ТОКОВИ ИНФОРМАЦИЈА И КОМПЈУТЕРСКА

ИНТЕГРАЦИЈА У ЛОГИСТИЦИ
(СЕМИНАРСКИ РАД)

Meнтори: Студент:
Проф. др. Марко Васиљевић Зорица Симић, 403/12
Мр Зоран Ристикић

Добој, 2014.
 САДРЖАJ

1. УВОД………………......................................................................................................3

2. ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ЗА ПОДРШКУ УПРАВЉАЊА

ЛОГИСТИКОМ И ЛАНЦИМА СНАДБИЈЕВАЊА………………….......…..……….4

3. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА И КЛАСИФИКАЦИЈА

ИНФОРМАЦИОНИХ СИСТЕМА .................................................…………………….5

4. ЦИЉЕВИ ПРИМЈЕНЕ ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА……………….....7

5. СТАНДАРДИЗАЦИЈА………………………………………………………………..9

6. ИНФРАСТРУКТУРА ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА……………….....10

7. ЗАКЉУЧАК……………………………………...….…………...……..………...….13

8. ЛИТЕРАТУРА……………………………………...………………...……..…..........14

2
 1. УВОД

У овом семинарском раду упознаћемо се са основним појмовима

информационих система, као што су информације, информационим токовима,
податцима, хардвер и софтвер. Говорит ћу и о значају информационих система у
предузећу.

Термин "software" први пут користи John W. Tukey, 1957. године. У

рачунарству рачунарски софтвер су све информације које се обрађују преко
рачунара или програма. Alan Turing је био први који је преписао концепт софтвера
у свом научном раду.

3
 2. ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ЗА ПОДРШКУ
УПРАВЉАЊА ЛОГИСТИКОМ И ЛАНЦИМА СНАДБИЈЕВАЊА

Ефикасно управљање логистиком односно ланцима снадбијевања у великом

дијелу зависи од примјене тј. подршке информационих технологија.
Информациона технологија обухвата три врсте технологија: микроелектронску,
комуникациону и компјутерску технологију. Како је ријеч о великој разноврсности
уређаја, програмских пакета, мрежа и друге опреме може се говорити о различитим
информационим технологијама . Мотив за примјену информационох технологија
при управљању логистици и ланцима снадбјевања лежи у њиховим могућностима
за скупљање великих количина података и информација, као и у уштедама које
произилазе из софистицираних анализа тих података, што се данас нарочито може
уочити кроз примјену електронског пословања и интернета.

Информационе технологије се могу посматрати, као унутрашњи системи, за

управљање и праћење пословних и логистичких процеса унутар предузећа и као
спољашњих система, који се односе на пренос информација између различитих
предузећа, али исто тако и појединаца. Самим тим, било да се ради о једном или
другом случају, важно је познавање информационе инфраструктуре предузећа,
апликација које се примјењују у логистици и начина комуникација између
предузећа.

У великом броју случајева, информационе технологије утичу на повећање

конкурентске предности предузећа. У почетку се, то јасно видјело само у неким
областима, као што је банкарство, али данас постоје све релевантније за: предузећа
типа велико-малопродајних система, авио предузећа и производне системе. Неки
од најпознатијих примјера су: малопродајни система Waл – Март (Wall Mart) са
сателитском подршком за информационе технологогије предузећа, aвио предузећа
Американ Аирлајнс (Аmerican Airlains) са својим Сабре (Sabre) резервационим
системом и предузеће Федерал Експрес (Federal Express) са својим информационим
систем за праћење пошиљки.

Заиста, за примјену страгтегија у логистици чији је циљ са једне стране,

смањење трошкова и времена од тренутка појаве захтјева до његове реализације, а
са друге стране, повећање квалитета нивоа услуге кориснику, временске тачности и
друго, расположивост релевантних информација од суштинског значаја. Исто тако
све већи број предузећа обезбјеђују својим корисницима услуге које додају
вриједност примјењујући савремене информационе технологије, а да је то у исто
вријеме и средство за њихову диференцијацију на тржишту. Поред тога, такав
начин пословања доприноси и развоју јаких и дуготрајних веза са својим
корисницима.

У пракси, информациона технологија која повезује и подржава различите

компоненте у процесима логистике и ланцима снадбијевања је обично разноврсна
и неповезана, јер се годинама развија на бази различитих захтјева на локалном
нивоу или нивоу предузећа, при чему су они ријетко интегрисани. Предузећа
користе различите стратегије како би превазишли ове проблеме и увеле
информационе системе који им могу помоћи да ефективно користе мноштво
података.

