Informacioni sistemi

Primarni cilj informacionog sistema je da podatke na ekonomičan način obradi i transformiše u informaciju ili znanje.
Podaci, informacije i znanje su potencijalni ulazi, ali istovremeno mogu biti i izlazi informacionog sistema.
Podaci, elementarno opisuju stvari, događaje, aktivnosti i transakcije koji su zabeleženi, klasifikovani i uskladišteni, ali
nisu organizovani da prenesu neko konkretno značenje. Oni mogu biti različitih oblika: brojevi, slova, crteži, zvuk, slike,
i dr. Skladište se u bazu podataka .
Informacije, su organizovani podaci na način da imaju značenje i vrednost za primaoca. Najčešće se podaci obrađuju
aplikativnim programima, kako bi se proizvela njihova veća korisnost.

Znanje, čine podaci ili informacije koji se organizuju i obrađuju da prenesu razumevanje, iskustvo, akumulirano učenje i
stručnost u primeni na određeni aktuelni poslovni problem ili aktivnost.

Arhitektura informacionih tehnologija je globalni plan informacionih sredstava u organizaciji. Ona predstavlja
istovremeno uputstvo za funkcionisanje i plan (nacrt) budućih pravaca razvoja informacionih tehnologija. Ona integriše
poslovne zahteve organizacije za informacijama, infrastrukturu informacionih tehnologija i sve neophodne aplikacije.

Infrastrukturu informacionih tehnologija u organizaciji čine: IT komponente, IT osoblje i IT usluge, koji podržavaju
celu organizaciju.
IT komponente čine: hardver, softver i komunikacione tehnologije. One se često nazivaju i IT platformom u
organizaciji. Navedene IT komponente koristi IT osoblje da bi proizvelo IT usluge, koje uključuju:
1. upravljanje podacima,
2. razvoj sistema,
3. brigu o zaštiti i upravljanje rizicima. USLUGE#

Postoje tri osnovna razloga za primenu informacionih tehnologija u

poslovanju, koji su u neposrednoj (direktnoj) vezi sa tri vitalne uloge
informacionog sistema, koje on može imati u organizaciji. To su: podrška
poslovnih procesa i operativnih aktivnosti organizacije, podrška podrška
donošenju odluka od strane zaposlenih i menadžera, i podrška
organizacionih strategija u realizaciji konkurentskih prednosti

Informacioni sistemi: pojam i funkcije

Uopšteno, informacioni sistem je sistem ljudi, podataka i aktivnosti, koji obrađuje
podatke i informacije u datoj organizaciji, putem manuelnih i automatizovanih
procesa.
U najužem smislu,informacioni sistem je specifičan aplikativni softver koji se koristi
za smeštanje podataka u računarski sistem i za automatizaciju pojedinih aktivnosti njihove obrade u organizaciji. U tom kontekstu,
informacioni sistem se može definisati kao svaka organizovana kombinacija ljudi,hardvera, softvera, komunikacionih mreža,
podataka i procedura, koja omogućuje čuvanje,
pretraživanje, transformaciju i diseminaciju informacija u organizaciji.

Pored odabrane, u literaturi se pojavljuju i brojne druge jednako značajne definicije koje su u osnovi slične, ali ipak u nekim detaljima
različite.
IFIP (International Federation for Information Processing) - definiše informacioni sistem kao sistem koji prikuplja, obuhvata
(pohranjuje), čuva, obrađuje i distribuira informacije važne za organizaciju i društvo, tako da budu dostupne i upotrebljive za svakog
ko ih želi koristiti, uključujući rukovodstvo, zaposlene, klijente i druge. Pri tome, informacioni sistem kao aktivan društveni sistem
može, ali ne mora, koristiti informacione tehnologije.
UKAIS (United Kingdom Academy for Information Systems) -definiše informacione sisteme kao sredstva putem kojih ljudi i
organizacije primenom informacionih tehnologija prikupljaju, obrađuju, skladište, upotrebljavaju i distribuiraju informacije.
U Wikipedia -, informacioni sistem se definiše kao kombinacija ljudi, hardvera, softvera, komunikacionih uređaja, mreža i resursa
podataka, koji procesira (čuva, pretražuje i transformiše) podatke i informacije za specifične namene.
Informacioni sistem obuhvata kako računarski, tako i neračunarski (manuelni) deo informacionih aktivnosti.
Informacioni sistemi obavljaju sledeće funkcije u organizaciji:

1. prikupljanje, obuhvatanje i čuvanje podataka i informacija,

2. proveravanje, obezbeđivanje sigurnosti podataka i informacija,
3. grupisanje i sistematizovanje podataka i informacija,
4. obezbeđenje stalne raspoloživosti podataka i informacija,
5. obrada i analiza podataka i informacija,
6. prezentacija podataka i informacija,
7. unutrašnje kretanje podataka i informacija,
8. prijem, prosleđivanje podataka i informacija izvan sistema, obaveštavanje (informisanje),
9. izrada dokumenata, pregleda, izveštaja.

Cilj–Informacioni sistem se gradi radi ostvarenja više ciljeva, a primarni cilj je ekonomičan način obrade podataka i njihova
transformacija u informacije i znanje.

1.2. Informacioni sistemi: resursi i aktivnosti

Resursi informacionog sistema su: Hardware (hardverski resursi), Software (softverski resursi), Dataware (resursi podataka),
Netware (resursi računarskih mreža) i Manware (ljudski resursi).

Hardware -Hardverski resursi su računarski resursi koji
tehnički podržavaju rad informacionog sistema. To su: serveri
baza podataka, mini računari (serveri aplikacija), mikro
računari (radne stanice), periferne jedinice (štampači,
tastature, monitori, magnetni i optički čitači) i
elektromagnetni mediji za smeštaj podataka (diskovi, diskete,
optički diskovi, magnetne trake).
Software -Softverski resursi su sve vrste programskih
instrukcija i procedura informacionog sistema. To su:
operativni sistemi, sistemi za upravljanje bazama podataka,
programi prevodioci, korisnički programi, kao i procedure
koje upućuju korisnika kako da koristi svoj informacioni
sistem.
Dataware -Resursi podataka su podaci, informacije i znanje
informacionog sistema, organizovani u baze podataka, velika
skladišta podataka (Data Warehouse), baze znanja
(Knowledge Warehouse) i dr.
Netware -Resursi računarskih mreža predstavljaju okosnicu
telekomunikacionog podsistema informacionog sistema. Njih
čine : komunikacioni mediji (koaksijalni i fiber-optički kablovi,
satelitski komunikacioni sistemi), mrežna oprema (ruteri,
svičevi, modemi, habovi i razna priključna i druga mrežna
oprema) i komunikacioni kontrolni softver.
Manware -Ljudski resursi su IT specijalisti (projektanti
informacionih sistema, sistem analitičari, programeri,
administratori baze podataka isl) i krajnji korisnici
informacionog sistema (menadžeri, analitičari, inženjeri,
računovođe, komercijalisti i dr. )
----
Informacioni sistem je skladna sistemska celina
njegovih komponenti koje izvršavaju određene
aktivnosti. Informacioni sistem prikuplja, sređuje,
obuhvata i unosi podatke; organizuje, skladišti i održava
podatke u bazi podataka; obrađuje podatke; derivira
informacije u vidu izlaza za krajnje korisnike i kontrolilše
performanse sistema.
AKTIVNOSTI Informacionog Sistema -a
1. prikuplja, sređuje, obuhvata i unosi podatke;
2. organizuje, skladišti i održava podatke u bazi
podataka; ( to je memorisanje podataka)
3. obrađuje podatke;
4. derivira informacije u vidu izlaza za krajnje
korisnike.
5. Kontroliše performanse sistema

Unos podataka je aktivnost kojom se podaci o nastalim poslovnim transakcijama zahvataju,pripremaju i obuhvataju u informacioni
sistem tj. bazu podataka. Ovu aktivnosti izvode krajnji korisnici, zapisujući podatke na elektromagnetne medije računarskog sistema.
Memorisanje podataka je ključna aktivnost informacionog sistema, kojom se uneti podaci organizuju, čuvaju, održavaju i koriste u
procesu obrade. Podaci se uobičajeno organizuju kao baze podataka.
Obrada podataka je aktivnost koju čine: izračunavanje, sortiranje, upoređivanje, klasifikovanje i druge operacije, kojima se podaci
procesiraju u informacije. Podaci se u cilju obezbeđenja kvaliteta,permanentno održavaju u smislu dodavanja novih, menjanja i
brisanja postojećih podataka.
Izlaz informacionih proizvoda u razl oblicima i razl sadržaja je aktivnost sa osnovnim ciljem da se zadovolje informacione potrebe i
zahteve različitih korisnika (menadžera, eksperata,tehničkog osoblja, administrativnog osoblja, i dr.). Kao izlazi se najčešće pojavljuju
poruke,izveštaji, dokumenta, pregledi, liste, spiskovi, koji se korisnicima prezentiraju putem različitih izlaznih uređaja. Kontrola
performansi sistema je jedna od aktivnosti informacionog sistema kojom se kontroliše ulaz, obrada podataka, izlaz, memorisanje
podataka putem povratne sprege o stanju, procesima i kvalitetu ovih aktivnosti.

3. Informacioni sistemi: vrste

Postoje tri osnovne vrste IS: formalni, neformalni i na računaru bazirani informacioni sistemi. Postoje i Informacioni
sistemi bez računarske podrške

Primarne klasifikacije informacionih sistema:
–Formalni IS -sistemi sa jasno definisanim tokovima procesa,
tokovima komunikacija i autoritetima. Informacioni tokovi su
definisani u smeru od gore na dole -top-down(od najvišeg
prema nižim nivoima menadžmenta i obr), i u smeru od dole
na gore. Oni obezbeđuju tri vrste / kategorije informacija:
strategijske, menadžerske i operativne.
–Neformalni -sistemi koji podržavaju zaposlene u rešavanju
njihovih ličnih problema u obavljanju radnih zadataka.
Podrazumevaju neformalne komunikacije između pojedinaca.
Neformalni IS se nazivaju i personalni informacioni sistemi.
Osnovna karakteristika ovih sistema je integracija funkcija
savremenog kancelarijskog poslovanja u okvire organizacionih
informacionih sistema.
Integracija obuhvata četiri osnovne grupe funkcija sa
karakterističnim aplikacijama:
1. administrativne funkcije,
2. funkcije obrade dokumenata,
3. funkcije obrade i manipulacije podacima i
4. prateće funkcije.
Administrativne funkcije su:
1. elektronska pošta,
2. upravljanje i planiranje radnog vremena
kalendar,planer) i
3. upravljanje projektima.
-Elektronska pošta predstavlja aplikaciju koja korisnicima omogućuje
elektronsku komunikaciju, razmenom: poruka, dokumenata, tabela,
datoteka i računarskih programa.
-Upravljanje i planiranje radnog vremena-Ova funkcija je nastala
integracijom kalendara i planera aktivnosti.
- Upravljanje projektima, obuhvata funkcije programskih proizvoda
namenjenih upravljanju i kontroli realizacije projekta. Najčešće koriste
PERT i CPM tehnike. Koriste se za terminiranje aktivnosti i raspored
resursa. Poseduju mogućnost grafičke prezentacije izlaznih rezultata.
Funkcije obrade dokumenata su:
1. obrada teksta,
2. kreiranje dokumenata i
3. editovanje grafike.
Obrada teksta - Omogućeno je brzo i jednostavno unošenje,
formatizovanje, ispravljanje, štampanje i memorisanje dokumenata,
obrazaca, izveštaja, menija, maski...
Kreator dokumenata, predstavlja tekst procesor sa unapređenim
funkcijama obrade teksta. Omogućava unošenje, modifikovanje i
oblikovanje kako teksta, grafičkih prikaza, kreiranih u okviru drugih
funkcija npr. poslovne grafike, ili grafičkog editora.
Grafički editor omogućava lako kreiranje slika na personalnom
računaru. Poslovna grafika (Bussines Graphics), kao dopunska
mogućnost, samostalno ili u okviru grafičkog editora, dozvoljava
različite načine prezentacije podataka. Korišćenje poslovne grafike
zahteva i raspoloživost odgovarajućih izlaznih uređaja - ekrana,
štampača i crtača.
Funkcije obrade i manipulacije podacima su:
1. kalkulator,
2. spregnute tabele,
3. biblioteka dokumenata,
4. baza podataka.
Spregnute tabele su namenjene automatizaciji kalkulacija u
planiranju, kao i razvoju i programiranju modela.
Biblioteka dokumenata predstavlja funkcije koje omogućavaju lako i
efikasno čuvanje dokumenata, koja su samostalno kreirana ili
dobijena.
Prateće funkcije-Služe prilagođavanju softverskog proizvoda i
komunikacije potebama korisnika i njegovih ovlašćenja.
–Informacioni sistemi podržani računarom sistemi u kojima
se kao podrška poslovanju pojavljuju računari /Na računaru
bazirani IS u osnovi imaju računar za rukovanje poslovnih
aplikacijama

