Видовдански мит и Србија

Видовдан је непокретни верски празник који празнује Српска православна

црква 28. јуна и један од највећих српских празника.
Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја
који су везани за тај датум, а од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија
кнеза Лазара (1371-1389) пропаст Српског царства. Судар двеју војски на
Косову пољу требао је да се деси на дан када ће се јасно видети ко је вера, а
ко невера. По том миту, од тада се тај дан назива Видовданом.
Видовдан за Србе не представља само верски и национални празник
већ и својеврсни дан подсећања на свесни пристанак кнеза Лазара да својим
одабиром царства небеског, Срби постану одабрани народ Новог Завета.
Зато се овај празник, веома важан у српској традицији, епици и
историји може сагледати са више аспеката : религијског, митолошког и
историјско- књижевног.

О пореклу имена

О пореклу народног назива за овај празник постоји више верзија, али

ниједна потврђена као веродостојна.
По једној, овај празник је наставак слављења словенског паганског
божанства Световида, који је био бог обиља и рата и који је можда био
српски врховни бог.
По другој, поштовање према Светом Виду донели са собом немачки
католички рудари Саси, а њихов светац је прилагођен локалном
становништву. По трећој интерпретацији, највероватнијој, у питању је
остатак Западног хришћанства из времена док је међу Србима био јачи
утицај Рима него Цариграда.
 Обичаји и народна веровања на Видовдан

Само име светитеља Вида одредило је и природу ритуала који су извођени

на њему посвећен дан. Било је веома важно шта ће се тога дана видети. Оно
што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао
успеха.
У селима под Фрушком гором, на пример, на празник изјутра сељаци
су се умивали росом и при томе говорили: „Ој Видове, Видовдан, што ја
очима видео, то ја рукама створио.“ На Видовдан се могла видети и
будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим
приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег
изабраника. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено
цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под
јастук и говориле: „О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш
јесенас да ме просиш, дођи вечерас, у први санак на састанак.“

Најважнији догађаји српске историје

који су се десили на Видовдан

1389. Битка на Косову, сукоб српске војске под вођством кнеза Лазара и
турске војске под вођством султана Мурата

1914. Извршен је атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, што

је покренуло Први светски рат,

1919. потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,

1921. српски краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански

устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,

1948. на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и

Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између
Југославије и источног блока,

1989. обележено 600 година Косовске битке, говором Слободана

Милошевића на Газиместану,

1990. усвојени амандмани на Устав Хрватске, којима је, измеђ осталог,

Хрватска дефинисана као „национална држава хрватског народа и држава
припадника иних народа и мањина, који су њезини држављани: Срба,
Муслимана, Словенаца, Чеха, Словака (…)“ уместо раније одреднице, по
којој је она била одређена као „национална држава хрватског народа, држава
српског народа у Хрватској и држава народности које у њој живе“; та се
измена међу многим Србима тумачила као губитак статуса конститутивног
народа за Србе у Хрватској

2001. Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу.

