajednice, sazivaju
se Fono i Aumanga i priznanje se nameće svakome ko bi mogao imati
zlo na savesti, ali takav se zahtev ne postavlja pred Aualumu niti pred
supruge mataia. Ovo je u upadljivoj suprotnosti sa ispovedanjem u
porodici gde se priznanje najpre traži od sestre.
U pogledu rada selo postavlja malo određenih zahteva. Ženski je
posao gajenje šećerne trske i ušivanje rogozine za krov gostinske
kuće, tkanje senila od palmovog lišća i donošenje lomljenog korala za
pod. Kada devojke sade papirni dud, Aumanga im povremeno
pomaže pri poslu, a devojke zauzvrat priređuju mladićima gozbu te se
tako cela stvar preobraća u izlet vrednica. Ali između izričnog rada
muškaraca i izričnog rada žena postoji kruta podela. Žene se ne
mešaju u poslove oko građenja kuće ili čamca, niti isplovljuju s
ribarskim čunovima, a muškarci ne smeju ući u zvaničnu pletionicu ili
u kuću gde žene u grupi prave tapu. Ako posao od žena zahteva da
prođu kroz selo, kao recimo kada sa obale donose lomljeni koral za
pod gostinske kuće, muškarci svi listom iščezavaju — ili se okupljaju u
kakvoj udaljenoj kući, ili odu u šumaricu ili pak u drugo selo. Ali ovo
izbegavanje važi samo za velike zvanične prilike. Ako muž gradi novu
porodičnu kuhinju, žena može da pravi tapu dva koraka odatle, dok će
starešina možda sedeti i mirno upredati niti, dotle će mu supruga uz
sam skup plesti finu asuru.
I tako žena, premda za razliku od svog muža i braće najveći deo
vremena provodi u užem krugu domaćinstva i skupine rođaka, kada
učestvuje u poslovima zajednice biva tretirana sa svim najsitnijim
formalnostima koje obeležavaju sve faze samoanskog društvenog
života. Veći deo njene pažnje i interesovanja usredsređen je na manju
skupinu, oblikovan na ličniji način. Zbog toga je nemoguće tačno
proceniti razliku u urođenom društvenom nagonu između muškaraca i
žena na Samoi. U onim društvenim sferama u kojima je ženama data
prilika da se pokažu, one svoje mesto zauzimaju sa isto onoliko
sposobnosti sa koliko i muškarci. Supruge starešina-besednika, u
stvari, ispoljavaju čak i veću prilagodljivost od svojih muževa.
Starešine-besednici posebno se biraju zbog svojih govorničkih i
intelektualnih sposobnosti, dok se ženama prilikom udaje nameće
zadatak koji od njih zahteva veliku govorničku veštinu, bogatu maštu,
taktičnost i dobro pamćenje.
 VII - Priznate veze među polovima
Prvi stav lcoji u odnosu na dečake devojčica nauči jeste stav
izbegavanja i neprijateljstva. Ona uči da se pridržava tabua između
braće i sestara u odnosu na dečaka koji su joj rođaci i koji žive s njom
u istom domaćinstvu i, zajedno sa ostalim devojčicama iz svoje dobne
skupine, prema svim ostalim dečacima ponaša se kao prema viđenim
neprijateljima. Posle osme ili devete godine devojčica je naučila da
nikad ne prilazi grupi starijih dečaka. Ovo osećanje neprijateljstva
prema manjim dečacima i sramežljivo izbegavanje onih većih
nastavlja se do uzrasta od trinaest ili četrnaest godina, do uzrasta
kada se devojčice upravo bliže pubertetu a dečaci upravo bivaju
obrezani. Na tom uzrastu deca izlaze iz života vezanog uz dobnu
skupinu i prestaju sa neprijateljstvima. Njihova svest o polu još nije
delotvorna. I upravo su u to vreme odnosi među pripadnicima različitih
polova najmanje opterećeni emocijama. Sve dok ne bude stara, udata
žena sa više dece, samoanska devojka neće ponovo tako mirno
gledati na suprotan pol. Kada se okupe ova adolescentna deca,
nastaje dobroćudno šegačenje gotovo bez imalo zbunjenosti i uz
mnogo uzgrednog zadirkivanja, pri čemu neku devojčicu obično
optužuju zbog usplamtele strasti prema nekom oronulom
osamdesetogodišnjem starcu, ili se na nekog dečaka upire prstom kao
na oca osmog deteta neke jedre gazdarice. Povremeno zadirkivanje
poprima vid tvrđenja da između dvoje vršnjaka postoji ljubav — što i
jedno i drugo veselo i s negodovanjem odbacuju. Na ovom uzrastu
deca se sreću na neformalnim igrankama siva, uz kakve zvaničnije
prilike, na zajedničkim ribarenjima na sprudu (kada se mnogo metara
spruda ogradi da bi se načinila velika klopka za ribu) i na ribarenjima
uz baklje. Dobroćudne prepirke i zadirkivanja i saradnja pri
zajedničkim delatnostima daju osnovni ton ovim prilikama. Ali ovi
dodiri, na žalost, niti su dovoljno česti, niti dovoljno dugo traju da bi se
devojčice naučile sarađivanju a i jedni i drugi stekli bilo kakvu istinsku
predstavu o ličnosti pripadnika suprotnog pola.
Kroz dve ili tri godine ovo će se izmeniti. Pošto se devojčice više
ne okupljaju u skupine po starosti, lični nedostaci manje su vidljivi.
Dečak koji počinje da se aktivno zanima za devojčice manje će viđati
u družini a više će vremena provoditi sa jednim bliskim drugom.
Devojčice gube svu svoju bezbrižnost. Kikoću se, rumene dižu nos,
beže. Dečaci postaju stidljivi, zbunjeni, ćutljivi i izbegavaju društvo
devojčica za dana i za noći obasjanih mesečinom, kada optužuju
devojčice da mnogo vole da se pokazuju. Sklapanje prijateljstava još
strože se ograničava na rođačke skupine. Dečak ima veću potrebu za
pouzdanim poverenikom nego devojčica, jer samo se najokretniji i
najokoreliji Don Žuani sami udvaraju. Ima, naravno, slučajeva kada se
dvoje mladih, tek izišlih iz adolescencije, prestrašeni da će ih ismejati
čak i najbliži prijatelji i rođaci, sami šmugnuti u šiprag. Pa ipak, češće
se događa da prvi devojčin ljubavnik bude kakav stariji čovek, udovac
ili razveden. A tu za izaslanikom nema ni potrebe. Stariji čovek nije ni
stidljiv ni uplašen, a osim toga — nema nikoga u koga bi se mogao
uzdati kao u posrednika; mlađi bi ga čovek izdao, stariji njegove
ljubavne dogodovštine ne bi uzeo ozbiljno. Ali prvi spontani opiti
adolescentne dece i ljubavnički pohodi starijih ljudi na mlade devojke
u selu, oblici su na rubu priznatih vrsta veza; isto je tako i sa prvim
iskustvom što ga mladić ima sa kakvom starijom ženom. No i jedno i
drugo se vrlo često događa, te neiskustvo i s jedne i s druge strane
retko ugrožava uspeh nekog ljubavničkog doživljaja. Pa ipak, sve
takve zgode ne spadaju u priznate oblike veza između polova.
Drugovi će žigosati dečaka ili devojčicu kao tantala lai titi (one koji se
prave starijim no što jesu) ako neki dečak, recimo, voli ili žudi za
ljubavlju starije žene, dok misao da neki stariji čovek ganja mladu
devojku veoma odgovara njihovom osećanju smešnog; ili, ako je
devojka veoma mlada i naivna, njihovom shvatanju nepodobnosti.
„Ona je premlada, još je premlada. On je prestar", reći će, i sva težina
žestokog, neodobravanja sručuje se na mataia za kog se zna da je
otac 'deteta što ga je na svet donela Lotu, šesnaestogodišnja
slaboumna devojka sa Olesenge. Razlika u godinama ili iskustvu uvek
im se, već prema stupnju, čini komičnom ili dirljivom. Teorijska kazna
kojom se preti neposlušnoj ili odbegloj kćeri jeste udaja za veoma
starog čoveka, a čula sam i devetogodišnje dete kako se prezrivo
smeje majci zbog naklonosti prema sedamnaestogodišnjem mladiću.
Među ovim odstupanjima od obrasca najgore je ono kada neki čovek
vodi ljubav sa kakvom mladom i zavisnom ženom iz sopstvenog
domaćinstva, sa detetom koje je usvojio ili mlađom sestrom svoje
žene. Protiv njega se diže povik rodoskvrnuća, a osećanja kadikad
toliko uzavru da ga primoravaju da napusti skupinu.
Osim zvaničnog braka postoje još samo dve vrste seksualnih veza
koje zajednica iole priznaje — to su ljubavne veze između nevenčanih
mladih ljudi (uključujući i udovce i udovice) koji su više-manje istih
godina, bez obzira na to vodi li ta veza braku ili je tek prolazna
razonoda; i preljuba.
Postoje tri oblika veza među nevenčanima: potajno nalaženje „pod
palmama", Avanga — objavljeno bekstvo, i svečano udvaranje, kad
mladić „sedi pred devojkom"; a na rubu ovih, neobičan oblik
prikrivenog silovanja, zvanog moetotolo, ušunjavanje u postelju usnule
devojke, čemu pribegavaju mladići za koje nijedna devojka nema
naklonosti.
U ova tri odnosa mladiću je neophodan poverenik i izaslanik kog
on zove soa. Kada su mladići bliski drugovi ovaj se odnos može
produžiti kroz mnoge ljubavne veze, ali može biti i privremen,
okončavajući se kad i određena ljubavna veza. Soa sledi primer
starešine-besednika koji za nematerijalne usluge što ih je učinio
svome starešini traži od ovoga, kao naknadu, materijalne stvari. Ako iz
njegovog izaslaništva proistekne brak, soa će od mladoženje dobiti
osobito lep poklon. Izbor soe zadaje mnoge teškoće. Izabere li
ljubavnik staloženog, pouzdanog mladića, rođaka jedva mlađeg od
sebe i odanog njegovim interesima, mladića neslavoljubivog u
stvarima srca, vrlo je verovatno da će izaslanik, usled neiskustva i
pomanjkanja taktičnosti, pokvariti celu stvar. No ako izabere zgodnog i
veštog udvarača koji tačno zna kako da „blago govori i otmeno se
kreće", onda su izgledi da će se devojka opredeliti za tog drugog isti
kao i izgledi da će se opredeliti za onoga koji ga je poslao. Mladići
ponekad naslućuju ovu teškoću pa upošljavaju dvojicu ili trojicu soa i
šalju ih da uhode jedni druge. Ali ovo nemanje poverenja verovatno će
i u zastupnika izazvati sličan stav i, kako mi tužno reče jedan previše
predostrožan i razočaran ljubavnik, „-imao sam pet soa, jedan je bio
iskren, a četvorica — pritvorni".
Među mogućim soama dvoma se daje prednost — bratu ili devojci.
Brat je već po odredbi odan, dok je devojka mnogo veštija jer „mladić
može devojci prići samo uveče, ili kad nikog nema u blizini, a devojka
može hodati uz nju po ceo dan, šetati s njom ili leći uz nju na asuru,
jesti iz iste zdele i između zalogaja šaputati ime mladićevo,
neprestano govoriti o njemu — kako je dobar, nežan i iskren, koliko je
vredan ljubavi. Da, od svih je najbolja soafafine, izaslanica." Ali
ogromne su teškoće da se nađe soafafine. Mladić ne sme da je bira
među sopstvenim rođakama. Tabu mu čak zabranjuje da takve stvari
uopšte i pominje u njihovom prisustvu. Samo ako ima ludu sreću biće
dragana njegovog brata rođaka devojke za kojom kuca njegovo srce;
možda će ga neki drugi srećan slučaj dovesti u vezu sa devojkom ili
ženom koja će raditi u njegovu korist. Najžešća neprijateljstva u
skupinama mladih ljudi ne izbijaju između bivših ljubavnika, ne nastaju
iz ogorčenosti napuštenog niti iz bolnog ponosa odbačenog, već se
javljaju između mladića i soe koji ga je izdao, ili između ljubavnika i
prijatelja njegove voljene koji je na bilo koji način zaustavio njegovu
stvar.
U strogo tajnoj ljubavnoj vezi ljubavnik se nikada ne pojavljuje u
kući svoje voljene. Njegov soa može otići tamo sa nekom grupom ljudi
ili sa kakvom izmišljenom porukom, ali isto tako može i izbegavati
njenu kuću i nalaziti prilike da govori s devojkom dok je ona na
ribarenju ili dok ide na polje ili sa njega. Zadatak mu je da otpeva
hvalu svog prijatelja, suzbije devojčine zebnje i primedbe i, konačno,
zakaže sastanak. Ovakve su veze obično kratkotrajne i kako mladić,
tako i devojka mogu održavati više takvih veza istovremeno. Jedan od
prihvaćenih razloga za zavadu jeste ozlojeđenost prvog ljubavnika na
njegovog poslednika iste noći „jer će mu se mladić koji je posle došao
podsmevati". Ovi tajni ljubavnici zakazuju sastanke na ivici sela. Za
ovu vrstu ljubavnih veza uobičajena oznaka glasi „pod palmama".
Veoma često, kada su bilo mladići bilo devojke u srodstvu a uz to i u
prijateljstvu, tri ili četiri para imaće zajednički sastanak. Dogodi li se da
se devojka onesvesti ili dobije vrtoglavicu, mladićeva je dužnost da se
uspuže uz najbližu palmu i donese svež kokosov orah koji će, umesto
kolonjske vode, pljusnuti devojci u lice. Po domorodačkoj teoriji,
jalovost je kazna za promiskuitet; i, vice versa, samo istrajna
monogamija biva nagrađena začećem. Kada dvoje tajnih kušača, čiji
je rang tako nizak da njihovo venčanje nije ni od kakve velike
ekonomske važnosti, postanu odista privrženi jedno drugome i održe
vezu više meseci, za njom često sledi brak. A domorodačko
mudrovanje pravi razliku između spretnog ljubavnika čije su
pustolovine mnogobrojne i kratkotrajne i manje umešnog čoveka koji
svoju muškost ne može da dokaže na bolji načiin nego što je
dugotrajna veza koja se završava začećem.
Devojka se često boji da se otisne u noć, kada kolaju duhovi i
đavoli, duhovi koji čoveka guše, duhovi iz dalekih sela koji čunovima
dolaze da na silu odvedu devojke iz njenog sela, duhovi koji zaskaču
na leđa i ne mogu se stresti. Ili joj se može učiniti pametnijim da
ostane kod kuće i da ustreba li, glasno da na znanje da je tu. U tom
slučaju ljubavnik čika celu kuću; pošto skine lavalavu, on se obilato
namaže kokosovim uljem po celom telu tako da se može izmigoljiti iz
ruku gonilaca ne ostavljajući nikakva traga, te krišom diže senila i
ušunjava se u kuću. Rasprostranjenost ove prakse dala je osnov
onom poznatom događaju iz polinežanskih narodnih priča kada zla
sreća sustiže nesrećnog junaka koji „spava do jutra, sve dok izlazeće
sunce ne otkrije njegovo prisustvo ostalim ukućanima". Pošto u kući
spava dvanaestak ili više ljudi i nekoliko pasa, vođenje računa o tišini
dovoljna je predostrožnost. Ali baš ovaj običaj sastajanja u domu i
pogoduje neobičnoj zloupotrebi prakse moetotolo, ušunjavanja u
postelju usnule.
Moetotolo je jedina seksualna aktivnost koja se ocrtava kao
izrazito nenormalna. Još od prvog dodira sa civilizacijom belaca
silovanje se, u obliku nasilničkog prepada, povremeno događalo i na
Samoi. Samoanskom shvatanju ono je, ipak, mnogo manje blisko
negoli moetotolo, pri čemu čovek krišom prisvaja milošte namenjane
drugome. Neophodna opreznost onemogućuje razgovor te se
„snošunjalo" uzda u to da devojka očekuje ljubavnika ili u mogućnost
da će ona prihvatiti, bez razlike, svakoga ko dođe. Ako devojka
posumnja ili ga mrzi, ona nadiže veliku dreku i svi se ukućani daju u
poteru. Hvatanje moetotoloa računa se u veliku zabavu i žene koje
osećaju da im je sigurnost ugrožena još su predanije u gonjenju od
muškaraca. U Lumi je neki zlosreoni mladić smetnuo s uma da skine
lavalavu. Devojka ga je otkrila a njena sestra je uspela da mu, pre no
što je umakao, otkine komad lavalave. Sutradan je taj komad ponosito
pokazivala. Kako momak nije bio dosta pametan da uništi svoju
lavalavu, postojao je posredan dokaz protiv njega te je on služio za
podsmeh celom selu; deca su spevala pesmiicu o tome i pevala je za
njim gde god se makao. Problem moetetoloa čini još složenijim
mogućnost da napadač bude i mladić iz domaćinstva koji će sklonište
naći u hajci koja je usledila otkriću. Moetotolo još daje devojci izvrstan
alibi, jer dovoljno je da ona, u slučaju da se otkrije da je ljubavnik kod
nje, samo vikne „moetotolo". ,,Za porodicu i selo to možda i jeste
moetotolo, ali ne i za srca mladića i devojke."
Za ovu neukusnu aktivnost navode se dve pobude — ljutnja i
neuspeh u ljubavi. Samoanska devojka koja izigrava koketu čini to na
sopstveni rizik. „Ona bi rekla: Da, naći ćemo se ove noći kraj onog
starog kokosovog stabla, baš pored kamena đavolje ribe, kada se
mesec bude spuštao. I mladić bi čekao i čekao i čekao celu bogovetnu
noć. Pomrčina bi postala veoma gusta; gušteri bi mu padali na glavu;
čamci s duhovima uplovili bi u kanal. Bio bi veoma uplašen. Ali čekao
bi tamo sve do zore, sve dok mu kosu ne bi ovlažila rosa a u srce mu
se uvukla ljutnja — a nje još nema. Onda bi, za osvetu, pokušao
moetotolo. To pogotovu ako čuje da se te noći našla s drugim." Drugo
uobičajeno objašnjenje jeste da određeni mladić ne može ni na koji
dopušten način da zadobije draganu, a na Samoi, osim među
posetiocima, nema prostitucije. Kako su neki od mladića
opštepoznatih kao metotoloi spadali u najdivnije i najzgodnije momke
u selu, ovo nije baš lako shvatiti. Pošto su ih devojke kojima su
jednom ili dvared pokušali da se udvaraju mrko pogledale, raspaljeni
na sav glas objavljivanim uspasima svojih drugova i porugama na
račun sopstvenog neiskustva, ovi mladići, očigledno, dižu ruke od
uobičajenih načina udvaranja i pokušavaju moetotolo. I kada ih
jednom uhvate, i žigošu, više im nikad nijedna devojka neće pokloniti
nikakvu pažnju. Moraće da sačekaju sve dok kao stariji ljudi, sa
položajem i titulom koje mogu da ponude, ne uzmognu da biraju
između kakve iznurene i isprljane razvratnice ili nevoljne mlade kćeri
častoljubivih i sebičnih roditelja. Ali godine će proći pre no što to
postane moguće i, isključen iz ljubavnih afera u koje se upliću njegovi
drugari, mladić čini jedan pokušaj za drugim, ponekad i uspeva,
ponekad ga uhvate i istuku te mu se celo selo ruga, a tlo mu se
neprestano i sve više izmiče ispod nogu. Delimično zadovoljavajuća
rešenja često su veze s muškarcima. U selu je postojao jedan takav
par — ozloglašeni moetotolo i ozbiljan mladić koji je želeo da sačuva
slobodu srca da bi se upustio u političku spletku. Moetotolo, dakle, čini
potajno vođenje ljubavi u kući složenijim i doprinosi njegovoj slasti,
dok opasnost od nedolaska na sastanak, nepoželjnost slučajnih
susreta van kuće, kiša i strah od duhova čine složenijom „ljubav pod
palmama".
Između ovih izrazito sub rosa veza i konačne ponude braka postoji
jedan prelazni oblik udvaranja kada mladić posećuje devojku. Pošto
se na ovo gleda kao na probni korak ka braku, obe rođačke skupine
moraju biti manje ili više povoljno raspoložene prema tom sjedinjenju.
Sa svojim soa kraj sebe i snabdeven korpom ribe, hobotnicom ili
sličnim, ili piletom, prosilac se pojavljuje u devojčinoj kući pre poznog
večernjeg obeda. Prihvate li njegov poklon — to je znak da je
devojčina porodica sklona da mu dopusti da joj se on udvara.
Zvanično ga pozdravlja matai, posle čega mladić, glave oborene u
znak poštovanja, odsedi večernju molitvu a zatim sa svojim soa ostaje
na večeri. No prosilac ne prilazi svojoj voljenoj. Kaže se: „Želite li da
saznate ko je odista ljubavnik, onda ne gledajte u momka koji sedi kraj
nje, drsko je gleda u oči i uvija cvetove iz njene ogrlice sebi oko prstiju
ili joj iz kose krade cvet hibiskusa da bi ga zakačio sebi za uvo.
Nemojte misliti da je to onaj koji joj tiho šapće na uvo ili joj govori:
Draga, čekaj me noćas. Kad mesec zađe, ja ću ti doći, ili je zadirkuje
kako ima mnogo ljubavnika. Umesto toga, pogledajte mladića koji sedi
negde daleko, koji sedi oborene glave i ne učestvuje u zbijanju šale. I
primetićete da su mu oči uvek nežno uprte u devojku. On neprestano
pilji u nju i ne propušta nijedan pokret njenih usana. Možda će mu
namignuti, možda će podići obrvu, možda će mu dati znak rukom.
Uvek mora biti na oprezu i vrebati, inače će ga propustiti." Za to vreme
soa se kitnjasto i razmetljivo udvara devojci i prigušenim glasom
zastupa stvar svog prijatelja. Posle večere, središte kuće prepušta se
mladima da igraju karte, pevaju ili naprosto sede razmenjujući nizove
masnih šala. Ova vrsta udvaranja kreće se od povremenih poseta do
svakodnevnog obilaženja. Ne mora svaka poseta biti propraćena i
poklonom u hrani, ali prilikom prve posete isto je onako bitna kao i
predstavljanje na Zapadu. Težak je put ljubavnika koji su se tako
izjasnili. Devojka ne želi da se uda niti da iz obzira prema konačnim
zarukama liši sebe ljubavnih veza. Može se dogoditi i da joj se
prosilac ne sviđa, dok on pak može biti žrtva porodičnog častoljublja.
Sada kada celo selo zna da je on njen prosilac, devojka udovoljava
svojoj taštini tako što ga izbegava ili se pravi ćudljiva. On dođe uveče,
ona otišla u neku drugu kuću; on krene tamo za njom, a ona se
odmah vratila kući. Kada takvo udvaranje sazri do prihvaćene bračne
ponude, mladić često odlazi da spava u kući svoje buduće neveste i
oni se često krišom sjedinjuju. Obred venčanja odlaže se sve dok
mladićeva porodica ne zasadi ili ne skupi dovoljno hrane i ostale
imovine, a devojčina ne prikupi odgovarajući miraz u tapi i asurama.
Na takav se način održavaju ljubavne veze običnog mladog sveta
iz istog sela i plebejskog mladog sveta iz susednih sela. Iz ovog
slobodnog i lagodnog isprobavanja, taupo je izuzeta. Od nje se
devičanstvo zakonski zahteva. Na njenoj svadbi, pred svima, u
bleštavo osvetljenoj kući, mladoženjin starešina-besednik uzeće
3
jemstvo njene nevinosti. U ranija vremena, ako bi se ispostavilo da
nije devica, njene bi se rođake okomile na nju i kamenovale je,
unakarađujući a kadikad i smrtno povređujući devojku koja je
osramotila njihovu kuću. Ovo javno proveravanje ponekad bi oborilo
devojku i na nedelju dana, premda se devojka od prvog snošaja
obično oporavi za dva ili tri časa, a žene posle porođaja retko ostaju u
postelji duže od nekoliko sati. Iako se ovaj obred provere devičanstva
teorijski upražnjavao na svadbama ljudi svih rangova, on bi se
naprosto odbacivao kada bi mladić znao da je to jalova formalnost, a
„mudra devojka koja nije devica rekla bi to starešini-besedniku svoga
muža tako da se ne sramoti pred svima".
Neobičan je taj stav prema devičanstvu. Hrišćanstvo je, naravno,
uvelo moralno nagrađivanje čednosti. Na to Samoanci gledaju s puno
poštovanja, ali i s potpunim skepticizmom, a pojam celibata im
savršeno ništa ne znači. Ali devičanstvo nesumnjivo doprinosi
devojčinoj privlačnosti, a udvaranje devici smatra se mnogo većim
podvigom no pobeda nad nekim iskusnijim srcem, te stvarno
najuspešniji Don Žuan najveći deo pažnje usmerava ka zavođenju
device. Jednome momku koji se sa dvadeset četiri godine oženio
devojkom koja je još bila nevina podsmevalo se celo selo zbog
njegove otvorene uzrujanosti koja je otkrivala činjenicu da on, do
dvadesetčetvrte godine, premda je imao mnogo ljubavnih veza,
nikada pre nije zadobio naklonosti device.
Mladoženja, njegovi rođaci i mlada sa svojim rođacima — svi
dobijaju na ugledu ako ona dokaže da je devica, te devojku od ranga,
koja bi možda i poželela da predupredi taj mučan javni obred,
osujećuje ne samo brižno praćenje od strane njenih rođaka, već i
mladićeva žudnja za ugledom. Jedan mladi Lotario pobegao je kući
svoga oca sa devojkom visoka roda iz drugog sela i odbio da živi s
njom jer, kako je rekao, „mislio sam da ću se možda oženiti tom
devojkom, pa će onda biti velika malanga i velika svečanost a ja ću
čekati i steći dobar glas što sam se oženio devicom. Ali sutradan je
došao njen otac i rekao da se ona ne može udati za mene i ona je
mnogo plakala. I tako joj ja rekoh: Pa, sada više nema nikakve svrhe
dalje čekati. Sada ćemo da pobegnemo u grmlje." Shvatljivo je što bi
devojka često zamenila privremeni ugled za bekstvo od javnog
mučnog iskušavanja, ali mladić bi, u srazmeri sa čestitošću svojih
namera osujećivao njena nastojanja.
Kao što je tajna i površna „ljubav pod palmama" ustaljena
nepropisnost za one skromnog porekla, tako bekstvo s ljubavnikom
ima pauzor u ljubavnim vezama taupo i ostalih kćeri starešina. Te
devojke plemenita roda brižljivo su čuvane; za njih nisu tajni sastanci
po pomrčini niti ukradeni susreti za dana. Gde roditelji nižeg ranga
popustljivo zanemaruju opite što ih izvodi njihova kćerka, visoki
starešina čuva nevinost svoje kćeri kao što čuva čast svog imena,
svoje prvenstvo u obredu pijenja kave ili bilo koji drugi prerogativ
visokog stupnja na kojem stoji. Neka starica iz istog domaćinstva
određuje se za devojčinu stalnu pratilju i čuvarku. Taupo ne sme da
kao gost stanuje u drugim kućama u selu niti da noću sama napušta
kuću. Dok ona spava, neka starija žena spava kraj nje. Ona nikada ne
sme bez pratnje otići u drugo selo. U rođenom selu ona staloženo
obavlja svoje poslove, kupa se u moru, radi u polju, sigurna pod
ljubomornim stražarenjem žena iz njenog sela. Nema mnogo
opasnosti da će je snaći moetotolo, jer onaj koji bi napastvovao taupo
svog sela nekada je bio tučen do smrti, a sada bi morao da beži iz
sela. Ugled sela čvrsto je skopčan sa dobrim glasom taupo i malo bi
se mladića u selu usudili da joj budu ljubavnici. Uopšte ne dolazi u
obzir da se taupo uda za nekog od njih, a drugovi bi ih pre grdili kao
izdajnike no što bi im zavideli na tako sumnjivom odlikovanju. Katkada
bi se neki mladić veoma visokog ranga iz istog sela usudio da pokuša
otmicu, ali čak se i to retko događa. Jer tradicija nalaže da se taupo
mora udati van svog sela, za visokog starešinu ili manaiu drugog sela.
Takvo je venčanje prigoda za velike svetkovine i svečani obred.
Starešina i sve njegove starešine-besednici moraju doći da zaprose
njenu ruku, i to lično i sa darovima za njene starešine-besednike. Ako
su devojčine starešine-besednici uvereni da je to korisna i poželjna
prilika za nju, a porodica zadovoljna rangom i izgledom prosioca,
postiže se sporazum o braku. Mišljenju devojke poklanja se malo
pažnje. Shvatanje da je udaja taupo stvar starešina-besednika toliko
je čvrsto ukorenjeno da evropeizovani domoroci na glavnom ostrvu
odbijaju da im kćeri budu taupo, jer misionari kažu da devojka treba
sama da izabere sebi muža a kada jednom postane taupo — to više
nikako ne zavisi od nje. Pošto je sklopljen sporazum o zarukama,
mladoženja se vraća u svoje selo da prikupi hranu i imanje za svadbu.
Njegovo selo odvaja komad zemlje koji se naziva „Mesto za Gospu" i
ono zauvek postaje svojina njena i njene dece i na toj zemlji će
sagraditi kuću za nevestu. Za to vreme mladoženja je u nevestinoj
kući ostavio za sobom starešinu-besednika, pandan skromnijem soi.
Za starešinu-besednika ovo je jedna od najboljih prilika da stekne
bogatstvo. On ostaje kao poklisar svog starešine da bdi nad njegovom
budućom nevestom. Radi za nevestinu porodicu i nevestin matai mora
ga svake nedelje nagraditi lepim poklonom. Devojci, kao budućoj
supruzi starešine, nameće se sve obazrivije ponašanje. Ako se ranije
šalila sa seoskim momcima — sada više ne sme da se šali ili će
starešina-besednik, vrebajući svako odstupanje od otmene uljudnosti,
otići svome starešini i izvestiti ga da mu nevesta nije dostojna takve
časti. Ako se bilo koja strana predomisli, ovaj joj običaj veoma
odgovara. Pokaje li se mladoženja zbog pogodbe, podmitiće svog
starešinu-besednika (koji je obično mlad čovek a ne jedan od važnih
starešina-besednika koji bi se samim brakom veoma okoristio) da
bude preosetljiv prema nevestinom ponašanju ili načinu na koji se s
njim ophode u njenoj porodici. A ovo je, takođe, i vreme kada će
mlada, ako je muž kome je obećana odveć neprihvatljiv, pobeći s
ljubavnikom. Jer dok nijedan mladić iz njenog sela ne sme da se izloži
njenoj opasnoj naklonosti, nekom mladiću iz drugog sela ugled bi
veoma visoko skočio ako bi pobegao sa taupo suparničke zajednice.
Kada taupo pobegne, planirana bračna veza se, naravno, raskida,
premda njeni ljutiti roditelji mogu odbiti da joj odobre brak s
ljubavnikom i za kaznu je udati za kakvog starca.
Mladić koji je uspeo da pobegne sa taupo obezbeđuje svom selu
toliki ugled da se često svi napori malange usredsređuju na to da se
otme taupo čije će devičanstvo biti poštovano srazmerno izgledima da
će se njena porodica i selo složiti sa brakom. Pošto je otmičar često
visokog ranga, selo često sa žaljenjem prihvata poravnanje.
Ovaj obrazac bežanja s ljubavnikom, osmišljen ograničenjima u
kojima taupo živi i međuseoskim suparništvom, spušta se i u niže
rangove gde je odista praktično besmislen. Stražarčenje nad
đevojkom iz prosečne porodice retko je kad toliko strogo da bi bekstvo
s ljubavnikom bilo jedini način dovrhunjivanja ljubavne veze. Ali
bekstvo je upečatljivo; mladić želi da uveća svoju slavu uspešnog Don
Žuana, a devojka želi da objavi svoju pobedu, a često se i nada da će
se bekstvo završiti brakom. Dvoje begunaca beže mladićevim
roditeljima ili rođacima i čekaju da devojčini rođaci krenu za njom.
Jedan mladić je ovako ispričao priču o takvoj pustolovini: „Pobelgi smo
po kiši, devet milja do Leonea, po pljusku, u kuću mog oca. Sledećg
dana njena je porodica došla po nju i otac mi je rekao: Kako stoje
stvari, želiš li da se oženiš tom devojkom, da li da tražim od njenog
oca da je ostavi ovde? A ja sam rekao: A, ne. Pobegao sam s njom
samo zato da bi svi znali. Bežanja s ljubavnikom mnogo su manje
učestala no tajne ljubavne veze zato što se devojka izlaže mnogo
većoj opasnosti. Ona se javno odriče svojih često nominalnih tvrđenja
da je nevina; upliće se u sukob sa svojom porodicom koja bi je u stara
vremena, a katkad i danas, žestoko istukla i obrijala joj glavu. Od
deset slučajeva, u devet bi jedina pobuda ljubavnika bila taština i
razmetanje, jer mladići govore: „Devojke mrze moetotolo, ali sve vole
avangu (otmičara)".
Bekstvo s ljubavnikom javlja se još i kao praktična mera kada se
jedna porodica protivi braku na koji se rešilo dvoje mladih. Mladi traže
utočište kod porodice koja je prijateljski nastrojena. Ali sve dok
porodica koja se opire braku ne smekša i ne saglasi se da ozakoni
brak zvaničnom razmenom imovine, glavni krivci ne mogu da učine
ništa kako bi uspostavili sebi status. Mladi par može imati i više dece,
no i dalje će ih svrstavati u „begunce", a ako se, posle dugog
odlaganja, brak konačno i ozakoni — ovaj će žig uvek ostati nad
njima. Ovde je posredi mnogo teža optužba no što je puka optužba
zbog kršenja propisa o polu, jer cela zajednica sasvim jasno oseća da
je dvoje mladih žutokljunaca povredilo postupak što ga je ona utvrdila.
 Dve porodice održavaju odnose u kojima razmenjuju poklone dokle
god traje brak, a ako ima dece — i posle toga. Rođenje svakog deteta,
smrt nekog člana iz jednog ili iz drugog domaćinstva, poseta supruge
njenoj porodici ili, ako muž živi s tazbinom, poseta supruga njegovoj
porodici — sve je to obeleženo darivanjem poklona.
U predbračnim odnosima postoji čvrsto pridržavanje običaja
vođenja ljubavi. Istina, ovaj se običaj više izražava rečima no delom.
Mladić izjavljuje da će umreti ako mu devojka ne pokloni svoju
naklonost, ali Samoanci se smeju pričama o romantičnoj ljubavi,
podruguju se vernosti kada je žena ili ljubavnica dugo odsutna i izrično
veruju da će jedna ljubav brzo izlečiti drugu. Vernost kojoj je usledila
trudnoća uzima se kao siguran dokaz istinske odanosti, premda i kad
čovek ima mnogo ljubavnica to nikada nije u protivrečnosti sa izjavom
ljubavi svakoj od njih. Sastavljanje vatrenih ljubavnih pesama, pisanje
dugih i kitnjastih ljubavnih pisama, prizivanje meseca, zvezdi i mora
prilikom usmenog udvaranja — sve to samoansko vođenje ljubavi na
izgled čini veoma sličnim našem, premda je stav mnogo bliži onome
što ga ima Šniclerov junak u Anatolovim vezama. Romantična ljubav
kakva postoji u našoj civilizaciji, nerazmrsivo vezana uz predstave o
monogamiji, isključivosti, ljubomori i vernosti bez vrdanja, ne dešava
se na Samoi. Naš je stav mešavina, konačan ishod mnogih pravaca
razvoja koji su se u zapadnoj civilizaciji stekli u jednu tačku, ustanove
monogamije, ideja vremena viteštva, hrišćanske etike. Među
Samoancima je retka čak i strasna privrženost jednoj osobi koja traje
duže vreme i odoleva obeshrabrenjima ali ne isključuje ostale veze.
Na brak se, s druge strane, gleda kao na društveni i ekonomski
dogovor pri kojem se u obzir moraju uzeti bogatstvo, rang i veština
kako muža tako i žene. Postoji mnogo brakova u kojima su oba
supružnika, pogotovu ako su prevalili tridesetu, potpuno verni. Ali to
se pre mora pripisati lagodnosti seksualne prilagođenosti, s jedne
strane, i prevazi zanimanja za druge stvari — muškaraca za društvenu
organizaciju, žena za decu — nad seksualnim interesovanjima, negoli
strasnoj vezanosti za bračnog partnera. Pošto u Samoanaca nema
potiskivanja i zamršene složenosti osećanja prema polu koji čine
nezadovoljavajućim brakove iz računa, moguće je bračnu sreću
osigurati i drugim podupiračima no što je privremena strasna odanost.
Presudni činioci postaju podesnost i probitačnost.
 Brakolomstvo ne znači neminovno i razoren brak. Za starešininu
suprugu koja je počinila preljubu smatra se da je osramotila svoj visoki
položaj te obično biva odbačena, premda će se starešina otvoreno
opirati njenoj preudaji za bilo kog čoveka nižeg ranga. Smatra li
ljubavnika većim krivcem, selo će mu se javno osvetiti. U manje
istaknutim slučajevima, kolika će uskomešanost nastati usled
brakolomstva zavisi od ranga prestupnika, odnosno uvređenog, ili
lične ljubomore koja se javlja tek tu i tamo. Ako su, bilo uvređeni muž,
bilo uvređena žena, toliko razjareni da prete fizičkim nasiljem,
prekršitelj može da pribegne javnoj ifongi, ceremonijalnom poniženju
pred nekim čiji se oproštaj traži. On odlazi kući čoveka kog je uvredio,
praćen svim ljudima iz svog domaćinstva, zaogrnutim finim asurama,
monetom te zemlje; ponizni molioci sedaju ispred kuće, fine asure
rašire iznad glava, ruke skrste na grudima, glave obore u stavu
najdublje potištenosti i skrušenosti. ,,A ako je čovek vrlo ljut, neće reći
ni reči. Ceo će dan ići za svojim poslom; hitro će uplitati vlakno, glasno
govoriti sa svojom ženom i izvikivati pozdrave onima koji prolaze
putem, ali neće obratiti nikakvu pažnju na one koji sede pred
njegovom sopstvenom kućom a koji se ne usuđuju da podignu oči niti
se pokrenu da odu. U stara vremena, ako mu srce ne bi smekšalo,
dešavalo bi se da dohvati tojagu i zajedno sa svojim rođacima iziđe i
pobije one koji sede napolju. Ali danas ih samo pušta da čekaju, da
čekaju ceo bogovetni dan. Sunce će ih peći; pljusnu će kiša i curiće im
za vrat, a oni i dalje neće prozboriti ni reči. A onda, predveče, on će
napokon reći: Hajde, dosta je bilo. Uđite u kuću i popijte kavu. Pojedite
jelo koje ću izneti pred vas, a nevolje ćemo baciti' u more." Potom se
fine asure prihvataju kao naplata za uvredu, ifonga postaje predmet
seoske povesti a u večitim ogovaranjima pričaće se: ,,A, da, Lua! ne,
nije ona Jonino dete. Otac joj je onaj poglavica iz susednog sela.
Učinio je ifo Joni pre no što se ona rodila." Ako je nanosilac uvrede
mnogo nižeg ranga no uvređeni suprug, njegov starešina ili otac (ako
je tek mladić) moraće da se ponize umesto njega. Kada je nanosilac
uvrede žena, onda će ona i njene rođake morati da dadu slično
obeštećenje. Ali one se izlažu mnogo većoj opasnosti da budu
izgrđene i žestoko istučene; miroljubiva učenja hrišćanstva -— možda
zato što su bila usmerena protiv istinskog ubijanja, a ne protiv tek
nešto malo manje smrtonosnih sukoba žena — mnogo su manje
izmenila ponašanje zaraćenih žena nego ponašanje zaraćenih
muškaraca.
Ako, s druge strane, ženi muž stvarno dosadi, ili mužu dosadi
žena, razvod je stvar jednostavna i neformalna; onaj koji se bio
doselio naprosto se vraća kući, svojoj porodici, a za vezu se kaže da
je „minula". Ova je monogamija veoma lomna, često se krši a još
češće potpuno rastura. Ali mnogo je preljuba — između mladog, od
braka zaplašenog neženje i udate žene ili privremenog udovca i kakve
mlade devojke — koje jedva da ugrožavaju stalnost učvršćenih
odnosa. Pravo koje žena polaže na zemlju svoje porodice čini je isto
onako nezavisnom kao što je to muž nezavisan, tako da nema braka
koji iole duže traje a u kojem je bilo koji od partnera stvarno nesrećan.
Najmanja varnica — i žena ide kući svojima; ako muž ne mari za to da
je odobrovolji, i jedno i drugo će potražiti drugog bračnog partnera.
U porodici, žena, teorijski, sluša i služi svog supruga premda je
muž-papučar, naravno, česta pojava. U porodicama visokog ranga,
taupo i starešina-besednik preuzimaju od nje služenje njenog
supruga, ali žena uvek zadržava pravo da visokom starešini pruži
svete lične usluge — da mu podseca kosu, reoimo. 2enin rang ne
može nikada da nadmaši muževljev jer uvek neposredno zavisi od
njega. Može njena porodica biti bogatija i slavnija od njegove i može
ona odista, preko svojih krvnih srodnika, imati više uticaja na seoske
poslove od njega, ali u životu domaćinstva i sela ona je tausi, supruga
starešine-besedniika, ili faletua, supruga starešme. Ovo za posledicu
ponekad ima sukob, kao na primer u slučaju Puse, sestre poslednjeg
nosioca najviše titule na ostrvu. Ta se titula privremeno ugasila. Pusa
je bila i supruga najvišeg starešine u selu. Ako bi njen brat, naslednik,
ponovo preuzeo višu titulu, rang njenog muža i njen rang kao supruge
— stradali bi. Pomoći brata značilo bi sniziti muževljev ugled. Pošto je
Pusa bila od onih žena koje mnogo više mare za to da vuku konce no
da stiču javna priznanja, ona je svoju uticajnost stavila na bratovljevu
stranu. Ovakvi sukobi nisu neuobičajeni, ali u njima se vidi jasan izbor
na koji obično utiču okolnosti stanovanja. Ako žena živi u
muževijevom domaćinstvu, i ako je to domaćinstvo, povrh svega, u
drugome selu, ona svoje interese obično stavlja u službu muževljevih;
ali ako živi sa sopstvenom porodicom, u sopstvenom selu, verovatno
će biti privržena svojim krvnim rođacima od kojih prima odbleske slave
i nezvanične povlastice, premda ne i status.
 VIII - Uloga plesa
Ples je jedina aktivnost u kojoj učestvuju ljudi bezmalo svih godina
i pripadnici oba pola, te nam stoga daje jedinstvenu priliku za analizu
vaspitanja.
U igri ima virtuoza, ali ne i zvaničnih učitelja. To je izrazito
individualna aktivnost postavljena u društveni okvir. Veličina tog okvira
menja se od male igranke kojoj prisustvuje dvanaestoro do
dvadesetoro ljudi do velikih proslava malange (putujuće družine) ili
venčanja, kada je najveća gostinska kuća u selu prepuna sveta i
okružena posmatračima. Sa obuhvatnošću i važnošću proslave menja
se i krutost načina na koji je proslava priređena. Čak i za malu sivu
(igranku) obično je povod prisutstvo makar dvoje ili troje stranih mladih
ljudi iz drugoga sela. Obrazac priredbe jeste podela izvođača na
posetioce i domaćine, te se dve strane smenjuju u svirci i igri. Ovog se
obrasca pridržavaju čak i kad se malanga sastoji samo iz dvoje ljudi te
izvestan broj domaćina popunjava redove posetilaca.
Deca uče da plešu upravo na tim malim, neformalnim igrankama.
Ispred kuće sede mladi koji su središte proslave i njeni ocenjivači.
Matai i njegova supruga, možda i neki matai rođak, i ostali stariji
članovi domaćinstva sede u zadnjem delu kuće, sasvim suprotno od
uobičajenog rasporeda po kojem je mladima mesto u pozadini. Rubovi
kuće načičkani su ženama i decom, a van kuće vrebaju dečaci i
devojčice koji ne učestvuju u plesu, premda u njega mogu biti uvučeni
svakog trenutka. U takvim prilikama ples obično otpočinju mala deca,
sedmogodišnjaci i osmogodišnjaci, verovatno prvi. Starešinina
supruga ili jedan od mladića izvikivaće imena dece i ona će se
postavljati u skupinama od po troje, ponekad samo dečaci ili samo
devojčice, ponekad devojčica između dva dečaka što je uobičajen
način na koji se grupišu odrasli, taupo i dvojica njenih starešina-
besednika. Za svirku se staraju mladići koji sede okupljeni blizu
središta kuće i od kojih jedan ustaje i vodi pesmu uz pratnju uvezenog
instrumenta sa strunama koji je zamenio prosti doboš od bambusa iz
starih vremena. Onaj koji je poveo pesmu određuje osnovni ton i celo
se društvo pridružuje bilo pevanjem, bilo tapšanjem, bilo udaranjem
zglavcima prstiju po podu. Sami igrači konačni su ocenjivači kvaliteta
svirke i ne smatra se da je igrač ćudljiv ako se usred plesa zaustavi i,
kao cenu nastavka, zatraži bolju muziku. Pesama koje se pevaju
nema mnogo; mladi iz jednog sela retko znaju više od dvanaestak
melodija; i možda još dvaput toliko reči koje se čas pevaju na jednu
melodiju, čas na drugu. Stih se jednostavno zasniva na broju slogova;
promena naglaska je dozvoljena a slik se ne zahteva, tako da se svaki
novi događaj lako postavlja u stari obrazac, a imena sela i pojedinaca
umeću se s velikom slobodom. Sadržaj pesama veoma lako poprima
izrazito lični karakter i obuhvata mnogo doskočica na račun
pojedinaca i njihovih sela.
Oblik sudelovanja gledalaca menja se sa starošću plesača. Kada
su manja deca posredi, sudelovanje se sastoji iz beskrajnog nizanja
dobroćudnih primedaba: „Brže!" „Lakše! Lakše!" „Ponovo!" „Pričvrsti
lavalavu." Kada plešu umešniji dečaci i devojčice, skupina učestvuje
tako što stalno žamori: „Hvala vam, hvala vam za igru!" „Divno!
Privlačno! Očaravajuće! Bravo!" što po opštem utisku veoma mnogo
naliči povremenom uzvikivanju „Amin!" prilikom verskog uzbuđenja