Klasifikacija informacionih sistema

Klas.: prema organizacionoj strukturi (odsek, odeljenje, operativna jedinica, ili čak radnik) kao i tipični (odeljenski -
funkcionalni, organizacioni i međuorganizacioni).
•Klas.: prema funkcionalnoj oblasti/području (računovodstveni, finansijski, proizvodni, marketinški, upravljanja ljudskim
resursima).
Klas.: prema pruženoj podršci (TPS, MIS, OAS, DSS, EIS, sistem za upravljanje znanjem, inteligentni sistemi podrške i dr.
•Klas.: prema aktivnosti upravljanja koje podržavaju(operativni, taktički, strateški).
•Klas.: prema arhitekturi (sistemi bazirani na centralnom računaru, sistemi bazirani na personalnim računarima, sistemi
sa distribuiranim i mrežnim okruženjem)
Klasifikacija informacionih sistema prema
organizacionog strukturi
Organizacionu strukturu čine elementi koji realizuju jednu ili
više poslovnih funkcija organizacije.
ISistemi prema organizacionoj strukturi: informacioni sistem
sektora, informacioni sistem odeljenja, informacioni sistem
radne jedinice, informacioni sistem službe.
Po nivoima:
1. odeljenjski (funkcionalni)
2. Organizacioni /IS organizacije-na višem nivou
organizovanja (Enterprise Information System)-
Nadfunkcionalno posmatranje, koje se zasniva na
integrisanim poslovnim procesima (ERP – Enterprise
Resource Planning).
3. međuorganizacioni informacioni sistemi -najviši nivo
To su informacioni sistemi dve ili više povezanih organizacija,
informacioni sistemi internacionalnih ili multinacionalnih
korporacija. Sistemi za upravljanje lancem snabdevanja (SCM) i
sistemi za upravljnje odnosima sa kupcima (CRM).
Klasifikacija informacionih sistema prema
funkcionalnoj oblasti (području)
Funkcinalne oblasti u preduzeću su: funkcija planiranja,
funkcija razvoja, funkcija nabavke, funkcija skladištenja,
funkcija proizvodnje, funkcija marketinga, funkcija prodaje,
funkcija transporta...
Ukoliko se za njihovu podršku organizuju informacioni
sistemi, tada se javljaju: informacioni sistemi funkcije
planiranja, informacioni sistem funkcije nabavke,
informacioni sistem funkcije proizvodnje, informacioni
sistem marketinga, računovodstveni informacioni sistem,
informacioni sistem upravljanja ljudskim resursima...
Potreban je integrisani pristup podacima i informacijama na
nivou organizacije putem tzv. procesnog koncepta i
procesne orijentacije.
Klasifikacija informacionih sistema prema tipu
podrške koju pružaju
1. Sistemi obrade transakcija – podržavaju zaposlene
u obavljanju operativne aktivnosti obrade
podataka poslovnih događaja (transakcija),
2. Upravljački informacioni sistemi – podržavaju
aktivnosti izrade sumarnih pregleda i izveštaja za
potrebe upravljanja,
3. Sistemi za automatizaciju kancelarijskih poslova –
podržavaju obavljanje svakodnevnih kancelarijskih
aktivnosti pojedinaca i grupa,
4. Sistemi za podršku odlučivanju – podržavaju
zaposlene u donošenju odluka, obezbeđujući im
neophodne podatke i analitička sredstva,
5. Informacioni sistemi izvršnog nivoa upravljanja –
podržavaju donošenje odluka putem strukturiranih
i sumarnih izveštaja,
6. Ekspertni sistemi – podržavaju specijaliste
pojedinih poslovnih područja u donošenju odluka,
7. Sistemi za upravljanje znanjem – podržavaju
zaposlene sa iskazanom potrebom korporativnog
znanja.
Klasifikacija informacionih sistema prema
arhitekturi
Informacioni sistemi mogu biti klasifikovani na tri
osnovna tipa arhitekture:
1. Sistemi bazirani na centralnom računaru tj. sa
okruženjem centralnog računara – gde se podaci
čuvaju i obrada vrši na cent. računaru, dok korisnici
rade na pasivnim terminalima koji služe za unošenje i
izmene podataka, kao i za pristup informacijama na
centralnom računaru.
2. Sistemi bazirani na personalnim računarima tj. sa
okruženjem personalnog računara – gde
konfiguraciju čine samo personalni računari, koji
mogu biti nezavisni ili povezani preko elektronskih
mreža.
3. Sistemi sa distribuiranim ili mrežnim okruženjem –
gde se posao obrade deli na dva ili više računara.
Računari mogu biti različiti (veliki, srednji ili
personalni) i razmešteni na više lokacija.
Najkarakterističnija konfiguracija distribuirane
obrade je klijent-server arhitektura.
Poglavlje 2
Životni ciklus razvoja informacionih sistema
Proces razvoja informacionih sistema čini uređeni skup
zadataka odnosno niz koraka koji uključuju aktivnosti,
ograničenja i resurse u razvoju informacionih sistema. To je
proces koji je zasnovan na razvojnim principima. Proces
poseduje određ. karakteristike:
1. proces propisuje sve ključne aktivnosti razvoja,
2. proces koristi resurse koji su uvek na izvestan način
ograničeni i rezultira određenim proizvodima,
3. proces može da se sastoji od međusobno povezanih
potprocesa, koji mogu biti u hijerarhijskoj strukturi,
4. aktivnosti procesa poseduju uslove za njihovo pokretanje
i terminiranje, kao i uputstva koja objašnjavaju ciljeve i
način njihovog izvršavanja,
5. aktivnosti su organizovane u sekvence, tako da je jasno
kada se jedna aktivnost izvršava u odnosu na drugu,
6. procesi poseduju ograničenja i kontrole koje se
primenjuju na aktivnosti, resurse ili proizvod.
Procesi omogućavaju strukturisanje i konzistentno
predstavljanje aktivnosti. On omogućuje da se jednom dobro
izvršene aktivnosti u razvoju ponove neograničeni broj puta,
kao i da se pozitivna i negativna iskustva u izvršenju aktivnosti
evidentiraju radi izmene procesa u budućnosti. Proces je
uređeni skup procedura, organizovanih da bi se njihovom
realizacijom dobio proizvod unapred postavljenih ciljeva i
standarda. Procedura je recept ili uređeni način
kombinovanja metoda, tehnika i alata u cilju izrade proizvoda.
Proces razvoja informacionih sistema čine aktivnosti
organizovane u sledeće faze razvoja:
1. Identifikacija i izbor projekata, I
2. Inicijalizacija projekata i planiranje, II
3. Analiza sistema,
4. Dizajn sistema,
5. Implementacija sistema i
6. Održavanje sistema.
I Identifikacija i izbor projekata
1. faza procesa razvoja inf. sistema. Tokom ove faze se
identifikuje potreba za novim ili inoviranim informacionim
sistemom. U većim organizacijama se koristi formalni
postupak identifikacije i izbora projekta. Ispituju se
informacione potrebe organizacije kao celine i identifikuju
projekti. Utvrđenim projektima se dodeljuju prioriteti, a zatim
uvrštavaju u plan organizacionog dela kojem je u nadležnosti
razvoj informacionog sistema. U manjim organizacijama, pored
ovog postupka koriste se i neformalni načini. Bez obzira na
način utvrđivanja potreba i projekata, organizacija opredeljuje
da li će i kojim projektima dodeliti resurse u cilju njihove
realizacije.
Ovaj proces čine sledeće primarne aktivnosti:
1. Identifikacija potencijalnih razvojnih projekata,
2. Klasifikacija i rangiranje projekata razvoja
informacionih sistema,
3. Izbor projekata razvoja informacionih sistema,
4. Strategijsko planiranje organizacije,
5. Planiranje informacionog sistema.
1.Identifikacija potencijalnih razvojnih projekata –Zahtevi za
razvojem informac. sistema mogu biti iz razl. izvora i
identifikuju se top-down ili bottom-up inicijativom. Izvor
zahteva su pojedinci koji upravljaju pojedinim područjima
poslovanja. Njihovi zahtevi su obično da se zameni ili proširi
postojeći sistem, da bi se obezbedile potrebne informacije ili
nova usluga kupcima. Drugi izvor zahteva su pojedinci-
specijalisti koji upravljaju područjem primene informac.
tehnologija ili inf. sistema. Njihovi zahtevi su da se postigne
efikasniji sistem, koji funkcioniše uz manje troškove ili sistem u
novom okruženju. Treći izvori su formalne grupe za planiranje,
koja u razvoju informac. sistema vidi način ostvarenja
organizacionih ciljeva.
2.Klasifikacija i rangiranje projekata razvoja informac. sistema
– ovu aktivnost izvršavaju pojedinci ili organizovane grupe.
Kriterijumi koje organizacije koriste u izvršenju ove aktivnosti
su: analiza lanca vrednosti, potencijalne koristi, raspoloživost
resursa, veličina i vreme trajanja projekta, tehničke poteškoće
realizacije i mogući rizik realizacije, strateška usklađenost i dr.
3. Izbor projekata razvoja informacionih sistema –Vrši se izbor
kratkoročnih i dugoročnih projekata, kojima će se ostvariti
poslovni ciljevi. Prilikom izbora razvojnih projekata, moraju se
razmotriti brojni faktori: stvarne i očekivane potrebe, raspolo-
živi i dostupni resursi, potencijalni i postojeći projekti, trenutno
organizac. okruženje i uslovi poslovanja i dr. Projekti mogu biti
prihvaćeni ili odbačeni. Prihvaćeni projekti imaju obezbeđene
resurse za nastavak realizacije projekta. Primarni rezultat ove
faze razvoja informacionog sistema je program za svaki
specifičan projekat razvoja.
4.Strategijsko planiranje organizacije predst. proces koji čine
tri koraka. Prvi korak je jasno upoznavanje organizacije i njene
trenutne pozicije. DRugi k. je identifikovanje vizije ili mesta gde
top menadžment želi da se organizacija nađe u budućnosti.
Treći korak-razvijanje strategijskog plana organizacije za
upravljanje tranzicijom iz trenutnog u željeno stanje.
5. Planiranje informacionih sistema je proces koji započinje
analizom strategijskog plana organizacije u kojem su navedeni
misija organiz., ciljevi organizacije i koraci za realizaciju ciljeva.
Na osnovu njega se razvija strategijski plan informacionog
sistema. On predstavlja set dugoročnih ciljeva koji opisuju
infrastrukturu informac. sistema i identifikuju gl. aktivnosti u
njegovom razvoju potrebne da se postignu ciljevi organizacije.
On mora zadovoljiti tri primarna cilja: mora biti usklađen sa
strateg. planom organizacije; mora obezbediti arhitekturu
informac. tehnologija koja će omogućiti umrežavanje i
integrisanje korisnika, aplikacija i baze podataka; mora
efikasno alocirati resurse razvoja informac. sistema na
pojedine projekte kako bi se oni realizovali u okviru budžeta,
na vreme.
Nakon što se usvoji strategijski plan, organizacija razvija
operativni plan razvoja informacionog sistema. Tipičan
operativni plan sadrži i sledeće elemente: misiju
informacionog sistema; informacione potrebe funkcionalnih
područja organizacije i organizacije kao celine; ciljeve
informacionog sistema; ograničenja funkcije informacionih
sistema u tehničkim, finansijskim, ljudskim i drugim resursima;
pregled postojećih i plan novih projekata koji će se nastaviti ili
započeti realizovati u tekućoj godini; alokaciju resursa i prikaz
ko, šta, kako i kada će uraditi.

Informacioni sistemi: evolucija

•Sistemi za obradu transakcija ili Transaction Processing Systems (TPS)
•Upravljački informacioni sistemi ili Management Information Systems (MIS)
•Sistemi automatizacije kancelarijskog poslovanja
•Sistemi podrške odlučivanja ili Decision Support Systems
•Izvršni informacioni sistemi ili Executive Information Systems
•Ekspertski sistemi ili Expert Systems
•Sistemi upravljanja znanjem ili Knowledge Management Systems
•Veštačke neuronske mreže ili Artificial Neural Networks

II Planiranje informacionih sistema

Planiranje informac. sistema predstavlja metodološko sredstvo za utvrđivanje informacionih potreba organizacije i definisanje
informacionog sistema, baze podataka i tehnologija koje bi najbolje zadovoljile utvrđene informacione potrebe. Planiranje se izvodi u
tri koraka: 1. Opis postojećeg stanja; 2. Opis željenog stanja; 3. Razvoj strategije i plana tranzicije iz postojećeg u željeno stanje.
Zašto planirati?
1. Egzistiranje velikog broja tehničkih podsistema u organizaciji i aplikacija informacionog sistema.
2. Različito tumačenje istih informacija.
3. Nepotpunost informacija.
4. Problemi pri povezivanju informacija.
5. Različito ponašanje, održavanje informacija,...
Sadržaj plana informacionog sistema čine: misija, ciljevi i strategija organizacije; popis informacija (poslovni procesi, funkcije,
entiteti podataka, informacione potrebe organizacije); misija i ciljevi informacionog sistema; ograničenja u razvoju informacionog
sistema; ukupne potrebe sistema i dugoročna strategija informacionog sistema; kratkoročni plan sa popisom svih projekata i
zaključci.

Osnovni cilj planiranja je postizanje konzistentnosti (doslednost, tačnost) informacija.

Planiranje informacionih sistema služi sledećim opštim svrhama:
 povezuje aktivnosti planiranja informacionih sistema sa aktivnostima strategijskog planiranja organizacije,
 pomaže u izgrađivanju kontrolnih mehanizama za sprovođenje planova i
 stvara arhitekturalni okvir u kojem će dalja analiza i oblikovanje omogućiti da se posebno razvijene baze podataka i
informacioni podsistemi odnosno moduli usklađeno koriste i funkcionišu obezbeđujući konzistentnost informacija.
Šta planiranje mora da obezbedi?
1. Uvođenje standardne metodologije za razvoj IS,
2. Efektivno i efikasno korišćenje informatičkih resursa,
3. Utvrđivanje prioriteta razvoja na osnovu objektivnih kriterijuma,
4. Podizanje poverenja rukovodstva u efekte razvoja IS i poboljšanje odnosa službe za razvoja sa korisnicima.

BSP metodologija je razvijena za potrebe planiranja razvoja informacionih sistema i jedna je od najčešće korišćenih. Primarni
zadatak metodologije je definisanje konceptualne strukture informacionog sistema, odnosno dekompozicija informacionog sistema
sa aspekta funkcija organizacije na njegove podsisteme za podršku osnovnih funkcija organizacije; identifikacija međusobnih veza
informacionih podsistema i određivanje prioriteta za utvrđivanje redosleda pri njihovoj realizaciji. U realizaciji planiranja
informacionih sistema najčešće se upotrebljava IBM-ova BSP (Business Systems Planning) metodologija.
Osnovne karakteristike BSP metodologije su:
• Metodologija je zasnovana na jasnim principima i ima formalno definisan metodološki postupak sa tačnim redosledom i brojem
metodoloških koraka;
• Bazu projektovanja čine poslovni procesi, koji pružaju realnu i relativno konstantnu osnovu za analizu objektnog sistema i
identifikaciju informacionih potreba;
• Metodologija predstavlja sistemski način analize objektnog sistema, upotrebljava savremene metode i tehnike kao što su
dijagrami, matrice odnosa, grafovi i drugi;
• Definisana arhitektura informacionog sistema je proizvod delimično do potpuno formalizovanog postupka, upotpunjenog
znanjem projektanata, koja s obzirom na postupak struktuiranja obezbeđuje osnove konzistentnosti i modularnosti izgrađenog

9
sistema odnosno baze podataka i
• Metodologija se upotrebljava samostalno ili kao dopuna drugim metodima i tehnikama, posebno u definisanju arhitekture
informacionog sistema.

4 Definisanje poslovnih procesa obuhvata 4 osnovne grupe

procesa: planiranje i upravljanje, proizvodnja, pružanje
usluga i pomoćni procesi.

5 Definisanje poslovnih podataka i njihovih klasa podataka.

Klase podataka su skupovi logički povezanih podataka koji
omogućuju razvoj baze podataka sa minimalnom
redundancom podataka i dodavanje novih klasa podataka, bez
njene reorganizacije. Svakom procesu se određuju ulazne i
izlazne klase podataka, a zatim na bazi njihovih zajedničkih
osobina vrši dalje agregiranje dok se ne dobije za obradu
odgovarajući broj od 30-60 klasa podataka. Svim klasama
podataka se detaljno određuju sadržaji.

6 Nakon toga se pristupa se formiranju matrica odnosa, u

kojima se oni povezuju kako bi se definisala informaciona
arhitektura sistema. Poslovni procesi se uvrštavaju u redove
matrice prema logičkom redosledu njihovog odvijanja, a u Definisanje informacione arhitekture čine aktivnosti
kolone klase podataka obzirom na posl. procese koji ih dekompozicije informacionog sistema, identifikacije
kreiraju. međusobnih veza informacionih podsistema u sistemu i

7 Analiza informacione podrške postojećeg posl. sistema se
realizuje sa ciljem da se članovi projektantskog tima
upoznaju sa načinom na koji postojeći informac. sistem
podržava poslovne procese i kako se upotrebljavaju raspoloživi
podaci. To se postiže formiranjem nekoliko tipova matrica
odnosa u kojima se analizom obuhvataju: delovi organizacije,
poslovni procesi, klase podataka i softverske aplikacije.
8 biti podržavan i od dva ili više modula.
Utvrđivanje prioriteta i dinamike realizacije informacionog
sistema, predst. metodološki korak čiji je zadatak verifikacija
rezultata rada projektantskog tima dobijenih u prethodnim
aktivnostima i određivanje ciljeva, problema i informacionih
potreba. Aktivnosti ovog koraka se realizuju putem intervjua.
Analizom beleški intervjua, određuju se relacije između
identifikovanih problema i grupa procesa, te na osnovu broja
problema definiše redosled neophodan za postavljanje
prioriteta pojedinih posl. područja.
identifikacija informac. modula u okviru podsistema. Osnovu
za realizaciju ovih aktivnosti predstavlja formirana matrica
odnosa poslovnih procesa i klasa podataka. Na matrici odnosa
se predstavlja i celokupan tok podataka između identifikovanih
podsistema. Vrši se njihova dalje dekompozicija na module, da
bi se omogućila izgradnja, korak po korak, ili modul po modul.
Granicu modula određuju poslovni procesi, tako što je svaki
modul u vezi sa jednim procesom, mada poslovni proces može
10
Postepena izgradnja i uvođenje informac. arhitekture
pretpostavlja utvrđivanje određenih prioriteta u izgradnji,
odnosno utvrđivanju redosleda kojim će se moduli i informac.
podsistemi uvoditi. Prilikom utvrđivanja prioriteta osnovu
predstavljaju rezultati intervjua, a dodatno se upotrebljavaju:
moguće novčane koristi, uticaj na poslovanje, verovatnoća
uspeha realizacije, zahtevi sistema za organizacionim
promenama, i dr. Posle primene skale vrednosti za svaki
kriterijum, formira se konačna rang lista modula.
Aktivnosti metodologije se iscrpljuju sa poslednja dva
metodološka koraka. To su: razvoj preporuka i razrada plana
realizacije i izveštavanje odnosno prezentacija projekta. Plan
realizacije pored ostalog obuhvata: listu prioritetnih projekata,
projektne zadatke, organizaciju projektnih timova, terminski
plan, preduslove realizacije. Na osnovu njega pristupa se
modifikovanju i usavršavanju postojećih prodsistema prema
utvrđenoj dinamici. Finalni izveštaj i prezentacija imaju za cilj
usvajanje i uključivanje rukovodilaca u realizaciju projekta.
Sadržaj izveštaja treba da čine: prikaz područja koje projekat
pokriva, raspored aktivnosti na projektu, moguće koristi
projekta, specifikacija broja i profila potrebnih kadrova,
potrebna finansijska sredstva i veze informacionog sistema sa
okolinom.