4
 3. ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА И
КЛАСИФИКАЦИЈА ИНФОРМАЦИОНИХ СИСТЕМА

Поред логистичких трошкова и нивоа услуга, информације представљају

најзначајнију покретачку снагу за даљи развој логистичких система.
Информациона и комуникациона и компјутерска технологија имају кључну улогу у
достизању логистичких циљева и то прије свега кроз:
 Брзу обраду и тачност информација;
 Обезбјеђивање и ефективно одвајање пословних активности чиме се
стварају услови и за снижавање трошкова пословања;
 У условима глобалног ржишта, реализовање флексибилно и
временски оптимизованог логистичког менаџмента;
 Постизање вишег нивоа транспарентности и квалитета у логистичком
сектору.

Нaјелементарнији саставни дио логистичког система представља

информациони ток. Информациони ток обухвата размјену информација како
између дијелова система унутрашњег транспорта тако и између предузећа и
екстерног система. Појам информације се дефинише као одређено сазнање које у
функцији одређене сврхе односно циља. Информација је податак који се користи,
који за примаоца може имати одређени ефекат односно значење. Подаци који се не
користе, нису информације, као ни подаци које прималац не разумије. Треба имати
у виду да као таква по правилу подстиче покретање циљно оријентисаних
активности. Појам информације карактеришу следећа обиљежја:
 Оне обухватају све всте обавјештења;
 Информације су оријентисане ка поступању, дјеловању,
расправљању;
 Оне су независне од типа носиоца (човјек или машина) и од врсте
обраде;
 Оне су системски и процесно оријентисане, јер је њихова основна
сврха ефективно повезивање свих радних активности.

Информациона технологија обухвата хардвер и софтвер намијењен пријему,

обради, преносу и презентацији података и онформација. Једнозначно
разграничење између ових области није увјек могуће јер су у значајној мјери
информационо технички елементи за управљање производњом и транспортним
процесима инкорпорирани у исте.
Софтвер је рачунарски програм написан тако да је његов садржај лагано
промјенити (могуће и помоћу неког програма). Софтверов главни задатак је да
управља хардвером. Софтвер се обично дијели на двије класе: системски или
оперативни и софтвер апликације. Оперативни систем управља хардвером,
датотекама и другим ресурсима система, осигуравајући системско обављање
задатака и контролу рачунара, најчешће преко графичког корисничког сучеља.
Софтверске апликације су програми дизајнирани за обављање специјализованих
задатака од којих се многи нуде на тржишту као пакети припремљени за
коришћење одмах након инсталирања. Софтвер не може радити без хардвера.
Хардвер чине све електроничке компоненте система, односно то је „рачунар“ сам
по себи“. Све оно што у рачунару видимо и што можемо опипати нпр. матична
плоча, монитор, тастатура миш, штампач, скенер..чини његов хардвер.

5
 За разлику од производне и саобраћајне технике чији је примаран задатак
физички, просторни или временски трансфер – премјештање материјалних добара,
информациона техника обухвата хардвер и софтвер намијењен пријему, обради,
реносу и презентацији података и информација.

С обзиром да информације имају задатак да подржавају и координирају све

активности у ланцу стварања нових вриједности, оне егзистирају као аутономан,
веома значајан производни фактор поред класичних производних фактора
( средства рада, предмета рада у сам рад). Значај информација као новог
производног фактора у условима појачане конкуренције изузетно је порастао, јер
без примјене савременог информационог система који би омогућио увођење
флексибилног и временски оптизираног концепта пословања многа предузећа не би
била у могућности успјешно да послују односно да егзистирају на тржишту.

У прошлости због другачијих услова на тржишту и неразвијене

информационе технологије информације су као производни фактор готово биле
потпуно запостављене. У садашњим условима, информације постају кључни
фактор било које производње због високог потенцијала у домену снижавања
трошкова.

Логистички информациони систем, подржан од стране компјутера,

дефинише се као јединствен и усаглашен систем садржан од хардвера, софтвера,
података, мреже и особља који служи за логистичко планирање, реализацију,
управљање и контролу у свим активностима које се спороводе у циљу реализације
неопходних задатака. (1)

Према нивоима одлучивања информациони системи се могу подијелити

према следећим класама:
1. Системи за обраду у трансакцијама (ТPS);
2. Менанџмент информациони системи (МIS);
3. Системи за подршку при одлучивању (DSS);
4. Информациони системи за вођење послова (ESS).