evangelista. Ovo jasno izražavanje naklonosti postaje gotovo lirsko
kada je plesač osoba od ranga za koju je svako igranje spuštanje na
nižu ravan.
Malu decu nateruju na ta javna izvođenja uz najmanju moguću
prethodnu obuku. Još kao bebe u majčinom naručju deca su, na istoj
takvoj zabavi, naučila da pljeskaju rukama pre no da hodaju, tako da
je udaranje takta neizbrisivo urezano u njihovu svest. Sa dve ili tri
godine stajala su kod kuće na asuri i tapšala rukama u taktu pevanja
starijih. Sada ih pozivaju da igraju pred ljudima. Preplašena mala deca
razrogačenih očiju stoje kraj one jedva nešto veće, očajnički tapšući i
nastojeći da se pridruže sa novim koracima koje su, na podstrek
trenutka, preuzela od svojih drugara. Svaki se napredak pozdravlja
glasnim pljeskom. Dete koje je na poslednjoj priredbi najbolje igralo —
na sledećoj biva gurano napred, jer ljudima je pre svega stalo do
sopstvene zabave, a ne do toga da sva deca dobiju podjednaku priliku
da vežbaju. Stoga se neka deca brzo izdvoje od ostale, koliko zbog
sopstvenog interesovanja i pruženih prilika, toliko i zbog veće
obdarenosti. Ovu sklonost da se darovitoj deci stalno daje nova prilika
donekle potire suparništvo između rođaka koji žele da proguraju
sopstvene mališane.
 Dok deca igraju, stariji dečaci i devojčice ukrašavaju odeću
cvećem, ogrlicama od školjki, alkama i narukvicama od lišća. Jedno ili
dvoje verovatno će se iskrasti kući i vratiti se obučeno u fino izrađene
suknje od kore drveta. Iz porodične škrinje izvlači se boca kokosovog
ulja i njega utrljavaju u tela starijih igrača. Ako je neka osoba od ranga
prisutna i pristaje da igra, domaćini joj za nošnju iznose svoje najfinije
asure i tapu. Ponekad ovo oblačenje s nogu poprima toliku važnost da
se najbliža kuća pretvara u odaju za presvlačenje; drugi put je ono
toliko neformalno da gledaoci, koji su se okupili uvijeni jedino u
čaršave, moraju da pozajmljuju haljine ili lavalavu jedni od drugih pre
no što se pojave kao igrači.
Oblik same igre izrazito zavisi od igrača. Osim pola tuceta
određenih lakih pljeskova rukama kojima započinje igra i korišćenja
jednog od nekoliko utvrđenih završetaka, nema obaveznih figura.
Postoji dvadeset pet ili trideset figura, dva ili tri ustanovljena prelazna
položaja i najmanje tri određena stila — igra taupo, igra mladića i igra
šaljivčina. Ova tri stila izrično se odnose na vrstu plesa, a ne na status
igrača. Ples taupo je svečan, uzdržan, lep. Od taupo se zahteva da
održi propisan, sanjalački, miran izraz beskrajne užvišenosti i
ravnodušnosti. Jedina dopustiva zamena ovom izrazu jeste niz
kreveljenja, po prirodi pre naglih no smešnih, koja nailaze na
dopadanje uglavnom stoga što su u žestokoj suprotnosti sa
uobičajenim svečanim karakterom igre. I od manaie se, kada igra u
svojoj ulozi manaie, zahteva da se drži istog uljudnog i
dostojanstvenog obrasca. Većina devojčica i nešto malo dečaka
oblikuju svoju igru prema ovom načinu. Starešine, u retkim prilikama
kada pristanu da igraju, i starije žene od ranga, imaju povlasticu da
biraju između ovoga stila i uloge lakrdijaša. Ples mladića mnogo je
veseliji negoli ples devojaka. Oni imaju mnogo veću slobodu pokreta i
mogućnost da brzim ritmičkim pljeskanjem po neodevenim delovima
tela stvaraju pucketavi zvuk dobovanja, što se u njihovoj igri veoma
ističe. Taj stil nije ni pohotljiv ni trom, premda je igra taupo često i
jedno i drugo. To je atletski, pomalo silovit stil, bodar, i velik deo
njegove draži leži u veštini brzog i teškog usklađivanja što ga nameće
pljeskanje po telu. Igra šaljivčiina, je, začudo, igra onih koji plešu bilo
uz taupo, bilo uz manaiu, i ukazuju im čast time što ih podsmešljivo
podražavaju. Ona je pravo prvenstveno starešina-besednika i staraca
i starica uopšte uzev. Prvobitna pobuda je suprotnost; šaljivčina na
komičan način ističe dostojanstveni ples taupo i što je viši rang taupo
to će viši biti i rang muškaraca i žena koji će pristati da se spuste na to
da izigravaju lakrdijašku pozadinu njenoj veštini. Ples tih šaljivčina
odlikuje se burleskom, grubom šalom, preuveličavanjem ukalupljenih
figura, velikom bukom koja se stvara udaranjem otvorenim dlanom po
ustima i silnim skakanjem i treskanjem po podu. Ponekad je lakrdijaš
toliko vešt da u tim svečanim prilikama zauzme središte poda.
Devojčica koja uči da igra ima izbor od ta tri stila, ima dvadeset pet
ili trideset figura iz kojih može da sastavi svoj ples i, najvažnije od
svega, može da posmatra pojedine igrače. Umeće manje dece najpre
sam tumačila time da je svako od njih uzelo kakvog starijeg dečaka ih
devojčicu za uzor te marljivo i ropski preuzelo ceo njihov ples. Ali
nisam bila kadra da nađem ma i jedan jedini slučaj kada bi dete
priznalo da je podražavalo nekog drugog ili bilo svesno da je to činilo;
niti sam, pošto sam se veoma zbližila sa celom skupinom, mogla da
nađem ijedno manje dete čiji bi se stil igranja jasno mogao pripisati
podražavanju drugog igrača. Svak u selu poznaje stil svakog iole
umešnog igrača i kada se taj stil podražava, podražava se na sasvim
očigledan način tako da će se za Vaitongi, devojčicu koja podlaktice
postavlja paralelno sa gornjim delom glave, dlanove priljubljuje uz
glavu i pognuta se naginje napred, ispuštajući šištave glasove, reći da
pleše a la Sina. Nema nikakvih zamerki zbog takvih podražavanja;
tvorac plesa niti je ozlojeđen niti naročito likuje zbog toga; ljudi ne
prebacuju onome ko podražava drugoga; ali smisao za lično izvođenje
toliko je jak da će igrač retko u svoj ples uvrstiti više od jedne takve
odlike jedne večeri; a kada je ples dveju devojčica sličan, sličan je
uprkos nastojanjima obeju da se razlikuju, a ne zbog bilo kakvog
pokušaja podražavanja. Prirodno, plesovi manje dece mnogo su
sličniji međusobno negoli plesovi mladića i devojaka koji su imali
vremena i prilike da zaista usavrše svoj stil.
Stav starijih prema preuranjenoj zrelosti kada su pevanje, vođenje
pesme ili ples posredi, u upadljivoj je suprotnosti sa stavom što ga
imaju kada je reč o bilo kom drugom obliku preuranjene zrelosti. Na
mestu za ples ona užasna optužba: „Praviš se stariji nego što si",
nikada se ne čuje. Dečačići koje bi u svakoj drugoj prilici ukorili, a
verovatno i išibali za takvo ponašanje, smeju da se gizdaju i šepure,
da galame i uživaju u slavi a da ne dobiju ijednu reč prekora. Rođaci
radosno likuju zbog preuranjene zrelosti zarad koje bi se, da je
ispoljena u bilo kojoj drugoj oblasti, pokrili ušima od sramote.
Upravo u tim poluzvaničnim prilikama igranje stvarno i služi kao
činilac u obrazovanju. Veoma svečan ples taupo ih manaie i njihovih
starešina-besednika prilikom svadbe ili malange, kada je oblačenje
složeno, kada se obavezno dele darovi i budna pažnja posvećuje
prvenstvu i pravima, ne pruža prilike neveštome ili detetu. Oni samo
mogu da se načete van gostinske kuće i gledaju šta se radi.
Postojanje takvog prauzora teškog i složenog stila služi svakako, kao
dodatni činilac u davanju podstreka a takođe i kao obrazac za
nezvanične prilike u kojima se delimično podražava njegova
dostojanstvenost.
Dvojak je značaj plesa u vaspitanju i socijalizaciji samoanske dece.
Ples, pre svega, uspešno ublažava strogu potčinjenost u kojoj se deca
obično drže. Tu se opomene starijih menjaju od „Sedi i miruj!" u
„Ustani i igraj!" Umesto da ih odrasli jedva trpe negde u prikrajku, deca
su sada istinski u središtu. Roditelji i rođaci velikodušno dele pohvale
ističući nadmoć svoje dece nad decom suseda ili posetilaca.
Sveprisutna dominacija uzrasta donekle popušta pred većom
vičnošou. Svako je dete ličnost koja treba da dade određeni doprinos,
bez obzira na pol i starost. Ovo isticanje individualnosti ide dotle da je
ples kao estetska priredba ozbiljno oštećen. Propisani ples odraslih —
red igrača, taupo u središtu i podjednak broj igrača sa svake strane,
usredsređen na nju, dok im je svaki pokret usmeren na to da istakne
njeno igranje — gubi, kada su častoljubivi mališani posredi, i simetriju i
jedinstvo. Svaki se igrač kreće za sebe, gordo zaboravljajući ostale,
nema nikakvih nastojanja za usklađivanjem ili napora da se ples
igrača na krilima podredi središtu. Često igrač ne poklanja ni toliko
pažnje onima koji igraju do njega koliko je potrebno da izbegne
neprestano sudaranje s njima. To je pravo orgijanje agresivnog
egzibicionizma pojedinaca. Ova sklonost, koja se tako bučno ispoljava
u tim nezvaničnim prilikama, ne narušava savršenstvo povremenog
ceremonijalnog igranja kada svečani karakter prigode postaje dovoljna
prepreka agresivnosti učesnika. Ceremonijalni ples od lične je
važnosti samo ljudima od ranga ili izvrsnim igračima koji tada imaju
savršenu priliku da se pokažu.
 Drugi uticaj plesa u tome je što on snižava prag stidljivosti. U
pogledu stidljivosti i smetenosti razlike su, među samoanskom decom,
isto onako vidljive kao i među našom ali tamo gde se naša najstidljivija
deca potpuno klone toga da budu u središtu pažnje, samoansko dete
će izgledati zaplašeno i napaćeno, ali će ipak igrati. Biti u središtu
pažnje smatra se neizbežnim i dete će uložiti makar i najmanji mogući
napor da ustane i izvede izvestan broj pokreta da bi udovoljilo onome
što se od njega zahteva. Blagotvorna dejstva ovog ranog navikavanja
na poglede drugih, i vladanje sopstvenim telom koje iz toga proističe,
uočljiviji su u dečaka nego u devojčica. Petnaestogodišnjaci i
šesnaestogodišnjaci igraju divno i s potpunim odsustvom smetenosti,
što je prava radost za oči. Adolescentna devojčica čiji trapav, smeten
hod i pomanjkanje skladnosti mogu biti užasni, postaje, na podu gde
se igra, dražesna, pribrana osoba. Ali one ovu neusiljenost i
uravnoteženost kao da ne prenose u svakidašnji život onako lako kao
što to čine mladići.
Ovo neformalno učenje igre bliže je, na neki način, našim
vaspitnim metodama no bilo koji drugi vid samoanskog vaspitanja. Jer
ovde se rano sazrelom detetu tapše, smatraju ga važnim i daju mu
sve više mogućnosti da prikaže svoju vičnost, dok tupavo dete dobija
ukore, biva zanemareno i odgurnuto u stranu. Ova razlika u
mogućnosti vežbanja ogleda se, kako deca rastu, u sve većim
razlikama u njihovoj umešnosti. Klasična slika osećanja manje
vrednosti, tako česta u našem društvu, retka je na Samoi. Osećanje
manje vrednosti tamo kao da potiče iz dva izvora — nespretnosti u
odnosima između polova, koja utiče na mlade ljude pošto odrastu i
dovodi do moetotoloa, i nespretnosti na podu gde se pleše. Već sam
ispričala priču o devojčici, stidljivijoj od svojih drugarica, koju je
mogućnost visokog ranga primorala da bude u središtu pažnje i
načinila jadno nesamopouzdanom i zbunjenom.
A među starijim devojkama najnesrećnija je bila Mašina, koja je
negde pre tri godine izišla iz puberteta. Mašina nije umela da igra.
Svako je u selu znao da ona ne ume da igra. Vršnjaci su je sažaljevali;
manja deca su terala šegu s njom. Nije imala mnogo draži, odurna po
ponašanju, nespretna, stidljiva, bila je neprijatna. Sva petorica njenih
ljubavnika bili su uzgredni, svi privremeni, svi nevažni. Družila se sa
devojčicama mnogo mlađim od sebe. Nije imala samopouzdanja. Niko
nije zaprosio njenu ruku i ne bi se ni udala da njenoj porodici nije bila
potrebna ona imovina koju tvori otkup za nevestu.
Zanimljivo je primetiti da jedina oblast života gde stariji namerno
prave razliku na štetu manje uspešnog deteta — kao da je i
najmoćnija odrednica koja u detetu stvara osećanje manje vrednosti.
Jak naglasak koji se stavlja na ples ne zaobilazi ni telesno
oštećene. Naprotiv, svako se oštećenje još više ističe u obliku igre ili
mu se, u savršenosti igre, nalazi ravnoteža. Videla sam jednog jako
grbavog dečaka koji je razradio veoma duhovito podražavanje
kornjače, a uz to i udruženu igru s drugim dečakom pri čemu ga je taj
drugi nosio na leđima. Ipu, mala albino devojčica, igrala je s
nasrtljivom lakoćom i uz mnogo pljeska, dok je ludi Laki, opsednut
varkom da je on visoki starešina ostrva, bio presrećan da igra pred
svakim ko bi mu se obratio složenim, udvornim izrazima koji
odgovaraju njegovom rangu. Mutavi brat visokog starešine jednog
sela koristio se svojim grlenim glasovima gluvonema čoveka kao
pratnjom uz svoj ples, dok su braća jednog slaboumnog i ludog
četrnaestogodišnjaka imala običaj da mu okite glavu grančicama što
je u njemu izazivalo pomamno ritmičko klaćenje koje je trebalo da
prikaže jelena čiji su se rogovi zapleli u grmlje. Najuočljivija mala
igračica na Tau bila je bezmalo slepa. Tako je svako oštećenje, svaka
smetnja uključena u to svestrano, osobeno iskorišćavanje ličnosti.
Dete koje igra gotovo je uvek sasvim drugačije no što je u
svakidašnjem životu. Posle dugog poznanstva ponekad je moguće
nazreti kakvu će vrstu plesa izvoditi određena devojčica. To je
posebno lako kod onih koje su očigledno muškobanjaste, ah čovek se
stalno zapanjuje nad dubinama prevejanosti u igri kakvog setnog,
dosadnog deteta, ili nad lenjom ljupkošću neke bučne male
svadljivice.
Igračke izvedbe u zvaničnim prilikama priznata su društvena
razonoda, i najviša počast koju neki starešina može ukazati svome
gostu jeste da izvede svoju taupo da igra za njega. Isto tako, dečaci
igraju pošto su istetovirani, manaia igra kada kreće da prosi devojku,
nevesta igra na svojoj svadbi. Kada dođe malanga i društvo se, u
ponoć, zbliži, ples postaje bezočno skaredan i po prirodi izrazito
izazovan, ali i jedno i drugo su posebni slučajevi čiji je značaj manji od
značaja što ga u razvoju individualnosti i izravnavanju prigušivanja
ličnosti u drugim oblastima života ima neformalno igranje.
 IX - Odnos prema pojedincu kao ličnosti
Lakoća s kojom se razlike u osobinama ličnosti mogu izgladiti
promenom obitavališta sprečava Samoance da previše saleću jedni
druge. Njihove procene ličnosti zanimljiva su mešavina
predostrožnosti i fatalizma. Postoji jedna reč — musti — koja
označava nepredusretljivost i neposlušnost i to bez obzira na to javlja
li se u dragane koja odbija da lepo primi ljubavnika koji je dotad bio
dobrodošao, u starešine koji odbija da da na zajam svoju zdelu za
kavu, u malog deteta koje neće u krevet, ili u starešine-besednika koji
neće da krene na malangu. Prema pojavi musu ponašanja ljudi se
odnose sa bezmalo sujevemim poštovanjem. Ljubavnici će davati
pravila kako da se postupa sa draganom „da ne bi postala musu", a
držanje poniznog molioca brižljivo se preusmerava iz poštovanja
prema toj tajanstvenoj nepoželjnosti. Stiče se utisak da čovek ne
pristupa nekom pojedincu tako što u obzir uzima ono čime je taj
pojedinac posebno zaokupljen i tako što se, sa ciljem da obezbedi
uspešan ishod nekog privatnog odnosa, poziva čas na taštinu, čas na
strah, čas na želju za vlašću, već tako što se koristi ovim ili onim iz
niza moćnih postupaka kojima se sprečava javljanje te tajanstvene i
raširene psihološke pojave. Kada se takvo ponašanje jednom javi,
Samoanac obično bez zalaženja u dalja pitanja i uz najmanje moguće
negodovanje diže ruke od borbe. Ovo fatalističko prihvatanje jednog
neobjašnjivog držanja dovodi do neobične ravnodušnosti prema
pobudama. Samoanci nipošto nisu neosetljivi na razlike među ljudima.
Ali njihovo potpuno razumevanje tih razlika zamagljeno je usled
shvatanja da su tvrdoglavost, uvredljivost, plahovitost, odbacivanje
predloga i posebna predubeđenja samo mnogobrojni putevi ka
jednom držanju — musu.
Ovo pomanjkanje radoznalosti za pobude podstiče i uobičajeno
prihvatanje savršeno nejasnih odgovora na bilo kakvo neposredno
pitanje. Najkarakterističniji odgovor na svako pitanje o nečijim
pobudama jeste Ta ilo, „ubij me ako znam", uz šta se katkad, kao bliže
4
određenje, dodaje „Ne znam". U običnom razgovoru ovo se smatra
dovoljnim i prihvatljivim odgovorom premda ga njegova laka osornost
isključuje iz svečanih prilika. Navika da se koristi ovaj način odricanja
toliko je duboko usađena da sam morala deci da stavim tabu na njega
kako bih na najjednostavnija pitanja dobila neposredan odgovor. Kada
se ovo nejasno uzvraćanje na pitanje udruži sa zaključkom da je neko
musu — ishod je ovakva konačna tvrdnja koja ništa ne otkriva: „Ubij
me, eto, neću, to je sve." Odustaje se od namera, deca odbijaju da
žive kod kuće, brakovi se raspadaju. U seoskim ogovaranjima vidi se
zanimanje za činjenicu, ali svi sležu ramenima pred pobudama.
Od ovakvog stava postoji jedan zanimljiv izuzetak. Ako se neko
razboli, objašnjenje se traži najpre u držanju njegovih rođaka. Ljutnja u
srcu rođaka, pogotovo u srcu sestre, ima ogromnu moć da izazove zlo
te se čitavo domaćinstvo okuplja, priređuje se obred pijenja kave i
svakom se rođaku svečano nalaže da prizna kakvu ljutnju prema
bolesnoj osobi oseća u srcu. Na takvu se zapovest odgovara ili
svečanim odricanjem ili podrobnim priznanjem: „Prošle nedelje moj
brat je ušao u kuću i pojeo svu hranu, a ja sam bila ljuta ceo dan"; ili:
„Moj brat i ja smo se posvađali a otac je stao na bratovljevu stranu, te
sam bio ljut na oca zbog njegove pristrasnosti prema bratu." Ali ovaj
posebni obred samo još jače ističe preovlađujući stav neudubljavanja
u pobude. Jednom sam videla devojku koja je napustila društvo koje
je krajem nedelje krenulo u ribarenje i to tek što su stigli na obalu, i
uporno tražila da se po dnevnoj vrućini vrate u selo udaljeno šest
milja. Ali njeni drugovi se nisu upuštali ni u kakve pretpostavke; ona je
u tom društvu bila, naprosto, musu.
Ako se setimo koliko malo privatnosti čovek ima na Samoi, lako
ćemo videti koliko je velika zaštita koju pojedincu daje takvo
ponašanje. Bio starešina ili dete, on obično stanuje u istoj kući sa još
najmanje šestoro drugih ljudi. Stvari koje poseduje naprosto se
umotavaju u asuru i ostavljaju na zabatne grede ili se nemarno
potrpavaju u korpu ili kovčeg. Starešinina lična imovina verovatno će
biti poštovana, barem od strane žena iz tog domaćinstva, ali niko drugi
ne može biti siguran da će i kroz jedan sat zateći svoje osnovne stvari.
Tapa na čiju je izradu žena potrošila tri nedelje daje se, dok je ona
privremeno odsutna, nekom posetiocu. Mogu joj svakog trenutka
zatražiti da skine prstenje s ruke. Privatnost poseda odista je
nemoguća. Isto tako, sve što neki čovek čini — javna je svojina.
Povremeno neka ljubavna veza i može da promakne ogovaranju a
poneki moetotolo da prođe neuhvaćen, ali obično celo selo u prste
zna šta svaki njegov stanovnik radi. Nikada neću zaboraviti uvređeni
izraz s kojim mi je jedan izvestilac rekao kako niko, ama baš niko ne
zna ko je otac Fa'amoaninog deteta. Ljude svuda pritiska atmosfera
maloga grada; za nepun sat deca će spevati pesmicu o njihovim
najtajnijim delima. Ovom nametljivom oku javnosti, ljudi protivstavljaju
gnevnu, neprozirnu tajanstvenost. Tamo gde bi žena sa Zapada rekla:
„Da, volim ga, ali nikada nećete saznati dokle je to išlo", Samoanka
kaže: „Da, svakako, živela sam s njim, ali nikada nećete saznati da li
ga volim ili mrzim."
Samoanski jezik nema pravilnih stupnjeva poređenja. Ima nekoliko
nezgrapnih načina da se, korišćenjem suprotnosti, izrazi poređenje —
„Ovo je dobro, a ovo loše" — ili da se ono postigne izrazom ,,A posle
njega dolazi...". Poređenja nisu uobičajena premda se, u krutoj
društvenoj strukturi zajednice, veoma revnosno određuje svačiji rang u
odnosu na druge. Ali Samoanci nisu upoznati sa odredbama kao što
su dobrota, lepota, mudrost jedne osobe u odnosu na druge.
Neprestano sam pokušavala da dobijem mišljenja o tome ko je naj-
mudriji ili najbolji čovek u zajednici. Prvo što bi mi neki izvestilac rekao
uvek je bilo: „O, svi su oni dobri"; ili: „Ima mnogo mudrih". Zanimljivo je
što prilikom raspoznavanja poročnog kao da je bilo manje teškoća no
prilikom raspoznavanja onoga što je puno vrlina. To je verovatno
zasluga delovanja misionara koji, ako i nisu uspeli da domoroce uvere
u Greh, bar su im dali spisak grehova. Premda sam često kao prvi
odgovor dobijala: „Ima mnogo zlih dečaka", njemu bi se spontano
pridruživalo određenje: „Ali taj-i-taj je najgori, jer on ...". Ružnoća i
poročnost smatrane su upadljivijim i neobičnijim odlikama ličnosti;
lepota, mudrost i blagost prihvatane su takve kakve su.
U jednom opisu koji je jedna osoba dala o drugoj, crte koje je
pomenula redale su se po ustaljenom i objektivnom obrascu: pol,
starost, rang, srodstvo, mane, delatnosti. Spontane primedbe o
karakteru ili ličnosti nisu bile uobičajene. Evo kako jedna devojčica
opisuje svoju staramajku: „Lauuli? O, ona je stara žena, veoma stara,
ona je mati moga oca. Ona je udovica i ima jedno oko. Prestara je da
5
ide u unutrašnjost pa sedi po ceo dan u kući. Ona pravi tapu."
Ovakvo, potpuno neanalitično opisivanje, menja se samo kada su
posredi izuzetno inteligentne odrasle osobe od kojih je traženo da
donose sudove.
 U domorodačkom razvrstavanju se ponašanja određuju pomoću
četiri izraza — dobar i rđav, lak i težak — datih u parovima. Za dobro
dete se kaže da lako sluša ili da se dobro vlada, a za rđavo dete — da
sluša teško ili se vlada rđavo. „Lak" i „težak" su ocene karaktera;
„dobar" i „rđav" — ponašanja. Tako je dobro i loše ponašanje dospelo
dotle da ga, objašnjeno u smislu lakog i teškog, smatraju
sposobnošću koja je svojstvena pojedincu. Kao što mi za neku osobu
kažemo da lako peva ili da pliva bez napora, tako će Samoanac za
nekoga reći da lako sluša, postupa učtivo, „lako", pri čemu se izrazi
„dobar" ili „dobro" ostavljaju za objektivnu pohvalu. Tako je jedan
starešina, koji je objašnjavao loše ponašanje kćeri svoga brata,
primetio: „Ali Tuijeva deca su oduvek teško slušala", sa isto onako
uzgrednim prihvatanjem neiskorenjivog nedostatka kao da je rekao:
„Ali Džon je oduvek imao slab vid."
Uporedo sa ovakvim stavom prema ponašanju postoji i isto toliko
neobičan stav prema izražavanju emocija. Izražavanje emocija deli se
na „izazvano" i „neizazvano". Za emotivnu, ćudljivu osobu koja se lako
uznemiri kaže se da se smeje bez razloga, plače bez razloga,
ispoljava ljutnju ili svadljivost bez razloga. Pod izrazom „biti veoma ljut
bez razloga" ne podrazumeva se nagao temperament, za šta postoji
izraz „lako se ljutiti", niti je u njemu sadržana konotacija na reagovanje
nesrazmerno propisanom nadražaju, već taj izraz bukvalno znači biti
ljut bez razloga ili, slobodno uzeto, emocionalno stanje bez ikakvog
vidljivog nadražaja. U procenjivanju temperamenta, za razliku od
karaktera, Samoanac ne ide dalje od takvih sudova. Dobro integrisan
pojedinac čiji su stavovi veoma bliski stavovima njegovih vršnjaka i
pripadnika istog pola ne biva optužen da se smeje, plače ili ispoljava
ljutnju bez razloga. I bez ispitivanja se podrazumeva da on ima jake i
uobičajene razloge za ponašanje koje bi, da je reč o osobi iskrenutog
temperamenta, bilo dočekano s prezirom i podvrgnuto ispitivanju. A
prekomeme emocije, strasna opredeljenja, snažne privrženosti, uvek
se odbacuju. Samoanac daje prednost zlatnoj sredini, umerenim
osećanjima, uzdržanom izražavanju razboritog i uravnoteženog stava.
Za one koji mnogo brinu uvek se kaže da brinu bez razloga.
Crta koja nailazi na najveće neodobravanje izražena je rečju fiasili,
što bukvalno znači „želeći da bude najviši", a idiomatskije —
„naduven". To vršnjaci upućuju jedan drugome onda kada bi neka
starija osoba upotrebila onaj izraz neodobravanja tantala laititi — „kad
se neko pravi starijim nego što je". U suštini, to je ozlojeđena opaska
zapostavljenih, omalovaženih, odbačenih, upućena onima koji ih
nadmašuju, nipodaštavaju, pretiču. Kao izraz prebacivanja to nije ni
onako strašno, ni onako omrznuto kao tantala laititi, jer se smatra da u
poruzi i zavist igra ulogu.
U površnim razgovorima, mesto jalovih razmišljanja o pobudama
zauzimaju objašnjenja, u smislu telesne mane ili stvarne nesreće, kao
recimo: „Sila plače u onoj kući preko puta. Pa, Sila je gluva." „Tuiipa je
ljuta na svog brata. Tulipina je majka otišla prošle nedelje u Tutuilu."
Premda ovakvi zaključci zvuče kao pokušaji objašnjenja oni su, u
stvari, samo govorne navike. O telesnoj mani ili skorašnjem događaju
ne govori se narnemo, već se oni samo pominju uz jedva nešto jače
naglašavanje i negodovanje. Sve se okreće oko pojedinca kao
izvršioca, a pobude svojstvene njegovoj psihologiji ostavljaju se kao
neodgonetnuta tajna.
Ocene se uvek daju uz vođenje računa o dobnim skupinama, sa
stanovišta skupine onoga koji ih izriče i starosti ocenjivane osobe.
Nekog dečačića neće smatrati pametnim ili glupim, privlačnim ih
neprivlačnim, nespretnim ili umešnim. Smatraće ga bistrim
devetogodišnjakom koji uspešno raznosi poruke i dovoljno je mudar
da u prisustvu odraslih drži jezik za zubima; nekog
osamnaestogodišnjaka će smatrati mladićem koji obećava, koji u
Aumangi može da drži odlične govore, ribarske ekspedicije smotreno
da vodi, a sa starešinama da se ophodi s odgovarajućim poštovanjem;
ili će govoriti o mudrom mataiu čije su reći retke i odmerene i koji je
dobar u pletenju zamki za jegulje. Vrline deteta nisu vrline odraslog. I
na sud govornika starost takođe utiče, tako da će se mišljenje o
karakteru menjati s godinama onih koji ga daju. Preadolescenti će
najgorim proglasiti onog dečaka ili devojčicu koji su najsvadljiviji,
najplahovitiji, najskloniji prepirkama, najgoropadniji. Mladi između
šesnaeste i dvadesete pomeraju osudu sa goropadnih i razmetljivih na
razvratne, na moetotoloa među mladićima, ili na devojku za koju svi
znaju da se odala promiskuitetu; odrasli, pak, obraćaju veoma malo
pažnje prestupnicima u oblasti pola i umesto toga ističu nesposobne,
nagle i neposlušne među mladima, a lenje, glupe, svadljive i
nepouzdane kao najmanje poželjne karaktere među odraslima. Kada
govori neka odrasla osoba, merila ponašanja ovako su stupnjevito
poredana: mala deca treba da ćute, rano ustaju, slušaju, rade vredno i
veleso, igraju se s decom istoga pola; mladi treba marljivo i vešto da
rade, da ne budu uobraženi, da promišljeno stupaju u brak, budu
odani rođacima, da ne raznose priče niti da prave nevolje; a odrasli
treba da budu mudri, miroljubivi, blagi, velikodušni, da vode računa o
dobrom glasu svog sela i da se ponašaju uljudno i kako priliči.
Tananijim stvarima kao što su inteligencija i temperament ne daje se
istaknutije mesto. Mladići i devojke ne daju prednost onom pripadniku
suprotnog pola koji je drzak, lakomislen, smeo, nego onome koji je
miran, ozbiljan, koji „tiho zbori i lako gazi".
 6
X - Iskustva i osobenosti obične devojke
Pošto smo upoznali samoanske običaje, način vaspitanja dece,
zahteve koje zajednica postavlja deci i mladima, stav prema seksu i
ličnosti, stigli smo do izveštaja o skupini devojčica i devojaka između
deset i dvadeset godina. One su živele u tri mala sela na od vetra
zaklonjenoj strani ostrva Taii, a sa kojima sam provela više meseci. U
životima koje su živele kao pripadnice grupe, u odgovorima koje su
davale kao jedinke, leži i odgovor na pitanje: kako izgleda sazrevanje
na Samoi?
Čitalac će se setiti da je glavni posao devojčica — staranje o
bebama. Devojčice su kadre još i da ribare na sprudu, da ispletu loptu
i načine vetrenjačiou, uspužu se uz kokosovu palmu, da se održavaju
na površini vode koja se, u otvoru gde plivaju, sa svakim talasom diže
i spušta po pet metara, da ostružu koru sa ploda hlebnog drveta ili
taroa, pometu peščano dvorište oko kuće, donesu vodu iz mora,
operu jednostavnije stvari i otplešu sivu na donekle osoben način.
Njihovo poznavanje životnih procesa i smrti nesrazmerno je veliko u
odnosu na znanje koje imaju o organizaciji svog društva ili o bilo kojoj
istančanosti ponašanja propisanog za starije njegove članove. Njihov
je položaj sličan onome u kojem bi se dete u našoj kulturi našlo kada
bi porođaj i smrt videlo pre no što bi naučilo da ne stavlja nož u usta ili
da razmeni novčanicu. Nijedno od te dece nije moglo da govori
učtivim jezikom, čak ni u njegovim najosnovnijim oblicima, pošto im se
znanje svodilo na četiri ili pet reči poziva ili prihvatanja. To neznanje ih
je uspešno isključivalo iz razgovora odraslih u svim svečanijim
prilikama. Uhođenje skupa starešina bilo bi za njih iskustvo koje
ničemu ne vodi. O društvenom ustrojstvu sela nisu znale ništa osim
toga koji su odrasli ljudi — glave porodica, i koji su odrasli ljudi i žene
u braku. Izraze koji označavaju srodstvo upotrebljavale su netačno i
bez ikakvog stvarnog razumevanja, često upotrebljavajući reč „sestra"
umesto „brat" i obratno, a kada bi reč „brat" primenjivale na kakvog
mlađeg ujaka, činile su to bez one jasnoće s kojom su stariji, kada bi
tu reč primenjivale na pripadnika kakve starosne skupine, savršeno
shvatali da je „brat" u stvari majčin ili očev brat. U načinu na koji su se
služile jezikom njihova se nezrelost ogledala uglavnom u odsustvu
poznavanja učtivog govora i u velikoj zbrci s kojom su primenjivale
7
dvojinu i uključne i isključne zamenice. Ove u njihovom jeziku zadaju
iste teškoće koje i korišćenje nominativa posle glagola „biti" u
engleskom. Isto tako, one nisu ovladale veštinom baratanja rečima uz
pomoć veoma slobodnog poveziivanja reči i različitih prefiksa i sufiksa.
Dete će upotrebljavati izraz fa'a Samoa — „na samoanski način", ili
fa'atama — muškarača, ali neće uspeti da odgovarajuće fa'a primeni u
građenju novih i manje ukalupljenih poređenja i umesto toga će se
8
koristiti kakvim manje pogodnim i okolišnim jezičkim obrtom.
Sva ta deca videla su porođaj i smrt. Videla su mnogo leševa.
Posmatrala su pobačaj i virila ispod ruku starica koje su prale
nerazvijene fetuse i razgovarale o njima. Nije bio običaj da se u takvim
prilikama deca šalju od kuće, premda bi decu iz susedstva rasterivali
kišom kamenčića kad god bi neka starija žena uspela da se za
trenutak-dva odvoji od događaja koji ju je više zaokupljao kako bi ih
hitnula. No to se činilo stoga što se smatralo da su deca bučna i
dosadna; ne iz želje da se deca zaštite od potresa ili drže u neznanju.
Otprilike polovina sve dece videla je delimično razvijen fetus koji
Samoanci, iz straha da će se inače roditi kao osvetnički duh, vade nad
otvorenom rakom iz tela umrle žene. Ako je ishod ranih iskustava sa
smrću, rođenjem ili seksualnim aktivnostima — potres, onda bi se on
svakako morao ispoljiti i ovde gde se žalost za umrlom, strah od smrti,
užas i groza od okuženja zbog dodira sa lešom, otvorena,
neprikrivena operacija i izgled iskrivljenog, odbojnog fetusa — gde se
sve to udružuje tako da doživljaj čini neizbrisivim. Doživljaj jedva malo
manje bremenit emocijama donosila je i operacija kojoj su samoanska
deca česti očevici — seciranje bilo kojeg tela da bi se otkrio uzrok
smrti. Za te operacije, koje se izvode u plitkom, otvorenom grobu, pod
bleštećim podnevnim suncem dok preplašena, uzbuđena gomila
posmatra opčinjena užasom, teško da bi se moglo reći da su valjana i
neuzbudljiva posvećenja u pojedinosti biologije i smrti, pa ipak — one
kao da ne ostavljaju rđave posledice po dečji emotivni sklop. Možda
se shvatanjem odraslih da su to užasna, ali potpuno prirodna, nimalo
izuzetna zbivanja koja tvore redovan deo dečjeg iskustva, može
dovoljno objasniti izostanak rđavih posledica. Deca pokazuju veliko
interesovanje za život i smrt i zaokupljena su njima srazmerno više od
odraslih, čija je užasnutost podeljena između smrti malog suseda u
njegovoj dečjoj postelji i činjenice da je visoki starešina nekom
povredom etikecije utvrđen u susednom selu. Zamršenosti društvenog
života za dete su zatvorena knjiga i, samim tim, čarobna oblast
istraživanja kasnije u životu dok su sa činjenica života i smrti već na
ranom uzrastu strgnuti svi velovi tajne.
Sa stvarima pola desetogodišnjaci su podjednako dobro upoznati,
iako seksualnim aktivnostima, pošto su pred javnošću svi izrazi
nežnosti strogo zabranjeni, prisustvuju samo krišom. Par koji je svoju
prvu bračnu noć proveo u odaji u kojoj se možda nalazilo još desetoro
ljudi, od stida će se ustezati čak i od toga da se pred drugima uhvati
za ruke. Za muškarce i žene između kojih je došlo do seksualnih
odnosa kaže se da se „stide jedni drugih" i ta se stidljivost ispoljava na
različite načine, ali sa bezmalo istom jačinom s kojom i izbegavanje
između braće i sestara. Muž i žena nikada ne prolaze selom jedno uz
drugo jer bi bili „posramljeni", pogotovo muž. Stoga nijedno
samoansko dete nije naviklo da viđa oca i majku kako izmenjuju
uzgredna milovanja. Uobičajeno pozdravljanje trljanjem noseva,
naravno, isto je onako podređeno običajima i bezlično kao naše
rukovanje. Jedino pokazivanje do kojeg pred drugima ikada dolazi
spada u vrstu grubih šala što ih izmenjuju mladići i devojke čija
osećanja u to nisu istinski uložena. Ovakva zavitlavanja naročito su
rasprostranjena u skupinama žena, i tu često poprimaju oblik
vragolastog posezanja za polnim organima.
Ali usled pomanjkanja privatnosti, u kućama gde mreže protiv
komaraca samo prividno označavaju zidove oko bračnih parova, i
običaja mladih ljubavnika da se sastaju u senoi palmi, neizbežno je da
deca viđaju snošaj, često i između mnogih različitih ljudi. U mnogim
slučajevima ona nisu videla prvi snošaj, koji je obično praćen većom
stidljivošću i predostrožnošću. Sa iščezavanjem javnog obreda,
defloracija ostaje jedna od malobrojnih nepoznanica u znanju što ga
mladi Samoanac ima o životu. Ali krstarenje seoskim palmovim
gajevima u traganju za ljubavnicima jedan je od priznatih oblika
razonode desetogodišnjaka.
Zahvaljujući običaju da mala deca idu neodevena, oskudnoj odeći
odraslih, navici kupanja u moru, korišćenju obale kao nužnika i
pomanjkanju privatnosti u seksualnom životu, samoanska deca
potpuno poznaju ljudsko telo i njegove funkcije. Ona isto tako jasno
shvataju i prirodu seksa. Masturbacija je bezmalo opšta navika s
kojom se otpočinje na uzrastu od šest ili sedam godina. U mojoj
skupini bile su svega tri devojčice koje nisu masturbirale. Teorijski,
početak heteroseksualne aktivnosti prekida tu naviku i ljudi joj se
vraćaju samo u razdobljima prinudnog uzdržavanja. Nju do izvesne
mere potiskuju, u odraslih mladića i devojaka, i uzgredne
homoseksualne radnje. Dečaci masturbiraju u grupama, ali za
devojčice je to pre radnja koja se izvodi nasamo, u tajnosti. Ta navika
kao da nikada nije stvar pojedinačnog otkrića već je jedno dete uvek
nauči od drugoga. To što je odrasli zabranjuju samo prikriva
neprikladnost otvorenog opraštanja.
Stav odraslih prema svim pojedinostima seksa sadržan je u
gledištu da su one neprilične, a ne da su loše. Tako se mladež neće
obazirati ako neko celim selom viče: „Ej, curo, čekaj me u krevetu
noćas", ali se javno raspredanje o pojedinostima seksa ili pražnjenja
creva smatra znakom lošeg ukusa. Sve reči koje su tako izbačene iz
učtivih razgovora, vole deca koja s velikim uživanjem prevaljuju preko
jezika izraze pohote. Sedmogodišnja i osmogodišnja deca izvlače iz
ostalih telesnih funkcija isto onoliko zadovoljstva koliko i iz seksa.
Kada se zna koliko je stav Samoanaca prema normalnim procesima
pražnjenja creva drugačiji od našeg, ovo je zanimljivo. Kod njih nema
nikakve privatnosti niti osećanja stida. Pa ipak, žig lošeg ukusa kao da
je samoanskim mališanima isto onako zanimljiv kao žig nepristojnosti
našima. Zanimljivo je i to da se, i na rečima i na delu, mladići i
muškarci više zanimaju za pohotljivost od žena i devojaka.
Teško bi bilo objasniti sklonost ka pohotljivom među ljudima kod
kojih je tako malo stvari zabranjeno i tajanstveno. Možda su pouke
misionara više uticale na stavove domorodaca no na njihovu praksu.
A važan uzročni činilac mogao bi biti i stav odraslih prema deci kao
ne-učesnicima. U tome, naime, kao da se krije tačnije objašnjenje svih
zabrana koje važe za decu. Malo ima znakova koji bi govorili o tome
da je posredi želja da se očuva bezazlenost deteta ili da se dete zaštiti
od toga da bude svedok ponašanja za koje bi, ako bi ga podražavalo,
bilo optuženo da čini onaj grozni prekršaj tantala laititi („da se pravi
starijim nego što je“). Jer dok par ljubavnika ne bi sebi dopustio da
pokaže bilo šta pred bilo kime, detetom ili odraslim, ko bi bio samo
posmatrač, dotle tri ili četiri ljubavna para koji su u rodbinskim ili
prijateljskim vezama često biraju zajedničko mesto za sastanak. (Ovo,
naravno, isključuje rođake suprotnog pola koji su obuhvaćeni
izbegavanjem između braće i sestara, premda oženjena braća i udate
sestre mogu posle sklapanja braka živeti i u istoj kući.) Iz noćnih
plesova, sa kojima se sada prestalo pod uticajem misionara, i koji su
se obično završavali razularenošću otvorenog promiskuiteta, deca i
stari ljudi bivali su isključeni, kao ne-učesnici čije bi prisustvo, u
svojstvu neangažovanih posmatrača, bilo nepristojno. Ovaj stav
prema ne-učesnicima karakterističan je za sva zbivanja koja pobuđuju
emocije — pletelačku mobu žena — aktivnost zvanične,
ceremonijalne prirode, i građenje kuće ili paljenje kandila od kokosove
ljuske, što su aktivnosti za koje se smatra da im je prisustvo
posmatrača neprikladno.
Pri svemu tome, uz prepredenost dece nije išlo i heteroseksualno
eksperimentisanje pre adolescencije, a javljalo se vrlo malo
homoseksualne aktivnosti koja se, po domorodačkoj teoriji, smatrala
podražavanjem i zamenom za heteroseksualnu aktivnost.
Pomanjkanje preuranjenog seksualnog eksperimentisanja verovatno
manje potiče od roditeljske zabrane no od jakog institucionalizovanog
neprijateljstva između dečaka i devojčica i tabua protiv svakog
prijateljskog odnosa među njima. Ova kruta seksualna dihotomija
možda je doprinela tome da se u odraslih ne razvijaju posebna
osećanja prema nekom pripadniku suprotnog pola. Kako devojčice
moraju da izbegavaju braću i rođake, i pošto su sklone tome da sve
ostale muškarce strpaju u istu vreću kao neprijatelje koji će im
jednoga dana postati ljubavnici, to u njihovoj dobnoj skupini nema
nijednog muškarca na koga bi one ikada mogle naprosto gledati kao
na pojedinca, bez veze sa seksom.
Takvo je, dakle, bilo iskustvo dvadeset osam devojčica iz ona tri
sela. Po temperamentu i karakteru one su se ogromno mnogo
razlikovale. Među njima je bila Tita koja se s devet godina ponašala
kao sedmogodišnje dete i koja je i dalje bila zaokupljena uglavnom
hranom, odnosila se potpuno neodgovorno prema svim porukama i
nalozima i bila zadovoljna što može da masnim prstom pokaže na
oca, koji je bio gradski dobošar. Samo godinu dana starija od nje,
Pele, bila je prerano sazrela sestrica najraspusnije žene u selu.
Najveći deo vremena Pele je provodila starajući se o sestrinoj bebi za
koju je, Pele bila ushićena da vam saopšti, bilo sporno ko joj je otac.
Njeno igranje, kojim je podražavala sestrino, bilo je izazovno i
skaredno. No uprkos bremenu kakvo je bila bolešljiva beba koju je
stalno nosila o kuku, i prljavštini u kući u kojoj je njena
pedesetogodišnja majka i dalje povremeno primala ljubavnike i u kojoj
je njen beznačajni otac-šonja živeo ponižavajućim, papučarskim
životom, stav koji je Pele imala prema životu bio je, u suštini, veseo i
zdrav. Više no da izvodi dvosmislene plesove volela je da traži retke
samoana-školjke duž obale, da skače na noge u otvor za plivanje ili
da po mesečini lovi račiće. Na svoju sreću, živela je usred družine
devojčica iz Lume. Na kakvom izdvojenijem mestu njen nezdravi dom
i prirodna preuranjena zrelost mogli bi se razviti sasvim drugačije.
Ovako, ona se od ostale dece u selu razlikovala manje no što se
njena porodica, najozloglašenija u selu, razlikovala od porodica njenih
drugarica. U samoanskom selu uticaj porodične sredine biva u
sledećem pokolenju redovno izravnat preko skupnih aktivnosti kroz
koje se učvršćuju uobičajena grupna merila. Za mladiće, ovo je pravilo
važilo bez izuzetka jer dugogodišnje učenje u Aumangi bilo je odlična
škola disciplinovanja individualnih osobenostd. Kada su devojčice
posredi, ovu je funkciju ranije delimično ispunjavala Aualuma, ali, kao
što sam istakla u poglavlju o devojčici i njenoj dobnoj skupini,