IE metodologija (ovo nema u knjizi)

Informacioni inženjering , IE se smatra metodologijom koja pokriva sve aspekte životnog ciklusa. Sagledava se kao jedan okvir
unutar koga se primenjuju raznovrsne tehnike da bi se razvili dobri informacioni sistemi na efikasan način. Ovo je “top-down”
metodologija i započinje pogledom vrhovnog menadžmenta na preduzeće kao celinu.
Karakteristike:
 Metodologija je skup strukturalnih tehnika,
 Primenjuje top-down pristup,
 Gradi repozitorijum podataka,
 Realizuje se CASE tehnologijom,
 Značajno učešće korisnika u svim fazama razvoja.

II Inicijalizacija i planiranje projekata- Druga faza razvoja informac. sistema

//Tokom prve faze razvoja informac. sistema, izvršena je identifikacija i izbor projekata, putem koje je prepoznata potreba za novim
ili inoviranim informacionim sistemom. U ovoj fazi se identifikuju projekti koji bi se trebali realizovati u organizaciji. //

U ovoj fazi se projekti prihvataju za razvoj, odbacuju ili preusmeravaju. Fazu čine dve glavne grupe aktivnosti: inicijalizacija i
planiranje projekata. Inicijalizaciju projekata čine aktivnosti: izgradnja inicijalnog projektnog tima; izgradnja odnosa sa kupcima;
izgradnja inicijalnog plana projekta; izgradnja upravljačkih procedura i izgradnja okruženja za upravljanje projektom i radne knjige
projekta (workbook). Planiranje projekata čine aktivnosti: opis područja projekta, alternativa i izvodljivosti; strukturiranje projekta
na zadatke kojima se može upravljati; procena resursa i kreiranje plana resursa; razvoj preliminarnog rasporeda; razvoj plana
komunikacija; utvrđivanje standarda i procedura na projektu; identifikovanje i procena rizika; kreiranje preliminarnog budžeta;
razvoj izveštaja o poslovima i postavljanje osnovnog plana projekta.

Rezultati ove faze su osnovni plan projekta i izveštaj o poslovima. Plan projekta sadrži informacije o: području, koristima,
troškovima, rizicima, potrebnim resursima projekta. Izveštaj o poslovima je kratak dokument pripremljen za kupca, u kojem se daje
detaljan opis svih proizvoda na projektu i navode svi poslovi koje je potrebno uraditi do završetka projekta.

2.2.1 Studija izvodljivosti projekata

Analiza izvodljivosti projekta sprovodi se samo u početnim
fazama razvoja sistema, kada su mnoge relevantne činjenice
nedovoljno poznate ili neprecizno definisane.
Razvoj informacionog sistema je poduhvat kojim se
nameravaju otkloniti problemi u postojećem informacionom
sistemu i ujedno obezbediti viši stepen efikasnosti
funkcionisanja postojećeg poslovnog sistema.Razvoj
informac. sistema je i investicija kapitala, a svaki uloženi
kapital podleže osnovnom pitanju: da li će investicija vratiti
više novca nego što je uloženo? Investitor će da uvek pažljivo
analizira koje ulaganje mu obezbeđuje povrat kapitala sa
najvećim profitom. IT specijalisti moraju, pored dobrog
poznavanja svoje struke, da tokom celog procesa razvoja
informacionog sistema analiziraju izvodlji-vost odabranih
rešenja. Analiza izvodljivosti projekta razvoja informac.
sistema se može posmatrati iz razl. perspektiva. To su:
operaciona izvodljivost, politička izvodljivost, tehnička
izvodljivost, izvodljivost plana, ekonomska izvodljivost
(opravdanost) i zakonska izvodljivost.
Operaciona izvodljivost
Operaciona izvodljivost predst. meru koliko predloženi sistem
rešava identifikovane probleme i ostvaruje prednosti identifi-
kovane tokom prve faze razvoja, kao i koliko dobro budući
sistem zadovoljava identifikovane sistemske zahteve. Takođe,
operaciona izvodljivost ispituje šta je do sada poznato u vezi
identifikovanih problema i troškova alternativa njihovog
rešenja, kao i da li je isplativo rešavati identif. probleme.
Politička (kulturna) izvodljivost
Politička izvodljivost predst. meru koliko dobro će odabrano
rešenje sistema biti prihvaćeno u datoj organizaciji. Analiza
polit. izvodljivosti treba da ukaže na odnos ljudi prema
predloženom informac. sistemu. Ona treba da odgovori na
sledeća pitanja: Da li menadžment podržava razvoj sistema?
Kako krajnji korisnici vide svoju ulogu u predloženom novom
sistemu? Koliko će se promeniti radna sredina i tehnologija
poslovanja krajnjih korisnika i da li će takve promene isti
prihvatiti? Kakvo je mišljenje korisnika o unapređenju
poslovanja kojem treba da doprinese novi sistem? Od kojih se
ljudi očekuje otpor prema predloženom sistemu i kakav je
njihov uticaj? Prihvatljivi odgovori na ova pitanja znače da
odabrano rešenje ima prohodnost i može se razvijati.
Tehnička izvodljivost
Tehnička izvodljivost predst. meru praktičnosti tehničkog
rešenja i raspoloživosti tehničkih resursa i ekspertize. Traže
se odgovori na sledeća pitanja: Da li je predložena tehnologija
ili odabrano rešenje praktično i raspoloživo? Da li se poseduje
neophodna tehnologija? Da li se poseduje neophodna
tehnička ekspertiza?
sistema. Ukoliko organizacija razvija sistem sa sopstveni
kadrom tada u troškove razvoja sistema spadaju: plate
radnika koji učestvuju u razvoju sistema, troškovi upotrebe
računara za razvoj sistema, troškovi obuke korisnika, troškovi
nabavke računarske i dr opreme i potrebnog softvera. Ukoliko
organizacija naručuje izradu sistema tada u ove troškove
spadaju cena hardvera i cena softvera (sistemskog i
aplikativnog).
Troškovi funkcionisanja sistema se dele na fiksne i varijabilne.
U prve spadaju troškovi amortizacije opreme, troškovi zarada
osoblja sistema i troškovi lizinga softvera ukoliko je isti u
takvom aražmanu nabavljen. Varijabilni troškovi su
proporcionalni upotrebi sistema i tu spadaju troškovi
eksploatacije sistema, troškovi nosioca podataka, troškovi
komunikacija, troškovi rezervnih delova itd.
Cilj razvoja svakog informacionog sistema je da se obezbedi
bolje funkcionisanje poslovnog sistema, koje treba da se
ogleda kroz veći profit i smanjene troškove poslovanja. Tu se
nameće osnovni problem kako i kojim sredstvima, pre nego
što se izgradi novi sistem, pouzdano i relativno precizno
proceniti i vrednosno izraziti efekte njegovog budućeg
funkcionisanja. Rešenje ovog problema je teško. Problem je u
samoj kategorizaciji efekata. Oni se dele na merljive i
nemerljive.

Izvodljivost plana U merljive efekte spadaju: manji broj izvršilaca operativnih

Izvodljivost plana predstavlja meru koliko je razumno
definisan projektni plan.
Ekonomska izvodljivost - opravdanost
Kod analize ekonomske izvodljivosti aktuelna su dva ključna
pitanja: Kako proceniti troškove razvoja i funkcionisanja
budućeg sistema i efekte njegovog korišćenja? Kako
upoređivati troškove i efekte da bi se izvela ocena o
ekonomskoj izvodljivosti projekta razvoja informacionog
sistema?
Gl. interes investitora je da sazna koliko će koštati budući
informac. sistem. Tu postoje dve osn. kategorije troškova:
troškovi razvoja sistema i troškovi funkcionisanja i održavanja
poslova, smanjeni troškovi poslovanja, veći obrt kapitala,
povećana prodaja, smanjeno vreme trajanja određenih
operacija, itd. U nemerljive efekte spadaju: poboljšanje
naklonjenosti kupca, veće zadovoljstvo poslom, delotvornije
upravljanje i odlučivanje, poboljšani kvalitet usluga, itd.
Za analizu ekonomske opravdanosti razvoja informacionog
sistema preporučuje se metod Cost-Benefit analize. Tačnost i
obuhvatnost izmerenih efekata determinira u kojoj meri se
rezultati Cost-Benefit analize mogu pouzdano koristiti. Analiza
ekonomske opravdanosti može se realizovati pomoću tri
tehnike: povratna analiza (Payback analysis), analiza prihoda
od investicija (Return on investment ROI) i neto sadašnja
vrednost (Net present value).

2.2.2.Upravljanje projektima
To je naučno zasnovan i u praksi potvrđen koncept kojim se, uz pomoć odgovarajućih metoda organizacije, planiranja i kontrole, vrši
racionalno usklađivanje svih potrebnih resursa i aktivnosti da bi se odabrani projekat razvoja informacionih sistema realizovao na
najefikasniji način. Osnovne faza opšteg procesa upravljanja su: planiranje, praćenje i kontrola realizacije. Pri tome se posebno
izdvajaju osnovni elementi realizacije svakog projekta, koje bi trebalo planirati, pratiti i kontrolisati, a to su: vreme, resursi i troškovi.
Na taj način, može se reći da koncept upravljanja projektima sadrži tri osnovna modula: upravljanje vremenom, upravljanje
resursima i upravljanje troškovima realizacije projekta.

Upravljanje projektom je osnova procesa razvoja informac. sistema, zbog toga što podrazumeva i obuhvata upravljanje svim fazama
i aktivnostima životnog ciklusa razvoja informac. sistema. Ciljevi upravlj. projektom razvoja informacionog sistema su: zadovoljiti
očekivanja korisnika, u okviru planiranog obima finansijskih sredstava i u planiranom roku.

Krakteristike koncepta upravljanja projektom:

Prvo, koncept upravlj. projektima podrazumeva definisanje i korišćenje najpogodnije organizacije za upravljanje realizacijom
projekta, gde osnovna uloga pripada ekipi zaduženoj za upravljanje realizacijom projekta, na čelu sa rukovodiocem projekta. U
 realizaciji svakog projekta najčešće učestvuje veći broj organizacionih sistema, te je zbog toga neophodno formirati odgovarajuću
organizaciju koja će omogućiti optimalnu povezanost i koordinaciju svih učesnika u realizaciji.
Drugo, koncept upravlj. projektima naglašava neophodnost formiranja i korišćenja informacionog sistema za upravljanje
realizacijom projekta, zasnovanog na odgovarajućem softverskom rešenju. Bez informac. sistema, koji sadrži podatke o polaznim,
planiranim veličinama o realizaciji projekta i pravovremene podatke o stanju u toku realizacije projekta, nije uopšte moguće vršiti
kontrolu i upravljati projektom.
Treće, koncept upravlj. projektima podrazumeva upotrebu tehnike mrežnog planiranja i gantograme u planiranju, realizaciji i
kontroli realizacije projekta. Primena tehnike mrežnog planiranja u upravljanju realizacijom projekta je nezamenljiva, jer ona, pored
grafičkog predstavljanja i praćenja projekta, omogućava i pribavljanje velikog broja potrebnih informacija neophodnih za upravljanje
realizacijom projekta.
#Gantov dijagram ili Gantogram (Gantt Chart) je tip grafikona koji se koristi za praćenje realizacije projekta po fazama, na taj način
što vidimo kada koja faza počinje, koliko traje i kada se završava.

2.2.2.1 Organizacija i rukovođenje

Uspešna organizacija osoba na projektu razvoja informac.
sistema ili softvera podrazumeva posedovanje šireg
konceptualnog okvira koji sadrži opšte principe i mehanizme
organizacije i koordinacije, kao i smernice za formiranje
projektnih i razvojnih timova, izbor njihovih rukovodilaca i
definisanje odgovarajuće organizacione forme koja će preuzeti
upravljanje realizacijom projekta.
Princip usmerenosti se odnosi na upućivanje učesnika u
projektu na zajedničku viziju koja odražava kolektivne ciljeve
projekta i ustaljene metode i tehnologiju rada. Usvojeni
uniformni pristup razvoju informacionog sistema važi za sve
učesnike u projektu, kao i čvrsta međusobna usaglašenost
projektnih zadataka i mogućnost njihovog paralelnog
izvršavanja.

Opšti principi organizacije

Opšte principe organizacije i koordinacije čine: princip
hijerarhije, princip individualnosti, princip otvorenosti i
princip saradnje. Oni se posmatraju u međusobnoj interakciji i
povezanosti i nikada se međusobno ne isključuju. Svaki princip
poseduje određ. prednosti, ali i nedostatke. Usvajanje bilo
kojeg opšteg principa kao dominantnog u organizaciji projekta
razvoja informac. sistema, može značajno doprineti da se
projekat veoma uspešno realizuje, kao i da propadne.
Princip hijerarhije podrazumeva piramidalnu strukturu
organizacije i rukovođenja projektom razvoja informac.
sistema, u kojoj svaki učesnik u projektu ima tačno određ.
ulogu i utvrđene projektne zadatke koji joj pripadaju, kao i
unapred definisani odnos nadređenosti i podređenosti uloga u
realizaciji projekta. Ovaj princip podrazumeva strogo
poštovanje svih ustanovljenih pravila rada na projektu, insistira
na stabilnosti, kontinuelnosti i lojalnosti učesnika, i posebno
ističe interese organizacije. Odstupanje od ovih opštih načela
ponašanja se uobičajeno ne toleriše.
Princip individualnosti se zasniva na nezavisnoj inicijativi
pojedinaca u izvršavanju projektnih zadataka, usmeravanju
posla, pa čak i donošenju odluka u određenoj meri. Ovaj
princip, putem kreativnosti i autonomije učesnika u radu,
podržava inovacije i promene koje diktiraju nove tehnologije i
stanje na tržištu. Tipičan primer projekata koji se organizuju na
ovaj način su istraživačko-razvojni projekti.