Планирање, управљање и праћење информационог система као цјелине са

свим интеракцијским утицајима, обезбјеђује најбоље коришћење синергије као и
ефективно управљање свим постојећим међузависним процесима. У том случају
такав систем класификујемо као интегрисан систем.

6
 4. ЦИЉЕВИ ПРИМЈЕНЕ ИНФОРМАЦИОНИХ
ТЕХНОЛОГИЈА

Циљеви примјене информационих технологија са аспекта управљања су:

o Повезивање свих учесника у логистичком ланцу снадбијевања;
o Скупљање информација: око стања репроматеријала, сировина и
полусировина, стања сваког производаод припреме за његову
производњу до момента наручивања и испоруке;
o Обезбјеђивање потпуне транспарентности токова и процеса код
свих учесника у логистичком и ланцу садбијевања;
o Могућност приступа било ком податку који се налази у систему у
сваком тренутку;
o Могућност анализе, планирања активности и размјене података и
информација између корисника и даваоца услуга.

Први и основни циљ информационих технологија, је повезивање свих

чланова од мјеста снадбијевања сировине или полупроизвода за процес
производње, па до мјеста испоруке или изручивања, при чему је неопходна
синхронизација информационог тока са робним током.

Слика 1. – Информациони и робни токови (1)

Уважавајући потребе чланова ланца за различитим врстама информација

намеће се питање расположивости захтијеваних информација. Расположивост
информација о статусу сировина и производа (гдје се налазе, у којој количини, ког
су појавног облика и слично) представља основу за доношење адекватних одлука.

7
 Сходно другом поменутом циљу, морају бити задовољени следећи услови:
o да се информацији може приступити са било ког мјеста (и из предузећа, од
корисника.. );
o да информација буде истог садржаја за све њене кориснике тј. учеснике
ланца;
o да информација буде истог садржаја без обзира на то који се начин
претраживања користи (телефон, факс, Интернет..).

У многим предузећима информациони системи представљају такозвана

„острва“ – на примјер, сектор услуга корисницима може да користи једну врсту
информационог система, рачуноводство другу, а производни и дистрибутивни
системи такође користе себи одговарајуће информационе системе.

Повремено се појављује потреба за трансфером неке веома битне

информације у више система, али ако се тај трансфер не изврши у стварном
времену, ти системи никада неће имати тачно исте податке, што може неповољно
утицати на реализацију робних токова. С тога, је неопходно обезбиједити приступ
подацима у стварном времену и то преко било ког интерфејсног уређаја. Добар
примјер за то представљају банкарске апликације.

Трећи циљ, се односи на анализирање података, како би се стекла слика о

цјелокупном логистичком или ланцу снадбијевања. Сем могућности анализе,
информациони систем треба да подржи проналажење најефикаснијих начина
производње, монтаже, складиштења и дистрибуције производа. На бази добијених
информација могу се доносити различите одлуке:
 оперативне;
 тактичке одлуке;
 стратешке одлуке.

Поменути циљеви управљања ланцима се не морају постићи у исто вријеме

и нису сасвим међузависни. Они се могу паралелно посматрати и разматрати у
контексту врсте дјелатности, величине предузећа, интерних приоритета и сл.

За постизање наведених циљева неопходно је размотрити кроз следеће

сегменте:
 стандардизацију;
 инфраструктуру информационих технологија;
 могућност примјене електронског пословања;
 компоненте логистичког или ланца снадбијевања;
 интеграцију.

8
 5. СТАНДАРДИЗАЦИЈА

Мада је тешко предвидјети правце развоја у тако промјењивој области као

што је информациона технологија, неки трендови у пракси су евидентни. Као
примарни циљ у развоју информационих технологија се поставља
стандардизацијом, при чему се мора водити рачуна о специфичности одређених
дјелатностикоје су укључене у одговарајући ланац. Потреба за увођењем и развојем
стандардизације произилази из следећег:
 Могућности стицања боље позиције предузећа на тржишту, јер
стандардизација информационих технологија доприноси
снижавању трошкова одржавања информационих система;
 Све веће повезаности и потребе за размјеном информација
различитих предузећа;
 Смањења трошкова при наруџби софтвера, његовом развоју и
примјени;
 Економичности, јер стандарди смањују цијену компонената
информационих система, развоја, интеграције и одржавања.