devojčica je mnogo zavisnija od susedstva negoli dečak. Kao odrasla
žena ona je, takođe, zavisnija od skupine rođaka nego što je to
muškarac.
Tuna, prva susetka Pele, bila je, kao nevoljna mala žrtva velikog
samoanskog greha tantala laititi, u drugačijoj nevolji. Njena sestra Lila
pobegla je u petnaestoj godini sa jednim sedamnaestogodišnjim
mladićem. Dvoje dece usijanih glava nije se nikada čestito izmirilo sa
zajednicom premda su im se porodice smilovale i proslavile sklapanje
braka odgovarajućom razmenom imovine. Lilu je i dalje tištala javna
osuda njene preuranjene zrelosti, te je bezgraničnom ljubavlju obasula
svoju nemirnu bebu čija je neprestana dreka bila propast za celo
susedstvo. Pošto je toliko razmazila sina da je postao nepodnošljiv,
predala ga je Tuni. Tuna, zdepasto stvorenjce velike glave i ogromnih,
blagih očiju, gledala je na život iz pomalo krivog ugla. Bila je malo
sračunatija od ostale dece, malo je više pazila na uzvraćanje, malo je
manje dragovoljno delila svoje usluge. Zbog sestrine preterane
popustljivosti prema bebi njen je zadatak bio mnogo teži no poslovi
njenih drugarica. Ali ona je sebi nagradu nalazila u izvesnoj posebnoj
ljubaznosti sa kojom su se one ophodile prema svojoj najopterećenijoj
drugarici, te je i ovde grupa spasla jedinku od naglašenog,
temperamentnog reagovanja na zahteve koje joj ie postavljao život u
kući.
Nešto dalje živele su Fitu i Ula, Maliu i Pola, dva para sestara. Fitu
i Maliu, devojčice od oko trinaest godina, upravo su se povlačile iz
družine predajući mlađu braću i sestre Uli i Poli i počinjući da aktivnije
sudeluju u poslovima svojih domaćinstava. Ula je bila okretna,
lepuškasta, razmažena. Njeno se domaćinstvo s mnogo razloga
moglo porediti s našim; sastojalo se od njene majke, njenog oca,
dveju sestara i dva brata. Istina, njen stric, koji je živeo odmah do njih,
bio ie matai domaćinstva, ali ova mala biološka porodica ipak je živela
sopstvenim, odvojenim životom i posledice su se ispoljile na deci.
Lalala, majka, bila je pametna i još lepa žena iako je, jedno za drugim,
rodila šestoro dece. Poticala je od porodice visokog ranga i, pošto nije
imala braće, otac ju je uputio u mnoge stvari iz njihovog rodoslovlja
koje se obično predaju omiljenom sinu. Njeno poznavanje društvene
strukture zajednice i podrobnosti ceremonija koje su ranije okruživale
dvor kralja Manu'e bilo je isto onako potpuno kao i odgovarajuće
znanje svakog sredovečnog muškarca u zajednici. Bila je spretna u
ručnim radovima i stalno je na umu imala neke nove šare ili neobičnu
primenu materijala. Znala je za nekoliko moćnih lekova i lečila mnogo
bolesnika. Udala se u petnaestoj godini, još nevina, i bračni život, koji
je otpočeo surovim obredom javne defloracije, bio joj je jedino
seksualno iskustvo.
Obožavala je muža čije je siromaštvo poticalo od toga što je bio
došao s drugog ostrva, a ne od njegove lenjosti ili nesposobnosti.
Lalala je donosila životne odluke potpuno shvatajući okolnosti svog
života. Imala je previše posla. Nije imala mlađih sestara koje bi
umesto nje ponele glavni teret staranja o maloj deci. Nije bilo mladića
koji bi njenom mužu pomogli pri radu u polju. Dobra i valjana, Lalala
se nije borila protiv neizbežnog. Tako joj je kuća bila loše održavana.
Deca su joj bila prljava i mokra. Ali laka, dobra narav nije je napuštala
ni kada je pokušavala da po usijanom popodnevu isplete finu asuru
dok joj se detence igralo krtim, lako lomljivim strukama pandanusa i
tako joj udvostručavalo posao. Ali sve je to uticalo na Fitu, suvonjavo,
ružno, poslušno malo stvorenje. U Fitu su se udružile strastvena
odanost majci i 'prekomerna brižnost za mlađu braću i sestre. Jedino
je prema Uli njen stav bio pomućen. Ula, petnaest meseci mlađa od
nje, bila je zgodna, gipka, prilagodljiva i nemarna. Dok je Fitu majka
često zadirkivala, a drugarice je grdile da se ponaša kao dečak, Ula je
bila preterano ženstvena. Fitu je radila isto onako vredno kao i svako
drugo dete njenih godina, ali osećala je da su joj i majka i dom
neobični i da zahtevaju više od obične predanosti i pomoći. Ona i
majka bile su kao drugarice i Fitu je zapovedala majci i šalila se s
njom na način koji je zaprepašćivao sve samoanske posmatrače. Ako
uveče Fitu ne bi bilo, majka je umesto da pošalje neko drugo dete, išla
sama da je potraži. Fitu je bila najstarija kćer, usled odgovornosti
prerano sazrela i upravo laisserfaire stav njene majke učinio ju je
veoma dejstvenom. Na Uli se, isto tako, jasno raspoznavalo dejstvo
činjenice da je bila lepša i mlađa sestra i ona je bezobzirno
iskorišćavala svoju veću privlačnost i manje osećanje dužnosti. Ta
deca, kao i deca iz sve tri biološke porodice u tri sela, pokazivala su
više karakternih crta, imala oštrije ocrtanu ličnost, ranije postajala
zrela i ispoljavala ličniji, osećajniji stav prema roditeljima.
Lako bi bilo staviti prejak naglasak na razlike između dece iz
velikih i dece iz malih domaćinstava. Svakako, bilo je premalo
slučajeva da bi se mogli izvući bilo kakvi konačni zaključci. Ah na
Samoi je mala porodica zaista od deteta zahtevala upravo one odlike
na koje se popreko gledalo, odlike koje su se zasnivale na idealu
velikih domaćinstava u kojima je bilo mnogo mladih radnika koji su
znali svoje mesto. A u malim porodicama u kojima su odgovornost i
preduzimljivost bile neophodne odlike, one kao da su se u dece
razvijale znatno ranije negoli u običnijim kućnim sredinama u kojima je
svako ispoljavanje takvih osobina nailazilo na strogo neodobravanje.
Takav je slučaj bio sa Malui i Metom, Ipu i Vi, Matom, Tino i
Lamom, devojčicama koje su se upravo bližile pubertetu i koje su
živele u velikim, heterogenim domaćinstvima. Upravo su prepuštale
staranje o maloj deci drugima da bi se bavile plodnijim poslovima.
Nerado su prihvatale neke od osnova etikecije; polako su prekidale
druženje i igranje s mlađom decom. Ali sve je to bila više prinudna
promena navika nego bilo kakva promena stava. Bile su svesne svog
položaja bezmalo odraslih devojaka kojima se moglo poveriti da odu u
ribarenje ili da rade na poljima. Pod svojim kratkim haljinama ponovo
su nosile lavalavu za koju su gotovo zaboravile kako da je učvrste.
Lavalave su im se vukle oko nogu, sputavale im pokrete i spadale kad
bi se dale u trk. Više od svega nedostajao im je život u družini i
pomalo su čežnjivo gledale na ono što su radile njihove mlađe rođake.
Njihova velika, bezlična domaćinstva nisu im usadila lične težnje niti
im poverila podsticajne odgovornosti. Smatrane su, naprosto,
devojčicama dovoljno snažnim da obavljaju teške poslove i dovoljno
starim da se obuče složenijim radovima, te su, stoga, imale manje
vremena za igru.
Po opštem stavu, one se nimalo nisu razlikovale od Tolo, Tulipe,
Lue ili Late, koje su nekoliko meseci ranije dobile prvu menstruaciju.
Razliku između ovih dveju skupina nije obeležavao nikakav obred.
Nikakav društveni stav nije govorio o toj prekretnici. Rečeno im je da
dok imaju menstruaciju ne spravljaju kavu, ali postavljanje ograničenja
za koje su znale celog života nije bilo upečatljivo. Neke su od njih
spravljale kavu pre puberteta, druge nisu. Sve je zavisilo isključivo od
toga da li je, kada bi starešina poželeo malo kave, u blizini bilo neke
raspoložive devojčice ili dečaka. Ranije, dok sU običaji bili stroži,
devojka nije mogla spravljati kavu, niti se udati, dok ima menstruaciju.
Ali ranije ograničenje uzmaklo je pred zahtevima probitačnosti.
Devojke su, za vreme menstruacije, imale vrlo malo bolova po kojima
bi se mogla istaći njihova nova zrelost. Sve su devojke rekle da
osećaju bolove u leđima ili stomaku, ali ti su bolovi, ipak, bili toliko
slabi da su ih retko kad na bilo koji način ometali u uobičajenim
aktivnostima. Na Tabeli I, kao neuobičajeni obeleženi su oni bolovi koji
su devojku onesposobljavali za rad, ali ti slučajevi ni u kojem se
smislu ne mogu porediti sa teškim slučajevima menstrualnih grčeva u
našoj civilizaciji. Niih nije pratila vrtoglavica, napadi nesvestice ili bol
koji bi bio dovoljno jak da izazove previjanje i stenjanje. Pomisao na
takav bol svim samoanskim ženama činila se čudnom i smešnom. A
za zdravlje, duševno i telesno, devojke koja ima menstruaciju, niko
nije pokazivao posebnu zabrinutost. Preko stranih lekarskih saveta
Samoanci su saznali da nije dobro kupati se za vreme menstruacije,
te bi majke povremeno opominjale kćerke da se ne kupaju. U vezi sa
pubertetom nije bilo nikakvog osećanja stida niti bilo kakve potrebe za
prikrivanjem. Preadolescentna deca primila bi vest da je neka
devojčica zašla u pubertet, neka žena dobila dete, da je iz Ofua stigao
neki brod, ili da je kamen što je pao ubio svinju, sa istom nebrižnošću
— sve kao zabavno ćaskanje; i svaka bi devojka mogla dati tačan
iskaz o razvoju svake druge devojke iz njenog susedstva ili rođačke
skupine. Pubertet nije bio ni neposredan preteča seksualnog iskustva.
Proći će možda godina, dve pa i tri godine pre no što popusti
devojčina stidljivost ili pre no što njena pojava privuče bludeći pogled
kakvog starijeg mladića. Biti prvi ljubavnik netaknute devojke smatralo
se visokim dometom zadovoljstva i ljubavničkog umeća, te tako
devoičin prvi ljubavnik obično i nije bio mladić njenih godina, isto
onako stidljiv i neiskusan kao i ona. Pripadnice ove skupine mogu se
podeliti na devojčice poput Lue i trapave, preterano izrasle Tolo koje
su otvoreno rekle da ne žele da idu s dečacima, i devojke poput Pale,
koje su, premda još device, bile pomalo umorne od tog statusa i
žudele za ljubavnim iskustvom. To što su tako dugo ostale u
nedirnutom stanju pasivnosti treba najvećim delom pripisati
uobičajenom načinu vođenja ljubavi, jer su se mladići, premda im se
dopadalo da se udvaraju devici, plašili podsmeha da se udvaraju
detetu, a devojke su se takođe bojale grozne optužbe tautala laititi
(„da se pravi starija nego što je"). Na pohode veštijih sredovečnih
razbojnika među te sasvim mlade devojke mrko se gledalo, te su tako
adolescentne devojke dobile dragoceno međuvreme da se naviknu na
nov posao, veću izdvojenost i neobičan telesni razvoj.
Među devojkama koje čine sledeću starosnu skupinu mogu se
sasvim jasno raspoznati one koje su živele u pastorovoj kući od onih
koje nisu tamo živele. I letimičan pogled na tabelu u prilogu pokazaće
da među devojkama čiji je pubertet otpočeo pre nekoliko godina
postoji određena, obrnuta povezanost između stanovanja kod kuće i
nevinosti, uz samo jedan izuzetak — Elu — kojoj je oprošteno te je
vraćena u pastorovo domaćinstvo gde su nedostajale radnice.
Najbolja Elina prijateljica bila je njena polusestra, Talo, jedina devojka
u skupini koja je počela da stiče seksualno iskustvo pre no što je
dobila menstruaciju. Ali u njenom slučaju očigledno je posredi bila
pozna pojava menstruacije; svi drugi znaci puberteta bili su vidljivi.
Pred očiglednom prepredenošću i dopadljivim dražima Tolo, njena
tetka je samo slegala ramenima te nije ni pokušavala da je nadzire.
Prjiateljstvo tih dveju devojaka bilo je jedno od zaista velikih
prijateljstava u celoj skupini. Obe su devojke jasno stavile do znanja
da jedna drugu stavljaju pre svih drugih, a njihove homoseksualne
radnje nesumnjivo su doprinele preuranjenoj zrelosti u Talo i pomogli
Eli da se uteši zbog strožeg načina života u pastorovoj kući.
Ove uzgredne homoseksualne veze između devojaka nikada nisu
poprimile iole dugotrajniji značaj. Devojke koje još rastu i žene koje su
radile zajedno, smatrale su ih prijatnom i prirodnom razonodom, tek sa
primesom pohotljivog. Tamo gde su heteroseksualne veze bile toliko
uzgredne, toliko plitko usađene, nije bilo obrasca pod koji bi se mogle
podvesti homoseksualne veze. U domorodačkoj teoriji i rečniku,
istinski perverznom osobom smatrana je ona koja nije kadra za
normalno heteroseksualno reagovanje, a retkost takvih osoba
verovatno se može dovoljno objasniti veoma malim brojem
stanovnika. Videla sam samo jednoga, Šasija, dvadesetogodišnjeg
mladića, koji je učio za sveštenika. Po izgledu je bio pomalo, ali ne
naglašeno ženstven, bio je vešt u ženskim poslovima a njegov
homoseksualni nagon bio ie dovoljno snažan da ga podstiče na
neprestano obletanje oko drugih mladića. U površnom druženju s
devojkama i u održavanju olakih prijateljstava s njima provodio je više
vremena no bilo koji drugi mladić na ostrvu. Sasi je bio ponudio brak
jednoj devojci iz kuće pastora nekog udaljenog sela i bio odbijen, ali
pošto je postojao propis prema kojem se studenti bogoslovije moraju
pre postavljenja oženiti, ovo odbijanje nema velikog značaja. Nisam
mogla naći dokaza da je ikada imao heteroseksualnih veza, a
značajan je bio i nehatan stav devojaka prema njemu. Posmatrale su
ga kao zabavnog ćudljivka, dok su muškarci oko kojih je obletao
gledali na njega s mešavinom dosade i prezira. Među devojkama nije
bilo nijedne u kojoj bi se slika homoseksualnosti tako jasno ocrtavala,
premda su tri devijantne devojke, od svih o kojima će biti reči u
sledećoj glavi, očigledno bile mešani tipovi, ali u kojih se, ipak, istinska
perverznost nije mogla ubedljivo dokazati.
U opštoj zaokupljenosti seksom, u stavu da su sitniji seksualni
dodiri, izazovno igranje, razgovori puni draškanja, zadirkivanje i
pesme pune požude oblici prihvatljive i privlačne razonode, krije se
objašnjenje za domorodačko shvatanje homoseksualnih radnji. One
su, naprosto, igra na koju se niti gleda popreko niti joj se poklanja
mnogo pažnje. Pošto važnost heteroseksualnim vezama ne daju
ljubav i strahovita usredsređenost na jednu jedinku — jedine sile koje
homoseksualnu vezu mogu učiniti trajnom i važnom — već deca i
mesto braka u privrednoj i društvenoj strukturi sela, lako je shvatiti
zašto ni najrasprostranjenije homoseksualne radnje nemaju važnijih ni
upadljivijih posledica. Priznavanje i korišćenje u heteroseksualnim
odnosima svih sporednih oblika seksualnih aktivnosti na koje se u
homoseksualnim odnosima gleda kao na glavne služi još i kao
pomoćno sredstvo kojim se umanjuje važnost homoseksualnih veza.
Uticaji slučajnih perverzija iz detinjstva, usredsređivanje pažnje na
neuobičajene erogene zone za čim sledi pomeranje osetljivosti sa
normalnijih središta, odsustvo konačnog i dovršenog obrazovanja
posebnih erogenih zona — sve slučajnosti emotivnog razvoja, koje u
civilizaciji koja priznaje samo jedan usko određeni oblik seksualne
aktivnosti, za ishod imaju nesrećne brakove, nevoljnu
homoseksualnost i prostituciju — ovde su učinjene neškodljivim.
Breme uspeha u ljubavi Samoanac tovari muškarcu na leđa i veruje
da je ženi potrebno više podsticanja, više vremena za sazrevanje
seksualnog uzbuđenja. Na čoveka koji ne uspeva da zadovolji ženu
gleda se kao na nespretnu, nesposobnu šeprtlju, predmet dostojan
seoskog podsmeha i prezira. Žene su, zauzvrat, svesne da se njihovi
ljubavnici koriste određenom tehnikom koju posmatraju s izvesnim
fatalizmom — kao da svi muškarci iz rukava izvlače nekoliko pomalo
čarobnjačkih i potpuno neodoljivih trikova. Ali ljubavničko umeće
prenosi se od jednog čoveka do drugog i muškarci na njega gledaju
mnogo zabrinutije i kritičkije nego žene. Roditelji se srame da pređu
granice uzgrednih razgovora (koje su, prirodno, mnogo šire no u našoj
civilizaciji) kada sa decom raspravljaju o seksu, tako da uputstva na
kraju daje dvadesetpetogodišnji čovek osamnaestogodišnjem mladiću,
a ne otac sinu. Devojke uče od mladića i veoma se malo poveravaju
jedna drugoj. Svi muškarčevi drugovi znaće svaku pojedinost nekog
neobičnog seksualnog doživljaja, dok će devojka koja je u njemu
učestvovala jedva ma i u najkraćim crtama poveriti šta se dogodilo.
Ovo se možda može delimično objasniti time što ona nema nikakvih
prisnih prijateljica osim rođaka, od kojih je uvek pomalo deli izvesna
uzdržljivost (videla sam devojku koja se sva zgrozila na pomisao da bi
mogla biti ljubavna izaslanica svoje sestre).
Činjenicu da podrobno obrazovanje, 'kakvo dobijaju pripadnici
jednog pola, i puko utuvljivanje znanja i upoznatosti dovoljnih da
spreče potrese u pripadnika drugog pola, dovode do normalnog
seksualnog prilagođavanja — treba pripisati dozvoljenom slobodnom
eksperimentisanju i retkosti slučajeva kada su oboje ljubavnika
početnici. Saznala sam samo za jedan takav slučaj, kada je dvoje
dece — šesnaestogodišnji dečak i petnaestogodišnja devojčica, oboje
u školskom internatu na drugom ostrvu — pobeglo zajedno. To se,
usled njihovog neiskustva, loše završilo. Oboje su izbačeni iz škole, i
dečak je danas dvadesetčetvorogodišnji čovek, veoma inteligentan i
istinski mio, ali izvikani moetotolo, proklet od svake devojke u
njegovom selu. Poznavanje seksualnosti i shvatanje da je neophodno
raspolagati tehnikom da bi se od seksa napravila umetnost, stvorili su
takvu shemu ličnih odnosa u kojoj nema neurotičara, frigidnosti,
impotencije — osim ako nije posredi posledica teške bolesti — te se
sposobnost samo za jedan snošaj u toku noći računa kao senilnost.
Od dvadeset pet devojaka koje su prošle kroz pubertet, jedanaest
je imalo heteroseksualna iskustva. Fala, Tolu i Namu bile su tri
polusestre, omiljene među mladićima u sopstvenom selu, a takođe i
među posetiocima iz daleke Fitiute. Žene iz Faline porodice bile su
lakog morala; otac Tolu je umro i ona je sa svojom slepom majkom
živela u domu roditelja Namu koji, na vratu sa šestoro dece mlađe od
dvanaest godina, nisu želeli da se usled preteranog nadziranja izlože
opasnosti da izgube dve vredne radnice. Te tri devojke su zakazivale
svojim ljubavnicima zajedničke sastanke i njihove veze bile su česte i
vesele. Tolu, najstarija, osećala se, posle tri godine uzgrednih
pustolovina, pomalo iscrpena te je izjavila kako je voljna da se uda.
Kasnije se preselila u kuću jednog važnog starešine kako bi povećala
izglede da susretne strane mladiće koji bi mogli biti zainteresovani za
brak. Namu se stvarno družila sa jednim mladićem iz Fitiute s kojim se
tajno sastajala, dok joj se jedan mladić iz njenog sela, mladić koji je
imao naklonost njenih roditelja, otvoreno udvarao. Povremeni sastanci
sa drugim mladićima iz sopstvenog sela ublažavali su joj jednoličnost
života između poseta njenog omiljenog ljubavnika. Fala, najmlađa,
zadovoljavala se time da stvari pušta da idu kako idu. Ljubavnici su joj
bili prijatelji i rođaci ljubavnika njenih polusestara i još jednako je bila
toliko detinjasta i jednostavna da su joj ljubavne dogodovštine njenih
polusestara pričinjavale bezmalo isto onoliko zadovoljstva koliko i
njene sopstvene. Sve tri devojke vredno su radile, u potpunosti
obavljajući posao predviđen za odrasle. Po ceo dan bi ribarile, prale,
radile u polju, plele asure i senila. Tolu je bila izuzetno vešta u
pletenju. Bile su vredna ekonomska aktiva svojim porodicama; bile bi
dragocene i muževima za koje njihovim porodicama nije baš bilo
previše stalo da im ih nađu.
U sledećem selu živela je Luna, lenja devojka dobre prirode, u
pubertetu od pre tri godine. Majka joj je umrla. Otac joj se ponovo
oženio, ali druga žena vratila se svojoj porodici. Luna je nekoliko
godina živela u pastorovoj kući i vratila se svojoj kada je maćeha
napustila njenog oca. Otac joj je bio veoma stari starešina, strahovito
zaokupljen sopstvenim ugledom i dobrim glasom sela. Nosio je jednu
važnu titulu; bio je odličan zanatlija; od svih ljudi u selu on je najbolje
poznavao drevno učenje i pojedinosti obrednih postupaka. Kćer mu je
bila odana i verna sluškinja. To je bilo dovoljno. Luni je bilo dosta
mlađih devojaka sa kojima se družila u pastorovoj kući i, umesto njih,
odabrala je među svojim rođakama dve mlade udate žene. Jedna od
njih, devojka koja je napustila muža i živela sa njegovim privremenim
sledbenikom, došla je da živi u Luninom domaćinstvu. Ona i Luna bile
su nerazdvojne drugarice i Luna je, sasvim lako i neizbežno, našla
najpre jednog ljubavnika, zatim i drugog, pa trećeg — sve uzgredne
veze. Oblačila se kao da je mlađa nego što je i podvlačila da je još
devojka. Jednoga će se dana udati i biti član crkvene zajednice, ali za
sada: Laititi a'u („JoŠ sam mlada")'. I nije luda da prestane da igra.
Njena polusestra Lotu bila je član crkvene zajednice i pohađala je
misionarsku školu s internatom. Prihvatila je samo jednog ljubavnika,
nezakonitog sina jednog starešine koji nije hteo da ženidbom sa Lotu
stavi na kocku svoje vrlo mršave izglede da nasledi očevu titulu. Lotu
je bila najstarija od devetoro dece i živela je u trećoj, strogo uzetoj
biološkoj porodici u selu. Uticaj povećane odgovornosti koju je imala u
kući ogledao se u njenoj mirnoj zrelosti i odlučnom držanju, a uticaj
obrazovanja stečenog u školi — u većoj ličnoj urednosti i brižljivosti za
sitnice. Premda je bila prestupnica, stariji članovi crkvene zajednice
milosrdno su zatvarali oči pred tim i saosećali su sa nedoumicom
porodice njenog ljubavnika. Jedino svoje drugo seksualno iskustvo
stekla je s jednim moetotolom, rođakom. Da je njena dugotrajna
vernost ljubavniku dovela do trudnoće, ona bi verovatno zadržala
dete. (Kada samoanska žena zaista želi da izbegne donošenje deteta
na svet, pribegava preterano žestokoj masaži i žvakanju kave, ali to
se događa sasvim izuzetno jer se čak i nezakonita deca oduševljeno
dočekuju.) Lotu je imala promišIjenija, prepredenija shvatanja nego
ostale devojke njenih godina. Da njen ljubavnik nije imao tako
nesiguran društveni položaj, ona bi se verovatno već bila udala.
Ovako, baktala se s mlađom braćom i sestrama i sledila rutinu
rođačkih dužnosti koje su ležale na njoj kao na mladoj devojci u
najvećoj porodici na ostrvu. Pripadništvo crkvenoj zajednici i skretanje
od čednosti mirila je spokojnim razmišljanjem o tome kako bi se bila
udala da je to bilo moguće, te je greh nije mnogo pritiskao.
U domaćinstvu jednog od visokih starešina živela je samoanska
prilika naše odane neudate tetke. Bila je poslušna, vredna, odgovorna,
potpuno u senci nekoliko privlačnijih devojaka. Njoj su poveravani
novorođenčad i najteži diplomatski zadaci. Težak posao, zbog kojeg
nikad nije bila ozlojeđena, oduzimao joj je sve vreme i snagu. Kada bi
tražili od nje da igra, činila je to nehatno. Druge igraju mnogo sjajnije,
zašto bi se trudila? Ona je više bila sklona da se uz obožavanje i
goreći od uzbuđenja divi lepoti Tolu, Falinim pobedama ili Alofinom
novorođenčetu. Svirala je u ukulele da bi ostali igrali, uplitala ogrlice
od cveča da ih drugi nose, utanačivala sastanke da drugi na njima
uživaju, bez uniženosti ili posebnog izgleda mučenice. Priznavala je
da je imala samo jednog ljubavnika. Bio je došao izdaleka, nije čak
znala ni iz kojeg sela, i nikada se nije vratio. Da, verovatno bi se udala
jednog dana ako bi starešina tako hteo — a da li to beba plače? Ona
je bila od građe iz koje su sačinjene odane tetke, zavisna i voljena od
svih oko sebe. Malanga u drugo selo možda bi joj izmenila život, jer
samoanski mladići tražili su strane devojke naprosto zato što su
tuđinke. Ali uvek je nekome bila neophodna kod kuće i umesto nje —
na put su kretale mlađe devojke.
Od svih je povesti možda najdramatičnija povest Moanina; Moana
je bila poslednja iz one skupine devojaka koje su živele izvan
pastorove kuće, uobraženo, prepredeno dete, razmaženo tokom
višegodišnjeg iskorišćavanja odanosti svojih starijih polusestara. Njeni
ljubavni doživljaji počeli su kada joj je bilo petnaest godina i godinu i
po dana posle toga njeni roditelji, bojeći se da joj ponašanje ne
postane toliko nesmotreno da ozbiljno ugrozi njene izglede na
sklapanje dobrog braka, zatražiše od njenog strica da je usvoji i
pokuša da slomije njenu svojevoljnost. Taj stic, udovac i prepredeni
razvratnik, i sam je iskoristio popustljivost svoje bratanice kada je
shvatio razmere njenog iskustva. Ovaj događaj, na Samoi nimalo
uobičajen zbog pomanjkanja privatnosti i izdvojenosti, prošao bi u
ovom slučaju neotkriven da Moanina starija sestra Sila nije takođe bila
zaljubljena u istog strica. To je bio jedini slučaj dugotrajne i snažne
strasti na koji sam naišla u sva tri sela. Romantičnu vernost Samoanci
mere danima, ili najviše nedeljama, i skloni su tome da se podsmevaju
pričama o doživotnoj odanosti. (Priču o Romeu i Juliji dočekali su s
nevericom i prezirom.) Ali Sila je bila odana Mutuu, mlađem bratu
svog očuha, do ludila. Bila mu je ljubavnica i još i sad je živela u
njegovom domaćinstvu, ali on se, vetrogonja kakav je bio, pred
njenom neuljudnom strašću, okrenuo na drugu stranu. Kada je Sila
doznala da on živi sa njenom sestrom, bes joj nije znao za granice.
Pod obrazinom duboke zabrinutosti za mladu devojku, za koju je
tvrdila da je nevino, netaknuto dete, ona je Mutua potkazala širom sva
tri sela. Moanu su roditelji, veoma gnevni, ponovo doveli kući, i u
porodici je nastala zavada. Uzbuđenje u selu veoma je poraslo, ali
mišljenja su bila podeljenja: da li je Mutu kriv, a Moana laže da bi
prikrila neki drugi sitan greh, ili to Sila spletkari iz pakosti? Događaj je
predstavljao istinsko narušavanje tabua između braće i sestara, jer
Mutu je bio toliko mlad da je Moana mogla da govori o njemu kao o
taunganeu (bratu). Kada je, dva meseca kasnije, jedna druga starija
sestra umrla za vreme trudnoće, trebalo je naći nekoga ko bi bio
dovoljno srčan da izvrši neophodnu operaciju carskog reza nad
umrlom. Posle žestoke porodične raspre probitačnost je pobedila i
Mutu, najveštiji od svih domorodačkih hirurga, pozvan je da raseče leš
sestre devojke koju je navodno silovao. Kada je kasnije objavio
nameru da se oženi jednom devojkom sa drugog ostrva, Sisa je
ponovo ispoljila najneobuzdaniju žalost i očajanje, premda je i sama u
to vreme održavala jednu ljubavnu vezu.
Životi devojaka koje su živele u pastorovom domaćinstvu
razlikovah su se od života njihovih manje ograničavanih sestara i
rođaka samo po tome što nisu imale ljubavnih veza i što su živele
urednije i sređenije. Uzbuđenja sastanaka po mesečini zamenile su
skupnim delatnostima i slobodno vreme ispunjavale su prijatnim
druženjem sa ostalim devojkama. Njihova zainteresovanost za
pohotljive priče bila je nešto malo jača no zainteresovanost devojaka
koje su imale slobodu da izvode opite. One su sklapale istinska
prijateljstva i izvan skupina svojih rođaka, imale su više poverenja u
ostale devojke, bolje radile u grupi, bile neusiljenije jedna pred
drugom, ali manje svesne svog mesta u sopstvenim domaćinstvima
nego što su to bile ostale devojke.
Izuzev u nekoliko slučajeva o kojima će biti reči u sledećem
poglavlju, adolescencija nije bila razdoblje kriza i potresa već je,
naprotiv, bila vreme mirnog razvoja niza aktivnosti i interesovanja koja
su polako sazrevala. Duh devojaka nisu zbunjivali nikakvi unutrašnji
sukobi, nisu ga uznemiravala nikakva filosofska pitanja niti ga
opsedale neostvarive težnje. Živeti kao devojka, s mnogo ljubavnika,
što je duže moguće, a zatim se udati u sopstvenom selu, blizu
sopstvenih rođaka i imati mnogo dece — to su bile jednoobrazne i
zadovoljavajuće težnje.
 XI - Devojka u sukobu
Zar nije bilo sukoba, temperamenata koji su tako primetno skretali
od normalnih da je sudar bio neizbežan? Jesu li rasplinuta osećanja i
rasplinuti autoritet u velikim porodicama, lakoća prelaska iz jedne
porodice u drugu, poznavanje seksualnosti i sloboda
eksperimentisanja bili dovoljno jemstvo da će se sve samoanske
devojke savršeno prilagoditi? Gotovo u svim slučajevima, da. Ali za
ovo poglavlje ostavila sam priče o nekoliko devojaka koje su po
temperamentu ili ponašanju odstupale od ostalih, premda su u
mnogim slučajevima ta odstupanja samo nosila mogućnosti sukoba i,
u stvari, ostala bez bolnih posledica.
Devojka između četrnaeste i dvadesete stoji u središtu pritiska koji
vladaju u kući i svoju ljutnju na starije može prebaciti na one nad
kojima ona ima vlast. Mogućnost bekstva kao da ublažava njen otpor
autoritetu starijih, a takođe i njenu ljutnju na njih. Kada se na strah da
će pobeći korisna radnica nadoda strah da će im ćerka pustiti sebi na
volju i javno pobeći s ljubavnikom, pa tako umanjiti svoju vrednost kao
buduće supruge, onda roditelji znatno ublažuju svako oštro
ispoljavanje svoje roditeljske vlasti. Dešavaju se i žestoki izlivi gneva i
brza kažnjavanja, ali doslednih i istrajnih disciplinskih mera nema, a
ispoljavanju ljutnje verovatno će brzo uslediti koraci izmirenja.
Ovo, naravno, važi samo za odnos između devojke i njenih starijih
srodnika. Lični sukobi mladih ljudi istih godina, koji žive u jednom
domaćinstvu, često nisu tako umereni, ali i ovde su najčešća rešenja
da se jedna strana — pojedinac koji polaže najmanje prava na život u
tom domaćinstvu — povuče. Činjenicom da se družina dece istog
uzrasta rastura pre adolescencije i nikada se više ne obnavlja, osim
na izrazito zvaničan način, udruženom sa odlučnim opredeljenjem za
solidarnost sa domaćinstvom, a ne sa grupom, može se objasniti retko
javljanje sukoba. Devojčica koja se kloni svojih drugarica ima više
vremena za rad u kući i nikada je ne muče pitanja zašto ne jurca i ne
igra se s drugom decom. S druge strane, dečja trpeljivost u
prihvatanju telesnih mana ili malih neobičnosti temperamenta
sprečava da bilo koje dete pati zbog nezasluženog izbegavanja od
strane vršnjaka.
 Dete koje živi na nepogodnom mestu u selu jedini je istinski
izgnanik. Ako bi okupljanje po uzrastu potrajalo i posle osme ili desete
godine, izgnanici bi sigurno trpeli ili bi se, vrlo verovatno, kad porastu i
smele se, drznuti da krenu dalje od kuće. Ali raspadanje družine
upravo u vreme kada su deca dovoljno smela i slobodna da odu deset
kuća dalje sprečava da se desi bilo šta od toga.
Odsustvo bilo kakvog značajnog institucionalizovanog odnosa sa
zajednicom verovatno je glavni uzrok zašto tu nema sukoba.
Devojkama zajednica ne postavlja nikakve zahteve osim da se
povremeno stave u ceremonijalnu službu prilikom sastanaka starijih
žena. Ako bi devojke prenebregle takve dužnosti, to bi prvenstveno
bila briga njihovih porodica čiji bi ugled zbog toga stradao. Mladić koji
odbija da prisustvuje sastancima Atimange ili da se pridruži
zajedničkom radu nailazi na snažno grupno neodobravanje i
neprijateljstvo, ali devojčin dug zajednici toliko je mali da se ova i ne
upinje mnogo da ga naplati.
Mogućnost slobodnog isprobavanja, potpuna upoznatost sa
seksualnošću i odsustvo svakog snažnog vezivanja za jednu osobu
čini devojčina seksualna iskustva manje bremenitim mogućnostima
sukoba nego što bi ona to bila u kraćoj i brižnijoj civilizaciji. Događaju
se i slučajevi strasne ljubomore, ali to je stvar opširnog razglabanja i
zapanjenosti. Za devet meseci provedenih na ostrvima, do mene su
stigla samo četiri slučaja ljubomore: jedna devojka potkazala je
nevernog ljubavnika optužujući ga za rodoskvrnuće, jedna druga
devojka odgrizla je komad uha svoje suparnice, jedna žena koju je
napustio muž potukla se sa svojom sledbenioom i teško je ozledila, i
jedna devojka je svoju suparnicu lažno optužila za krađu. Ah
ljubomora se manje očekuje, i za nju ima manje razumevanja nego
kod nas, pa prema tome ima i manje utvrđenih povoda na koje bi neka
osoba mogla da reaguje. Okolnosti možda pojednostavljuje i to što
Samoanci prihvataju i trpe osvetničko potcenjivanje i gunđanje protiv
suparnika. Ne postoje norme lepog ponašanja koje bi propisivale
neiskreno prihvatanje poraza, ne zahteva se uzdržanost i viteštvo.
Tako se može rasterati velik deo lake ljutnje. Prijateljstva su tako
uzgredne i promenljive prirode da ne pobuđuju ni ljubomora ni sukob.
Ozlojeđenost se izražava prigušenim roptanjem a svaka žestoka
ozlojeđenost za ishod ima to da naljućena osoba napusti
domaćinstvo, a ponekad i selo.
U verskom životu devojaka presudan je stav misionara. Misionari
su, kao uslov za pristupanje crkvenoj zajednici, zahtevali čednost i
ometali su pristupanje zajednici pre braka, sem kada su posredi bili
mladi ljudi u misionarskim internatima koje su mogli neprestano držati
pod kontrolom. Ovo pasivno prihvatanje predbračnih nepropisnosti od
strane samih crkvenih vlasti prešlo je dug put do umanjivanja
devojčinog osećanja krivice. Uzdržavanje nije postalo pasoš za nebo
već pasoš za misionarske škole na koje se, pak, više gledalo kao na
društveni no kao na verski poduhvat. Devojka koja bi se prepustila
seksualnom eksperimentisanju bila bi izbačena iz škole mesnog
pastora, ali padalo je u oči i to da je bezmalo svaka starija devojka u
zajednici, uključujući i najozloglašenije seksualne prestupnice, nekada
boravila u pastorovoj kući. Izgleda da je opšta posledica strožeg
nadzora kakav je vladao u tim školama odlagao prvo seksualno
iskustvo za dve ili tri godine. Sedam devojaka u domaćinstvu jednog
domorodačkog pastora, tri u domaćinstvu drugog, — sve su, premda
zašle u pubertet, živele životom uzdržavanja, u oštroj suprotnosti sa
navikama koje su imale ostale njihove vršnjakinje.
Moglo bi se pomisliti da je ovo pružalo mnogo povoda za sukobe
između roditelja koji su želeli da im deca žive u pastorovoj kući i dece
koja to nisu želela, a takođe i između dece koja su to želela a njihovi
9
roditelji nisu. Činjenica da je boravak u pastorovoj kući veoma malo
menjao položaj devojčice u njenoj sopstvenoj kući umanjivala je ovaj
sukob u priličnoj meri. Devojčica bi naprosto prenela svoj smotuljak
asura, jastuk i mrežu protiv komaraca iz svoje kuće u pastorovu, a
hrana koju bi jela kod kuće dodata je količini hrane kojom je njena
porodica snabdevala pastora. Večernji obrok pojela bi u pastorovoj
kući, gde je i spavala; jedan ili dva dana nedeljno posvetila bi radu za
pastorovu porodicu, prala, plela, plevila i čistila kuću. Ostalo vreme
provodila je kod kuće, obavljajući poslove uobičajene za devojčicu
njenih godina, tako da su roditelji retko imali ozbiljnije zamerke protiv
slanja svog deteta pastoru. To nije podrazumevalo nikakav dopunski
izdatak a verovatno je bilo da će se time smanjiti izgledi da će
ponašanje njihove kćeri postati nezgodno i da će se popraviti njeno
vladanje stranim tehnikama kao što su šivenje, glačanje, vezenje —
što je sve mogla da nauči od veštije i školovanije pastorove žene, te
da tako poveća svoju ekonomsku vrednost.
Ako bi, s druge strane, roditelji želeli da im deca ostanu u
pastorovoj kući, a deca to ne bi htela, lek je bio jednostavan: trebalo je
samo da se ozbiljno ogreši o pravila u pastorovoj kući, i bivala bi
izbačena iz nje; ako su se plašila da se vrate roditeljima, uvek je bilo
drugih rođaka.
Tako je u stavu crkve prema čednosti postojala samo klica sukoba,
ali zahvaljujući gipkosti s kojom se taj stav prilagođavao onome što je
gotovo neizbežno — do sukoba je retko dolazilo. Pohađanje glavnog
devojačkog internata davalo je privlačne izglede. Čar življenja u velikoj
skupini mladih, gde je život bio lakši i prijatniji no kod kuće, obično je
bila dovoljan mito za dobro ponašanje, ili makar za smotrenost.
Ispovedanje greha je na Samoi bilo retka pojava. Misionari su postavili
pravilo da mladić koji se ogrešio o pravilo o čednosti neće moći da
napreduje kroz pripremnu školu i seminar još dve godine pošto je
učinio prestup. Bilo je neophodno da se ovo pravilo izmeni tako da
glasi dve godine posle otkrivanja prestupa, jer često bi prestup bivao
otkriven tek pošto je učenik proveo već više od dve godine u seminaru
te prema starom pravilu ne bi uopšte ni bio kažnjen. Da su mladi ljudi
bili nadahnuti osećanjem odgovornosti pred nebeskim, a ne pred
zemaljskim sudom, i da su mladić ili devojka imali da odgovaraju
anđelu-izvestiocu a ne susedu-uhodi, religija bi stvorila istinski okvir za
sukob. Da je takav stav udružen sa nastojanjem da mladi pristupe
crkvenoj zajednici i da se od njih očekivalo da dožive verska
uzbuđenja verovatno bi došlo do kriza u životima mladih ljudi. Ovako,
ceo religiozni okvir bio je okvir privida, pogodbe, prihvatanja polovičnih
mera. Velik broj urođeničkih pastora i njihovo osobeno tumačenje
hrišćanskog učenja onemogućili su uspostavljanje strogosti
protestantizma i od njega neodvojivog dovođenja seksualnih prestupa
u vezu sa svešću jedinke o grehu. A devojke pred koje religiozni okvir
ne postavlja nikakve zahteve, ne postavljaju zahteve ni same.
Zadovoljavaju se time da slede savet starijih i odlože pristupanje
crkvenoj zajednici dok ne odrastu. Laititi a'n. Fia siva („Jer sam mlada
i volim da igram"). Pripadniku crkve zabranjeno je da igra ili
prisustvuje velikim noćnim plesovima. Jedno od tri sela nije se moglo
podičiti da ima ma i jednu devojku — pripadnicu crkve. Drugo je selo
imalo samo jednu koja je, ipak, još odavno prekršila svoj zavet. Ali
pošto je njen ljubavnik bio mladić kome je neizvestan položaj u
porodici onemogućavao ženidbu, to susedi nisu raznosili glasove o
onome sa čim su saosećali i Lotu je prećutno ostala član crkvene
zajednice. U trećem selu živele su dve neudate devojke koje su bile
njeni pripadnici, Lita i Ana.
Lita je godinama živela u pastorovoj kući i, pored još jedne
devojke, na njoj su se najjasnije videle posledice pomalo strane
sredine. Bila je bistra i vredna, više je volela društvo devojaka no
društvo mladića, prilike da nauči engleski iskoristila je najbolje što je
mogla, vredno je učila u školi i želela da ode u Tutuilu i postane
bolničarka ili učiteljica. Njeni su ideali, dakle, bili onakvi kakvi se često
mogu naći u bilo kojoj grupi devojaka slučajno odabranih među
brucoškinjama nekog ženskog koledža u ovoj zemlji. Uz ove lične
težnje gajila je i sasvim neobično oduševljenje za svog pobožnog oca i
lako se pokorila njegovoj želji da postane pripadnica crkvene
zajednice. Kada je napustila pastorovu kuću, nastavila je da pohađa
školu i energično se bacila na učenje, i jedino za šta se još zanimala u
životu bilo je prijateljstvo sa jednom starijom polusestrom koja je
pomalo govorila engleski i imala bolje prilike za obrazovanje na
drugom ostrvu. Premda su se u tom prijateljstvu otkrivali svi spoljni
znaci „zaluđenosti' i ono bilo praćeno uzgrednim homoseksualnim
radnjama — koje su u većini druženja između mladih istoga pola
uobičajena pojava — Litine konačne pobude ipak su bile njene težnje,
želja da ovlada svakom dostupnom pojedinošću ove strane kulture u
kojoj je htela da nađe sebi mesto.
Sona, koja je bila dve godine mlađa od Lite i takođe živela više
godina u pastorovoj kući, imala je vrlo slične težnje. Njeno je
ponašanje bilo osiono, svojevoljno i tiransko prema mlađima, sramno
pokorno u odnosu na starije. Bez nekih izuzetnih intelektualnih
sposobnosti, imala je izuzetnu istrajnost i nepokolebljivom, upornom
vrednoćom progurala se u vrh škole. Lita, inteligentnija i osetljivija,
napustila je školu na godinu dana zato što ju je nastavnica oborila i
Sona prošla kao bolja, iako je nesumnjivo bila gluplja. Sona je došla
sa drugog osfcrva. Oba roditelja bila su joj umrla i ona je živela u
velikom, heterogenom domaćinstvu, na milost i nemilost mnogobrojnih
rođaka. Obuzeta sopstvenim ciljevima, nije bila nimalo oduševljena
svim tim rintanjem, a nije gajila ni neko oduševljenje za većinu svojih
rođaka. Ali jedna starija polusestra, najlepša devojka u selu, raspalila
joj je maštu. Ta polusestra, Manita, imala je dvadeset sedam godina i
još nije bila udata. Imala je mnogo prosilaca i gotovo isto toliko mnogo
ljubavnika, ali bila je nadmene i agresivne prirode i ljudi koje je
smatrala dostojnim svoje ruke bili su na oprezu zbog njenog
prepredenog, vladalačkog ponašanja. Po jednoglasnoj proceni ona je
bila najlepša devojka u selu. Njena divna zlatasta kosa poslužila je za
pola tuceta svečanih perika. Njen strateški položaj u sopstvenoj
porodici odskočio je zbog toga što je njen stric, koji nije imao
naslednog prava da imenuje taupo, objavio da je Manita njegova
taupo. U selu nije bilo druge taupo koja bi osporavala njeno pravo.
Šaputanja su zamirala; manja deca govorila su o njoj kao o taupo bez
podozrenja; njena lepota i igračke sposobnosti bile su toliko korisne
da je predstavljana posetiocima. Porodica je nije požurivala da se uda,
