P. Sokolov: PORTRET A. S.

PUŠKINA (akvarel, 1830)

3
 A. S. PUŠKIN

Pikova dama
i druge pripovetke

Preveo: Božidar Kovačević

IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RAD«

BEOGRAD
1972.

4
ARAPIN PETRA VELIKOG

5
 GLAVA PRVA
U Parizu sam,
počinjem da živim, ne samo da dišem.
Dmitrijev,
Putnikov dnevnik.

Među mladim ljudima koje je Petar Veliki poslao u strane zemlje

da steknu znanje, preko potrebno preobraženoj državi, beše i njegovo
kumče, Arapin Ibrahim.1 On je učio u pariškoj vojnoj školi, izašao iz
nje kao artiljerijski kapetan, istakao se u španskom ratu i, teško ranjen,
vratio se u Pariz. I pored tolikih svojih poslova, car se stalno raspitivao
o svom ljubimcu i svagda je dobijao glasove pune hvale o njegovom
uspehu i vladanju. Petar je njime bio veoma zadovoljan i nekoliko
puta ga je pozivao u Rusiju, ali Ibrahim nije hitao. On se svakojako
izgovarao: čas ranom, čas željom da usavrši svoje znanje, čas
oskudicom novca, a Petar, slab prema njegovim molbama, molio ga je
da vodi računa o svom zdravlju, zahvaljivao mu što tako vredno uči,
i, mada preterano štedljiv u svojim ličnim rashodima, nije žalio za
njega svoje riznice, šaljući mu sa zlatnicima očinske savete i pouke da
se čuva.
Kao što nam svedoče svi istorijski zapisi, ništa se ne bi moglo
uporediti s lakoumnošću, ludostima i raskoši Francuza onoga
vremena. Poslednje godine vladavine Luja XIV, čuvene zbog stroge
pobožnosti, dostojanstvenosti i uljudnosti na dvoru, nisu ostavile
nikakva traga. Vojvoda Orkanski, koji je spajao mnoge sjajne vrline s
porocima svih vrsta, na žalost, nije bio nimalo licemer. Orgije u Pale-
Roajalu 2 nisu bile tajna za Pariz. Primer je bio zarazan. A baš tada
pojavi se i Lo:3 pohlepa za novcem složi se sa željom za uživanjem i
raspojasanim životom; imanja su propadala, moral je popuštao;
Francuzi se smejali i rasipali; država je propadala praćena
lakomislenim pripevima satiričnih vodvilja.

1 Avram Petrovič Hanibal, predak Puškinov po majci.

2 Kraljevski dvor.
3 John Laws, bankar koji je prvi u XVIII veku počeo osnivati akcionarska društva i davati

dividende na akcije.

6
 Uostalom, slika društva bila je vrlo zanimljiva. Obrazovanost i želja
za veselim životom behu zbližile ljude svih staleža. Bogatstvo,
ljupkost, slavu, darovitost, čak i nastranost, sve što je podsticalo
radoznalost ili obećavalo neku nasladu, svet je primao s podjednakom
blagonaklonošću. Književnost i filozofija napustiše svoje mirne
kabinete i pojaviše se u visokom društvu da ugađaju i upravljaju
njegovim mišljenjem. Žene su vladale, ali nisu više tražile da ih
obožavaju. Površna uljudnost beše zamenila duboko poštovanje.
Obesni život vojvode Rišeljea, Alkibijada nove Atine, već pripada
istoriji i daje nam pojam o naravima toga vremena.

Temps fortune, marque par la licence,

Ou la folie, agitant son grelot,
D’un pied leger parcourt toute la France,
Ou nul mortel ne daigne etre devot,
Ou l’on fait tout, excepte penitence4

Kad se Ibrahim pojavio, njegova spoljašnost, obrazovanje i

prirodna bistrina izazvaše u Parizu pažnju celoga sveta. Sve dame su
želele da u svom domu vide le negre du czar 5 i otimale se o njega.
Namesnik bi ga često pozivao na svoja vesela večernja posela i on je
učestvovao na večerama koje je oživljavao svojom mladošću Arue,6
starošću Šolije, a razgovorima Monteskje i Fontenel. 7 Ibrahim nije
propuštao nijedan bal, svetkovinu ili premijeru, i predavao se opštem
huku vremena sa svom vatrenošću svojih godina i svoje krvi. Ali
Ibrahima nije mučila samo misao što će ove tako zanimljive i bleštave
zabave zameniti grubom prostotom petrogradskog dvora. Druge,
mnogo jače veze vezivale su njega za Pariz: mladi Afrikanac je voleo.
Iako više nije bila u prvom cvetu mladosti, groficu D ... još su
obožavali zbog njene lepote. Kad je u sedamnaestoj godini izašla iz
manastira, udadoše je za čoveka koga nije mogla da zavoli i koji

4 Srećno doba, čuveno zbog razuzdanosti, kad je ludost, tresući praporcima, lakom nogom
trčkarala po Francuskoj gde nijedan smrtnik ne smatra da treba da bude pobožan; gde se sve čini
sem pokajanja.
5 Careva crnca.
c Volter.
7 Čuveni francuski pisci XVIII veka.

7
kasnije o tome nije vodio računa. Pričalo se da ima ljubavnika, ali je,
zahvaljujući dobroćudnoj jednodušnosti sveta, uživala dobar glas, jer
joj niko nije mogao prebaciti nikakav smešan ili sablažljiv doživljaj.
Kuća joj je bila veoma otmena. Kod nje se sastajalo najbolje pariško
društvo. Ibrahima joj je predstavio mladi Mervil, za koga su svi mislili
da je njen poslednji ljubavnik, a ovaj je u svakoj prilici gledao da se
kao takav i pokaže.
Grofica je Ibrahima primala učtivo, ali bez neke osobite pažnje: to
mu je polaskalo. Mladoga crnca obično su gledali kao kakvo čudo,
sakupljali su se oko njega, obasipali ga ljubaznim pozdravima, i ta
radoznalost, mada prikrivena tobožnjom blagonaklonošću, vređala je
njegovo samoljublje. Prijatna pažnja žena, ta gotovo jedina svrha naših
težnji, njega ne samo da nije radovala već ga je čak srdila i vređala.
Osećao je da je za njih neka vrsta retke zverke, neobičan neki stvor,
tuđ, slučajno prenesen u ovaj svet s kojim nema ničega zajedničkog.
On je čak zavideo ljudima koje nisu zapažali i mislio je kako su srećni
zbog svoje ništavnosti.
Misao o tome da ga priroda nije sazdala za uzajamne strasti, spasla
ga je uobraženosti i prohteva samoljublja, a to je davalo izuzetnu čar
njegovom ophođenju sa ženama. Jednostavan i ozbiljan u razgovoru,
Ibrahim se svideo grofici D..., kojoj behu dosadile večite duhovitosti i
tanani nagoveštaji francuskoga oštroumlja. Ibrahim joj je često
dolazio. Malo-pomalo, ona se navikla na spoljašnjost mladog crnca i
čak joj je počela goditi oku ova kudrava glava koja se crnela usred
napudrovanih vlasulja u njenoj gostinskoj sobi. (Ibrahim je bio ranjen
u glavu, pa je umesto perike nosio povez.) Imao je dvadeset sedam
godina, bio visok i vitak, i mnoga bi lepotica pogledala na njega s
osećanjem laskavijim nego što je obična radoznalost; ali Ibrahim, zbog
svoga predubeđenja, ili nije ništa opažao ili je u tome video samo
koketeriju. Njegova nepoverljivost nestajala je kad bi mu se oči susrele
sa grofičinim. Iz njenih očiju iskrila je tako mila dobrota duše, ona se
prema njemu ponašala tako prirodno i neusiljeno da u njoj nije mogao
videti ni trunke koketerije ili podrugljivosti. Ljubav mu nije ni na um
padala, a već je osećao preku potrebu da svakog dana vidi groficu.
Svuda je tražio priliku da se susretne s njom i pri svakom susretu
činilo mu se da ga iznenada ozarava nebeska milost. Grofica je
pogodila njegova osećanja pre njega samog. Ma šta se reklo, ali ljubav

8
koja se ne nada i ništa ne traži, sigurnije će kosnuti žensko srce nego
sva proračunata zavođenja. Kad je bila s Ibrahimom, grofica je pratila
svaki njegov pokret, unosila se u svaku njegovu reč, a bez njega bi
postajala zamišljena i tonula, kao obično, u svoju rasejanost.
Mervil je prvi zapazio ovu uzajamnu naklonost i čestitao Ibrahimu.
Ništa toliko ne raspaljuje ljubav koliko ohrabrujuće zapažanje nekoga
ko posmatra sa strane. Ljubav je šlepa i, ne verujući samoj sebi, žurno
se hvata za svaku slamku.
Mervilove reči otvoriše oči Ibrahimu. Dotle se u njegovoj mašti nije
javljala misao da može osvojiti ljubljenu ženu; sad je odjednom nada
ozarila njegovu dušu i on se zaljubi do ludila. Uzalud je grofica,
uplašena od poplave njegove strasti, htela da joj suprotstavi
prijateljske opomene i razborite savete, ona je i sama popuštala.
Neoprezne nagrade brzo su se redale jedna za drugom. Na kraju
krajeva, ponesena silinom strasti koju je izazvala, iznemogla pod
njenim uticajem, ona se predade ushićenom Ibrahimu . ..
Ništa se ne može sakriti od očiju pronicljiva sveta. Uskoro su svi
znali za ovu novu grofičinu vezu. Neke dame su bile zaprepašćene
njenim izborom; mnogima se činio vrlo prirodan. Jedne su se smejale,
a druge su gledale u tom njenom postupku neobazrivost koja se ne
prašta. U prvom zanosu ljubavi, Ibrahim i grofica nisu ništa opažali,
ali uskoro do njihovih ušiju počeše dopirati dvosmislene šale
muškaraca i zajedljive primedbe žena. Ozbiljno i hladno držanje
Ibrahimovo dotle ga je štitilo od takvih napada; sad nije mogao
strpljivo da ih podnosi, a nije znao kako da im se odupre. Naviknuta
da je svet poštuje, grofica nije mogla ravnodušno trpeti da bude povod
spletke i podsmeha. Ona se čas žalila kroz suze Ibrahimu, čas ga je
gorko korela, a čas molila da nikako ne pokušava da je brani, kako je
ne bi uzaludnom uzbunom sasvim upropastio.
Jedan novi događaj još više je zamrsio njene prilike. Pokazaše se
posledice njene nesmotrene ljubavi. Utehe, saveti, predloži — svemu
su se domišljali i sve bi odbačeno. Grofica je videla neminovnu pro-
past i čekala ju je sva očajna.
Kako se ubrzo saznalo za grofičino stanje, glasovi grunuše s novom
snagom. Osetljive dame uzdisale su užasnute, a muškarci se kladili
kakvo će dete grofica roditi; belo ili crno. Epigrami su se rojili na račun
njenog muža, koji jedini u čitavom Parizu nije ništa znao i ništa nije

9
sumnjao.
Sudbonosni trenutak bio je blizu. Grofičino stanje bese užasno.
Ibrahim je svakog dana bivao kod nje. On je video kako se u njoj
postepeno gase i duševna i telesna snaga. Suze i strah smenjivali su se
svakog trenutka. Najzad, ona oseti prve bolove. Preduzeše hitne mere.
Nađoše načina da grofa uklone. Dođe lekar. Dva dana ranije behu
nagovorili neku siromašnu ženu da u tuđe ruke preda svoje tek
rođeno dete, po koje poslaše jednu poverljivu ličnost. Ibrahim se
nalazio u kabinetu kraj spavaće sobe u kojoj je ležala nesrećna grofica.
Zaustavljajući dah, on je slušao njeno potmulo stenjanje, služavkin
šapat i lekareva naređenja. Dugo se mučila. Svaki njen uzdah razdirao
mu je dušu; svaki trenutak tišine ispunjavao ga je užasom... Odjednom
začu slabačku detinju pisku, i, nemajući snage da savlada svoje
uzbuđenje, on upade u grofičinu sobu; na postelji, kraj njenih nogu,
ležalo je crno novorođenče. Ibrahim mu priđe, a srce mu je jako
kucalo. On uzdrhtalom rukom dade blagoslov sinu. Grofica se slabo
osmehnu i pruži mu svoju nemoćnu ruku... ali lekar otera Ibrahima od
njene postelje, plašeći se da se porodilja suviše ne uzbudi.
Novorođenče staviše u pokrivenu kotaricu i odneše iz kuće tajnim
stepenicama. Zatim su doneli drugo dete i njegovu kolevku smestili u
porodiljinu spavaću sobu. Ibrahim ode donekle umiren. Čekali su
grofa. On se vratio kasno, doznao da mu se supruga srećno oslobodila
bremena i bio vrlo zadovoljan. Tako se svet, koji je očekivao pokor i
sramotu, prevario u svojoj nadi i morao utešiti samo ogovaranjem. I
sve opet pođe uobičajenim tokom.
Ali je Ibrahim osećao da se njegova sudbina mora promeniti i da će
glas o njegovoj vezi, pre ili posle, stići do ušiju grofa D. A tada, ma šta
se dogodilo, grofičina propast bila bi neizbežna. On je nju strasno
voleo i isto tako bio voljen, ali je grofica bila svojeglava i lakomislena.
Njoj ovo nije bila prva ljubav. Odvratnost i mržnja mogle su u njenom
srcu da zamene i najnežnija osećanja. Ibrahim je već predviđao da će
doći čas kad će ona ohladneti prema njemu; dotle nije znao za
ljubomoru, ali je sad s užasom počeo da je predoseća; činilo mu se da
bi patnje rastanka bile mnogo manje strašne i zato je počeo pomišljati
da raskine ovu nesrećnu vezu, da ostavi Pariz i krene u Rusiju, kuda
su ga odavno zvali i Petar i neko nejasno osećanje dužnosti.