Organizovanje projektnog tima

U organizaciji projekta razvoja informac. sistema, jedan od ključnih zadataka je izbor učesnika u projektnom timu.
U projektni tim koji treba da radi na projektu razvoja informac. sistema, a organizovan je po hijerarhijskom principu, najbolje je
izabrati osobe koje očekuju da budu vođene i usmeravane u svom poslu i koje vole potpuno i jasno unapred definisan posao.
Ukoliko je dominantan princip individualnosti u organizaciji projekta, tada u projektni tim treba izabrati osobe sklone nezavisnom,
samostalnom radu i koje pokazuju visok stepen inicijative.
U projektni tim, koji je organizovan po principu otvorenosti, bitno je izabrati poverljive i komunikativne osobe, koje odlikuje
sposobnost postizanja dogovora, koje su praktično orijentisane, ali istovremeno i sa dobrim osećajem za potrebe drugih učesnika u
projektu.
U projektni tim organizovan po principu usmerenosti, poželjno je uključiti osobe koje se odlikuju jakom intuicijom, osećajem za
kolektivne ciljeve i poseduju vizionarske sposobnosti, ali ipak objektivno sagledavaju budućnost projekta.
Navedena četiri osnovna principa organizacije projekata razvoja informaci. sistema i timova ne daju optimalne rezultate, ako se
primenjuju nezavisno. Oni se pažljivo odabiraju i kombinuju, da bi se kao rezultat dobio oblik organizacije projektnog tima nazvan
model strukturiranih otvorenih timova. Ovom kombinacijom se povezuju načela hijerarhijske organizacije, sa najvažnijim načelima
otvorene organizacije i inicijativom koja karakteriše princip individualnosti. Najvažnije karakteristike strukturiranih otvorenih
timova su: veliki broj projektnih aktivnosti se obavlja grupnim radom u timu; ključne uloge i projektni zadaci se rotiraju između
članova grupe u timu; postoji katalog sa formalnom specifikacijom ključnih uloga i odgovornosti u timu; projektni tim ima
rukovodioca i njegove savetnike; odluke se u projektnom timu donose konsenzusom.
Rukovođenje projektnim timom
Izbor rukovodioca tima i rukovođenje projektnim timom u realizaciji razvoja informaci. sistema treba da se vrši u skladu sa opštim
principima organizacije projekta. Važna uloga rukovodioca tima je da posreduje između projektnog tima i viših rukovodećih
struktura u organizaciji. Uspešni rukovodioci štite svoj tim od birokratizacije, omogućujući članovima da se posvete isključivo
kreativnim poslovima na projektu razvoja informac. sistema. Analize uspešnosti razvoja takvih projekata pokazuju da je u njima
najbolje rešenje da rukovodilac projektnog tima bude iz grupe cenjenih sistem analitičara. To je osoba koja ima veoma izražene
sklonosti ka tehnološkim inovacijama i daje ritam rada celom timu, ali bez izdavanja posebnih naređenja.

Dobri rukovodioci projektnih timova, projekata organizovanih na principu otvorenosti, imaju veoma slične osobine kao i prethodno
opisani rukovodioci timova organizovanih po principu individualnosti, ali poseduju osobine strukturiranosti i sistematičnosti u radu.
Takvi rukovodioci moraju da budu dobri posrednici kako između pojedinih članova tima, tako i između tima i okruženja, sa ciljem
održavanja visokog nivoa međusobnog poverenja.

U projektima razvoja informac. sistema organizovanim po principu hijerarhije, rukovodioci timova su najuspešniji ako su izraziti
lideri (vođe), umešno i precizno formulišu projektne zadatke članovima tima i imaju strpljenja da ih saslušaju. Oni rukovode timom
zahtevajući rezultate i postavljajući kriterijume, a ne detaljno usmeravajući članove projektnog tima.

Projektnim timovima, koji rade na projektima organizovanim po principu usmerenosti, potreban je rukovodilac vizionar, koji
inspiriše članove tima i izgrađuje njihov timski identitet. On stalno nadgleda rad i kvalitet članova tima, prati promene uslova i
zahteva projekta na kojem tim radi i njima prilagođava i postavlja nove krajnje ciljeve projekta

2.2.2.2. Organizacija upravljanja projektima str29

Inicijalni (početni) korak u primeni koncepta upravljanja projektima predstavlja definisanje odgovarajuće organizacione forme koja
preuzima upravljanje realizacijom projekta. Klasičan pristup organizaciji upravljanja projektima podrazumeva tri osnovne
organizacione forme: funkcionalnu organizaciju, projektnu organizaciju i matričnu organizaciju.

Funkcionalna organizacija podrazumeva korišćenje postojeće funkcionalne organizac. strukture u upravljanju projektom, koja je
pojačana posebnim rukovodiocem sa osnovnim zadatkom -upravljanje projektom. Kod ove organizacije, poslove upravljanja
projektom obavljaju pojedinci iz odgovarajućih funkcionalnih organizacionih jedinica, shodno svojim specijalnostima, a koordinaciju
vrši rukovodilac projekta. Osnovne slabosti funkcionalne organizacije u upravljanju projektima ogledaju se u tome što ona nije
direktno usmerena samo na efikasniju realizaciju projekta, te zbog mogućih sukoba oko prioriteta izvršenja zadataka i mešanja
kompetencija1 između rukovodilaca organizac. jedinica i rukovodioca projekta, dovodi do slabe koordinacije u realizaciji projekta.
Zbog toga se teško i sporo uočavaju problemi u realizaciji projekta i dogovaraju i usaglašavaju potrebne korektivne akcije.
Istovremeno se teško može dobiti jasna i celovita predstava o stanju realizacije celine projekta. Dobra strana ovog načina
organizacije je što omogućuje korišćenje specijalista za određene probleme, koji kompetentno i odgovorno obavljaju zadatke, kao i
što omogućuje jačanje ekspertnosti i iskustva za određene probleme. Takođe je veoma pozitivna i stabilnost koju u organizacionom
smislu imaju pojedinci koji rade na realizaciji projekta.

1
Nadležnost, merodavnost; sposobnost
Projektnu organizaciju karakteriše formiranje posebnog projektnog tima za realizaciju određenog projekta, sa potrebnim funkcijama
i organizacionim jedinicama, odnosno sa specijalistima za upravljanje određenim projektom. Ovaj projektni tim deluje nezavisno od
ostalih organizacionih jedinica i radi neposredno na upravljanju projektom. Jedna od osnovnih karakteristika ove organizacije je da
projektni tim, formiran za upravljanje realizacijom projekta, može da bude stalnog ili privremenog karaktera. U oba slučaja, na
čelu tima je rukovodilac, čija pozicija često određuje modalitet 2 projektnog tima.

Osnovna prednost projektne organizacije je u tome što je ona isključivo usmerena na realizaciju projekta, te omogućuje da se brzo
uoče nastali problemi u realizaciji i usmere potrebne upravljačke akcije, odnosno da se bolje upravlja realizacijom projekta. Kod
projektne organizacije nema mešanja kompetencija između rukovodilaca, ni sukoba prioriteta u izvršavanju zadataka. Projektni tim
je samostalan u obavljanju zadataka. Ova organizacija omogućuje efikasno delovanje pojedinaca u realizaciji projekta.

Slabosti projektne organizacije se ogledaju u tome što se formiranjem projektnog tima umnožavaju ljudski i organizacioni resursi, te
tako dolazi do slabijeg iskorišćenja raspoloživih organizacionih i kadrovskih potencijala. Kod privremene projektne organizacije mogu
nastati ozbiljniji problemi nakon završetka projekta i raspuštanja tima u vezi sa daljim rasporedom članova tima.

Matrična organizacija predstavlja kombinaciju funkcionalne i projektne organizacije. Kod iste u realizaciji projekta istovremeno
učestvuju specijalizovane organizacione jedinice iz funkcionalne organizacione strukture i projektni timovi formirani za svaki projekat
posebno. Svaka organizaciona jedinica funkcionalne organizacione strukture obavlja deo poslova na projektu za koji je
specijalizovana, dok poslove koordinacije u realizaciji projekta, zatim poslove planiranja, praćenja i kontrole realizacije projekta,
odnosno poslove celovitog upravljanja realizacijom projekta, obavljaju posebno organizovani projektni timovi. Sasvim je logično da
su zbog obima i karaktera posla projektni timovi kod matrične organizacije kadrovski znatno slabije osposobljeni nego kod projektne
organizacije.

Za razliku od funkcionalne organizacije, kod matrične organizacije dejstvuju i vertikalne i horizontalne veze. Za izvršavanje svog dela
posla na realizaciji projekta, određena specijalizovana organizaciona jedinica dobija informacije i uputstva od nadležnog rukovodioca
te jedinice, vertikalnim linijskim vezama, a takođe i od rukovodioca projekta, horizontalnim vezama. Na taj način, i kod matrične
organizacije može da dođe do izvesnog mešanja i preklapanja nadležnosti u rukovođenju realizacijom poslova na projektu.

2.2.2.3. Proces upravljanja projektima

Proces upravljanja projektima uključuje četiri faze: inicijalizacija (početak) projekta, planiranje projekta, realizacija projekta i
završetak projekta.

I Inicijalizacija projekta – Tokom ove faze, rukovodilac projekta sprovodi brojne aktivnosti kojima se određuju veličina, područje i
kompleksnost projekta i izgrađuju procedure za podršku tih aktivnosti. U zavisnosti od projekta, pojedine inicijalne aktivnosti mogu
biti nepotrebne, dok druge mogu biti veoma složene. Grupe aktivnosti u realizaciji ove faze su sledeće:

• Izgradnja (utvrđivanje) inicijalnog projektnog tima - organizovanje jezgra projektnog tima, koji će pomagati u obavljanju
inicijalnih aktivnosti na projektu.

• Izgradnja odnosa sa kupcima - uspostavljaju se mehanizmi za realizaciju boljih i čvršćih odnosa sa kupcima, kako bi se lakše
spoznali njihovi zahtevi i uspostavili odnosi na uzajamnom poverenju.

• Izgradnja inicijalnog plana projekta -organizuje se inicijalni projektni tim da radi na definisanju ciljeva i područja projekta.
Identifikuje se agenda u kojoj se navode aktivnosti koje će se realizovati, u kojem redosledu i na koji način će i kada članovi tima
komunicirati i sastajati se.

• Izgradnja upravljačkih procedura. Neke od njih su standardne i razvijene generalno za svaku vrstu projekta, dok se neke
specifične i primerene pojedinom projektu. To su procedure kojima se utvrđuju načini komuniciranja i izveštavanja, dodeljivanja
poslova i uloga, izmena projekta, obračuna sredstava i dr.

• Izgradnja okruženja za upravljanje projektom i radne knjige projekta (workbook). Cilj ove aktivnosti je da prikupi i
organizuje alate koji će se koristiti u upravljanju projektom i da se konstruiše radna knjiga projekta. Ona bi služila za skladištenje
celokupne korespondencije; ulaza, izlaza i procedura projekta; standarda; dijagrama, crteža, skica u elektronskom obliku ili u obliku
registratora. Radna knjiga projekta je na raspolaganju svim članova projektnog tima i koristi se za reviziju projekta, za orijentaciju na

2
našin izvršenja/ostvarivanja
projektu novih članova projektnog tima, za komunikaciju sa upravljačkom strukturom i kupcima, za identifikaciju budućih (novih)
projekata, za izvršenje postprojektnih analiza. Veoma učestalo se radne knjige projekta, ukoliko su u elektronskoj formi, nalaze na
webu raspoložive projektnom timu, uz adekvatne oblike zaštite i prava pristupa.

Izvršenjem svih pet grupa aktivnosti, okončava se prva faza inicijalizacije projekta, ali se pre nastavka rada na aktivnostima
druge faze, obavezno vrši analiza postignutih rezultata od strane upravljačke strukture, kupaca i članova projektnog tima. Rezultat
analize je konačna odluka da li projekat nastaviti, izvršiti njegovu korekciju ili obustaviti. Ukoliko dođe do korekcije obima projekta,
aktivnosti faze inicijalizacije se moraju ponovo izvršiti i prikupiti dodatne neophodne informacije.

II Planiranje projekta – Ovom fazom se pre sprovođenja aktivnosti na projektu pronalazi veza između efektivnog plana projekta
i rezultata projekta. Planiranje projekta uključuje definisanje jasnih, posebnih aktivnosti i rada potrebnog da se aktivnosti obave
(izvrše) u projektu. To podrazumeva postavljanje pretpostavki o raspoloživosti resursa (hardvera, softvera i osoblja). Mnogo je lakše
planirati aktivnosti koje su u skorijoj budućnosti od onih u daljoj budućnosti. Prve mogu biti detaljnije i mnogo preciznije, dok su
druge uopštenije. Ponovljiva priroda projekta, zahteva da se proces razvoja stalno posmatra i permanentno inovira po potrebi nakon
svake dovršene faze. Tokom planiranja projekta, neophodno je da se izvrše sledeće grupe aktivnosti:

 Opis područja projekta, alternativa i izvodljivosti. Svrha ove aktivnosti je da se bolje upoznaju sadržaj i kompleksnost projekta.
Tako se prepoznaju problemi koji se rešavaju, kvantifikuju rezultati koji se žele postići, šta je potrebno uraditi, kako će se uspeh
meriti, kako će se prepoznati završetak projekta. Nakon definisanja područja projekta, identifikuju se sve alternative rešenja
problema i posebno dokumentuju, da bi se ocenila izvodljivost svake. Posebno se navode ograničenja i mogući problemi u
realizaciji projekta.
 Strukturiranje projekta na zadatke kojima se može upravljati. Ovo je kritična aktivnost jer definiše zadatke koji se moraju logički
uklopiti u celinu prilikom izvođenja. Neki od njih se mogu izvršavati u sekvencijalnom 3 redosledu, dok se neki mogu i paralelno
izvršavati. Bitno je da se zadaci ne identifikuju isuviše detaljno, jer u tom slučaju se veoma usložava proces upravljanja projektom.
Najčešće se upotrebljava Gantt-ov dijagram za slikovito predstavljanje ovog segmenta aktivnosti.

• Procena resursa i kreiranje plana resursa. Tokom ove aktivnosti se za svaku projektni zadatak procenjuju potrebni resursi,
da bi se sačinio plan resursa projekta. Posebno bitan elemenat su raspoloživi ljudski resursi, a izuzetno činjenici da istovremeno
jedan izvršilac ne dobije dva zadatka na izvršenje. Idealna situacija je kada svaki član projektnog tima izvodi samo jedan zadatak i na
projektu. Ali, ako su zadaci detaljnije definisani, tada je to nemoguće ostvariti jer bi podrazumevalo veliki broj učesnika na projektu.

• Razvoj preliminarnog rasporeda (programa). Na osnovu definisanih zadataka i njima potrebnih resursa u prethodnim
aktivnostima, vrši se procena potrebnog vremena za izvršenje zadataka i sačinjava raspored u kojem se određuje vreme početka i
završetka projekta. PERT je tehnika koja se upotrebljava za slikovito predstavljanje zadataka u njihov korelaciji.

• Razvoj plana komunikacija. Ovom aktivnošću se navode komunikacije koje će se odvijati između upravljačke strukture
organizacije, članova projektnog tima i kupaca. Definiše se kada i kako se usmeni ili pismeni izveštaji na projektu obezbeđuju od
članova projektnog tima, kako se koordiniraju aktivnosti članova projektnog tima, kako se i koje poruke prosleđuju zainteresovanima
u okruženju. Veoma je značajno da se ostvari neograničena (slobodna) i otvorena komunikacija između svih učesnika na projektu.