jer što je duže ostajala neudata, više se širila legenda o njoj. Njen
poslednji ljubavnik bio je jedan udovac, starešina-besednik,
inteligentan i pun čari. Voleo je Manitu ali nije hteo da se oženi njome.
Nedostajala joj je poslušnost koju je on zahtevao od supruge.
Napustivši Manitu, tragao je po drugim selima za nekom sasvim
mladom devojkom čije bi ponašanje bilo dobro, ali čiji bi karakter bio
neformiran.
Sve je to ostavilo dubok utisak na Sonu, ružnu malu tuđinku preko
čijih je očiju bez sjaja, već bio počeo da se navlači katarakt. „Njenoj
sestri" nije stalo da se uda; nije ni njoj, Soni. U suštini neženstvena
izgleda, sva predata častoljublju, potkrepljivala je svoju opredeljenost
za društvo devojaka i karijeru navodeći primer svoje lepe, ćudljive
polusestre. Bez takvog podsticaja možda bi se i pokolebala u
ostvarivanju svojih težnji koje je njen vid što je već bio počeo da slabi
toliko otežavao. Ovako, gurala je napred, razmetljivo ističući ciljeve
kojima je težila i koji su se razlikovali od onih koje su prihvatale njene
koleginice. Sona i Lita nisu bile prijateljice; razlike u onome što ih je
teralo napred bile su odveć velike; delili su ih uspeh u školi i snažno
suparništvo. Sona nije bila član crkvene zajednice. To se ne bi ni
najmanje kosilo sa njenim ponašanjem, ali deo njenog životnog plana
bio je da ostane učenica što duže može i tako se odbrani od
odgovornosti. Stoga je i ona, isto onako često kao i ostale,
odgovarala: Laititi a'u („Još sam mlada"). Dok se Lita vezala uz svoju
polusestru i pokušavala da od nje nauči svaku pojedinost o
drugačijem životu, Sona se strastveno poistovetila sa nešto više
evropeizovanom porodicom pastorovom, uvek ističući njenu veću
bliskost sa novom civilizacijom, nazivajući Ioanovu ženu gospođom
Džons, praveći od jadne osnove papalangi (stranih) izveštačenosti
odskočnu dasku za buduće delatnosti.
U Siufangi je još jedna devojka, devetnaestogodišnja Ana, bila član
crkvene zajednice. Njene su pobude bile sasvim drukčije. Bila je
blage, mirne prirode, veoma pametna, veoma sposobna. Bila je
nezakonito dete jednog starešine; majka joj se kasnije udala, pobegla,
preudala se, razvela i konačno otišla na drugo ostrvo. Za nju Ana nije
bila vezana. Otac joj je bio udovac i živeo u bratovljevoj kući, a Anu je
odgajila porodica drugog brata. Ova se porodica veoma približavala
biološkoj; u njoj su bile dve udate kćeri, starije od Ane, sin otprilike
njenih godina, jedna kćer od četrnaest godina i gomila male dece.
Otac je bio blag, povučen čovek koji je sagradio kuću izvan sela „da bi
pobegao od buke", kako je rekao. Dve starije kćerke udale su se
mlade i otišle da žive sa porodicama svojih muževa. I Ana i njen
poiubrat živeli su u pastorovoj kući, dok je mlađa devojčica spavala
kod kuće. Majka je bila veoma nepoverljiva prema muškarcima,
naročito prema mladićima iz sopstvenog sela. Kada odraste, Ana bi
trebalo da se uda za pastora. Ona nije dovoljno snažna za težak rad
obične samoanske žene. Strinino neprestano guslanje po istoj žici,
koje je najviše podsticalo neraspoloženje prema Aninoj majci i strah
da bi ćerka mogla napustiti kuću i krenuti majčinim stopama, ubedio je
Anu da je uglavnom previše nežna za normalni život. Ovo uverenje u
potpunosti je podupro nalaz lekara koji je pregledao kandidatkinje za
školu za bolničarke i odbio Anu zbog šuma na srcu. Ana je pod
uticajem crnih slutnji svoje strine, bila ubeđena da je previše bolešljiva
da bi rađala decu ili da bi, u najboljem slučaju, nekog dalekog dana
mogla možda imati samo jedno dete. Postala je član crkvene
zajednice, prestala da igra, još se više približila skupini devojaka u
pastorovoj školi i domu u kojem je othranjena i postala neurastenični
proizvod telesne mane, male, izdvojene porodične skupine i pastorove
škole.
Sve te devojke skretale su u jednom pravcu od postojećeg
obrasca; sve su one zahtevale drugačiju ili bolju sredinu i odbacivale
tradicionalne izbore. One su, kao i svi devijanti, mogle da u svako
doba dođu u istinski sukob sa grupom. To što nisu došle treba pripisati
sredini. Uticaj donekle veštačke sredine do sada se manje video na
mlađim devojkama iz pastorove grupe. Bile su nevine — što inače ne
bi bile, imale su prijateljice izvan rođačke skupine, a na njih bi inače
gledale s podozrenjem, više su pažnje poklanjale svojim zadaćama.
Njih još nije bila zahvatila želja da tradicionalnu udaju zamene bilo
kojim drugim životnim putem. Ovo se, naravno, delimično može
pripisati činjenici da je pastorova škola bila, naprosto, samo jedan od
uticaja u njihovom životu. Devojke su, kada bi bile budne, i dalje
najveći deo vremena provodile kod svoje kuće, u uobičajenoj sredini.
Kad ne bi bilo nekih dopunskih podsticaja — kao što su neuobičajene
porodične okolnosti — ili kad ne bi imala neke osobene crte
temperamenta, devojka bi kroz školu prošla verovatno ne menjajući u
suštini ništa od svog osnovnog gledanja na život. Stekla bi veće
poštovanje za crkvu, sklonost ka nešto istančanijem življenju, veće
poverenje u druge devojke. U isti mah pastorova je škola bila u
dovoljnoj suprotnosti sa tradicionalnim samoanskim životom da stvori
tle na kojem bi se moglo razviti odstupanje. Devojke koje su napustile
selo i pod starateljstvom belih nastavnika provele više godina u
internatima, pretrpele su ogromni uticaj. Mnoge su postale bolničarke;
većina se udala za pastore, što je bilo odstupanje od uobičajenog
ponašanja i značilo, u stvari, prihvatanje različitog stila življenja.
I tako, dok je sama vera pružala malo povoda za sukob, dotle su
ustanove koje je ona podsticala mogle da dejstvuju kao podstreci za
nova opredeljenja, a kada bi im ostale okolnosti išle dobro na ruku —
mogle su da stvore tip devojke koja se upadljivo razlikovala od svojih
drugarica. To što većina samoanskih devojaka još nije zahvaćena tim
uticajima te bez postavljanja pitanja prihvata tradicionalni način života,
naprosto je svedočanstvo o otpornosti domorodačke kulture koja je, u
sadašnjem, pomalo evropeizovanom stanju, prepuna lakih rešenja za
sve sukobe; i o očiglednoj činjenici da adolescentne devojke na Samoi
ne stvaraju same sukobe u koje zapadaju, nego im je za to potreban
neki silovit pokretač.
Sukobi o kojima smo govorili jesu sukobi dece koja se od ostale
odvajaju težeći nečem višem, koja žele veći izbor no što to običaj
dozvoljava i koja, opredeljujuci se, nalaze neuobičajena i čudna
rešenja. Netradicionalna opredeljenja što ih je podsticao obrazovni
sistem koji su uspostavili misionari jesu obrazovanje i pravljenje
karijere, i brak izvan mesne grupe (što je slučaj sa domorodačkim
pastorima, učiteljicama i bolničarkama), davanje prednosti druženju sa
pripadnicima sopstvenog pola kroz produženo i blisko prijateljevanje u
školi, svesno procenjivanje života i, sledstveno tome, pravljenje
svesnog izbora. Sve to doprinosi većoj specijalizaciji, većem
usavršavanju, većem isticanju ličnosti kada jedinka pravi svestan izbor
između uporednih ili suprotstavljenih pravaca ponašanja. Kada je ova
skupina devojaka posredi, očigledno je da puko postojanje
suprotstavljenih izbora nije bilo dovoljno za stvaranje istinskog
sukoba, već je za to bio neophodan kvasac potrebe i u kulturnom
pogledu odgovarajuće testo koje bi se moglo mesiti.
Sada treba govoriti i o drugom tipu devojaka koje su odstupale od
ostalih, ovaj put silaznim smerom, ili o prestupnicima. Izraz
prestupnica upotrebljavam da označim jedinku koja se ne prilagođava
zahtevima svoje civilizacije i koja konačno dolazi u sukob sa svojom
grupom i to ne stoga što se pridržava različitih merila već stoga što
10
krši ona grupna merila koja su, isto tako, i njena.
Samoanska porodica i samoanska zajednica lako su mogle da
držanje i merila Sone i Lite shvate kao protivdruštvena i nepoželjna.
Obe devojke isplanirale su život koji ne vodi ka braku i deci. U bilo
kojoj ljudskoj zajednici, na takav izbor od strane žena verovatno će se
popreko gledati. Devojke koje u budućnosti budu sledile Sonin i Litin
primer, odgovarajući na iste podsticaje na koje i one, izložiće se istoj
opasnosti.
No da li je u tom malom primitivnom selu zaista bilo prestupnica,
devojaka nesposobnih da postave nove norme i nesposobnih da se
prilagode starima? U mojoj skupini bile su dve devojčice koje bi se
mogle opisati na taj način — jedna koja se upravo bližila pubertetu,
druga u pubertetu već dve godine. Njihovo prestupništvo nije bilo
novijeg datuma, već se u oba slučaja protezalo nekoliko godina
unazad. Njihove su ih drugarice bez oklevanja nazvale „lošim
devojkama", vršnjakinje su ih izbegavale, a rođake sažaljevale. Kako
u samoanskom selu nema zakonske mašinerije koja bi proglašavala i
kažnjavala slučajeve prestupništva, sledeća dva slučaja najbliža su
onome što bi se moglo uporediti sa našim „prestupnicama", s tim što
bi se umesto sukoba sa zakonom, čime je određeno prestupništvo u
našem društvu, uzeo sukob sa zajednicom koji nailazi na
neorganizovano neodobravanje grupe.
Lola je imala sedamnaest godina, bila je visoka, sjajno razvijena,
pametna muškobanjasta devojka. Bila je obdarena neobičnom
sposobnošću za jaka osećanja, za oduševljenje, za žestoko
uzvraćanje ljudima. Otac joj je umro kada je bila dete i ona je
odgajena u kući u kojoj nije bilo glave porodice. Brat njenog oca, koji
je bio matai, imao je više kuća te je veliku skupinu onih koji su zavisili
od njega rasturio po različitim delovima sela. Tako je Lolu, dve starije i
dve mlađe sestre, i godinu dana starijeg brata podigla majka, dobra ali
nedelatna žena. Starija sestra se udala i napustila selo kada je Loli
bilo osam godina. Druga sestra, Sami, pet godina starija od Lole, bila
je nalik majci — blaga i krotka, a kroz sve njene tihe reči osećalo se
lako strujanje ozlojeđenosti životom. Ljutila se na mlađu sestru i
mrzela je, ali joj nije bila ravna. Nito, njen brat, bio je vedar i
inteligentan mladić koji bi sestru mogao malo naučiti pameti da nije
bilo tabua između braće i sestara zbog kojeg su se uvek kruto držali
jedno pred drugim. Aso, dve godine mlađa, bila je slična Sami, ali nije
imala onu njenu turobnu ozlojeđenost. Bila je rešila da se sklanja Loli
s puta. Najmlađa, Siva, bila je nalik Loli — inteligentna, strastvena,
lako se uzbuđivala, ali imala je svega jedanaest godina i jedva je
mogla imati koristi od sestrinog lošeg primera. Lola je bila svadljiva,
nepokorna, bezobrazna. Prepirala se oko svega, protivila se svakom
zahtevu, izvlačila se od posla, tukla sa sestrama, podsmevala majci,
švrljala kroz selo čikajući na tuču. Kada je napunila četrnaest godina
postala je toliko nepodnošljiva u kući, da je stric poslao da živi u
pastorovom domaćinstvu. Ostala je tamo godinu dana, praveći burne
scene, sve dok konačno, posle tuče sa Malom, drugom prestupnicom,
nije izbačena. Za to što nije izbačena ranije trebalo je da zahvali
poštovanju koje su imali za njen rang bratanice vodećeg starešine.
Njen je stric shvatio da bi bila ludost vratiti je majci. Imala je gotovo
šesnaest godina i bila telesno dobro razvijena; moglo se očekivati da
će se nevoljama koje je pravila svakog trenutka pridodati i seksualni
prekršaji. Stric je uzeo da živi s njim u njegovom domaćinstvu, pod
nadzorom njegove veoma odlučne, energične žene Puse. Lola je tu
ostala gotovo godinu dana. Ta je kuća bila zanimljivija od bilo koje
druge u kojoj je živela. Rang stričev postavljao je pred nju neprestane
zahteve. Naučila je da dobro spravlja kavu, da igra opuštenije i bolje.
Putovanje u Tutuilu ublažilo joj je jednoličnost života, u posetu su
došle i dve rođake sa drugog ostrva i u kući je bilo mnogo veselja.
Kako joj se izoštravala svest o seksualnosti, tako je njeno ponašanje
postajalo obuzdanije i više ispitivačko. Pusa je bila stroga poslodavka i
jedno vreme je izgledalo da Lola uživa u novini kakvu je predstavljala
njena snažna volja koju je pratio istinski autoritet. Ali novina je
zastarela. Rođake su produžavale posetu iz meseca u mesec. Uporno
su postupale s njom kao sa detetom. Postala je presićena,
mrzovoljna, ljubomorna. Na kraju je pobegla drugim rođacima,
porodici veoma visokog starešine, u susedno selo. Tamo je,
privremeno, boravila još jedna skupina žena, pošto je glava porodice
bio u Tutuili a njegova žena, majka i dvoje dece ostali jedini stanovnici
velike gostinske kuće. Lolin rad tamo bio je dobrodošao, a ona se
bacila na to da stekne blagonaklonost visokog starešine porodice. U
početku je to bilo sasvim lako pošto je bila prebegla iz domaćinstva
suparničkog starešine i domaćin je cenio njeno javno odmetanje. U
njegovom domaćinstvu bilo je samo mnogo mlađih ili mnogo starijih
devojaka. Lola je na sebe privukla pažnju za kojom je čeznula.
Devojčice su je mrzele, ali su se tajno divile njenom zbunjujućem i
nepomirljivom ponašanju. Ali prošlo je tek mesec dana kako se smirila
ovde, a u posetu njenom novom starešini došao je jedan drugi
starešina, sa mladom i lepom taupo u sviti, i celo društvo smešteno je
u istu kuću u kojoj je i ona spavala. Tada je otpočeo beskrajan niz
zadataka koje je nalagalo gostoprimstvo, a što je najgore — morala je
čekati na zgodnu tuđinku koja je bila godinu dana mlađa od nje, ali
kojoj je rang taupo u poseti davao prvenstvo. Lola je ponovo počela
da pravi nevolje. Svađala se s mlađim devojkama, bila bezobrazna sa
starijim, izvrdavala od posla, prezrivo govorila o tuđinki. Možda bi sve
to bilo samo privremeno i ne bi imalo dalekosežnijih posledica no što
je privremen gubitak naklonosti u novoj kući da nije bilo jednog još
nesrećnijeg događaja. Seoski don Žuan bio je lukav, smotren čovek
od oko četrdeset godina, udovac, matai, muškarac oprezna ponašanja
i dopadljivih postupaka. Upravo je tražio sebi drugu ženu i usmerio je
pažnju na posetiteljku smeštenu u gostinskoj kući susednog sela. Ali
Fuativa je bio predostrožan i sračunat ljubavnik. Želeo je da pažljivo
osmotri svoju buduću nevestu te je obilazio njenu kuću kao uzgred, ni
na koji način ne objavljujući šta smera. Uočio je da je Lola zašla u
krepko devojaštvo i zaustavio se da usput ubere taj zreli plod, premda
još nije bio doneo odluku o ozbiljnijem pitanju sklapanja braka.
Uza svu svoju plahovitost, Lola je bila obdarena i sposobnošću za
nežna osećanja. Fuativa je bio vešt i pažljiv ljubavnik. Malo je
devojaka imalo toliko sreće sa svojim prvim ljubavnikom, te ih je malo
osetilo i onako veliku žalost kada im se prva ljubavna veza raspala.
Fuativa je Lolu lako zadobio i posle tri nedelje koje su bile uzgredne
za njega a vrlo značajne za nju — zaprosio je ruku posetiteljke. Sama
prosidba možda ne bi tako strašno razbesnela Lolu, premda je njen
ponos bio bolno povređen. Planovi o venčanju sa nevestom izdaleka
mogli se se još ipak izjaloviti. Ali verena devojka se tako očigledno
protivila braku da su se starešine-besednici zabrinuli. Fuativa je bio
bogat čovek i svadbena svečanost donela bi im dobar sporedni
prihod. Ako bi pustili da devojka ode kući i potuži se roditeljima, ili ako
bi joj se ukazala prilika da pobegne s kim drugim, možda ne bi bilo ni
svadbe ni nagrada. Zakon je zabranjivao javni obred razdevičenja.
Mladoženja je bio vladin službenik te bi i to, kada bi prekršio zakon,
još više komplikovalo njegov položaj. Stoga su zabrinute starešine-
besednici i zabrinuti prosac skovali plan i proscu je omogućeno da
dođe do svoje buduće neveste. Lolin bes nije znao za granice i ona je
odmah krenula da se sveti, javno optužujući svoju suparnicu da je
kradljivica, čime je celo selo dovela u nedoumicu. Žene iz kuće gde je
bila u gostima izbacile su je uz silne kletve i ona je pobegla kući,
majci, zatvarajući tako krug seljakanja otpočetih pre četiri godine.
Sada je bila u položaju prestupnice u našem društvu. Neprestano je
kršila grupna merila i iscrpla sva rešenja koja je imala na
raspolaganju. Nijedna porodična grupa neće više otvoriti vrata devojci
koju bije glas da je lažljivica, da stvara nevolje, tuče se, da je
kradljivica — jer u njena nedela spadale su i neprestane sitne krađe.
Da se bila posvađala s ocem ili da je napastvovao zet, bilo bi joj lako
da nađe utočište. Ali njena je ličnost, u šuštini, bila nesrećna. U
majčinoj kući ojađivala je svoje sestre, ali nije gospodarila njima kao
ranije. Bila je mrzovoljna, ogorčena, puna grdnji. Mladi ljudi iz sela
proglasili su da ima lotu le anga („loše srce") i nije imala drugarica.
Njena mlada suparnica otišla je s ostrva da bi se pripremila za
venčanje, a da nije — Lola bi možda zaista fizički nasrnula na nju.
Kada sam ja odlazila ona je živela dokona, zlovoljna i prkosna u kući
napaćene majke.
Malini su gresi bili nešto drugačiji. Gde je Lola bila silovita, Mala je
bila podmukla; Mala je bila mlađa, januara meseca, sredinom mog
boravka na ostrvu, upravo je ušla u pubertet. Bila je to suvonjava,
ružna devojčica, uvek neuredno odevena. Roditelji su joj bili mrtvi i
ona je živela sa stricem, kiselim, mrzovoljnim čovekom malog
položaja. Njegova žena poticala je iz drugog sela i nije joj se dopadao
sadašnji dom. U braku nije bilo dece. Jedini drugi pripadnik ove
skupine bila je još jedna nećaka koja se bila razvela od muža. Ni ona
nije imala dece. Niko od njih nije pokazivao nimalo ljubavi prema Mali i
svi su je bezdušno izrabljivali. Život jedine devojčice ili dečaka u
samoanskoj kući, u retkim slučajevima kada bi se tako slučilo, uvek je
veoma težak. U ovom slučaju on je bio dvojako težak. Drugi rođaci iz
susedstva po pravilu bi predavali svoje bebe njoj na staranje i tako joj
omogućavali da sudeluje u aktivnosti srećnijih i mnogobrojnijih
porodica. Ali ona je još od ranog detinjstva žigosana kao kradljivica,
što je teška optužba u zemlji gde nema vrata i brava i gde se kuće
ostavljaju i po ceo dan prazne. Njen prvi prekršaj sastojao se u tome
što je ukrala tuđu igračku koja je pripadala starešininom sinčiću.
Gnevna mati je na obali, pred ljudima koji su se svi iskupili čekajući
brod, dobro naružila dete. Kada bi se pomenulo njeno ime, uz njega bi
se obaveštenje da je kradljivica i lažljivica pridodavalo isto onako
uzgredno kao primedba da je neko razrok ili gluv.
Ostala su je deca izbegavala. U najbližem susedstvu živela je
Tino, dobro, glupavo dete, nekoliko meseci mlađe od Male. Po pravilu,
njih dve bi trebalo da budu drugarice i Mala je uvek tvrdila da joj je
Tino prijateljica, ali Tino je gnevno poricala svaku vezu s njom. A kao
da glas da je kradljivica nije bio dovoljan, Mala je počinila još jedan
prekršaj. Igrala se s dečacima, više volela muške igre, vezivala svoju
lavalavn kao dečak. Ovako se ponašala pred celim selom i ono je
veoma glasno osuđivalo. „Ona je zaista vrlo rđava devojčica. Krade.
Laže. Igra se s dečacima." Kao i u drugim krajevima sveta, sva
sramota pala je na devojčicu tako da dečaci nisu morali da savlađuju
stid zbog nje. Zadirkivali su je, tlačili, iskorišćavali je kao trčkaralo i
sluškinju. Neki sazreliji dečaci njenih godina već su počeli da je
gledaju misleći na mogućnosti drugih oblika zabave. Verovatno će
završiti tako što će svoje milošte poklanjati svakome ko ih bude
zatražio i tonuti sve niže i niže u očima sela, pogotovu u očima
pripadnica sopstvenog pola čije priznanje i ljubav tako čežnjivo želi.
Izgleda da su i Lola i Mala žrtve nedostajanja ljubavi. Obe su imale
neuobičajenu sposobnost za odanost i bile nenormalno sklone
ljubomori. Obe su s dirljivom brzinom uzvraćale na svako ispoljavanje
ljubavi. Na jednom kraju lestvice po potrebi za ljubavlju nalazile su se,
na nesreću, na drugom kraju po izgledima da je dobiju. Lola je bila
dvostruko ometena svojom nesrećnom naravi i činjenicom da su joj tri
sestre bile dobroćudnije. Mane njene naravi dalje je otežavalo
odsustvo bilo kakvog jakog autoriteta u njenom neposrednom
domaćinstvu. Sami, poslušna sestra, bila je opterećena staranjem o
manjoj deci; Loli, koju je bilo teže držati pod nadzorom, nije data takva
spasonosna odgovornost. Te su okolnosti bile isto onako
neuobičajene kao i njena potreba za ljubavlju i sposobnost za nju.
Slično tome, retko se nailazi na dete toliko usamljeno kao što je Mala,
osuđena na život među odraslima bez saosećanja. Izgleda, dakle, da
je njihovo prestupništvo ishod udruživanja dva skupa slučajnih činilaca
— neuobičajenih emotivnih potreba i neuobičajenih uslova u kući.
Manje osetljiva deca u istim sredinama, ili ista deca u povoljnijoj
okolini verovatno nikad ne bi bila tako konačno odbačena kao ova.
U tri sela bila je još samo jedna devojčica čiji slučaj potpada pod
ovako shvaćeno prestupništvo, no nju su mnogo manje osuđivali no
bilo koju drugu. To je Sala, koja je živela u trećem selu. Zivela je u
domaćinstvu od sedam članova — bila je tu njena obudovela majka,
mlađi, desetogodišnji brat, baba, stric i njegova žena i njihov
dvogodišnji sinčić. To je bila prilično dobro uravnotežena porodična
skupina, a, uz to, u blizini je bilo još mnogo rođaka. Sala je poslata da
živi u pastorovoj kući, ali uskoro se uplela u seksualne prestupe te su
je izbacili. Prema pastoru je i dalje imala stav neprikrivenog
neprijateljstva. Bila je glupa, podmukla, varljiva, i nije imala
sposobnosti ni za najprostije mehaničke zadatke. Celo se selo
podsmevalo njenoj nesposobnosti, a njeni ljubavnici, mnogobrojni i
uzgredni, bili su očevi nezakonite dece, ljudi čije su supruge bile
trenutno odsutne, budalasti mladići skloni nestašlucima. Među
seoskim devojkama se govorilo da je Sala vešta samo u jednom
umeću, u seksu, i da ona, koja nije mogla da sastavi čak ni rogozinu
za krov ili isplete senila, nikada neće naći muža. Stav društva prema
njoj bio je pre stav prezira no stav neprijateljstva i ona je to dovoljno
oštro osetila da i u sopstvenim očima potone vrlo nisko. Imala je
mrzovoljno, lupeško držanje, ispredala neverovatne laži o sopstvenoj
veštini i znanju, i uvek bila u pripravnosti zbog mogućih
omalovažavanja ili nagoveštaja. Sa svojom zajednicom nije došla u
ozbiljan sukob. Otac bi je povremeno preko volje istukao, ali glupost je
bila pravi spas za nju jer Samoanci pokazuju više milosrđa prema
slabosti nego prema pogrešno usmerenoj snazi. Ranije ili kasnije,
Salini nasumični seksualni opiti verovatno će dovesti do trudnoće što
će za ishod imati privremeno ograničenje njenih aktivnosti i mnogo
veću zavisnost od porodice. Ta ekonomska zavisnost koju će, u
njenom slučaju, povećati i pomanjkanje njene manuelne veštine, biće
dovoljno snažna da je zauzda i natera da, ako ništa drugo, umeri
svoje eksperimentisanje. Možda se još mnogo godina neće udati, a
verovatno će je uvek smatrati odveć nedoraslom za takvu
odgovornost.
Jedina devojčica koja bi mogla postati prestupnica, odnosno dete u
kojemu su se uočavale mogućnosti sve goreg ponašanja, bila je Siva,
Lolina jedanaestogodišnja sestrica. Imala je istu buntovnu prirodu i
uvek se pesničila sa ostalom decom ili bi im, dok su bežali, dobacivala
užasne pogrde. Ali njen stric, izvlačeći pouku iz nesrećnog razvoja
njene sestre, uzeo ju je, kada je imala deset godina, da živi u njegovoj
najužoj porodici, tako da je Siva svoje predadolescentne godine
provodila pod mnogo strožim nadzorom no njena sestra. A u nečemu
se i razlikovala od sestre i to će se za nju možda pokazati
spasonosnim. Dok Lola nije imala smisla za humor niti lakoću da gane
ljude, Siva je imala i jedno i drugo. Bila je obdarena mimičarka, do
suza smešna igračica, rođena komičarka. Ljudi su joj opraštali
silovitost i svađalaštvo već zbog čiste radosti pred njenim bekeljenjem
koje im je donosilo dobro raspoloženje. Ako ova okretnost nastavi da
je čini dražom tetkama i rođakama, koje od nje već podnose sve
obešenjakluke i izlive gneva, Siva verovatno neće krenuti sestrinim
tragom. Jedna nežna reč i njena je pažnja već privučena, a ona je
istinski obdarena za nežnost. Na jednoj zabavi sa igranjem posebno
sam zahtevala od dece da budu dobra i ne traće vreme u beskrajnom
svađanju i zavidljivosti. Odabrala sam za ples tri devojcice, uobičajen
broj, a jedna od njih — Meta — tvrdila je da je boli noga. Pohitala sam
da se obratim Sivi i zamolila je da popuni broj. Ona se upravo
pripremala da to i učini, ne previše zadovoljna što sam je odabrala tek
na drugom mestu, kada Meta, koja je samo htela da je malo
nagovaram, skoči na noge i zauze upražnjeno mesto. Siva je upravo
stezala pesnice, spremna da se baci na Metu, kada je uhvatila moj
pogled. Besno je progutala knedlu a potom strgla cvetni venac sa
svog vrata i natukla ga Meti preko glave. Uz više sreće no što je imala
njena sestra, ona neće ući u trajan sukob sa svojim društvom.
I ovde je kraj priči o ozbiljnim sukobima ili ozbiljnom odstupanju od
grupnih normi. Ostale su se devojke razlikovale prema tome da li su
bile podvrgnute strožem nadzoru u pastorovom domaćinstvu, prema
tome da li su poticale iz porodica od ranga ili iz domaćinstava malog
ugleda, a najviše po tome da li su živele u biološkoj porodici ili u
velikom, heterogenom domaćinstvu. Ali uz razlike u temperamentu,
podjednake onima koje se i među nama mogu naći, mada uz možda
uži opseg intelektualnih sposobnosti, među njima se otkrivala
iznenađujuća jednoobraznost znanja, veštine i stavova, i one su
odavale sliku urednog, pravilnog razvoja u savitljivoj ali i strogo
ograničenoj sredini.
 XII - Zrelost i starost
Pošto se u pogledu zahteva koje im postavlja zajednica ne pravi
razlika između neudatih devojaka i supruga ljudi bez titula i pošto
između onih dveju grupa retko postoji ikakva razlika u seksualnom
iskustvu, granična crta ne ide između udatih i neudatih žena već, kada
je proizvodna delatnost posredi, između odraslih žena i devojčica koje
prispevaju i, kada je reč o odredima i svečanostima, između supruga
mataia i njihovih manje značajnih sestara. Devojka od dvadeset dve ili
dvadeset tri godine gubi svoj laisser faire stav. Dovoljno snažan povod
ovoj promeni jeste porodični pritisak. Devojka je odrasla, isto onoliko
sposobna koliko i njene udate sestre ili mlade snaje; od nje se očekuje
da u porodičnim poduhvatima učestvuje isto koliko i one. Ona živi u
skupini vršnjakinja kojima bračne odgovornosti nameću neprestane
zahteve. U igru stupaju suparništvo i nadmetanje. Osim toga, i izgledi
na sopstvenu udaju mogu joj pomalo zadavati brige. Početna
zaokupljenost seksualnim eksperimentisanjem popustila je i ona se
baca na to da poveća sebi vrednost kao budućoj supruzi. Po
domorodačkoj teoriji, devojka ume da sašije rogozinu za krov, ali ne
pravi trščani krov sve dok se ne uda. U stvarnoj praksi, odrasle
neudate devojke obavljaju domaće i poljoprivredne poslove istovetne
onima koje obavljaju njihove udate sestre, izuzev što trudnoća i
dojenje vezuju mlade udate žene za kuću, a neudate devojke imaju
slobodu da odlaze u duga ribarenja ili u unutrašnjost ostrva da traže
materijal za pletenje.
Mladenci mogu živeti bilo u devojčinom, bilo u mladićevom
domaćinstvu, s tim što se izbor vrši na osnovu ranga ili proizvodnih
potreba dvaju domaćinstava. Promena prebivališta unosi mnogo više
razlika u život devojke no u život mladića. Život udate žene odvija se u
tako skučenoj sredini da su ženine jedine drugarice — žene iz istog
domaćinstva. Stanovanje u muževljevom selu, umesto u njenom
rođenom, ne sužava joj život jer njeno će učešće u seoskim poslovima
ostati oskudno i nevažno sve dok njen suprug ne stekne titulu koja će i
njoj dati status. Ako se muževljevo domaćinstvo nalazi u njenom selu,
njene će odgovornosti biti nešto veće zato što će biti podvrgnuta
neprestanim zahtevima od strane sopstvenih rođaka, a isto tako i od
strane rođaka njenog muža.
Niko i ne pomišlja na sukob između snaje i svekrve. Svekrva se
mora poštovati zato što je stariji član domaćinstva i drsku snaju ne
trpe ništa više no nepokornu kćer ili nećaku. Ali priče o uobičajenom
pomanjkanju sloge između snaje i svekrve u našoj civilizaciji
Samoanci su dočekivali s prezirom i podsmehom. Tamo gde su
emotivne veze između roditelja i dece onoliko slabe, nemoguće je
videti ih kao neku teškoću koja je iskrsla između majke i žene nekog
čoveka i u kojoj glavnu ulogu igra ljubomora. Oni su je naprosto videli
kao propust mlade i nevažne osobe da ukaže puno poštovanje starijoj,
dopuštajući, naravno, da uvek može biti tako plahovitih starijih ljudi da
je bolje sklanjati se od njih. Isto važi i za mladog čoveka ako je prešao
da živi sa tazbinom. Ako je tast matai, on ima potpunu vlast nad
zetom; a i ako je samo starac bez titule, ovaj se prema njemu mora
odnositi s poštovanjem.
Ali promena sela unosi veliku promenu u život mladog čoveka jer
on mora zauzeti mesto u novoj Aumangi i, umesto sa mladićima sa
kojima je radio i igrao se još od detinjstva, raditi sa tuđincima. Veoma
se često događa da se on sa novom grupom nikada ne stopi onako
potpuno kao sa starom. Više drži do sopstvenog dostojanstva. On radi
sa novim drugarima, ali ne igra se s njima. Društveni život Aumange
usredsređuje se na udvornosti koje se ukazuju devojkama u poseti. U
sopstvenom selu čovek bi se u tim prilikama pridruživao mladićima još
mnogo godina posle ženidbe. Ali u ženinom selu takvo ponašanje
odjednom postaje manje prikladno. Kada živi kao član ženinog
domaćinstva i slučajne ljubavne pustolovine za njega postaju
opasnije. I premda mu je prelazak sa statusa mladog čoveka na status
mataia lakši, on brže stari; premda u novom selu može steći veliko
poštovanje, ono za njega gaji manje ljubavi.
U većini brakova nema nikakva smisla zasnivati novo i odvojeno
boravište. Promena se ogleda u tome što bilo muž bilo žena menjaju
dotadašnje boravište, kao i u uzajamnim vezama koje se uspostavljaju
između dveju porodica. Ali mladi par se uključuje u život glavnog
domaćinstva naprosto tako što dobija jastuk od bambusa, mrežu
protiv komaraca i gomilu asura za postelju. Nova kuća gradi se samo
za starešinu ili starešininog sina. Supruga radi sa svim ženama iz
domaćinstva i služi sve muškarce. Muž učestvuje u poslovima ostalih
ljudi i mladića. Ni u ličnim — primljenim ili učinjenim — uslugama, to
dvoje se ne izdvaja kao jedinica. Pravila izbegavanja ne postaju
labavija ni kada se brat oženi ili sestra uda; samo što se još jedna
osoba, snaha ili zet, pridodaje onima prema kojima se mora
primenjivati ceo niz izbegavanja. Samo se u seksualnim odnosima to
dvoje smatra kao jedno. Jer čak i u staranju o maloj deci i u odlukama
o njihovoj budućnosti, stričevi i tetke, babe i dede učestvuju isto onako
potpuno kao i roditelji. Tek kada je čovek, uz to što je otac, još i matai
— on ima nadzor nad sopstvenom decom; a kada se to sluči, odnos
se rasplinjuje u suprotnom pravcu jer on isti nadzor ima i nad mnogim
drugim mladim ljudima koji mu nisu toliko bliski.
U trudnoći, mlada žena okružena je mnoštvom tabua od kojih su
većina zabrane da bilo šta radi nasamo. Ona ne sme sama da hoda,
sama da sedi, sama da igra, sama da skuplja hranu, ne sme da jede
kad je sama ili kada je prisutan još jedino njen muž. Svi se ti tabui
objašnjavaju dobrohotnim učenjem da se u samoći rade samo loše
stvari i da će svako loše delo koje je počinila buduća majka naškoditi
detetu. Izgleda da je lakše zabraniti radnje nasamo nego pogrešne
radnje. Postoje još i duhovi koji su naročito skloni da naškode trudnoj
ženi i ona se upozorava da ne ide po mestima koja pohađaju duhovi.
Ona se upozorava da ne radi preteške poslove i da se ne prehladi i ne
pregrejava. Premda u ophođenju sa trudnom ženom nema ničeg nalik
pažnji koja joj se ovde ukazuje, prva trudnoća daje ženi izvestan
društveni ugled. Taj je ugled srazmeran njenom rangu i mladu ženu
čije je dete verovatno naslednik kakve visoke titule paze s velikom
brižnošću. Rođaci dolaze iz daleka na babinje i gozbu povodom
rođenja, gozbu o kojoj se govori kao o majčinoj, a ne kao o gozbi u
čast bilo deteta bilo oca.
Posle rođenja prvog deteta, ostala deca stižu brzo jedno za
drugim, jedva zapažena. Iz starih priča zna se koliko ih je bilo, koliko
živih, mrtvorođenih i pobačenih pre njih. Za gozbu povodom rođenja,
na koju se pozivaju samo bliski rođaci, peče se svinja. Majku koja ima
više dece pre smatraju nečim običnim no nečim što je treba hvaliti.
Nerotkinja se pomalo gnušaju a njihova se nesreća pripisuje
raspusnom životu. Na ostrvu Tau bile su tri nerotkinje; sve tri su bile
babice i uživale glas veoma mudrih žena. Sada, kada je doba rađanja
bilo daleko za njima, uživale su u nagradi što im je donosila veća
predanost složenosti njihovog poziva kojim su nadoknađivale svoju
jalovost.
Mlade udate žene, između dvadeset i trideset godina, zaposlena
su i vesela grupa. Postaju članice crkvene zajednice i stavljaju šešire
kada idu u crkvu. Kada ne doje bebe obavljaju teške poslove u
poljima, ribare ili prave tapu. Više im se nikada ništa značajno neće
desiti. Ako im muž umre, verovatno će se preudati i to za ljude nižeg
ranga. Ako im muž postane matai, i one će steći mesto u Fonon žena.
Ali samo žena koja ima njuh za povlačenje konaca u politici ili sreću
da ima ili važne rođake ili važnog muža, naći će istinsko zadovoljstvo
u društvenoj organizaciji sela.
Mladi ljudi ne ulaze tako lako u kolotečinu.
Ono što je za ženu prvo dete, to je titula za muškarca, ali dok je
svako novo dete sve manji događaj u životu žene, nova titula je uvek
viša od prethodne i veći događaj u životu muškarca. Čovek retko stiče
prvu titulu pre tridesete godine, često ne ni pre četrdesete. Sve godine
između njegovog stupanja u Aumangu i ulaska u Fono jesu godine
borbe. On ne može da stekne ugled a zatim se zadrži na tome, jer će
neki drugi polagač prava na istu titulu iskoristiti njegovu lenost i preteći
ga u trci. Jedan dobar ulov neće ga načiniti ribarom niti uredno
izdeljana kuća greda — tesarom; sva je važnost u postojanom
pokazivanju sve veće veštine koja će biti jemstvo da on sigurno
nadmašuje svoje drugove. Samo lenji, nevešti, nečastoljubivi odustaju
od ovog takmičenja. Jedini izuzetak od ovoga čini se u slučaju
naslednika visokog starešine koji može postati manaia u dvadesetoj.
Ali tada ga je njegov visoki rang već podvrgao strožoj disciplini i
brižljivoj obuci no ostale mladiće, a kao manaia on je titularni
predvodnik Aumange i mora je voditi dobro, ako neće da izgubi ugled.
Kada ljudi jednom steknu naziv matai i uđu u Fono, preovlađuju
razlike u naravima. Naziv matai što ga je neki čovek stekao može biti
veoma mali, takav da sobom ne donosi pravo na podupirač u većnici
niti druge prerogative. Ta titula može biti tako mala da čovek, premda
matai, i ne pokušava da zapoveda u domaćinstvu, već, umesto toga,
živi u senci nekog važnijeg rođaka. Ali on će biti član Fonoa, svrstavati
se sa starijima sela i biti zauvek odstranjen iz mnogobrojnih skupnih
delatnosti mladih ljudi. Ostane li udovac i poželi da se udvara novoj
ženi, to može da učini samo ako svoj naziv matai ostavi po strani i u
njenu kuću uđe praveći se da je još mladić. Njega uglavnom
zaokupljaju poslovi sela; glavna mu je razonoda da provodi sate u
ceremonijalnoj raspravi na nekom sastanku. Uvek sa sobom nosi
snop tučenih kokosovih vlakana i, dok govori, upreda vlakna o golo
bedro.
Manje častoljubivi ostaju pri tom postignuću. Oni častoljubiviji
nastavljaju igru — za više titule, za veći ugled kao zanatlije ili
govornici, za povlačenjem više konaca u političkoj igri. Na kraju,
davanje prvenstva najsposobnijem — istog ovog prvenstva koje je
čoveku, uprkos zakonima o pravu prvorođenog i neposrednom
poreklu, možda i donelo titulu koju ima — tu titulu sada oduzima od
njega. Jer, poživi li kada mu prođu najbolje godine — pedeset peta ili
šezdeseta — titula mu se oduzima i daje nekom drugom, a on dobija
„naslov malog mataia", tako da i dalje može da sedi sa ostalim
mataima i pije kavu. Ovi starci ostaju kod kuće, čuvaju kuću dok ostali
odlaze u unutrašnjost ostrva, na polja, nadziru decu, upredaju gajtane
i dele savete ili, u konačnoj izokrenutoj odbrani autoriteta, prestaju da
ih daju. Žalio mi se jedan mladi starešina koji je dobio očevu titulu još
za vreme očeva života: „Nemam nijednog starca da mi pomogne. Moj
je otac ljut što je njegova titula data meni i neće ništa da mi kaže. Moja
je majka mudra, ali došla je s drugog ostrva i ne zna drevne običaje
našeg sela. U kući nema nikog ko bi s večeri seo uza me i napunio mi
uši stvarima iz prošlih vremena. Mladi matai bi uvek trebalo da ima
nekog starog čoveka kraj sebe koji bi, i ako je gluv te ne može uvek
da čuje pitanja, ipak mogao da mu kaže mnogo stvari."
2ivoti žena idu ustaljenijim tokom. Supruge starešina i starešina-
besednika moraju izvesno vreme da posvete ovladavanju
ceremonijalom. Stare žene koje su postale babice ili lekari obavljaju
svoj poziv, ali retko na potajan, prikriven način. Menopauza je
označena izvesnom lakom nepostojanošću raspoloženja,
razdražljivošću, sitničarenjem oko hrane, iznenadnom ćudljivošću ili
neobjašnjivim željama. Kada menopauza jednom mine i žena se
oslobodi rađanja dece, ženina se pažnja ponovo usmerava na teške
poljske radove. Najteže seoske poslove obavljaju žene između
četrdeset pet i pedeset godina. A onda, kako se starost bliži, tako se i
one usredsređuju na obavljanje stručnih domaćih poslova, na pletenje
i izradu tapa.
 Kada reumatizam, elefantijaza ili opšta slabost onesposobe
čoveka za koristan rad, i njegova uloga kao učitelja smanjuje se.
Mladiće koji žele da budu ribari on može učiti predanjima o ribarenju,
ali ne i tehnici. S druge strane, stara žena je gospodarica zanata
vezanih za kuću i devojka koja teži tome da postane vešta pletilja
mora se obratiti njoj. Druga, pak, može skupljati trave koje su joj
potrebne za lekove i čuvati tajnu njihovog mešanja. Obredno paljenje
kandila u kokosovoj ljusci, da bi se dobila crna boja, u rukama je
veoma starih žena. Ove starice obično i u domaćinstvu imaju više
moći no starci. Muškarci delimično vladaju na osnovu autoriteta što im
ga daju njihove titule, ali njihove supruge i sestre vladaju snagom
ličnosti i poznavanjem ljudske prirode. Život proveden u radu u manjim
skupinama napravio ih je sveznalicama i tiranski nastrojenim
osobama. Njihov ugled ne podleže nikakvom opadanju osim onom
koje je skopčano sa potpunim gubitkom sposobnosti.
Osećanje prema sopstvenoj generaciji zadržava se do smrti i
veoma stari ljudi sede na suncu i tiho razgovaraju, ne obazirući se na
tabu ili pol.
 XIII - Naši vaspitni problemi u svetu samoanskih
suprotnosti
Kroz mnogobrojna poglavlja pratili smo život samoanskih
devojaka, posmatrali ih kako od beba postaju dečje negovateljice,
kako uče da prave pećnicu i pletu fine asure, kako napuštaju život u
družini da bi postale delatniji članovi domaćinstva, kako odlažu brak
što duže mogu, upadajući iz godine u godinu u slučajne ljubavne
veze, da bi se konačno udale i skrasile u podizanju dece koja će proći
kroz isti krug. Da bismo otkrili kako izgleda proces razvoja u društvu
veoma različitom od našega, sproveli smo istraživanje onoliko koliko
nam je građa dopuštala. Pošto nam dužina ljudskog života i složenost
društva nisu dopuštali da naš opit izvedemo ovde — da odaberemo
skupinu sasvim malih devojčica i dovedemo ih do zrelosti pod
okolnostima stvorenim za opit — neophodno je bilo otići u neku drugu
zemlju gde nam je sama istorija pripremila pozornicu. Tamo smo našli
žensku decu koja prolaze kroz isti proces telesnog razvoja kroz koji i
naše devojčice — niču im prvi zubi, pa ispadaju, izbijaju im drugi zubi,
one izrastaju visoke i nespretne, sa prvom menstruacijom zalaze u
pubertet, postepeno dostižu telesnu zrelost i postaju spremne da
stvore sledeće pokolenje. Moguće je bilo reći: evo pravih okolnosti za
opit; devojčica koja se razvija stalni je činilac i u Americi i na Samoi;
američka civilizacija i samoanska civilizacija razlikuju se. Da li tokom
razvoja, u procesu rasta kojim od ženske bebe postaje odrasla žena,
postoje iznenadne i upadljive telesne promene koje nastaju u
pubertetu i koje prati grčevit, emocijama bremenit razvoj, propraćen