10
 GLAVA DRUGA
Prolazili su dani i meseci, a zaljubljeni Ibrahim nikako se nije
mogao odlučiti da ostavi ženu koju bese zaveo. Grofica se sve više
pribijala uz njega. Sin im se vaspitavao daleko, u unutrašnjosti.
Spletke se stadoše stišavati i ljubavnici počeše da uživaju u potpunom
miru; ne pominjući je, sećali su se prohujale bure i trudili se da ne
misle o budućnosti.
Jednom se Ibrahim desio na jutarnjem prijemu kod vojvode
Orleanskog. Prolazeći mimo njega, vojvoda zastade i predade mu
jedno pismo, sa željom da ga pročita kad bude dokon. Beše to pismo
Petra Prvoga. Pogađajući pravi razlog zbog čega se ne vraća, car je
pisao vojvodi da on neće ni na šta da goni Ibrahima, nego da mu
ostavlja na volju da se vrati u Rusiju ili da to ne učini, ali da on, ma šta
se dogodilo, nikada neće napustiti svoga nekadašnjeg vaspitanika. To
je pismo dirnulo Ibrahima do dna srca. Toga trenutka njegova sudbina
beše odlučena. Sutradan on saopšti namesniku da je nameran da
odmah otputuje u Rusiju.
— Razmislite dobro šta ćete učiniti — reče mu vojvoda. — Rusija
nije vaša otadžbina; ne mislim da će vam se ikada dati prilika da
ponovo vidite svoju žarku postojbinu, ali vaš dugi boravak u
Francuskoj otuđio vas je od podneblja i načina života poludivlje
Rusije. Vi se niste rodili kao podanik Petrov. Poslušajte me: prihvatite
njegovo velikodušno dopuštenje. Ostanite u Francuskoj, za koju ste
već i krv lili, i budite uvereni da ni ovde vaše zasluge i vaše
sposobnosti neće ostati bez dostojne nagrade.
Ibrahim srdačno zahvali vojvodi, ali čvrsto osta pri svojoj nameri.
— Žalim — reče mu namesnik — ali, uostalom, vi ste u pravu.
Obećao je da će mu uvažiti ostavku i o svemu izvestiti ruskog cara.
Ibrahim se brzo pripremio za put. Uoči polaska proveo je, po
običaju, veče kod grofice D. Ona ništa nije znala; Ibrahim nije imao
hrabrosti da joj se poveri. Grofica je bila spokojna i vesela. Nekoliko
puta mu se naročito obraćala i šalila se zbog njegove zamišljenosti.
Posle večere svi se razidoše. U gostinskoj sobi ostadoše samo grofica,
njen muž i Ibrahim. Nesrećnik, dao bi sve na svetu samo da s njom
ostane nasamo, ali, kako se činilo, grof D. se tako spokojno razbaškario
kraj kamina da nije bilo nade da bi ga kogod isterao iz sobe. Sve troje

11
je ćutalo.
— Bonne nuit — najzad će reći grofica.
Srce se steže Ibrahimu i on odjedared oseti sve strahote rastanka.
Stajao je, ne mičući se.
— Bonne nuit, messieurs8 — ponovi grofica.
On se ipak ne pomače . . . Najzad, oči mu se pomutiše i u glavi mu
se zavrte da je jedva mogao izići iz sobe. Kad je došao kući, on gotovo
u besvesnom stanju napisa ovo pismo:

Ja odlazim, draga Leonora, ostavljam te zauvek. Pišem ti zato sto nemam

snage da se drukčije s tobom objasnim.
Moja sreća nije mogla duže da traje. Ja sam u njoj uživao uprkos sudbini
i prirodi. Ti ćeš jednom prestati da me voliš; zanos mora da iščezne. Ova me
je misao svagda mučila, čak i u onim trenucima kad se činilo da sam
zaboravljao na sve, kada sam se kraj tvojih nogu ushićavao tvojim strasnim
samopožrtvovanjem, tvojom bezgraničnom nežnošću ... Lakoumni svet bez
poštede proganja u stvarnosti ono što dopušta u teoriji: kad-tad, njegova
hladna podrugljivost nadvladala bi te, ugasila bi plamen tvoje duše — i ti bi
se, najzad, zastidela svoje strasti. .. Šta bi se tada dogodilo sa mnom? Ne!
Bolje da umrem, bolje da te ostavim pre nego što dođe taj strašni trenutak...
Tvoj mir meni je od svega drugog đragoceniji: ti nisi u njemu mogla da
uživaš dok su pogledi sveta bili na nas upravljeni. Seti se svega što si prepatila
— svega što je vređalo tvoje samoljublje i svih muka straha; seti se užasnog
rođenja našega sina. Reci: da li smem da te i dalje izlažem takvim
uzbuđenjima i opasnostima? Zašto na silu vezivati sudbinu jednog tako
nežnog, tako divnog stvorenja kao što si ti, sa bednom sudbinom jednog crnca,
jednog stvora koji se jedva može nazvati čovekom?
Zbogom, Leonora, zbogom mili, jedini prijatelju. Opraštajući se s tobom,
opraštam se od prvih i poslednjih radosti svoga života. Nemam ni otadžbine,
ni milih i dragih. Idem u tužnu Rusiju, gde će mi jedina uteha biti potpuna
samoća. Ozbiljan rad, kome ću se od sada predati, neće izbrisati iz moje duše,
ali će bar donekle ublažiti mučne uspomene na dane zanosa i blaženstva.
Zbogom, Leonora — otržem se od ovoga pisma kao iz tvoga zagrljaja; zbogom,
budi srećna — i pomisli po nekiput na jadnoga crnca, na svoga vernoga
Ibrahima.

8 Laku noć, gospodo.

12
 Te iste noći otputovao je u Rusiju.
Putovanje mu se nije učinilo onako strašno kako je očekivao.
Njegova mašta beše jača od jave. Što je više odmicao od Pariza, življe
je i prisnije zamišljao ono što je zauvek ostavljao.
Nije ni primetio kada se našao na ruskoj granici. Beše već počela
jesen. Ali su ga kočijaši, uprkos rđavom vremenu, vozili brzinom
vetra, i on sedamnaestoga dana svoga putovanja stiže jedno jutro u
Krasnoje Selo, kroz koje je tada prolazio glavni drum.
Do Petrograda beše ostalo dvadeset osam vrsta. Dok su mu menjali
konje, Ibrahim uđe u kočijašku postaju. Tamo je, u kutu, neki čovek
visoka rasta, u zelenom kaftanu, sa zemljanom lulom u zubima,
nalakćen na sto, čitao hamburške novine. Kad ču da neko uđe, on
podiže glavu.
— A, to si ti, Ibrahime? — viknuo je ustajući s klupe. — Zdravo
da si, kumiću!
Poznavši Petra, Ibrahim je hteo da poleti k njemu od radosti, ali se
s poštovanjem zaustavi. Car priđe, zagrli ga i poljubi u čelo.
— Javiše mi da stižeš — reče mu Petar — te ti pođoh u susret.
Čekam te ovde od juče.
Ibrahim nije mogao da nađe reči kojima bi izrazio svoju zahvalnost.
— Naredi — produži car — da tvoja kola krenu za nama, a ti ćeš
sesti sa mnom pa ćemo poći k meni.
Doteraše careva kola; on sede s Ibrahimom i oni pojuriše. Za jedan
i po čas stigli su u Petrograd.
Ibrahim je radoznalo razgledao tek rođenu prestonicu koja se
podizala iz močvara voljom samodršca. Neobzidani nasipi, kanali bez
kejova i drveni mostovi objavljivali su nedavnu pobedu ljudske volje
nad otporom stihije. Kuće kao da behu na brzinu sagrađene. U
čitavom gradu nije bilo ničeg velelepnog izuzev Neve, koja još nije bila
ukrašena granitnim kejom, ali već beše preplavljena ratnim i trgo-
vačkim lađama. Careva kola se zaustaviše kraj dvorca nazvanog
Caričin Vrt, gde Petra na ulazu dočeka žena od svojih trideset pet
godina, vanredno lepa, odevena po poslednjoj pariškoj modi. Petar je
poljubi u usta i uzevši Ibrahima za ruku reče:
— Jesi li poznala, Katinka, moje kumče? Molim te da ga voliš i
paziš kao i ranije.
Katarina ga proniče svojim crnim očima i blagonaklono mu pruži

13
ručicu. Dve mlade, visoke i vitke lepotice, sveže kao ruže, stajale su
iza nje i s poštovanjem prišle Petru.
— Lizo — reče on jednoj od njih — sećaš li se onoga malog
Arapina koji je za te krao od mene jabuke u Oranijenbaumu? Evo ga,
predstavljam ti ga.
Velika kneginja se nasmeja i pocrvene.
Zatim su krenuli u trpezariju. Čekalo se na cara, te je sto već bio
postavljen. Petar sa celom svojom porodicom sede da ruča, pa pozva
i Ibrahima. Za vreme ručka car je s njim razgovarao o raznim stvarima,
pitao ga o španskom ratu, o unutrašnjim prilikama u Francuskoj, o
namesniku koga je voleo, mada ga je za štošta osuđivao. Ibrahim
pokaza da ima dar posmatranja i da zapaža tačno. Petar beše vrlo
zadovoljan odgovorima; on se seti nekih osobina Ibrahimovih kad je
ovaj bio dečak i poče da priča o njima tako dobroćudno i veselo da
niko u ovom ljubaznom i gostoljubivom domaćinu ne bi mogao ni da
nasluti poltavskoga junaka, moćnog i strašnog reformatora Rusije.
Posle ručka car, po ruskom običaju, ode da se odmori. Ibrahim
ostade sa caricom i s velikim kneginjama. On se trudio da zadovolji
njihovu radoznalost, te im je pričao kako se u Parizu živi i opisivao im
tamošnje svečanosti i ćudi mode. Za to vreme u dvorcu se sakupiše
neke ličnosti bliske caru. Ibrahim poznade naočitog kneza Menšikova,
koji ga oholo pogleda ispod oka kad vide da Arapin razgovara s
Katarinom; kneza Jakova Dolgorukog, strogog savetnika Petrovog;
učenoga Brisa, koji se u narodu pročuo kao ruski Faust; mladoga
Raguzinskog,9 nekadašnjeg svoga druga, i još neke koji behu došli da
caru podnesu izveštaj i da prime naređenja.
Car je izašao posle dva časa.
— Da vidimo — reći će on Ibrahimu — nisi li zaboravio svoju
staru dužnost. Uzmi-der tablicu i pođi za mnom.
Petar se zatvori u svoju strugarsku radionicu i predade se
državnim poslovima. Radio je, redom, sa Brisom, knezom
Dolgorukim, vrhovnim upravnikom policije Devijerom i kazivao u
pero Ibrahimu nekoliko ukaza i odluka. Ibrahim nije mogao da se
nadivi bistrini i oštrini njegova razuma, jačini i gipkosti pažnje i

9Sin Hercegovca Save Vladislaviića, savetnika Petra Velikog i Katarine I, prvog ruskog
poslanika u Kini, zbog čega je postao grof.

14
raznovrsnosti poslova. Posle završenog posla, Petar izvadi džepni
beležnik da proveri je li sve što je predvideo za ovaj dan izvršeno.
Onda, izlazeći iz radionice, reče Ibrahimu:
— Već je dockan; ti si, mislim, umoran: spavaj ovde kao nekad. Ja
ću te sutra probuditi.
Kad je ostao sam, Ibrahim je jedva uspeo da se pribere. Nalazio se
u Petrogradu; ponovo vidi velikog čoveka kraj koga je, dok još nije
znao njegovu vrednost, proveo svoje detinjstvo. Priznavao je u sebi,
gotovo kajući se, da, prvi put posle rastanka, grofica D. nije bila
njegova jedina misao čitavog toga dana. Video je da novi način života
koji je pred njim, da rad i stalni poslovi mogu da ožive njegovu dušu,
premorenu strastima, besposličenjem i tajnim jadima. Misao — biti
saradnik ovoga velikog čoveka i s njim uticati na sudbinu jednoga
velikog naroda — probudila je prvi put u njemu plemenito osećanje
častoljublja. U takvom raspoloženju on leže u vojničku postelju,
spremljenu za njega, a onda ga snovi, po običaju, preneše u daleki
Pariš, u zagrljaj njegove drage grofice.