Косовска битка у српској митологији, традицији, књижевности и

историји

Како је Косовска битка била преломни тренутак у историји српског

народа она је брзо транспонована у усмену књижевност. Српски,
византијски и турски извори дају углавном оскудне податке о току и исходу
Косовске битке. Песници који су уз гусле проненосили и испевавали песме
о великим биткама, посебно су волели да певају о косовској бици,
стварајући на тај начин, паралелну, епску историју догађаја који је у свести
српског народа имао значење „последњих времена“.
То се дешавало напоредо са историјским изворима живела је и епска
легенда коју је, у зависности од етнопсихолошке заједнице, обликовао
талентован појединац, а народ је прихватао, често као своју једину историју.
Епска легенда о Косовској бици садржи све моменте важне за овај
догађај, од биографије епских јунака, Муратове књиге, кнежеве вечере,
опањканог јунака, боја, Милошевог подвига, слике после боја и
светитељског култа кнеза Лазара.
Легенде о кнезу Лазару настале су такорећи одмах после Косовске
битке. Педантно истраживање наших медијевалиста показало је да су
црквени писци саставили преко 10 списа – молитава, похвала, похвалних
слова – о Лазару и Косовској бици у периоду од свега 30 година након
битке, што би се према средњовековним стандардима могло назвати
хиперпродукцијом.
Ниједној од српских средњовековних личности није посвећено
толико списа, осим можда Светом Сави и Светом Симеону тј. Стефану
Немањи, али су списи о њима настајали вековима, док је о Лазару обимно
писано током само пар година и деценија након боја. Продукција текстова о
кнезу Лазару је такорећи без преседана у српској средњовековној
књижевности. Ти списи су писани у православном духу, и они су посвећени
мученичкој смрти кнеза Лазара и владару који се жртвује за веру.
Средњовековна књижевност се такође, бави косовском погибијом, а
две најпотресније песме испевале су кнегиња Милица „Удовсвтву мојему
женик“ и монахиња, племкиња и рођака кнежевског пара –Јефимија
Мрњавчевић, „Похвала кнезу Лазару“.
Један од најважнијих елемената косовског предања који се односи на
повезаност православља и косовске легенде је повезаност тројичног духа и
три најбитнија елемента косовске битке : Лазареве жртве, Милошевог
херојства и Вукове издаје. Историја ће, већину ових чињеница, нарочито
оних везаних за издају Вука Бранковића побити, али, ће у свести и сећању
српског народа, косовски мит, баш овакав каквим га је описала народна
поезија наставити да живи.
За настанак косовског мита најважније су српске епске песме
косовског циклуса у којима се описују догађаји пре, за време и после битке.
У догађајима пред битку, нарочито је важан опис кнежеве последње вечере,
која је обликована по узору на Христову тајну вечеру, на којој ‘’кнез захтева
да сви буду спремни да изгину за царство небеско, да жртвују царство
земаљско’’.
Основна веровања на којима почива косовски мит јесу: да је српско
царство пропало на Косову пољу; б погибија кнеза Лазара Хребељановића је
у историјској свести народа добила значење мученичке смрти за ‘’царство
небеско’’; Милош Обилић је узор светог ратника који херојски убија
непријатељског вођу, даје живот у борби за православну веру против
иноверника и оличава врлине верности и храбрости и Вук Бранковић је,
својим чином издаје, допринео поразу и пропасти српског царства, па се
кривица за пораз њему приписује.
У косовском миту, бој на Косову се не сматра поразом, већ
узвишеном победом хероизма и жртвовања у име виших циљева, као
жртвовање за хришћанску веру, то је ‘’хероизам мучеништва као сведочења
вере у Христово васкрсење, тријумф жртве и опредељења за вечни живот, за
духовно и ‘небеско царство’’.
Тако је ова битка, у којој су страдала оба владара на бојном пољу, за
Србе имала огроман значај, иако је било јасно да ће се, српска кнежевина
настала на темељима Душановог царста тешко очувати, постала
најзначајнија моралну и духовну победа, а Лазарев избор небеског царства
сугерише да је боља достојна смрт него недостојан живот.
У ликовима кнеза Лазара и Милоша Обилића пројектовани су етички
идеали и духовна стремљења српског народа, а Вук Бранковић је означен
као негативан јунак и издајник.
Ова виђења и тумачења косовске трагедије имају велике сродности са
црквеним текстовима посвећеним кнезу Лазару и другим косовским
јунацима, које су писали савременици косовског боја (патријарх Данило III,
Деспот Стефан Високи и монаси манастира Раваница), па се зато сматра да
су ‘’први зачетници наших народних песама били су наши калуђери и
духовници’’.
Од почетка XIX века па све до краја његове прве половине, а посебно
од Првог српског устанка (1804- 1813), почиње све изразитије да се истиче
косовски мит кроз неке од својих елемената, нарочито кроз питање слоге и
издаје. То ће се одразити и на формирање српске националне свести, и
буђење српског националног бића, на које ће својим не само поетским већ и
политичким деловањем утицати Вук Стефановић Караџић, владика Петар
Други Петровић Његоши српски романтичарски песници.
Национални романтизам, прожет кроз Вуково и Његошево дело, као
и идеје немачког романтизма и панславизма, веома су утицали на
књижевнике и уметнике, а нарочито на младе српске интелектуалце у другој
половини XIX века. Ове идеје су подстицале њихова национална осећања и
ослободилачке тежње, што је довело и до стварања револуционарног,
панславистичког и романтично-националног покрета српске омладине - Ује-
дињена омладина српска. Омладина истиче српски национализам и
Душаново царство, подстиче историјско сећање и љубав према народној
прошлости, а косовска легенда остаје мит, на коме се одржава српска
национална свест и темељ је веровања да је овом жртвом српски народ
доказао да је изабрани народ Новог завета.

Аутор : Јелена Недељковић

Извори :

 Српска политичка мисао бр. 4/2012, Базић Јован, УЛОГА КОСОВСКОГ

МИТА У ОБЛИКОВАЊУ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА
 https://www.odiseja.rs/kako-su-srbi-postali-nebeski-narod/
 Видовдан – историја, мит и наслеђе, доц. др Борис Стојковски