probuđenim verskim osećanjem i cvetanjem idealizma, velikom željom
da se sopstveno ja potvrdi naspram autoriteta — ili ne postoji? Da li je
za devojčicu koja raste adolescencija isto onako neminovno razdoblje
duševnog i emotivnog jada kao što je izbijanje zuba — razdoblje
nesreće za malo dete? Možemo li o adolescenciji misliti kao o
vremenu koje u životnu povest svakog ženskog deteta isto onako
sigurno unosi simptome sukoba i pritiska kao i promene u telu?
Prateći samoanske devojčice kroz sve vidove života, pokušali smo
da odgovorimo na ovo pitanje i otkrili smo da na njega u svakom
pogledu moramo odgovoriti odrečno. Na Samoi se adolescentna
devojčica razlikovala od svoje sestre koja nije zašla u pubertet po
jednoj glavnoj stvari — po tome što su u starije devojčice postojale
izvesne telesne promene kojih nije bilo u mlađe. Nije bilo drugih velikih
razlika po kojima bi se skupina u adolescenciji razlikovala od skupine
koja će ući u adolescenciju za dve godine ili od skupine koja je postala
adolescentna dve godine ranije.
I ako je neka devojčica u pubertetu sitna, dok je njena polusestra
visoka i kadra da obavlja teži posao, između njih će postojati razlika
usled različitih telesnih sposobnosti kojima su obdarene i ta će razlika
biti mnogo veća od one koja je prouzrokovana pubertetom. Visoku,
snažnu devojčicu izdvojiće od njenih drugarica i primorati je da obavlja
dugotrajnije poslove, poslove koji su više za odrasle, i izmenom
načina odevanja učiniće je stidljivom, dok će se s njenom
polusestrom, koja sporije dostiže njen rast, i dalje ophoditi kao sa
detetom i ona će imati da rešava one jedva nešto malobrojnije
probleme detinjstva. Stanovište vaspitača koji u postupanju sa
adolescentnim devojčicama preporučuju naročitu taktičnost,
prevedenu na samoanske odnose, glasilo bi: visoke devojčice
razlikuju se od niskih istog uzrasta, i u njihovom vaspitanju moramo
primenjivati različite postupke.
Ali i kada smo odgovorili na pitanje koje smo sebi postavili, nismo
završili s problemom. Nameće se sledeće pitanje. Ako je dokazano da
adolescencija ne mora nužno biti naročito teško razdoblje u životu
devojčice — a dokazano je, ako možemo da nađemo jedno društvo u
kojem je to tako —, onda čime objasniti prisustvo bura i potresa u
američkih adolescentkinja? Mogli bismo, pre svega i sasvim
jednostavno, reći da u dvema civilizacijama mora da postoji nešto
čemu treba pripisati razliku. Ukoliko isti proces u dve različite sredine
poprima i različite oblike, nikakva objašnjenja ne možemo izvesti na
osnovu samog procesa, jer on je u oba slučaja isti. Ali društvene su
sredine sasvim različite i u njima moramo potražiti objašnjenje. Čega
to ima na Samoi, a nema u Americi, čega to ima u Americi, a na
Samoi ne — a čime bi se mogla objasniti razlika?
Takvo pitanje podrazumeva ogromno mnogo stvari i svaki pokušaj
da se na njega odgovori krije mnogobrojne mogućnosti da se pogreši.
Ali ako naše pitanje suzimo na način na koji se oni vidovi samoanskog
života koji nepopravivo utiču na život adolescentne devojčice razlikuju
od sila pod čijim su uticajem devojčice koje rastu u nas — moguće je
pokušati naći odgovor na njega.
Pozadina ovih razlika široka je i sastoji se iz dva velika dela; jedan
proizilazi iz odlika koje su samoanske,' drugi iz odlika koje su
primitivne.
Samoanska osnova koja odrastanje čini tako lakim i jednostavnim
jeste opšta površnost celog društva. Samoa je, naime, mesto gde niko
ne igra u jako visoke uloge, niko ne plaća vrlo velike cene, niko ne
strada za svoja uverenja, niti se bori do smrti za neke posebne ciljeve.
Neslaganja između roditelja i deteta stišavaju se tako što se dete
preseljava prekoputa, neslaganja između čoveka i sela u kojem on
živi, tako što čovek odlazi u susedno selo, a neslaganje između
supruga i zavodnika njegove žene — sa nekoliko finih asura. Ni
siromaštvo ni velike nesreće ne ugrožavaju ove ljude niti ih nateruju
da se grčevito drže svojih života i drhte za svoje dalje postojanje.
Nikakvi neumoljivi bogovi, hitri na ljutnju i žestoki kad kažnjavaju, ne
uznemiravaju ustaljenu kolotečinu njihovih dana. Vreme ratova i
ljudožderstva odavno je minulo i sada je najveći povod suzama, osim
same smrti, putovanje rođaka na drugo ostrvo. Nikoga ne požuruju
kroz život niti ga oštro kažnjavaju ako se sporo razvija. Naprotiv,
obdareni, napredni zadržavaju se sve dok i najsporiji među njima ne
uhvate korak. Ni u ličnim odnosima nema mnogo brige. Ljubav i
mržnja, ljubomora i osveta, tuga i ožalošćenost — sve je to pitanje
nedelja. Od prvih meseci života, kada se nehajno predaje iz ruke u
ruku, dete uči lekciju da ni do jedne osobe ne drži previše, da ni u
jedan odnos ne polaže prevelike nade.
I baš kao što nam se može učiniti da one nesrećnike koji su se u
zapadnoj civilizaciji rodili sa sklonošću ka meditaciji i potpunoj
nesklonosti ka delanju Zapad oglašava kažnjivim, tako možemo reći
da je Samoa blaga prema onima koji su naučili lekciju o nehajanju, a
neprijatna sa onim jedinkama koje su propustile da tu lekciju nauče.
Lola i Mala i mala Siva, Lolina sestrica, bile su devojčice u kojih je
sposobnost za osećanja bila veća no u njihovih drugarica. I Lola i
Mala, koje su strastveno žudele za nežnošću i pred zajednicom odveć
silovito davale oduška svome razočaranju što je ne dobijaju, bile su
prestupnice, nesrećnice bez mesta, u društvu koje je sve nagrade
davalo onima koji lako prihvataju poraz i sa osmehom se okreću
nekom drugom cilju.
Po tom nemarnom stavu prema životu, po tom izbegavanju
sukoba, bolnih situacija, Samoa stoji u oštroj suprotnosti ne samo sa
Amerikom već isto tako i sa većinom primitivnih civilizacija. I ma koliko
možda sažaljevali takvo držanje i smatrali da se značajne ličnosti i
velika umetnost ne rađaju u tako plitkom društvu, moramo priznati da
se u tome krije snažan činilac bezbolnog razvoja od detinjstva do
ženskosti. Jer tamo gde niko ne gaji prejaka osećanja ni
adolescentkinju neće mučiti bolne situacije. Tamo nema onako
pogubnih izbora kao onih sa kojima su se suočavah mladi ljudi kada
su mislili da služenje bogu zahteva zakletvu o odricanju od sveta za
sva vremena, kako je to bilo u srednjem veku, ili kada se odsecanje
prsta zahtevalo u znak verske žrtve, kao među prerijskim Indijancima.
Stoga pomanjkanje dubokih osećanja, koje su Samoanci toliko usvojili
kao pravilo ponašanja da je postalo okvir svih njihovih stavova prema
životu, moramo uvrstiti u sam vrh našeg spiska objašnjenja.
Za ovim sledi onaj najupečatljiviji način na koji se svaka izdvojena
primitivna civilizacija, i mnoge moderne civilizacije, razlikuju od naše
po broju opredeljenja dostupnih svakom pojedincu. Naša deca odrastu
i otkrivaju svet izbora koji zasenjuje njihove nesvikle oči. Po
veroispovesti mogu biti katolici, protestanti, hrišćanski scijentisti,
spiritualci, agnostici, ateisti, a čak mogu i da na veru ne obraćaju
nikakvu pažnju. U bilo kojem primitivnom društvu koje nije izloženo
stranim uticajima ovo bi bilo nezamislivo. Tamo postoji jedan skup
bogova, i jedna prihvaćena verska praksa, i ako čovek ne veruje —
jedino mu je pribežište da veruje manje od svojih drugova; on se može
izrugivati, ali nema nikakve druge vere u koju bi se mogao preobratiti.
Sadašnja Manu'a bliži se takvom stanju; svi su hrišćani iste sekte. U
pogledu verovanja nema sukoba, premda u praksi postoje razlike
između pripadnika crkvene zajednice i onih koji joj ne pripadaju. A
primetili smo da je, u slučaju nekoliko devojčica koje su rasle,
neophodnost izbora između tih dveju praksa mogla jednoga dana
dovesti do sukoba. Ali za sada Crkva odveć malo nudi nevenčanim
mladim članovima da bi adolescentne primoravala na donošenje bilo
kakve odluke.
Slično tome, naša se deca suočavaju sa pola tuceta različitih
merila moralnosti: dvostruki seksualni moral — jedan za muškarce,
jedan za žene, jedinstveni moral i za muškarce i za žene i onda jedni
koji zastupaju gledište da bi to jedinstveno merilo trebalo da bude
sloboda, dok drugi tvrde da bi jedino merilo morala da bude
neprikosnovena monogamija. Probni brak, drugarski brak, ugovorni
brak — sva ta moguća rešenja društvenog ćorsokaka promiču pred
decom koja rastu, dok ih istinske okolnosti u sopstvenim zajednicama,
filmovi i magazini, obaveštavaju o masovnom kršenju svakog morala, i
to kršenju koje ne ide ni pod kakvom zastavom društvene reforme.
Samoansko dete ne suočava se s takvom nedoumicom. Seks je
prirodna, prijatna stvar; slobodu s kojom mu se čovek može prepustiti
ograničava samo jedno — društveni status. Kćeri i supruge starešina
ne bi se smele upuštati u vanbračne opite. Odgovorne odrasle osobe,
glave porodica i majke koje imaju mnogo dece trebalo bi da pred
sobom imaju previše važnih stvari da bi im preostalo mnogo vremena
za uzgredne ljubavne pustolovine. U tome se slažu svi u zajednici,
jedino se misionari ne slažu, ali njihovi su protesti toliko uzaludni da
nemaju nikakve važnosti. Ali čim se oko misionarskog gledanja i
njegovog evropskog merila o seksualnom ponašanju razvije dovoljno
osećanja — neophodnost opredeljenja, prethodnica sukoba, ući će u
samoansko društvo.
Naši mladi ljudi sreću se s nizom različitih grupa koje veruju u
različite stvari i zastupaju različite prakse, a svakoj od tih grupa može
pripadati neki prijatelj ili rođak u kog imaju poverenja. Tako otac neke
devojke može biti prezbiterijanac, imperijalista, vegetarijanac,
trezvenjak, sa snažnom književnom naklonošću za Edmunda Berka,
čovek koji se uzda u slobodnu trgovinu i visoke carinske tarife, čovek
koji veruje da je ženino mesto u kući, da devojke treba da nose
steznike a ne da uvrću čarape, da ne puše i ne odlaze s večeri u
vožnju s mladićima. No njen deda po majci možda je episkopalac,
možda veruje u život na visokoj nozi, možda je žestoki pobornik prava
država i Monroove doktrine, čovek koji čita Rablea i voli da ide na
muzičke priredbe i konjske trke. Tetka joj je možda agnostik, vatreni
pobornik prava žena, internacionalist koji sve nade polaže u
esperanto, odana Bernardu Šou, a sve slobodno vreme provodi u
vojevanju protiv vivisekcije. Devojčin stariji brat, kome se ona
prekomerno divi, upravo je proveo dve godine u Oksfordu. On je
anglo-katolik, zanesen svim srednjovekovnim stvarima, piše mističku
poeziju, čita Čestretona i smera da život posveti traganju za
izgubljenom tajnom srednjovekovnog bojenog stakla. Mlađi brat njene
majke je inženjer, strogi materijalista koji se nikada nije povratio od
čitanja Hekela u mladosti; nipodaštava umetnost, veruje da će nauka
spasti svet, ruga se svemu što se govorilo i mislilo pre devetnaestog
stoleća i uništava svoje zdravlje opitima sa naučnim odstranjivanjem
sna. Njena je majka žena spokojna duha, veoma zainteresovana za
indijansku filosofiju, pacifista, u životu je strogo pasivna i uprkos tome
što joj je kćer veoma odana — neće ni prstom maći da je pridobije za
svoja oduševljenja. I sve to — možda u samoj devojčinoj porodici.
Dodajte tome grupe koje predstavljaju, brane, zastupaju njeni prijatelji,
učitelji, i knjige koje čita slučajno, pa će spisak mogućih zanosa,
nagoveštenih privrženosti, nesaglasnih međusobno, postati stravičan.
Izbori samoanske devojke sasvim su drukčiji. Otac joj je pripadnik
Crkve, a to joj je i stric. Njen otac živi u selu gde ima dobre ribe, a stric
u selu gde ima mnogo kokosovih kraba. Otac joj je dobar ribar i u
njegovoj kući ima mnogo hrane; stric joj je starešina-besednik i njegovi
česti pokloni u platnu od kore obezbeđuju joj izvanredne haljine za
ples. Baba po ocu, koja živi sa stricem, može je uputiti u mnoge tajne
vidanja; baba po majci, koja živi s njenom majkom, izvrsna je pletilja
lepeza. Mladiće u selu njenog strica primaju ranije u Aumangu i oni
nisu zabavni kada dođu u posetu; ali u njenom selu žive tri mladića
koji joj se mnogo dopadaju. A njena velika nedoumica jeste da li da
živi sa ocem ili sa stricem, — otvoren, neposredan problem koji
sobom ne donosi nikakve etičke zamršenosti, nikakva pitanja bezlične
logike. Niti će neko njen izbor shvatiti kao ličnu stvar, kao što bi
privrženost američke devojke gledištima jednog rođaka mogli
protumačiti drugi njeni rođaci. Samoanac će biti siguran da se ona
opredelila za jednu a ne za drugu kuću, iz sasvim jakih razloga —
zbog bolje hrane, zato što u jednom selu ima ljubavnika ili zato što se
u drugom posvađala s ljubavnikom. U svakom slučaju, ona pravi
konkretne izbore u okviru jednog priznatog obrasca ponašanja. Od nje
se nikad ne traži da načini takav izbor koji bi podrazumevao istinsko
odbacivanje merila njene društvene skupine, kao što to u našem
društvu mora da učini kćer puritanskih roditelja koja dopušta
slobodnija milovanja.
Naša deca ne samo što se susreću sa nizom grupa koje zastupaju
različite i međusobno isključive norme, nego se pred njih postavlja i
jedan mnogo zamršeniji problem. Kako je naša civilizacija istkana iz
tako mnogo raznolikih niti, ispostavlja se da zamisli koje prihvata bilo
koja grupa sadrže mnogobrojne protivrečnosti. Stoga, ako je devojka i
pristala svesrdno uz neku grupu i dobronamerno prihvatila svečane
izjave ljudi iz te grupe da su samo oni u pravu a da su sve ostale
životne filosofije — antihrist i prokletstvo, s njenim nevoljama još nije
gotovo. Dok su najteži udarci onima koje nisu sklone razmišljanju
otkrića o tome da ono za šta otac misli da je dobro — deda misli da je
rđavo, dotle pred dete sklonije razmišljanju iskrsavaju tananije
teškoće. Ako je filosofski prihvatilo činjenicu da postoji više merila od
kojih se mora opredeliti za jedno — ona možda ipak održava
detinjastu veru u doslednost filosofije za koju se opredelilo. S druge
strane neposrednog izbora koji je bilo tako zapetljano i teško načiniti,
koji je možda značio da će povrediti roditelje ili se udaljiti od prijatelja,
ono očekuje mir. Ali ono nije računalo s činjenicom da je svaki od
filosofskih pogleda sa kojima je suočeno i sam samo poludozreli plod
kompromisa. Ukoliko je prihvatilo hrišćanstvo, odmah upada u
pometnju usled učenja o miru i ljudskom životu iz jevanđelja, i
svesrdnog prihvatanja rata od strane Crkve. Kompromis sklopljen pre
sedamnaest vekova između rimske filosofije rata i dominacije, i
ranohrišćanskog učenja o miru i pokornosti, i dalje je tu i zbunjuje
moderno dete. Ako je prihvatilo filosofske premise na kojima se
zasniva Deklaracija o nezavisnosti Sjedinjenih Država, ono će se naći
suočeno s nužnošću da verovanje u jednakost ljudi i naše
poustanovljene zavete o podjednakim mogućnostima izmiri sa
načinom na koji postupamo sa Crncima i Orijentalcima. Raznorodnost
merila u današnjem društvu toliko je upadljiva da ni najtupaviji, ni
najmanje ljubopitni ne mogu a da je ne zapaze. A ta je raznorodnost
toliko stara, toliko oličena u polurešenjima, u onim kompromisima
između različitih filosofija koje nazivamo hrišćanstvom, ili
demokratijom, ili čovekoljubljem, da zbunjuje one najinteligentnije,
najradoznalije, najanalitičnije.
Objašnjenje zašto u opredeljenjima samoanskih devojčica nema
ljutnje i bola moramo, dakle, potražiti u prirodi samoanske civilizacije
koja ne odobrava jaka osećanja. Ali objašnjenje za pomanjkanje
sukoba moramo potražiti pre svega u razlici između jednostavne,
homogene primitivne civilizacije — civilizacije koja se menja tako
sporo da svakom pokolenju izgleda kao statična — i šarolike,
raznovrsne, heterogene moderne civilizacije.
A kada vršimo upoređenja, postoji i treća stvar koju treba uzeti u
obzir — pomanjkanje neuroza među Samoancima, nasuprot velikom
broju neuroza u nas. Moramo ispitati činioce ranog odgoja samoanske
dece koji su ih osposobili za normalan, ne-neurotičan razvoj. Nalazi
bihejviorista i psihoanalitičara podjednako ističu ogromnu ulogu koju u
prvim godinama života igra sredina. Za đecu koja su imala loš početak
često se otkriva da kasnije, kada se suoče sa važnim opredeljenjima,
imaju mnogo problema. A znamo da što je izbor teži, to ima i više
sukoba; što su oštriji zahtevi koji se postavljaju pojedincu, to će iz njih
proizići i više neuroza. Istorija, u obliku poslednjeg rata, na čudovišan
je način otkrila ogroman broj osakaćenih i ometenih pojedinaca čiji su
se nedostaci ispoljavali samo pod sasvim posebnim i užasnim
naponom. Bez rata, nema razloga da se ne poveruje kako bi mnogi od
tih pojedinaca pogođenih boračkim umorom prošli neprimećeni kroz
život; loš početak, strahovi, kompleksi, pogrešna uslovljavanja u
ranom detinjstvu, nikada ne bi urodili dovoljno dobrim plodovima da
privuku pažnju društva.
Ovim zapažanjem podrazumevaju se dve stvari. Izostankom teških
situacija, sukobljenih izbora, situacija u kojima su strah, bol ili zebnja
postali britki poput oštrice brijača, verovatno se najvećim delom može
objasniti odsustvo psihološke neprilagođenosti na Samoi. I kao što
nekog teškog morona na Samoi ne bi smatrali beznadežno ometenim,
tako i pojedinci sa lakom nervnom nestabilnošću tamo imaju mnogo
povoljnije izglede negoli u Americi. Pored toga, ispoljavanje
osobenosti, opseg odstupanja od normi, na Samoi je mnogo manji. U
našim razmaknutijim granicama odstupanja neminovno se nalaze i
slabe i neotporne prirode. I kao što se u našem društvu zapaža veći
razvoj ličnosti, tako se zapaža i veći broj pojedinaca koji su poklekli
pred složenim i preteranim zahtevima modernog života.
Pri svemu tome moguće je da u ranoj sredini samoanskog deteta
postoje činioci koji posebno pogoduju uspostavljanju nervne
stabilnosti. Kao što se može pretpostaviti da će dete iz bolje porodične
sredine u našoj civilizaciji imati, u svim okolnostima, bolje izglede, tako
je pojmljivo da samoansko dete ne samo što je imalo u svojoj kulturi
blaži postupak, nego je još i bolje pripremljeno za teškoće na koje
nailazi.
Takvu pretpostavku potkrepljuje činjenica da samoanski mališani
prolaze očigledno neozleđeni kroz iskustva koja u našoj civilizaciji
često ostavljaju teške posledice po razvoj jedinke. Naše životne
povesti pune su teškoća čiji se trag može pratiti unazad sve do ranog,
veoma bremenitog iskustva sa seksom, sa rođenjem ili smrću.
Samoanska deca, pak na vrlo ranom uzrastu i bez nedaća upoznala
su sve te tri pojave. Sasvim je moguće da postoje neki vidovi života na
Samoi koji posebno dobro osposobljavaju malu decu da kroz život
prođu bez nervne nestabilnosti.
S tom pretpostavkom na umu vredelo bi podrobnije razmotriti one
delove društvene sredine malog deteta koji se najupadljivije razlikuju
od naših. Većina tih delova za okosnicu ima porodičnu situaciju,
sredinu koja se prva i s najvećom snagom urezuje u detinju svest.
Organizacija samoanskog domaćinstva tako reći u svim slučajevima
jednim udarcem uklanja mnoge posebne situacije za koje se veruje da
dovode do nepoželjnih emotivnih sklopova. Najmlađe, najstarije i
jedino dete jedva da uopšte postoji, budući da je u domaćinstvu uvek
velik broj dece sa kojom se podjednako postupa. Malo je dece
pritisnuto odgovornošću ili je postalo osiono i sklono zapovedanju kao
što je to često slučaj s najstarijom đecom u porodici, ili je izdvojeno,
osuđeno na društvo starijih i lišeno socijalizujućih dejstava kakva
ostavljaju dodiri sa drugom decom, kao što je to često slučaj sa
jedinčadima. Nijedno dete ne biva maženo i toliko razmaženo da mu
viđenje sopstvenih zasluga postane beznadežno iskrivljeno, kao što je
to vrlo često sudbina najmlađeg deteta. Ali u onim malobrojnim
slučajevima kada se samoanski porodični život zbilja približava
našem, naslućivao se razvoj posebnih stavova primerenih redosledu
rođenja i bliskih osećajnih veza sa roditeljima.
Bliska veza roditelja i dece, koja ima tako presudan uticaj na
mnoge ljude u našoj civilizaciji da potčinjavanje ili prkošenje
roditeljima mogu postati preovlađujući obrazac življenja, na Samoi se
ne sreće. Deca odgajana u porodicama u kojima postoji pet-šest
odraslih žena da se stara o njima i briše im suze i pet-šest odraslih
muškaraca koji svi predstavljaju ustanovljeni autoritet, ne raspoznaju
svoje roditelje onako oštro kao naša deca. Slika majke-hraniteljke,
pune ljubavi, ili divnog oca, koja može da predodredi osećajna
opredeljenja kasnije u životu, jeste složenica sastavljena iz više
tetaka, polusestara, starijih sestara i staramajki; od starešine, oca,
stričeva, braće i rođaka. Umesto da kao prvu zadaću nauči da postoji
dobra mati koja se posebno i naročito brine za njegovu dobrobit, i otac
čijem se autoritetu treba prikloniti, samoansko dete uči da je njegov
svet sastavljen od hijerarhije odraslih muškaraca i žena na koje se sve
može osloniti i kojima se svima mora pokoravati.
Izostanak posebno usmerenih osećanja, što je ishod tog mešanja
ljubavi u domaćinstvu, dalje potkrepljuje odvajanje dečaka od
devojčica, tako da će devojčica svu ostalu decu suprotnog pola
smatrati tabu rođacima, bez obzira o kome je reč, ili sadašnjim
neprijateljima i budućim ljubavnicima, opet bez obzira na to o kome je
reč. Ovo upotpunjuje nametanje srodstva, umesto naklonosti, prilikom
sklapanja prijateljstva. U vreme kada zalazi u pubertet, samoanska
devojčica je naučila da svoj izbor prijateljica ili ljubavnika podvrgne
pridržavanju izvesnih kategorija. Prijateljice moraju biti rođake, dakle
istog pola; ljubavnici — oni koji nisu rođaci. Svako tvrđenje o ličnoj
privlačnosti ili bliskosti između rođaka suprotnih polova mora se izvrći
ruglu. Sve to znači da uzgredne veze između pripadnika različitih
polova ne nose teret snažnog vezivanja, da se brak iz računa, kakav
nameću ekonomski i društveni obziri, lako podnosi i nemarno rastura
bez snažnih osećanja.
Ništa ne bi moglo biti u oštrijoj suprotnosti sa prosečnim američkim
domom, sa malim brojem dece u njemu, tesnom, teorijski trajnom
vezom između roditelja, dramom kakvu predstavlja stupanje svakog
novog deteta na pozornicu i svrgnuće prethodnog deteta sa prestola.
Ovde devojčica koja raste uči da se uzda u nekoliko pojedinaca, da
životne nagrade očekuje od izvesnih vrsta ličnosti. Uz ovo prvo
usmeravanje ka davanju prednosti u ličnim odnosima, ona raste
igrajući se kako sa devojčicama, tako i sa dečacima, i uči da dobro
upoznaje braću, rođake i školske drugove. O dečacima ona ne misli
kao o razredu, već kao o pojedincima, dragim kao što je brat kog
veoma voli, ili neprijatnim, sklonim zapovedanju, kao što je brat sa
kojim je uvek u lošim odnosima. Razvija se naklonost prema izgledu,
temperamentu, karakteru i ta naklonost tvori osnove za veoma
različite stavove koje će devojčica imati kao odrasla osoba i u kojima
će opredeljenja imati jasnu ulogu. Samoanska devojka nikada nije
okusila slasti romantične ljubavi onakve kakvu mi znamo, niti ikada
pati kao usedelica koja se nijednom ljubavniku nije dopala ili kojoj se
nijedan ljubavnik nije dopao, ili kao razočarana supruga u braku koji
nije ispunio njene visoke zahteve.
Kako smo naučili malčice od umeća da osećanja prema suprotnom
polu disciplinujemo posebnim kanalima sa kojima se slaže celokupna
ličnost, bićemo skloni tome da svoje rešenje smatramo boljim od
samoanskog. Da bismo dostigli ono što držimo dostojanstvenijom
normom ličnih odnosa, spremni smo da platimo kaznu frigidnosti u
braku i težak danak u jalovim, neudatim ženama koje u nezadovoljnim
povorkama promiču američkom i engleskom pozornicom. Ali dok
prihvatamo da je razvoj ovog osetljivog, diferenciranog reagovanja na
ličnost poželjan kao bolja osnova za vrednovanje ljudskog života nego
što to automatski, nediferencirani odgovor na seksualnu privlačnost,
dotle ipak, u svetlu samoanskih rešenja, možemo svoje metode
računati u prekomerno skupe.
Strogo podvajanje dečaka i devojčica koji su u srodstvu,
institucionalizovano neprijateljstvo između predadolescentne dece
različitih polova na Samoi — to su takve odlike kulture sa kojima se
uopšte ne slažemo. Ostatke takvih shvatanja, izražene u našim
školama samo za devojčice ili samo za dečake, pokušavamo da
zamenimo koedukacijom, da toliko naviknemo pripadnike različitih
polova jedne na druge, da se seksualne razlike gube u važnijim i
upadljivijim razlikama ličnosti. U samoanskom sistemu tabua i
podvajanja, reagovanja na grupu a ne na pojedinku, na izgled se ne
vide nikakve dobiti. Ali kada tome suprotstavimo drugu stranu,
zaključak nije toliko siguran. Koje su nagrade od majušne, srasle,
biološke porodice koja svoj zatvoreni krug ljubavi suprotstavlja
strašnom svetu, od snažnih veza između roditelja i dece, veza koje
podrazumevaju aktivan lični odnos od rođenja do smrti? Posebno
usmeravanje osećanja, istina, ali po tu cenu da mnoge jedinke kroz
život zadrže stavove zavisne dece, vezanost za roditelje koji uspešno
osujećuju pokušaje dece da se usklade i na neki drugi način, i po cenu
nepotrebne mukotrpnosti neophodnih opredeljenja koja su postala
predmet snažne emotivne veze. Možda je ovo previsoka cena za
posebno usmeravanje osećanja do kojeg bi se moglo doći i na neke
druge načine, naročito putem koedukacije. A s takvim pitanjem na
umu zanimljivo je primetiti da veća porodična zajednica, u kojoj ima
više odraslih muškaraca i žena, kao da štiti dete od nastanka onih
osakaćujućih stavova koji su označeni kao Edipovi kompleksi, Elektrini
kompleksi, i tako dalje.
Samoanska slika pokazuje da nije neophodno onako duboko
usađivati ljubav deteta prema roditeljima i ukazuje nam na to da
bismo, čak ako i odbacimo onaj deo samoanske sheme koji nama ne
obećava dovoljno nagrada — podvajanje polova pre puberteta — ipak
mogli nešto da naučimo sa slike na kojoj dom ne vlada detinjim
životom i ne izvitoperuje ga.
Postojanje mnogih snažno izraženih i protivrečnih gledišta i
ogroman uticaj roditelja na život dece u našoj zemlji potpomažu se u
stvaranju situacija krcatih emocijama i bolom. Na Samoi, činjenica da
je otac neke devojke zapovedanju sklona, dogmatična osoba, da je
otac jedne njene rođake blaga, razumna osoba, a otac druge —
živahna, sjajna, neobična osoba, uticaće na tri devojke samo u
jednom pogledu — u pogledu izbora prebivališta ako je otac bilo koje
od te tri devojke glava domaćinstva. Ali na stavove tih triju devojaka
prema seksu, i prema religiji, neće uticati različite naravi njihovih
očeva, jer očevi igraju odveć malu ulogu u njihovom životu. Njih su ne
pojedinci, već cela vojska rođaka disciplinovali do opšte saobraznosti
na koju ličnost njihovih roditelja ima veoma malo uticaja. A neslaganja
pojedinaca s normom ne nastavljaju se neprestano, beskrajnim
lancem uzroka i posledica, putem sraslosti dece s položajem roditelja,
niti se deci nameću čudni, netipični stavovi koji bi mogli biti osnova
udaljavanja i promene. Moguće je da bi, pošto je naša kultura toliko
krcata izborom, poželjno bilo smanjiti, do izvesne mere barem, krupnu
ulogu koju roditelji igraju u dečjim životima, i tako odstraniti jedan od
najmoćnijih slučajnih činilaca u životnim opredeljenjima svakog
pojedinca.
Samoanski roditelj bi kao neprikladno i gnusno odbacio upućivanje
detetu etičke molbe uz pozivanje na lična osećanja. „Budi dobar, da bi
ugodio majci." „Idi u crkvu, ocu za ljubav." „Ne budi tako neprijatan sa
sestrom, to tako žalosti oca." Tamo gde postoji jedno, i samo jedno
merilo ponašanja, takva nedostojna zbrka etike i ljubavi srećno je
izbegnuta. Ali tamo gde postoji mnogo merila i tamo gde sve odrasle
osobe očajnički teže tome da sopstvenu decu uteraju u tokove koje su
same odabrale, pribegava se podmuklim i nepoštenim sredstvima. U
ime sinovljevske ili kćerinske odanosti deci se nameću uverenja,
postupci, načini ponašanja. Nije prijatno saznanje da smo na svojoj
idealnoj slici slobode jedinke i dostojanstva ljudskih odnosa razvili i
jedan oblik porodičnog ustrojstva koje često osakaćuje emotivni život i
izopačuje i pomućuje, u mnogih pojedinaca, razrastanje moći da
svesno prožive sopstveni život.
Treći element samoanskog obrasca pomanjkanja ličnih veza i
posebno usmerene ljubavi jeste prijateljstvo. Ovde se, više no ma gde
drugde, jedinke svrstavaju u kategorije, i reakcije se odnose na tu
kategoriju — bio to „rođak", ili „žena starešine-besednika mog muža",
ili „sin starešine-besednika mog oca", ili „kćer starešine-besednika
mog oca". Sve pobude koje polaze od sličnosti, duhovne srodnosti,
odbacuju se u korist organizovanih druženja. Takve stavove mi bismo,
svakako, potpuno odbacili.
Skupimo li niti ove posebne rasprave, možemo reći da je jedna
upadljiva razlika između našeg i samoanskog društva — pamanjkanje
posebno usmerenih osećanja, a posebno osećanja prema suprotnom
polu, među Samoancima. Ovoj razlici, nesumnjivo, treba delimično
pripisati nepostojanje teškoća u prilagođavanju supružnika na brak iz
računa, nepostojanja frigidnosti ili psihičke impotencije. Ovaj izostanak
posebno usmerenih osećanja mora se pripisati velikim, heterogenim
domaćinstvima, podvajanju polova pre adolescencije i organizovanju
prijateljstva pretežno prema srodstvu. Pa ipak, premda žalimo zbog
danka u neprilagođenim i osujećenim životima koji moramo da platimo
za posebno usmeravanje osećanja prema suprotnom polu u našem
društvu, mi se izjašnjavamo za razvoj tog diferenciranog reagovanja
kao za prednost koje se ne bismo hteli odreći. Ali ispitivanje ova tri
uzročna činioca ukazuju na to da bismo željeni cilj — razvoj svesnosti
u ličnosti — mogli postići i putem koedukacije i slobodnih i
neorganizovanih prijateljstava, te se možda tako ratosiljati zala
svojstvenih previše prisnom ustrojenju porodice, i delimično isključiti
kaznu neprilagođenosti koju plaćamo, a da pri tome ne moramo
žrtvovati ništa od naših skupo plaćenih dobiti.
Sledeća velika razlika između samoanske i naše kulture kojom bi
se moglo objasniti to što na Samoi ima manje neprilagođenih, jeste
razlika u stavu prema seksu i upućivanje dece u stvari koje se tiču
rođenja i smrti. Nijedna od činjenica koje se tiču seksa ili rođenja ne
smatra se nepodesnom za decu, nijedno dete ne mora da iz straha od
kazne taji šta zna ili da uz muke premišlja o zbivanjima koja nije dobro
shvatilo. Tajnost, neznanje, znanje uz osećanje krviice, pogrešna
razmišljanja koja za ishod imaju nakaradna shvatanja koja mogu
ostaviti dalekosežne posledice, poznavanje golih fizičkih činjenica o
seksualnom životu bez znanja o uzbuđenju koje ga prati, o rađanju a
ne i o porođajnim bolovima, o smrti a ne i o raspadanju tela — sve
velike pukotine u našoj nesrećnoj filosofiji da se deca poštede
upoznavanja užasne istine — odsutne su na Samoi. Pored toga,
samoansko dete koje bitno sudeluje u životu mnoštva rođaka stiče
mnoga i raznovrsna iskustva na kojima može da temelji svoje
emotivne stavove. Naša deca, ograničena na jedan porodični krug (a
sa rastom gradova i zamenom porodičnih kuća velikim stambenim
zgradama sa stanarima koji se menjaju, takvo ograničenje postaje sve
češće), često za svoje jedine doživljaje u vezi sa rođenjem ih smrću
duguju rođenju mlađeg brata ili sestre ili smrti roditelja ili dede i babe.
Njihovo poznavanje seksa, osim preko dečjeg torokanja, potiče od
letimičnog viđenja onoga što čine roditelji. To ima više veoma
očiglednih loših strana. Pre svega, da bi upoznalo rođenje ili smrt,
dete zavisi od toga da li će u njegovom sopstvenom domu biti rađanja
ili umiranja; najmlađe dete u porodici u kojoj nije bilo smrtnih slučajeva
može da odraste a da nikada pobliže ne upozna trudnoću i ne stekne
iskustva s mlađom decom niti dođe u dodir sa smrću.
Mnoštvo loše svarenih nepotpunih shvatanja o životu i smrti truliće
u neznalačkoj, neiskusnoj svesti i stvoriti plodno tle za potonji rast
nesrećnih stavova. Drugo, takva deca stiču iskustva iz polja koje je
odveć emotivno obojeno; jedno rođenje može biti i jedino s kojim su
ona došla u bliski dodir u prvih dvadeset godina svog života. I ceo
njihov stav zavisi od slučajnih strana baš tog rođenja. Ako se tom
prilikom rodilo mlađe dete koje je preotelo mesto starijem, ako je
majka umrla na porođaju ili ako je dete koje se rodilo nakazno,
rođenje može izgledati kao nešto strašno, nešto čije posledice mogu
biti samo pogubne. Ako je jedina samrtnička postelja koju je neko
ikada video samrtnička postelja njegove majke, možda će i puka
činjenica smrti nositi sve one emocije koje je pobudila žalost, i zauvek
imati dejstvo koje će biti potpuno nesrazmerno pojedinačnim smrtnim
slučajevima na koje će se naići kasnije u životu. A snošaj viđen samo
jedared ili dvared, između rođaka prema kojima dete ima složene
emotivne stavove, može dovesti do niza pogrešnih pretpostavki. Naši
zapisnici o neprilagođenoj deci puni su slučajeva u kojima su deca
pogrešno razumela prirodu polnog čina, protumačila ga kao borbu
propraćenu ljutnjom, ili kao kažnjavanje, i užasnuta ustuknula pred tim
žestoko nabijenim doživljajem. Naša deca, dakle, prilikom sticanja
iskustva o životu i smrti, zavise od slučaja; a ona iskustva kojih su
udostojena leže u samom prisnom porodičnom krugu i stoga su
najgori mogući način da se nauče opšte činjenice u vezi sa kojima je
značajno ne steći nikakve posebne, izopačene stavove. Jedna smrt,
dva rođenja, jedno seksualno iskustvo — to je već veliki zbir za dete u
životnim okolnostima za koje smatramo da su u skladu sa američkim
načinom života. A uzmemo li u obzir broj primera za koje smatramo da
ih je nužno dati u vezi sa izračunavanjem broja kvadratnih metara
tapeta neophodnih da se obloži soba visoka tri, široka četiri i dugačka
pet metara, ili u vezi sa raščlanjavanjem engleske rečenice — ovo je
veoma mali uzorak primera. Moglo bi se ustvrditi da su to toliko
snažno emotivno obojena iskustva da je ponavljanje nepotrebno. Isto
bi se tako moglo ustvrditi da ako bi dete, pre prve lekcije
obračunavanja potrebnih tapeta, dobilo dobre batine, a posle lekcije
— videlo oca kako žaračem udara majku — tada bi zauvek zapamtilo
tu lekciju iz računa. Ali sumnjivo je šta bi znalo o stvarnoj prirodi
izračunavanja potrebnog da se soba obloži tapetima. Sa jednim ili dva
iskustva detetu se ne daje nikakav izgled, nikakva prilika da groteskne
i nepoznate fizičke pojedinosti o životu postavi na njihovo pravo
mesto. Pogrešni utisci, nepotpuni utisci, odbojnost, mučnina, užas —
sve se to razgranava u vezi sa nekom pojavom doživljenom svega
jednom i to pod emotivnim naponom i u atmosferi koja ne pogoduje
tome da u njoj dete stekne ikakvo istinsko razumevanje.
Merilo uzdržijivosti u govoru, koja detetu zabranjuje svaku
primedbu u vezi sa njegovim iskustvima, doprinosi produžavanju
takvih pogrešnih utisaka i održavanju takvih sputavajućih držanja, a
pitanja kao što su, „Zašto su babine usne tako plave?" bivaju vetom
ućutkana. Na Samoi, gde raspadanje počinje tako reći smesta,
otvorena, naivna odvratnost koju pred vonjem raspadanja osećaju svi
koji sudeluju u sahrani, lišava fizičku stranu smrti svakog posebnog
značenja. Kako smo mi postavili stvari, dakle, detetu nije dopušteno
da ponavlja svoja iskustva niti mu je dozvoljeno da raspravlja o onima
koja je steklo i tako ispravi svoje greške.
Sa samoanskim detetom potpuno je drukčije. Snošaj, trudnoća,
porođaj, smrt — sva su mu ta zbivanja bliska. A samoansko dete ne
doživljava ih na onako sređen način kakav bismo mi, kad bismo rešili
da proširimo polje dečjeg doživljavanja i sticanja iskustva, smatrali
bitnim. U civilizaciji koja je podozriva prema privatnosti, u kući u kojoj
umire glava porodice ili njegova supruga pobacuje nedoneseni plod,
deca iz susedstva biće slučajni i neuzbuđeni posmatrači. Njima je
patologija životnih procesa poznata isto kao i ono što je normalno.
Jedan utisak ispravlja neki ranije stečen sve dok deca ne postanu, kao
adolescenti, kadra da o životu, smrti i emocijama misle bez
nepotrebne zaokupljenosti čisto fizičkim pojedinostima.
Ipak, ne bi se smelo pomisliti da će već i samo izlaganje dece
prizorima rođenja i smrti biti dovoljno jemstvo protiv razvoja
nepoželjnih stavova. Od činjenica koje su im tako štedro prikazane
verovatno je još uticajniji duhovni stav sa kojim stariji gledaju na tu
stvar. Po njima, rođenje, seks, i smrt jesu prirodan, neizbežan sklop
postojanja, postojanja za koje očekuju da će i njihova najmlađa deca
imati udela u njemu. Naša tako često ponavljana opaska da „nije
normalno" da se deci dopusti da vide smrt, njima bi izgledala isto
onako neumesna kao kada bi se reklo da nije normalno da deca
gledaju ostale ljude kako jedu ili spavaju. A to njihovo mirno, istinsko
prihvatanje dečjeg prisustva obavija decu zaštitničkom atmosferom,
spasava ih od potresa i tešnje ih povezuje sa zajedničkim uzbuđenjem
koje im je s onolikim dostojanstvom dopušteno.
Kao i u svakom drugom slučaju, i ovde je nemoguće odvojiti stav
od prakse i reći šta je prvobitno. Razliku pravimo samo zato da bismo
je primenjivali u drugoj civilizaciji. Oni pojedinačni američki roditelji koji
veruju u postupke kao što su samoanski i dopuštaju svojoj deci da
vide tela odraslih ljudi i steknu više iskustva sa funkoionisanjem
ljudskog tela no što se to obično omogućuje deci u našoj civilizaciji,
grade na pesku. Jer dete, čim napusti zaštitni krug sopstvenog doma,
sudara se sa stavom koji takva iskustva dece smatra ružnim i
neprirodnim. Gotovo je sigurno da će ovakvi izdvojeni roditeljski
pokušaji naneti detetu više zla nego dobra, jer nema neophodnog
odgovarajućeg drušvenog stava koji bi ih podržao. Ovo je samo još
jedan primer nemogućnosti prilagođavanja svojstvenih društvu u
kojem se svaki dom razlikuje od svakog drugog; jer zategnutost leži u
samoj činjenici da postoje razlike, a ne u prirodi tih razlika.
Preko tog mirnog prihvatanja fizičkih činjenica o životu, Samoanac,
kako postaje stariji, gradi i prihvatanje seksa. I ovde je neophodno
izdvojiti one delove njihove prakse koji, po svemu sudeći, dovode do
posledica koje nikako nećemo odobriti, od onih koji dovode do
posledica kakve i mi priželjkujemo.
Samoansku praksu u pogledu seksa moguće je analizirati, s jedne
strane, sa stanovišta razvoja ličnih odnosa, i, s druge strane, sa
stanovišta predupređivanja posebnih teškoća.
Videli smo da Samoanci slabo uvažavaju razlike među
pojedincima i da im je poimanje ličnih odnosa siromašno. Prihvatanje
promiskuiteta nesumnjivo doprinosi takvom stavu. Jednovremeno
održavanje više veza, njihova kratkotrajnost, konačno izbegavanje da
se stvore bilo kakve osećajne veze, vedro prihvatanje svega što
nalaže povoljna prilika — neverstvo se, recimo, očekuje od svake
žene čiji je muž duže odsutan — sve to doprinosi tome da seks
postane pre cilj nego sredstvo, nešto što se vrednuje po sebi, a na
neodobravanje nailazi onoliko koliko jedna osoba teži da pomoću
njega veže uza se neku drugu osobu. Pitanje je da li takvo
neuvažavanje ličnih odnosa potpuno zavisi samo od seksualnih
navika ljudi. Ono je verovatno i odraz opšteg stava u toj kulturi, stava
prema kojem se ličnost dosledno ne uvažava. Ali, u jednom pogledu,
same te prakse omogućuju priznavanje ličnosti kakvo je mnogima u
našoj civilizaciji uskraćeno, jer Samoanci su, potpuno upoznati se
seksom, onim što se njime može i onim čime on nagrađuje, kadri da
procene njegovu istinsku vrednost. A ako nemaju sklonosti ka tome da
seksualnu aktivnost sačinjavaju za neke važne veze, oni ni veze koje
dovode do seksualnog zadovoljenja ne smatraju važnim. Samoanska
devojka koja pred izvrsnom tehnikom nekog mladog Lotarija sleže
ramenima, bliže je priznavanju seksa kao bezlične sile bez ikakve
unutrašnje vrednosti nego što je to zaštićena američka devojka koja
se zaljubljuje u prvoga koji ju je poljubio. Od njihove dobre upoznatosti
sa odjecima koji prate seksualno uzbuđivanje potiče to priznanje
suštinske bezličnosti seksualne privlačnosti na kojem bismo im mogli
pozavideti; od previše površne i nehajne prakse potiče to oglušenje o
ličnost koje nam izgleda neprivlačno.
Već smo govorili o načinu na koji seksualni običaji u njih umanjuju
mogućnost pojave neuroza. Time što našu kategoriju perverzija,
ukoliko su posredi radnje, ne priznaju i u nju svrstavaju psihološke
izopačenosti koje se tu i tamo pojavljuju, oni su celo područje