15
 GLAVA TREĆA
Sutradan, kao što je obećao, Petar probudi Ibrahima čestitajući mu
čin kapetan-lajtnanta artiljerijske čete Preobraženskog puka, u kojoj je
jedini on bio kapetan. Dvorani okružiše Ibrahima i svaki se na svoj
način trudio da se umili novom ljubimcu. Nadmeni knez Menšikov
steže mu prijateljski ruku. Šeremetov se raspitivao o svojim pariškim
poznanicima, a Golovin ga pozva na ručak. Za njegovim se primerom
povedoše i ostali, tako da je Ibrahim nadobijao poziva bar za ceo
mesec dana.
Ibrahim je provodio jednolične dane, ali ispunjene radom, te nije
znao za dosadu. Iz dana u dan sve je bio prisniji sa carem, sve bolje
razumevao veliku dušu. Ići za mislima velikoga čoveka
najzanimljivija je nauka. Ibrahim je gledao Petra kako se u Senatu
prepire sa Buturlinom i Dolgorukim o važnim pitanjima
zakonodavstva; kako u admiralskom kolegijumu izgrađuje pomorsku
moć Rusije; gledao ga je s Teofanom, Gavrilom Bužinskim i
Kopijevičem kako u časovima odmora razgleda prevode stranih
pisaca; kako posećuje fabriku nekog trgovca ili radionicu zanatlije i
kabinet naučnika. Rusija se činila Ibrahimu kao golema radionica gde
su u pokretu sve same mašine, gde svaki radnik, pokoravajući se
utvrđenom redu, radi svoj posao. On je i sam osećao da je dužan da
posluje na svom razboju i trudio se što je mogućno manje da žali za
radostima pariškoga života. Teže mu je bilo da ukloni iz sebe jedno
drugo, drago sećanje: često je mislio na groficu D., zamišljao kako ona
s pravom negoduje, plače i pati... A ponekad mu je užasna misao
morila grudi: veseo život velikog sveta, nova veza, drugi srećnik — i
on bi zadrhtao: ljubomora bi tada uzburkala njegovu afričku krv, a
vrele suze samo što ne bi potekle niz njegovo crno lice.
Jednoga jutra sedeo je u svom kabinetu okružen aktima, kad
odjednom začu glasni pozdrav na francuskom jeziku; Ibrahim se živo
okrete i mladi Korsakov, koga je ostavio u Parizu, u vrtlogu velikog
sveta, zagrli ga s radosnim usklicima.
— Ovog sam časa doputovao — reče Korsakov — i pravo sam k
tebi dotrčao. Svi te naši pariški poznanici pozdravljaju i žale što nisi s
njima. Grofica D. naredila mi je da te pozovem neizostavno i evo ti
pisma od nje.

16
 Sav uzdrhtao, Ibrahim uze pismo i vide poznati rukopis na adresi,
gotovo ne verujući svojim očima.
— Baš mi je drago što još nisi umro od dosade u ovom divljačkom
Petrogradu — produži Korsakov.
— Šta ima novo, čime se ljudi ovde bave? Ko ti je krojač? Da li ste
dobili bar operu?
Ibrahim rasejano odgovori da gospodar sad, po svoj prilici, radi na
brodogradilištu. Korsakov se zasmeja.
— Vidim — reče — da ti sad nije do mene; drugi put ćemo se siti
narazgovarati; idem da se javim gospodaru.
S tim rečima on se okrete na peti i odjuri iz sobe.
Kad je ostao sam, Ibrahim žurno raspečati pismo. Grofica se nežno
jadala, prebacujući mu da je pritvoran i neveran.

Kažeš — pisala je ona — da ti je moj mir dragoceniji od svega na svetu;

Ibrahime, kad bi to bilo istina, zar bi mogao da me dovedeš u položaj u koji me
je nagnala iznenadna vest o tvom odlasku? Plašio si se da te ne zadrtim; veruj
da bih ja, ne obzirući se na svoju ljubav, umela da je žrtvujem tvoje sreće radi
i zbog onoga što ti smatraš za svoju dužnost.

Grofica je završila pismo strasnim uveravanjem da ga voli i zaklinje

ga da joj, makar i retko, piše, ako se već ne mogu nadati da će se ikad
videti.
Ibrahim je već dvadeseti put pročitavao ovo pismo, ljubeći ushićen
dragocene redove. Goreo je od nestrpljenja da ma šta čuje o grofici i
baš je hteo da pođe u admiralitet, gde se nadao da će naći Korsakova,
kad se otvoriše vrata i Korsakov glavom pojavi se na njima. Beše se
već javio caru i po svom običaju izgledao je veoma zadovoljan sobom.
— Entre nous10 — reče on Ibrahimu — gospodar je vrlo čudan
čovek; zamisli, zatekao sam ga u nekakvoj platnenoj majici na katarci
nove lađe, pa sam morao da se pentram na katarku sa svojim
depešama. Stajao sam na lestvicama od užeta i nisam imao dovoljno
mesta da načinim pristojan reverans, te sam se sasvim zbunio, što mi
se nije desilo otkako sam živ. Ipak me gospodar, pošto je pročitao
hartije, odmeri od glave do pete i verovatno je bio prijatno iznenađen

10 Među nama.

17
i gizdavošću moga odela; u svakom slučaju, nasmešio se i pozvao me
na današnji prijem. Ali ja sam u Petrogradu gotovo stranac; za ovih
šest godina odsustva sasvim sam zaboravio ovdašnje običaje, pa te
molim budi mi mentor,11 dođi po mene i predstavi me.
Ibrahim pristade i požuri da skrene razgovor na ono što ga je
mnogo više zanimalo.
— A kako grofica D.?
— Grofica? Ona je, naravno, u početku bila vrlo ojađena što si je
ostavio; potom se, sasvim razumljivo, malo-pomalo utešila i našla
novog ljubavnika. Znaš koga? Onoga dugonju, markiza R. Šta si
iskrlještio te svoje arapske beonjače? Šta ti se tu čini neobično? Kao da
ne znaš da dugotrajna tuga nije u prirodi ljudskoj, osobito ženskoj?
Razmisli o tome malo bolje, a ja odoh da odahnem od puta; ne
zaboravi da dođeš po mene.
Kakva li osećanja obuzeše dušu Ibrahimovu? Ljubomora? Ludilo?
Očajanje? Ne, nego duboka potištenost i tuga. On je ponavljao u sebi:
»Pa ja sam ovo predvideo; ovo se moralo dogoditi.« — Zatim je razvio
grofičino pismo, pročitao ga ponovo, oborio glavu i gorko zaplakao.
Plakao je dugo. Suze mu olakSaše bol. Kad je pogledao na časovnik,
video je da mu je vreme da pođe. Ibrahim bi vrlo rado izostao, ali su
ti prijemi bili obavezni i car je strogo zahtevao da na njima budu
njegovi bliski ljudi. Ibrahim se obuče i pođe po Korsakova.
Korsakov je sedeo u domaćem kaputu i čitao neku francusku
knjigu.
— Zar tako rano? — reče on Ibrahimu kad ga ugleda.
— Zaboga — odgovori ovaj — već je pet i po; zakasnićemo, nego
se brzo obuci, pa da idemo.
Korsakov se uzvrpolji i poče da zvoni iz sve snage; sluge dotrčaše i
on stade žurno da se oblači. Francuz sobar dade mu cipele s crvenim
potpeticama, plave kadifane čakšire, ružičasti kaputić, opervažen
šljokicama, a u predsoblju mu na brzinu napudrovaše periku i prineše.
Korsakov je natače na svoju ošišanu glavicu, zatraži sablju i rukavice,
desetak puta se obrte pred ogledalom i najposle reče Ibrahimu da je
spreman. Lakeji im pridržaše medveđe bunde i oni krenuše u Zimski
dvorac.

11 Učitelj, vođ.

18
 Korsakov je saletao Ibrahima pitanjima koja je u Petrogradu prva
lepotica? ko uživa slavu najboljega igrača? koja je igra sad u modi?
Ibrahim je sasvim bez volje zadovoljavao njegovu radoznalost. Uto su
se dovezli do dvorca. Niz dugačkih sanki, starinskih kočija i
pozlaćenih karuca već je stajao u dvorištu. Na ulazu su se tiskali
kočijaši u livrejama i sa dugačkim brcima, kuriri u blistavoj pozlati, s
perajom i palicama, husari, paževi, nespretni telohranitelji, natovareni
bundama i mufovima svoje gospode; neophodna pratnja po mnenju
tadašnjih plemića. Kad spaziše Ibrahima, među njima nasta opšti
šapat: »Arapin, Arapin, carev Arapin.« On brzo provede Korsakova
kroz ovu šarenu gomilu čeljadi. Dvorski lakej otvori im širom vrata i
oni uđoše u dvoranu. Korsakov stade kao ukopan ...
U velikoj dvorani osvetljenoj lojanim svećama koje su žmirkale
kroz oblake duvanskoga dima, velikaši s plavim lentama preko
ramena, poslanici, strani trgovci, gardijski oficiri u zelenim
mundirima, brodogradilišni majstori u kratkim kaputima i prugastim
čakširama, išli su u gomilama tamo-amo uz neprekidne zvuke
duvačke muzike. Dame su sedele duž zidova; na mladima je u svoj
raskoši blistala moda. Zlato i srebro sijalo im je na haljinama; iz divnih
krinolina uzdizao se njihov struk, tanak kao stabljika; dijamanti su im
blistali u ušima, u dugim uvojcima kose, oko vrata. One su se radosno
osvrtale desno i levo, očekujući kavaljere i početak igre. Gospođe u
godinama trudile su se da lukavo izmire novi način odevanja sa
progonjenom starinom; kapice su udešavane nalik na samur-kapu
carice Natalije Kirilovne, a krinolini i ogrtači u ponečem su podsećali
na sarafan i grudnjak. Izgleda da su one više sa čuđenjem nego sa
zadovoljstvom učestvovale u ovim zabavama po novom načinu, jer su
bacale jetke poglede na žene i kćeri holandskih lađara, koje su,
odevene u prugaste lanene suknje i crvene bluzice, plele svoje čarape
i smejale se među sobom, razgovarajući kao da su kod kuće. Korsakov
nije mogao od čuda da se pribere. Opazivši nove goste, sluge im
priđoše s pivom u čašama na poslužavniku.
— Que diable est-ce que tout cela?12 — zapitao je Korsakov u po
glasa Ibrahima.
Ibrahim se nije mogao uzdržati da se ne nasmeje. Carica i velike

12 Šta je ovo, dovraga!

19
kneginje, blistajući lepotom i ruhom, prolazile su između redova
gostiju i ljubazno razgovarale s njima. Car se nalazio u drugoj sobi.
Želeći da ga vidi car, Korsakov se s teškom mukom probio kroz
gomilu koja se neprestano kretala. Tamo su sedeli uglavnom stranci,
važno pušeći na svoje zemljane lule i prazneći vrčeve od gline. Na
stolovima su bile poredane boce s pivom i vinom, kožne kese s
duvanom, čaše s punčom i šahovske table. Za jednim stolom Petar je
igrao šaha s nekim plećatim engleskim lađarom. Oni su srdačno
pozdravljali jedan drugoga čitavim plotunima duvanskog dima, i car
je bio tako zabrinut iznenadnim napredovanjem svoga protivnika da
nije primetio Korsakova, ma koliko se ovaj vrzmao oko njih. Uto
užurbano uđe neki debeli gospodin s velikim buketom na grudima,
koji glasno objavi da igra počinje i odmah iziđe; za njim pođoše mnogi
gosti, pa među njima i Korsakov.
Veoma se začudio kad je video neočekivanu sliku. Duž cele
dvorane za igranje, dok je svirala najplačevnija muzika na svetu, dame
i kavaljeri stajali su u dva reda, jedni prema drugima; kavaljeri su se
duboko klanjali, a dame se još niže savijale u kolenima, najpre pravo,
a onda se okretale nadesno, pa nalevo, pa opet pravo, pa desno, i tako
dalje. Korsakov je bečio oči i ujedao se za usne, posmatrajući kako ovaj
svet dosetljivo provodi vreme. To čučanje i klanjanje trajalo je oko pola
časa; najzad prestade, i debeli gospodin sa buketom objavi da su
ceremonijali igre završeni, pa naredi sviračima da sviraju menuet.
Korsakov se obradova i naumi da se pokaže u punom sjaju. Među
mladim zvanicama jedna mu se beše osobito svidela. Imala je,
otprilike, šesnaest godina; bogato obučena, ali s ukusom, sedela je
pored nekog čoveka u godinama, grubog i ozbiljnog izgleda.
Korsakov je pritrčao i zamolio je da mu učini čast da igra s njim. Mlada
lepotica gledala ga je zbunjeno i, po svoj prilici, nije znala šta da mu
kaže. Muškarac, koji je sedeo pored nje, namršti se još više. Dok je
Korsakov čekao da se ona odluči, priđe mu gospodin sa buketom,
odvede ga nasred dvorane i važno mu saopšti:
— Gospodine moj, učinio si grešku, prvo, što si prišao onoj
mladoj osobi bez tri propisna reveransa, a drugo, što si sam sebi
prisvojio pravo da je izabereš, dok u menuetima to pravo pripada
dami, a ne kavaljeru; zbog toga moraš pretrpeti veliku kaznu, to jest
moraš ispiti pehar velikoga orla. Korsakov se sve više iščuđavao. Za tren

20
oka sjatiše se oko njega gosti, bučno tražeći da se smesta izvrši zakon.
Kad je čuo smeh i uzvike, Petar iziđe iz druge sobe, jer je mnogo voleo
da lično prisustvuje takvim kaznama. Pred njim se gomila razdvoji i
on stupi u krug gde je stajao osuđeni, a pred njim maršal zabave s
ogromnim peharom punim malvasije. On je uzgred nagovarao krivca
da se dragovoljno pokori zakonu.
— A-ha — reče Petar ugledavši Korsakova — naseo si, bratac, pa
sad, dede, izvoli, mosje, pij i nemoj da se mrštiš!
Nije se imalo kud. Nesrećni gizdavac iskapi bez predaha ceo pehar
i vrati ga maršalu.
— Slušaj, Korsakove — reče mu Petar — ti imaš čakšire od kadife,
kakve ni ja ne nosim, mada sam od tebe mnogo bogatiji. Ti si rasipnik:
pazi da se ne posvađamo!
Čuvši ovaj ukor, Korsakov htede izići iz kruga, ali se povede i
umalo ne pade, na neiskazano zadovoljstvo carevo i čitave vesele
družine. Ova epizoda ne samo što nije poremetila jedinstvo i
zanimljivost glavnog prizora nego ga je, štaviše, učinila još življim.
Kavaljeri počeše da šaraju nogama i da se klanjaju, a dame stadoše
počučkivati i najusrdnije lupkati potpeticama, nimalo već ne vodeći
računa o taktu muzike. Korsakov nije mogao sudelovati u opštem
veselju. Dama, koju beše izabrao, po naređenju očevom prišla je
Ibrahimu i, poniknuvši svojim plavim očima, stidljivo mu pružila
ruku. Ibrahim odigra s njom menuet i odvede je na njeno pređašnje
mesto, zatim, pronašavši Korsakova, izvede ga iz dvorane, posadi u
kočije i odveze kući. U početku Korsakov je putem nerazgovetno
mrmljao: »Prokleta zabava . .. prokleti pehar velikoga orla!... ali uskoro
zaspa čvrstim snom. Nije ni osetio da je stigao kući, da su ga svukli i
smestili u postelju, a sutradan se probudio sa glavoboljom, mutno se
prisečajući i onog šaranja nogama po podu, i čučnjeva, i duvanskoga
dima, i gospodina sa buketom, i pehara velikoga orla.

