Жртвена девица на ружином путу

Ако постоји жена у нашој историји, која је заслужна да се назове првим борцем за
оно, што ће модерне хуманистичке науке назвати борбом за женска права, онда је ту
титулу, свакако заслужила наша највећа жртвена девица и жена која је својим утицајем на
једног владара Отоманског царства, учинила много не само за своју породицу, већ и за
своју земљу – принцеза Оливера Лазаревић.
Тихо и без помпе, најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић,
завладала је срцем султана Бајазита другог, и постала заштитник и најбољи амбасадор не
само породичних већ и политичких интереса средњовековне Србије, након Косовског
боја.

Рођена око 1373. године, као најмлађа кћер кнежевског пара, Оливера је расла у
време када је Лазар од средњовековне Србије стварао стабилну земљу, и ширио свој
политички утицај.
Не само вешт владар и велики задужбинар, кнез Лазар био је и веома вешт дипломата,
који је удајом својих кћери за најзначајније српске великаше, створио и чврст породични
савез чији је био старешина и који је могао да се одупре Турцима који су надирали на
Балкан, и ширили своје царство газећи немилосрдно преко хришћанских земаља и
владара.
У време првих турских продирања и освајања, кнез је у неколико наврата зауставио
султана Мурата и његову војску.
Последњи продор Турака који је српска војска успешно зауставила догодио се само
годину дана пре Боја на Косову, 1388.године када је кнез Лазар потукао султана Мурата
до ногу, у Боју на Плочнику.
За то време, Србија је расла и ширила се.
А у Крушевцу, у престоном граду, Оливера је попут цвета расла и развијала се под
утицајем двеју најзначајнијих жена тога времена : кнегиње Милице и Јефимије
Мрњавчевић. Била је, за то време изузетно образована. Говорила је латински и грчки, од
светогорских монаха учила је теологију и са њима проучавала дела највећих хришћанских
отаца.
 Милица и Јефимија позивале су на двор учитеље из Грчке који су је подучавали
филозофији, а својим примером Милица и Јефимија су је, по узору на школу за племкиње
високог рода царице Јелене Душановице, подучавале дипломатији и важности утицаја
жена на владаре.
За Оливеру су и највећи турски хроничари, укључујући и Ашик-Пашу Задеа писали
да је била : „лепа, смерна, образована и изузетнога васпитања.“ Била је музикална, волела
је да пева, свирала је леуту и била веома вична везу, што се сматрало савршеним
вештинама за жену племенитог рода.
А онда се догодио Бој на Косову, и Србија је захваћена олујним вихором надолазећег
зла. Кнез Лазар и већи број српских племића погинуо је у тој епској бици за очување
хришћанства и Православља, али, погинуо је и турски султан Мурат.
На престо Отоманског царства долази Бајазит, који је поред тога што је морао да се
обрачуна са браћом, морао и да се одмах након Боја врати у Турску и умири јањичаре и
Турке из Анадолије који су незадовољни исходом битке, претили побуном. Тек када је
завршио са уређењем царства, Бајазит је могао да се врати на Балкан.
Као победник, могао је да поставља услове кнегињи Милици која је као регент
владала Србијом, односно оним што је од Србије остало, након што су се великаши, а
међу њима и сами кнегињини зетови, мужеви њених старијих кћери : Вук Бранковић,
Ђурађ Страцимировић Балшић и Никола Горјански одрекли послушности двору и
кнегињи.
Положај кнегиње Милице био је у том тренутку веома неповољан. Угри су надирали
са једне, а са друге стране Турци су харали Србијом.
Бајазит, веома вешт политичар и дипломата, искористио је неповољан положај у
коме се кнегиња налазила, и понудио мир. За узврат, тражио је да Миличини и Лазареви
наследници Стефан и Вук прихвате вазалство, и поставио за кнегињу, као жену и мајку,
страшан услов – да своје најмлађе дете, лепу српску принцезу Оливеру да у његов харем,
као једну од четири кадуне, односно да „мала деспина Србије“ како ју је звао кнез Лазар
постане супруга убице свога оца.
Милица најпре није хтела да пристане на такав услов. Међутим, 1390.године, након
што је Оливера одлучила да постане српска Јестира, и да се добровољно жртвује за спас
не само своје породице, већ и земље, а што је благословио и црквени Сабор, на челу са
патријархом Данилом Трећим, Оливера је дата на турски двор као залог мира, гарант
стабилности и највећа жртва коју је Србија могла да да свом крвнику.
На пут у султанов харем, Оливеру је испратила читава Србија, а пут којим је поворка
пролазила народ је засуо хиљдама ружиних латица и залио сузама, показујући младој
принцези колико цене жртву коју је положила за спас свога народа.
 Вук и Стефан, отишли су да испрате сестру у Дренопоље и од Бајазита прихвате
положај вазала.
Многи значајни историчари тога времена, и српски и турски и византијски, писали су
о том догађају који је Србију извукао из понора разарања који се отворио након
косовоског слома, али су малобројни писали о судбинском сусрету и љубави која је
планула између турског султана и лепе Лазарове кћери.
Бајазит Муњевити, ма колико то, можда мелодраматично звучало, заљубио се у
Оливеру и она је, од тог првог сусрета постала једина жена у његовом животу.
Ни Оливера није била равнодушна према моћном владару Отоманске империје, али
је своју љубав вешто претворила у дипломатске успехе. Њен утицај на Бајазита био је
веома значајан за Србију. Боље од свих поклисара и емисара Оливера је штитила српске
интересе, и чинила много да и Бајазит буде наклоњен Србији, коју је њен брат, кнез
Стефан Лазаревић ширио, градио и развијао, по угледу на моћну Византију.
Захваљујући утицају султаније Оливере, једна од највећих православних светиња,
мошти преподобне мати Параскеве – свете Петке, у српском народу једне од
најпоштованијих и највољенијих светитељки донете су у Србију.
Колико је једна нежна и наизглед крхка девојчица, израсла у духом снажну жену,
говори и чињеница да се, и као султанија и супруга турског владара, никада није одрекла
православља и православне вере, а Бајазит јој је дозволио да на двору уз себе има и свог
личног свештеника. Оливера се никада није одрекла ни свог имена, иако су је у харему
звали Деспина – Хатун, а султан јој наденуо име Бели Крин.