mogućnosti za nastanak neuroza oglasili nepostojećim. Onanija,
homoseksualnost, statistički neuobičajeni oblici heteroseksualne
aktivnosti, niti su zabranjeni niti su institucionalizovani. Veći opseg koji
omogućuju ovakvi običaji sprečava razvoj osećanja krivice koje je tako
čest uzrok neprilagođenosti u nas. Raznovrsnije radnje koje su
dozvoljene u heteroseksualnim odnosima štite svaku jedinku od kazne
zbog neke posebne uslovljenosti. To prihvatanje šireg opsega kao
„normalnog" stvara kulturnu atmosferu u kojoj nema frigidnosti i
psihičke impotencije i u kojoj se uvek može postići zadovoljavajuće
seksualno prilagođavanje u braku. Prihvatanjem takvog stava, bez
ikakvog prihvatanja promiskuiteta, daleko bismo odmakli ka izlazu iz
mnogih bračnih ćorsokaka i ka pražnjenju javnih kuća i klupa u
parkovima.
Među činiocima samoanske životne sheme koji su od uticaja
prilikom stvaranja stabilnih, dobro prilagođenih, snažnih jedinki
najvažniji su, nesumnjivo, ustrojstvo porodice i stav prema seksu. Ali
neophodno je da zapazimo još i opštu predstavu o vaspitanju po kojoj
se ne odobrava preuranjena zrelost a maze se spori, nevešti, oni koji
oklevaju. U nekom društvu gde bi tempo života bio brži, nagrade veće,
gde bi se trošilo više energije, u bistrog bi se deteta mogli javiti
simptomi dosade. Ali sporiji tempo što ga nameće podneblje,
popustljivo, miroljubivo društvo i nadoknada koja se pribavlja u igri,
putem onog razmetljivog preuranjenog isticanja sopstvene ličnosti
koje odvodi deo nezadovoljstva što ga oseća bistro dete, sprečavaju
da se ijedno dete previše dosađuje. A glupana ne podbadaju i ne vuku
brže no što on to može, sve dok, sit ulaganja nemogućih napora, sam
potpuno ne odustane. Cilj ovakve vaspitne politike još je i
zamagljivanje individualnih razlika kako bi se umanjila zavist,
suparništvo, nadmetanje, oni društveni stavovi koji proizilaze iz razlika
u obdarenosti i imaju onako dalekosežne posledice po odrasle osobe.
 To je jedan način da se reši problem razlika između pojedinaca i
način rešavanja koji izvanredno pogoduje svetu odraslih strogo uzeto.
Što se dete duže drži u potčinjenom, neposvećenom stanju, to će ono
više upiti u sebe od opšteg kulturnog stava i utoliko će manje postati
element remećenja. Osim toga, ako im se da vremena, oni gluplji i
mogu da nauče dovoljno da izrastu u stameno telo konzervativaca na
čijim ramenima može spokojno da počiva breme civilizacije. Davanje
titula mladim ljudima značilo bi nagrađivati izuzetnost; davanje titula
četrdesetogodišnjacima koji su, ako ništa drugo, a ono barem dovoljno
obučeni da ih nose, obezbeđuje produžetak uobičajenog. To, isto
tako, obeshrabruje one najsjajnije te je njihov društveni doprinos
mršaviji no što bi inače mogao biti.
Polako naziremo put ka rešenju tog problema, bar kada je
formalno obrazovanje posredi. Sve do nedavno naš obrazovni sistem
nudio je samo dva veoma delimična rešenja za teškoće sadržane u
velikom rasponu između dece različite obdarenosti i različitog stupnja
naprednosti. Jedno je rešenje bilo u tome da se za svaki obrazovni
korak ostavi dovoljno vremena tako da svi mogu postići uspeh ako
nisu mentalno zaostali, metod sličan samoanskom, ali bez onog
kompenzujućeg podijuma za igru. Za bistro dete čiji je napredak
zaustavljan nepodnošljivo dosadnim zadacima, je verovatno da će
svoju energiju, manj ako nije imalo toliko sreće da joj nađe kakvu
drugu odušku, utrošiti na lenčarenje i uobičajene prestupe. Jedini
drugi izbor koji smo imali bio je da pustimo da dete „preskače" iz
jednog razreda u drugi, uzdajući se u to da će njegova visoka
inteligencija premostiti jazove. Taj je metod bio u skladu sa američkim
oduševljenjem za meteorskom brzinom napravljene karijere — od
šlepa i kolibe od balvana do Bele kuće. Loše strane ovog metoda
zbog toga što dete dobija ovlašnu, isprekidanu osnovu i biva
uklonjeno iz sopstvene dobne skupine, prečesto su nabrajane da bi ih
trebalo i ovde ponavljati. Ali vredi primetiti da smo se u našim
poduhvatima u oblasti formalnog obrazovanja, uz vrednovanje
individualnih sposobnosti sasvim različito od onoga koje je prihvaćeno
u samoanskom društvu, godinama koristili jednim rešenjem koje je
slično njihovom, ali manje zadovoljavajuće od njega.
Postupci kojima vaspitači-eksperimentalisti zamenjuju ta
nezadovoljavajuća rešenja, sheme poput Daltonova plana, ili razredi
koji brzo odmiču s gradivom i u kojima skupina dece može
napredovati velikom, ujednačenom brzinom a da ne nanosi ozlede ni
sebi ni svojim manje inteligentnim drugovima, upadljiv su primer
onoga što nastaje kada se na ustanove našeg društva primeni razum.
Stara, crvena školska zgrada gotovo je isto onako slučajna i uzgredna
pojava kao samoanski podij um za igru. Bila je to ustanova koja je
nikla kao odgovor na jednu nejasno naslućenu, neraščlanjenu
potrebu. Njeni su metodi bili slični metodima kakve su primenjivali
primitivni narodi — neosmišljena rešenja hitnih problema. Ali
poustanovljenje različitih obrazovnih metoda za decu različitih
sposobnosti i različitih napredovanja ne liči ni na šta što nalazimo na
Samoi ili u bilo kojem primitivnom društvu. To je svesno, pametno
usmeravanje čovekovih ustanova kao odgovor na uočene čovekove
potrebe.
Još jedan činilac samoanskog odgoja koji za ishod ima stavove
drugačije od naših jeste mesto rada i igre u detinjem životu.
Samoanska deca ne uče da rade učeći se da se igraju, kao što je to
često slučaj sa decom mnogih primitivnih naroda. Niti im se ostavlja
razdoblje nemanja odgovornosti kao što se to dopušta našoj deci. Cim
navrše četvrtu ili petu godinu ona obavljaju određene zadatke,
primerene njihovoj snazi i inteligenciji, ali ipak zadatke koji imaju
značenje u sklopu celog društva. To ne znači da ona imaju manje
vremena za igru od američke dece koja su svakodnevno od devet do
tri zaključana u školi. Pre uvođenja škola koje su pomrsile redovnu
rutinu njihovog života, vreme koje su samoanska deca provodila
raznoseći poruke, dovlačeći vodu i stvarno se starajući o bebama,
verovatno je bilo kraće od onoga što ga američka učenica posvećuje
učenju.
Razlika nije u tome koliko je vremena njihova delatnost
usmeravana a koliko su vremena slobodni, već se više krije u stavu.
Sa profesionalizovanjem obrazovanja i specijalizovanjem industrijskih
poslova, pri čemu je privatni dom lišen ranije raznovrsnosti u
aktivnostima, našoj se deci ne daje da osete da je vreme koje
posvećuju nadziranim aktivnostima funkcionalno povezano sa
aktivnostima sveta odraslih. Premda je ovo pomanjkanje veze više
prividno no stvarno, ipak je dovoljno upadljivo da postane moćna
odrednica detinjeg stava. Samoanska devojčiča koja se stara o
bebama, nosi vodu, čisti podove, ili dečak koji kopa tražeći mamce, ili
skuplja kokose, nemaju takvih teškoća. Korisna priroda njihovih
zadataka očigledna je. A. običaj da se detetu zadaje zadatak koji
može dobro da obavi i da mu se nikad ne dozvoljava detinjasto,
nedelotvorno petljanje oko stvari odraslih — kao kad mi dopuštamo
našoj deci da besciljno i rušilački lupaju po očevoj pisaćoj mašini — za
ishod ima drugačiji stav prema radu. Američka deca provode sate u
školi učeći zadatke koje je nemoguće očito dovesti u vezu sa
delatnostima oca ili majke. Njihovo sudelovanje u delatnostima
odraslih ili je u vidu igre, preko servisa za čaj-igračke, lutaka i
automobilčića, ili je pak besmisleno i opasno čeprkanje po električnim
utikačima. (Mora se imati na umu da kada govorim o Amerikancima,
ovde, kao i uvek, ne mislim na one Amerikance koji su nedavno došli
iz Evrope i u kojih su vaspitni običaji još i sad drukčiji. Takvi su,
recimo, Italijani s juga, koji od svoje dece i dalje očekuju produktivan
rad.)
Tako naša deca stvaraju pogrešan skup kategorija — rad, igra, i
škola; rad za odrasle, igra za dečje zadovoljstvo, a škole kao
neobjašnjiva nevolja koja donosi i neke naknade. Ova pogrešna
razlikovanja lako dovode do svakovrsnih čudnovatih stavova, do
ravnodušnog odnosa prema školi čija se veza sa životom ne vidi,
pogrešnog podvajanja rada i igre koje za posledicu može imati ili užas
od rada, shvaćenog kao zamorna odgovornost, ili potonje preziranje
igre kao nečeg detinjastog.
Samoansko dete podvaja stvari na drukčiji način. Rad se sastoji iz
onih neophodnih poslova koji održavaju društveni život: sađenje,
ubiranje letine i pripremanje hrane, ribarenje, građenje kuća,
pravljenje asura, briga o deci, prikupljanje imovine da bi se ozakonio
brak ili rođenje i nasleđivanje titula i da bi se priredio prijem tuđincima
— to su nužne delatnosti u životu, delatnosti u kojima ima ulogu svaki
član zajednice, sve do najmanjeg deteta. Rad nije način da se stekne
slobodno vreme; tamo gde svako domaćinstvo proizvodi sopstvenu
hranu, odeću i nameštaj, gde nema velikog čvrstog kapitala a
domaćinstva visokog ranga odlikuju se naprosto većom marljivošću u
ispunjavanju većih obaveza — ukupna naša slika štednje, ulaganja,
odlaganog uživanja, potpuno izostaje. (Nedostaju čak i jasno
određena doba ubiranja letine koja bi za posledicu imala naročito
obilje hrane, kada bi nastajalo slavlje. Hrane uvek ima u izobilju, osim
u pojedinim selima gde za razdobljima izdašnih gošćenja sledi
nekoliko nedelja oskudice.) Umesto toga, rad je nešto što je
neprestano i za svakoga u toku; niko nije izuzet; malo ih se pretrže
radom. Marljivome društvo odaje priznanje, čoveka koji jedva postiže
neophodno — društvo trpi. A dokolice uvek ima — dokolice,
primetimo, koja uopšte nije ishod vrednog rada niti nakupljenog
kapitala, nego je naprosto ishod blagog podneblja, nevelikog
stanovništva, dobro integrisanog društvenog sistema i činjenice da u
društvu nema zahteva za razmetljivim izdacima. A igra je ono što
čovek čini s vremenom preostalim od rada, način da se ispune
praznine u sklopu neiscrpljujučeg delanja.
Igranje obuhvata ples, pevanje, zabavne igre, pletenje ogrlica od
cveća, flertovanje, duhovite doskočice, sve oblike seksualne
aktivnosti. Ali povlačenje razlike između rada kao nečega što čovek ne
voli ali mora da obavlja, i igre kao nečega što čovek želi da čini,
između rada kao glavnog posla odraslih, a igre kao glavnog zanimanja
dece — očigledno to povlačenje razlike ne postoji. Po vrsti,
interesovanju i razmeri u odnosu na rad, igra dece slična je igri
odraslih. Samoansko dete nema želje da delatnosti odraslih preobrati
u igru, da jednu oblast prevede u drugu. Neko mi je poslao kutiju belih
glinenih lula za pravljenje mehurova od sapunice. Mehurovi od
sapunice bili su poznati deci, ali domorodački način da se naduvaju
bio je daleko ispod onoga pomoću glinenih lula. No posle nekoliko
minuta ushićenja pred neobičnom veličinom i lepotom mehurova od
sapunice, devojčiče su redom dolazile da me pitaju da li bi smele da
ponesu lule kući, majci, jer lule su za pušenje, a ne za igru. Strane
lutke nisu ih zanimale a sopstvenih nisu imale, iako su deca s drugih
ostrva plela lutke od istih onih palmovih listova od kojih su samoanska
deca plela lopte. Nikada nisu pravila kuće-igračke niti kućice za igru,
niti puštala u vodu jedrilice-igračke. Dečaci bi ušli u istinski katamaran
i vežbali se da u sigurnosti lagune upravljaju njime krmicom. Ceo taj
stav dao je dečjem životu veću povezanost no što je ona koju mi
omogućujemo našoj deci.
U nas se smisao dečjeg života procenjuje samo na osnovu
ponašanja druge dece. Ako sva druga deca idu u školu, dete koje ne
ide, među njima se oseća neprikladno. Ako mala susetka uzima
muzičke časove, zašto ne bi i Meri; ili, zašto bi Meri uzimala muzičke
časove kada ih ta druga devojčica ne uzima. Ali naše osećanje razlike
između zanimanja dece i zanimanja odraslih toliko je oštro da dete ne
uči da sopstveno ponašanje procenjuje u odnosu na život odraslih.
Tako deca često nauče da igru smatraju nečim što je po sebi
nedostojanstveno te kao odrasli jadno pokvare i ono malo trenutaka
dokolice. Samoansko dete, pak, svaki svoj čin rada ili igre meri
uzimajući u obzir čitavu svoju zajednicu; svaki postupak vrednuje se
prema tome koliko je saglasan sa jedinim merilom za koje dete zna —
sa životom samoanskog sela. Ne može se očekivati da će se u
društvu tako složenom i slojevitom kao što je naše ikada spontano
razviti tako jednostavna vaspitna shema. I tu bi nam bilo teško da se
uklopimo i iznađemo za decu puteve sudelovanja i načine da se njihov
školski život uzglobi u ostale vidove života tako da on poprimi isto ono
dostojanstvo koje Samoa pruža svojoj deci.
Poslednja od kulturnih razlika koje su možda od uticaja na
emotivnu stabilnost deteta jeste izostanak pritiska da se donesu važne
odluke. Decu teraju da uče, teraju ih da se lepo ponašaju, teraju ih da
rade, ali. ih ne teraju da požure sa odlukama koje sama treba da
donesu. Prva stvar na kojoj se oseća taj stav jeste tabu između braće i
sestara, glavna tačka smernosti i pristojnosti. Pa ipak, tačan čas kada
treba početi sa pridržavanjem tog tabua uvek se prepušta mlađem
detetu. Kada dostigne stupanj smotrenosti, razumevanja, ono će se
samo osetiti „postiđeno" i uspostaviti krutu branu koja će se održati
sve do starosti. Isto tako, mladima se nikada ne natura ni seksualna
aktivnost niti im se brak nameće u ranoj mladosti. Tamo gde su
mogućnosti odstupanja od prihvaćenih merila tako male, nekoliko
godina zavetrine nimalo ne ugrožava društvo. Dete koje kasnije uspe
da shvati tabu između braće i sestara zaista ništa ne dovodi u
opasnost.
Ovaj laissez faire stav preneo se i u samoansku hrišćansku crkvu.
Samoanci nisu videli zašto bi mlade nevenčane ljude trebalo nagoniti
da donose važne odluke koje bi im pokvarile deo provoda u životu. Za
takve ozbiljne stvari ima dovoljno vremena kada jednom stupe u brak
ili čak i kasnije, kada budu potpuno sigurni u korake koje preduzimaju i
kada budu manje u opasnosti da zgreše svakih mesec-dva dana.
Shvatajući delotvornost laganog napredovanja i žestoko se protiveći
mirenju samoanske seksualne etike sa zapadnoevropskim moralom,
misionarske vlasti su smatrale da je veoma nezgodno kada nevenčani
pripadnici Crkve nisu zatvoreni u crkvene škole. U skladu s tim,
domorodački pastor je, daleko od toga da je tera da misli o svojoj duši,
savetovao adolescentkinji da pričeka dok ne bude starija, što je ona
činila sa najvećim zadovoljstvom.
Ali u nas, pogotovu kada su protestantske crkve posredi, postoji
snažna sklonost da se obraćamo mladima. Reformacija, sa svojim
naglaskom na ličnom opredeljivanju, nije bila voljna da prihvati
prećutno uobičajeno pristupanje Crkvi, što je katolički obrazac,
pripadništvo koje obeležavaju naknadni sakramentalni darovi, ali koje
ne zahteva naglo preobraćanje niti obnovu verskog osećanja. No
protestantsko rešenje jeste — odlagati opredeIjenje samo onoliko
dugo koliko je to nužno, i onoga trenutKa, kada dete dostigne doba
koje bi se moglo nazvati „godinama razdvajanja", njemu se upućuje
snažan, dramatičan poziv. Taj poziv potpomažu roditeljski i društveni
pritisak; detetu se naređuje da se opredeli sada i to mudro. Mada su
takvo stanje u crkvama koje potiču od reformacije i to stalno
naglašavanje ličnog opredeljenja bili istorijski neminovni, za žaljenje je
što je taj običaj toliko potrajao. Preuzele su ga čak i neke nesektaške
reformističke grupe koje gledaju na adolescentno dete kao na
najzakonitije područje delatnosti.
U svim tim poređenjima između samoanske i američke kulture
mnoge su tačke korisne samo kao svetlosni snopovi koji padaju na
naša sopstvena rešenja, dok je u drugima moguće naći sugestije za
promenu. Bez obzira na to zavidimo li ili ne zavidimo drugim narodima
na nekom od njihovih rešenja, morali bismo da shvatanje sopstvenih
rešenja umnogome proširimo i produbimo uzimajući u obzir način na
koji su drugi narodi rešili iste probleme. Shvatimo li da naši načini nisu
ljudski neizbežni niti od Boga dati, već da su plod duge i burne
povesti, možemo mirno da preispitamo sve svoje ustanove jednu za
drugom, onako kako se jasno ističu spram istorije drugih civilizacija, i
odmerimo ih na terazijama ne strahujući da ćemo otkriti kako su
manjkave.
 XIV - Vaspitanje za donošenje odluka
Tačku po tačku upoređivali smo našu civilizaciju sa jednostavnijom
civilizacijom Samoe kako bismo osvetlili sopstvene vaspitne metode.
Okrenemo li se sada od Samoe i uzmemo li samo glavnu pouku koju
smo tamo dobili — da adolescencija ne mora neminovno biti vreme
potresa i napetosti nego da je kulturne okolnosti čine takvom —
možemo li izvesti neke zaključke koji bi nam mogli pomoći prilikom
vaspitanja naših adolescenata?
Na prvi pogled, odgovor izgleda prilično jednostavan. Ako
adolescenti zapadaju u teškoće i muke samo usled prilika u društvenoj
sredini, onda neizostavno treba da izmenimo tu sredinu tako da
ublažimo potrese i otklonimo napetost i patnju prilagođavanja. Ali, na
žalost, prilike koje unesrećuju naše adolescente jesu sam skelet i
vezivno tkivo našeg društva, ništa podložnije našem smišljenom
uplitanju no što je jezik kojim govorimo. Možemo da izmenimo gdekoji
slog, ili sklop; ali velike i dalekosežne izmene u jezičkoj strukturi (kao i
u svim delovima kulture) jesu delo vremena, delo u kojem svaka
jedinka igra nesvesnu i zanemarljivu ulogu. Glavni uzroci teškoća
naših adolescenata jesu postojanje suprotnih normi i uverenje da
svaka jedinka mora da izabere sopstvena opredeljenja, uverenje
kojem se pridružuje shvatanje da je izbor važna stvar. Uz takve
kulturne stavove, adolescencija gledana sada ne kao razdoblje
fizioloških promena, jer znamo da fiziologija puberteta ne mora
dovoditi do sukoba, već kao početak mentalne i emotivne zrelosti —
mora biti ispunjena sukobima i teškoćama. Društvo koje glasno
zahteva izbor, društvo pimo mnogobrojnih odelitih skupina od kojih
svaka natura sopstvenu vrstu spasenja, sopstvenu varijantu
ekonomske filozofije, neće nijednom novom pokoljenju dati mira sve
dok se svak ne bude opredelio ili podlegao, nesposoban da izdrži
uslove izbora. Pritisak leži u našoj civilizaciji, ne u telesnim
promenama kroz koje prolaze naša deca, ali pri svemu tome taj
pritisak, u Americi dvadesetoga stoleća, nije ništa manje stvaran niti
manje neminovan.
A ako pogledamo posebne oblike koje poprima ta potreba za
opredeljenjem, samo ćemo još bolje dokumentovati teškoće
adolescentovog položaja. Pošto se ova rasprava odnosi prvenstveno
na devojke, govoriću o tom problemu sa stanovišta devojaka, ali
stanje adolescentnih dečaka umnogome je vrlo slično. Između svoje
četrnaeste i osamnaeste godine prosečam američki mladić ili devojka
završavaju školu. Sada su spremni da počnu da rade i moraju se
opredeliti za to kakvu vrstu posla žele da obavljaju. Moglo bi se
ustvrditi da oni često imaju izrazito mali izbor. Obrazovanje koje su
stekli, kraj u kojem žive, spretnost njihovih ruku — sve to zajedno
možda će nametati izbor između posla blagajnice u robnoj kući i
telefonistkinje, ili između činovnika i rudara. Ali i taj mali izbor koji im je
stvarno dostupan, i to usko polje povoljnih prilika, zamagljuje naša
američka teorija o beskrajnim mogućnostima. Filmovi, zabavni
časopisi, novine — svi stalno, u ovom ili onom obliku, ponavljaju priču
o Pepeljuzi, i zanimljivost se često krije koliko u načinu na koji je
blagajnica 456 postala glavni nabavljač, toliko i u njenoj kasnijoj udaji
za vlasnika radnje. Naši pozivi nisu strogo razvrstani po klasama.
Toliko je dece steklo bolje obrazovanje i obavlja stručnije poslove od
svojih roditelja, da čak i stalno prisutan raskorak između mogućnosti
otvorenih muškarcima i mogućnosti otvorenih ženama, premda postoji
u takmičenju između devojke i njenog brata, često izostaje kada su
posredi ona i njen nekvalifikovani otac. Nepotrebno je tvrditi da su ova
shvatanja proizvod okolnosti kojih više nema — posebno postojanja
granice i ogromnih prostranstava nezauzete zemlje — što je pružalo
stalnu alternativu izboru zanimanja. Pravac koji je naše mišljenje uzelo
u pionirskim danima očuvao se u drugom smislu. Sve dok budemo
imali useljenike iz zemalja u kojima se ne govori engleski, jaz između
mogućnosti koje se pružaju roditeljima koji ne govore engleski i deci
koja ga govore biće upadljiv i dramatičan. Sve dok naše obrazovne
norme ne postanu mnogo postojanije no što su danas, neprestano
pomeranje naviše uzrasta i stupnja do kojeg je školovanje obavezno,
stvaraće širok obrazovni jaz između mnogih roditelja i njihove dece.
Istu sliku dobijamo kada pogledamo promene zanimanja poput ovog
sadašnjeg prebacivanja zemljoradnika i poljoprivrednih radnika na
gradske poslove. Kada poljoprivredni radnik predstavlja sebi gradski
posao kao korak više na društvenoj lestvici, i kad uvođenje naučnih
metoda u zemljoradnju toliko korenito smanjuje broj ljudi potrebnih za
rad u poljoprivredi, kretanje mladih koji su rođeni na selu ka gradskim
poslovima neminovno će prevazići, bar kad je sledeće pokolenje
posredi, sve što u zemljoradničkim državama sada može da se
zamisli. Zamena nekvalifikovanih radnika mašinama, i stupanje
mnogih radnika i njihove dece na poslove na kojima se barata
mašinama, jeste još jedan primer ove vrste istorijskih promena koje
održavaju u životu naš mit o beskonačnim mogućnostima. Ovome
valja dodati i posebne slučajeve kao što su dejstvo koje će na
budućnost crnačke dece imati napuštanje kukuruznih polja na Jugu od
strane ogromnog broja ljudi, ili sudbina dece fabričkih radnika iz Nove
Engleske, koja su lišena mogućnosti da slepo slede stope svojih
roditelja, te moraju potražiti, ako već ne bolja, a ono barem nova
područja.
Marljivi izučavaoci činjenica mogu nam reći da klasne mede
postaju utvrđene; da ako deca useljenika idu i dalje od svojih roditelja,
ona ipak odmiču istim korakom; da među njima ima manje upečatljivih
uspeha no ranije; da je mnogo veća mogućnost predviđanja budućeg
statusa deteta na osnovu sadašnjeg statusa roditelja. Ali ovo
odmereno tumačenje statističara još se nije razglasilo ni preko
književnosti ni preko filmova, niti je na bilo koji način umanjilo
upečatljivost poboljšanja sudbine dece u odnosu na sudbinu roditelja.
Pogotovu u gradovima nema tako očiglednog dokaza za činjenicu da
je za decu date klase ili oblasti poboljšanje pravilo, a ne samo
izdvojen slučaj Džona Rajlija koji kao saobraćajac zarađuje dvadeset
dolara nedeljno, a njegova kćer Meri, koja je išla u poslovnu školu i
radi skraćeno radno vreme, zarađuje dvadeset pet. Draž oglasa za
dopisne škole, rascvat učenja o prečicama do slave — sve to uspeva
da izbor posla američkog mladića ili devojke učini drugačijim od izbora
posla engleske dece, dece rođene u društvu u kojem je slojevitost
tako stara, tako poustanovljena da ni one najzaostalije ne ostavlja u
nedoumici. Ekonomski uslovi, dakle, primoravaju ih da počnu da rade
a sve se udružuje tako da taj izbor čini teškim, bilo stoga što treba
napustiti bezbrižan život i zameniti ga ograničenijim, neprivlačnijim,
bilo usled ogorčenog opiranja izboru za koji se moraju opredeliti,
suprotno svim izgledima za koje im je rečeno da su dostupni svim
Amerikancima.
Stupanje adolescentne devojke na posao unosi nove teškoće u
njen dom. Njena se zavisnost uvek ogledala u ograničavanju i
zauzdavanju svakog oblika njene spontane delatnosti, od trošenja
novca do normi oblačenja i ponašanja. Zbog suštinski novčane prirode
našeg društva, veza između ograničavanja džeparca i ograničavanja
ponašanja mnogo je dalekosežnija no ranije. Roditeljsko
neodobravanje neumerenog načina odevanja ranije se izražavalo time
što je majka svojoj kćeri sama šila haljine, do grla zakopčane i dugih
rukava. Sada se ono izražava kontrolisanjem putem novca. Ako Meri
ne prestane da kupuje svilene čarape, Meri neće imati novca da
kupuje čarape. Slično tome, sklonost ka cigaretama i piću može se
zadovoljiti samo putem novca; odlazak u bioskop, kupovanje knjiga i
časopisa sa kojima se roditelji ne slažu — sve to zavisi od toga ima li
devojka novac, a isto tako i od njenog izvrdavanja od neposrednijih
oblika nadzora. A važnost novca u zadovoljavanju svih devojčinih
priželjkivanja haljina i zabave čini od novca najlakši kanal kroz koji se
može sprovesti roditeljska vlast. Taj je put toliko lagan da je pretnja
uskraćivanjem džeparca, oduzimanjem novca za jedan odlazak u
bioskop nedeljno ili za željeni šešir, zauzela mesto šibanja i osude na
hleb-i-vodu, što su u prošlom stoleću bile omiljene disciplinske mere.
Roditelji počinju da se uzdaju u taj način nadzora. Kćeri počinju da
gledaju na svako cenzurisanje svog ponašanja — moralnog, verskog
ili društvenog — na pravila etike kao i na najmanji nadzor nad svojim
trošenjem, kao na ekonomsku pretnju. A tada, u šesnaestoj ili
sedamnaestoj godini, kći dobija posao. Verovatno još samo u onim
kućama u koijma se zadržala evropska tradicija, devojka koja prima
platu daje roditeljima celu svoju zaradu, i pored toga što savesno
plaća svoj udeo u troškovima domaćinstva. (Iz ovoga su, naravno,
izuzeti slučajevi kada kći izdržava roditelje, gde činjenica da je
ekonomska odgovornost u njenim rukama na drugi način menja sliku
roditeljskog nadzora.) Prvi put u životu ona ima svoj prihod, a da
njegovo korišćenje nije vezano ni uz kakve pouke o moralnosti i
ponašanju. Glavno disciplinsko oruđe njenih roditelja razbijeno je
jednim udarcem, ali nije razbijena i njihova želja da usmeravaju život
svojih kćeri. Oni svoje vršenje nadzora ne sagledavaju kao pravo onih
koji zarađuju da nadziru one za koje zarađuju. Sagledavaju ga u
mnogo tradicionalnijem smislu kao pravo roditelja da kontrolišu svoju
decu, shvatanje koje podržavaju godine primene takve kontrole.
No kći je u položaju osobe koja se nevoljno pokoravala nekome ko
je držao bič u ruci i koja sada vidi da je taj bič pokidan. Njena
nedragovoljnost da sluša, njena ozlojeđenost pred posebnim
roditeljskim ograničenjima za koja u jednostavnijim kulturama deca
smatraju da su neizbežna, još je jedna odlika naše raznorodne
civilizacije. Kada u nekoj zajednici sva deca odlaze u postelju posle
večernjeg zvona, jedno određeno dete verovatno se neće buniti zato
što se i njegovi roditelji drže tog pravila. Ali ako je susednoj devojčici
dozvoljeno da ostane do jedanaest uveče, zašto Meri mora u krevet u
osam? Ako je svim njenim školskim drugaricama dopušteno da puše,
zašto ne sme i ona? I obratno, jer to je mnogo više pitanje
nepostojanja zajedničke norme negoli prirode normi, ako su svim
ostalim devojčicama date divne, kaćiperske haljine i šeširi sa cvećem i
trakama, zašto ona mora da nosi strogu, ravnu platnenu haljinu i
okrugao šešir? Ako se spreči prekomerna i strastvena odanost dece
roditeljima, takva odanost koja pokreće ozbiljnije teškoće, deca u
heterogenim civilizacijama neće bez pogovora prihvatati sudove svojih
roditelja, a onoj najposlušnijoj će sadašnju pokornost ublažiti nada u
buduće oslobođenje.
U primitivnoj, homogenoj zajednici, roditelji primenjuju disciplinske
mere da bi od dece izvukli sitne ustupke, da bi ispravili blaga
odstupanja do kojih dolazi u okviru jednog obrasca ponašanja. Ali u
našem društvu, kućna se disciplina koristi da bi se uspostavio jedan
skup normi nasuprot ostalim skupovima normi, i svaka porodična
grupa vodi neku vrstu bitke, osećajući odgovornost onih koji se kreću
zlatnom sredinom, ili odlučno brani stvar koja je u široj zajednici već
izgubljena, ili hrabro pokušava da mnogo pre svojih suseda usadi
neku novu normu. Ova propagandistička strana veoma povećava svoj
značaj kućne discipline u razvoju devojčine ličnosti. Imamo, dakle,
sliku roditelja, lišenih ekonomske vlasti, kako pokušavaju da devojku
koja i dalje živi pod njihovim krovom prinude da prihvati norme protiv
kojih se ona buni. Dok to pokušavaju, oni često uviđaju da su
obezvlašćeni i posledica toga je da kontrola u kući naglo popušta i
prekida se tačno u onom trenutku kada je devojci, suočenoj sa drugim
važnim opredeljenjima, potrebna uravnotežena kućna sredina.
Negde u to vreme i seks počinje da igra neku ulogu u devojčinom
životu, te se i tu pred nju postavljaju suprotstavljeni izbori. Ako se
opredeli za slobodnije norme sopstvene generacije, ona dolazi u
sukob sa svojim roditeljima, a što je još važnije — možda i sa idealima
koje su joj roditelji usadili. Sadašnji problem seksualnog
eksperimentisanja što ga izvode mladi veoma bi se pojednostavio ako
bismo ga shvatih kao eksperimentisanje, a ne kao pobunu, i kada
nikakvo puritansko samopoštovanje ne bi pritiskalo njihovu savest.
Pošto nemamo društvenih pravila za takva ponašanja, već i samo
otpočinjanje istraživanja toliko opsežnijeg i opasnijeg no ranije, zadaje
dovoljno problema. Jer upuštanje u novo područje ličnih odnosa uvek
je praćeno neuspehom onih koji nisu dovoljno snažni da se suoče sa
nekom situacijom za koju nema obrasca. Pravila časti, lične obaveze,
granica odgovornosti — razvijaju se, ali sporo. Mnogi od prvih
istraživača stradaju na neistraženim morima. Ali kada se na zamke
istraživanja nadoveže sumnja da je opit rđav i potreba da se taji, laže,
plaši — napon je toliki da su učestali padovi neizbežni.
A ako se devojka opredeli za drugi pravac i reši da ostane verna
tradiciji prošlog pokolenja, zadobiće saglasnost i podršku roditelja na
račun drugarstva svojih vršnjaka. Ma na koju stranu kocka pala —
izbor prate duševne muke. Samo povremeno deca uspevaju da se
nekom srećom izvuku — ako su u dovoljno velikoj grupi koja ima iste
norme tako da im pruža podršku ili protiv roditelja, ili protiv većine
ostalih vršnjaka, ili ako ih privuku neka druga initeresovanja. Ali,
izuzev studentkinja koje ponekad imaju sreću da odlože sređivanje
ličnih odnosa, one koje nalaze toliko zadovoljstvo u zanimanju za
nešto drugo da se za suprotan pol i ne interesuju, često ostaju stare
devojke bez ikakvih mogućnosti da povrate ranije položaje. Strah od
usedelištva jeste strah koji ne natkriljuje život primitivne žene; to je još
jedan vid neusklađenosti što ga je proizvela naša civilizacija.
Na problem kako se držati, nadovezuju se sve one zapletenosti
koje proizilaze iz različitih predstava o braku, iz sukoba između
odlaganja braka, sve dok se ne osiguraju dovoljni prihodi, i stupanja u
brak i učestvovanja u obezbeđivanju sredstava za kućne troškove
zajedno sa mladim mužem koji krči sebi put. Upoznatost sa kontrolom
rađanja, premda umnogome uzdiže ljudski život time što u nešto gde
su ljudska bića ranije bila najbespomoćnije potčinjena prirodi uvodi i
elemenat izbora, dovodi do novih zapletenosti. Pitanje komplikuje
mogućnost biranja načina života — od određenog puta brak—kuća—
deca do života nezavisne usedelice, uz dopuštanje braka bez dece,
ranih brakova, brakova i pravljenja karijere, seksualnih odnosa bez
braka i odgovornosti za kuću. A pošto većina devojaka i dalje želi da
se uda te na svoje zapošljenje gleda kao na privremenu zamenu, ti
problemi uitiču ne samo na njihov stav prema muškarcima, već i na
njihov stav prema radu, te ih ometaju da održavaju interesovanje za
posao koji su primorane da obavIjaju.
Teškoćama skopčanim sa novim ekonomskim statusom i sa
neophodnošću da se prihvati neko merilo seksualnih odnosa moramo
dodati i etička i verska pitanja ikoja treba rešiti. I ovde je dom moćan
činilac; roditelji će primeniti svaki moguća pritisak na osećanja svoje
dece ne bi li ih uključili u neku od pola tuceta vojski spasa. Napornost
verskog sastanka, pritisak pastora i roditelja ne daje im mira. A
osnovna teškoća da se učenja autoriteta izmire sa društvenim
praksama i naučnim nalazima — sve to uznemiruje i zbunjuje decu,
već izmrcvarenu preko svake mere.
Ako priznajemo da društvo svojim adolescenkinjama postavlja
previše problema, zahteva donošenje previše važnih odluka u roku od
nekoliko meseci, šta učiniti u vezi s tim? Po jednom opštem leku,
trebalo bi odložiti bar neke odluke, držati devojku u ekonomskoj
zavisnosti ili je odvojiti od svih dodira sa pripadnicima suprotnog pola,
predstaviti joj samo jedan skup verskih ideja — sve dok ne postane
starija, uravnoteženija, sposobnija da se kritički ponese sa
problemima sa kojima će se suočiti. Ne tako razgovetno izražena, ova
je zamisao pozadina različitih planova da se mladost produži putem
dizanja godina stupanja na posao, produžetka školovanja, zaštite
školske dece od znanja o takvim protivrečnostima kao što su evolucija
naspram fundamentalizma, ili od ma kakvog znanja o polnoj higijeni ili
kontroli rađanja. Čak ako bi se takvim, posebno uvedenim i zakonski
osnaženim merama i mogao ispuniti oilj kojem se teži, i odložiti
razdoblje opredeljivanja, pitanje je da li bi takav tok stvari bio poželjan.
Nije pravo da sasvim mala deca postanu poprište sukoba normi, da se
njihov razvoj sputava propagandističkim pokušajima da se ona
iskoriste i uslove onako mala. U kulturnom pogledu, verovatno je isto
tako nepravedno predugo odlagati donošenje odluka. Izgubiti veru u
boga u tridesetoj godini veća je trzavica nego izgubiti je u petnaestoj
naprosto zbog dugogodišnjeg prihvatanja koje je pratilo uverenje.
Iznenadno upoznavanje sa do tada neslućenim stranama seksa, ili
razbijanje svih starih konvencija koje se odnose na seksualno
ponašanje, utoliko je teže ukoliko su stara uverenja bila jača. Osim
toga, takvi bi planovi, praktično gledano, bili — kao i sada — samo
lokalni, jedna bi država donela propise protiv evolucije, druga protiv
kontrole rađanja, ili bi jedna verska skupina izdvajala svoje neudate
devojke. A ti posebni lokalni pokreti naprosto bi onesposobili grupe
mladih da se uspešno takmiče sa decom kojoj je bilo dopušteno da se
ranije opredele. Takva vaspitna shema, pored toga što bi je bilo
bezmalo nemoguće izvesti, bila bi korak unazad i problem bi njome
samo bio zaobiđen.
Umesto toga, sve svoje vaspitne napore morali bismo usmeritd ka
tome da obučimo svoju decu za opredeljenja sa kojima će se suočiti.
U kući čak više nego u školi, vaspitanje bi, umesto izričite odbrane
jednog načina života, očajničkog pokušaja da se stvori jedan osoben
sklop svesti koji će odolevati svim spoljnim uticajima, moralo biti
priprema baš za te utdcaje. Takvo bi vaspitanje moralo mnogo veću
pažnju no dosad da pokloni mentalnoj i telesnoj higijeni. Dete koje
treba mudro da donosi odluke mora biti zdravo telom i duhom, bez
ikakvih smetnji koje su se mogle sprečiti. A što je još važnije, to dete
budućnosti mora biti otvorena duha. U kući se mora prestati sa
odbranom nekog etičkog načela ili religioznog uverenja putem
osmeha ili mrštenja, maženja ili pretnji. Decu treba naučiti kako da
misle, ne šta da misle. A pošto stare greške sporo izumiru, treba decu
naučiti trpeljivosti, baš kao što ih danas učimo netrpeljivosti. Treba ih
naučiti da im je otvoreno mnogo puteva od kojih nijedan nije
obavezniji od nekog drugog i tome da na njima, deci, i samo na njima
leži breme izbora. Nesputana predrasudama, neunesrećena preranim
uslovljavanjem na bilo koje merilo, ona se moraju otvorenih očiju naći
pred izborom koji leži pred njima.
Svako ko izučava civilizacije, naime, morao bi da shvati da mi
plaćamo visoku cenu za svoju heterogenu civilizaciju koja se naglo
menja; plaćamo velikim razmerama zločina i prestupništva, plaćamo
sukobima u mladima, plaćamo sve većim brojem neuroza, plaćamo
nedostatkom povezane tradicije bez koje je razvoj umetnosti žalosno
ometen. Uz tolike i takve cene moramo brižljivo odmeriti svoje
prednosti, da ne bismo ostali obeshrabreni. A među tim prednostima
kao glavna se mora smatrati ova mogućnost izbora, priznavanje
mnogih mogućih načina života onde gde druge civilizacije priznaju
samo jedan. Onde gde druge civilizacije daju zadovoljavajuću odušku
samo jednom tipu temperamenta — bio to mistik ili vojnik, poslovan
čovek ili umetnik — civilizacija u kojoj postoje mnogobrojne norme
nudi mogućnost zadovoljavajućeg prilagođavanja pojedincima koji se
veoma razlikuju po temperamentu, koji su obdareni različitim darovima
i gaje različita interesovanja.
Zasada živimo u prelaznom razdoblju. Imamo mnogo normi, ali i
dalje verujemo da samo jedna može biti ispravna. Svojoj deci odajemo
sliku bojišta na kojem je svaka grupa, pod punom ratnom spremom,
uverena u pravičnost svoje stvari. A svaka od tih grupa kreće u
osvajačke pohode na naredno pokolenje. Ali neshvatljivo je da izrično
priznavanje velikog broja načina na koje je čovek rešavao, a i danais
rešava probleme života, da to priznavanje sobom ne nosi i pad našeg
verovanja u jednu jedinu normu. I kada nijedna grupa ljudi više ne
bude polagala pravo na to da su samo njeni običaji etički potvrđeni, a
sve grupe budu u svoje redove prihvatale samo one koji joj kao
pripadnici odgovaraju po temperamentu, onda ćemo shvatiti koliko je
visok domet individualnog izbora i sveopšte trpeljivosti koje
heterogena kultura, i samo ona, može da dostigne. Samoa zna samo
za jedan način života i njemu uči svoju decu. Da li ćemo mi, koji
poznajemo mnogo načina života, dati svojoj deci slobodu da biraju koji
hoće?
 Prilog I - BELEŠKE UZ POJEDINA POGLAVLJA
IV — Samoansko domaćinstvo
U samoanskom razvrstavanju rođaka od prvorazrednog su značaja
dva načela — pol i starost. Ljudii se nikada ne obraćaju jedni drugima
izrazima koji označuju srodstvo, već se čak i majoi ili ocu obraćaju po
imenu ili nadimku. Rođake istih godina, ili one godinu do dve mlađe,
odnosno pet do deset godina starije od sebe, onaj koji govori svrstava
u sopstvenu generaciju i deli ih po tome da li su istog pola kao i on, ili
suprotnog. Tako će devojka svoju sestru, tetku, nećaku i polusestru,
koje su približno njenih godina, zvati uso, dok će mladić isto činiti sa
bratom, stricem ili ujakom, nećakom ili polubratom. Za odnose između
braće i sestara postoje dva izraza — tuafafine i tuangane — prvi
označava ženskog srodnika iste dobne skupine koje je i muškarac, a
drugo — muškog srodnika iste dobne skupine koje je i žena. (Izraz
uso nema takvih pododeljaka.)
Izraz koji je po važnosti odmah iza ovih primenjuje se na mlađe
rođake oba pola — to je reč tei. Da li će neki stariji rođak svrstati dete
istu grupu ne zavisi toliko od toga koliko je to dete mlađe od njega,
već od toga koliko se ta osoba starala o detetu o kome je reč. Tako će
devojka zvati tei dve godine mlađu polusestru koja živi blizu nje, ali
isto tako mladu polusestru koja raste u nekom udaljenom selu zvaće
uso sve dok obe ne odrastu. Vredi zapaziti da nema izraza za starijeg
rođaka. Izrazi uso, tuafafine i tuangane — svi prenose osećanje da su
posredi vršnjaci, i ako je potrebno posebno naznačiti da je neko stariji,
mora se upotrebiti pridev kojim će se to odrediti.
Tama, izraz za oca, primenjuje se takođe i na mataia domaćinstva,
ujaka ili strica ili starijeg polubrata sa čijim autoritetom mlađa osoba
često dolazi u dodir, a isto tako i na mnogo starijeg brata koji se, po
osećanju, svrstava u istu generaciju u koju i roditelji. Tina je jedva
nešto manje neodređeno i upotrebljava se za majku, tetke koje žive u
domaćinstvu, supruge mataia i tek, s vremena na vreme, za stariju
sestru.
U terminologiji se još pravi razlika između izraza kojima decu
nazivaju žene, odnosno muškar'ci. Žena će reći tama (što će se s
dodacima sufiksa tane i fafine menjati prema tome da li je u pitanju
muško ili žensko dete), a muškarac će za sina reći atalii, a za ćerku —
afafine. Tako će neka žena reći „Losa je moja tama", navodeći pol
posebno samo tamo gde je neophodno. Losin otac, pak, govoriće o
Losi kao o svojoj afafine. Isto se primenjuje i kada se muškarcu ili ženi
govori o detetu. Svi se ovi izrazi dalje preinačuju dodavanjem reči
moni, istinski, kada se misli na rođenu sestru, ili rođenog oca ili majku.
Stariji članovi domaćinstva nazivaju se, svi odreda, matua, a o dedi i
babi se obično govori kao o toa'ina — „starac", ili olamatua „starica", a
ako je potrebno, dodaje se i objašnjenje. Svi se ostali rođaci opisuju
međusobnim dovođenjem u vezu — „sestra muža sestre moje majke",
„brat žene mog brata" itd. Za grupu srodnika po braku nema posebnog
izraza.