• Utvrđivanje standarda i procedura na projektu. Tokom ove aktivnosti se navodi kako se različiti produkti projekta dobijaju i
testiraju od strane pojedinaca ili tima projekta. Putem utvrđivanja standarda i procedura se obezbeđuje visok nivo kvaliteta razvoja i
lakše se uvode novi članovi tima projekta.

• Identifikovanje i procena rizika. Cilj ove aktivnosti je da se utvrde izvori rizika na projektu i da se procene njihove posledice.
Rizik može biti uzrokovan novim tehnologijama, željom za promenama, raspoloživošću kritičnih resursa, neiskustvom članova
projektnog tima sa određenom tehnologijom ili u određenom poslovnom području primene,...

• Kreiranje preliminarnog budžeta. Ovom aktivnošću se kreira preliminarni budžet u kojem se navode planirani troškovi i
prihodi. Drugim rečima da se potrvdi kako su koristi od projekta vredni troškova na projektu. Cost-benefit analiza se obavlja za svaki
novi projekat, a ona treba da pokaže neto sadašnju vrednost kalkulisanih troškova i prihoda, povrat investicija i tokove gotovine
(cash-flow).

 Razvoj izveštaja o poslovima. Ovom aktivnošću se pri kraju faze planiranja projekta, navodi posao koji će biti izveden i precizno
opisuje koji će proizvodi (rezultati) biti isporučeni na projektu. Na taj način se omogućuje svim učesnicima na projektu (kupcu i
članovima tima) da potpuno razumeju željeni obim, trajanje i rezultate projekta.

3
po redosledu, deo po deo
 Postavljanje osnovnog plana projekta. Nakon svih opisanih aktivnosti ove faze, razvija se osnovni plan projekta. Plan
projekta predstavlja osnovu za sledeću fazu projekta. On obezbeđuje procenu projektnih zadataka i zahteva za resursima. Svakako
je neophodna njegova ocena pre nastavka rada, posebno od vodećeg upravljačkog tela koje može zahtevati i dodatne izmene.

III Realizacija projekta – Ovom fazom se postavljeni osnovni plan projekta stavlja u izvedbu, koja se sprovodi putem faza
analize, dizajna i implementacije razvoja informacionog sistema. Aktivnosti koje se izvode u ovoj fazi su sledeće:
 Izvršenje osnovnog plana projekta. Tokom ove faze se od rukovodioca projektnog tima iniciraju na izvršenje projektni
zadaci, obezbeđuju i dodeljuju resursi, uvode i obučavaju novi članovi projektnog tima, održava projekat u okviru programa i
obezbeđuje kvalitet proizvoda na projektu.
 Monitoring napredovanja projekta u odnosu na osnovni plan. Ukoliko dođe do odstupanja u realizaciji projektnih
zadataka u odnosu na program, mora se izvršiti usklađivanje resursa, aktivnosti i budžeta. Monitoring može rezultirati i izmenom
postojećeg plana. Ponovo, u podršci ove aktivnosti mogu se upotrebiti Gantt dijagrami ili PERT tehnika. Monitoring napredovanja
može doprineti oceni učinka svakog pojedinca na projektu, kako bi se po potrebi izmenile uloge ili čak zamenili članovi tima.
 Upravljanje promenama osnovnog plana projekta. Svaki zahtev za promenom u planu projekta, mora biti detaljno
obrazložen i analiziran, kako bi bio odobren. Samo odobreni zahtevi se ugrađuju u osnovni plan, menja se radna knjiga projekta i
svi dijagrami. Obrazloženje mora navoditi razlog promena i opisati sve moguće efekte na aktivnosti koje prethode i na aktivnosti
koje slede, efekte na resurse i sveukupno program projekta (schedule). Promene mogu biti zahtevane iz formalnih razloga, kao što
je već opisano, ali i inicirane događajima. U drugom slučaju, postoje dva moguća rešenja. Odabrati način kako se vratiti na liniju
programa projekta ili revidirati osnovni plan projekta. Vraćanje na postojeći plan je mnogo pogodnije, jer revidiranje plana
podrazumeva da se vrši ponovno aranžiranje aktivnosti ali da se datumi završetka aktivnosti i projekta u celini ne pomeraju.
 Održavanje radne knjige projekta. Sve promene se moraju registrovati u radnoj knjizi, kako bi ona uvek bila ažurna i
obezbeđivala učesnike sa potrebnim informacijama. Posebno kao primarni izvor informacija za izradu svih izveštaja na projektu.
 Komuniciranje u vezi statusa projekta. Rukovodilac projekta je odgovoran da svi članovi projektnog tima budu
obavešteni o statusu projekta. Komunikacije mogu biti formalne u vidu sastanaka, ili neformalne u vidu diskusija. Pored toga mogu
se organizovati seminari, konferencije, izveštaji o statusu projekta, newsletters, oglasne table, i dr.

IV Završetak projekta – Osnovni cilj ove faze je dovođenje projekta na kraj. Projekat može biti prirodno ili neprirodno zaključen.
Prirodno je projekat zaključen ukoliko su zahtevi projekta zadovoljeni i projekat kompletiran sa uspehom. Neprirodno je projekat
zaključen ukoliko su aktivnosti na njemu zaustavljene pre nego što je on kompletiran. Brojni događaji uzrokuju terminiranje projekta.
Najčešće su to nedostatak finansijskih sredstava, probijanje vremenskog okvira ili i jedno i drugo. Bez obzira na način zaključivanja
projekta, aktivnosti koje se izvode u ovoj fazi su:

• Zatvaranje projekta. Tokom ove aktivnosti se svim članovima tima mora na određeni način rešiti status. Onima koji ostaju,
šta će raditi u narednom periodu, onima koji odlaze, dati preporuke i kvalifikaciju o radu na projektu. Takođe, finalizira se celokupna
projektna dokumentacija, kako bi se mogao sačiniti i finansijski izveštaj.

• Sprovođenje postprojektne analize (recenzije). Nakon što je zatvoren projekat, konačna analiza projekta može biti
izvedena od strane upravljačkih tela organizacije i kupaca. CIlj izvođenja analize je da se utvrde prednosti i nedostaci proizvoda
projekta, procesa koji su rezultirali proizvode i procesa upravljanja projektom. Veoma je značajno da svi učesnici na projektu shvate
šta je na projektu išlo dobro, a šta loše, kako bi u narednim projektima mogli unaprediti procese.

• Zatvaranje ugovora sa kupcem. Fokus ove finalne aktivnosti je da se utvrdi da su sve ugovoreni zahtevi zadovoljeni i da se
ugovorne strane u tome saglase stavljanjem svojih potpisa na ugovor.

Završetak projekta je značajan jer se njime ozvaničava uspeh ili neuspeh na projektu. Takođe, u ovoj fazi se identifikuju sve pozitivne
strane projekta, kako bi se primenile u narednom ciklusu na eventualno novom projektu.

• Analiza rizika -Ukoliko se izrađuje softver, uvek postoje područja neizvesnosti. Tako npr. Da li su stvarno spoznate potrebe
potrošača? Da li se funkcije koje se implementiraju mogu realizovati do završetka projekta? Da li će se javiti tehnički problemi koji se
trenutno ne ispoljavaju? Da li će promene koje se javljaju tokom razvoja projekta izazvati napuštanje plana? i dr. Analiza rizika je
presudna za dobro upravljanje projektom razvoja softvera i do sada se na projektima veoma retko primenjivala. Analizu rizika čine
brojne aktivnosti: identifikacija rizika, procena rizika, određivanje prioriteta rizika, definisanje strategije upravljanja rizikom,
rešavanje rizika i nadgledanje odnosno kontrolisanje rizika. Ove aktivnosti se primenjuju tokom procesa softverskog inženjeringa
(npr. u spiralnom modelu razvoja).
• Planiranje -Svaki projekat razvoja softvera poseduje plan, ali nisu svi planovi kreirani na isti način. U planu se identifikuju
projektni zadaci, uspostavljaju se zavisnosti između istih, procenjuju se napori potrebni kod izvršenja svakog od njih, određuju se
potrebni resursi. Nakon toga kreira se mreža aktivnosti i vremenski plan aktivnosti. Svaka aktivnost se detaljno opisuje.

• Praćenje i kontrola -Jednom postavljeni plan, inicira aktivnosti praćenja i kontrole. Svaki zadatak naveden u planu se prati
od strane rukovodioca projekta. Ukoliko zadatak nije izvršen po planu, rukovodilac može upotrebiti automatizovani alat za planiranje
da odredi uticaj takvog odstupanja na plan kao celinu i pomeranje roka završetka projekta. Resursi se mogu alocirati, zadaci se mogu
ponavljati, predaja projekta se može odložiti da bi se problemi rešili i dr.
2.2.3. Strategije obezbeđenja informacionih sistema
Organizacija može obezbediti informacioni sistem na nekoliko načina: sa sopstvenim resursima u organizaciji, nabavkom
informacionog sistema izvan organizacije (od dobavljača), „outsourcing“ i korisnički razvoj.

Razvoj IS u organizaciji sa sopstvenim resursima odnosno zaposlenim IT specijalistima je u praksi najčešće korišćen modalitet
obezbeđenja informacionog sistema. Razlozi zbog kojih se i drugi modaliteti obezbeđenja informacionog sistema moraju uzeti u
razmatranje su sledeći:

• Broj IT specijalista u organizaciji, koji se može angažovati u razvoju IS, je uobičajeno nedovoljan da bi im se poverio celovit
proces razvoja. Stoga se angažuje i veći broj specijalista iz okruženja, međutim oni značajno poskupljuju proces razvoja.
• IT specijalisti u organizaciji veoma često ne poseduju neophodna znanja i veštine potrebne za razvoj određene vrste IS.
• IT specijalisti u organizaciji su prezaposleni i nemaju vremena da razviju sve komponente sistema koji se u organizaciji
zahtevaju.

Kupovina gotovog postojećeg rešenja IS od dobavljača -Ona podrazumeva prethodnu analizu finansijskih sredstava koja će se za
ovu namenu utrošiti i zahteva koji će se kupovinom zadovoljiti. Upoređenjem ponuđenih rešenja IS na tržištu sa zahtevima
organizacije, omogućuje se izbor onog rešenja koje od svih mogućih najviše i najbolje zadovoljava potrebe organizacije. Veoma često
se koristi i test mogućnosti da bi se IS proverio u neposrednom okruženju organizacije, kao i da bi se videla reakcija potencijalnih
korisnika na budući sistem. Tako se na najbolji način ocenjuje obim zadovoljenja zahteva organizacije i smanjuje rizik uvođenja
odabranog sistema. Postupak u obezbeđenju gotovog rešenja informacionog sistema izvan organizacije se realizuje kroz nekoliko
koraka :

• Identifikacija, selekcija i planiranje sistema,

• Analiza sistema,
• Razvoj zahteva za ponudom,
• Vrednovanje ponuda i
• Izbor dobavljača.

Prva dva koraka su identična po sadržaju aktivnosti i nezavisna od toga da li se informacioni sistem razvija sopstvenim resursima ili se
obezbeđuje kao gotovo rešenje izvan organizacija. Tek u trećem koraku se dva modaliteta odnosno alternative razlikuju.

Razvoj zahteva za ponudom ili predlogom je dokument kojim se dobavljaču saopštavaju zahtevi organizacije i traže od njega
informacije na koji način će postavljene zahteve zadovoljiti. Sadržaj zahteva za ponudom čine: pregled i opšti prikaz postojećeg
sistema i aplikacija; zahtevi u pogledu pouzdanosti, zaštite i servisa; zahtevi u pogledu performansi i karakteristika sistema; pregled
kriterijuma na osnovu kojih će se izvršiti vrednovanje ponuda; vremenska ograničenja budžeta.

Vrednovanje ponuda je četvrti korak u kojem se detaljno analiziraju elementi ponude svakog dobavljača. Ocena može uključivati
prikaz (demonstraciju) sistema, ocenu njegovih performansi, ispitivanje kriterijuma značajnih za organizaciju i odlučivanje
(prosuđivanje) koliko ponuđeni sistem zadovoljava kriterijume. Prezentacija sistema je korisna i pomaže da se razumeju
karakteristike sistema, ali je nedovoljna da bi se izvršilo konačno opredeljenje. Tako se najčešće izvodi benchmarking, koji
predstavlja upotrebu standardizovanog testa performansi u komparaciji sistema. Upoređuje se se brzina izračunavanja, brzina
pristupa podacima u bazi podataka unapred definisanog broja korisnika, vreme sortiranja, vreme pretraživanja, vreme izrade datog
izveštaja, vreme čitanja seta podataka i dr.

Kriterijumi za hardver Kriterijumi za softver Ostali kriterijumi

Brzina centralnog procesora Zahtevi za memorijom Instalacija

Raspoloživost operativne memorije Upotrebljivost softvera Testiranje
Kapacitet, vreme pristupa sekundarnoj Lakoća savladavanja upotrebe Cena
memoriji softvera
Veličina ekrana Broj funkcija koje softver podržava
Obuka i dokumentovanost softvera
Brzina štampe Održavanje i mogućnost dogradnje
softvera
Izbor dobavljača je poslednji korak u procesu obezbeđenja gotovog rešenja IS izvan organizacije. Najbolji IS za organizaciju je onaj,
koji ima najveću sumu dobijenih vrednosti po pojedinim kriterijumima. Ovakav proces izbora dobavljača je potpuno formalizovani,
mada se u praksi primenjuju i manje formalizovani (kontrolni popis ili checklist) pa čak i potpuno subjektivni procesi izbora.

