Misleći na nju svaki dan

Cepajući celofan u kom je dehidrirana banana usporeno umirala bez vazduha, Stefan je pokušavao da se
seti. Jutros je prenoseći glomaznu sofu iz dela sobe u kom je kuhinja u deo sobe gde je soba istegao
mišić leve ruke i to ga je indisponiralo za ceo dan. Nakon kupovine tube masti protiv bolova išao je
glavnom ulicom i sreo Stelu. Nekada je bio zaljubljen u Stelu, onako dečački, imala je prekrasno dupe,
srcoliko, takvo dupe je i danas retkost, a tek tada.

Kopao je po unutrašnjem džepu sakoa tragajući za svojom vizit kartom (besmislenom glumom klošara
koji diktira svoj žiro-račun), kad mu je Stela rekla da je njegova bivša supruga pitala za njega. Vest koja je
izrečena, bez obzira kako izrečena, deluje na njega istog trenutka i Stefan oseti poznati okus neugasle
pohote.

Jedući bezukusnu bananu, pokušavao je da se seti Ivaninog telefona. Taj broj se nikada nije gubio u
promuklim neuronima mozga, potreban je samo trenutak smirenosti, momenat u kom nadvladava
nadošlu tenziju i setiće se. Banana očigledno taj problem nije rešila i Stefan se odlučuje za čašu jogurta.

Zalupivši ulazna vrata disciplinovano je usmerio pogled u svod gipsane tavanice, zbog čega je, ovog puta
slučajno, nagazio komšijskog mačora. Neprijatan zvuk histerične životinje izazvao je masivnu žuč kod
spečenog komšije, penzionisanog podnarednika, a potom i kod gazdarice koja se drala iz svog kreveta
sve dok nije prošao ispod njenog prozora pa ga je umerenim psovkama ispratila do ugla ulice. Pred
ulazom zgrade 53b, parkiran je žuti kamion piljare na kome je crnim slovima ispisan broj telefona koji je
24 časa otvoren ukoliko osetite potrebu za limunom, kokosom, cveklom i čime sve ne.

-Porciju viršli i čašu jogurta.

Narudžbina koju je bez razloga izrekao i potajna nada da sada ne misli o kombinaciji brojeva, što mu
vraća izglede da se seti.

Ivana je njegova krv, ali bolesna krv. To nikada nije krio, kao ni nadu da će jednog dana uspeti da ponovo
uđe u njen krevet, njen život. Nije sumnjao da mu u ovom životu, bez te žene nema života. Nikada, ni
jedan jedini dan u ovih osam godina od razvoda nije bio spreman da vara sebe, da uopšte pomisli da on
može bez nje, da je sve to večna reka u koju će kad tad bućnuti bez Ivane. Neka život prolazi,
jednostavno, nema simulacije sreće, nema kvazi ljubavi, nikakav strah od starosti to neće izmeniti. Drugi
razlog, da ne laže sebe i druge, ležao je u tome što Stefan ne zna da laže. Oseća se glupo, bori se sa
sobom, potajno se priprema, namešta obrve, oči, obraze, ali ne ide, čim ga upitaš za Ivanu on
razbuknutim licem iz koga prže svi demoni bola i strasti ne može reći: "Koju Ivanu?".
Stefan pretežno živi sam i pritajen. Živi jedino da dosegne harmoniju iz neskladnog braka sa Ivanom.

Bez obzira na tu nasušnu potrebu, na jednosmernost svih njegovih potreba, bez obzira i na to što nije
bilo dana u kom nije mislio na nju, on je nikada nije zvao nakon raskida, nikada nije po drugima slao
poruke, nikada nameštao slučajne susrete. Stefan nije voleo ni da je pomene u preostatku nekada
zajedničkog kruga prijatelja, ni najmanja aluzija na srećno vreme njihovog bolnog razilaženja nije
prelazila njegove usne, sve njegove ideje živele su samo u tvrdim oblacima žarke nade. Ukoliko se i
sretao sa Ivanom, bilo je to sasvim slučajno i sasvim bezazleno susretanje dva izokolna znanca.

Bez obzira na svo spoljašnje uzdržavanje, ništa nije zaboravljao, parfeme, boju noktiju, brojeve
garderobe i cipela, raspored u ormarima, jutranje navike, uobičajene fraze, krakteristične grimase, ništa
nije izbledelo. Kako da mu izvetri broj telefona?!

Popio je i drugi jogurt uz još jedne netaknute viršle dok je tutnjava saobraćaja tresla laka stakla
restorana. Panika je popila jogurt u njemu i neophodni telefonski kod nije bio ni jotu bliži. Otišao je do
dragstora i kupio dva piva dok se kasirka uzdržala od obaveze da mu vrati kusur i on se napravio da je
rasejan i da to nije primetio.

Pred kioskom sa štampom dva omanja službenika su se tukla aktovkama i Stefan prelazi na drugi trotoar
gde sreće ćerkicu ujna Mine. Dete, ispljunuvši žvaku na zemlju, razgovetno ga naziva idiotom jer su je
kod kuće tako učili. Stefan joj daje nekoliko novčića za novu žvaku i zaboravlja u trenu.

Sprženu ulicu zapljuskuje kroz prozor istrešen lavor vode i time se oglašava četvrti nedeljni popodnevni
sat sa elektronskog Seika iznad prodavnice kravata. Brišući mokar vrat otvara vrata bioskopa i skriva se u
mutnom hladu. Dva kauboja su skoro ležerno ubila telegrafistu i njegovu ljubavnicu kada je naišao
oklopni voz iz Santa Fea. Petoro učenika napušta salu i sa platna nestaje slika. Dok operator petlja sa
ishabanim rolnama Stefan otvara flašu piva. Dugi gutljaj mu je prijao, a onda se setio da nakon 673
dolazi jedna osmica. Sedam desetina verski sluđenih terorista ulazi raznim kanalima u bogatu Kaliforniju.
Sistem je nemoćan. Teroristi nesmetano terorišu nedužne.

Osmica je u sredini drugog trosloga. Otvara i drugu flašu piva. Nikakvog užitka u alkoholu, sem nade da
je u njemu formula za sećanje.

Lokalni demobilisani inspektor Nick, kome su teroristi ubili i obeščastili mlađu sestru Nikol, odlučuje da
se odupre sam jer sistem niti funkcioniše niti se odupire.
Pre osmice je petica! Da 673 58...? Jedan broj fali, ili su ovi brojevi samo dete zlog uma. Oseća da bi mu
trebala i treća flaša dok mu se zenice šire... čuvar bioskopa je uperio baterijsku lampu u njega na dva
santimetra od njegovih očiju.

U tom trenutku i rezervni film nestaje sa platna. Izbačen iz bioskopa zbog nevaspitanosti Stefan srećan
kreće na hodočašće do pošte. Grubost sirovog izbacivača povratila je sećanje na Ivanin broj. 7713-833.

Vadeći žutu plastičnu čačkalicu iz uveta, lepuškasta i nečim ulepljena telefonistkinja ga šalje u kabinu
broj osam.

Strašan miris užeglog parfema trovao je u kabini dok je telefon na drugoj strani ćutao. Onda je zazvonio.
Tada se javlja onaj njen glas. Javlja se ponavljanjem iste reči.

Samo pomisao da živi u gradu gde deca pljuju žvake po ulici prisiljava ga da oduženu ćutnju prekine.

- Halo, ti si?

- Verovatno si moj broj okrenuo.

- Jedva sam ga se setio. Stvarno, to mi nećeš verovati, šta sam sve preduzimao od kad sam sre...

- Stefane, veruj da me to ne interesuje.

- Pa da.

- Šta "pa da"?

- Ne razumem.
- Stefane, razgovor s tobom uvek ima neku upletenu spiralu koja zna da guši.

- Spirala je uvek upletena.

- Takođe i tvoja domišljatost.

- Opet ti sve kod mene smeta. Mislio sam da ti je život bez mene pružio dovoljno toga da budeš makar
malo ljubaznija. Bar malo pijeteta prema pepelu iz kog si iznikla ponovo.

- Od kada si ti moj psihijatar? I čemu taj ton, ja neću ovakav razgovor, neću da ti špartaš po mojim
živcima. S time je verovatno odavno svršeno, ili je svršeno bar za mene, to što ti drugačije misliš mene ne
obavezuje, mene ništa više ne obavezuje, za Boga miloga!

- Možda je potrebno da budeš malo realnija.

- Ti si nerealan.

- Pa, ja te ničim ne obavezujem, nisam od tebe tražio ništa, baš ništa.

- I to je za tebe realnost?

- Tebe nešto drugo muči, a to verovatno nisam ja.

- Da. Možda sam te tražila da ti se izokola izjadam.

Osećaj nervoze se pojačavao. Nikada nisu imali zajednički jezik, nikada nisu isto videli stvari, i nikada nisu
videli u čemu je razlika u svim njihovim razlikama, koja je to tačka gde se njih dvoje definitivno
prelamaju. Nekad je sumnjao da je to - svaka tačka.

- Koliko cinizma.
- Šta mi je drugo ostalo? Zar sam ja ono što ti od mene činiš? Molim te Stefane, pusti me.

- Kako, do đavola, da te pustim? Niko se nikada nije od nekog bezbolnije razišao nego ti od mene. Ja
nisam iz tog stana izneo ni donji veš, ni zajedničku fotografiju.

- Lažeš Stefane! Nisi poneo jer nisi prihvatio. Hteo si da ja spaljujem tvoje majce i gaće, da ja penjem na
tavan naše fotografije, ja obaveštavam tvoje prijatelje o tvom iseljenju, ja budem bolesna. Da, Stefane, ti
misliš da sam ja bolesna, da sam u nekom bunilu ovih osam godina i ti kao pažljiv suprug prosto i krotko
trpiš moje stanje. Čekaš da ja ozdravim, da se osvestim, izađem iz bunila, i filmskim poljupcem nagradim
tvoje, hvale vredno, strpljenje.

- Pa ti se stvarno bolesno ponašaš. Ono što ja mislim i grešim, to je moja stvar, moj kamen na glavi. Zašto
bi se ti za to brinula? Nije ti bilo strašno kad smo prekinuli sve što smo stvorili između nas a ovoliku
paniku stvaraš zbog onog što eventualno ja mislim.

- Eventualno! Kakve ti gluposti govoriš! Šta li je tu eventualno? I šta je to što smo mi stvorili? Šta smo
stvorili čoveče? Stvorili smo jednu doživotnu mozgalicu, jednog strpljivog paćenika i jednu zlu ženu. Jel
to? Jel to naše strpljivo stvaranje dalo?

Opet se drala. Celog dana traži njen broj po glavi, baš je vredelo što ga je našao. I opet je zadovoljan.
Priča sa njom.

- Moja je želja da ti budeš sretna i ništa nisam uradio protiv toga. Ja ti ni u braku a ni sada nisam mogao
sam da stvorim sreću, i ako si me zvala da bi me unizila, da bi me načinila većom nulom, ja ti kažem da
tvoj sadašnji život neće biti stvarniji ukoliko prošli predstaviš nemogućnijim.

- Ti dakle nemaš veze sa ovom mojom pričom?

- Samo istorijske.

- Opet me smatraš budalom. Stefane, nisi li možda primetio da me u ovom razgovoru, u bilo kom
razgovoru nakon razvoda, ti čoveče, nisi nazvao imenom?
Ovog puta, i on je osetio mržnju, pakleni stid zbog poniženja, zbog izdajničkog propusta koji mu se desio.
Koji nije smeo da mu se desi.

- Zar je to bitno?