21
 GLAVA ČETVRTA
Preci nisu nam jeli žurno
U prijatelja veselom krugu
I nisu nazdravljali svaki čas burno
Peharom rujnog vina drugu.
Ruslan i Ljudmila

Valja mi sad upoznati svoga blagonaklonog čitaoca sa Gavrilom

Afanasjevičem Rževskim. On je vodio poreklo od starog boljarskog
roda, gospodario ogromnim imanjem, rado primao goste, voleo lov sa
sokolom, imao tušta i trna slugu. Jednom rečju, bio je ruski plemić
kolenović. Kako je sam govorio, nije trpeo švapski duh i u domaćem
životu trudio se da sačuva običaje njemu drage starine.
Kćeri mu beše sedamnaest godina. Još detetom ostala je bez matere.
Vaspitavali su je po starinski, tj. okružili je nanama, dadiljama,
drugaricama i sluškinjama: vezla je zlatom i nije znala da piše. Njen
otac, mada mu je bilo odvratno sve što je tuđinsko, nije se mogao
odupreti njenoj želji da uči nemačke igre kod zarobljenog švedskog
oficira koji je živeo u njihovom domu. Ovaj zaslužni učitelj igranja
imao je pedeset godina i bio je ranjen u desnu nogu kod Narve, te mu
ova noga nije bila sasvim sposobna za menuete i kurante, ali je zato
leva s čudesnom umešnošću i lakoćom izvodila čak i najteže korake.
Učenica mu je osvetlala obraz svojom trudoljubivošću. Natalija
Gavrilovna bila je čuvena kao najbolja igračica na zabavama, što je
donekle i navelo na prestup Korsakova, koji se sutradan dovezao da
se izvini Gavrilu Afanasjeviču. Ali se okretni i nalickani mladi
gizdavac nije svideo oholome plemiću, koji ga je duhovito nazvao
francuskim majmunom.
Beše praznik. Gavrilo Afanasjevič je očekivao nekoliko rođaka i
prijatelja. U starinskoj dvorani bio je postavljen dugačak sto. Gosti su
pristizali sa ženama i kćerima koje se jedva jednom oslobodiše
domaćeg tamnovanja zahvaljujući carevim naredbama i njegovom
ličnom primeru. Natalija Gavrilovna prinosila je svakom gostu srebrni
poslužavnik sa zlatnim čašicama i svaki bi ispio svoju čašicu, žaleći
što je poljubac, koji se nekad dobij ao u takvoj prilici, izašao već iz
običaja.

22
 Krenuše da ručaju. Na prvo mesto, pored domaćina, seo je njegov
tast, knez Boris Aleksejevič Likov, sedamdesetogodišnji boljar; ostali
gosti, držeći se starešinstva po redu, podsećajući tako na srećna
vremena kad se za sto sedalo prema ugledu svoga roda, posedaše tako
da se muškarci nađoše na jednoj strani, a žene na drugoj. Na kraju
stola zauzeše svoja uobičajena mesta nastojnica u starinskoj rekli i s
ukrasnom kondom na glavi, tridesetogodišnja žena-patuljak,
nakinđurena i sva smežurana, pa zarobljeni Šveđanin u plavom,
oveštalom mundiru.
Oko stola, pretrpanog mnoštvom činija, muvala se užurbana i
mnogobrojna posluga, među kojom se isticao nadzornik strogim
pogledom, debelim trbuhom i dostojanstvenom nepomičnošću. —
Prvi trenuci ručka bili su posvećeni jedino proizvodima naše starinske
kuhinje; samo su zvek tanjira i cangaranje zaposlenih kašika remetili
opšte ćutanje. Najzad, videći da je vreme da se gosti zabave prijatnim
razgovorom, domaćin se osvrte i upita:
— A gde je Jekimovna? Neka dođe ovamo.
Nekoliko slugu baš htede da jurne po nju na sve strane, ali u tom
trenutku uđe pevajući i pocupkujući jedna stara žena, nabeljena i
narumenjena, sva nakinđurena cvećem i lažnim nakitom, u suknenom
krinolinu, obnažena vrata i grudi. Kad je videše, svi se razveseliše.
— Zdravo, Jekimovna — reče knez Likov — kako mi živiš?
— Fino, ubavo, kume; pevam, igram, đuvegiju čekam.
— Gde si bila, luda glavo? — upita je domaćin.
— Gizdala se, kume, za drage goste, za božji praznik, po naredbi
carske vlasti zbog boljarske časti, na smeh celom svetu, po švapskom
adetu.
Na ove reči razleže se gromki smeh, a luda stade na svoje mesto,
iza domaćinove stolice.
— Luda laže, laže, al’ istinu kaže — reći će Tatjana Afanasjevna,
starija sestra domaćinova, koju je on iskreno poštovao. — Kako se ovo
danas oblače zaista služi na smeh celom svetu! Kad ste vi, baćuške
moje, obrijali brade i natukli na sebe te potkresane kaftane, onda o
ženskim prnjama ne vredi ni govoriti, ali mi je mnogo žao, bogami,
sarafana, devojačkih traka i ubradača. Ne znaš da li da se smeješ ili da
plačeš kad pogledaš ove današnje lepotice: kose zategle kao volujsku
bešiku, pa ti se namazale, pa se francuskim brašnom posule, pa

23
stomačić stegle samo što se ne prekine, a donje suknje natakle na
obruč: u kola mogu da sednu samo postrance, a kad kroz vrata ulaze,
moraju da se pogrbe; ni stati ni sesti, da se čovek onesvesti; —
mučenice su to prave, golubice moje!
— O, majčice, Tatjana Afanasjevna — reče Kirilo Petrovič T.,
nekadašnji načelnik u Rjaznu, gde je stekao tri hiljade duša i mladu
ženu, i jedno i drugo pola radom, a pola kradom. — Ako mene pitate,
žena nek’ se oblači kako hoće: volja joj kao kaluđerica, volja joj kao
kineska carica; samo neka svakoga meseca ne naručuje nove haljine, a
one pređašnje, još nove, da baca. Nekad je unuka u miraz dobijala
babin sarafan, a ove današnje krinoline — danas vidiš na gospođi,
sutra na sluškinji. Šta ćeš? Propast ruskoga plemstva! Nesreća, pa to ti
je.
Rekavši to, on s uzdahom pogleda na svoju Mariju Iljiničnu, kojoj
se, izgleda, nimalo nisu sviđale ni slavopojke starim vremenima ni
pokude najnovijih običaja. I ostale su lepotice delile s njom
nezadovoljstvo, ali su ćutale, jer su tada skromnost smatrali kao
neophodnu osobinu svake mlade žene.
— A ko je za to kriv? — reče Gavrilo Afanasjevič, sipajući u čašu
penušavi kvas. — Zar nismo mi sami? Mlade žene luduju, a mi im
odobravamo.
— A šta da radimo, kad se mi ne pitamo? — izjavi Kirilo Petrovič.
— Možda bi kogod ženu rado zatvorio u kavez, al’ šta ćeš kad nju
dobošem zovu na zabavu. Muž uzdiše za kandžijom, al’ žena štuca za
haljinom. Ah, već i te zabave; Gospod nam ih posla za grehove naše!
Marija Iljinična sedela je kao na iglama i jezik je sve svrbeo; najzad
nije mogla otrpeti, okrenula se mužu i zapitala ga, s kiselim osmejkom,
šta on to nalazi ružno na zabavama?
— Pa ružno je to — odgovori razdraženi muž — što, otkad nasta
taj adet, muževi nikako da ugode ženama; žene su zaboravile reč
apostolsku: žena da se boji svojega muža; ne vode brigu o domaćinstvu,
nego o novim haljinama; ne misle kako da umoste mužu, nego kako
bi se svidele oficirima-vetropirima. Ta zar dolikuje plemićki, milostiva
gospo, ruskoj bol jarici ili boljarskoj kćeri, da se barabari sa švapskim
duvandžijama i njihovim izmećarkama? Da li se igde čulo do ponoći
skakati i razgovarati s mladim ljudima, pa da je bar s rođacima, nego
s nepoznatim belosvetskim!

24
 — Reko bih što mi je na duši, ali i duvar ima uši — dobaci
namrgodivši se Gavrilo Afanasjevič. — Priznajem, ni meni se ne
sviđaju te zabave: možeš nagaziti na pijanicu ili da te i samoga za
podsmeh do besvesti napiju. Sve paziš da ti kakva protuva ne
podmetne kćeri kakvu čikarmu, a mladež se danas tako iskvarila da
ni na šta više ne liči. Eto, na primer, sin pokojnoga Jevgrafa Sergejeviča
Korsakova na proSaštoj zabavi napravio je toliko pokora s Natašom
da mi je došlo da propadnem u zemlju od stida. Sutradan, gledam,
vozi se neko pravo u dvorište; mislim koga mi to bog šalje, da nije knez
Aleksandar Danilovič? Ne, nije on, nego Ivan Jevgrafovič! Nije mogao
da zastane pred kapijom pa da peške dođe do trema, nego ti uleteo,
počeo nogom šarati, rastrućao se... Luda Jekimovna podražava ga da
pukneš od smeha. Hajde, luda glavo, predstavljaj toga majmuna iz
inostranstva!
Na to luda Jekimovna dohvati poklopac s neke činije, uze ga pod
mišku kao cilindar pa se poče kriviti, nogom šarati i klanjati se na sve
strane, govoreći: —Musje ... mamzel... asambleja ... pardon — na šta
ponovo ruknu dugotrajni sveopšti smeh zadovoljnih gostiju.
— E, baš, vala, pljunuti Korsakov — reče stari knez Likov, otirući
suze od smeha, kada se malo povratiše.
— A zašto kriti greh? Niti je on prvi ni poslednji koji se vratio iz
Svapske u svetu Rusiju kao čuvida. Šta su tamo naučila naša deca?
Strugati nogama, torokati bog ti ga zna kojim jezikom, prezirati starije,
pa čak i vulati se oko tuđih žena. Prosti mi, bože, onaj carev Arapin od
svih mladića vaspitanih u stranim zemljama još ponajviše liči na
čoveka.
— Da, da — primeti Gavrilo Afanasjevič — to je čovek ozbiljan i
od reda, a ne vetropir ... Ama, ko to uđe na kapiju u dvorište? Da nije
opet onaj prekomorski majmun? Šta zijate, stoke jedne — produži on,
okrenuvši se slugama — trčite, oterajte ga i da ubuduće...
— Ej ti, matora bradurino, ne trabunjaj koješta — prekide ga luda
Jekimovna. — Zar si ćorav? Saonice su to gospodareve, car je došao!
Gavrilo Afanasjevič naglo se diže od stola, a gosti pritrčaše
prozorima i zaista spaziše cara koji se peo u trem opirući se o rame
svoga posilnoga. Svi se uzbuniše. Domaćin se požuri u susret Petru;
sluge se rastrčaše kao pomahnitale, a gosti se prepadoše; neki su čak
pomišljali kako će što pre otići kući. Odjednom se u predsoblju razleže