Тренд ка стандардизацији је утицао на развој софтвера и хардвера

персоналних компјутера, који су лаки за употребу и имају приступачну цијену за
већину корисника. У суштини, стандардизација информационих технологија је
проширила начине комуникације, а многи од њих су постали опште присутни, као
што је на примјер Интернет, електронска пошта, електронска размјена података и
др.

Појава Интернета нарочито истиче предности стандардизације са аспекта

корисника, који га може користити и у личне и у комерцијалне сврхе, преко
коришћења отворених стандардних сервиса као што су: ТCP/IP, HTML, WWW,
XML, Java, Cobra и др. Примјеном могућности, које даје Интернет поједностављен
је трансфер електронских докумената и информација између појединаца и
предузећа, а сам трансфер може обухватити било шта, од облика он лајн (on line)
наруџбина до трансфера документације и електронског плаћања (Е-banking).
Интернет је омогућио и убрзао постојеће трендове информационих технологија.

9
 6. ИНФРАСТРУКТУРА ИНФОРМАЦИОНИХ
ТЕХНОЛОГИЈА

Инфраструктура информационих технологија је најважнији фактор за успјех

или неуспјех увођења било ког другог система. Инфраструктура је основа која
омогућава сакупљање података, реализацију трансакција, приступ системима и
комуникацију.

Инфраструктура информационе технологије се обично састоји из следећих

компоненти:
 Интерфејса / уређаја за презентацију;
 Комуникационих уређаја;
 База података;
 Архитектуре система.

Интерфејси

Персонални компјутери, главна пошта, терминали, бар код су неки од

интерфејс уређаја који се у ово вријеме користе.

Већина компјутера који се данас налазе у употреби састоји се из:

 Централног процесора, који интерпретира и извршава команде
одређеног програма;
 Главне меморије, која меморише програме и потребне податке и
 Канала за пренос података.

Централни процесор се састоји од управљачке и аритметичко логичке

јединице. Управљачка јединица у суштини представља функционалну јединицу
која има задатак да: управља редослиједом по коме ће се извршавати поједине
команде одређеног програма, дешифрује команде и у датом случају да их
модификује и обезбједи дигиталне сигнале за њихово извршавање. Аритметичко –
логичка јединица дешифрује и извршава преузете команде.

Главна меморија се састоји из радне и постојане меморије. Радна меморија

има задатак да обезбједи уписивање и читање записа Рандом Ацес Мемори (RAM –
Random Access Memory) и то прије свега који се односи на актуелне прогхраме чија
је обрада у току, инструкције за централни процесор као и улазне, међуфазне и
излазне резултате.

Постојана меморија је специфичан облик меморије која обезбјеђује само

читање записа (RОМ – read Only Memory) чији се садржај не мијења. Она се
примарно користи и за не промјењиве компјутерске програме.

Операциони систем обухвата све оне функције које обезбјеђују управљање

реализацијом одређеног програма, организацијом података као и управљање
периферним уређајима. Оперативни систем другим ријечима, представља снопу
између хардвера и корисничког софтвера.

10
Комуникациони уређаји

Постоје два примарна облика повезивања комуникационих уређаја. Први се

односи на повезивање са интерним системима, а други на повезивање са екстерним
мрежама – мрежама приватних предузећа. Међутим, у случајевима захтјева за
већим протоком и већом безбиједности, примјењује се директно повезивање систем
у предузећима.

Постоје два тренда у комуникацијама: први је бежучна комуникација, која

замјењује класичну телефонску мрежу, други је формирање јединственог мјеста
контакта за комуникације.

Напредне комуникационе могућности омогућавају реализацију многих

апликација, које подразумијевају:
 Електронску пошту, која се може односити на системе унутар или ван
предузећа;
 Електронску размјену података, која се односи на електронску
трансакцију између трговинских партнера омогућену одређеним
комуникационим везама између двије стране и стандардним
протоколом;
 Групвер (GroupWare) допушта заједнички приступ корисника
информацијама и специјализованом софтверу, тако да се
информације и одређена знања могу заједнички користити у
предузећима.

Базе података

За почетну фазу развоја система за обраду података била је карактеристична

тјесна повезаност програма са физичком организацијом података. С обзиром, да
многе апликације често захтијевају исте податке код оваквог приступа долазило је
до дуплирања истих података.