- Eto, bitno je. Moraš da shvatiš da sam to ja, baš ja, Ivana, to sam ja. Nisam sad neka druga, nisam sad
nešto čudom nastalo, opoganjeno, nisam kriva slika druge stvarnosti, i nisam kriva za tvoj život...

- Jesi...

U užegloj kabini, pod kosim pogledima ucrvljale lepotice iza poštanskog pulta, posrao se na osam godina
ustezanja.

- Ti to ozbiljno?

- Kad sam se ja šalio?

- Stefane, da li shvataš koliki krst tražiš da ponesem?

- Taj krst i ja nosim.

- I tako dok se sami ne uništimo.

- Ja tako živim. Ja živim da budemo opet zajedno, ja imam cilj, meni je taj cilj dovoljan, moj život ima cilj.
Problem je što ti nemaš cilj. Prosto, živiš bez cilja, ukoliko ne lažeš sebe da ti je jedini cilj u životu da me
se kompletno rešiš. Kako možeš da veruješ u tako što, kad nisi uspela za ovih osam godina? Zar veruješ
da bi ti bilo lakše kad bih se ja oženio? Zar moja svadba može da ispuni tvoj život. I kakav je to život?

- Nikakav, ali to je jednostavno život, to je ono kad se budiš i ustaješ, kad ti je dan ono što uradiš ili ne
uradiš. Kakav je to moj dan kad ja svakog jutra prvo nazujem dane od pre osam godina?
- Pa ti ih ne navlači.

- Ja bih želela da ih nema, želela bih to.

- A ako ja umrem?

- To ne želim. Ja te ne mrzim, ja samo hoću da si ti živ i da živiš kako ti se da. A sada se tebi ne da, i ne da
ti se zbog mene.

- Pola planete ne može lepo da živi zbog nekog, pa ipak živi. Pusti ti mene ovako kako znam, možda ja u
ovakvom životu imam više od drugih, možda više i od tebe. Tebi fali spokoj, ja sam, eto, spokojan.

- Da, meni fali spokoj. Molim te daj mi ga.

- Kako?

- Kako znaš. Uradi šta treba, ima hiljadu lepših i prijatnijih žena za tvoj ukus, imaš šta da im pružiš, imaš
šta da im tražiš...

- Prestani! Ovo nema smisla, ja nisam spreman da se ovde sa tobom cenkam, da primam majčinske
savete i da pružam bratsko požrtvovanje, ja neću dobru prijateljicu, to je odvratno. Gadi mi se.

- Pa šta hoćeš?

- Hoću da se pokaješ, da tražiš oproštaj za osam godina gluposti!

Opet se izleteo. Lupio je, nikada nije znao šta u stvari da želi od nje. Želeo je da mu se vrati, to da, ali nije
znao kako da mu se vrati, kako ona da se vrati a da se ne vrati i ono što mu je uradila.
- Gluposti?!

- Da. Zar ja nisam saznao baš ništa o tebi, jesam li zaista toliko glup? To što si uništila našu vezu je jedna
čista pizdarija...

- Molim te, vidim da si odveo ovaj razgovor do ...

- Nisam! Ko je tebe odveo u krevet pre osam godina? Ko?

- Kakav krevet?

- Neobičan. Kako može biti običan krevet u kome se raširenih nogu zamisli jedan razvod?

- Šta pričaš! Postao si prizeman i ljigav.

- Dve večeri pre trenutka u kom si osetila da je iluzorno boriti se za zajednicu dva sasvim različita bića,
samo 45 sati pre govora koji si ti umesto mene otplakala, ti si bila u sobi saobraćajnog policajca koji te
je...

- Odvratan si! Pogledaj samo gde te je odvela paranoja, pogledaj to blato po kome puziš, možda ćeš
onda videti da si rešio i mene da uvaljaš u njega. Ja sam ti rekla Stefane da ti tražiš neko čudo, neku
bolest, bilo kakvu glupost koja će ti predstavljati razlog, koja će biti pristojan odgovor za mučno pitanje
našeg razlaza. Ti si očigledno našao adekvatan pojas za spasavnje, staćeš na moju glavu i disati iznad
bare, briga te što ću ja udisati usranu vodu.

- Zalaziš već u dramski tekst. Molim te, nema potrebe da sebe predstavljaš tolikom paćenicom, nisam ja
ništa kriv.

- Onda sam ja kriva?

- Krivice nema. Jednostavno, taj saobraćajac nije nikada ozbiljno mislio da sa tobom išta počinje, a što si
ti sve prekinula zbog njega to je samo jedna loša procena. Uostalom, suviše si ponosna da priznaš da si ti
tako lako nasela, da ja znam koliko si lako nasela.

Pogledi plavog skota koji nije ni glumio da išta drugo radi osim što bulji u njega već su mu prijali. Kakav
da je, mnogo ružniji skot je sada zurio u Ivanu, Stefanov skot je bio čak adekvatan.

- Da ja, Stefane, nisam nasela, da ja nisam raširenih nogu zgazila jedan brak, mi bi, valjda, sada sedeli na
terasi i pili čaj, jeli kolače, čitali novine, mirisali lipu, slušali radio, međusobno trljali kolena?

- Da, baš to. Neću da kažem da bi bili srećni, neću da kažem da bi bili spokojni, bili nešto posebno. Mi,
Ivana, ne bi bili nesrećni, i to je dovoljno. Danas mi se čini da čovek i nema prava na nešto više. Mi,
sigurno nemamo.

- Ali ja hoću nešto više. Kako mogu da slušam priču o tihom bajaćenju kao nedostižnom idealu. Stefane,
kakav treba da bude čovek koji želi nešto više, koji bi da od putovanja ima nešto više nego što je
posmatranje prolaska bandera kraj pruge, koji bi da ponudi sebi šansu, iskru što u snovima nastaje, koji
bi da bar u jednom delu života nije mrtav.

- Pa ja o tome i govorim. Kako ne shvataš da ja svom snagom tarem kamen baš zbog te iskre sna, kako
uporno jurim za tim vozom što beži od mene, i kako tiho krepavanje ne menjam za stvaran život? Ti od
mene uparvo to tražiš, moliš me da poljubim ruku plastičnom Isusu, da se zakunem na vernost ženi koja
mi ništa ne znači, da spokoj nađem u bednoj samoobmani. Takvim putem neću da idem, a svakako neću
da nekog još i povedem sa mnom.

- A spreman si da mene vežeš i vučeš ko lonac niz taj put?

- Zašto ne bih bio? Nisam te ja ničim ucenio kad si pred Bogom i ljudima rekla da si moja. Nisam te ni
vodio pred oltar što sam imao potrebu, shvatio sam da je to bila zajednička potreba.

- Pre hiljadu godina!

- Koliko godina treba da se znamo pa da taj čas bude iskren?

- Taj čas jeste bio iskren. Iskren je bio i onaj drugi.

- U redu. Udala si se za mene jer si me volela?

- Da.

- Razvela se jer me više nisi volela?

- Da.

- Ja to prihvatam.

- Ti? Kako? Odjednom, prosto i lako, bez ikakvih napora na smrt, ti to prihvataš?

- Ja to sve vreme prihvatam.

- Gubim se u nekoj novoj spirali.

- Nema razloga. Pa nisam ja majmun. Kad si se udala za mene ti si to, svakako, uradila jer si tako osećala.
Kad si htela da sve prestane, ti si pokazala da nisi baš dobro promislila o životu sa mnom. Prosto,
procena je bila loša. Odlučila si da se raziđemo i tako je bilo. Povod nije bitan.

- Deluješ mi razumno.

- Nema tu spirale. Ima samo jedna krajnja rečenica. Ako si se već, dva puta do sada prelomila, kako da ti
verujem kad kažeš da to ne možeš i treći put?

- Osim što sam poistovećena sa pevcem na krovu, pitanje je samo koliko vredi jednog pevca pobediti
logikom.
- Recimo da ovo nema veze sa logikom i da je cela priča u tome što te ja odlično poznajem. Možda ćeš
opet pobesneti, ali ja bih se vratio na saobraćajca...

- Nećeš!

- Potvrđuješ mi da sam u pravu?

- On je samo bio ta jedna noć...

- Nemoj lagati. Bio je više od jedne noći.

- Odakle ti to znaš! Nisi valjda pao toliko nisko da kopaš po bizarnostima!

- Nisam ništa morao da kopam, nikoga da zapitkujem, čovek je sve sam rekao.

- Ko!!!

- On. Tvoj saobraćajac.

- On tebi rekao?!

- Od prve do poslednje minute.

- Mislim da nisi svestan šta je postalo od tebe.

- Postalo je ono što nikada nisam želeo, verovatno ni sanjao, i ne pomišljaj da je to ono što ti misliš. Ja
nisam bio taj što je tražio njega, što je želeo i da ga vidi. On je mene tražio, on je mene prisilo da ga
slušam. Tražio me je da mu dam, nešto, nešto što podseća na oproštaj.
Presamićena plavuša je jedva shvatila da je veza prekinuta i da razgovor više ne traje. Tražila mu je 29
dolara. Postupila je krajnje ljubazno. Ostavio je u pošti bar dva kila znoja, mogla je mnogo više da mu
oduzme. Verovatno je strah prevagnuo, ljudi danas pretežno pljačkaju pošte, dugi razgovori su sumnjiva
retkost, moguće je da se na kraju ipak usrala. Ko danas troši u pošti 29 dolara, s tim novcem se provodi
neko lepše poslepodne.

Sad, kako god spetljali ishod razgovora (koji je dovoljno spetljan, te ničiji doprinos nije neophodan),
sigurno ne potpada pod definiciju lepih popodneva. Stefan jeste žudeo za svakim Ivaninim dahom, ono
što svakako nije bilo njemu u prilog, jeste razotkrivanje njenih nemoći. Voli je on što je moćna, čvrsta,
postojana u svemu pa i promašajima, ove godine i ne prolaze u drugom nego u dokazivanju njene
potpune posvećenosti jednom nesretnom promašaju.

i posle...

Pola litre piva u baru kod velike perionice automobila. Otvorio je kutiju Česterfilda, to mu je dala
šankerica, nepušač je, bar je to bio do danas, sad mu ide uz hladno pivo. Šank je odlično rešenje za
laktove i on se nalaktio. Pije hladno pivo, puši i oseća kako mu se telo opušta u prijatnom hladu bara
zatamnjenog večernjom pauzom na ulicama.

Njegov predlog nije usvojen ali je mlada šankerica ipak promenila kasetu. Tražio je nešto od Alman
Brothers Benda, dobio je Čili Pepers, pristojan kompromis, nije se danas pametno zamerati šankericama.
Ova je jaka sisika, sigurno ima straga u magacinu nekog rabljenog crnca koji udara iz stolice, probao je on
jednom u baru kod Lokvud parka bes šankerice, koštalo ga je 150 dolara maltretiranje sa zubarom.

Popušiće još jedan Česterfild a možda je vreme i da pivo preseče sa dve Divlje Ćurke, ili će se držati samo
piva. Bolje je da se drži za masivnu kriglu, burbon ga obično vodi u dublju raspravu po pitanju muzike, a
onda nastupaju šankerica i gorila, uostalom, samo jedan burbon.

Već je bolje. Pije treću kriglu piva i bolje zagledava ćutljivog momka što intenzivno loče kraj njega. Meša
Jack Daniels i sok od paradajza, odvratno rešenje, neprijatno i da se vidi, verovatno je početnik, jadnik
koji i ne zna šta pije, samoubica, nepotrebno preživeli invalid na bojištu prve ljubavi, Amorov izmet.