25
Petrov gromki glas, sve umuče, i car uđe u pratnji domaćina smušenog
od radosti.
— Zdravo da ste, gospodo! — reče Petar vesela lica. Svi se duboko
pokloniše. Hitri carev pogled pronađe u gomili mladu domaćinovu
kćer i on je prizva. Natalija Gavrilovna priđe mu dosta smelo, ali joj
porumeneše ne samo uši već i ramena.
— Sve si lepša! — reče joj car i po svom običaju poljubi je u glavu,
pa se okrete gostima. — Da vas nisam uznemirio? Jeste li ručali?
Molim vas, sedite, a meni, Gavrilo Afanasjeviču, daj-der anasonlije.
Domaćin pritrča dostojanstvenom nadzorniku posluge, prihvati iz
njegovih ruku poslužavnik, sam napuni zlatnu čašicu i pruži je,
poklonivši se, caru. Petar je ispi, uze zalogaj-dva pereca i ponovo
pozva goste da nastave ručak. Svi su zauzeli svoja pređašnja mesta,
sem patuljice i nastojnice; one nisu smele ostati za stolom koji je car
uđostojio svojim prisustvom. Petar je seo kraj domaćina i zatražio šči.
Carev posilni dodade mu drvenu kašiku, ukrašenu slonovačom, i nož
i viljušku sa zelenom koštanom drškom, pošto Petar nikada nije
upotrebljavao drugog pribora za jelo, sem svoga. Maločas onako
bučno živ, pun veselja i ćaskanja, ručak se nastavi tiho i usiljeno.
Domaćin iz poštovanja i od radosti ništa nije jeo, a i gosti su se samo
pretvarali da jedu, slušajući sa strahopoštovanjem kako car nemački
razgovara sa zarobljenikom Šveđaninom o ratu godine 1701. Luda
Jekimovna, koju je car u nekoliko mahova zapitkivao, odgovarala mu
je s plašljivom uzdržljivošću, što (uzgred rečeno) nije nikako
pokazivalo da je po prirodi glupa. Najzad se ručak završi. Car ustade,
a za njim i svi gosti.
— Gavrilo Afanasjeviču — reče on domaćinu — hteo bih da
porazgovaram s tobom nasamo — i uzevši ga pod ruku, povede ga u
gostinsku sobu, pa zaključa vrata za sobom.
Gosti ostadoše u trpezariji, šapućući o ovoj iznenadnoj poseti i,
bojeći se da ne budu neskromni, ubrzo se jedan po jedan razidoše, i ne
zahvalivši domaćinu na gostoprimstvu. Njegov tast, kći i sestra
ispraćali su ih nečujno do praga, te tako ostadoše sami u trpezariji,
očekujući da car iziđe.

26
 GLAVA PETA
Pola časa kasnije vrata se otvoriše i Petar iziđe pa, značajno
klimnuvši glavom na trostruki poklon kneza Likova, Tatjane
Afanasjevne i Nataše, pođe pravo u predsoblje. Domaćin mu prinese
njegovu crvenu bundu, doprati ga do saonica i na izlazu mu zahvali
na ukazanoj počasti. Petar ode.
Vrativši se u trpezariju Gavrilo Afanasjevič izgledao je mnogo
zabrinut. On srdito zapovedi slugama da brzo pospreme sto, posla
Natašu u njenu sobu, a sestri i tastu reče da ima nešto s njima da
razgovara, te ih pozva u sobu za spavanje u kojoj bi obično odahnuo
posle ručka. Stari knez izvali se u hrastovu postelju, a Tatjana
Afanasjevna sede u starinsku, suknom presvučenu naslonjaču,
podmetnuvši pod noge stoličicu. Gavrilo Afanasjevič zaključa sva
vrata, sede na postelju do nogu kneza Likova i poče tiho ovaj
razgovor:
— Nije me uzalud gospodar pohodio: šta mislite o čemu je
izvoleo sa mnom govoriti?
— Otkuda ćemo znati, braco?! — reče Tatjana Afanasjevna.
— Da nije naumio car da ti da kakvo vojvodstvo? — reče mu tast.
— Odavno je već vreme. Ili ti je predložio da budeš poslanik? Valjda
će i ugledne ljude, a ne samo svoje pisarčiće, slati stranim vladarima?
— Ne — odgovori zet i natmuri se — ja sam čovek starinskoga
kova, i naša se služba sada ne traži, mada pravoslavni ruski plemić
vredi bar koliko današnje novajlije, kojekakvi škembari i nekrsti, ali to
je druga stvar.
— Pa o čemu se to, braco — reći će Tatjana Afanasjevna — tako
dugo udostojio s tobom razgovarati? Da te nije kakva beda zadesila,
Gospode spasi i pomiluj!
— Kako se uzme, ali sam se, priznajem, prilično zabrinuo.
— Pa šta je, braco? U čemu je stvar?
— Tiče se Nataše: car je bio da je prosi.
— Hvala bogu — reče Tatjana Afanasjevna i prekrsti se. —
Devojka je za udaju, a kakav navodadžija, takav i đuvegija. Da, bože,
ljubavi i sloge, a počast je velika. Za koga li je to car traži?
— Hm! — uzdahnu Gavrilo Afanasjevič — za koga? To i jest baš
ono, za koga!?

27
 — Pa za koga, de? — ponovi knez Likov, koga je već počeo da
hvata san.
— Pogađajte! — reče Gavrilo Afanasjevič.
— E, braco — odgovori starica — kako ćemo pogoditi? Zar je
malo đuvegija na dvoru; svaki bi rado uzeo tvoju Natašu. Da nije
Dolgoruki?
— Ne, nije Dolgoruki.
— Nek’ ide zbogom: strašno je naduven. Da nije Šein ili
Trojekurov?
— Ne, ni jedan ni drugi.
— Ta i oni mi nisu po volji: vetropiri, suviše zapojeni nemačkim
duhom! A da nije Miloslavski?
— Ne, ni on.
— Nek’ i on ide zbogom: bogat, ali glup. Ko, dakle? Jelecki?
Ljvov? Nije? A da nije Raguzinski? E, ja ti tu nisam pametna. Pa reci
jednom za koga to car prosi Natašu?
— Za Arapina Ibrahima.
Starica na to uzviknu i pljesnu rukama. Knez Likov podiže glavu s
uzglavlja, i kao van sebe ponovi: za Arapina Ibrahima!
— Baćuška, braco moj — reći će na to starica glasom punim suza
— ne ubijaj svoje čedo rođeno, ne daj Naticu u kandže crnome đavolu!
— Ali kako mogu — odgovori Gavrilo Afanasjevič
— da to odbijem gospodaru koji nam za to obriče svoju milost, i
meni i čitavom našem rodu?
— Kako? — uzviknu stari knez, kome se san sasvim preseče —
zar Natašu, unuče moje, da udam za kupljenog Arapina?
— On nije prostoga porekla — reče Gavrilo Afanasjevič — on je
arapskoga sultana sin. Nevernici su ga zarobili i predali Carigradu, pa
ga naš poslanik spasio i poklonio caru. Arapinov stariji brat dolazio je
u Rusiju sa znatnim otkupom i. . .
— Baćuška moj, Gavrilo Afanasjeviču — prekide ga starica — čuli
smo ni već priče o Bovi Kraljeviću i Jeruslanu Lazareviču. 13 Nego,
bolje će biti da nam kažeš šta si ti odgovorio caru na njegovu prosidbu.
— Rekao sam da je on naš gospodar i da je naša dužnost, kao
slugama njegovim, da mu se u svemu pokoravamo.

13
Junaci iz ruskih srednjovekovnih priča.

28
 U taj mah pred vratima nešto lupnu. Gavrilo Afanasjevič pođe da
ih otvori, ali oseti neki otpor, te ih jako gurnu; vrata se otvoriše — i oni
spaziše Natašu kako u nesvesti leži na okrvavljenom podu.
Njoj srce beše zamrlo kad se car zatvorio s njenim ocem. Neka
slutnja joj nagovesti da se to nje tiče, pa kad joj Gavrilo Afanasjevič
reče da iziđe, jer ima nešto da kaže njenoj tetki i dedi, ona nije mogla
odoleti ženskoj radoznalosti, nego se lagano prikrala kroz sporedne
sobe vratima spavaonice te joj nije umakla nijedna reč ovoga strašnoga
razgovora. Kada je čula poslednje reči očeve, sirota devojka izgubi
svest i padajući razbi glavu o okovani kovčeg u kome se čuvala njena
sprema.
Sluge se sjatiše i podigoše Natašu, te je odvedoše u njenu sobicu i
položiše na postelju. Posle nekog vremena ona se osvesti, otvori oči,
ali nije poznala ni oca ni tetke. Obuze je jaka groznica i ona je u zanosu
jednako buncala o carevom Arapinu, o svadbi, pa odjednom zavapi
tužnim glasom koji je prodirao do srca:
— Valerijane, dragi Valerijane, živote moj! Spasi me; evo ih, evo
ih! . ..
Tatjana Afanasjevna pogleda uznemireno brata koji je prebledeo,
ugrizao se za usnu i ćuteći izišao iz sobe. Vrati se starome knezu koji
se nije mogao popeti uza stepenice, te je ostao u prizemlju.
— Kako je Nataša? — upita stari knez.
— Zlo — odgovori ožalošćeni otac — lošije nego što sam mislio:
bunca u nesvestici o Valerijanu.
— A ko je taj Valerijan? — upita uzbuđeni starac.
— Da nije onaj siromašak, strelčev sin, što se vaspitavao u tvojoj
kući?
— Taj lično — odgovori Gavrilo Afanasjevič. — Na moju nesreću,
otac njegov mi je za vreme pobune spasao život, a mene vrag natera
da uzmem u svoju kuću to prokleto vučje štene. Pre dve godine, kad
su ga po njegovoj molbi primili u puk, Nataša se rasplakala prilikom
rastanka s njim, a on je stajao kao skamenjen. Meni je to izgledalo
sumnjivo, pa sam i sestri o tom govorio. Ali ga otada Nataša nije
pominjala, a i od njega ne bi nikakva glasa. Mislio sam da ga je
zaboravila, ali sad je jasno da nije. — Dakle, odlučeno je: udaće se za
Arapina.
Knez Likov se nije protivio; bilo bi uzaludno. On ode kući, Tatjana

29
Afanasjevna osta kraj Natašine postelje, a Gavrilo Afanasjevič, pošto
posla po lekara, zatvori se u svoju sobu i sva njegova kuća utonu u
tišinu i tugu.
Iznenadna proševina začudila je Ibrahima isto onoliko koliko i
Gavrila Afanasjeviča. Evo kako se to dogodilo: radeći nešto s
Ibrahimom, Petar mu reče:
— Vidim, bratac, da si nešto tužan; kaži mi iskreno šta ti
nedostaje?
Ibrahim je uveravao cara da je zadovoljan svojom sudbinom i da
bolje sudbine ne želi.
— E, pa lepo — na to će car — ako tuguješ bez uzroka, ja onda
znam čime ću te razvedriti.
Kad su svršili posao, Petar upita Ibrahima:
— Da li ti se sviđa ona devojka s kojom si igrao menuet na prošloj
zabavi?
— Ona je, gospodaru, vrlo mila devojka, i kako mi se čini,
skromna i dobra.
— E, pa upoznaću te pobliže s njom. Da li bi se oženio njome?
— Zar ja, gospodaru? ...
— Čuj me, Ibrahime! Ti si čovek samohran, bez roda i plemena,
tuđin svima, osim meni. Da danas umrem, šta bi sutra bilo s tobom,
jadni moj Arapine? Valja ti se okućiti za vremena, naći oslonca u
novim vezama, sklopiti savez s ruskim plemstvom.
— Gospodaru, ja sam srećan dok me štiti i dok mi je milostivo
Vaše veličanstvo. Neka mi bog da da ne preživim svoga cara i
dobrotvora — ja više ništa ne želim, ali kad bih i imao nameru da se
ženim, hoće li na to pristati ova mlada devojka i njena rodbina. Moj lik
...
— Tvoj lik? Koješta? Po čemu ti nisi momak od oka? Mlada
devojka mora poslušati svoje roditelje, a videćemo šta će reći stari
Gavrilo Rževski, kad je ja lično budem prosio za tebe.
Posle ovih reči car naredi da se spreme saonice i ostavi Ibrahima,
utonula u duboke misli.
— Da se oženim? — mislio je Afrikanac. — A zašto da to ne
učinim? Zar je meni suđeno da provedem život bez druga, da ne
saznam za najlepša uživanja i najsvetije dužnosti ljudske jedino stoga
što sam rođen pod žarkim podnebljem? Ali ja se ne mogu nadati da

30
ću biti voljen. Pa to je detinjast izgovor! Zar se može verovati ljubavi!
Zar ona postoji u ženskom lakomislenom srcu? Odrekao sam se jed-
nom zasvagda tih stalnih zabluda, izabrao sam druge varke koje su
postojanije. Gospodar pravo veli: valja mi obezbediti budućnost.
Oženjen mladom Rževskom, pristupiću ponosnom ruskom plemstvu
i neću više biti pridošlica u svojoj novoj otadžbini. Od žene neću tražiti
ljubav; biće mi dovoljno da mi bude verna, a njeno prijateljstvo dobiću
postojanom nežnošću, poverenjem i trpeljivošću.
Po svom običaju, Ibrahim se hteo latiti posla, ali mu se mašta beše
i suviše razigrala. On ostavi hartije i ode da luta po obalama Neve.
Odjedared ču Petrov glas; obazre se i spazi cara koji je, vrativši sanke,
išao za njim vesela lica.
— Sve je, bratac, gotovo — reče mu Petar, uhvativši ga ispod ruke
— isprosio sam ti devojku. Sutra se odvezi svome tastu, ali pazi, ne
vređaj njegovu boljarsku oholost: saonice ostavi pred kapijom, pa
pređi pešice kroz dvorište; popričaj s njim o njegovim zaslugama i o
slavi njegova roda i on će za tobom i u goru i u vodu. A sad — nastavi
on mahnuvši štapom — odvešćeš me onom nikogoviću Daniliču da se
bočim s njim zbog nekih njegovih novih šeretluka.
Srdačno zahvalivši Petru za njegovu očinsku brigu, Ibrahim ga
doprati do divnoga dvorca kneza Menšikova i vrati se kući.

