Ивица и Марица

Једном давно су живели Ивица и Марица са својим родитељима у шуми. Били су они деца
широмасног дрводеља и нису имали довољно да једу. Када су били мали, одлучио је њихов отац
после смрти његове жене да се опет ожени. Нова жена није била добра. Једне зиме, кад су били глад
и беда већи него обично, наговорила је мужа да децу одвезе у шуму и да их остави тамо.

Ипак је Ивица чуо мајкин план и одлучио је да узме са собом мале каменчиће. Кад је одвезао тата
децу у шуму, бацили су они каменчиће на пут да би знали куда ће се вратити кући. Овако су се деца
лако вратили кући.

Кад их је тата видео, плакао је он од среће и радости, али маћеха није мировала све док није га
наговорила да их поново одведе дубље у шуму. Нажалост нису ништа имали да облаже пут кући.

Спавали су у шуми док је свануло. Дошли су до језера и тамо су видели једног лабуда. Баш је он
урлао од бола, јер је имао трн у нози. Одмах се Марица латила да му помогне. Лабуд им се
најтоплије захвалио и наставили су мала деца да траже пут до куће.

У одређеном тренутку су дошли до необичне куће. Зидови и кров су јој били од чоколаде и бомбона.
Одмах је из куће узашла стара жена и рекла им је – Моја мила децо, уђете! Моја кућа је пуна колача
и бомбона које можете да једете до миле воље! – Баш су тада били малишани глади и одмах су ушли
у кућу. Међутим нису знали да је ова стара дама у реалности вештица и волела би да поједе Ивицу и
његову сестру Марицу. Тек што је она затворила врата, зграбила је вештица Ивицу и стрпала га је у
кавез. Ипак паметни Ивица јој је увек показао пилећу кост, када она је хтела да сазна да ли је он
довољно дебео и укусан да га поједе са печеним крумпиром. Прошло је време и вештица се
уморила и решила је да поједе Ивицу онаквог каквог јесте. Питала је девојчицу да јој спремни лонац
са водом у којим буде кувала малог Ивицу. Али је Марица скупила сву своју храброст, зграбила је
вештицу и бацила у кипућу воду. Две деце су знали да је имала вештица благо и претражили су кућу
уздуж и попреко. Коначно су га нашли и напунили су своје џепове са златом и бисерима.

Опет су дошли до оног језера, где су упознали лабуда. Чим их је лабуд угледао, рекао им је да га
узјаше. Долетали су до друге стране језера и захвалили су му се мала деца најтоплије и кренули су
даље држећи се за руке. Чим их је спазио, ускликнуо је отац гласно – Децо моја, никада нећу више да
се одвојим од вас! – Јако су се загрлили, плакали су сви од радости и весељу није било краја. Ивица је
оцу рекао – Од сада немој да се више бринеш или о храни или о одећи, сада смо ми богати. –
Показали су му злато и бисерима које су узели од вештице и живели су сви срећно до краја живота.