Ima žutu kosu, crven vrat, budala, sigurno je danima džonjao na ulici i čekao kučku da se slučajno sretnu,
izgoreo mu vrat, što nije kupio šešir kad je već morao da se ubija od dosade, male su šanse da mu i
mozak nije izgoreo.
Vidi sliku nesretnika kako provodi dane čekajući i shvatajući da je kučka već u tuđem krevetu i da kući
neće doći ovog vikenda. Sad loče i sprema dupe da zasedne u nedeljno veče. Tad će zmija da se dokotrlja
do svog stana i on će da je nagazi za vrat i pita što se iznenada promenila, možda ga više ne voli, možda
je on nešto pogrešio, možda da počnu nanovo. Ovog puta neće gušiti ljubomorom, neće je vući po
ulicama ceo bogovetni dan, neće joj psovati majku, lagaće da joj je oprostio, da mu je u izgledu dobar
posao, da će se odseliti na obalu.

Kreten je popio još jednu kombinaciju ćuteći. Nosio je plavo odelo od lana i crvenu pamučnu majcu. U
sakou je sigurno njena slika, još je ne vadi, ne šmrca nad njom, ne kevće, još je rano, za dve - tri ture će
ga proći bes i opet će da voli kučku, voli je i sad, samo što sad više voli da joj nabije kolac u dupe, onaj na
kome jadnik krvavo jaše, za dve - tri ture će da ostavi kolac sebi a njoj će da pokloni urlik pseta za
izgubljenim gospodarem. Lizaće njenu sliku kao što bi lizao i njeno dupe samo da ga nekako napipa,
Daniels će mu objasniti da je dovoljno da bude uporan i da je rasplet nesporazuma blizu, Daniels će da
govori iz njega pripremljenu ulogu, Daniels će da daje njene odgovore i postaće jasno da je u svemu
samo jedan veliki nesporazum.

Voli ona njega, kaže isti glas, o kako ga samo voli, ali je mislila da on nju ne voli, srce joj se pokidalo i
rešila je da se povuče, u suzama, zauvek, da pati, ispašta i trune, kad je on ne voli, kad su došli do kraja...

A sad drugom liže jaja, ali o tome Daniels nema ni reč. Razgovor nastavlja ovaj jadnik, njegova rola je
sledeća, prekinuće ćutanje, pomilovati je po obrazu, obrisati joj suze, izmamiti osmeh, poljubiti u čelo,
baršunastim glasom, ludo jedna, pa ja te volim, budi mi žena. Granit kamen! Eksplozija! To samo burbon
zna. Živeo burbon, i sve budale, pa i one što ga mešaju sa paradajzom.

Stefan je ovaj zaključak nagradio još jednim pivom, šankerica mu je dala pivo i bacila pogled na plavog
morona kraj njega. Očekivala je da joj usere šank, kad mu se uzburka stomak može da joj vrati sve što
mu je poslužila večeras, to joj sranje nije potrebno, jebe se njoj ko koliko pije, sama je večeras i neće da
joj se kače majmuni što ih je planeta odjebala pa poslala njoj da ih pripoji za počinak. I ovaj drugi. Ko je
rešio da se napije, ko ima para za to, ko ima znanja za to, neće sigurno piti pivo ko lud, jasno je da bez
whiskija ne ide, uz to, usisava četvrtu kriglu a ne ide u toalet, ako joj se on isturi po šanku moraće da riba
cele noći. Usrano predvečerje, tad piju samo samouništitelji, prave pijanice još spavaju uvaljani u
podnevni mamurluk, sređuju se za noć i konačno rokanje, ovi su apsolutni amateri, jeftini gubitnici,
nadalice, iščekivači, prelazna faza, površni sanjari, zglobovi joj sevaju od njih, ništa ne pričaju, drže
distancu prema osoblju a skraćuju distancu prema podu, oduže joj smenu, nemaju stila, nemaju ideje,
tek, jedino što može da je zadesi je povraćanje (pravi pijanci poštuju piće i ne vraćaju ga) ili da joj gurnu
ruku u sise. Nek drpaju sise, samo da se ne uneređuju.

Plavi momak sa crvenim vratom se sve više gadio Stefanu, odvratnost je izbijala na pogled u svaki nabor
zgužvanog plavog odela. Mladić mu je ličio na jednostavan prikaz ljudske gluposti kojoj kraja nema. Ljudi
su padali na lovu i ribu, one sa lovom je razumeo, bar su bili čisti depresivci kad im pukne plan, šutnuti
ljubavnici su kao rođendanska torta od vode i brašna, bljutava, jadna i uvek ista. Svi njihovi aduti, a svako
bar neke vrednosti ima, svi darovi što im ih je Bog dao, snaga, humor, zdrav razum, splječkani su pod
dupetom neke kurve što je dupe odvukla a ostavila usrane karakteristike jednog, možda, nekad,
kvalitetnog bića. Ko zna, nije li ovaj plavi primerak u vojsci odjebanih obećavao dobru karijeru
pozorišnog reditelja, projektanta novog kamiona za odnošenje đubreta, genetičkog maga što će pokoriti
krompirovu zlaticu, bilo čega jebenog što iza čoveka ostavlja dug trag a u životu mu daje sreću, luksuz i
bezbrižne količine skupog whiskija. Ovako, nikada neće upoznati kvalitetno opijanje, pravilne korake za
seksualnu kulminaciju, neznatni bol u dupetu kad život drugima srce cepa. Živeće kao jazavac po rupama
u sećanju, glancaće bedne i lažne suvenire sreće, pamtiće početke da zaboravi krajeve, a kad mu u
tiganju pameti zacvrči usmrdelo jaje nikad ispiljene ljubavi, taksiraće do prve flaše i mučiće dobar whiski
svojim crknutim zadahom.

- Momak, prospi taj paradajz i popi jednu lepu kafu.

On nije, ali plavuša se okrenula i pogledala ih kao da je naslutila trenutak u kome će joj dve budale
pokvariti raspoloženje. Počela je nešto da petlja pod šankom, Stefan, koji nije mogao da se opkladi šta je
razlog ovog maloumnog predloga, zapalio je treći Česterfild i ponudio mladića. Sad mu ništa pametnije
nije ostalo.

Mladić je, uz nikakva nadanja Stefana, ipak prihvatio, mada se nije okrenuo ka brbljivom cigaretodavcu.

- Nisam toliki konj da se butam u tuđe piće, samo, ima tu neki red.

Mladić pogleda plavušu i naruči kafu. Naruči dve kafe. Ispao je fer, nema šta. Stefan se vratio svom pivu i
popio do kraja krigle. Plavuša je donela dve kafe i popravila raspoloženje, život je to kučke kad se raduješ
što dva soma piju kafu, ne... život je to kučke, svake kučke.

Stefan nije ni blaga pojma imao šta da radi sa ovom kafom i ukapira da je najbolje da je popije. I stvarno
mu je prijala, lepila se za dlaku, uživao je.

- Hvala na kafi. Sad kad si mi naručio kafu i prisilio me da je popijem, ni sam ne znam što se nisam ranije
setio, prija mi kompletno.
Plavi mladić konačno izvrnu svoj crveni vrat. Oči su mu bile mirne i nekako ruske, možda je nekada
njegov predak ovako drao votku. U svakom slučaju, mnogo je bio prijatniji u an fas varijanti nego iz
uglova.

- Ja sam poreklom Rus, mi se ne opterećujemo pravilima kad pijemo.

- Moja greška! Kad si Rus, onda imaš prava da razvijaš sopstveni stil.

Super što je Rus! U protivnom bih bio u kanti za đubre, ko još trpi upade u čašu, ko, u trenucima
predavanja alkoholu voli da mu se oglašavaju pametnjakovići. Ipak, Rus je, bar u korenu. Njih nema šta
da vređa i ometa. Sjebalo ih je sve na svetu, od politike do religije, od Tatara do komunista, njih niko više
ne može da zajebe, a kamoli pripiti davež.

- Možda sam bio nevaspitan, ali, sami smo uz šank već nekoliko tura, to mu dođe skoro poznanstvo.

- Ja ne držim do ikakvih poznanstava. Volim da sam na distanci. Zato sam te i poslušao. Rekao si da
popijem kafu, i popiću je, dobra je kafa.

- Neverovatno dobra. I kraj razgovora, neću da te dalje maltretiram.

- U pravu si. Bolje je da završimo za večeras. Ti imaš priču, ja imam priču, a i meni i tebi je previše i samo
naša, mislim, čim smo ovde, a ako razmenimo pričice iz prošlosti morali bi da se tek nalivamo. Odoh ja.

Platio je momak i otišao. Stefanu postade žao sebe. Upita se da li bi vredelo da je i sam Rus? Možda bi
imao više osnova da bude ovako uočljiv skot.

još posle...

Prijatno veče, uz malo opterećenje stomaka krmenadlom na žaru, svakako, prijatno veče. Preskotovi su
prijazni ljudi, njihov roštilj je cenjen, imaju naviku da ne zovu svakog, deca su im mala, ne žele budale
oko sebe. Elizabet je domaćica i prava lutkica, a uz to i divna žena Johnu. Stefan im se divi, čudo je da se i
oni njemu dive. Ali, to izbija iz njih. Neposredni i srdačni. Zvali su ga, bar po njihovim rečima, satima i
satima, kad se javio već su bili sretni. Nije bilo šanse da odbije poziv koji ih juče stajao sate i sate
uzaludnog telefoniranja. Uostalom, John je jedini iz projekt Biroa u kojem je Stefan nekada radio, a i neki
su školski drugovi, a valjda i najbolji drugovi.
- Zvali smo i Poštu, mislila sam da su ti isključili telefon, da je u kvaru, šta sve ne. - Rekla je nemilim
cvrkutom Elizabet.

Stefanu je krajnje neprijatno. Išlo mu se, kako da ne, ispuniće veče prijatnim ljudima, a i njima će veče
biti celovito tek ako i on dođe, mnogo toga nisu još saznali o poslednjem razgovoru sa Ivanom.
Preskotovi, inače, veoma brinu o ljudima, nenametljivo, ali brinu temeljno.

Sem njih, Stefan je zatekao i Milerove, porodicu koja se drži skupa, a do koje vi, hteli - ne hteli, u ovom
gradu morate da držite. Ima tačno 12 Milerovih i treba biti kompletno siguran u svoju ostavu pa njih
pozvati. Svi Milerovi su teške izelice, a i tečnost im ide od ruke. Poznato je da svakad zajedno nastupaju,
valjda se toliko vole pa malim busom dolaze na sve zabave gde ih pozovu. Preskotovi su ih pozvali i
Milerovi su došli u trogeneracijskom sastavu. Stari Milerovi, tri sina sa tri snaje, dalji bratančić od 40
godina i tri buckasta deteta.

John Preskot je činio čuda te večeri na roštilju i bukvalno ih sve nahranio, pivo i sokovi već nisu bili
problem, flaše ne moraš da pripremaš. I veseli su ti Milerovi kad im se omoguće te dve stvari. O kakve
samo pesme znaju. Pretežno ih pevaju iz 12 grla. Divota od zvuka. Mora se aplaudirati i pljeskati da
nastave. Uostalom, nastavak ionako sledi. Milerovi se međusobno bodre i nutkaju novim arijama pa
nastavak koncerta ne zavisi od aplauza.

Nakon dva sata pesme su nanovo tvrdo ogladneli i tad je stala pesma. Najstarija od svih Milerki je
uzdahtalo posegla za pivom i ponudila Stefana da sedne do nje.

- Mladiću, ti mi se sviđaš. Ima u tebi nečeg bezbrižnog i lepog, podsećaš me na neke noći u Alabami o
kojima ti, verovatno, nemaš pojma. I, s obzirom da sam starija mnogo više nego što si ti i planirao da
živiš, pređimo na neke značajnije stvari. Moje noći u Alabami su se debelo smrkle, da vidimo šta je sa
tobom. Čujem da si razveden?