31
 GLAVA ŠESTA
Kandilo je mirno svetlucalo pred staklenim okvirom u kome su
blistale stare porodične ikone, okovane zlatom i srebrom. Njegova
treperava svetlost blago je obasjavala postelju pod zavesama i stočić,
pretrpan stakaocima sa natpisima. Kraj peći je sedela služavka sa
preslicom, i samo tihi šum njena vretena remetio je tišinu u sobici.
— Ko je tu? — ču se slabi glas.
Služavka se odmah diže, priđe postelji i lagano podiže zavesu.
— Hoće li skoro svanuti? — upita Natalija.
— Pa sad je već podne — odgovori služavka.
— O, bože, zašto je tako mračno?
— Zastrti su prozori, gospođice.
— Daj-der mi, brže, da se obučem.
— Ne može, gospođice, doktor ne dopušta.
— Zar sam bolesna? Je li odavno?
— Pa ima već dve nedelje.
— Je li moguće? A meni se čini kao da sam tek juče legla ...
Nataša ućuta: trudila se da pribere rasturene misli. Nešto se s njom
dogodilo, ali šta je to upravo bilo, nije se mogla setiti. Služavka je i
dalje stajala kraj nje, čekajući šta će narediti. U taj čas odjeknu odozdo
neka potmula buka.
— Šta je to? — zapita bolesnica.
— Ručala gospoda, pa ustaju — odgovori služavka.
— Sad će ovamo da dođu Tatjana Afanasjevna.
Nataša kao da se obradovala i mahnu slabačkom rukom. Služavka
spusti zavesu i ponovo sede uz preslicu.
Posle nekoliko trenutaka na vratima se pojavi glava u beloj, širokoj
kapici sa trakama tamne boje i zapita u po glasa:
— Kako je Nataša?
— Dobar dan, tetiće — reče polagano bolesnica, a Tatjana
Afanasjevna na to pohita k njoj.
— Gospođica je došla k sebi — reče služavka, pažljivo primičući
naslonjaču.
Starica je suznih očiju poljubila bledo, ispaćeno lice svoje bratanice
i sela kraj nje. Odmah za njom uđe Nemac, lekar, u crnom kaputu i s
učenjačkom vlasuljom, opipa Natašino bilo i reče prvo latinski, a zatim

32
ruski, da je opasnost minula. Zaiskavši hartije i mastila, on napisa nov
recept i ode, a starica usta i, ponovo poljubivši Nataliju, uputi se u
prizemlje Gavrilu Afanasjeviču da mu odnese dobre vesti.
U gostinskoj sobi sedeo je carev Arapin, u mundiru, sa mačem, i s
kapom u rukama, i razgovarao sa Gavrilom Afanasjevičem. Opružen
na mekanom divanu, Korsakov ih je rasejano slušao i draškao ostarela
hrta; kad mu je to dosadilo, prišao je ogledalu, uobičajenom pribežištu
svoje besposlice, i u njemu opazio Tatjanu Afanasjevnu koja je sa vrata
davala bratu neke znake, trudeći se da je ne primete.
— Zovu vas, Gavrilo Afanasjeviču — reče Korsakov, okrenuvši
mu se, te prekide Ibrahima.
Gavrilo Afanasjevič odmah se uputi sestri i pritvori za sobom vrata.
— Divim se tvome strpljenju — reče Korsakov Ibrahimu. — Čitav
čas sluSaš trabunjanje o starini roda Likova i Rževskih i još pridodaješ
svoje moralno-poučne primedbe! Na tvom mestu j’aurais plante la14
toga starog drekavca i ceo njegov rod, zajedno s Natalijom
Gavrilovnom, koja mi se tu kmezi i pravi da je bolesna, une petite
sante.15 Reci mi, duše ti: Zar si zbilja zaljubljen u tu malu mijauree?16
— Ne — odgovori Ibrahim. — Ne ženim se, naravno, iz ljubavi,
nego posle zrelog razmišljanja, ali samo ako joj ne budem odvratan.
— Čuj me, Ibrahime, poslušaj bar jedared moj savet: veruj mi,
pametniji sam nego što izgledam. Mani se te budalaste misli — nemoj
se ženiti. Meni se čini da tvoja zaručnica nije bog zna kako raspoložena
prema tebi. Zar ne biva svašta na svetu? Na primer, ja, razume se,
nisam ružan čovek, ali se ipak dešavalo da sam nabijao rogove i
takvim muževima koji nisu bili, tako mi boga, nimalo grđi od mene.
Pa i ti sam.. . sećaš li se našeg prijatelja u Parizu grofa D...? Ne treba se
uzdati u žensku vernost; srećan je onaj koji je ravnodušan prema njoj.
Ali ti? Zar s tom tvojom plahovitom, setnom i sumnjičavom naravi, s
tim tvojim spljoštenim nosom, debelim usnama, s tom tvojom četkom
na glavi, da se strmoglaviš u sve opasnosti braka?
— Hvala ti na drugarskom savetu — prekide ga hladno Ibrahim
— ali ti znaš poslovicu: »Ne trudi se da ljuljaš tuđu decu ...«

14Poslao bih do đavola.

15Slabog zdravlja.
16Lutkicu.

33
34
35
 — Pripazi, Ibrahime — na to će smejući se Korsakov — da ti se
posle ne dogodi da tu poslovicu potvrdiš, i to u bukvalnom smislu.
Za to vreme razgovor u drugoj sobi posta mnogo življi.
— Ubićeš je — govorila je starica. — Ona ne može podneti da ga
vidi.
— Ali razmisli sama — odgovori joj uporni brat — evo kako već
dve nedelje dolazi mladoženja, a još zaručnice nije video. Čovek će, na
kraju krajeva, pomisliti da je njena bolest obična izmišljotina i da mi
samo odugovlačimo kako bi ga se ratosiljali. A šta će tek reći car? On
je ionako već triput slao da pitaju o Natalijinom zdravlju. Najposle,
tvoja volja, ali ja ne mislim da se svađam s njima.
— Gospode, bože moj — reče Tatjana Afanasjevna — šta će biti s
njom, jadnicom? Pusti me bar da je pripremim za ovu posetu.
Gavrilo Afanasjevič joj to odobri i vrati se u gostinsku sobu.
— Hvala bogu — rekao je Ibrahimu — opasnost je minula.
Nataliji je mnogo bolje i da nije zazorno ostaviti ovde samoga našeg
dragog gosta Ivana Jevgrafoviča, ja bih te odveo gore da vidiš svoju
zaručnicu.
Na to je Korsakov čestitao Gavrilu Afanasjeviču, zamolio ga da se
ne uznemiruje, ubedio ga da i inače što pre mora da pođe, te je požurio
u predsoblje, ne dopustivši domaćinu da ga isprati.
Međutim je Tatjana Afanasjevna pohitala da pripremi bolesnicu
pred kojom je imao da se pojavi strašni gost. Ušavši u sobu, ona, onako
zadihana, sede na postelju i uze Natašu za ruku, ali nije stigla još ni
jedne reči da progovori kad se vrata otvoriše. Natalija zapita:
— Ko je došao?
Starica sva premre i zaneme. Gavrilo Afanasjevič podiže zavesu,
hladno pogleda bolesnicu i zapita je kako joj je. Bolesnica je htela da
mu se osmehne, ali nije mogla. Surovi izraz na očevu licu prenerazi je
i ona se uznemiri. U isti mah učini joj se kao da neko stoji kraj
uzglavlja. S naporom je podigla glavu i najednom poznala careva
Arapina. Odmah se svega setila, a i sve strahote budućeg života
iziđoše joj pred oči. Ali njena iznurena priroda ne oseti neki naročiti
potres. Ponovo je spustila glavu na uzglavlje i zaklopila oči... a srce joj
je nemoćno kucalo. Tatjana Afanasjevna dade znak bratu da bolesnica
hoće da zaspi, te svi iziđoše lagano iz sobe, sem služavke koja opet
sede za preslicu.

36
 Nesrećna lepotica otvori oči i kad nije više videla nikoga oko svoje
postelje, ona dozva služavku i posla je po patuljicu. Ali baš u tom
trenutku punačka, stara đavolica, i sama se dokotrlja kao lopta do
njene postelje. Pojurivši, koliko su je mogle poneti njene kratke nožice,
za Gavrilom Afanasjevičem i Ibrahimom, Lastica je (tako su zvali
patuljicu) poletela uza stepenice i pritajila se iza vrata, jer nije mogla
da se odrekne radoznalosti, te osobine lepoga pola. Patuljica sede uz
postelju na klupicu.
Još nikad nije bilo ni manjeg tela ni više duhovne živosti! Ona se
petljala u sve, sve doznavala, o svemu vodila brigu. Lukavom i
udvoričkom pameću ona je umela da zadobije ljubav svojih gospodara
i da navuče na se mržnju sve kućne čeljadi. Gavrilo Afanasjevič slušao
je njene dostave, žalbe i kojekakve sitne molbe; Tatjana Afanasjevna
svaki čas bi je pitala za mišljenje i upravljala se prema njenim
savetima, a Nataša joj je bila neizmerno odana i poveravala joj svoje
misli i sve nemire svoga šesnaestogodišnjeg srca.
— Da li znaš, Lastice — reče joj — da me tatica udaje za Arapina?
— Patuljica je duboko uzdahnula i njeno smežurano lice još više se
smežuralo. — Zar nema nikakve nade — nastavi Nataša — zar tatica
neće da se sažali na mene?
Patuljica zatrese glavom.
— Zar se ne zauzimaju za mene dedica ili tetića?
— Ne, gospođice. Dok si ti bolovala, Arapin je uspeo da ih sve
zamađija. Gospodaru je pamet zavrteo, knez samo o njemu bulazni, a
Tatjana Afanasjevna veli: »Baš je šteta što je Arapin; boljega
mladoženju od njega nećemo naći«.
— O, bože moj, bože moj — jadikovala je sirota Nataša.
— Ne tuguj, lepotice naša — reče patuljica, ljubeći joj slabačku
ruku. — Ako baš i moraš poći za Arapina, bićeš ipak slobodna. Danas
nije kao što je bilo u staro doba: muževi žene ne zatvaraju, a čujem da
je Arapin i bogat: biće vam kuća kao saće meda, sve ćeš pevati po njoj..
— Jadni Valerijan! — reče Nataša, ali tako tiho da je patuljica
mogla samo naslutiti, ali ne i čuti ove reći.
— Da, da, gospođice — rekla joj je ona tajanstvenim prigušenim
glasom — da manje misliš o onom strelčevom siromašku, ne bi u
zanosu o njemu bulaznila, pa se ni baćuška ne bi ljutio.
— Šta? — na to će uplašeno Nataša. — Buncala sam o Valerijanu?

37
I tatica to čuo i ljuti se?
— Otud i jeste sva nevolja — odgovori patuljica. — Ako ga sad
budeš molila da te ne udaje za Arapina, on će odmah pomisliti da je
zbog Valerijana. Nego, nema se kud: valja se pokoriti volji roditelja pa
nek’ bude šta mora biti.
Nataša ne izusti ni reći. Misao da otac zna za tajnu njenog srca jako
je uticala na njenu maštu. Ostala joj je samo jedna nada: da umre pre
mrske svadbe. Ova je misao uteši. Njena nemoćna i ojađena duša
predade se svojoj sudbini.

38
 GLAVA SEDMA
U kući Gavrila Afanasjeviča, u onom uzanom sobičku sa jednim
prozorčetom što je od trema udesno, stajala je skromna postelja,
pokrivena vunenim pokrivačem, a ispred postelje, na stočiću od
jelovine gorela je lojana sveća i ležale otvorene note. Na zidu su visili
stari plavi mundir i njegov vršnjak trorogi šešir, a nad njima pomoću
ekserčića prikovan loš otisak drvoreza, slika Karla XII na konju. U
ovom skromnom staništu razlegali su se zvuci flaute. Njen samotni
stanovnik, učitelj igranja — zarobljenik, u domaćoj haljini i kapici,
razgonio je osamu te zimske večeri svirajući starinske švedske
marševe koji su ga podsećali na veselo doba njegove mladosti. Pošto
je proveo čitava dva časa u ovom vežbanju, Šveđanin rasklopi svoju
flautu, ostavi je u kutiju i poče da se svlači.
U taj mah škljocnu kvaka na njegovim vratima i jedan mlad, lep
čovek visoka rasta, u mundiru, uđe u sobu.17
Začuđen, Šveđanin smesta ustade.
— Zar me ne poznaješ, Gustave Adamiču — reče mu mladi
posetilac uzbuđenim glasom — zar se ne sećaš mališana koga si učio
švedskim vojničkim vežbama i s kojim umalo nisi, pucajući iz dečjega
topčića, izazvao požar u ovoj istoj sobici?
Gustav Adamič ga je netremice pažljivo posmatrao...
— Ah — uskliknu on najzad, zagrlivši ga — strafo, otafno ti ofte?
Sedi, ti, topri fragolan, da raskofaramo . . .18

17 Pisac ovde misli na Valerijana.

18 Gustav Adamič ovde izgovara ruske reči tvrdo, kao Šveđanin. (»Zdravo, odavno ti ovde? Sedi,
ti, dobri vragolane, da razgovaramo.«)

39
 PRIPOVETKE POKOJNOG
IVANA PETROVIČA BJELKINA
Gospođa Prostakova

Da, dragi moj, on je još od

malih nogu bio ljubitelj priča.

