Professional Documents
Culture Documents
Jeлена Недељковић
Када неко каже Радојко Јовановић, сви бисмо помислили да се ради о неком обичном
човеку, можда, без призвука погрде, „сељаку из Топлице“, али, када се каже Раде Драинац
сви ми, који волимо поезију знамо да се ради о највећем песнику међу бунтовницима и
највећем бунтовнику међу песницима.
Песник специфичног лирског израза, човек који је своје доживљаје вешто преносио
на папир и претакао у стихове, вешто, као да прати фино ткање тананих нити, писао је о
тескоби, муци и вечитом лутању, јер другачије није могао, а верујем да другачије не би ни
знао. Вечити боем, несмирени песник бандистског срца, несаломивог духа, писао је онако
како је и живео – храбро, неустрашиво, неукротиво и неспутано, и увек је кроз своје
стихове то и наглашавао, да његов дух и храброст да се супротстави не само друштвеним
нормама и лажном моралу, већ и поетским нормативима и стандардима које су му други
постављали :
Та врста бунта пратила га је кроз цео песнички живот и због тога му је често
оспоравано место великана српског поетског израза, а несумњиво је да је Раде Драинац то
заиста био.
Његови стихови против ратног лудила које је често захватало наше просторе остају као
живи споменик на овог, по свему, изузетног човека :
И не само лудило рата, већ и промене у друштву, посебно оне негативне, које су
доводиле до сломова, расцепа и уништавања свих оних вредности за чије се очување
својим стиховима борио изазивали су у њему гађење, наносили му , против које се борио
неуморно, попут плетисанке која плете снове, плетући своје стихове који данас постају
универзална истина и сила једног потиснутог, можда чак, није погрешно рећи неправедно
маргинализованог, а великог, великог песника :
Ту бол, због ратова међу народима, због неслоге, разарања, али, посебно због
неслоге, због „сахрањеног братства“ међу словенским народима,у турбулентним
временима, слому царске Русије као последњег стуба одбране тог изворног, словенског
духа, отимали су стихови као крик рањене песникове душе, чије је срце прободено
хиљадама мачева разочарења :
„Знам, био сам песник, срце је моје бунар, намести један ђерам
Словенске наше душе сиве као степе.“
И тај прст ће држати уперен , као сталну опомену на све оне негативне појаве које су се све
чешће јављале са развојем друштва. Међутим, тај прст био је и пророчки путоказ ка негативном,
скоро па ка путу до пакла на који је Драинац као Питија из Делфа, визионарски указивао :
Баш такав, „недокучен свега“ живот је провео тражећи нешто чему није знао име,
тражећи нешто да задовољи свој радознали дух, и проводио је дане запитан, у тражењу
оног необјашњивог , а опет, недовољно сигуран у себе, покушавајући да сам, проникне у
суштину своје душе, да разоткрије, је ли он песник или бандит?
Је ли трагалац за неоткривеним а вечним истинама , сакривеним у сновима сваког
човека, па и његовим, сопственим, или је само обична луталица која се налази у лимбу, у
процепу, међусвету, који је, неким чудом, попут тајанственог портала остао отворен и
више се не може затворити.
„ Ја нисам човек,
већ плаво привиђење горуће хипнозе“
Ипак, ни то сазнање није умирило његов дух, нити умањило жељу за трагањем.
Бојао се тог обичног човека у себи, а бојао се и песника у себи, јер му се чинило да је лаж
да песник може оставити траг на души човечанства коме пева. Био је личност коју су
пратили парадокси, као да су у њему са псеудонимом који је стекао, почела да живе два,
потпуно различита човека : Радојко Јовановић, сељак из Топлице и Раде Драинац, песник
кога прождире и чију душу разједа исти онај, светски бол који је разједао и Бодлера,
Пушкина, Бајрона, Јесењина. Душа и песнички израз Рада Драинца потпуно су прожети
тим осећањима подвојености, и у томе је његова потпуна песничка сличност са овим
великим поетским именима које сам навела .
„ Онда ће рећи: Сељак из Топлице певао је душом милиона
Онда, када ме као стрвину баце у гроб
И ја нећу моћи да избегнем тај одвратни парадокс
Који се као нимбус измишљотине око песника испреда“
Врило је у његовој души и његовом уму, као у кошници и он ни сам није знао како да
се одупре том чудесном осећању на граници између лудила и реалности која му се чинила
црном , и због које је често о свом животу размишљао као о нечему потпуно промашеном.
Себе је посматрао као патника, човека који се налази на раскрсници а бира између два зла
и уопште није сигуран које је од та два зла мање и боље.