Stefanu strašno prijaju ovakvi razgovori, pogotovu sa nepoznatim babama koje ga turaju pod oznojena
pazuha. Rado bi je šutnuo kolenom u pretovaren želudac i naterao da vrati sve što je pojela u poslednja
tri meseca. To bi sa pravom nazvali neuljudnošću, neće to. Preskotovi su se polomili da ga dozovu a on
da tako uzvrati tim finim ljudima. I njihovoj finoj deci.

- Pa, gospođo, razveden sam.

Gospođa Miler ga je značajnije ututkala u svoje salo pod miškom.

- Živ ti meni bio. Takav komad kao ti neće dugo razbijati glavu. Da sam nešto mlađa, ali to tebe, verujem,
sad ne interesuje. A i moj matori je ljubomoran, ubio bi te. Nego, ko je ta nesretnica koju si ostavio?

Prelomna tačka je baš prelomljena. Dalji tok razgovora je vodio u totalnu sluz komunikacije.

- Sigurno je ne znate. - Zašto se uvek tako glupo otima.

- Mladiću, prešla sam ja i dublje reke, nemoj suditi o meni tako brzo.

- Ona je profesor u našem gradu. Profesor engleskog. Verujem da vam nije predavala. - Kao i obično,
Stefan ne zna da se smiri ili kaže – ne, kad pomenu Ivanu.

- Bez obzira na duhovitost, čini mi se da je tebi još stalo do nje. Ajde, budi iskren i priznaj da si je sigurno
pozvao bar jednom telefonom. Ajde! I pazi, računa se i kad spustiš slušalicu bez glasa.

Sem "crkni u svojoj slanini kravo", ništa ne deluje kao pristojan odgovor, ali Stefan će opet da oznoji vrat
nekom duhovitom vratolomijom od prisilnog odgovora.

- Ne mogu da zamislim da mi bivša žena postane tolika bivša pa da je se nikad ne setim i ne poželim da je
čujem. Ne bih se ni ženio da je nisam voleo, a pitanje je kakav treba povod naći da nekog odjednom
prestaneš da voliš, da prestaneš potpuno. Uostalom, vama je to poznato.

- Meni!? Ja i moj stari se nismo nikad razdvajali i ...

- Niste shvatili. Mislio sam da vam je poznat moj slučaj. Vaš je manje interesantan. - Nije li ovo bilo
pregrubo? Pa zar i Ivana danas nije bila pregruba, svet je ovaj pregrub.

- Kako poznat!? Pa ja te sada prvi put vidim?!

- Ako me prvi put vidiš, kako onda možeš da me spustiš pod okislu mišku u živo testo svog stomaka iz kog
isijavaju nesvarene kobasice, i da me pitaš stvari koje ja ni na poslednjoj ispovesti ne bih rekao!!!

Stefan je izuzetno poštovao Preskotove, čak i Elizabet koja je imala jedan od onih ženskih meketavih
glasova koji znaju da glođu lobanju, ali je verovao da ova sirota glupača ipak ima dobru dušu, glupu dušu,
ali, ipak dobru dušu. Nije hteo da im priredi skandal, a vređanje Milerovih je apsolutni skandal. Milerovi
su javno mnenje grada, koliko pojedu toliko i poseru, ali je i to malo u odnosu na broj priča koje čuju i
koje ispričaju, svako treće slovo u gradu kao da njima pripada. Uostalom, stara Milerovica je i počasni
predsednik bar 2000 dobrovoljnih društava u gradu, i kako bi kraće rekli - ima uticaja. Miler je naprasiti
kauboj i suvlasnik banke pred kojom se i gradonačelnik izuva. Ko je sa njima dobar dobija deset
procenata bonusa, ko im se zameri, gubi stostruko.

Ostatak Milerovaca, koji je paganski veselo galamio kraj vatrom isceđenog Johna Preskota i čekao svoje
krmenadle, bifteke i štapove kobasica, odjednom je zanemeo. Da li su čuli šta je rečeno desetak metara
dalje i time pomerili rubne granice čujnosti uopšte, ili su nafilovani genima takve vrste oni u neprekidnoj
paranormalnoj vezi, tek, svi su se sjatili oko stare Milerovice. Buckasti unučići, bratanac koji je još žvakao
kao cigla krupne komade kačkavalja, balvanonoge snaje i namrgođeni sinovi, a na kraju moćne procesije
zemlju je drmao stameni otac ove časne zajednice. U prašini njihovog stampeda vukli su se i Preskotovi
ko nemi svedoci zločina.

Svi su očekivali prve reči matore Megi Miler i Stefan je znao da će stepen njene reakcije odrediti dalju
sudbinu reakcije grada prema njemu. Ovo mu stvarno nije trebalo, ali ovaj dan je spadao u one za koje
još u zoru možemo reći da već predugo traju.

Megi Miler se, međutim, i dalje držala ko okean šutnje. Znala je da je žestoko uvređena i da ovakva
uvreda traži krv do pupka, uostalom, žrtva je bila laka. Jadničak koji na talasima grada pluta ko polovna
ping-pong loptica, sirotan kog je ona mala kurvica izludela. Sme li se takvom progledati kroz prste,
dozvoliti da pljune na sveti stub samog društva, jednu od prvih poluga ove zajednice?

S druge strane, kakva je vajda tresnuti ga o zemlju? Hoće li joj to podići rejting ili ga ugroziti, šta ima ona
da se zamajava sa decom po dvorištu, malo pedagogije je primerenije od penologije.

Stari Miler nije mogao duže da izdrži, on nije delio supruginu tananost prosuđivanja, za njega je svet
podeljen na gnjide i Milerove, a Milerovi opstaju ako gaze po gnjidama.
- Mama, da li si OK?

Mama ga je pogledala meko, izračunala je da se pedagogija više isplati.

Za to vreme je John Preskot dahtao ko leptirova bulja, nemo je gledao u Elizabet i očekivao čudo. Stefan
mu je školski drug, Stefan mu je možda i jedini pravi drug, ali je Milerova banka, koja mu nije ni školski ni
ikakav drug, jedini izvor finansija za njegovu malu građevinsku firmu. Bez te banke bi mogao samo da
skoči u mikser sa cementom. Zato je samrtnički gledao u Elizabet, ne što je očekivao da ona nešto uradi,
već što nije znao u koga bi smeo drugog da pogleda, svaka druga strana pogleda je već nešto govorila, a
John Preskot nije hteo da govori, radije bi on u zemlju crnu nego da sad nešto kaže.

Megi Miler je konačno okrenula svoju paradajz figuru i još čvršće stegla Stefana pod svoju lepezu sala.
Odlučila je da ga prekori ali da prevashodno upiše jednu crtu milosrdnosti u svoj kalendar.

- Ti tupavko...

Elizabet Preskot, nekadašnja pedikirka i aktuelna domaćica u porodici Preskot, nije mogla više da trpi,
John je u nju gledao ko buljina a njoj nije bilo jasno šta znači taj pogled. Verovatno je da ona nikada neće
biti prava gospođa kad već ne ume da dešifruje pogled svog muža, vrle dame sve razumeju i kad ih
pogledaš samo dlakom iz ušiju, ona ne ume ni kad se zuri u nju. Jedno je sigurno, toliko se naglancala
nogu tih debelih i usiljenih dama da potpuno razume Stefana, kad John ne sme bar će ga ona zaštiti,
uostalom, njen stari je uvek govorio da ti je gost ko američki ambasador, gde stupne tu je Amerika, pa
takni ga ako smeš.

- Čujte ti matora kanto! Ako je Stefan tupavko u ljubavi, tupav je zbog toga što je ona njegova nesvesna
koliko treba da ga ceni i poštuje zbog toga, on je iskrena i poštena duša, a malo je takvih danas.

Elizabeta se sad toliko tresla od srdžbe da je izgledalo kao da reči istresa iz sebe, kao da ih baca praćkom
na premrzlu Milerovicu.

- Ako zbog nje Stefan ne može normalno da živi to je i razumljivo, bila mu je žena! A ko si pa ti da mu se
mešaš u život i da mu sereš? Još da ga nazivaš tupavim, ti koja nikada nisi ništa radila i samo si ždrala i
srala.
Prvi put sada Stefana nije čudio krketav glas gospođe Preskot, verovatno nije imala prave tekstove uz
svoj testeravi sopran pa je zvučala nesinhrono, ovog puta se sve poklopilo pa je i Elizabetin glas pun
metalnih opiljaka delovao pristojno.

Megi Miler, koja je i napad Japanaca na Perl Harbur doživljavala kao ličnu uvredu, zaboravila je ideju
pedagoškog nastupa, unutrašnjim bagerom besa podigla je planinski masiv svog trupa i bez reči krenula
ka mini busu. Porodica Miler je nastupala za njom. Unučići, bratanac, snaje, sinovi, jedino je
dostojanstveni Miler pre polaska izjavio:

- Mamlazi su prenatrpali ovaj svet, Johne, mislim da ćeš se uskoro i ti s tim složiti. Uz svu tvoju žalost što
si mamlaz.

i posle posle...

Stefanov rodni grad je jedna bezlična kontinentalna sredina u kojoj se život odvija lagano i bez pravila. To
je sredina u kojoj se ceni svačija sloboda, retko zaviruje u tuđe ormare, mada se uljudno prihvata
landaranje tuđim vešom, ako je on prljav, nema veze (ili baš ima). Ipak, kakva sve mesta na svetu postoje
Stefanov rodni grad je čista premija.

Pa opet, mora da se zna neki red. Ako je nešto dozvoljeno gradonačelniku, nije i njegovoj sekretarici, ako
je nešto dozvoljeno njegovoj sekretarici, gradonačelniku već nije, ako je dozvoljeno i gradonačelniku i
njegovoj sekretarici, to već i nije vredno posebnih reči. No, razlike postoje, one se uočavaju i samim tim
čuvaju.

Jedne godine je mali pekar iz predgrađa hteo u gradskoj operi da zakupi ložu. Pitao je za cenu, rečeno
mu je, izbrojao je pare, vraćene su mu. Prihvatali vi ili ne, ali nije red da, bez obzira na novčane
mogućnosti, glavna sedišta u našoj operi drži jedan pekar, mali pekar. Da je vlasnik fabrike peciva i hleba,
pa ajde, ali, mali pekar, pa centralno mesto u hramu kulture, ne ide. Mali pekar je bio malo bezobrazan u
prihvatanju takvog epiloga pa se ubrzo uverio da neće imati tu ložu ni da mu je ponude. Naime,
mušterije su počele da ga izbegavaju ko šašavog, kafane su prestale da naručuju hleb kod njega, a i
gradska komisija se malo bolje zainteresovala za njegove knjige.

Deluje nemilosrdno, ali red u ovom svetu i opstaje zbog nemilosrdne borbe za njega. Tako da se u gradu,
još u davna vremena, razvila jedna plemenska mreža superiorne aristokratije kojoj vekovi nisu mogli
ništa oduzeti, samo su joj još više davali za pravo. Nesumnjivo, nije ta grupa porodica imala neke titule,
kancelarijske prostorije, hale i poligone, stručne službe i pisane regule, ona je imala - moć.
Znate kako zvuči kad u ovom gradu kažete Montinijevi. Kapa sama siđe niz glavu. Predsednici suda,
oblasni tužioci, čak i nekoliko kongresmena u vertikali loze. Ili, šta reći o Petersonima! Vlasnici svih
medija u gradu, izuzev nekih radničkih listova i jedne radio stanice sa sumnjivim programom.
Pertersonovi imaju akcije i u jednom mesečniku sa velikom tradicijom. Da ne pominjemo Sugar-Tomsone
koji su duh i telo kulture, možda i za celu državu, a ako ne prihvatite da su duh i telo kulture u državi,
nećete imati protiv argument kad je u pitanju naš grad. Počasani predsednici gradskog hora, aktivni
selektori repertoara u našem pozorištu, i porodica u kojoj je jedan, a njega bar svi znaju, Leonard Sugar-
Tomson, kompozitor koga i Evropa sa obožavanjem doživljava.