Skotinin

Mitrofan je na mene.

Fonvizin, Mamino dete

40
 OD IZDAVAČA
Lativši se posla oko izdavanja Pripovedaka I. P. Bjelkina, koje sada
pružamo publici, želeli smo da im priključimo životopis pokojnog
pisca, ma i ukratko, da bismo tako bar donekle zadovoljili opravdanu
radoznalost ljubitelja domaće književnosti. Stoga smo se obratili
Mariji Aleksejevnoj Trafilini, najbližoj rođaci i naslednici Ivana
Petroviča Bjelkina, ali nam ona, na žalost, nije mogla poslati nikakvih
obaveštenja o njemu, pošto ga uopšte nije poznavala. Ona nam je
savetovala da se za to obratimo jednom poštovanom mužu koji je bio
prijatelj Ivana Petroviča. Mi smo poslušali njen savet i na naše pismo
dobili smo odgovor koji smo želeli i koji navodimo. Objavljujemo ga
bez ikakvih promena i primedbi, kao dragocen spomenik plemenita
primera mišljenja i dirljiva prijateljstva, a u isti mah i kao sasvim
dovoljnu građu za opis jednoga života.

Milostivi gospodine***
Vaše cenjeno pismo od 15. ovog meseca imao sam čast primiti
23. istog meseca; u njemu vi kazujete da biste želeli da imate do
tančina podatke o vremenu rođenja i smrti, o službi, domaćim
prilikama, a takođe i čime se zanimao i kakve je naravi bio
pokojni Ivan Petrovič Bjelkin, moj nekadašnji prisni prijatelj i
sused po imanju. S velikim ličnim zadovoljstvom izvršujem ovu
vašu želju i dostavljam vam, miloštivi gospodine moj, sve čega
se iz njegovih razgovora a i iz svojih ličnih zapažanja mogu setiti.
Ivan Petrovič Bjelkin rodio se od čestitih i plemenitih roditelja
godine 1798. u selu Gorjuhinu. Pokojni otac njegov, major druge
klase Petar Ivanovič Bjelkin, oženio se devojkom Pelagijom
Gavrilovnom iz kuće Trafilinih. Nije bio bogat čovek, ali je bio
umeren i veoma razborit u domaćim poslovima. Njihov sin je do-
bio osnovno obrazovanje kod seoskoga crkvenjaka. Kako
izgleda, od toga čestitog čoveka primio je ljubav prema knjizi i
zanimanje za rusku književnost. Godine 1815. stupio je u službu
u pešački lovački puk (broja se njegova ne sećam), u kome se
bavio sve do godine 1823. Smrt njegovih roditelja, koja se
dogodila gotovo u to vreme, primorala ga je da da ostavku i da
ode u selo Gorjuhino, na svoju očevinu.

41
 Prihvativši se uprave imanja, Ivan Petrovič, zbog svoje
neiskusnosti i blagosti, brzo je unazadio svoje gazdinstvo i
olabavio strogi red koji behu uveli njegovi roditelji. On smeni is-
pravnoga i okretnoga seoskog starešinu, kojim njegovi seljaci (po
svom običaju) nisu bili zadovoljni, i predade upravu sela svojoj
staroj ključarici, koja je zadobila njegovo poverenje veštim
pripovedanjem priča. Ova glupava starica nije nikako umela
razlikovati među novčanicama dvadeset pet rubalja od
pedesetice; seljaci, kojima je svima kumovala, nisu se nje nimalo
bojali, a seoski starešina, koga su sami izabrali, toliko im je
povlađivao, kradući zajedno s njima, da je Ivan Petrovič bio
primoran da ukine spahijski kuluk i da ga zameni sasvim
umerenom naknadom. Ali su seljaci, iskorišćujući njegovu
slabost, već prve godine izmolili naročite olakšice, a narednih
godina su više od dve trećine svoga desetka plaćali orasima,
borovnicama i sličnim, pa i tako nisu dospevali da sve dadu.
Pošto sam bio prijatelj pokojnom ocu Ivana Petroviča, smatrao
sam za dužnost da i sina savetujem, te sam se više puta laćao
posla da povratim pređašnji red koji je on upustio. Zbog toga
sam, došavši jednoga dana k njemu, zatražio sve poslovne
knjige, dozvao onu lopužu, seoskog starešinu, i pred Ivanom
Petrovičem stanem ih pregledati. Mladi gospodar me je u
početku pratio vrlo pažljivo i revnosno, ali kad su računi
pokazali da se za poslednje dve godine broj seljaka umnožio, a
broj spahijske živine i domaćih životinja prilično smanjio, Ivan
Petrovič se zadovoljio ovim prvim pregledom i više me nije
slušao, nego baš onoga trenutka kad sam ja svojim istraživanjem
i strogim ispitivanjem onoga lopova, kmeta, sasvim prikleštio i
kad sam ga nagnao da sasvim zamukne, čuh na svoje veliko
nezadovoljstvo kako Ivan Petrovič žestoko hrče na svojoj stolici.
Od toga časa prestao sam da se mešam u njegovo gazdovanje;
predao sam (kao i on) njegove poslove volji Svevišnjega.
Ipak se naši prijateljski odnosi zbog toga nisu niukoliko
pomutili, jer sam ja, sažaljevajući njegove slabosti i štetnu
dokolicu, toliko uobičajenu u naših mladih plemića, iskreno
voleo Ivana Petroviča, a ko ne bi voleo ovoga mladog čoveka,
tako pitoma i čestita. Od svoje strane, Ivan Petrovič pokazivao je

42
 da vrlo poštuje moje godine i bio mi je od srca odan. Do same
smrti svoje, on se gotovo svaki dan sa mnom viđao, ceneći moje
priproste razgovore, mada se mi jedan sa drugim nismo u mnogo
čemu slagali ni navikama, ni načinom mišljenja, pa ni naravi
svojom.
Ivan Petrovič vodio je sasvim umeren život i klonio se svega
što je prekomerno; nikad mu se nije dogodilo da ga vidim pripita
(a to se u našem kraju može smatrati neviđenim čudom); prema
ženskom rodu osećao je veliku naklonost, ali je bio stidljiv kao
prava devojka.1
Osim pripovedaka koje ste u vašem pismu izvoleli pomenuti,
Ivan Petrovič je ostavio mnogo rukopisa, od kojih se nešto nalazi
kod mene, a nešto je upotrebila njegova ključarka za razne
domaće potrebe. Tako su prošle zime svi prozori u njenom krilu
kuće bili oblepljeni prvim delom romana koji nije dovršio.
Pomenute pripovetke bile su, kako izgleda, njegov prvi pokušaj.
Ove su priče, kao je kazivao Ivan Petrovič, većim delom
istinite, a čuo ih je od raznih lica.19 20 Ali je imena u njima gotovo
sva sam izmislio, a nazive sela i zaselaka pozajmio iz naše
okoline, te se otuda i moje selance pokatkad pominje. Ovo nije
urađeno iz neke zle namere, nego jedino zbog nedostatka mašte.
S jeseni godine 1828. Ivan Petrovič zanemože, nazebavši, od
groznice koja pređe u vrućicu, te
umre kraj sveg neumornog staranja našega sreskog lekara,
čoveka veoma iskusna, naročito u lečenju zapuštenih bolesti kao
što su, na primer, kurje oči i tome slično.
Preminuo je na mojim rukama u tridesetoj godini života i
sahranjen je u crkvi sela Gorjuhina kraj svojih počivših roditelja.
Ivan Petrovič bio je srednjega rasta, očiju sivih, kose plave,
nosa pravilna, a lica bela i suvonjava.

19
Ovde je jedna anegdota koju ne saopštavamo, smatrajući da nije važna; uostalom, uveravamo
čitaoca da u njoj nema ničega zazornog za uspomenu Ivana Petroviča Bjelkina. — Puškinova
primedba.
20
I doista, u rukopisu g. Bjelkina nad svakom pripovetkom zabeleženo je piščevom rukom:
Slušao od toga i toga lica (čin ili zvanje i početna slova imena i prezimena). Ispisujemo za
radoznale istraživače: Upravnika poštanske stanice ispričao mu je titularni savetnik A. G. N.,
Pucanj — potpukovnik I. L. P., Ukopnika — trgovački pomoćnik B. V., Mećavu i Gospođicu
— devojka K. I. T. — Puškinova primedba.

43
 Eto, to vam je sve, milostivi gospodine moj, čega sam se
mogao setiti o načinu života i zanimanja, o naravi i spoljašnosti
pokojnoga suseda i prijatelja moga. Ako, međutim, imate
nameru da od ovoga pisma učinite ma kakvu upotrebu,
najponiznije vas molim da moga imena nikako ne pominjete, jer
ma koliko da veoma cenim i volim pisce, ipak mislim da nije
potrebno da stupam u to zvanje, za moje godine neprilično. S
istinskim poštovanjem itd.
Godine 1830, novembra 16.
Selo Nenaradovo.

Smatrajući dužnošću da poštujemo želju čestitoga prijatelja našega

pisca, izjavljujemo mu najdublju zahvalnost za poslate nam podatke i
nadamo se da će publika ceniti njihovu iskrenost i dobrodušnost.
A. P.

44
 HITAC
Gađali smo jedan drugoga.
Baratinski

Zakleo sam se da ću ga ubiti

po pravu dvoboja. (Imao sam
prava još na jedan hitac.)
Veče u bivahu

Bavili smo se tada u mestancetu***. A zna se već kakav je život

trupnoga oficira. Izjutra učenje i jahanje; ručak kod komandanta puka
ili u jevrejskoj krčmi; uveče punč i karte. U *** nije bilo nijedne bolje
kuće koja bi nas primila, i nijedne udavače; sastajali smo se jedan kod
drugoga, gde osim svojih mundira ništa drugo nismo videli.
Samo jedan jedini čovek u našem društvu nije bio vojnik. Imao je
oko trideset pet godina; stoga smo smatrali da je starac. Sve nas je
nadmašivao iskustvom, a uz to njegova stalna natmurenost, teška
narav i pogan jezik mnogo su uticali na naše mlade glave. Neka
tajanstvenost obavijala je njegovu prošlost; kao da je bio Rus, a nosio
je tuđinsko prezime. Nekada je služio kod husara i dobro se pokazao;
niko nije znao zbog čega je ostavio službu i došao da živi u ovom
bednom mestancetu, gde je živeo u isti mah i sirotinjski i rasipnički:
uvek je išao peške, u iznošenom crnom kaputu, ali mu je trpeza bila
na raspolaganju svima oficirima našega puka. Doduše, obed je u njega
bio od dva-tri jela koja je gotovio neki isluženi vojnik, ali je šampanjca
bilo da se kupaš. Niko nije znao njegovo stanje ni njegove prihode, i
niko se nije usuđivao da ga o tome pita. Imao je knjiga, većinom
vojničkih, i romana. Rado ih je davao na čitanje i nikada nije tražio da
mu se vrate, ali ih ni sam nije vraćao kad bi ih pozajmio. Glavno mu
je zanimanje bilo gađanje pištoljem. Zidovi njegove sobe bili su svi
izrešetani kuršumima; svi u rupama kao pčelinje saće. Bogata zbirka
pištolja bila je jedina raskoš u straćari u kojoj je živeo. Veština koju je
dostigao bila je nečuvena i da je nekome ponudio da mu skine krušku
s kape, niko se u našem puku ne bi bojao da mu podmetne glavu.