--------------------------

Outsourcing“ – je jedna od alternativa obezbeđenja
gotovog rešenja informacionog sistema izvan organizacije.
( Prethodna alternativa je kupovina od dobavljača.) To je
praksa kojom se prenosi odgovornost za razvoj celog sistema
ili samo njegovih komponenti na spoljnu organizaciju. To je
način korišćenja usluga spoljne organizacije u razvoju
informacionog sistema umesto angažovanja sopstvenih
resursa. Spoljna organizacija može razviti ceo ili komponente
IS i instalirati ih na svoj računar ili na računar organizacije
naručioca. Danas je ovaj vid obezbeđenja IS veoma popularan,
a zasniva se na ugovornom odnosu kojim se preciziraju svi
neophodni detalji ugovorenih usluga.
Za ovo rešenje se organizacije opredeljuju jer im je
nepraktično i neekonomično da se u razvoju IS oslanjaju na
sopstvene resurse, obzirom na teškoće koje se javljaju kod
zapošljavanja većeg broja angažovanih na projektu nakon
implementacije informacionog sistema. Alternativa
„outsourcing“-u je zajedničko izvršenje aktivnosti razvoja u
kojem učestvuju pored zaposlenih iz spoljne organizacije i
zaposleni IT specijalisti iz organizacije naručioca odnosno
interno osoblje.
„Outsourcing“se koristi iz sledećih razloga:
• Spoljna organizacija je specijalizovana da pruži odabrane
usluge višeg nivoa kvaliteta uz niže troškove od internog
osoblja.
• Spoljna organizac. može da zadovolji potrebe
organizacije naručioca na vreme i na zahtevani način;
• Spoljna organizac. može obezbediti usluge konzistentne
(u skladu sa)sa zahtevima organizacije naručioca
• Spoljne organizac. su uobičajeno veoma moćne
organizacije koje lako pridobijaju rukovodioca
organizacione jedinice za IS da im prepusti razvoj
pojedinih ili svih funkcionalnosti informacionog sistema.
• Interno osoblje ne poseduje fleksibilnost i stručnost kako
bi pratilo učestale promene na tržištu i implementiralo
rešenja koja zahtevaju nove i još nedovoljno ispitane
tehnologije;
• Politički i organizacioni problemi se lako rešavaju u
„outsourcing“-u.
• Tenzije između krajnjih korisnika i specijalista za IS se
značajno smanjuju ili čak eliminišu,
• Orijentacija na „outsourcing“ usluge omogućuje
organizacijama naručiocima da se fokusiraju samo na
osnovnu delatnost u poslovanju.
Postoji više potencijalnih područja za „outsourcing“ usluga u
razvoju informacionog sistema. Njihov obim se kreće od
kompletnog „outsourcing“-a razvoja svih funkcionalnosti
sistema do „outsourcing“-a komponenti sistema, što zavisi od
zahteva organizacije naručioca. isporučiocem „outsourcing“-
a obezbeđuje mogućnost prenošenja viška radnog
opterećenja, ako postoji prihvatljiv nivo usluga po
konkurentnoj ceni.
a) Funkcije koje se realizuju putem internog osoblja:
• Koordinacija projekta između naručioca i „outsourcing“
isporučioca;
• Obezbeđenje kvaliteta kroz životni ciklus razvoja sistema;
• Definisanje funkcionalnih zahteva;
• Razvoj logičkog dizajna za aplikacije; i
• Upravljanje „outsourcing“ isporučiocima.
b) Funkcije koje se realizuju putem „outsourcing“ isporučioca:
• Izgradnja sistema;
• Implementacija sistema;
• Testiranje aplikacija;
• Obuka za korišćenje aplikacija;
• Izrada sistemske i korisničke dokumentacije;
• Održavanje i unapređenje sistema; i
• integracija sistema

Ako se ispravno planira i upravlja uslugama, „outsourcing“ nudi brojne prednosti naručiocu:

• Troškovi usluga mogu biti predviđeni i fiksni tokom određenog vremenskog perioda. „Outsourcing“ usluge mogu biti unapred
precizno definisane i merene.
• Naručilac usluga ima mogućnost da se fokusira samo na osnovnu delatnost poslovanja. Za potrebe upravljanja zahtevima
informacionih sistema se posebno angažuje isporučilac usluga, koji treba da omogući da se performanse i nivoi usluga
obezbede pravovremeno i na troškovno efektivan način.
• Nivoi usluga se mogu kontrolisati na regularnim osnovama.
• Ako se radno opterećenje povećava nije neophodno povećanje broja zaposlenih.
• Ugovorene usluge mogu se često proveravati, npr. svake ili svake druge godine. Po isteku ugovora sa spoljnom organizacijom
vrši se analiza dobijenih usluga. Trajanje ugovora zavisi od više faktora (tip usluge, troškovi i rizik koji su povezani sa promenom
spoljne organizacije, pouzdanost spoljne organizacije u pogledu ispunjenja obaveza).
• Obračun usluga može biti direktno povezan sa njihovim performansama i nivoima. Neprihvatljive performanse trebale bi biti
predmet novčanog kažnjavanja. Spoljna organizacija treba da obezbedi usluge po tržišnoj ceni. Kako su usluge određene i
merljive, važno je da se njihovi nivoi prate i da se o njima dobija izveštaj. Tipične mere nivoa usluge su: blagovremenost,
dostupnost, vreme odziva i kvalitet.

Nedostaci „outsourcing“-a se sistematizuju na sledeći način:

 Troškovi „outsourcing“-a se povećavaju kroz duži vremenski period ako spoljna organizacija u određenom momentu potraži
dodatne prihode.
 Spoljna organizacija može zahtevati dodatna sredstva za ispunjenje zahteva koji nisu predviđeni ugovorom.
 Može se stvoriti problem prilikom prenošenja znanja sa spoljne organizacije na korisnika, a to se najčešće dešava kada
spoljna organizacija nije kooperativna.
 Mogu nastati teškoće u merenju i upravljanju kvalitetom.
 Sa većim obimom posla koji se prenosi na spoljnu organizaciju povećava se mogućnost da neki od interesantnijih poslova
bude otuđen, a to može uticati na pad morala zaposlenih u organizaciji naručiocu.
 Spoljna organizacija može zadržati kontrolu iznad određenog nivoa i kvaliteta usluga.
 Pojavljuje se veći rizik u realizaciji, ukoliko dođe do promena u spoljnoj organizaciji.
 Kada organizacija naručilac odluči da promeni spoljnu organizaciju tada ista podiže cene svojih usluga (cena konverzije i
migracije, cena obuke, cena koordinacije i dr.).

Postoje tri modela upravljanja uslugama „outsourcing“-a,
koji se međusobno razlikuju na osnovu dve karakteristike, a to
su: nivo kontrole usluga i obim rizika koji je organizacija
naručioc usluge spremna da preuzme sa isporučiocem
„outsourcing“-a.
„In-house“ izvođenje projekta -Ovaj model podrazumeva
obezbeđenje usluge od internog osoblja organizacije
naručioca na osnovu prioriteta i zahteva korisnika. Stepen
odgovornosti i alokaciju resursa vrši menadžment organizacije
naručioca prema prioritetima ili na osnovu internih cena da bi
se pokrili troškovi. Model je najskuplji, ali i najefikasniji.
Zavisno od zahteva organizacije naručioca, prioritetne usluge
se realizuju sa internim osobljem, a manje kritične usluge se
obezbeđuju od spoljne organizacije.
Angažovanje konsultanata i sistem integratora -Ovaj model
uključuje selektivnu upotrebu konsultanata i sistem
integratora na osnovu zahteva. Model je efikasan za specifične
projekte gde su dometi isporuke jasno definisani. Mnoge
organizacije koriste konsultante kada treba da koriste
specifična znanja koja nisu potpuno dostupna korisniku.
Konsultanti dopunjavaju interne resurse da bi se zahtevani
posao završio na vreme ili postoji potreba prenosa specifičnih i
nepostojećih znanja internom osoblju. Sistem integrator se
angažuje kada postoji potreba za dobijanje specifičnih rešenja.
Potpun „outsourcing“ projekta -Ovaj model uključuje
dobijanje svih zahtevanih usluga od „outsourcing“ isporučioca.
Interno osoblje naručioca obezbeđuje koordinacionu funkciju.
Prirodu i obim usluga određuju isporučioc u skladu sa
zahtevima organizacije naručioca. Parametri usluga koje bi
trebalo uključiti su: troškovi, kvalitet i blagovremenost.
Bitno je istaći da nisu svi odnosi u modalitetu „outsourcing“-a
istovrsni. Osnovni ili bazni odnos je zasnovan na „cash-and-
carry“ odnosu u kojem isporučioc pruža striktno one usluge
koje je naručioc usluge spreman platiti. Veoma često, takav
odnos se zamenjuje odnosom u kojem naručioc i isporučioc
usluge uzajamno postavljaju preference njihovog odnosa
pružajući određene pogodnosti jedni drugima. Drugim rečima,
partnerske organizacije dele rizik i pozitivan rezultat
realizovanih aktivnosti.

------

Korisnički razvoj – je treća alternativa obezbeđenja informacionog sistema u kojoj razvoj informacionog sistema realizuju
korisnici samostalno razvijajući aplikacije koje će koristiti. Pri ovoj alternativi, IT specijalisti u organizaciji, pomažu i ubrzavaju takav
razvoj. Ovakav razvoj poseduje prednosti, ali i nedostatke.

Prednosti korisničkog razvoja su:

• Troškovi radne snage se snižavaju, ukoliko se korisnicima pruže sredstva koja su im potrebna i sa kojima oni samostalno obavljaju
aktivnosti razvoja.
• Vremenski period razvoja se skraćuje, posebno zbog toga što se uočeni problemi tokom razvoja rešavaju mnogo brže jer ih uočava i
otklanja ista osoba – korisnik.
• Održavanje postojećeg sistema je pojednostavljeno i brže. Prepuštanjem održavanja korisniku, on je više zainteresovan i prioritet su
mu aplikacije koje neposredno upotrebljava da održava u stanju potrebnom za poslovanje.
• Povećava se broj onih koji učestvuju u razvoju informacionog sistema, a na taj način smanjuje njihov obim angažovanja. Ova
konstatacija se posebno odnosi i na zauzetost specijalista za razvoj informacionog sistema.

NEDOSTACI: Među prvima je problem primene standarda u razvoju, koje specijalisti nalažu, a koje većina krajnjih korisnika
zanemaruje ili o njima ne vodi brigu. Odsustvo standarda samo po sebi nije problem dok se pojedine aplikacije ne pokažu nesigurne
sa aspekta podataka, kada se ispoljava problem. Takođe, nedostatak kontinuiteta u razvoju, može predstavljati nedostatak ove
alternative razvoja. U različitim delovima organizacije, mogu biti razvijene slične ili iste aplikacije, različitog nivoa složenosti za
obavljanje istih ili sličnih poslova. Da bi se ovaj problem sveo na najnižu moguću meru, u organizacijama se formiraju informacioni
centri koji koordiniraju ovakav korisnički razvoj informacionog sistema.

2.2.4. Informacioni centar u razvoju informacionog sistema

Koncept Informacionog centra je razvijen 1982. godine. Informacioni centar čine grupe zaposlenih, koje su posebno pripremljene za
korišćenje alata za izgradnju aplikacija sistema podrške upravljanja i korišćenje aplikativnog softvera. Često ih smatraju i
organizacionim celinama sistema podrške odlučivanja jer obezbeđuju podršku razvoju, uvođenju i održavanju DSS aplikacija 4.
Primarni zadatak im je da obezbede brzi odaziv na korisničke zahteve u pogledu pribavljanja dodatnih informacija, analize podataka,
pripreme posebnih izveštaja i drugih jednokratnih informacionih potreba.Informacioni centri predstavljaju most između dve veoma
različite strukture u organizaciji: korisnika i osoblja informacionog sistema tj. IT specijalista. Ključne funkcije informacionog centra
i zadaci istog na zadovoljenju zahteva koji im se postavljaju od korisnika. To su:

(1.) Obezbeđenje pomoći korisnicima u rešavanju problema

obrade sa zadacima:
• obuka i obrazovanje korisnika,
• pomoć u razvoju softverskih aplikacija,
• razvoj prototipskih programa,
• uvođenje standardne konfiguracije,
• obezbeđenje pomoći pri otklanjanju nedostataka,
• identifikovanje zahteva za povezivanjem u mrežu,
• ocena pogodnosti aplikacija za korisnika,
• obezbeđenje sredstava za komunikaciju korisnika sa
rukovodstvom i osobljem IS,
• saradnja sa administratorom baze podataka na
unapređenju resursa distribuiranih podataka,
• izrada kataloga ili biblioteke postojećih aplikacija i njihovo
održavanje, i
• upravljanje softverskom dokumentacijom za specifične
aplikacije, i dr.
Osnovna misija informacionog centra je, na osnovu prezentiranih zadataka, da unapređuje, podržava, nadzire i usmerava
korišćenje svih vrsta informacionih sistema, podižući na taj način efektivnost i efikasnost funkcionisanja korisnika informacionih
sistema. Upravo zbog takve misije i funkcije, informacioni centar bi trebalo da u organizacionoj strukturi organizacije bude na mestu
podjednako dostupnom svim funkcionalnim područjima organizacaije.
(2) Obezbeđenje tehničke pomoći/podrške sa zadacima:
• upravljanje izborom hardvera i softvera,
• demonstracije hardvera i softvera,
• pomoć u izboru i oceni pojedinih softverskih paketa,
• pomoć pri instalisanju i upotrebi hardvera i komunikacione
opreme,
• pomoć pri instalisanju i inoviranju softvera,
• pomoć pri korišćenju upitnih i izveštajnih jezika i/ili
softverskih paketa, i
• pomoć pri održavanju hardvera i softvera i dr.
3) Obezbeđenje usluga opšte podrške sa zadacima:
• pojašnjavanje/raščišćavanje nejasnoća kod prijema i
rasturanja informacija, rezultata personalnih obrada,
• uvođenje „hotline“ za rešavanje problema koji su izazvani
korisničkim zahtevima za informacijama u vezi softvera,
hardvera ili aplikativnih sistema,
• predsedavanje redovnim i povremenim sastancima grupe
korisnika, i
• izdavanje publikacija i informisanje korisnika o novinama u
radu sa sredstvima informacionih tehnologija i dr .

4
Sistem za podršku odlučivanju (engl. Decision Support System, DSS) je informacioni sistem koji podržava poslovne ili organizacione
procese odlučivanja.
Gde je najčešće mesto informacionog centra u organizaciji?

Informacioni centar najčešće stavlja pod upravu organizacione celine za razvoj, uvođenje i održavanje informacionog sistema. TU
postoje dva problema. Prvi, aplikacije upravljačkog informacionog sistema i aplikacije DSS se međusobno suprotstavljaju. Drugi,
informacioni centar gubi svoju aktuelnost za korisnike jer DSS aplikacije postaju podobnije potrebama organizacione celine za
informacioni sistem nego potrebama DSS korisnika.

Stoga se informacioni centar veoma često izdvaja i organizuje kao posebna funkcija osoblja uz upravnu funkciju direktora. Ukoliko
je informacioni centar izdvojen, tada navedene dve organizacione celine međusobno jedna drugu sputavaju. Međutim, ako i ne
dođe do izdvajanja informacionog centra, tada se određene osobe iz organizacione celine za razvoj IS identifikuju kao DSS eksperti ili
specijalisti. Tada oni razvijaju aplikacije, pomažu pri upotrebi aplikacija, obučavaju korisnike i obavljaju druge aktivnosti
informacionog centra.

Informacioni centar zapošljava osobe koje imaju i sledeće osobine:

• savršeno poznaju poslovanje,
• poseduju značajno analitičarsko iskustvo,
• aktuelno poznaju pakete za razvoj softvera,
• poseduju osnovno znanje o hardveru,
• poznaju mesta odnosno moguće izvore potrebnih informacija,
• poseduju entuzijazam i strpljenje,
• poseduju praksu dobre međuljudske komunikacije, komunikativnost,
• poseduju iskustvo i veštinu programiranja,
• motiviSani su za dovršavanje poslova bez direktnog nadzora i poseduju orijentaciju prema korisniku i uslugama.

Tipične radne uloge u informacionom centru, obzirom na definisane funkcije i zadatke su:
• rukovodilac informacionog centra,
• specijalista za softverske proizvode, koji je primarno angažovan u nabavci i podršci softvera, takođe, razvija aplikacije i
podržava i pruža usluge vezano za nabavljene proizvode,
• tehničar, koji upravlja hardverom i isti održava, administrator podataka, ima zadatke slične administratoru baze podataka
upravljačkog IS,
• trener i konsultant, koji predstavljaju vezu informacionog centra prema korisnicima, često se uključuju u projektantske timove
jer poseduju osobine eksperata za pojedina problemska područja korisnika, i
• sekretar-dokumentalista, koji bi trebalo da održava unutrašnje komunikacije u informacionom centru, da održava i obnavlja
priručnike i drugu dokumentaciju informacionog centra.