Ima u gradu još nekoliko porodica koje ne možemo zaboraviti, u njih spadaju nesumnjivo i Mileri, ali bi
njih pre nazvali talasom koji dolazi. Porodicom koja ne može biti Venera našeg neba, ali sa tolikim
uticajem novca da im se mora dodeliti bar jedan deo zvezdanog šara. Njihova banka je poslednjih
decenija tako umešno trgovala kratkoročnim obveznicama da se narasli kapital mogao komotno plasirati
u gradske projekte. Duhovnu aristokratiju grada nije to toliko impresioniralo sve dok Milerovi nisu počeli
da ulažu i u kulturu, dakle, da bacaju pare, čime je opšta neotesanost sa kojom ova porodica nastupa
pojedinačno a i u zbiru, naglo ishlapila.

Milerovi su ostali ultraortodoksni vernici samo jednog božanstva - ždranja i lokanja, ali nisu ispuštali
otvorena vrata u takozvano visoko društvo, bili su navek prisutni na redovnim jutarnjim seansama
gospođa i večernjim skupovima porodica, na kojima se tanka večera služila, ali se bar, za razliku od
stomaka duh napumpavao impozantnim količinama taštine. Znali su Milerovi da ih svako od takvih
duženja košta bar jednog stipendiranja neslućene veličine klipana iz neke od vodećih porodica, ali su bar
svojoj deci, i deci svoje dece, otvarali vrata sveta u koji će ulaziti lako ko u omiljenu hamburgernicu. A
Bog ne bi stvarao ovakav svet ako taj nije za neku vajdu.

Najveći broj jutarnjih okupljanja, a na njih su dolazile samo gospođe iz vodećih porodica, održavao se
kod Sugar-Tomsonovih u njihovoj lepoj vili na rubu gradskog ribnjaka. Antea Sugar-Tomson, 40-to
godisnja pijanistkinja, na žalost bez dovoljno vremena za potpuno predavanje obećavajućoj karijeri, svoj
romantični jutarnji salon je načinila prvorazrednom atrakcijom grada, i zaista je imponovalo da se u
njemu nađete. Ne zbog cejlonskog čaja i austrijskih kolačića, mada bi retko koji sladokusac takvom
osveženju našao manu, već zbog lakih razgovora koji vode ove žene i koji je mogao da tokove u gradu
usmeri na koju stranu one požele. Dobro, baš i nisu mogle da odluče ko će biti američki predsednik niti
da uzdrmaju petro-dolar (što njih i nije mnogo okupiralo), ali su mogle da postave ili razreše direktora
dečjeg vrtića, upravnika biblioteke, pa čak i da lično pretumbaju kompletnu gradsku službu koja broji dve
stotine ljudi.

Kad bolje razmisle, većina ljudi u svetu bi pre želela da ima uticaja na nešto manjem planu nego na onom
planetarnom. Šta čoveku treba glavobolja sa trkom u naoružanju ili pitanjem Bliskoistočnog sporazuma,
hiljadu puta je korisnije imati uticaj u lokalnom kafeu nego u Savetu bezbednosti UN.
Uvažene gospođe su to, kao gospođe i kao žene, odavna znale, pa su zato rešavale pitanja sitnih
kotačića, ostavljajući muškarcima da nakon večere uzvišeno debatuju po pitanju odnosa između Kine i
Tibeta, dok su one uz čaj i kolače rešavale gradska pitanja bez sanjalačkih debata.

Tako su i ovog jutra, dok su se kao jedra široke zavese u jutarnjem salonu igrale na lakim talasima vetra
iz obližnjeg ribnjaka, nemo okupile oko uzdrhtale Milerovice, koja je već imala šta da kaže.

- Mene lično to dodiruje. U mojoj porodici se znao red, starešinstvo, ko prvi stavlja kašiku u lonac i na
kod pas sme da zalaje. A što se to ne bi znalo i ovom gradu? Ako je naš grad porodica, onda definitivno
postaje razularena porodica. Eto!

Nakon praskavog konca rečenice, Megi Miler istrese u sebe šolju čaja kao da je u šolji bio dupli whiski, na
koji tad sa žaljenjem pomisli, pa se pruži šakom za meki kolač koji jednako lako smesti u grlo.

Antea umilno pogleda svoju mlađu ćerkicu i fino vaspitano dete uznemirenoj gošći nali nanovo šolju.
Zadovoljna takvim razvojem događaja Antea lično ponudi Margret Peterson čokoladnim kockama, tako
da je ova morala da svoju pažnju posveti kolačićima a ne planskom uređenju grada po ideji Megi Miler.

Taj konverzacioni vakum upotpuni En Montini, koju je uvažena gospođa Saradon Montini vodila na ove
razgovore u funkciji snaje, tačnije, žene svog drugog sina, i ujedno miljenika, advokata sa renomeom.
Mirnim glasom En Montini promisli malo o eroziji morala a potom se sama posluži sladoled rolatom.

Saradon Montini zadovoljno klimnu glavom prihvatajući da njena snaja ima šta da kaže, uz još dublje
zadovoljstvo što je to svedeno na meru logičke besmislice. Njeno lepo lice sredovečne uglednice grada
koja, svakako, nadmašuje lepotom i prefinjenim crtama bilo kakvu sredovečnost, a i sam grad, zaleprša
pogled ka Margaret Peterson koja je savladala ponuđeni kolač i sad je htela da govori.

- Razumljivo je da taj mladić po ovom gradu seje nezadovoljstvo i beznađe, kako bi drugačije kad se i sam
topi u njemu. Njegova bivša žena je sebe rešila briga, ali je zato zajednicu dovela u neprijatan položaj.

- Korektivne mere su nužne. Ja takve ispade opravadavam samo kod bolesnika, ali, pa njih bar lečimo,
korigujemo, p r i p i t o m lj a v a m o.
Antea se zagleda u ćerku koja je ovo nadahnuto izrekla i bi joj draga pomisao što je ovo njeno dete.
Dražesno se osmehnu okupljenim gospođama pokazujući da ona stoji iza reči svoje 20-to godišnje ćerke i
njene medicinske karijere. Draž osmeha koji je posolila u kružni luk smeštenim gošćama, imao je i
funkciju povlačenja oroza uvaženog jezika gospođe Saradon Montini. Zato ova upita Antein ponos:

- Mila moja, ti si zaista upisala kvalitetan koledž, čim ga završiš ja ću lično tražiti da preuzmeš obavezu
lečenja ovog grada od naših socijalnih glavobolja. Ali, zar ti nisi trebala da budeš u projektu doktora
Mersinga o kom se ovih meseci priča sa toliko afirmacije?

Prekrasni zubići devojke se zahvališe sjajem osmeha, ali njen odgovor beše za nijansu manje veseo.

- Na žalost, ta elitna grupa ima i elitnu cenu. Godišnja školarina je preko 100 hiljada, a moj tatica...

- A o taticama uvek sve najlepše. - Antea pomilova ćerkinu ruku.

- Moj uvek najlepši tatica, - nezbunjena ni malo majčinom korekcijom devojka nastavi, - smatra da je
medicina kao nauka dovoljno skupa i bez doktora Mersinga.

Saradon Montini ispusti jedno beznačajno "aaahm" koje ubrzo poprimi svoj pravi značaj.

Margret Peterson se prosto zgranu nad činjenicom da je Amerika došla do tog stupnja da najbolja deca
ne mogu da napreduju samo zato što je sve postalo papreno, i samim tim polako ide ka neumitnom
zaključku da joj se to ni malo ne sviđa.

I bez tog "ahm" gospođe Montini, ili kretanja ka neumitnom zaključku uvažene Peterson, Megi Miler je
videla da će ovo da košta. Bila je besna ko razvedena kobra, ali nije bila luda. Počelo je cenkanje.

Pola sata je trebalo uvaženim dama da pojedu široki pladanj voćne torte, a samo pet minuta da se nađe
način da najbolja deca, ipak napreduju. Sindi Sugar-Tomson će umilostiviti tatu finom stipendijom banke
Milerovih koji su iskreno zainteresovani za projekat doktora Mersinga, bar u narednoj godini, i time je
pripremiti da leči naše bolesno društvo.
U međuvremenu će se preduzeti prve mere, ne može se čekati da Sindi doktorira pa da spasi grad.
Uostalom, Megi Miler ima sjajne ideje po tom pitanju.

najposle...

U 5 i 30 Stefana probudi mlaka tečnost koja mu se slivala u uvo. Sanitim pokretom ruke je prešao preko
lica i osetio da je i ono mokro, povukao se na drugi rub jastuka i poželeo da nastavi san. San je bio glup,
ali u 5 i 30 i nije tražio mnogo od sna, dovoljno je i to što spava. Uostalom, nijedan san, pa bio to i
košmar, ne može da smrdi, a njemu je smrad cijukao u mozgu.

To ga natera da nađe racionalan odgovor na pojavu tečnosti u njegovom uvu i na licu. Nije dugo tražio,
odgovor se izlazeći leno kroz njegov prozor oglasio mjaukom. Komšijska mačka mu se popišala na jastuk i
glavu. Glupa mačka je stvarno imala slabu bešiku.

Stefan pljunu na nju i ode da se umije. Gledao je u ogledalu svoje mrtvo lice i pitao se da li da se obrije.
Dan je i onako popišan, nečim mora da ga pobedi.

Obrijao se i zevajući stavio čaj na plotnu rešoa. Crvljivo je gledao i zevao dok voda nije provrila. Svrbelo
ga je nešto između nogu i on odluči da se okupa. Šta pametnije da radi u pet do šest?

Osetio je da čist čovek vredi više nego prljav i obukao je najčistiji donji veš koji se našao u sobi. Braon
patike, a uvek je nosio patike i uvek samo braon, bile su užasno prljave i Stefan ih baci kroz prozor. Prosu
čaj u slivnik i ode da kupi nove patike dole kod Turčina.

Mustafa je zevao i trljao nos kao da hoće da ga slomi. Pucala je na njemu zelena majca na bratele
izmazana još prošlogodišnjim pilavom i Stefan zažali što je bacio patike bez razmišljanja, ali sad je bio u
papučama i nije mogao nazad.

Mustafa je grgoljio sladak čaj dok je Stefan prekopavao po gomili patika. Našao je jeftine braon patike ali
su bile bez jednog đona.

- Fabrička greška. - Presudi mudri Turčin uvrćući desni brk kao da davi kokošku.
Stefan nije nalazio druge braon patike u gomili rasutoj po celom magacinu. Privlačile su ga duboke plave
gojzerice, ali za Boga, pa leto je. I on mora nekad da obraća pažnju na izgled.

- Nosiš netipičan broj, kao i ja. Zato ja i ne biram. - Mustafa je mudrovao kratko pa zapali smrdljivu
tursku cigaru koja se pakovala u nekom od podruma u Minesoti.

Stefan se složi sa njim, mada je nosio 42 znao je da je netipičan, nema sumnje da Turčin dobro zna šta
priča.