V — Mape susedstava
Domaćinstva su, radi preglednosti, označena brojevima, redom s
kraja na kraj sela. Kuće se ne protežu pravom linijom duž obale, već
su raspoređene tako neravnomerno da se katkad događa da se jedna
kuća nađe neposredno iza druge. Shematski linearan prikaz ipak će
biti dovoljan da pokaže uticaj položaja na stvaranje susedskih
skupina.

SELO I
Luma

(Ime devojčice nalazi se ispod broja koji označava domaćinstvo.

Imena adolescentkinja data su verzalom, devojčica koje se upravo
bliže pubertetu — običnim slovima, a preadolescentne dece —
kurzivom.)
 SELO II
Siufanga

(Domaćinstvo broj 38 u Siufangi graniči se sa domaćinstvom broj 1

u Lumi. Dva sela geografski se nadovezuju jedno na drugo, ali u
društvenom pogledu to su dve odvojene jedinice.)

11

SELO III
Faleasao

(Faleasao je od Lume odvojen visokom liticom koja je isturena u

more te je nephodno, da bi se stiglo iz jednog sela na obali u drugo,
krenuti stazom kroz unutrašnjost ostrva. Od Tau je ono bilo udaljeno
oko dvadeset minuta hoda. Na decu iz Faleasaoa gledalo se sa
mnogo više neprijateljstva i podozrivosti nego što su to pokazivala
deca iz Lume i Siufange jedna prema drugima. Preadolescentna deca
iz teg sela ne pominju se po imenu i biće označena znakom x.)

IX — Odnos prema pojedincu kao ličnosti

Prvo lice jednine glagola „znati", u odrečnom obliku, ima dva
oblika:

Prvi od ova dva izraza ima potpuno drugačije značenje od drugoga

premda oba predstavljaju, u lingvističkom pogledu, sintaktičke oblike
prepuštene slobodnom izboru: drugi bukvalno znači „ja ne znam", dok
se prvi najbolje može prevesti kolokvijalnim izrazom „Ubij me (ako
znam)". To „ubij me" nikako ne znači da upitana osoba ne zna ništa ili
nema obaveštenja o onome o čemu je pitana, već je naprosto
pokazatelj nezainteresovanosti ili nedragovoljnosti da se pruži
objašnjenje. Da Samoanci sasvim jasno osećaju ovu razliku vidi se po
tome što u jednoj te istoj rečenici često upotrebljavaju oba izraza: Ta
ilo ua le iloa a'u. „Ubij me, ne znam."

IX — Uzorak kratkih opisa karaktera pojedinih

članova domaćinstva kako su ih dale
adolescentne devojke
(Bukvalan prevod iskaza koje su one izdiktirale)
 1. On je čovek bez titule. On vredno radi u polju. On je visok, tanak
i tamnoput. On se ne ljuti lako. On ide da radi i ponovo se vraća
uveče. On je policajac. On radi za vladu. On nije ispunjen
neraspoloženjem. On privlačno izgleda. On nije oženjen.

2. Ona je stara žena. Ona je vrlo stara. Ona je slaba. Ona ne može
da radi. Ona može samo da ostaje u kući. Njena je kosa crna. Ona je
debela. Ona ima elefantijazu u jednoj nozi. Ona nema zuba. Ona nije
razdražljiva. Ona ne mrzi. Ona je vešta pri pletenju asura, kotarica za
ribu i poslužavnika za jelo.

3. Ona je jaka i sposobna za rad. Ona odlazi u unutrašnjost. Ona

čisti, pravi pećnicu i ubira plod hlebnog drveta i skuplja koru papirnog
duda. Ona je dobra. Ona je dobrog vladanja. Ona je vešta pri pletenju
kotarica i asura i finih asura i poslužavnika za jelo, i u slikanju tape i u
ljuštenju, tučenju i lepljenju kore papirnog duda. Ona je niska,
crnokosa i tamnoputa. Ona je debela. Ona je blaga. Ma ko da prođe,
ona se ljubazno naginje k njemu i viče „Po'o fea 'e te maliu i ai?
(najučtiviji način da se upita „Kuda idete?")

4. Ona je debela. Ona ima dugu kosu. Ona je tamnoputa. Ona je

ćorava na jedno oko. Ona je dobrog ponašanja. Ona je vešta u
sađenju taroa i pletenju podnih asura i finih asura. Ona je niska.
Rađala je decu. Evo bebe. Nekih dana ona ostaje u kući, a drugih
odlazi u unutrašnjost. Ona takođe zna da plete korpe.

5. On je dečak. Njegova je koža tamna. Takva mu je i kosa. On

odlazi u šumaricu da radi. On radi u poljima taroa. On svakoga voli.
On je vešt u pletenju korpi. On nedeljom peva u horu mladića. On
veoma voli da se druži s devojkama. Izbačen je iz pastorove kuće.

6. Autoportret
Ja sam devojka. Ja sam niska. Imam dugu kosu. Ja volim svoje
sestre i sve ljude. Znam da pleteni korpe i korpe za ribu i da
pripremam koru papirnog duda. Živim u pastorovoj kući.

7. On je muškarac. On je jak. On ide u unutrašnjost i radi na

poljima svojih rođaka. On ide u ribarenje. On ide da skuplja kokose i
plod hlebnog drveta i lišće za kuvanje i pravi pećnicu. On je visok. On
je tamnoput. On je prilično debeo. Njegova kosa je kratka. On je vešt
u pletenju korpi. On upreda asure od rogozine od palmovog lišća za
12
kuću. Isto je tako vešt u građenju kuća. On je dobrog vladanja i ima
drag izraz lica.

8. Ona je žena. Ne može dovoljno da se naradi (da zadovolji

sebe). Takođe je vešta u pletenju korpi i finih asura i u pravljenju
platna od kore. Ona takođe pravi i pećnicu i raščišćava otpatke oko
kuće. Ona održava kuću u dobrom stanju. Ona loži vatru. Ona puši.
Ona odlazi u ribarenje i nalazi hobotnice i tu'itu'i (morska jaja) i vraća
se i jede ih sirova. Ona ima dobro srce i prijatnog je lica. Ona nikad
nije ljuta. Ona voli i svoju decu, takođe.

9. Ona je žena. Ona ima sina,…. mu je ime. Ona je lenja. Ona je

visoka. Ona je tanka. Njena je kosa duga. Vešta je u pletenju korpi,
izradi platna od kore i pletenju finih asura. Njen muž je umro. Ona se
ne smeje često. Nekih dana ostaje u kući, a drugih ide u unutrašnjost.
Ona sve održava čisto. Ona odlično živi od banana. Ona ima ljupko
lice. Ona se ne oneraspoložuje lako. Ona pravi pećnicu.

10. Ona je kćerka. Ona je devojčica mojih godina. Takođe je

vešta u pletenju asura i korpi i finih asura i senila i podnih asura. Ona
je dobra u školi. Ona ide i da skuplja lišće i plodove hlebnog drveta.
Ona ide i u ribarenje kad nema plime. Ona skuplja račiće i meduze.
Ona je vrlo ljupka. Ona ne pojede svu svoju hranu ako to drugi traže
od nje. Ona pokazuje ljubazno lice svakome ko joj dođe u kuću. Ona
takođe iznosi jelo za sve posetioce.

11. Autoportret
Ja sam vešta u pletenju asura i finih asura i korpi i senila i podnih
asura. Ja idem i donosim vodu za piće za celo moje domaćinstvo, a
takođe i za druge. Idem i skupljam banane i plodove hlebnog drveta i
lišće, i sa svojim sestrama pravim pećnicu. Tada mi (ona i njene
sestre) idemo u ribarenje zajedno i onda je noć.

X — Iskustva i osobenosti obične devojke

 Na ovom uzrastu deca već pružaju veoma zanimljive primere
staranja o fonetici u kojima pokazuju da gotovo isto onako oštro
razlikuju glasove kao i odrasli. Kada su misionari preoblikovali jezik za
pisanje, u jeziku nije bilo k, a mesto k u ostalim polinežanskim
dijalektima, u samoanskom je ispunjavalo ili t ili glasnička stanka.
Ubrzo posle štampanja Biblije i standardizovanja samoanskog načina
pisanja, tešnje veze sa ostrvima Tonga uvele su k u govorni jezik
ostrva Savai'i i Upolu, istiskujući t ali ne zamenjujući glasničku stanku.
Uskoro se ova nametnuta upotreba raširila i prema istoku preko
samoanskih ostrva, a misionari koji su imali nadzor nad školama i
štampom vodili su ogorčenu i uzaludnu bitku protiv onog manje
muzikalnog k. Danas se glas t koristi u govoru obrazovnog sveta i u
crkvi, po pravilu se redovno zadržava u pisanju i koristi u govorima i
prilikama u kojima se zahteva zvaničnost. Deca sa Manu'e koja nikada
nisu pohađala misionarske internate upotrebljavala su samo k. Ali u
crkvi i u školi ona su čula t i bila su dovoljno svesna razlike da me
odmah ukore ako bi mi se prokralo kolokvijalno k, koje je bilo jedina
njihova govorna navika, a glas t su izgovorila možda prvi put u životu
da bi mi pokazala pravilan izgovor od kojeg ja, koja tobože učim da
pravilno govorim, ne smem da odstupim. Takva sposobnost da se
odvoji glas koji se upotrebljava, od glasa koji se čuje, zbilja je vredna
zapažanja u tako male dece, a uostalom i u svake osobe koja nije
upućena u lingvistiku.

XI — Devojka u sukobu
Za šest meseci videla sam šest devojaka kako iz raznih razloga
napuštaju pastorovu kuću: Tasi, zato što joj je majka bila bolesna i
ona je — što je retko — kao najstarije dete biološke porodice, bila
potrebna kod kuće; Tuu, zato što je na godišnjem ispitu u misionarskoj
školi prošla kao najgora, što je njena majka pripisala pastorovoj
pristrasnosti; Limu, zato što je njena maćeha, koju nije volela,
napustila njenog oca te joj je tako sopstveni dom postao privlačniji i
zato što je pod uticajem starije polusestre koja se odala promiskuitetu
počela da se dosađuje u društvu mlađih devojaka i da se zanima za
ljubavne dogodovštine; Litu, jer joj je otac naredio da se vrati kući zato
što je, s pastorovim dopuštenjem ali ne pitajući porodicu, otišla u
tronedeljnu posetu na drugo ostrvo. Za Litu je povratak kući značio
stanovanje na udaljenom kraju drugoga sela, što je iziskivalo potpunu
promenu prijatelja. Nove prijateljice i nova interesovanja sačuvali su je
svake ljutnje zbog promene. Sala, glupava dokona devojka, odbegla
je s ljubavnikom iz pastorove kuće.
 Prilog II - METODOLOGIJA OVOG ISTRAŽIVANJA
Nemoguće je dati jednu jedinu i objedinjenu sliku adolescentne
devojke na Samoi i u isti mah naći zadovoljavajuće odgovore na
različita pitanja za koje se očekuje da će ih pružiti ovakvo istraživanje.
Kada traga za podacima o običajima i obredima, skopčanim sa
adolescencijom, etnolog mora da obuhvati i opise običaja koji su pod
uticajem zapadnjačke propagande i tuđinskih primera počeli delimično
da se raspadaju. Prilikom proučavanja adolescentne devojke na
današnjoj Samoi, tradicionalni običaji i stavovi važni su stoga što se iz
njih još i danas sastoje, najvećim delom, obrasci mišljenja devojčinih
roditelja, čak iako ti običaji i stavovi u njenom kulturnom životu više
nemaju konkretnog izraza. Ali ova dvostruka potreba da se opiše ne
samo sadašnja sredina i devojčina reakcija na nju, već i da se
povremeno ubaci i opis kruće kulturne sredine iz vremena devojaštva
njene majke, osujećuje donekle jedinstvenost ovog istraživanja.
Podrobna posmatranja izvršena su nad skupinom devojčica i
devojaka koje su živele u tri praktično spojena sela, na jednoj strani
ostrva Tau. Podaci o obredima koji okružuju rođenje, adolescenciju i
brak prikupljeni su iz svih sedam sela arhipelaga Manu'a.
Metod istraživanja temelji se na pretpostavci da će podrobno,
intenzivno ispitivanje biti od veće vrednosti negoli rasplinutije i
uopštenije istraživanje koje bi se zasnivalo na manje taćnom
poznavanju većeg broja jedinki. Istraživanje dr Van Uotera (Van
Water) Adolescentna devojka u primitivnim narodima (The Adolescent
Girl Among Primitive Peoples) iscrpio je mogućnosti ispitivanja koje bi
se temeljilo na pukim spoljašnjim opaskama etnologa koji daje
standardizovan opis primitivne kulture. Tu imamo preobilje opšte
opisne građe, bez podrobnih posmatranja i pojedinačnih slučajeva, u
svetlu kojih bi je bilo mogućno objasniti.
Spisateljka je stoga odlučila da radi na jednom malom prostoru, sa
skupinom koja je brojala svega šest stotina ljudi, i da provede šest
meseci prisno se i podrobno upoznajući sa svim adolescentnim
devojkama u toj zajednici. Pošto je bilo svega šezdeset osam
devojčica i devojaka starih od devet do dvadeset godina, očigledni su
razlozi iz kojih bi sve kvantitativne tvrdnje praktično bile bezvredne: za
toliku grupu verovatna greška je prevelika; klase uzrasta su premale,
itd. Kvantitativne tvrdnje mogu biti od značaja jedino kada je posredi
varijabilnost u samoj grupi, jer što je manja varijabilnost u okviru
uzorka, to je veća opšta validnost rezultata.
Osim toga, tip podataka koji nam je bio potreban nije od one vrste
koja se lako daje podvrći kvantitativnoj obradi. Kako će devojka
reagovati na svoju maćehu, na rođake koji je odgajaju, na mlađu
sestru ili na starijeg brata — sve je to, u kvantitativnom smislu,
nemerljivo. Kao što lekar i psihijatar smatraju da je neophodno opisati
svaki slučaj posebno, da bi te slučajeve iskoristili više kao osvetljenje
svoje teze nego kao neki neoboriv dokaz kakav je moguće izvesti u
egzaktnim naukama, tako je i izučavalac onih neopipljivih psiholoških
strana ljudskog ponašanja primoran više da osvetljava no da dokazuje
neku tezu. Sastav pozadine naspram koje devojka dela može se
opisati tačnim i opštim izrazima, ali njena reagovanja su funkcija njene
ličnosti i ne mogu se opisati a da se ne pozovemo na nju. Uopštavanja
se temelje na brižljivom i podrobnom posmatranju male grupe
subjekata. Ovi će rezultati biti osvetljeni i ilustrovani istorijama samih
primera ispitivanja.
Zaključci su takođe podvrgnuti ograničenju individualnih razlika. To
su procene jedne osobe o masi podataka čije su mnoge najznačajnije
strane, već po samoj svojoj prirodi, poznate možda samo njoj. To je
bilo neizbežno, i kao olakšica se može reći jedino to da su, pošto je
činilac individualnih razlika držan apsolutno konstantnim, različiti
delovi podataka potpuno uporedivi. Procene o reagovanju Lole na
njenog ujaka i Sone na njenu polusestru izražene su na potpuno istoj
osnovi.
Još jedan metodološki postupak koji je verovatno potrebno
obrazložiti jeste taj što je longitudinalna metoda zamenjena poprečno-
sekcijskom. Podrobno je proučeno dvadeset osmoro dece u kojih se
još nisu ukazali znaci puberteta, četrnaestoro koje će verovatno
sazreti za godinu ili godinu i po dana, i dvadeset pet devojaka koje su
u poslednje četiri godine prošle kroz pubertet, ali koje zajednica još
nije svrstala u odrasle. Manje intenzivna posmatranja obavljena su i
nad sasvim malom decom, kao i nad mladim udatim ženama. Ovaj
metod uzimanja poprečnih preseka, uzoraka jedinki u različitim
razdobljima fizičkog razvoja, i tvrđenje da će se u skupini koja se
nalazi na ranijem stupnju jednom ukazati karakteristike koje se javljaju
u drugoj skupini, koja je u razvoju odmakla stupanj dalje, manje su
vredni, naravno, od longitudinalnog istraživanja u kojem se ista
skupina posmatra niz godina. Obično je jedina prihvatljiva odbrana za
takav postupak — veoma velik broj slučajeva. Broj slučajeva
obuhvaćenih ovim istraživanjem, premda veoma mali u poređenju sa
brojem koji skuplja svaki izučavalac američke dece, ipak tvori dovoljno
velik uzorak s obzirom na to koliko je broj stanovnika na Samoi mali
(otprilike osam hiljada na sva četiri ostrva američke Samoe) i na to da
je jedino odabiranje bilo geografsko. Moglo bi se dalje tvrditi da gotovo
bespogovoran karakter zaključaka, izvanredno mali broj izuzetaka koji
se mora napraviti, dalje potvrđuju valjanost veličine uzorka. Poprečno-
sekcijsku metodu samo prihvatili, razume se, iz razloga isplativosti, ali
kada se rezultati brižljivo izvedu iz dovoljno velikog uzorka, oni se
sasvim lepo mogu porediti sa rezultatima dobijenim longitudinalnom
metodom, kada se isti subjekti posmatraju niz godina. Za ciljeve
psihološke teorije, dovoljno je znati da u nekom društvu deca
prohodaju, prosečno, sa dvanaest meseci, a progovore, prosečno, sa
petnaest. Za ciljeve određivanja dijagnoze, potrebno je znati da je
Džon prohodao sa osamnaest meseci, a progovorio tek sa dvadeset.
Stoga je i za opšte teorijske ciljeve dovoljno utvrditi aa se u devojčica
koje su upravo zašle u pubertet javlja stidljivost i gubitak prisebnosti
pred dečacima, ali ako hoćemo da shvatimo Malino prestupništvo,
neophodno je da znamo da ona više voli društvo dečaka nego društvo
devojčica i da je to tako već nekoliko godina.

POSEBNE METODE
Podaci potrebni za opis kulturne osnove prikupljeni su na naučno
ispravan način, najpre putem razgovora sa brižljivo odabranim
izvestiocima, potom putem sravnjivanja njihovih iskaza sa iskazima
drugih izvestilaca, kao i putem nalaženja mnogih primera i slučajeva
za proveru. Uz nekoliko nevažnih izuzetaka ta je građa prikupljana na
samoanskom jeziku, a ne posredstvom tumača. Rad sa pojedincima u
potpunosti je obavljen na jeziku domorodaca, pošto na ostrvu nije bilo
mladih ljudi koji su govorili engleski.
Premda je poznavanje ukupne kulture bilo bitno za tačnu procenu
ponašanja ma koje jedinke uzete posebno, podroban opis biće dat
samo za one vidove kulture koji su u neposrednoj vezi sa problemom
adolescentne devojčice. Ako Pele, recimo, odsečno odbija da odnese
poruku nekom rođaku, važno je znati da li je na to podstakla
tvrdoglavost, mržnja prema rođaku, strah od pomrčine ili strah od
duha koji živi u blizini i ima običaj da ljudima skače na leđa. Ali
podrobno navođenje naziva i navika svih lokalnih duhova malo bi
pomoglo čitaocu da shvati glavni problem. Svi opisi kulture, dakle, koji
nisu od neposredne važnosti, izostavljeni su iz ove rasprave, ali nisu
bili izostavljeni iz prvobitnog istraživanja. Njihova nepovezanost sa
temom, prema tome, sigurno je ustanovljena.
Znanje o opštem kulturnom obrascu upotpunjeno je podrobnim
istraživanjem društvene strukture tri sela uzeta u razmatranje. Svako
je domaćinstvo analizovano prema rangu, bogatstvu, smeštaju, blizini
i odnosima sa drugim domaćinstvima, i prema starosti, polu, srodstvu,
bračnom stanju, broju dece, ranijim prebivalištima svakog pojedinca u
domaćinstvu. Ova građa poslužila je kao opšta osnova za opis i za
dalju i pažljiviju analizu domaćinstava subjekata, i omogućila je
proveravanje porekla zavada ili saveza između pojedinaca, korišćenja
izraza koji označuju srodstvo itd. Svako je dete, dakle, proučavano
naspram osnove koju smo do tančina upoznali.
O subjektima je prikupljen i niz ostalih obaveštenja: približan uzrast
(stvarna starost se na Samoi nikada ne može odrediti), redosled
rođenja, broj braće i sestara, ko je sve stariji a ko mlađi od subjekta,
broj brakova svakog od roditelja, stanovanje sa majčinom, odnosno
očevom porodicom, godine provedene u pastorovoj školi i vladinoj
školi, i uspeh tamo postignut, da li je dete ikada bilo van svog sela ili
izvan ostrva, seksualno iskustvo itd. Deci su, isto tako, zadati i
improvizovan test inteligencije, testovi naziva boja, mehaničkog
pamćenja, suprotnosti, zamene, lopte u polju i tumačenja slika. Svi su
ti testovi zadati na samoanskom jeziku; standardizacija, naravno, nije
bila mogućna, a uzrasti dece bili su poznati samo približio; od koristi
bili su mi uglavnom da devojčicu svrstam u skupinu kojoj pripada, a za
poređenje nemaju vrednosti. Rezultati testova ukazali su, pri svemu
tome, na veoma nisku varijabilnost u samoj grupi. Testove je dopunio
upitnik koji nije popunjavan izrično, već, s vremena na vreme
uzgrednim postavljanjem pitanja. Na osnovu tog upitnika dobijena je
mera u kojoj su devojčice poznavale pojedine poslove, stepen do
kojeg su sudelovale u tradicionalnom učenju zajednice, obim u kojem
su usvojile evropsko znanje o stvarima kao što su gledanje na sat,
služenje kalendarom, a takođe i obim učestvovanja u prizorima smrti,
rođenja, pobačaja, ili bile očevici takvih prizora, itd.
Ali ovi kvantitativni podaci samo su goli kostur građe skupljane
višemesečnim posmatranjem pojedinaca i grupa — samih, u
domaćinstvu i u igri. Iz tih je posmatranja izvedena glavnina
zaključaka o stavovima dece prema porodici i prema drugoj deci, o
verskim interesovanjima ili nepostojanju tih interesovanja, i o
pojedinostima njihovog polnog života. Ta se obaveštenja ne mogu
svesti na tabele niti na statističke tvrdnje. U mnogim slučajevima ona,
naravno, nisu onako potpuna kao u drugima. U nekim slučajevima, da
bi se shvatio neki zbunjujući vid detinjeg ponašanja, bilo je potrebno
sprovesti opsežnije ispitivanje. U svim slučajevima, istraživanje sam
nastavljala sve dok ne bih shvatila devojčine pobude i stupanj do
kojeg su se njeni stavovi mogli objasniti odlikama porodice u kojoj je
živela i dobnom skupinom kojoj je pripadala.
Postojanje pastorove škole sa internatom za devojke koje su zašle
u pubertet omogućilo mi je da sastavim približnu kontrolnu grupu.
Nadzor nad tim devojkama bio je toliko strog da su im
heteroseksualne radnje bile omogućene; one su združene sa ostalim
devojkama istih godina, bez obzira na srodstvo; živele su urednijim i
sređenijim životom od devojaka koje su ostale u svojim kućama.
Načini na koje su se one razlikovale od ostalih devojaka istih godina i
više nalikovale svojim engleskim vršnjakinjama kreću se, sa
iznenađujućom tačnošću, pravcima na koje ukazuju osobene razlike u
okolnostima. Ipak, pošto su jedan deo vremena provodile u svojim
kućama, prekid sa domaćom sredinom nije bio potpun i vrednost
skupine tih devojaka kao kontrolne grupe strogo je ograničena.
 Prilog III - SAMOANSKA CIVILIZACIJA KAKVA JE
DANAS
Mesto ovog istraživanja jeste maleno ostrvo Tati. Duž jedne obale
ostrvca, koja se naglo uzdiže ka planinskom vrhu u središtu, zbila su
se tri seoceta — Luma i Siufanga, jedno uz drugo, i Faleasao, pola
milje dalje. Na drugom kraju ostrva nalazi se usamljeno selo Fitiuta,
odvojeno od ostala tri dugom i vrletnom stazom. Mnogi ljudi iz ona tri
sela nikada nisu bili u osam milja udaljenoj Fitiuti. Dvanaest milja
preko otvorenog mora nalaze se dva ostrva — Ofu i Olesenga — koja
sa ostrvom Tau sačinjavaju Arhipelag Manu'a, najprimitivniji deo
Samoe. Sa jednog od ovih ostrvaca na drugo često se putuje malim
katamaranima i žitelji Manu'e shvataju sebe kao celinu izdvojenu u
odnosu na žitelje Tutuile, velikog ostrva na kojem se nalazi
Mornarička komanda. Stanovništvo ta tri ostrvca broji nešto više od
dve hiljade ljudi, a stanovnici sedam sela, koliko ih Arhipelag ima,
neprestano se uzajamno posećuju, sklapaju brakove i usvajaju decu.
Domoroci i dalje žive u kućama u obliku košnice, sa podovima od
koralnog šljunka, bez zidova osim pomičnih pletenih senila koja
spuštaju kada je vreme ružno, i sa krovom od rogozine od šećerne
trske, nad kojim je, kad god je bura, neophodno vezivati palmove
grane. Umesto svog s naporom izrađenog platna od kore papirnog
duda, za svakidašnju odeću koriste pamučnu tkaninu, a domorodačka
nošnja čuva se za svečane prilike. No muškarci se zadovoljavaju
komadom široke pamučne krpe, lavalavom, koju nose oko slabina i
učvršćuju oko struka spretnim uvrtanjem tkanine. Ova nošnja
omogućuje da se iznad i ispod nabora lavcdave vidi sasvim malo
tetoviranih šara koje od kolena do krsta prekrivaju tela muškaraca.
Tokom dva pokolenja tetoviranje je na Manu'i tabu, tako da samo
jedan deo stanovništva kreće na putovanje do drugog ostrva, što je
neophodno da bi se našao stručnjak za tetoviranje. Žene nose dužu
lavalavu i kratku pamučnu haljinu koja im dopire do kolena. I muškarci
i žene idu bosonogi, a šešire nose jedino kad idu u crkvu, kojom
prilikom muškarci oblače bele košulje i bele kapute što su ih
domišljato skrojile domorodačke žene, podražavajući kapute sa Palm
Biča koji su im dospeli do ruku. Žene su mnogo oskudnije tetovirane
nego muškarci, i tek gde-gde na rukama, šakama ili butinama imaju
tačke ili krstiće. Cvetni venci, cvetovi u kosi i cvetovi upleteni oko
članaka na nozi ublažavaju bezbojnost izbledele pamučne odeće, a
prazničnih dana divno išarano platno od kore papirnog duda, fine
asure veselo opervažene perjem crvenih papagaja, perike od ljudske
kose ukrašene perjanicama i perima, podsećaju na slikovitiju nošnju
predhrišćanskih dana.
Šivaće mašine se koriste godinama premda, što se opravki tiče,
domoroci i dalje zavise od nekog veštog mornara. Kućnoj opremi
dodate su i makaze, ali samoanska žena se i dalje, kadgod može,
koristi zubima i komadom bambusa. U misionarskim školama poneka
je žena naučila kukičanje i vezenje, i tom svojom veštinom služi se
naročito zato da ukrasi oble, teške jastuke koji naglo zamenjuju male
bambusove podmetače za glavu. Čaršavi od belog pamuka došli su
na mesto čvrsto upletenih asura ili platna od kore papirnog duda.
Pamučne mreže protiv komaraca čine domorodačku kuću mnogo
podnošljivijom nego što je ona to morala biti onda kada su šatori od
kore papirnog duda bili jedina odbrana od insekata. Ta se mreža noću
okači o debele konopce koji vise iznad kuće, a donje joj se ivice
pričvršćuju kamenjem, tako da psi lutalice, svinje i kokoši slobodno
tumaraju po kući ne uznemirujući usnule.
Vedrice od ahata služe, uz izdubljene kokosove ljušture, na
donošenje vode iz izvora i iz mora, a uz šolje od kokosa nađe se i
poneka porcelanska šolja ili čaša. Mnoga domaćinstva imaju gvozdeni
lonac u kojem tečna jela mogu da kuvaju bolje nego na stari način,
kada se u drvene posude u kojima je bila tečnost koju je trebalo
zagrejati bacalo usijano kamenje. Kerozinske svetiljke i fenjeri u
širokoj su upotrebi; stara kandila od kokosove ljuske i svetiljke s uljem
kokosa ponovo se uvode samo u vreme velike oskudice, kada ljudi
nemaju novca da kupe kerozin. Ehivan se smatra veoma cenjenim
luksuzom; Samoanci su naučili da ga gaje, ali mnogo više vole
uvezene vrste.
Izvan kuće, promene do kojih je dovelo uvođenje evropskih
predmeta veoma su male. Umesto starog kamenog noža, domoroci
seku kopru gvozdenim nožem i bradvom sa gvozdenim sečivom. Ali
zabatne grede kuća i dalje uvezuju predivom, a delove ribarskog čuna
povezuju ušivanjem. Gradnja velikih čunova napuštena je. Danas se
grade samo mali ribarski čunovi, a za dovlačenje ulova preko spruda
domoroci grade čamce na vesla s kobilicom. U malim čunovima i
čamcima na vesla kreće se samo na kratka putovanja, a za velika se
čeka dolazak broda Mornarice. Vlada otkupljuje kopru i s tako
dobijenim novcem Samoanci kupuju odeću, konac, kerozin, sapun,
šibice, noževe, pojaseve i duvan, plaćaju poreze (koji se ubiru od
svakog čoveka koji je prešao određenu visinu, pošto se godine ne
mogu odrediti), i potpomaže crkvu.
Pa ipak, premda se Samoanci služe tim proizvodima složenije
civilizacije, oni od njih ne zavise. Ako se izuzme izrada i korišćenje
kamenih alatki, verovatno se slobodno može reći da nijedna od
domorodačkih veština nije izgubljena. Sve žene izrađuju platno od
kore papirnog duda i pletu fine asure. Deca se i dalje rađaju na
komadu platna od kore, pupčana vrpca se preseca komadom
bambusa a novorođenče se uvija u naročito pripremljen komad belog
platna od kore papirnog duda. Ako nema sapuna, divlja pomorandža
služi kao penušava zamena. Muškarci i dalje sami pletu mreže, sami
prave udice, sami pletu zamke za jegulje. I premda se koriste
šibicama kada ih mogu naći, oni nisu zaboravili umeće da za tren oka
preobraze obramicu u kresivo.
Od svega je možda najvažnija činjenica da oni i dalje u potpunosti
žive od hrane koju sami proizvode, sadeći je zašiljenim pritkama po
sopstvenim poljima. Plodovi hlebnog drveta, banane, taro, jam i kokos
hranljiv su i jednoličan dodatak ribi, školjkama i rakovima, krabama i, s
vremena na vreme, svinjama i pilićima. Hrana se u selo donosi
kotaricama, upravo ispletenim od palmovog lišća. Kokosovi orasi
stružu se ivicom drvene ,,trenice" sa šiljkom od školjke ili gvožđa; plod
hlebnog drveta i taro nataknu se na kratak kolac, ispod njih se učvrsti
kokosova ljuštura da ne spadaju, te im se kora skida komadom
kokosove ljuske. Zelene banane ljušte se bambusovim nožem.
Ukupna količina hrane za porodicu od petnaest ili dvadeset članova,
za dva ili tri dana, kuva se odjednom, u velikoj, kružnoj, kamenoj jami.
Kamenje se najpre zagreje do belog usijanja; potom se pepeo zgrne
ustranu; hrana se postavi na kamenje a pećnica pokrije zelenim
lišćem pod kojim se jelo skroz propeče. Kad je jednom spravljeno, jelo
se čuva u kotaricama koje su okačene u glavnoj kući. Služi se u
plitkim zdelama od palmovog lišća, ukrašenim svežim listovima
banane. Jedini pribor za jelo su prsti, i pri kraju obeda ljudi svečano
dodaju drugima drvenu zdelu za pranje.
Nameštaj, izuzev nešto kovčega i ormana, nije prodro u kuću. Ceo
život odvija se na podu. Govoriti u kući stojeći i dalje znači kršiti
etikeciju i posetilac mora da nauči da satima sedi prekrštenih nogu,
bez gunđanja.
Samoanci su hrišćani od pre gotovo sto godina. Izuzev malog
broja katolika i mormona, svi domoroci Američke Samoe pripadnici su
Londonskog misionarskog društva, na Samoi poznatoj pod nazivom
„Crkva Tahitija", po mestu gde je nastala. Kongregacionalistički
misionari izvanredno, uspešno su prilagodili strogo učenje i još strožu
etiku jedne britanske protestantske sekte potpuno oprečnim stavovima
skupine ostrvljana Južnoga mora. U misionarskim školama sa
internatima oni su mnoge mladiće obučili za domorodačke pastore i
misionare na drugim ostrvima, i mnoge devojke za pastorske supruge.
Pastorova je kuća kako versko, tako i obrazovno središte sela. U
pastorovoj škoii deca uče da čitaju i pišu na sopstvenom jeziku, kojem
su prvi misionari prilagodili naše pismo, da izvode prost račun i pevaju
himne. Misionari su bili protiv toga da domoroce uče engleskom
jeziku, ili da ih na bilo koji način odvraćaju od onih jednostavnih vidova
njihovog primitivnog života za koje su procenili da su neškodljivi.
Otuda, premda stariji članovi crkve drže odlične propovedi i u mnogim
slučajevima izvrsno poznaju Bibliju (koja je prevedena na samoanski
jezik), premda vode računovodstvo i obrću velike poslove, oni ne
govore engleski, ili ga jedva ponešto znaju. Na ostrvu Tau, u isti mah
nikada nije bilo više od šačice ljudi koji su imali bilo kakvo znanje
engleskog.
Mornarička uprava primenjuje izvrsnu politiku blagonaklonog
nemešanja u poslove domorodaca. Ona osniva dispanzere i rukovodi
bolnicama u kojima se obučavaju domaće bolničarke. Te se
bolničarke šalju u sela gde postižu iznenađujući uspeh u davanju onih
veoma jednostavnih lekova kojima raspolažu — ricinusa, joda,
argirola, alkoholnih obloga, itd. Povremeno davanje salvarsana dovodi
do brzog iščezavanja upadijivijih simptoma frambezije. Domoroci uče
da po lek dolaze u dispanzer, a ne da konjunktivitis pogoršavaju
nadražujućim kašastim oblozima od lišća, sve dok ne oslepe.
U većini sela izgrađeni su rezervoari koji glavnoj česmi, na kojoj se
obavlja sve pranje i kupanje, obezbeđuju zalihu nezagađene vode. U
skladištima za kopru, u svakom selu kopra se čuva sve dok vladin
brod ne dođe po nju. Radovi na građenju tih skladišta, seoskih
čamaca koji se koriste za tegljenje kopre preko spruda, međuseoskih
puteva i popravci vodovoda izvode se kulučenjem sela kao celine, što
savršeno odgovara domorodačkom obrascu zajedničkih radova. Vlada
funkcioniše preko postavljenih upravitelja oblasti i poglavara okruga, i
preko „kmetova" koji se biraju u svakom selu. Uprava ovih zvaničnika
miroljubiva je i uspešna srazmerno rangu što ga oni imaju u
domorodačkoj organizaciji društva. Svako selo ima i dva policajca koji
igraju ulogu gradskih telala, izaslanika prilikom vladinih pregleda i
nosača opreme bolničarki iz sela u selo. Postoje još i okružne sudije.
Glavnom sudu predsedavaju jedan američki građanski sudija i jedan
sudija domorodac. Kazneni zakonik sastoji se iz neplanirane
kombinacije vladinih proglasa, vrednih zapažanja po trpeljivosti prema
domorodačkim običajima. Kada se u tom zakoniku ne nađe nikakva
odredba koja odgovara datom slučaju, koriste se slobodno uzeti i
iznova protumačeni zakoni države Kalifornije kako bi se odluci suda
dala zakonita podloga. Ti su sudovi preuzeli na sebe sređivanje raspri
koje se tiču važnih titula i imovinskih prava; a glavni uzroci parničenja
u sudu Pago Pagoa isti su kao i oni koji su potresali domorodačke
fonoe pre stotinak godina.
Danas u mnogim selima postoje škole i u njima deca, sedeći
prekrštenih nogu na podu velike domorodačke kuće, uče neke
maglovite osnove engleskog od mladića čije je poznavanje jezika
jedva nešto veće od njihovog. Isto tako, ona uče i višeglasno pevanje,
za koje su izuzetno obdarena, kriket i mnoge druge igre. Škole
doprinose postepenom usađivanju pojmova higijene i rušenju ograda
između dobnih i polnih skupina, kao i između uskog vezivanja društva
uz mesto stanovanja. Najobdareniji učenici i učenice iz udaljenih škola
odvajaju se da bi postali bolničarke, učitelji i kandidati za
domorodačke marince, fitafite, koji rade kao policajci, bolničari ili
tumači u pomorskoj upravi. Izoštreno osećanje Samoanaca za
društvene razlike čini ih naročito kadrim da sarađuju sa vladom u kojoj
postoji hijerarhija činovništva; crtice i zvezdice na ramenima uklapaju
se, bez zbrke, u samoanski poredak rangova. Kada Guverner sa
grupom činovnika dođe u zvaničnu posetu, domaći starešina-besednik
služi kavu, najpre Guverneru, zatim najvišem starešini među gostima,
potom komandantu mornaričke komande, pa sledećem najvišem
starešini — sve to bez ikakvih teškoća.
Jedna stvar koja u svim opisima samoanskog života mora da na
čitaoca ostavlja najjači utisak jeste izuzetna savitljivost te civilizacije
onakve kakvu je danas zatičemo. Ta je savitljivost ishod mešanja
različitih evropskih ideja, verovanja, mehaničkih izuma sa tom starom,
primitivnom kulturom. Nemoguće je reći da li nekom izuzetnom geniju
same samoanske kulture, ili srećnom slučaju treba zahvaliti za to što
su strani elementi tako temeljno i skladno prilagođeni staroj kulturi. Na
mnogim ostrvima Južnih mora dodir sa civilizacijom belaca doveo je
do potpunog izrođavanja domorodačkog života, do gubitka
domorodačkih veština i predanja i do poništenja prošlosti. Na Samoi
nije tako. Dete koja raste upada u manje nedoumice no što su one sa
kojima se suočava dete evropskih roditelja rođeno u Americi. Jaz
između roditelja i dece uzan je i bezbolan i ima malo onih nesrečnih
strana koje obično postoje u prelaznom razdoblju. Time što deci nudi
životni put po izboru, nova kultura je donekle olakšala roditeljski jaram.
Ali u suštini deca i dalje rastu u homogenoj zajednici u kojoj postoji
jednoobrazni skup ideala i težnji. Opisana lakoća s kojom sadašnje
samoanske devojčice prolaze kroz adolescenciju ne može se sa
sigurnošću pripisati prelaznom razdoblju. Isto je toliko značajna i
činjenica da adolescencija može biti razdoblje razvoja bez potresa.
Ako spolja ne bi došli nikakvi dopunski podsticaji ili pokušaji da se
okolnosti izmene, samoanska kultura mogla bi ostati uglavnom takva
kakva jeste još dvesta godina.
Ali ne bi nikako bilo pravedno ne istaći da je samoanska kultura,
pre uticaja belaca, bila manje savitljiva i da nije ovako blago postupala
sa pojedincima koji bi skrenuli. Sa devojkama koje bi počinile
seksualni prestup, primitivna Samoa bila je mnogo stroža od
današnje. A čitalac nikako ne bi smeo da pobrka okolnosti koje smo
opisali sa okolnostima kakve su vladale na staroj Samoi, niti sa
okolnostima tipičnog primitivnog društva. Današnja samoanska
civilizacija naprosto je plod slučajnog i, u celini gledano, srećnog
uticaja složene, nametljivosti kulture na jednostavniju i gostoljubiviju
kulturu urođenika.
U stara vremena, glava domaćinstva imala je vlast nad životom i
smrću svakog pojedinca pod svojim krovom. Američki pravni sistem i
misionarska učenja stavili su ta prava van zakona i iskorenila ih.
Pojedinac i dalje ima koristi od poseda zajednice i od prava koja
polaže na svu porodičnu zemlju; ali on više ne mora da ispašta zbog
nečije tiranije koju je moglo da potkrepi nasilje, pa i smrt. Kada su
devojke posredi, odstupanja od čednosti nekada su kažnjavana
teškim batinanjem i žigošućim brijanjem glave. Misionari su odvratili
ljude od batinjanja i brijanja glave, ali nisu uspeli da kao delotvornu
zamenu nametnu razborito vladanje. Devojka na čije se seksualne
aktivnosti njena porodica mršti u mnogo je boljem položaju od svoje
prababe. Mornarica i crkva su, svaka sa svoje strane, zabranile obred
razdevičenja koji je nekada bio neodvojiv deo udaje devojaka od
ranga; tako je ukinut najmoćniji podstrek očuvanje nevinosti. Da su ti
surovi i primitivni postupci potkrepljivanja strožeg načina života
zamenjeni verskim sistemom koji bi ozbiljno žigosao seksualnu
prekršiteljku, ili zakonskim sistemom koji bi je proganjao i kažnjavao,
onda bi nova, hibridna civilizacija bila isto onako teško opterećena
mogućnostima sukoba kao što je to nesumnjivo bila stara civilizacija.
Ovo isto tako važi i za lakoću s kojom mladi menjaju boravište.
Ranije je bilo neophodno da pobegnu vrlo daleko ne bi li izbegli
batinanje do smrti. Danas ozbiljno batinanje nije dozvoljeno ali se
bežanje, kao obrazac ponašanja, nastavlja. Stari sistem nasleđivanja
mora da je izazivao mnogo ogorčenosti u sinova koji nistf stekli
najbolje titule; danas se častoljubivi mogu opredeliti za dva nova
zanimanja — za sveštenički poziv i za fitafite. Sistem tabua, premda
na Samoi nikada nije bio onoliko strog koliko u ostalim delovima
Polinezije, nesumnjivo je prinuđivao ljude da žive razboritijim životom i
jače isticao razlike u rangu. Ono malo ekonomskih promena što su
nastale, bile su taman dovoljne da lako uzdrmaju sistem ugleda koji se
temeljio na razmetanju i rasipničkom razdavanju imovine. Sada je,
preko spremanja kopre, državne službe ili izrade predmeta zanimljivih
za putnike koji parobrodom dolaze na glavno ostrvo, lakše steći
bogatstvo. Mnoge visoke starešine smatraju da ne vredi zadržavati
položaj na koji su naimenovane, a mnogobrojni skorojevići imaju
priliku da zadobiju ugled koji im, uz sporiji način sticanja bogatstva, ne
bi bio dostupan. Snažan lokalni patriotizam i zavade, ratovi, zavist i
sukobi (kada su posredi brakovi između stanovnika različitih sela) koji
proizlaze iz njega — sve se to gubi onako kako se mogućnosti
prevoza poboljšavaju a međuseoska saradnja u verskim i obrazovnim
pitanjima unapređuje.
Bolje alatke donekle su dokrajčile tiraniju majstora-zanatlija.
Siromašnom, ali vrednom čoveku sada je lakše da stekne gostinsku
kuću nego onda kada se težak i veoma specijalizovan posao obavljao
kamenim alatom. Nešto novca i tkanine kupljene od trgovaca sa
brodova delimično su oslobodili žene ogromnog rada oko pravljenja
asura i tape za oblačenje i kao jedinica razmene. S druge strane,
osnivanje škola lišilo je dom vojske korisnih malih radnika, posebno
devojčica koje su se starale o bebama, i tako odrasle žene tešnje
vezalo za rutinu domaćih poslova.
Pubertet se nekada mnogo više naglašavao nego danas. Tabui po
kojima devojka nije smela da sudeluje u obredu pripreme i služenja
kave i u kuvanju nekih jela znali su se i morali su se poštovati. Ulazak
devojke u Aualumu bio je uvek, a ne samo ponekad, obeležen
gozbom. Neudate devojke i udovice spavale su, bar deo vremena, u
kući taupo. Sama taupo imala je mnogo teži život. Danas ona tuca
koren kave, ali u vreme njene majke trebalo ga je žvakati dok vilica ne
zaboli od tog beskonačnog posla. Nekada, ako bi se prilikom njene
udaje otkrilo da je odstupila od pravila čednosti, pretilo joj je batinanje
do smrti. Adolescentni dečaci imali su da izdrže tetoviranje — bolan,
mučan postupak čiji su značaj isticali još i grupni obred i tabu. Danas,
jedva da je polovina svih mladića tetovirana; tetoviranje se izvodi na
mnogo starijem uzrastu i nema veze sa pubertetom; obredi su iščezli i
tetoviranje je postalo puko pitanje plaćanja stručnjaku.
Zabrane krvne osvete i nasilja nad ljudima delovale su kao
podsticaj većoj slobodi ličnosti. Pošto mnoge zločine koji su ranije
kažnjavani krvnom osvetom i nasiljem, nove vlasti više ne smatraju
zločinima, nije izmišljen nikakav novi mehanizam za kažnjavanje
onoga koji se oženio razvedenom ženom čoveka višeg ranga, za
nitkova koji ogovaranjem van sela iznosi svoje selo na rđav glas, za
drskog klevetnika koji navodi tuđ rodoslov ili za nevaljalog dečaka koji
iz probušenih kokosa vadi slamke te tako i bez reči vređa posetioce. A
mnoge zločine koje pominje naš kazneni zakonik Samoanac nema
običaj da čini. Ako krade, vlada ga kažnjava novčano, kao što bi ga
ranije kaznilo selo. Ali sa glavnim vlastima on vrlo malo dolazi u
sukob. On je odveć navikao na tabu da bi mu smetala prinuda na
karantin koja prolazi pod istim ruhom; odveć je navikao na prevelike
zahteve svojih rođaka da bi se sekirao zbog malih poreza koje traži
vlada. Čak i nepopustljiv stav koji su odrasli ranije zauzimali prema
preuranjenoj zrelosti sada je ublažen, jer ono što je u kući greh — u
školi postaje vrlina.
Usled novih uticaja, staroj kulturi ispali su zubi. Ljudožderstvo, rat,
krvna osveta, vlast mataia nad životom i smrću ukućana, kažnjavanje
čoveka koji je prekršio neki seoski proglas time što bi mu zapalili kuću,
posekli drva, pobili svinje i prognali porodicu, okrutni obred đefloracije,
običaj da se na putu za groblje ostave neobrađena polja, bezbroj
života izgubljenih na dugim putovanjima u malim čunovima, teškoće
prouzrokovane rasprostranjenim bolestima — sve je to otišlo u
nepovrat.
A na mestu tih pojava dosada se nisu ukazale druge, koje bi
takođe stvarale nesreću.
Ekonomska nesigurnost, siromaštvo, sistem nadnica, odvojenost
radnika od zemlje i sredstava za proizvodnju, moderno ratovanje,
industrijske bolesti, ukidanje dokolice, birokratska uprava koja
dodijava — sve to još nije prodrlo na ostrvo koje nema izvora vrednih
iskorišćavanja. A ni one teže uhvatljive pošasti civilizacije — neuroze,
filozofske zamračenosti, lične tragedije nastale usled pojačane svesti
o ličnosti ili veće diferenciranosti osećanja prema suprotnom polu, ili
sukobi između religije i drugih ideala — nisu zahvatile domoroce.
Samoanci su od naše kulture preuzeli samo one delove koji im život
čine udobnijim, a kulturu savitijivijom — pojam Božje milosti bez
učenja o početnom grehu.
 Prilog IV - MENTALNO ZAOSTALI I DUŠEVNO
BOLESNI
Kako uopšte nisam obučena za postavljanje dijagnoze duševnog
oboljenja niti sam imala bilo kakvu opremu za tačnu dijagnozu
mentalne zaostalosti, mogu samo da zabeležim nekoliko laičkih
zapažanja koja bi mogla da zanimaju stručnjaka zainteresovanog za
mogućnosti proučavanja patologije primitivnih naroda. U Arhipelagu
Manu'a, čije stanovništvo broji nešto više od dve hiljade ljudi, videla
sam jedan slučaj koji bi se mogao svrstati u idiotiju, jednog imbecila,
jednog četrnaestogodišnjaka koji je izgledao da je i slabouman i lud,
jednog tridesetogodišnjaka u kog se ispoljavalo dobro sistematizovano
ludilo veličine i jednog seksualno izopačenog čoveka koji se, po
razvijenim dojkama, ženskim pokretima i držanju i sklonosti ka
ženskim delatnostima, približavao uzoru suprotnog pola. Mali idiot bio
je jedno od sedmoro dece; imao je mlađeg brata ikoji je prohodao pre
godinu dana, a majka je rekla da razlika između to dvoje dece iznosi
dve godine. Nožice su mu bile zakržljale i suve, imao je ogroman
stomak i veliku glavu usađenu veoma nisko na ramenima. Nije mogao
ni da hoda ni da govori, neprestano je slinio i nije mogao da vlada
svojim ekskretornim funkcijama. Imbecilna devojčica živela je na
drugom ostrvu i nisam imala mogućnosti da je iole duže posmatram. U
pubertet je bila zašla pre godinu ili dve dana i u vreme kada sam je ja
videla bila je trudna. Mogla je da govori i izvršava jednostavnije
zadatke kakve su obično obavljala deca od pet ili šest godina. Svoje
stanje kao da je samo upola shvatala i kada bi joj ono bilo pomenuto
luckasto se kikotala ili praznoglavo buljila. U vreme kada sam videla
onog četrnaestogodišnjeg dečaka, on je bio nedvosmisleno mahnit i,
spolja gledano, odavao sliku katatoničke demencije prekoks.
Zauzimao je one položaje koji su traženi od njega ali je povremeno
ipak postajao nasilan i nesavladiv. Rođaci su tvrdili da je oduvek bio
glup, ali da je tek odskora postao lud. Ovo znam jedino po tome što
oni kažu, pošto sam dečaka mogla da posmatram samo nekoliko
dana. Ni u jednom od ova tri slučaja izrazite mentalne zaostalosti u
porodičnoj istoriji nije bilo ničega što bi bacalo bilo kakvu svetlost na
nastali poremećaj. Među devojkama koje sam podrobno proučavala
samo je jedna — Sala, o kojoj je bilo reči u Desetom poglavlju — bila
toliko ispod opšte norme inteligencije da se bližila moronima.
Za čoveka sa sistematizovanim ludilom veličine govorilo se da ima
oko trideset godina. Mršav i ispijen, izgledao je mnogo stariji. Verovao
je da je on Tufele, visoki starešina drugog ostrva i upravitelj celog
arhipelaga. Domoroci su se zaverili protiv njega da bi mu oteli rang i
na njegovo mesto postavili jednog uzurpatora. On je bio u srodstvu, ali
vrlo dalekom, sa Tufeleovom porodicom i, pošto nije bilo nikakve nade
da će ikada naslediti tu titulu, njegovo ludilo veličine nije imalo nikakve
veze sa stvarnošću. Domoroci, govorio je, odbijaju da mu donose
hranu, rugaju mu se, ne priznaju njegova prava i čine sve što mogu da
ga unište, dok je ono malo belaca toliko mudro da shvata koji rang on
ima. (Domoroci su poučili posetioce da mu se obraćaju starešininim
jezikom jer bi pristajao da igra — uobičajenim stilom ali na čudan i
dirljiv način — samo kada bi mu se ljudi tako obraćali.) Nije imao izlive
besa, bio je mrzovoljan, povučen, samo povremeno sposoban za
posao ali nikada i za težak rad i nije mu se mogao poveriti nikakav
složen zadatak. I rođaci i susedi ophodili su se s njim podjednako
blago i trpeljivo.
Od izvestilaca sam dobila opise četiri slučaja sa Tutuile za koje mi
se učinilo da se odnose na maničnu fazu manično-depresivnog ludila.
Sve četiri osobe bile su žestoko rušilački nastrojene i jedno se vreme
nisu mogle obuzdati, ali kasnije su se vratile onome što su domoroci
smatrali normalnim funkcionisanjem. Za jednu staricu koja je umrla
pre desetak godina govorilo se da se kompulzivno pokoravala svakom
nalogu koji bi dobila. Na ostrvu Tau živeo je jedan dečak-epileptičar,
član inače normalne porodice sa osmoro dece. Za vreme jednog
napada pao je s drveta i umro od frakture lobanje uskoro po mom
dolasku na Manu'u. Za jednu desetogodišnju devojčicu koja je od
struka nadole bila paralizovana govorilo se da je stradala od prevelike
doze salvarsana i da je do svoje pete ili šeste godine bila normalna.
Samo dve osobe — jedna udata žena od tridesetak godina i jedna
devetnaestogodišnja devojka, o kojoj se govorilo u Desetom poglavlju
— imale su izrazito neurasteničnu prirodu. Udata žena bila je
nerotkinja i silno je vreme provodila objašnjavajući kako njena jalovost
zahteva operaciju. Prisustvo jednog odličnog hirurga u samoanskoj
bolnici tokom prethodne dve godine umnogome je podiglo ugled
operacijama. Blizu Marnaričke komande na Tutuili srela sam nekoliko
sredovočnih žena opsednutih operacijama kojima su bile podvrgnute
ili kojima će uskoro biti podvrgnute. Da li je ova popularnost modeme
hirurgije dala posebnu boju i doprinela očiglednoj neurasteniji ili nije,
nemoguće je reći.
Od histeričnih manifestacija, naišla sam samo na jednu, u devojke
od četrnaest ili petnaest godina, koja je imala jak tik s desne strane
lica. Videla sam je kad sam bila na proputovanju i samo na nekoliko
minuta, tako da nisam mogla da obavim nikakva ispitivanja. Nisam
videla nikakve slučajeve histeričnog slepila ili gluvoće, niti bilo kakve
anestezije ili paralize, niti sam čula za njih.
Nisam videla nijedan slučaj kretenizma. Bilo je nekoliko dece slepe
od rođenja. Usled izuzetno nasilničkih postupaka koje u lečenju
„samoanskog konjunktivitisa" primenjuju domorodački vidari, slepilo je
često.
Patologija koju svaki posetilac samoanskog sela odmah zapaža
potiče poglavito od obolelih očiju, elefantijaze, raznih čireva i rana, ali
znakova degeneracije gotovo da uopšte nema.
Jedna desetogodišnja devojčica bila je albino; u zapamćenoj istoriji
njene porodice nije bilo albinizma, ali pošto joj je jedan roditelj, sada
mrtav, bio došao sa drugog ostrva, ovo nikako nije konačan podatak.
 Prilog V - GRAĐA NA KOJOJ SE TEMELJI
ANALIZA
Ovim istraživanjem obuhvaćeno je šezdeset i osam devojčica i
devojaka od osam i devet do devetnaest ili dvadeset godina — kako
su sve devojčice i devojke tih godina u tri sela, Faleasaou, Lumi i
Siufangi, na zapadnoj obali ostrva Tau, Manu'a arhipelaga
Samoanskih ostrva.
Zbog nemogućnosti da, izuzev u samo nekoliko slučajeva, dobijem
tačne datume rođenja, svi uzrasti moraju se smatrati približnim.
Procene godina starosti zasnivaju se na onim malobrojnim
slučajevima kada se datum rođenja znao i na svedočanstvima rođaka
o relativnoj starosti ostale dece. Sve svoje subjekte sam, radi opisa i
analize, grubo podelila u tri skupine: devojčice, njih dvadeset osam,
od osam ili devet do dvanaest ili trinaest godina, u kojih nije bilo
znakova puberteta u vidu rasta dojki; devojčice koje će verovatno
sazreti za godinu ili godinu i po dana, njih četrnaest, od dvanaest ili
trinaest do četrnaest ili petnaest godina; i devojke koje su zašle u
pubertet ali koje zajednica još nije smatrala odraslim — njih dvadeset
pet, od četrnaest ili petnaest do devetnaest ili dvadeset godina. Ove
dve poslednje grupe kao i jedanaest mlađih devojčica, skupina od
ukupno pedeset subjekata, proučavane su do tančina. Preostalih
četrnaest devojčica iz skupine najmlađih manje su brižljivo
pojedinačno proučavane. One su bile velika kontrolna grupa za
proučavanje igre, života u družini, razvoja uzajamnog izbegavanja
braće i sestara, stavova pripadnika različitih polova jednih prema
drugima, razlika u interesovanjima i aktivnostima u ovom uzrastu i
onih koje su se bližile pubertetu. One su pružile i obilje građe za
izučavanje vaspitavanja i disciplinovanja deteta u kući. Dve tabele
zbirno prikazuju glavne statističke podatke prikupljene o onim
posebno posmatranim devojčicama i devojkama — redosled rođenja,
broj braće i sestara, smrt, ponovni brak ili razvod roditelja, mesto gde
dete stanuje, vrstu domaćinstva u kojem živi i da li je devojčica ili
devojka o kojoj je reč kćerka glave porodice ili nije. Druga tabela
odnosi se samo na onih dvadeset pet devojaka koje su bile zašle u
pubertet i daje podatke o vremenu proteklom od prve menstruacije,
čestosti menstruacije, jačini i mestu menstrualnih bolova,
upražnjavanju ili neupražnjavanju masturbacije, homoseksualnom
iskustvu, kao i onaj veoma važan podatak da li je devojka živela u
pastorovom domaćinstvu ili nije. Zbirni analitični pregledi koji idu uz te
tabele pokazujući da se tih pedeset devojaka prilično mnogo razlikuju
u pogledu ustrojstva svojih porodica, redosleda rođenja i odnosa sa
roditeljima. Ta se grupa s pravom može smatrati reprezentativnom za
različite vrste lične i društvene sredine ikoje se mogu naći u
samoanskoj civilizaciji onakvoj kakva je danas.