Problemi koji se mogu pojaviti pri njegovom organizovanju ili nakon toga u eksploataciji su brojni a najčešće se ističu:
• organizaciona celina za razvoj, uvođenje i održavanje IS se pojavljuje kao opozicija u formi borbe za vlast prouzrokovane
sindromom sebičnosti,
• korisnici još nemaju dovoljno računarskog znanja i iskustva a trebaju da organizuju sopstveni informacioni centar, što može
rezultirati uslugama niskog kvaliteta,
• zahtevi za uslugama informacionog centra premašuju njihove kapacitete,
• strah rukovodilaca organizacije od ulaganja u informacioni centar, koji mora biti dobro opremljen hardverom i softverom,
• otpor od korisnika koji nisu računarski orijentisani i plaše se da će informacioni centar pomagati odnosno biti na usluzi samo
onima koji su u vezi sa računarem,
• usluge informacionog centra veoma retko koristi najviši nivo rukovodilaca u organizaciji pa često zbog toga i nedostaje njihova
podrška,
• podaci pristupačni korisniku su niskog kvaliteta,
• problemi zaštite podataka se mogu dalje povećavati jer je sve više podataka o organizaciji u posedu mnogo više ruku,
• zapošljavanje takvog osoblja u informacionom centru koje ne poseduje poželjne osobine,
• širenje upotrebe personalnih računara može rezultirati i nekontrolisanim nabavkama, koje mogu izazvati šarolikost opreme
različitih dobavljača i nekompatibilnost uređaja,
• redundantni razvoj aplikacija ukoliko aktivnosti informacionog centra nisu koordinirane,
• nedovoljan publicitet koji poseduje informacioni centar,
• teškoće u razvoju osoblja odnosno njihova obuka i obrazovanje,
• nerealna korisnička očekivanja u odnosu na mogućnosti informacionog centra i
• visok stepen fluktuacije osoblja u informacionom centru i dr.

U većini slučajeva informacioni centri su organizovani kao nezavisne organizacione celine. Postignuti su i značajni efekti
od uvođenja informacionih centara. Najčešće se navode sledeći:
• uspešan razvoj kompetentnog osoblja,
• uspešna obuka i zavidan nivo znanja korisnika,
• uspostavljena široka podrška korisnicima u raznim aktivnostima,
• postignute ozbiljne uštede primenom razvojnih alata,
• specifične aplikacije su postale veoma uspešne,
• razvijena je svest korisnika u pogledu potreba za uslugama informacionog centra,
• uspešno promovisane usluge informacionog centra,
• podignut imidž organizacione celine za razvoj, uvođenje i održavanje IS, i
• korisnički razvijeni projekti su pod ozbiljnom kontrolom i dr.

•
2.3 Analiza sistema
Analiza sistema je faza razvoja IS u kojoj se detaljnije analiziraju područja poslovanja. Njome se obezbeđuje detaljan i precizan okvir
za dizajn i implementaciju integralnog informacionog sistema. Ona se oslanja na rezultate dobijene u fazi planiranja IS, pre svega,
izgrađenog modela organizacije, analize ciljeva i problema organizacije, kritičnih faktora uspešnosti, kritičnih pretpostavki, kritičnih
odluka i informacija.

cilj analize/ Primarni ciljevi analize su:

• detaljno i potpuno razumevanje područja poslovanja i karaktera interakcija njegovih aktivnosti,
• izgradnja modela procesa, podprocesa i aktivnosti i njihove međupovezanosti,
• izgradnja modela podataka
• povezivanje prethodna dva modela u celinu logičkog modela poslovnog područja ,
• identifikacija i definisanje informacionih zahteva korisnika (menadžera, eksperata i tehničkoadministrativnog osoblja),
• Iniciranje razmišljanja o redizajnu procesa, podprocesa i aktivnosti,
• ◦Utvrđivanje prioriteta za brzo, koherentno i efikasno pokretanje dizajna i konstrukcije zajedničkih aplikacija.

Predmeti analize sistema su:

a) analiza i modelovanje poslovnih procesa, b) analiza i modelovanje podataka i njihovih tokova u informacionog sistemu, i c)
istraživanje informacionih zahteva korisnika.

Sredstva analize
 ◦Metode, tehnike i alati vizuelnog predstavljanja sadržaja analize.
 ◦Dijagrami, grafičke predstave elemenata analize, specifikacije informacionih zahteva, uzorci dokumenata, izveštaja, .

Analiza i modelovanje poslovnih procesa

Pojam poslovnih procesa - strukturiran, analitički međufunkcijski skup aktivnosti koji zahteva stalno unapređivanje.

Postoje razl. vrste poslovnih procesa, a najčešće se oni dele na operativne procese, procese podrške i upravljačke procese.

Kriterijumi klasifikacije pojedinih vrsta posl. procesa mogu biti i: lokacija njihovog izvršavanja, stepen njihove automatizacije,
stepen njihove ponovljivosti, stepen strukturiranosti.

Predmet analize poslovnih procesa u fazi analize sistema su potpuno automatizovani procesi, visoko ponovljivi procesi sa
skromnim učešćem čoveka i visoko strukturirani procesi.

Tokom ovog koraka se vrši dekompozicija primarnih procesa na podprocese, a zatim njihova dalja dekompozicija na aktivnosti,
zadatke, pa sve do pojedinačnih koraka u njihovom obavljanju, onako kako ih shvata krajnji korisnik. .

Analizom poslovnih procesa utvrđuju se:

• aktivnosti procesa kojima se ne dodaje vrednost procesu,

• redundantne aktivnosti ili zadaci, koji se ponavljaju u razl. delovima organizacije ili se ponavljaju usled organizacionih
grešaka u njihovoj realizaciji,
• sekvencijalne aktivnosti i zadaci, koji se mogu provoditi paralelno ili se preklapati,
• aktivnosti koje se provode samo na osnovu iskustva, a nisu dokumentovane,
• neprimerena upotreba tehnologije u njihovom izvršavanju i praćenju,
• nedostatak treninga, obrazovanja i znanja zaposlenih za njihovo obavljanje,
• način davanja povratne informacije,
• informacione veze između procesa koje nedostaju,
• nepotrebni izveštaji i
• neprikladna pravila i procedura u obavljanju poslovnih procesa, i dr.

Analiza poslovnih procesa se izvodi kroz dve faze:

1. faza analize postojećeg stanja poslovnih procesa, koja se naziva i AS-IS faza, i
 2. faza mogućeg ili budućeg stanja poslovnih procesa, koja se naziva TO-BE faza.

Najčešće korišćeni metodi, tehnike i alati u realizaciji analize procesa su grafičke metode i tehnika: upoređivanje dokumentovanih
procedura, mapiranje poslovnih procesa, analiza kritičnog puta, matrica odnosa, pareto analiza, analiza procesnih ograničenja,
analiza scenarija i dr. Takođe, upotrebljavaju se dijagrami za dekompoziciju procesa i dijagrami toka procesa.

Modelovanje poslovnih procesa predst. završnu aktivnost analize sistema, u kojoj se primenom grafičkih metoda i tehnika,
verodostojno prikazuju poslovni procesi i njihov način obavljanja.

Modeli poslovnih procesa mogu biti formalni ili neformalni, ali se uobičajeno koriste formalni modeli kako bi se poslovni procesi
jasno, precizno i nedvosmisleno definisali. Oni predstavljaju formalno znanje o načinu obavljanja poslova u organizaciji. Njima se
definišu korisnici poslovnih procesa, ulazi i izlazi poslovnih procesa, način i tok njihovog izvršavanja, i akteri koji ih izvršavaju.

2.3.2. Analiza i modelovanje podataka i njihovih tokova u sistemu

Podaci, koje organizacije koriste u svojim posl. procesima moraju biti definisani, katalogizirani i organizovani. Model podataka je
sredstvo pomoću kojeg se postiže jasno tumačenje podataka u nekom poslovnom području i omogućava da se dokuči informacioni
sadržaj podataka.

Modelovanjem podataka za posl. područja organizacije otklanja se prevelika redundancijai podataka u bazama podataka, otklanja
se većina nedostataka u području administriranja podacima, smanjuju se značajno troškovi lošeg administriranja podataka i
postiže konzistentno modelovan jedan od glavnih resursa koji će se moći još doslednije strukturisati i normalizovati u fazi dizajna
informacionog sistema.

Model podataka - skup struktura podataka i operacija nad tim strukturama za određivanje logičke strukture baze podataka i
dinamičko modelovanje određene oblasti stvarnosti.

U procesu modelovanja podataka se polazi od opšteg i celovitog modela organizacije dobijenog u fazi planiranja informacionog
sistema. Analizom procesa, tokova podataka, dokumenata i informacionih zahteva, identifikuju se tipovi entiteta, klase podataka i
njihova obeležja, a zatim dijagramiranjem sačinjava relacioni, E-O-M (Entitet-Odnos-Model) model podataka.

Analiza i modelovanje podataka i njihovih tokova u sistemu se takođe izvode upotrebom različitih vizuelnih metoda, tehnika i alata.
Najčešće su to dijagrami modelovanja podataka i dijagrami toka podataka (DTP).

2.3.3. Istraživanje informacionih zahteva korisnika

Osnovni cilj istraživanja zahteva korisnika jeste, da se opiše šta korisnik očekuje od sistema da radi.

Kao osnovni zadaci u istraživanju informacionih zahteva korisnika mogu se navesti sledeći:
• Da se utvrdi i održi dogovor sa korisnicima i ostalim interesentima o tome šta sistem treba da radi i zašto.
• Da se jasno prikažu razvojnom timu zahtevi sistema.
• Da se definišu granice sistema.
• Da se stvori osnova za planiranje tehničkog sadržaja budućih iteracija.
• Da se stvori osnova za utvrđivanje troškova i vremena potrebnog za razvoj sistema.
• Da se definiše korisnički interfejs za sistem sa fokusom na želje i zahteve korisnika.

Četiri grupe aktivnosti u istraživanju informacionih zahteva su:

 Otkrivanje, formulisanje i obrazlaganje informacionih zahteva

 Izgrađivanje informacionih zahteva -stratifikovanje, razgraničavanje i ograničavanje oblasti
 Ocenjivanje informacionih zahteva -ocenjivanje praktičnog značaja, informativnosti i sadržaja informacionih zahteva,
osporavanje postojanja, rešivosti i vrednosti informacionih zahteva; i
 Izbor informacionih zahteva -sastavljanje spiskova, ispitivanje međusobne povezanosti informacionih zahteva, njihovo
grupisanje, upoređivanje i, na kraju, konačan izbor.

Informacioni zahtevi mogu biti funkcionalni i nefunkcionalni . Funkcionalni zahtevi su uvek usmereni ka korisniku. Oni čine sistem
korisnim za njega i istovremeno predstavljaju vodič za razvojne inžinjere, da ga učine takvim da korisničke zahteve zadovolji. Ovim
zahtevima se definiše ponašanje sistema. Međutim, da bi se isporučio sistem željenog kvaliteta do krajnjeg korisnika, u obzir pri
njegovoj izgradnji se mora uzeti i širok spektar atributa koji se ne mogu opisati kao funkcionalni zahtevi. Ovaj set zahteva se naziva
nefunkcionalni zahtevi.

2.4. Dizajn sistema

Suština faze dizajna sistema je traganje za alternativnim projektantskim rešenjima koja bi zadovoljila zahteve korisnika. Dizajn ima
različite aspekte/zadatke:

1) Dizajn korisničkog interfejsa; 2) Dizajn izlaza; 3) Dizajn ulaza, ulaznih ekranskih formi; 4) Dizajn baze podataka; 5) Dizajn
programa i personalnih procedura i 6) Dizajn sistema kontrole.

Dizajn /konstrukcija korisničkog interfejsa i njegova specifikacija -. Korisnički orijentisan dizajn treba da zadovolji korisnika; da
korisnik oseća prijatnost u radu, da ima poverenje u sistem, da se reducira vreme potrebno za obučavanje, poveća korisnička
produktivnost, smanje greške i sl. Bolje poznavanje korisnika vodi ka boljem dizajnu. Uobičajena forma komuniciranja čoveka sa
sistemom odvija putem poruka. Poruke treba da omoguće da čovek ima kontrolu nad sistemom. One bi trebalo da budu uljudne, da
imaju pozitivan ton i da nisu preteće i imperativne. Treba pružati uslužne poruke, poruke koje su od pomoći, poruke koje su vezane
za greške treba da su prijateljske i informativne. Za sve poruke treba koristiti određene, pažljivo birane tehnike koje će privlačiti na
adekvatan način pažnju korisnika. Neki najčešći oblici komunikacije čoveka sa sistemom su: (a) uzmi sa popisa, (b) interakcija sa
slikom i glasom, (c) interakcija putem pisane reči, (d) dijalog prirodnim jezikom, i slično.

Cilj dizajna izlaza je definisanje forme i sadržaja svih štampanih dokumenata, izveštaja i ekranskih pregleda, koje će sistem
proizvoditi.

Dizajn ulaznih ekranskih formi - Bilo da projektant radi „ručno“ ili posebnim softverskim alatom za dizajn ekrana, konačan
proizvod bi trebalo da bude tačan, funkcionalan i estetski poželjnog izgleda inputa. Dizajn ekrana bi trebalo da specificira ime i
naziv ekrana, spisak svih unosa koje treba izvršiti, precizirane lokacije gde podaci treba da budu uneti, lokacije svih poruka o
pojavama grešaka i sl. Ove ulazne forme su takozvani fill-in formulari i koriste se za interaktivan mod rada. U tu svrhu se najčešće
koriste odgovarajuće grafičke ikone.

Analitičari i projektanti informacionih sistema imaju jedan od glavnih zadataka da istraže informacione potrebe korisnika,
analiziraju procese, dokumenta i da odrede potrebe za podacima u organizaciji. Takve podatke konceptualno oblikuju i međusobno
povezuju u jedinstvenu celinu. Izvršenje ovih zadataka najčešće se naziva analiza podataka.

Dizajn baza podataka je preduslov za uspešno funkcionisanje IS. Proces interaktivnih aktivnosti dizajna baza podataka je:
definisanje informacionih zahteva i skupa obeležja; konceptualno projektovanje; logičko projektovanje relacionih shema; fizičko
projektovanje. Metod logičkog projektovanja relacionih shema baza podataka je poznat kao postupak normalizacije. Normalizacija je
postupni proces konverzije strukture podataka, iskazanih E-O modelom u standardne relacione forme, relacije odnosno tabele.

Cilj specifikacije programa Tokom dizajniranja sistema, projektant izrađuje specifikacije za aplikativne programe i
procedure za rad personala sa sistemom. je priprema opisa svakog programa u
informacionom sistemu. Projektanti obično počinju sa grupisanjem izlaza koje će proizvoditi sistem, zatim, nastavljaju sa programom
koji proizvodi svaku od sačinjenih integralnih celina izlaza. Sličan postupak se sačinjava i za sve ulaze. Ovaj proces grupisanja ulaza i
izlaza i zatim sačinjavanje algoritama za obavljanje transakcija neophodnih da se dođe od ulaza do izlaza ima za rezultat niz
programa. Obično se u dizajnu programa koristi modularni prilaz. Modularni dizajn nastoji da podeli svaki program na male
kohezivne delove grupa akcija sa identičnim početkom i krajem. Savremeno programiranje koristi veoma zamašno store procedure,
trigere, klase i dr.