Na kraju, u jednoj od bezbroj plastičnih kesa nađe na još jedne braon patike njegovog netipičnog broja i
zaključi da su najlepše na svetu. Imale su i đon i pertle i rupice za njih. Imale su i neke zelene mrlje po
sebi, ali umoreni Stefan zaključi da je to sad moderno.

- To ti je sad moderno. - Ozbiljno reče Mustafa i uze mu samo jedanaest dolara, koje rastrlja po licu u
ritualu obeležavanja prvog novca u nastupajućem danu.

Stefan sigurnim korakom vlasnika novih patika ode da doručkuje. Na viršlu mu sipaše majonez i on oseti
da je ubajaćen. Bez obzira na to, ipak pojede viršlu i taman u pet do sedam stiže na posao.

Radio je u prodavnici konaca i goblena kao prodavac početnik. Mogao je i bolje da prođe ali mu vlasnik
nije priznao diplomu arhitekte, a i šta bi mu vredela sa koncima i goblenima?

I mada je stigao na vreme Stefan oseti da ga debeli Teodor gleda sa mržnjom u očima. Nije hteo da se
svađa ali je Teodor hteo. Teodor je vlasnik, može mu se.

- Opet kasniš!

Stefan zbunjeno pogleda na sat koji još nije pokazivao sedam i prođe mirno pored njega.

Teodor je sad besneo. Izvadi iz usta parče debelog konca kojim je strugao po kiselim rupčagama između
zuba i unese se Stefanu u lice.
Imao je dah oznojene crkotine i podeli ga Stefanu uz buket psovki. Toliko je bio ljut da su mu sa obraza
prskale bele salve akni a iz levog uva mu curkao mutni potočić braon masti. Za jednog pedestogodišnjaka
Teodor je bio ružan kao sedam takvih, ali je bio gazda, moglo mu se.

Stefan je nakon razvoda ostavio svo pokućstvo Ivani i ostao go kao miš. Kad je dao otkaz u projekt birou i
spao na ovakve poslove nestalo je i novca. Trebao mu je ovaj posao i nije mu se isplatilo svađati sa
Teodorom.

- Izvini Teodore, nijedan taxi nije naišao pa sam trčao na posao. - Ovakve gluposti su obično
zadovoljavale Teodora i on se vraćao natrag u svoj stakleni brlog odakle je komandovao prodajom
konaca i goblena. Ali, ovog puta je baš terao inat.

- Nisi trčao! Video sam te kako polako ideš!

Stefanu bi lako da sabere one tri novčanice od po 20 i par od deset dolara koje su mu ostale ispod
pokvarenog tostera i koje su sav kapital njegove jednočlane zajednice.

- Pa nisam tračao samo zadnjih 100 metara, pukao mi je mišić. - To potvrdi pokazujući svoju desnu nogu,
mada se ona nije razlikovala od leve. To je bila greška, samo je istakao nove patike, a Teodor sve
primećuje.

Teodor i ne pogleda povređeni mišić, ništa ga se nije ticalo, nije on stvorio toliko u životu i dospeo na
grane respekta i prosperiteta plakanjem po tuđim ranama, a nove patike, verovatno nije doživeo kao
nove pa i to prećuta. Neke druge stvari nije prećutao.

- Ja sam jutros dobio porudžbinu o kakvoj se samo sanja! Iz porodice Sugar-Tomson, konci i gobleni za
svu siročad u Domu! Posao veka! - Teodor je ove reči prosto žvalavio, kao da su reči ćureći batak koji se
glođe jednim rubom usta a drugim rubom pućka najskuplja Havana.

- Takav posao ne trpi lenštine i društvene lešine. A ti si jedno i drugo, da se sad setim i trećeg, i to bi bio.
Stefanu se sad učini da je Teodor nešto sasvim drugo mislio dok mu je govorio ove gluposti i poče
nervoznije da pomera glavu izbegavajući sitnu tanad pljuvačke koja iz Teodorovih usta pršti dok Teodor
govori.

- Zato ne želim da i dalje pišaš po hlebu koji ždereš, razumeš, mom hlebu! Evo ti plata za protekle dve
nedelje i plivaj dalje!

Kako ne bi razumeo, ovo je bio čist slučaj otkaza. Teodor nije umeo da mnogo uvija, nešto ga je grizlo i
on je bio grub. Obično je bio grub ali ga nije nešto grizlo, sad je i jedno i drugo. U stvari, nešto je treće, ali
je ovo suviše popišan dan da bi se Stefan uvlačio u razjapljena usta Teodora i kroz tu neugaslu grobnicu
pečenih pilića, jeftinih pica i mlevenog mesa tražio put do njegovog mozga. Tamo verovatno leži odgovor
ali Stefan nije imao istraživačkog duha.

- To je uvreda! Ja dajem otkaz. - Izdra se Stefan i uze kovertu sa platom.

Teodor ga sad pogleda zbunjeno i presečeno, buljio je nemoćno kao dete koje je uhvaćeno da seksualno
iskorišćava noćnu posudu penzionisanog sveštenika. On je namerio da otpusti Stefana, i bio je na
dobrom putu, treba mu vremena da shvati šta se sada desilo.

- Nikada moja noga neće više kročiti u ovu radnju koja smrdi na tvoje čarape i pokvarene zube!- Stefanu
je sad bilo svejedno, posao je izgubio, što bi gubio zadovoljstvo vređanja Teodora.

Kad je zalupio vratima i ostavio preznojenog debeljka da sabira i oduzima šta se desilo, osetio se lak kao
posle dobrog prdeža. Koraci su mu bili mirni, noge hitrije, patike još lepše nego kad ih je odabrao.

Na skveru je kupio tek pristigle gradske novine i otišao u jedan podrum gde sipaju najskuplju kafu.
Restoran je bio apsolutno prazan i tu u mraku Stefan mnogo toga doznade iz novina. Boks mečevi na
gradskom turniru su trebali da počnu i on zaključi da bi vredelo staviti neki dolar na neafirmisanog
Puertorikanca koji je istetovirao tetkino ime na levom obrazu. Pronicljivi reporter je saznao da je tetka
tog Puertorikanca iz stare loze proizvođača duvana, pobegla iz gradića Trujillo Alto, divnog gradića na
obalama puertorikanske reke Rio Grande de Loiza, i svog bratanca uvela u svet profesionalnog boksa.
Pronicljivi reporter je iskopao i svedoka iz Puertorika, tačnije iz San Juana, koji je samo 8 milja od Trujillo
Alto, i koji je potvrdio da je tetka izgubila sva prava u uglednoj porodici, ali je dobila od bratanca ono što
joj kao ženi treba a što joj je bogata porodica stalno uskraćivala rasterujući njene prosce.
Stefan odluči da na kuratog Puertorikanca stavi bar 20 dolara već za subotnji meč. Voleo je kad ljudi
imaju muda, a još kakva muda moraš imati kad se znoje nad obudovelom tetkom.

Na kasnijim stranicama je saznao da se njegov stan izdaje. Lepo je pisala adresa na kojoj trenutno živi.
Ako je i moguća sumnja u štamparsku grešku unosila nadu, neponovljivi stil njegove gazdarice je
razvejavao.

"Kako mi je potreban stanodavac koji plaća i koji ne pravi od sebe budalu, očekujem da mi se javite i
iznajmite garsonjeru u 43-oj ulici, br. 47, sprat drugi, stan 7. Tražiti Amarelu u br. 1."

Celih pet minuta kasnije slušao je Amarelu kako se dere na njega koristeći to što još nije došao do
vazduha.

- Nema šta da se priča!- Bila je nervoznija nego obično, zato se i drala i tresla svoje polutonske sise
opšivene crvenim svilenim kućnim kimonom. Imala je samo 38 godina ali ih je sve dušmanski sprcala u
rashodovanom kauču kraj prozora. Jela je do kilo čokolade dnevno i uz to pila krv stanarima. Danju je iz
kreveta buljila na ulicu a noću u plafon jer nije mogla da spava. Govorila je da je to od napora jer je sama
i svi je iskorišćavaju, a stanari su tvrdili da ne spava je joj se salo toliko prostrlo da ga hvataju mesečeve
oseke i plime.

- Šta da ti pričam? Plaćaš, ja te trpim, ne plaćaš, ja te šutnem u guzaru.

Amarela je težila prostim poređenjima. Sa tolikim šinskim vozilom od guzare koju je vukla za sobom ko
princeza svadbene skute, mogla je da izbegava vređanje tuđeg dupeta, ali Amarela nije imala dlake na
jeziku kad je druge vređala.

- Pa, platio sam skoro svaki mesec redovno. Čak sam i prošli platio na vreme. Šta hoćeš od mene?

Stefan nije smeo da izgubi još jednu bitku danas. Čak i za njega bi to bilo previše, bio je apsolutni
stručnjak za životne podbačaje, ali je i on morao da ima svoje parče sigurnosti. Bez žene, posla, stana,
prijatelja i neprijatelja, karijere i hobija, zar mu ostaje još nešto u životu da izgubi? A nešto mora da gubi
da bi živeo.

- Ej, platio!? Ni milion dolara nije dovoljno da bi ja trpela tvoja sranja. Neću da trpim tvoja sranja, neću!!!
Sad je pala i u histeriju.

Amarela je lako padala u histeriju. Pre nesvestice, naravno. Ono nepojamno stratište svih mogućih
mlečnih čokolada imalo je običaj da se lako onesvesti. Na primer, padne joj kolač kroz prozor, a kako da
ne padne kad se nadvija kroz njega isturena ko periskop, i Amarela se toliko iznervira (teorija najslađeg
zalogaja), da se odmah razljuti i onesvesti. Ta njena nesvestica se čula do samog ugla 43-će ulice. Toliko
bi lupilo to njeno dupe o daščani pod da se moralo čuti. Zato je pre svake svađe upozoravala suparnika u
svađi da je lakog zdravlja, ujedno da je nezaštićena i sama, pa se sad ti svađaj.

Stefan se nije svađao ali je bio uporan.

- Moja sranja nisu tvoj problem. To da znaš. I ja se ne bunim zbog tvojih sranja. Kad prazniš ta tvoja
zakrčena creva pa ceo sat stenješ i vrištiš dok ne izađe čokoladno govance. Misliš da je meni prijatno da
to slušam? Nije! Al ja to ne pišem po novinama.

Amarelu nije zbunio, samo je sitno žmirkala, znala je da ga drži za jaja i da slobodno može da stisne. To
što je, usput, očajno nervira mali skot, samo će joj olakšati posao.

- Ti si ovde bivši! Jasno da ti je to. Da se počistiš do 10, da te nema, to da ti je jasno. A to što si sad rekao
da ti je na čast. Ja sam sama i bolesna žena, lako ti je da mene pljuješ. Lako.

Stefan je sad morao da blene. Tako se mirno povukla da je on čak osetio stid što je vređao. A stvarno je
srala stenjući ko krava koja porađa ambar.

- I ako ikada negde nađeš stan, poštuj malo više gazdaricu, i mi smo ljudi.

Izvini Amarela, - eto, morao je da joj to kaže, ipak je on primitivac. - Danas mi je težak dan. Izgubio sam
posao. Pa sad i problemi sa stanom. Mnogo je za jedno jutro.

- A jok! Nisu problemi, stan si izgubio kao i posao! Već imam novog stanara, ne pokušavaj posle svega
što si rekao za moje dupe da sad ulaziš u njega. Izletećeš kao čokoladno govance.
- Pa kad se pre javio?! - Stefan se na trenutak ponadao da je Amarela sklona popuštanju, a sad je ispalo
da joj se uludo izvinjavao.