PODELA SKUPINE ADOLESCENTKINJA PREMA

PRVOJ MENSTRUACIJI
PRIMERAK FORMULARA KOJI JE ISPUNJAVAN
ZA SVAKU DEVOJKU
 KORIŠĆENI TESTOVI INTELIGENCIJE
Nijedan test inteligencije nije bilo moguće standardizovati te su
stoga moji rezultati, u kvantitativnom pogledu, bez vrednosti. Ali pošto
sam imala izvesno iskustvo u dijagnostičkoj primeni testova, smatrala
sam da oni mogu biti od koristi za preliminarnu procenu inteligencije
subjekata. Domoroci su, osim toga, odavno bili navikli na ispitivanja
što ih svake godine sprovode misionarske vlasti, i kada bi znali da je
neko ispitivanje u toku, poštovali bi privatnost i ispitivača i subjekta.
Tako mi je bilo moguće da ostanem nasamo sa decom a da ne
izazovem neprijateljstvo roditelja. Osim toga, novina kakvu su
predstavljali testovi, posebno testovi imenovanja boja i tumačenja
slika, doprinela je tome da se pažnja subjekata odvrati od pitanja koja
sam želela da im postavim. Rezultati testova otkrili su da su razlike u
inteligenciji subjekata mnogo manje no što bi se očekivalo u grupi u
kojoj se starost njenih pripadnika kreće od deset do dvadeset godina.
Bez ikakve standardizacije nemoguće je izvesti bilo kakve podrobnije
zaključke. Daću, ipak, nekoliko opaski o nekim naročitim odgovorima
koje su devojke dale na pojedinim testovima, jer verujem da su one
korisne za procenjivanje testiranja inteligencije među primitivnim
narodima, a takođe i za ocenu mogućnosti takvog testiranja.

Korišćeni testovi

Imenovanje broja. 100 kvadrata sa stranicom od pola inča, crvenih,

žutih, crnih i plavih.
Mehaničko pamćenje brojki. Iskorišćena su uobičajena uputstva iz
Stanford-Bineove skale.
Zamena simbola brojkama. 72 figure od jednog inča — kvadrat,
krug, krst, trougao i romb.
Suprotnosti. 23 reči. Reči-stimulusi: debeo, beo, dug, star, visok,
mudar, lep, kasan, noć, blizu, vruć, pobediti, debeo, sladak, umoran,
spor, bogat, srećan, tama, gore, umutrašnost, iznutra, bolestan.
Tumačenje slika. Tri slike iz filma Moana koje pokazuju: a) dvoje
dece koje je uhvatilo kokosovu krabu isteravši je dimom iz stene iznad
sebe; b) čun koji je isplovio u lov na bonita što se vidi po obliku čuna i
po položaju posade; c) samoansku devojku kako sedi na jednom
balvanu i jede živu ribicu koju joj je dao jedan mladić koji ima venac na
glavi i leži opružen na zemlji kraj njenih nogu.
Lopta i polje. Krug standardne veličine.
U svim slučajevima standardna uputstva davana su u celini na
samoanskom jeziku. Mnogu decu, nenaviknutu na tako tačno
određene zadatke — premda su sva naučila da upotrebljavaju tablicu,
papir i olovku — u početku je trebalo ohrabrivati. Test lopte i polja bio
je najmanje pogodan zato što je preko pedeset odsto sve dece sledilo
prvu liniju i naprosto razradilo složenu šaru u samom krugu. Ako bi ta
njihova putanja slučajno bila najgore ili najbolje rešenje, iz dečjeg
objašnjenja obično bi se videlo da ih je vodila želja za lepim oblikom, a
ne pokušaj da reše problem. Deca za koju verujem da su
najinteligentnija podredila su estetske zahteve rešenju problema, ali
manje inteligentnu decu je njihova zainteresovanost za šaru koju su
mogla napraviti mnogo lakše odvlačila u stranu nego decu u našoj
civilizaciji. Samo sam u dva slučaja našla na mehaničko pamćenje
brojki koje je moglo da obuhvati više od šest brojeva — dve devojčice
su uspešno zapamtile po sedam. Samoanska civilizacija jedva da ceni
bilo koji vid mehaničkog pamćenja. Na testu zamene simbola
brojkama devojčice su sporo shvatale smisao testa i veoma malo ih je
naučilo kombinacije pre poslednjeg reda na obrascu zadatka. Kulturni
činilac najviše je kvario test tumačenja slika; gotovo sva deca
dohvatila su se izvesnog visoko stilizovanog oblika tumačenja i onda
ga terala iz jedne odmerene rečenice u drugu: „Lep je ovaj mladić i
lepa je ova devojka. Lep je venac mladićev i lepe su vitice devojčine",
itd. Dve slike koje su prikazivale ljude, subjekti nikako nisu mogli da
počnu da tumače pre no što se ne bi utvrdilo srodstvo junaka na slici.
Deca su najlakše rešavala test suprotnosti, što je prirodna posledica
njihovog životnog interesovanja za reči, interesovanja koje ih je
dovodilo do toga da kada razmišljaju o mitologiji najviše vremena
provode praveći igre rečima sa objašnjenjima imena.
KONTROLNI SPISAK KORIŠĆEN PRILIKOM
ISPITIVANJA ISKUSTVA SVAKE DEVOJČICE
Da bih standardizovala ovo istraživanje, sastavila sam upitnik koji
sam ispunjavala za svaku devojčicu. Pitanja nisu postavljana jedna za
drugim odjednom, već bih pojedina obaveštenja povremeno uvršćivala
u list za beleženje. Različita obaveštenja mogu se grupisati otprilike
ovako:
Vičnost poljoprivrednim poslovima. Plevljenje, biranje lišća za
kuvanje, branje banana, plodova hlebnog drveta, skupljanje taroa,
sečenje kokosovih oraha za korpu.
Kuvanje. Ljuštenje banana, struganje kokosovih oraha, priprema
13
ploda hlebnog drveta, mešanje palusamija, uvijanje palusamija,
14
pravljenje tafoloa, pravljenje poi od banane, pravljenje pudinga od
araruta.
Ribarenje. Ribarenje po sprudu za dana, ribarenje na sprudu uz
15
baklje, hvatanje lole, hvatanje malih riba sa spruda, primena „štapa-
pozivača" za hobotnice, hvatanje velikih kraba.
Pletenje. Lopte, vetrenjačice, kotarice za poklone u hrani, kotarice
za nošenje, pletena senila, podne asure, korpe za ribolov,
poslužavnici za hranu, asure od rogozine, zastirke za prekrivanje
krova, obične lepeze, podne asure od pandanusa, posteljne asure
(broj šara koje zna i broj ispletenih asura), fine asure, suknje za ples,
rogozina od šećerne trske.
Izrada platna od kore. Skupljanje prutića drveta papirnog duda,
struganje kore, tučenje kore, korišćenje obrasca sa šarom, šaranje
slobodnom rukom.
Staranje o odeći. Pranje, glačanje, glačanje uštirkane odeće,
šivenje, šivenje mašinom, vezenje.
16
Atletika. Puzanje uz palmu, plivanje, plivanje u otvoru u sprudu,
igranje kriketa.
Spravljanje kave. Tučenje korena kave, raspoređivanje kave,
spravljanje kave, istresanje cediljke od kore hibiskusa.
Spretnost u stranim stvarima. Pisanje pisma, gledanje na sat,
služenje kalendarom, punjenjem naliv-pera.
Plesanje.
Navođenje porodičnog rodoslovlja.
Pokazatelj znanja učtivog govora. Navođenje starešininih reči za
ruku, nogu, hranu, kuću, ples, suprugu, bolest, govor, sedenje.
Navođenje učtivih pozdravnih izraza kada se prolazi ispred nekoga.
Iskustvo sa životom i smrću. Prisustvovanje porođaju, pobačaju,
snošaju, umiranju, operaciji carskog reza nad umrlom.
 Bračne povlastice, rang, mesto stanovanja, godine stupanja u
brak, broj dece.
Pokazatelj znanja o društvenoj organizaciji. Razlog za izvođenje
carskog reza nad umrlom, ispravno nameštanje starešinine postelje,
zahtevi koje nameće tabu između braće i sestara, kazna koja prati
17
kokosov tapui, ispravna priprema zdele za kavu, titule i sadašnji
nosioci titula Manaie u Lumi, Siufangi i Faleasaou, Taupo iz Fitiute,
18 19 20
značenje reči Fale Ula, Umu Sa, Mua o le taule' ale'a, tačna vrsta
imovine koja se razmenjuje prilikom sklapanja braka, koji su ljudi bili
visoke starešine Lume, Siufange, Faleasaoa i Fitiute i iz čega se
21
sastoji Lafo starešine-besednika.
 Napomena autora
Zahvalna sam Odboru Udruženja za biološke nauke pri
Nacionalnom savetu za istraživanja na njegovoj velikodušnosti. On mi
je dodelio stipendiju Udruženja i tako omogućio ovo istraživanje.
Dugujem zahvalnost svome ocu što mi je darovao novac za putne
troškove do Samoanskih ostrva i nazad. Profesoru Francu Boasu
(Franz Boas) dugujem za nadahnuće i usmeravanje rada na
odabranom problemu, za obuku koja me je pripremila da se latim
ovakvog istraživanja, kao i za kritičku ocenu rezultata.
Za saradnju koja mi je umnogome olakšala napredak u radu na
Pacifiku zahvalna sam doktoru Herbertu E. Gregoriju (Herbert E.
Gregory), direktoru Bišopovog muzeja (B. P. Bishop), kao i doktoru
Hendiju (E.C.S. Handy) i gospođici Steli Džons (Stella Jones) iz
Bišopovog muzeja.
Pošto je admiral Štit (Stitt) pružio podršku mome radu a Oven Mink
(Owen Mink), komandant Američke mornarice, pokazao se vrlo
predusretljiv, uspela sam da za saradnju pridobijem medicinske vlasti
na Samoi i njihova pomoć veoma je pojednostavila i ubrzala ovo
istraživanje. Moram se zahvaliti i gospođici Hodžson (Ellen M.
Hodgson) glavnoj sestri, ostalim bolničarkama, samoanskim
bolničarkama, a naročito G. F. Pepe na prvim kontaktima i
upućivanjima u samoanski jezik. Gostoprimstvu, plemenitosti i saradnji
punoj razumevanja koje su mi pružili gospodin Holt (Edward E. Holt),
glavni farmaceut, i gđa Holt dugujem za četvoromesečni boravak u
njihovom domu, što mi je obezbedilo suštinski neophodno neutralno
boravište iz kojeg sam mogla da proučavam sve pojedince u selu, a
da se ipak držim po strani urođeničkih zavada i graničnih linija.
Uspeh ovog istraživanja zavisio je od saradnje i zainteresovanosti
nekoliko stotina Samoanaca. Nemoguće bi bilo posebice pomenuti
svakoga od njih. Posebnu zahvalnost dugujem oblasnom starešini
Ufutiju iz Vaitongija i svim članovima njegovog domaćinstva, kao i
starešini-besedniku Lolou koji me naučio osnovima dražesnog
obrasca društvenih odnosa tako karakterističnih za Samoance. Moram
se posebno zahvaliti njihovim ekselencijama Tufeleu, guverneru
Manu'e i oblasnim starešinama Tui Olesengi, Misi, Sotoi, Asoaoi i
Leuiu, starešinama Pomeleu, Nuai, Tialingou, Moi, Maualupeu, Asiu i
starešinama-besednicima Lapui i Muaou; samoanskim pastorima
Solomoni i Jakopu, samoanskim učiteljima Sui, Napoleonu i Etiju;
Toangi, ženi Sotoinoj, Fa'apua'i, taupoi iz Fitiute, Fofoi, Lauli, Leauali i
Felofiaini, i starešinama i ljudima svih sela na Manu'i i njihovoj deci.
Njihova dobrota, gostoljubivost i ljubaznost učinili su da inoj boravak
među njima bude srećan; njihova saradnja i zainteresovanost
omogućili su mi da mirno i uspešno izvedem svoje istraživanje. U ovoj
knjizi nisu pominjana prava imena, da bi se zaštitila osećanja onih koji
ne bi uživali u takvom publicitetu.
Za kritičke primedbe i pomoć prilikom pripreme ovog rukopisa
zadužili su me dr R. F. Benedikt (Benedict), dr L. S. Kresmen
(Cressmen), gospođica M. E. Ajhelberger (Eichelberger) i gđa M. L.
Leb (Loeb).
M.M.
Američki muzej prirodne istorije, marta, 1928.
 Margaret Mid: Sazrevanje na Samoi
Margaret Mid je imala samo dvadeset i pet godina kada je, 1926,
otplovila na Samoansko ostrvlje, u Južnome moru, da tamo potraži
22
odgovor na neka pitanja o teškoćama adolescentnog doba. Knjiga o
kojoj pišemo objavljena je prvi put 1928. Od tada je doživela
mnogobrojna izdanja, prevedena je na više jezika, ušla u programe
antropologije i socijalne psihologije na univerzitetima širom sveta, a
sad se, evo, nakon pola veka pojavljuje i kod nas. (Ovde je, inače,
objavljeno još samo jedno, takođe vrlo poznato delo istog autora: Spol
i temperament u tri primitivna društva, „Naprijed", Zagreb, 1968.)
Neće biti preterano ako kažemo, dakle, da pred sobom imamo
klasično delo iz kulturne antropologije, delo karakteristično za vreme u
kojem je nastalo i delo koje je po duhu i implikacijama savremeno i
dan-danji.
Kada su, negde na prelomu veka, antropolozi počeli da, za razliku
od rase, ističu i pojam kulture, krenuli su da, u traganju za
objašnjenjem razlika među ljudima, istražuju i takozvana „primitivna
društva". Antropolozi su tada po pravilu bili Evropljani ili Amerikanci;
razdaljina — figurativna i doslovna — između njih i izučavanih
plemena često je bila tolika da su ih nazivali „astronomima nauke o
čoveku".
Na to da se okanu apstraktnih teorija i pođu da svedočanstva o
čovekovom ponašanju potraže među ljudima u njihovoj prirodnoj
sredini, Margaret Mid, kao i Rut Benedikt i Edvarda Sapira (da
pomenemo samo prve među najboljima) nadahnuo je veliki antropolog
Franc Boas. On je osnivač one kulturno-istorijske škole koja je tokom
ovog stoleća uveliko vladala američkom antropologijom. U vreme
između dva rata, neki antropolozi počeli su da govore o jednoj novoj
pod-disciplini — etnopsihologiji — koja bi se zasnivala na zamisli da
kultura uslovljava psihološki profil pojedinca (nasuprot starim
pojmovima o „univerzalnoj psihi'' ili ljudskoj prirodi kao takvoj). Radovi
Rut Benediikt spadaju u one koji su bili podstaknuti tom zamišlju.
Rut Benedikt, učiteljica Midove, pojedine vidove nacionalnih
kultura posmatrala je kao determinisane karakteristikama ličnosti
pripadnika tih nacija (stav obrazložen u delu Obrasci kulture koje je
objavljeno i kod nas, u istoj biblioteci u kojoj i knjiga o kojoj je reč). Za
razliku od svoje učiteljice, Margaret Mid spada u one antropologe koji
naglašavaju uticaje nacionalne kulture na formiranje ličnosti njenih
pripadnika.
Proučavanja međudejstva kulture i ličnosti, naime, razvijala su se u
više pravaca. Midova je dala svoj prilog kulturnoj antropologiji time što
je, istražujući oblike podizanja dece, ili razlike u ličnosti koje se mogu
pripisati polu, dovela u pitanje mnoga manje-više prihvaćena
psihološka i psihoanalitička stanovišta o univerzalnosti pojedinih
oblika ponašanja, međuljudskih odnosa i teškoća koje prate
sazrevanje jedinke.
Sazrevanje na Samoi donosi nalaze jednog istraživanja
sprovedenog u vreme kada su antropolozi sa „astronomske
udaljenosti" prišli da izbliza posmatraju one koje su opisivali. Margaret
Mid je učinila i više: sa mladalačkom predanošću pokušala je da se
poistoveti sa pripadnicima kulture koju je izučavala. Tražeći odgovore
na pitanja da li razdoblje adolescencije mora svuda biti praćeno
krizama i potresima kao u zapadnoj kulturi, ona je provela devet
meseci među Samoanoima, živeći kao i oni. govoreći njihovim
jezikom, uklapajući se u njihove referentne okvire. Za to vreme je,
savesno i objektivno, prikupljala građu o svakidašnjem životu,
odnosima polova, sazrevanju, starenju, podeli posla, plesu, običajima i
pravilima društvenog ponašanja.
Tako je nastala ova vanredno zanimljiva knjiga — koju je pravo
uživanje čitati, i ovaj upečatljiv i podroban opis jedne geografski
veoma udaljene i vremenski sasvim nedostupne kulture (samoanska
kultura o kojoj piše Margareta Mid odavno više ne postoji i kada se o
njoj govori u sadašnjem vremenu to nije zato da bi se stvorila iluzija o
njenom trajanju, već da se ne bii remetila živost pripovedanja i tok
izlaganja misli).
U vreme kada su na Samoanskim ostrvima surovi plemenski
običaji već uveliko bili popustili, pa i nestali, hrišćanstvo osvojilo teren
ali misionari još nisu bili uspeli da sve svoje vrednosti nametnu sa
onom strogošću i neumitnošću sa kakvom su to želeli, kada je blago
podneblje i dalje omogućavalo relativno lak život, bez preterane
oskudice i pretnji gladi, kada taj zabačeni kutak sveta još nije ušao u
komercijalne planove i turističke programe poslovnih zapadnjaka —
tada je na Samoi postojalo jedno društvo koje se odlikovalo vedrinom i
nepostojanjem sukoba. Svi su poslovi bili tačno utvrđeni i znalo se ko
ima da ih obavlja; što je najlepše, taj ih je — bio to muškarac, žena ili
dete — zaista i obavljao. Možda malo bolje i revnosnije ili malo manje
dobro i revnosno od drugih, ali velikih odstupanja nije bilo; to društvo
nije trpelo velika odstupanja i svoju je decu tako i podizalo: da slušaju,
da se trude, ali da se ne guraju suviše napred, da sačekaju da svi
uhvate korak. Jedini izuzetak, jedina oblast u kojoj je postojalo
takmičenje u zapadnjačkom smislu, i oblast u kojoj su mališani
podsticani da se ističu bio je — karakteristično sa Samoance — ples,
aktivnost u kojoj su uživali i rado joj se predavali u slobodno vreme, i
za koju je takoreći svaka prilika bila dobar povod.
Velike „životne istine" — odnose među polovima, rađanje, smrt —
samoanska su deca do tančina upoznavala mnogo pre negoli složena
pravila ophođenja u društvu. Biološke porodice, u zapadnjačkom
smislu reći. bile su izuzetak koji je potvrđivao pravilo velikih,
razgranatih porodičnih zadruga u kojima su decu podizali svi stariji
članovi domaćinstva ravnopravno. Deca su od malena učila da se ni
za kog posebno ne vezuiu, da ni od koga previše ne očekuju. Ako im
nešto ne bi bilo pravo kod roditelja, lako su odlazila da žive kod
rođaka koji su im bili više po volji.
U takvom društvu, toliko različitom od američkog, kako izgleda
pubertet? Da li se i tamo na razdoblje adolescencije gleda kao na
„lude godine"?
Pubertetske krize nisu sveopšta pojava, zaključila je Margaret Mid;
da jesu, morale bi se javljati i u samoanskih devojčica, a u njih se ne
javljaju; sazrevanje na Samoi teče mirno, bez potresa. Tragajući za
odgovorom zašto, Midova podrobno opisuje samoansku kulturu i ističe
po čemu se ona razlikuje od američke. Pri tome se poduhvata i jedne
dosta tugaljive procene: složenija, slojevitija zapadnjačka kultura
proizvodi i složenije, slojevitije i, uglavnom, nesrećnije jedinke nego
što su to vedri, neopterećeni Samoanci. Da li to znači da je njihov
način vaspitanja stvarno i bolji? Nije, kaže Margaret Mid; samoansko
društvo kakvo je ona zatekla bilo je proizvod jednog posebnog sticaja
različitih okolnosti — istoirijiskih, društvenih, klimatskih. Ono za sobom
nije ostavilo nikakvu veliku umetnost; izbori pred kojima se samoanski
čovek nalazi skučeni su. Zapadno društvo pruža svojim pripadnicima
daleko veće mogućnosti opredeljenja. Jedino je pitanje — i Midova ga
postavlja na kraju knjige — „da li ćemo mi, koji poznajemo mnogo
načina života, dati svojoj deci slobodu da biraju koji hoće?"
Podvucimo još jednom, zajedno sa Margaret Mid, da je reč o
društvima — i američkom, i samoanskom — kakva su postojala pre
punih pedeset godina. Na Samoi su se stvari od tada bitno izmenile:
nje, onakve kakva je opisana u ovoj knjizi, naprosto više nema. Drugo
je pitanje da li su se i američki načini podizanja dece takođe bitno
promenili. Sudeći po broju takozvanih „neprilagođenih" pojedinaca,
možda i jesu, ali ne u dobrom pravcu, i to, najverovatnije, nije zamerka
koja bi se, u ovome svetu koji sve više postaje jedan, mogla uputiti
samo američkoj kulturi.
Aktuelnost ove knjige koja govori o jednom minulom društvu i
njegovim minulim običajima? — U tome što, da se poslužimo recima
same autorke, „danas naše bitisanje ugrožavaju i okolinske, tehničke i
populacione krize... te se korisnost od ovom izveštaja o tome kako je
život nekada mogao izgledati na jednoj malenoj skupini udaljenih
ostrva ističe i dan-danji, možda još jače no ranije." I u tome što je
pitanje kako podići srećnije naraštaje uvek aktuelno.
Knjiga Sazrevanje na Samoi traži odgovor na to pitanje
prvenstveno u okvirima psihologije i u tim ga okvirima i daje.
Preporuke Margaret Mid vredi uzimati u razmatranje onoliko koliko se i
sama psihologija, kao teorija i tehnika, prihvata kao mogućnost
oblikovanja ljudske jedinke.
Jelena Staklć
 Zabilješke
[←1]
Videti Prilog I; IV — Samoansko domaćinstvo.
[←2]
Videti Prilog I; V — Mape susedstva.
[←3]
Danas je taj običaj zakonom zabranjen, ali izumire veoma sporo.
[←4]
Videti Priloge I; IX — Odnos prema pojedincu kao ličnosti.
[←5]
Videti Prilog I; IX — Uzorak kratkih opisa karaktera.
[←6]
Videti tabele i sažetke u Prilogu V.
[←7]
Vrsta zamenica specifična u samoanskam jeziku — Prim. prev.
[←8]
Videti Prilog I; X — Iskustva i osobenosti obične devojke.
[←9]
Videti Prilog I; XI — Devojka u sukobu.
[←10]
U pogledu prestupništva taikva bi se razlika mogla povući i u našoj
civilizaciji. U jednoj kulturi prestujpništvo se ne može odrediti samo u smislu
počinjenih dela, već u obzir treba uzeti i stavove. Tako dete koje je opljačkalo
majčin novčanik da bi kupalo đakonije za neku sedeljku ili odeću za igranku,
a koje veruje da je loše krasti ali ne može ili neće da se odupre iskušenju da
krade — jeste prestupnik, ako se njegovom ponašanju pridoda zakonska
odredba o privođenju deteta pred neku sudsku instancu. Mlada pripadnica
hrišćanske zajednice koja razdaje i sopstvenu odeću i odeću svoje braće i
sestara može biti napast za svoju porodicu i za društvo koje se zasniva na
privatnoj svojini, ali nije prestupnica u istom smislu. Ona je naprosto izabrala
alternativno merilo. Devojka koja vrši seksualne prekršaje uz osećanje stida i
krivice, nesposobna da se odbrani od sve dubljeg zapadanja u tok stvari za
koji zna da je „pogrešan", sve dok ne postane društvena problem kao
neudata majka, prostitutka, jeste, naravno, prestupnica. Mlada pobornica
slobodne ljubavi koja je prepuna ideja i potvrda za svoje vladanje, može biti
nepoželjna, ali sa stanovišta ove rasprave — ona nije prestupnica.
[←11]
1
Devojke za koje je promena boravišta bila od velikog
značaja, videti poglavlje XI, „Devojka u sukobu".
[←12]
Ženski posao.
[←13]
Palusami — puding spravljen od struganog kokosa, začinjenog usijanim
kamenčićima, pomešanog s morskom vodom i uvijenog u listove taroa sa
kojih je spaljena ljuta peteljka, zatim u list banane i konačno u list hlebnog
drveta.,
[←14]
Tafolo — puding od ploda hlebnog drveta sa umakom od struganog
kokosa.,
[←15]
Vrsta ribe. — Prim. prev.
[←16]
Plivanje u otvoru u sprudu zahteva veću vešitinu nego plivanje u mirnoj
vodi; ono podirazuimeva ronjenje i snalaženje u vodi koja se sa svakim većim
talasom penje i spusta po nekoliko stopa.,
[←17]
Tapui. Hidrogliserski znak kojemu Samoanci pribegavajiu da bd svoju
imovinu zaštitili od lopova. Tapui automatski priziva magijsku kaznu za
prestupnika. Kazna za krađu imovine zaštićene pomoću tapui kokosa jesu
čirevi.,
[←18]
Ceremonijalni naziv većnice u Tui Mamu'a.
[←19]
Sveta pećnica s hranom i svečanost koja prati davanje te pećnice i
davanje finih asura drvodeljama koji su dovršili novu kuću.,
[←20]
Ceremonijalna poseta seoskih mladića devojci koja je došla u pohode.
[←21]
Napojnica koja se starešini-besedniku daje prilikom neke proslave, obično
komad tape, ponekad fina asura.
[←22]
Margaret Mid, Sazrevanje na Samoi, Biblioteka „Današnji svet",
„Prosveta", Beograd, 1978.