У оквиру система банки података, као дијела оперативног софтверског

система подацима једне организационе јединице тако се управља да корисник
може да оствари приступ подацима без познавања физичког облика меморисања,
односно чувања тих података. Систем за управљање банком података омогућава
корисницима извођење различитих операција са подацима према одређеним
критеријумима, промјене вриједности, брисање, сортирање, копирање и др. У
различитим пољима. Основни задатак банке података је, да оптимизира физичка
структура меморисаних података са циљем олакшања приступа и управљања
подацима.

У посљедње вријеме користе се уобичајене базе података, као што су:

 Лагацу датабејс (Lagacu Database). Ова врста база се обично

формира у склопу хијерархијске или мрежне базе података. Њих
карактерише могућност чувања великих количина података и
извођење њихове обраде;

11
  Релационе базе података. Ову врсту база података карактерише
чување релационих (повезаних) података, при чему је знатнбо
олакшано формирање стандардизованих извјештаја и упита;
 Објектне базе података. Оне могу да садрже не само податке
карактерног или нумеричког облика, него и софистицираније
објекте.;
 Дата вејрхаусис (Data warehouses). Овај тип базе података
комбинује податке из других системских база података уциљу
формирања упита софистициранијим аналитичким алатом.;
 Датамарц (Datamarts). Датамарц су мање верзије дата
датаверхаусис;
 Групвеир датабејц (Groupware Database).Ово су специјализоване
врсте базе података дизајниране за прилагођавање групних
функција, као што је праћење ажурирања података, омогућавање
приступа вишеструким корисницима итд.

Архитектура система

Архитектура система представља у суштини, начин конфигурације база

података, интерфејсних уређаја и комуникација, што је од пресудног значаја за
даљи избор других система предузећа.

Персонални компјутери су били одвојени од главних информационих

система предузећа, користили су се само за одређене апликације- као што су
обрада текста или табела. У ријетким случајевима су компјутери по канцеларијама
били повезани са елементима локалне мреже ЛАН (Local Area Network), тако да су
корисници заједнички могли да користе електронска документа, електронску
пошту и друге апликације. Ове мреже су потом проширене на широкообласним
мрежама које повезују канцеларије на различитим локацијама предузећа.

Интернет такође представља облик клијент/сервер структуре, гдје локални

претраживач персоналног компјутера обрађује HTML стане и Јаva aplets , које се
повлаче са сервера – у овом случају сервер се може налазити било гдје у свијету.
Главни недостатак овог концепта лежи у већем опетећењу сервера и гушењем
саобраћаја на мрежи.

Системи се морају одликовати високом конфигурацијом како би се могли

лако трансформисати и правовремено одреаговати на промјене у пословним
процесима и захтјевима.

12
 7. ЗАКЉУЧАК

Информационе технологије се могу посматрати, као унутрашњи системи, за

управљање и праћење пословних и логистичких процеса унутар предузећа и као
спољашњих система, који се односе на пренос информација између различитих
предузећа, али исто тако и појединаца. Самим тим, било да се ради о једном или
другом случају, важно је познавање информационе инфраструктуре предузећа,
апликација које се примјењују у логистици и начина комуникација између
предузећа.

Информациона технологија обухвата хардвер и софтвер намијењен пријему,

обради, преносу и презентацији података и онформација. Једнозначно
разграничење између ових области није увјек могуће јер су у значајној мјери
информационо технички елементи за управљање производњом и транспортним
процесима инкорпорирани у исте.

Према нивоима одлучивања информациони системи се могу подијелити

према следећим класама:
7. Системи за обраду у трансакцијама (ТPS);
8. Менанџмент информациони системи (МIS);
9. Системи за подршку при одлучивању (DSS);
10. Информациони системи за вођење послова (ESS).

13
 8. Л И Т Е Р АТ У Р А

[1] Васиљевић М., „Логистика у саобраћају – скриптa“, Саобраћајни факултет

Добој;

[2] Ивковић М., Раденковић Б., „Интернет и савремено пословање“, Технички

факултет Зрењанин, Зрењанин. 1998.

[3] http://bs.wikipedia.org/wiki/Softver
http://bs.wikipedia.org/wiki/Informacioni_sistemi
http://public.carnet.hr/~jrukelj/infor/osnovni3.html

14