- Ovo je prestižan kraj. Siguran, blizu je metro, imamo i pristojno zelenilo u dvorištu, ljudi to poštuju. Ako
su ljudi, - iz rumenog obraza koji se presijavao do ponosa sevnulo je malo oko u njega. - Tako da su još
jutros zvali iz porodice Sugar-Tomson i rezervisali za njihovu novu čistačicu. Platili su tri meseca unapred!

Amarela je reč "unapred" obeležila treskom ruke o kuk. To što kuk nije ni mogao da oseti taj tresak već
se sve opet svelo na nemirno titranje sala oko njenog struka, i nije bitno. Gest je bio važan. Valjda je
značio "Poljubiš me u dupe!".

Drugi put danas čuje to prezime. Uopšte ga neće zapamtiti kao lep predznak. Sledeći put ako ga čuje
pobeći će i sakriti se.

- I šta sada da ja radim?

- Da se iseliš do 10. Ovo što si stanovao ovog meseca ja plaćam, imam i ja dobru dušu, ali, samo ako se
iseliš do 10 časova.

Amarela ga je gledala sažaljivo, bio joj je sladak, nemoćan ko mišić u klopci, samo cijuče i cvili, čak su mu
i uvrede površne. Da nije bila ovako pritisnuta možda bi se i predomislila. A ko zna? Nije kasno da okrene
telefon i da im se zahvali na novcu? U ovolikom telu može da se nađe i malo ličnosti, šaka dostojanstva.

- Stvari možeš kod mene da ostaviš danas, možeš i da se umiješ, kafu da popiješ.

Stefanu je sad prekipelo iz lonca, ona ga još i zajebava. Kurvinski ga je isterala iz stana, naterala ga da se
on njoj izvini, a sada ga i zajebava. Glumi sveticu, osećajnu guzulju, nada se da će se opet navući na
njenu glumu.

- Da si zadnja čaša vode u pustinji ja bih vodu prosuo i u nju se popišao. Idi žderi čokoladu i pusti me da
se pakujem.
Kad je spakovao pokvareni toster i dve kese veša shvatio je da nema više mesta u pocepanom koferu. A
imao je neke knjige, dva velika albuma slika, dosta izgrebanih ploča koje su čekale da se opet situira i
nabavi gramofon, kao i jednog indijskog slona od pruća kom je surla ofarbana zlatnom bojom. To mu je
Mustafa prodao kao talisman sreće. Od tada ga Stefan čuva, čak je ubeđen i da donosi sreću. Samo ne
zna kome.

Taxista ga je mrtvo čekao da odluči gde idu. Sa tim slonom i pocepanim koferom sigurno nije bio
mušterija koja će reći: "Na aerodrom". Kad je sve počelo da navodi na pomisao da će od sada živeti u
taxiju Stefan konačno zaključi da sem Preskotovih nema gde da ostavi stvari. Mogao je i Mustafu da
zamoli, i onako je sve te gluposti kupio od njega, ali Mustafa može greškom da ih proda, nisu bile ništa
ofucanije od njegove ovosezonske robe.

Pred kućom Preskotovih ga taxista na brzinu iseli i pocepa mu se kesa sa pločama. John Preskot je sedeo
u travi ko spomenik palom Baštovanu i nije prišao da mu pomogne. Stefan se zbuni i pogleda ga sa
malim strahom. Nije mu ovo jutro baš išlo, imao je razloga da svakom živom biću priđe sa strahom.

- Zdravo Johne, kako si?- John je ćutao.

- Nisi danas na poslu... Uzeo si slobodan dan da središ travu?

Stefanu je sad srce zeblo. John je sedeo i buljio u prazno, kao da je bio sklopljen od lego kockica pa ne
može da se pomera. Lego kockice nisu ni disale. Strašan prizor.

- Johne! Čuješ li me!

Kako god da je situacija bila odurna, Stefanu je gorelo pod nogama. Morao je da ostavi stvari, da potraži
posao, da okrene oglase i nađe stan. Da uradi nešto pametno, da se otrgne iz ovog infarkt dana. Ali kako
da krene dalje kad ga John i ne čuje. Možda meditira?

- Hare Rama, ej! Matori, ajde mani to pa da popijemo jedno pivo. Treba mi tvoja mala pomoć.

Kad je rekao "pomoć" lego kockice su se okrenule i John ga pogleda očima kita izvaljenog u pesak
samoubistva. Duboke i prazne zenice, staklast sjaj, mračni kolutovi, lice stogodišnjaka kog još jedino
pohodi proliv.
- I Hanibal uzjaha slona, pređe planine i poče da pali, kolje, siluje, muči i davi. Izgaziše slonovi polja
pirinča, žitišta i krompirišta...

Stefan konačno shvati da je John Preskot i lud i neinformisan. Divota.

- Ej, Johne, pravi ti budalu od sebe al ja neću, uzimam decu i idem!

Stefan se okrenu kao u najboljim vesternima i ugleda Elzabet Preskot kako pakuje klince i stvari na
zadnja sedišta. Tad je i ona ugledala Stefana i sjuri se na njega klizeći po travi.

- I ti si tu! Hm, - okrete se oko njega kao da gleda gde da ga prvo udari, - vraćaš se iz kupovine. Baš lepo.

Stefan prokle žensko pronicljivo oko i sebe što se našao ovde.

- Tvoj drug je odabrao da glumi budalu i benavi se po ceo dan, a ti si rešio da slaviš. Još si i ploče kupio.
Krasni drugari. Propali ko pevci.

- Kako propali. Zar je Johnova firma...

Elizabet ga ipak ne udari, palcem je mahnula na dole i vratila se pakovanju selidbe.

- Sinoć ga obavestili da mu banka Milerovih više ne daje ni cent kredita, a ostale banke u gradu mu daju,
ali samo cent.

Bez velikih emocija je ovo rekla Elizabet. Bila je strašno ljuta na Johna, to se videlo. Bila je ljuta u stvari
na Stefana, ali je njega smatrala za nebitno biće pa je siktala na Johna. Uostalom, ko je i dovukao Stefana
u njihovu kuću, John. Kome je on školski drug - Johnu! Sa kim je radio u projekt Birou - sa Johnom! John,
John, John. Zbog njegovog druga su sada u zavadi sa Milerovima, sa celim gradom. A manje više ceo grad
je i prestao da sarađuje sa njima. Eto, šta bi drugo radili nego sedeli u parku, nije John glup. Snađe se taj.
Stefanu bi žao Elizabete, ne Johna. Ona je pričala veće gluposti od tužnog lego spomenika koji mrmlja o
svetskim katastrofama. Ona je bila ta koja sad mora da se vrati majci, koja sad mora da obeduje
hamburgere umesto jastoga, koja mora da nosi texas a ne evropske marke, koja mora da izlazi u bioskop
a ne u pozorište, i sve to već.

Uostalom, sama je kriva. Ko je jebe.

Stefan ostavi kraj Johna svoje malo blago i svog talisman slona, kad već brblja o slonovima, ovog može i
da jaše.

Pojeo je kod glavne Pošte kesicu kiselih krastavaca. Izmorio se pešačenjem, ali je bar malo razbistrio
mozak. Znao je da ovaj dan mora da prekine pod hitno. Može mu se desiti ako se ovako nastavi, i
nuklearni rat da započne.

Najbolje bi bilo da se negde uvuče, sakrije u neku jazbinu i debelo napije. To je više puta radio i postizao
je dobre rezultate. Nije mnogo originalno i pametno, ali je bar poznat teren. Može i da se potuče sa
barmenom, sigurno će završiti u bolnici, tamo već nek trljaju glavu šta će sa njim.

Odabrao je ćumez u kom vladaju šoferi i mutavci i kao prekaljeni vojnik zauzeo prve rovove fronta - šank.
Popeo se na visoku stolicu i pljusnuo laktove na politiranu dasku. Čupavi crnac za šankom ga je pogledao
i on je lako odabrao:

- Recimo whiski.

Crnac ništa nije rekao ali je stiglo piće. Kako je došlo tako je i otišlo. Nema običaj da tresne čašu u sebe i
tresne čašu o šank, ali, ovo je bila interventa situacija. Crnac je odmah ukapirao pravila igre. Uostalom,
bio je to ogroman crnac, Stefanu se činilo da je trometraš, zlato bi davali za njega u NBA.

Nakon tri whiskija u brzoj paljbi Stefan je naručio dupli i pivo. Sad je već mogao da taktizira, Crnac se
vratio da čita novine pa je Stefan opušteno istraživao šank. Tek sada je primetio da kraj njega sedi mladić
koji pije.

Neverovatno! Imao je plavu kosu, plavo laneno odelo i crven vrat. Rus!!!
Stefan je bolje zagledao, pa naravno, pio je burbon i čaj. Nema šta, Rus je.

- Tavariš! - Nasmeja se Stefan i klepnu mladića po leđima. Crnac mirno nastavi da čita jednim okom, a
Rus se okrenu i prepoznade ga.

- Kafu! Dve! - Odsečno naruči Rus.

Stefanu bi neopisivo drago. Kao da je sreo maćehu. Majku nikada nije voleo pa je zamišljao da se samo
voli maćeha. Pogotovu kad je nemaš, a ono što ne upoznaš ti idealizuješ.

Gledao je u to drago lice i oseti da sa ovim čovekom deli jednu mnogo veću tajnu nego što je to moguće
između dva bića koja se znaju u tri rečenice. Ipak, sa mnogima je podelio decenije pa se nikada nisu
razumeli, a ako su se razumeli manje su se voleli. Ovaj čovek je internacionalni prikaz da se svuda rađaju
slični ljudi, ko zna, možda su i braća? Braća po šanku.

- Da znaš čoveče, drago mi je što te ponovo srećem. Pijem u to ime.

Kucnuše se prisno i popiše do dna. Stefan ga ponudi Chesterfieldom koji nije pušio od prošlog viđenja i
zapališe uz kafu. Crnac ponovo sede iza šanka ali mu je i tad virila obrijana glava.

- Ovaj je mogao da sere dolare u NBA, - primeti Rus.

- I ja i ti smo mogli mnogo više od ovog, - mračno uzdahnu Stefan.

- Mogli smo, mogli. - Zaneto promrlja Rus. - Mogli smo da trunemo u zatvoru, sanduku, braku, a mi
pijemo kafu i whiski i filozofiramo. Nema razloga da se žalimo. Lep je ovo život.

- Nikad nisam tako posmatrao stvari. - Iskreno priznade Stefan.

- Ja sam uvek bio racionalan. Koliko to Rus već može! - Naceri se mladić. - Znam da je bolje da patim
nego da me boli. Kad neko ima tumor mnogo više pati od onog što zdrav plače kraj njegovog kreveta.
Šta je Stefan mogao da kaže na ovu mudrost. Znao je i on da je lakše nositi crninu nego daske, ali, ovo je
za njega bio posebno depresivan dan. Nije mu trebala ovako depresivna tema.

- Šta radiš ovih dana?

Rus naruči još dva whiskija. Dosta su se zajebavali s kafom.

- Uvek isto. Radim za jednu kladionicu koju drže neki Rusi. Primam uplate, jurim zaboravne, a kad sam
slobodan sedim i pijem. Prost i veseo život. Meni više ne treba. Možda ću se i oženiti. Ko zna. Može i kod
kuće lepo da se pije.

Stefanu je samo trebalo da se brblja. O bilo čemu. Samo da se ne ćuti. Ova kafa ga je usporila, ispario je
alkohol. Kad se savršeno ubije onda će moći da ćuti, sad je nemoćan pred svojim mislima.

- I na koju lovu se ljudi klade?

- Najviše na sitne dolare. Oko 50 dolara. Boks mečevi, finalna serija ragbija.

