Бановић Страхиња

“Нетко беше Страхињићу Бане”

Да. Заиста је он био неко. Не само „обичан“ јунак предкосовског циклуса епских
народних песама, већ много више од тога.
Постоје неки наводи, које историја није доказала, али се претпоставља да је лик
Бановић страхиње базиран на лику Ђурађа Другог Страцимировића Балшића, који је био
ожењен Јеленом Лазаревић, кћерком кнеза Лазара и кнегиње Милице. Али, то не знамо.
оно што знамо, и у шта смо сигурни је, да је Бановић Страхиња један од најзанимљивијих
личности епске народне поезије.
Зашто?
Зато што бисмо, чак и у данашње време, ово и овакво какво јесте, човека попут
Бановић Страхиње могли да назовемо не само изузетним јунаком, патриотом и човеком
спремним на све зарад љубави, а његове особине пуним сјајем сијају баш у оно страшно и
тешко време пред Косовску битку, о коме песма и говори.
Али, ко је Бановић Страхиња. Он је најпре племић. Човек племенитог рода и крви.
Он је ратник. Снажни и храбри витез кнеза Лазара који је спреман да за свог кнеза и
отаџбину беспоговорно жртвује живот.
Али, он је и господин, заправо, прототип је онога што ће, каснија књижевност
описати као „савршеног џентлмена“. То је човек који одано воли своју жену, што је за
време у коме се радња песме дешава, скоро незамисливо, поштује своју мајку, а својој
тазбини високог рода из Крушевца, на челу са тастом Старим Југ Богданом се диви.
Време у коме се песма „Бановић Страхиња“ дешава је непосредно пред Бој на
Косову. То је време строгог патријархата, у ком се поштује традиција али и дворска
хијерархија. Посебно у домовимаа племића и властеле. Ред, традиција, поштовање
патријахалног морала и кодекса понашања се подразумева, а свако кршење правила се
кажњавало најстрожим казнама из Душановог законика.
Са таквим редом ће се Бановић Страхиња сукобити. Постаће бунтовник због
љубави према жени коју је чак и сопствена породица одбацила. Која је, у очима оца и
браће посрнула.
Али, Бановић Страхиња се са тиме не слаже. На зло, на отимачину, на неправду он
одговара осветом, али не из егоизма и жеље да се покаже морално супериорним, већ из
жеље да поред своје части, врати у свој дом своју жену која је отета и одведена у табор
одметника које предводи Влах-Алија.
Иако се у дубини душе слажу са својим племенитим зетом, браћа Југовић без
поговора се повинују речима свог оца, старог Југ-Богдана.
Било је то сурово време. Само наизглед, реме чврстих моралних норми које су
налагале да прељубнице бивају осакаћене, чак и убијене; време у ком је жена била без
личности, само у служби свога господара.
Бановић Страхиња је јунак који се том поретку супротставља. Он се руководи
основним људским начелима, хришћанским кодексом уместо моралом времена у ком је
живео. Он живот сматра драгоценим и верује да га треба сачувати упркос невери и издаји
које је доживео од своје љубе.
Ниједног тренутка не одустаје од ње. Чак и када га изневере они који су словили за
велике јунаке и пријатеље, Бановић Страхиња креће у свој поход као усамљени витез,
спреман да опрости неверство својој вољеној.
 Међутим, када је напокон налази, неочекивано доживљава издају - његова драга у
тренутку бира да се приклони Влах-Алији.
Због чега наш јунак и након тога бира да поклони живот својој неверној жени? Зато
што је Бановић Страхиња јединствени епски јунак, зато што он је тај „нетко“ каквог до
тада није било, каквог нема и каквог, по поимању песника вероватно више никада неће ни
бити.
Поред дубоко урезане хришћанске самилости коју не исказује само према неверној
љуби, већ и према дервишу кога је некада утамничио, па пустио, али који није имао чиме
да му плати откуп.
Закључак је да је Страхињић Бан заиста волео своју верну љубу, да је био спреман
да јој све опрости.
Он није могао ни умео другачије. Његово схватање живота и морала, његово
схватање положаја жена, које су довољно кажњене самим тим што су жене на том
простопру и у том времену, његова племенитост, част и порекло племића, налагали су му
да је једино што може да учини за своју супругу опроштај.
Има у том чину јунакаи елемената гриже савести, јер је оставио свој дом
незаштићен док је он уживао у Крушевцу, под окриљем тазбине племенитог рода, па се
опраштујући супрузи, искупљује и пред њом, али и пред самим собом, сматрајући да је и
он делимично крив што је она одведена.
Али, сасвим сигурно је даје овим опроштајем желео да докаже тазбини виског рода
Крушевцу да је јунаштво без части и племенитости немогуће. А хтео је и да им докаже да
њихови животи и кукавичлук не вреде колико љубав жене коју воли, чак и ако је та жена,
у очима њене породице осрамоћена.

„Шуре моје, девет Југовића!

Што се, браћо, данас обрукасте?
На кога сте ноже потргнули?
Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
Камо ножи, камо ваше сабље,
Те не бисте са мном на Косову.
Да чините с Турцима јунаштво,
Десите се мене у невољи?
Не дам вашу сесру похарчити
Без вас бих је могао стопити,
Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
Немам с киме ладно пити вино;
Но сам љуби мојој поклонио.
Помало је такијех јунака,
Ка’ што бјеше Страхинићу бане.“