Dizajn sistema kontrole. Kontrole bi trebalo da budu instalisane kao

softverska pouzdana rešenja kako bi ukazale na pojavu i eventualno „očistile“
elemente neispravnih unosa

1. Kontrola ulaza je - Za svako kritično polje u unosu potrebno je izvršiti određenu

verifikaciju. Takva polja su, na pr, identifikacioni podaci kao što je broj računa,
matični broj zaposlenog, vrsta transakcije i sl. Kontrola može biti postavljena i za
vrste podataka u pojedinim poljima, opseg vrednosti i konkretni sadržaj.
2. Kontrola procesiranja - U programima se postavljaju određeni delovi algoritma koji kontrolišu izračunavanja, ravnoteže konta,
subzbirove, zbirove i tome slično.
3. Transakcioni log je poseban vid kontrole, koji se koristi za kontrolu svih započetih transakcija sa bilo kojeg radnog mesta i od
strane bilo kojeg korisnika. Na pr, kontrola transakcionog loga može da prati izradu svih dokumenata, svih unosa u glavnu knjigu
koji zadužuju kupce odnosno odobravaju dobavljače i sl. Podaci koji se zapisuju u transakcionom logu sadrže sl detalje:
identifikacioni broj korisnika, identifikaciju radne stanice/terminala, vreme i dan, dan u nedelji, broj dokumenta i dr podatke.
Ovo omogućava da se bilo koja transakcija može rekonstruisati u bilo koje vreme. Rekonstrukcija transakcije je moguća samo
ako se transakcioni kod snima, drži na sigurnoj lokaciji i pod kontrolisanim pristupom. Kontrola transakcionog loga je namenjena
supervajzerima i revizorima.
4. Kontrola pristupa bazama podataka - Neki korisnik može biti ovlašćen da čita i upisuje podatke u bazu podataka, drugi korisnik
može biti ovlašćen da čita, upisuje i briše vrednosti atributa, atribute, entitete. Ovo je najčešće pravo administratora baze
podataka i takav korisnik ima potpuna ovlašćenja. Treći korisnik može da ima prava samo da pretražuje podatke u nekom
segmentu baze podataka.
5. Kontrola izlaza zahteva postavljanje određ. vrsta kontrole u proizvodnji izlaza sistema kako bi se osiguralo da se oni ne izgube,
ne „izvitopere“ ili ukradu. Najveća kontrola se primenjuje na grupne izlaze. On-line izlazi na monitor radnih stanica zahtevaju
niži stepen kontrole, jer se radi o direktnoj komunikaciji sistema i korisnika po principu korisničkog interfejsa. U ovom slučaju je
već postavljena jaka kontrola kroz ovlašćenja i pravo pristupa.

2.5. Implementacija sistema

Cilj i glavni zadatak je prevesti projektantska rešenja ulaza, izlaza, prenosa, baze podataka i njihove interakcije u programski kod;
proizvesti softverski proizvod za novi informacioni sistem.
Implementacija informacionog sistema se pažljivo planira.Celokupan plan se odnosi na četiri celine:
(1) Programiranje;
(2) Instalacija i testiranje tehnologije;
(3) Trening i obučavanje zaposlenih i
(4) Konverzija i uvođenje sistema.
Izrada programa je proces koji izvršavaju programeri, koji pišu programske instrukcije koje će izvršavati računar, bazirano na
programskim specifikacijama koje su pripremili projektanti sistema tokom faze dizajna. Ove specifikacije su najčešće u jednom od
oblika ili njihovoj kombinaciji: strukturni engleski ili pseudo kod, NassiShneiderman dijagram, Warnier-Orr dijagram, strukturni
dijagram, HIPO, tabele odlučivanja i sl.
programeri koriste mnoge tehnike, kao što su: metodologija sistemskog razvoja, prototajping, jezici pete generacije, sistemi za
upravljanje bazama podataka, aplikativni serveri, upitni jezici, različiti dijagrami za modelovanje, CASE proizvodi,strukturno i
objektno programiranje i različita programska sredstva.
Testiranje programa je završni zadatak da se utvrdi, sa sigurnošću i dokumentuje da program zadovoljava zahteve korisnika.
Rezultati procesa testiranja ne mogu apsolutno tvrditi da je program korektan. Testiranje pokazuje prisustvo grešaka koje se ne
mogu tolerisati i koje se moraju otkloniti. Testiranje zavisi od vrste i značaja konkretnog aplikativnog programa.
U ovoj fazi se sprovode i instalacija i testiranje tehnologije. Za instalaciju je potrebno izgraditi globalnu i više lokalnih računarskih
mreža, instalisati enterprise server, više servera aplikacija, rasporediti i uvezati više radnih stanica (terminala, PS i dr računarske
opreme). I pre i nakon instalacije tehnologije, neophodno je izvršiti testiranja:hardvera, sistemskog softvera, softvera za
upravljanje bazama podataka.
Sredstva koja se koriste ZA potrebe testiranja su: Burn-in test i Site Preparation, Job accounting system (sistemi za evidentiranje
poslova), kontrola hardvera i softvera, korisnost performansi, ergonomija.
Izvesne poteškoće u implementaciji i korišćenju IS u obavljanju radnih zadataka nastaju usled izostanka praćenja (follow-up),
procenjivanja i potpomaganja uspešnijeg ponašanja na radnom mestu. .
Obučavanje zaposlenih podrazumeva poželjne funkcionalne promene u veštinama, znanjima, stavovima ili socijalnom ponašanju.
Pored toga, podrazumeva promene u radnom ponašanju, što kao posledicu ima i promene radnog ponašanja i lakše postizanje
ciljeva organizacije.
Proces obučavanja uključuje: (1) planiranje i oblikovanje obučavanja, (2) sprovođenje programa obučavanja, (3) praćenje i
ocenjivanje efektivnosti i efikasnosti obučavanja radi preduzimanja korektivnih akcija.
Od posebnog značaja u procesu obučavanja je aktivnost planiranja i oblikovanja obučavanja, koja podrazumeva i uključuje:
o određivanje ciljne grupe koju bi trebalo obučavati,
o određivanje sadržaja koji bi članovi grupe trebalo da uče i nauče i
o određivanje načina na koji bi to trebalo da nauče.
Određivanje ciljne grupe podrazumeva izbor grupa polaznika za proces obučavanja. Pri tome polaznici mogu biti neposredno svi
korisnici ili samo izabrani predstavnici korisnika budućeg informacionog sistema, koji bi bili prenosioci neophodnih znanja za
korišćenje informacionog sistema.
Određivanje sadržaja koji bi trebalo učiti i naučiti spada u određivanje potreba za obučavanjem koje se sprovodi:
1) Analizom radnih zadataka i poželjnih oblika radnog ponašanja, da bi se zaključilo koja su znanja i veštine potrebni za uspešno
obavljanje posla sa informacionim sistemom koji se uvodi;
2) Analizom osoblja i aktuelnog radnog ponašanja (testovima performanse, posmatranjem,kontrolom kvaliteta, procenjivanjem.
Informacije o potrebama za obučavanjem se zaključuju na osnovu razlike između željenog nivoa kompetentnosti osoblja i
postojećeg nivoa kompetentnosti toga osoblja.
Analizu potreba za obučavanjem moguće je obaviti dvojako:
a) ispitivanjem malog uzorka članova ciljne grupe ili
b) ispitivanjem svih članova ciljne grupe - što je pouzdanije, ali zahteva više vremena i truda.
Organizacija zadatka se tiče stepena međusobne povezanosti podzadataka, a kompleksnost se tiče težine pojednačnih podataka.
Ako je organizovanost zadatka visoka a kompleksnost raste, onda je bolje učenje celine, ali ako je organizovanost zadatka slaba, a
kompleksnost raste, onda je bolje učenje delova. Takođe je potrebno odabrati odgovarajući metod ili kombinaciju metoda
obučavanja. To mogu biti: predavanja, audiovizuelne tehnike, simulacije, metod slučaja, instruisanje pomoću računara,
konferencije,management games, sensitivity training i dr.
Proces konverzije, predstavlja zamenu starog informacionog sistema sa novim informacionim sistemom, odnosno puštanje novog
sistema u život. Proces preobraćenja starog informacionog sistema u pa ga treba pažljivo planirati i realizovati jednim ili
kombinacijom više pristupa - četiri pristupa: (a) direktna konverzija, (b) paralelna konverzija, (c) modularna konverzija i (d) fazna
konverzija.
Direktna konverzija je zamena starog sistema novim, na tačno određen termin. Ovaj oblik je najjednostavnije sprovesti, zahteva
kratak vremenski period i ima najniže troškove. Loša strana ovog načina uvođenja novog sistema je visok rizik od mogućih grešaka.
Najčešće se preduzima ovakav pristup ako je novi sistem imao rigidno testiranje, ako je obavljeno veoma temeljito obučavanje
osoblja, ako je novi sistem apsolutno različit od prethodnog i nije previše složen, odnosno, stari sistem je izgubio poželjne
performanse i vrednosti.
Paralelna konverzija podrazumeva funkcionisanje starog sistema i njegovu upotrebu sve dok se u potpunosti novi sistem ne
konsoliduje i proveri. Ovaj pristup garantuje potpunu sigurnost i zaštitu,jer se tokom nekog perioda, oba sistema istovremeno
koriste. Ovo je potpuno divergentan pristup u odnosu na direktnu konverziju. Korisnici prate učinke, vrše komparaciju i utvrđuju
razlike između sistema. Prednost ovog pristupa konverzije se uočava u obezbeđivanju visokog nivoa zaštite
organizacije od grešaka koje može proizvesti novi sistem. Jasno je da su nedostaci ovog pristupa, pre
svega, u povećanim troškovima implementacije, zahtevnijim resursima i potrebama u personalu koji
održavaju oba sistema. Pored ovih nedostataka, u praksi je ovaj prilaz, za mnoge organizacije
prihvatljiv i često se koristi.
Modularna konverzija je pristup sukcesivne zamene starog sistema novim. Naime, stari sistem ne
može biti zamenjen trenutno i u celini, nego se zamena vrši tako što se jedan podsistem, odnosno,
modul starog sistema zamenjuje odgovarajućim novim IS i ceo proces traje relativno duži vremenski
period. U funkciji su neko vreme delovi i jednog i drugog informacionog sistema. Često se ovaj
pristup naziva i „pilot pristup“. Na primer, može se neki informacioni podsistem ili modul starog
sistema zameniti u nekom organizacionom delu ili regionu sa podsistemom ili modulom novog
sistema, pa tek nakon njegove eksperimentalne primene njegovo uvođenje širiti u drugim delovima
organizacije. Prednosti ovog pristupa se ogledaju, pre svega, u lokalizaciji rizika od mogućih
grešaka, problemi identifikovani u sistemu mogu biti otklonjeni pre nego se u potpunosti
implementira, operativni personal može biti obučen u „živom“ okruženju i pre nego što sistem bude
u potpunosti implementiran. Nedostatak ovog pristupa je u ekstremno dugom trajanju procesa
konverzije.
Pristup fazne konverzije je sličan modularnom pristupu, ali poseduje i značajne razlike. Na primer,
možemo uvesti postupke i rešenja aktivnosti kolektiranja podataka i uspostaviti mehanizam
interfejsa sa starim sistemom. Ovakav interfejs omogućava da stari sistem funkcioniše sa novim
inputom podataka. Kasnije se aktivnosti memorisanja, pristupa i pretraživanja podataka u potpunosti
implementiraju na novom informacionom sistemu, a postepeno se prelazi i na novi interfejs.
Prednost ovog pristupa je u činjenici da se organizacione promene mogu minimizirati i resursi
obrade podataka mogu biti razvijani i proširivani tokom vremenskog perioda. Nedostaci su u
povećanim finansijskim ulaganjima i dužem vremenu razvijanja interfejsa sa starim sistemom, kao i
česta demoralizovana atmosfera u organizaciji i formiranje stava „nikad nećemo kompletirati
sistem“.
2.6. Održavanje sistema
Održavanje sistema uključuje proveru, modifikaciju i unapređenje sistema da bi ga učinili korisnim i
efikasnijim u obezbeđivanju i zadovoljavanju informacionih potreba korisnika i postizanju ciljeva
organizacije. Projektovan, razvijen i pažljivo testiran softver u idealnim uslovima zahteva neznatno
održavanje. Praksa, međutim, pokazuje da programi zahtevaju značajno održavanje i prouzrukuju
značajne troškove. Neki od glavnih uzroka održavanja sistema su:
 novi zahtevi korisnika,
 stalni razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija,
 greške u programu učinjene tokom razvoja ili modifikacije softvera,
 integracija, razdvajanje, reorganizacija organizacije,
 izmene zakonskih propisa i/ili novi zahtevi državnih organa,
 tehnički i hardverski problemi.
Aplikativna programska rešenja informacionog sistema su u primeni i do deset godina. U toku
desetogodišnjeg perioda zahtevaju se njihove brojne modifikacije. Modifikacije tokom vremena
zadiru u celokupnu strukturu sistema, umanjuju njegovu efikasnost i efektivnost, i čine dalje
pokušaje modifikacije veoma napornim. Finansijske implikacije održavanja sa stanovišta troškova
su, takođe, značajne. Troškovi rastu sa starošću aplikacija i za stare programe mogu da dostignu i
cifru pet puta veću nego što je uloženo u razvoj istog tog programskog rešenja. Programer nekada
mora da utroši od 50-70% vremena na održavanje u odnosu na vreme koje bi se zahtevalo za izradu
novog programskog rešenja.
Između dizajna sistema i njegovog održavanja postoje takođe određene relacije. Dobro dizajnirano,
strukturisano, fleksibilno i efikasno programsko rešenje je jeftinije za održavanje u kasnijim
godinama. Više vremena posvetiti dizajnu i razvoju programskog rešenja, znači manje vremena i
troškova održavanja i obrnuto. Neka istraživanja su pokazala da dodatna ulaganja u dizajn sistema
do 10% od ukupne vrednosti razvoja sistema mogu dovesti i do 25% uštede na troškovima
održavanja sistema. Prema tome, postoji direktna međuzavisnost između dizajna i održavanja
informacionog sistema.
Održavanje može da se kreće od neznatnih investicija na pojedinačnim programima do značajnih
investicija na programskom sistemu. Softverske kompanije, mnoge organizacije i grupe za razvoj i
programiranje koriste obično tri značajna pristupa koja obeležavaju obim promena:
 ''Krpljenje'' je neznatna promena koja uklanja manji problem ili manji nedostatak programskog
rešenja;
 Novo izdanje (release) je značajna promena programskog rešenja, koja često zahteva promene u
dokumentaciji softvera;
 Nova verzija je gotovo celokupna promena programskog rešenja sa, obično, mnogo novih
karakteristika.
Nekada se teško može povući oštra i precizna granica između održavanja i razvoja postojećeg
sistema. Dešava se da održavanje u slučaju većih poduhvata preraste u razvoj. Održavanje
uobičajeno realizuje tim za održavanje. Moguća su dva pristupa: (a) Tim stručnjaka koji je sistem
razvio ujedno ga i održava i (b) Formira se specijalni tim koji isključivo održava izgrađeni sistem.
Kod malih organizacija susreće se prvi pristup, a kod velikih organizacija drugi. Specijalizovani tim
za održavanje se organizuje prema vrstama aplikacija (nabavka, proizvodnja, prodaja,
knjigovodstvo, obračun plata, itd.). U slučaju kada organizacija kupi gotov softverski paket od
profesionalnih institucija koje proizvode softver, održavanje se prepušta tim institucijama. Proces
održavanja se oslanja na iste metodološke procedure koje se koriste u fazi analize, dizajna i
implementacije sistema.
Izuzetna važnost održavanja sistema za njegov životni ciklus, ogleda se i u činjenici da se fenomen
„softverske krize“ direktno povezuje sa problemom održavanja sistema. Statistički podaci pokazuju
da je 64% grešaka pri razvoju sistema uzrokovano graškama učinjenim tokom analize korisničkih
zahteva i projektovanja softverskih rešenja. Preostalih 36% grešaka javlja se u postupku
implementacije sistema. Od pomenutih 64% grešaka samo se 30% grešaka otklonilo pre isporuke
softvera. Kasno otkrivanje i otklanjanje preostalih grešaka dovodi do eksponencijalnog rasta troškova
i
redundancija (latinski redundantia):
1) preopširno izlaganje s puno suvišnih, nepotrebnih reči;
2) ponavljanje saopštenja u komunikaciji kako bi se izbegao nesporazum;
3) višak funkcionalno istih elemenata u jednom mehanizmu radi pojačane sigurnosti njegovog funkcionisanja.