Stefanu sinu da je i on upoznat sa temom.

- Kako stoji moj Puertorikanac? Znaš onog sa tetkinim imenom, tetkojebac? Znaš?

- Znam. - Bez osmeha odgovori Rus, možda je u Rusiji normalno da se jebu tetke pa mu tu ništa nije
smešno. - Taj je očajnik, pojma nema. Ako on dobije finale gradskog turnira doneće 38 na jedan. To još
niko nije doneo. Bar od kad ja pijem u ovom gradu.

- Misliš? - Odglumi znalačku misao Stefan.

- Šta ima da mislim! Kad je 38 na jedan onda nema šta da se misli.

Stefan nastavi da dubi ovu temu. Sviđalo mu se što pričaju ozbiljno i stručno. Pogotovu što on nema
pojma o klađenju. O boksu još i manje.

- Vidi, mladiću. Ponekad brojke ne govore istinu. Ljudi se ne biju kompjuterima, čak ni motkama. Biju se
mudima. A muda ne možeš da prevedeš u očekivanja kladionice, muda su muda.

- Muda su muda. - Mudro prihvati Rus. - Kad je tako, imaj muda pa stavi na njega 100 dolara.

Stefana je bolelo dupe i za Puertorikanca i za 100 dolara. Lepše je popiti ih nego terati inat sa Rusem. A
što da ne tera inat sa Rusem?!

- Ma, ko ga jebe! Stavljam 400!

Rus ga pogleda kao učitelj đaka koji je odgovorio na najsloženije pitanje, a đak je idiot.

- Toliko sam danas dobio kad su me šutnuli sa posla. Da me nisu otpustili ne bih imao toliku lovu. Ovako
ću da se ponašam kao da imam posao.

Rus mu uze novac za opkladu i naruči novu turu.

- Ima u tebi stila momče. Svi shvataju da si propao, ali, dok to i ti ne shvatiš, šanse postoje.

- Zato pijmo da ne shvatimo. Nek whiski stigne pre pameti do nas.

Nije baš jasno kako, ali Stefan je osetio olakšanje kad je ostao i bez tog novca. Možda je to bila poslednja
sigurnost koju je imao, i za koju je mogao da se plaši da je ne izgubi. Sad je imao isto onoliko kao i kad se
rodio. Samo svoje golo dupe.

Lepo je podsetiti se svog nastanka.

i na kraju beše (ova) reč

Debelo je svanulo i sunce je brižno ogrejalo bezbroj barica ulja na sivom parkingu ispred restorana "Dogy
Faces" kad se iz njega isteturaše Stefan, Rus i crnac. Bili su zagrljeni i nasmejani ko klovnovi kad imaju
trening. Drali su se i šutirali prazne kutije cigareta, a Rus je pevao nešto na dalekom ruskom jeziku. Ono
što nije bilo toliko upadljivo, a čak ni verovatno, bilo je to što su bili trezni. Posle noći u kafani, bili su
maloumno trezni.

Sa pumpe koju je oivičavao parking na njih nalete Crysler i iz njega izlete besna žena. Prišla im je i unela
se Stefanu u lice.

- Sipala sam gorivo i videla sjajan prizor, uvek volim da vidim čoveka koji nađe način. Odlično si rešio
probleme. Bar za sebe. Tebi stvarno život ide od ruke. Napiješ se i sve prođe. A šta da radimo mi koje za
sobom ostavljaš kao prazne flaše? Šta Stefane?

Stefan se nasmeja Ivani i ceo svemir sreće mu obasja lice. Nije bio pijan. Bože, koja sreća što nije bio
pijan.

- Šta mogu da uradim za tebe? Kaži! - Crnac i Rus su se vratili nazad u "Dogy Faces", bili su ljudi koji znaju
red. - Možda je dovoljno da dam krv pa da se ubediš da nisam popio ni čašu piva? Možda ni to neće biti
dovoljno, možda je neophodno da Stefan bude mrtvački pijan pa da ima pravo na malo veselja?

Bila je zbunjena. Tačnije, prvo je bila besna ko jaje na vrelom ulju, a sad je bila zbunjena.

- I koju sam to praznu flašu ostavio za sobom? Možda tvoju?!

Bilo je jasno da je gleda drugačije. Nije u njemu bilo one nesigurnosti i tupave upornosti. Pokazivao je
neku vrstu radosti što je vidi, ali, nečega tu nije bilo, mnogo čega tu nije bilo.

- Izgubila sam posao. Nije neka flaša, ali sam izgubila posao.

Pljunuo je u stranu i zapalio Chesterfield.

- Jak ti je posao i bio. Nema ga više, OK, još bolje. Hajde da te odvedem na kafu? Čim si budna ovako
rano sigurno ti treba kafa.
Nikada ne bi pristala da sa njim pije kafu. Još na ovakvom mestu gde se skuplja gradski ološ. Samo, danas
je Stefan drugačiji, zato joj se i sav svet čini drugačijim.

Crnac joj je sipao vrelu kafu sa domaćim kremom. Stefan je već, po savetu svog novog brata Nikolaja, pio
istočnjačku kafu, sa talogom.

- I zašto su te otpustili?

- Upravni odbor je našao da sam zbog ličnih problema napravila školi dovoljno problema. - Čak se i njoj
učinilo da je to rekla lako, mnogo lakše nego što joj je gorela ta formulacija u grlu kad je pročitala
rešenje.

- Pa, Sugar-Tomsonovi i nemaju previše mašte, nisi trebala više očekivati od njih. - Stefan je ponudi
cigaretom ali ona odbi.

- Odakle znaš da su oni iza ovoga? - Ivana je naivnio mislila da je sve ovo plod podle ljubomore ili mržnje.
Izmislili su da je ona odgovorna za Stefanovo bedno ponašanje, pa je sad gađaju time kad već nemaju šta
drugo da joj prikače. Nikada nije pomišljala da u stvari mogu njega da gađaju. Samo što on sad ne deluje
kao čovek kog je lako pogoditi.

Mnogo toga je znao Stefan. U poslednje dve nedelje je saznao mnogo više nego što je sad mogao da joj
kaže. A nešto mora da joj kaže.

- Ivana, nemoj da se opterećuješ glupostima. Sugar-Tomsonovi mene mrze jer me mrze Milerovi, pa me
zbog njih mrze i Montinijevi, pa Petersonovi, uostalom, sva ta zvučna muda me mrze. Ti se sigurno pitaš
zašto mrze mene ovako neznačajanog? I ja se to pitam i prihvatam da me i ne mrze, samo me malo jebu
za primer. U taj primer je spadalo i da malo tebe bocnu u dupe, pa da me ti negde, recimo na nekom
parkingu, zaustaviš i napljuješ me jer si zbog mene izgubila posao. Baš kao što je i John Preskot izgubio
zbog mene posao, a i svoju divnu ženicu. OK?

- Ne, ne shvatam. - Počela je da muca. Nikada nije mucala pred Stefanom. Zapalila je ljutu cigaretu. Bolje
je i da kašlje nego da muca.
- Prosto. Sve je prosto sada kad sam shvatio uz pomoć mojih prijatelja, moje braće, Nikolaja i Gumumaja,
- pomenuta dvojica se uljudno pokloniše pa nastaviše da bacaju karte, - sad je i meni prosto. A stvar je u
tome da sam ja, manje - više namerno, uvredio debelu kravu Megi Miler i ona je napujdala na mene
Sugar - Tomsonove. Platila je to, nije bitno kako, ali me oni seku gde god niknem. Znaš te stvari, elita se
drži zajedno, čuvaju jedni drugima dupe i te stvari. Te stvari Nikolajeve gazde odlično poznaju.

Stefan zapali novu cigaretu i pogleda u preplašenu Ivanu. Kako nije shvatao da je ona samo jedna mala i
nemoćna ribulja? Kako je glup bio.

- Kad sam pre dve nedelje sve to doživeo, ali ne još i shvatio, ja sam došao u "Dogy Faces" sa željom da
se totalno ubijem. Od tada se mnogo toga promenilo. Prvo, shvatio sam da nisam bio loše sreće već da
su me uvažena gradska napuderisana dupeta razapela i pojebala na svakom polju. Zahvaljujući njima,
izgubio sam posao, stan, prijatelja i brdo drugih gluposti. No, izgubio sam i svoj talisman, mog slona od
pletenog pruća.

- Kakvog pletenog slona? - priča je imala smisla, slušala ga je i znala je da je u pravu, videlo se to po
njegovoj sigurnosti. Imao je oreol sigurnosti oko sebe. A i crna kožna jakna mu je lepo stajala.

- Kupio sam kod Turčina talisman, pletenog slona sa surlom ofarabanom u zlato, John Preskot ga je
slomio tog dana, jahao ga je i slomio. To je druga priča. Najbitnije je to što sam ja te noći ovde stavio 400
dolara na tetkojebca Puertorikanca u poluteškoj. Taj Puertorikanac je dobio finale a stajao je pre turnira
na 38 prema jedan.

- To je 15000 dolara! - Ivana je počela da sumnja u njegov zdrav razum.

- To je 15200 dolara! - Pilo mu se pivo, ipak, zamolio je za još dve kafe.

- Nije to veliki novac, pogotovu u gradu gde te svi proganjaju. Zato sam na savet brata Gumumaje novac
uložio u adaptiranje sumnjvog bara "Dogy Faces" i, uz konkretnu pomoć trećeg vlasnika, brata Nikolaja,
rešili smo da ovo mesto postane najposećenija drumska jazbina na putevima Amerike. Što ona svakako,
neće postati, ali je sasvim dovoljno što će brat Nikolaj tu dovoditi svoju rusku braću, a njih ne mrzi da
piju. I što je najvažnije, ovde Sugar - Tomsonovi ne mogu da pokažu svoja bela dupeta, šoferi i ruska
mafija nemaju Upravne odbore, a i ne sekiraju se da će biti izbačeni iz pozorišta.
- Ti si imao tako mnog sreće. - Ako je neko zaslužio sreću, verovala je da je to u ovom delu sveta bio baš
Stefan.

- Šta da ti kažem. John je učinio veliku stvar kad je uzjahao mog talisman slona i slomio ga. On je slomio
to čudovište koje mi je u stvari pilo sreću i ispišavalo je na neko drugo mesto, na neke druge ljude, moju
sreću, moju, koja je ipak postojala i koja je meni bila namenjena. Zato mu je brat Nikolaj obećao
razgovor sa ljudima koji daju kredit, uostalom, kad sretneš Johna iznenadiće te koliko je stvari i on
izmenio. Ne stidi se ni pranja novca.

- Stefane, ja ne mogu da te poznam. To kao da nisi ti. Ne možeš da shvatiš koliko mi je zbog svega toga
drago. Ja sam maločas viknula na tebe jer mi je bilo teško, ali ne zbog posla, bilo mi je teško jer sam sa
pumpe gledala kako se teturaš, mislila sam da si pijan, mislila sam da si krenuo putem totalnog pada i
poniženja... i ne znam šta sam sve mislila, ali je svaka misao bila bolno odvratna.

Šta je mogao da joj sad kaže. Jasno mu je da će Ivana poći za njim ako je pozove, i jasno mu je da će je
pozvati. Totalno je nepotrebno da joj kaže kako je tog dana, dana kad je prelomio svoj život, uradio
jednu stvar iz koje se i rodila njegova sreća, nevezano za pletenog slona, kog uostalom John i nije
polomio, tog dana, on, Stefan, po prvi put od kada su se rastali, zbog svega što mu desilo, nije imao
vremena, i ceo dan nije pomislio na nju.

Andrew, 19, jul