Иако се на тренутке чинило да живи живот из бајке, Оливерин пут није био ни мало
лак. Ипак њена трпељивост, хришћанска спремност на жртву и љубав коју је носила у
себи, чинили су да створи огроман утицај не само на султана већ и на двор. Уживала је
огромно поштовање и све што је чинила, чинила је на корист Србије, своје земље коју је
много и несебично помагала. А љубав која је повезивала султана Бајазита и Оливеру била
је од огромне помоћи жени која је свој живот жртвовала зарад вишег добра.
1402.године десио се слом турске империје. Монголски кан – Тамерлан, поразио је
султана Бајазита и заробио га. У овој бици, која се по значају могла мерити са косовском,
учествовали су и српски оклопници, предвођени Стефаном Лазаревићем, који су три пута
улетали у само средиште битке покушавајући да спасу Бајазита.
У знак поштовања према храбрости коју су српски витезови показали, Тамерлан је
пустио Стефана и његове ратнике да се врате у Србију, и допустио Стефану да из ропства
откупи своју сестру која је заједно са Бајазитом била заточена.
Тако се српска Јестира, српска жртвена девица, вратила у Србију, истим оним путем
који јој је захвални народ на одласку посуо ружама.
Живела је у Београду и била саветник своме брату у важним политичким и
дипломатским питањима. Често је путовала, одлазила је сестри, Јелени-Јели Балшић, у
Зету и Херцеговину, а била је драг и радо виђен емисар деспота Стефана у Дубровнику,
где су је изузетно поштовали, и у хроникама и летописима тога времена називали Домина
Деспина.
Иако још увек млада, никада се по повратку у Србију није удала, и није оставила
потомство. Сву своју интелигенцију, образовање, духовну снагу и целомудреност, ставила
је на корист Србији и брату, трудећи се да живи по узору на своју мајку – кнегињу
Милицу и рођаку Јефимију, које су јој биле најсветлији пример женске мудрости и
духовне снаге.
Умрла је око 1444. године, а тачно место на коме почива жена која је за свој род
жртвовала много, не зна се. Ипак, српски народ никада није заборавио њену богољубиву
жртву, и у народном сећању остала је упамћена као симбол праве хришћанске жене –
препуне љубави, поштовања, симбол највеће жртве коју је добровољно положила за спас
свог рода.

Аутор:
Јелена Благојевић