45
 Često smo govorili o dvobojima; Silvije (tako ću ga nazvati) nikada
se u te razgovore nije mešao. Kad bi ga upitali da li se kadgod tukao u
dvoboju, on bi suvo potvrđivao, ali u pojedinosti ne bi ulazio; videlo
se da su mu takva pitanja neugodna. Držali smo da nosi na duši neku
nesrećnu žrtvu svoje strašne veštine. Uostalom, nije nam ni na um
padalo da ga sumnjičimo ni izbliza da je nalik strašljivcu. Ima ljudi
kod kojih, čim ih pogledaš, ne možeš ni zamisliti tako šta.
Jedan iznenadan događaj sve nas je začudio. Jednom je nas desetak
oficira ručalo kod Silvija. Pili smo po običaju, a to će reći vrlo mnogo;
po ručku počesmo goniti domaćina da nam drži banku. On se dugo
opirao, jer gotovo nikada nije igrao; najzad naredi da se donesu karte,
prosu pedeset zlatnika na sto i poče da igra. Mi ga opkolismo i igra
započe. Igrajući, Silvije je obično bio nem kao stanac kamen; nikad se
nije prepirao ni objašnjavao. Ako bi se ko pomeo prilikom ulaganja,
on bi odmah ili doplaćivao ostatak ili zapisivao višak. Mi smo to već
znali i nismo mu smetali da gazduje kako hoće, ali se među nama
desio oficir, nedavno premešten kod nas. On je takođe igrao i iz
rasejanosti okrenuo jednu kartu više. Silvije uze kredu i kao obično
popravi račun. Pomislivši da se Silvije prevario, oficir se poče
objašnjavati. Silvije ćuteći produži da deli karte. Oficira beše već
izdalo strpljenje, te uze četku i izbrisa ono što mu se učinilo da je
suviše zabeleženo. Silvije uze kredu i ponovo zapisa. Uzbuđen od
vina, igre i smeha drugova, oficir se oseti strašno uvređen, pa razjaren
zgrabi sa stola bakarni svećnjak i baci ga na Silvija, koji jedva uspe da
izbegne udar. Mi se zbunismo. Silvije ustade bled od ljutine, oči mu
sevnuše i on reče:
— Plemeniti gospodine, izvolite izići i zahvalite bogu što se to
desilo u mom domu!
Znali smo šta će iz toga proizići i zamišljali smo kako nam je novi
drug već mrtav. Oficir je otišao, izjavivši da je za uvredu spreman da
odgovara kako zaželi gospodin koji je držao banku. Igra se produži
još nekoliko trenutaka, ali smo svi osećali da domaćinu nije do karata,
te smo jedan za drugim odustajali od igre i razilazili se po svojim
stanovima, raspravljajući o tome kako će uskoro jedan manje biti
među nama.
Sutradan, dok smo se u manežu pitali da li je još živ siromah
poručnik, eto ti njega kod nas. Zapitali smo ga kako stoji stvar. On

46
47
48
odgovori da od Silvija nema još nikakve poruke. Ovo nas začudi.
Pođosmo do Silvija i zatekosmo ga u dvorištu kako sabija metak za
metkom u keca, prikovanog na vratima. Dočekao nas je kao obično, ne
prozborivši ni reči o jučerašnjem događaju.
Prođoše tri dana, a poručnik je još bio živ. Mi smo se u čudu pitali:
»Je li moguće da se Silvije neće tući?« A Silvije se nije tukao. Zadovoljio
se sasvim običnim objašnjenjem i pomirio se.
Ovo mu je mnogo umanjilo ugled kod mladeži. Mladi ljudi, koji u
hrabrosti najčešće vide krunu čojstva i opravdanje svih mogućih
poroka, teško opraštaju onome ko nema odvažnosti. Ali se ipak
postepeno sve zaboravi, i Silvije ponovo povrati svoj nekadašnji uticaj.
Samo mu se ja nikako više nisam mogao približiti. Od prirode žive
mašte, bio sam najjače od sviju odan ovome čoveku čiji je život bio
zagonetka i koji mi se činio da je junak neke tajanstvene istorije. On
me je voleo i jedino kad bi bio sa mnom, mahnuo bi se svoga pogana
jezika, te bi govorio o raznim stvarima dobroćudno i preko običaja
ljubazno. Ali posle onoga nesrećnoga večera nikako me nije ostavljala
pomisao da mu je čast okaljana i da on lično nije hteo da je opere; ova
pomisao smetala mi je da se ponašam prema njemu onako kao do
tada. Bilo mi ga je neugodno gledati. Silvije je bio suviše bistar i
iskusan da ovo ne bi primetio i da se ne bi dosetio razlogu. Po svemu
sudeći, to ga je teško dirnulo; primetio sam dva-tri puta kao da želi da
se sa mnom objasni, ali ja bih izmakao u takvoj prilici, i Silvije se od
mene otuđi. Otada smo se viđali samo u društvu drugova i naši
nekadašnji prisni razgovori prestadoše.
Suviše zauzeti građani prestonice nemaju ni pojma o mnogim
utiscima toliko poznatim stanovnicima sela ili varošice kad, na
primer, očekuju dan dolaska pošte: utornikom i petkom u našu
pukovsku kancelariju nagrnu oficiri; jedni očekuju pare, drugi pisma,
a treći novine. Pisma bi se obično odmah raspečatila i kazivale novosti,
te bi u kancelariji bilo vrlo živo. Silvije bi dobijao pisma adresovana na
naš puk; zato se obično i on tu nahodio. Jednom su mu predali
koverat, s koga je raskinuo pečat s najvećim nestrpljenjem. Preleteo je
pismo očima koje su sevale. Zaneti svojim pismima, oficiri ništa ne
primetiše.
— Gospodo — reći će Silvije — neodložno je potrebno da putujem;
poći ću još noćas. Nadam se da mi nećete odreći da večerate kod mene

49
poslednji put. Očekujem i vas — produži on okrenuvši se meni —
očekujem vas neizostavno.
Kad je to rekao, žurno je otišao, a mi se dogovorismo da se nađemo
kod Silvija, i razidosmo se svaki na svoju stranu.
Došao sam Silviju u urečeno vreme i zatekao kod njega gotovo čitav
puk. Sve njegove stvari bile su već upakovane; ostali su samo goli,
izrešetani zidovi. Mi sedosmo za sto. Domaćin je bio vanredno dobre
volje i njegovo raspoloženje pređe i na druge. Zapušači su svaki čas
pucali, čaše se penile i kipele bez prestanka, a mi smo srdačno, iz sveg
srca, želeli putniku srećan put i svako dobro. Ustali smo od stola
pozno u noć. Dok smo se oblačili, Silvije se sa svima opraštao, a kad
sam ja hteo poći, uhvatio me je za ruku i zadržao me u poslednjem
trenutku.
— Imao bih s vama malo razgovora — rekao je tiho. I ja ostadoh.
Gosti se razišli, a mi ostali sami, seli sučelice i ćuteći zapalili lule.
Silvije je bio brižan; ne beše na njemu ni traga od one njegove usiljene
veselosti. Zbog sumornog bledila, plamena u očima i gustoga dima
koji mu je sukljao iz usta izgledao je kao pravi demon. Tako je prošlo
nekoliko trenutaka dok Silvije ne prekide ćutanje:
— Možda se nikad više nećemo videti — rekao mi je — pa pred
rastanak hoću da se s vama objasnim. Mogli ste opaziti da ne cenim
tuđa mišljenja, ali vas volim i osećam da bi mi bilo teško kad bi u vašoj
duši ostali loši utisci o meni.
On zastade i poče nabijati dogorelu lulu, a ja sam ćutao poniknutih
očiju.
— Čudili ste se — nastavi on — što nisam tražio zadovoljenja od
onoga pijanoga blesana R ***. Složićete se sa mnom da je, pošto sam
imao pravo da izaberem oružje, njegov život bio u mojim rukama, a
moj, tako reći, van opasnosti. Mogao bih svoju uzdržanost da
objasnim velikodušnošću, ali neću da lažem. Da sam mogao kazniti
R***-a, ne izlažući opasnosti svoj život, ne bih mu ni za šta na svetu
oprostio.
Gledao sam Silvija zaprepašćen. Takvo priznanje sasvim me je
zbunilo. Silvije nastavi:
— Da, baš je tako: ja nemam prava da se izlažem smrtnoj
opasnosti. Pre šest godina dobio sam šamar, i moj neprijatelj još je živ.
Moja radoznalost bila je na vrhuncu.

50
 — I vi se s njim niste tukli? — zapitao sam ga. — Svakako su vas
prilike omele!
— Tukao sam se — odgovori Silvije — i evo uspomene na naš
dvoboj.
Silvije se diže i izvadi iz neke kutije jednu crvenu kapu sa zlatnom
kićankom i širitima (Francuzi je zovu bonnet de police), pa je stavi na
glavu; kapa je bila prostreljena oko dva prsta iznad čela.
— Vi znate — nastavi Silvije — da sam služio u *** husarskom
puku. Moja vam je narav poznata: navikao sam da svuda budem prvi,
ali u mladosti to mi je bila prava strast. U naše vreme buran život bio
je u modi, a ja bejah prvi đilkoš u čitavoj vojsci. Razmetali smo se ko
će više popiti: ja sam natpio čuvenoga Burceva, koga je opevao Denis
Davidov. U našem puku dvoboja je bilo svaki čas: u svima sam bio ili
svedok ili aktivni učesnik. Drugovi su me obožavali, a komandanti
puka, koji su se često menjali, gledali su na me kao na zlo bez koga se
ne može. Spokojno (ili nespokojno) uživao sam u svojoj slavi, dok ne
stiže u naš puk jedan mlad čovek iz bogate i čuvene porodice (neću
mu reći ime). Otkad znam za sebe, nisam sreo tako sjajna i srećna
čoveka! Zamislite mladost, pamet, lepotu, najluđu veselost,
najbezbrižniju hrabrost, čuveno ime, novac o kome nije morao voditi
računa i koji mu nikada nije presušivao, pa sudite kakav je utisak
izazvao među nama.
Moje prvenstvo bilo je pokolebano. Zasenjen mojom slavom, on je
tražio moje prijateljstvo, ali sam ga ja dočekao hladno, i on se odbi od
mene, ničim ne pokazujući da to žali. Ja ga omrznuh. Zbog njegovih
uspeha u puku i među ženama postao sam sasvim očajan. Gledao sam
da ulučim priliku da se sukobim s njim; na moje epigrame on je
odgovarao epigramima koji su mi se svagda činili neočekivani,
duhovitiji i neuporedivo veseliji od mojih; on se šalio, a ja bio zloban.
Najposle, jedared na balu kod nekog poljskog plemića, kad sam video
da je predmet pažnje svih gospođa, a osobito domaćice koja je bila sa
mnom u ljubavnim odnosima, ja mu prišapnuh na uvo nekakvu
podebelu uvredu. On planu i ošamari me, te ti se mi latimo sabalja;
gospođe popadaše u nesvest; nas rastaviše, ali mi još te iste noći
otidosmo da se tučemo.
Beše to u praskozorje. Stajao sam na urečenom mestu sa svoja tri
svedoka. Čekao sam vrlo nestrpljivo svoga protivnika. U tom granu

51
prolećno sunce i vrućina poče da osvaja. Spazih ga iz daljine. Išao je
peške, u mundiru i sa sabljom; pratio ga je jedan svedok. Mi pođosmo
prema njemu. On se približi s kapom trešanja u rukama. Svedoci nam
odmeriše dvanaest koračaja. Trebalo je da prvi gađam, ali je mržnja u
meni toliko kipela da se nisam pouzdavao u sigurnost ruke; da bih
dospeo da se umirim, ustupih mu da prvi gađa. Moj protivnik se s tim
ne složi. Odlučismo da bacimo kocku: ona dopade njemu, večnom
ljubimcu sreće. Nanišanio je i probušio mi kapu. Dođe red na mene.
Najzad mu je život bio u mojim rukama.
Žudno sam ga gledao, trudeći se da ulovim ma i jednu senku straha
u njega. On je stajao pred mojim pištoljem, prebirajući po kapi zrele
trešnje i izbacujući koštice koje su doletale do mene. Njegova me je
ravnodušnost izvodila iz strpljenja. »Šta mi koristi, pomislio sam, što
ću ga lišiti života kada on za njega ne mari?« I jedna zlobna misao sinu
mi u pameti. Spustih pištolj: »Čini mi se da vam se sad ne umire, rekoh
mu, vi izvoljevate doručkovati i ja ne bih želeo da vam smetam.« —
»Ništa vi meni ne smetate, odgovori on, izvolite, gađajte, ali,
uostalom, kako hoćete; red je na vas da pucate, a ja sam vam uvek na
raspolaganju.« Na to se ja obratih svedocima i rekoh im da ne mislim
sad gađati, te se dvoboj time završi.
Ostavio sam službu i povukao se u ovo mestance. Otada ne prođe
nijedan dan da nisam mislio na odmazdu. I moj čas je došao .. .
Silvije izvuče iz džepa pismo koje je toga jutra dobio i dade mi da
ga pročitam. Neko (po svoj prilici njegov poverenik) pisao mu je iz
Moskve da izvesna osoba treba uskoro da stupi u zakoniti brak sa mla-
dom i divnom devojkom.
— Pogađate — reče Silvije — ko je ta izvesna osoba. Idem u Moskvu.
Hoću da vidim da li će tako ravnodušno gledati smrti u oči pred svoju
svadbu kao što ju je nekada čekao s trešnjama!
Posle tih reći Silvije se diže, baci kapu na pod i poče hodati tamo-
amo po sobi kao tigar po svom kavezu. Slušao sam ga ne pomakavši
se; čudni i protivurečni osećaji burkali su se u meni.
Ušao je sluga javljajući da su konji pripremljeni. Silvije mi je čvrsto
stegao ruku i mi se poljubismo. Seo je u kola, na kojima su bila dva
kovčega, jedan s pištoljima, drugi s ličnim potrebama. Oprostismo se
još jedared i konji krenuše.

52
 II

Prođe nekoliko godina. Domaće prilike behu me nagnale da se

nastanim u siromašnom seocetu N* sreza. Bavio sam se gazdinstvom,
ali nisam prestajao da tiho uzdišem za svojim nekadašnjim burnim i
bezbrižnim životom. Bilo mi je najteže od svega privići se na prolećne
i zimske večeri u potpunoj samoći. Do ručka je vreme još kojekako i
prolazilo; preklapao sam sa seoskim starešinom, nadgledao poslove
ili obilazio nove zgrade, ali čim bi se počelo smrkavati, nisam prosto
znao gde da se denem. Ono malo knjiga, nađenih po ormanima i
ostavama, već sam znao naizust. Sve bajke, koje je još pamtila, moja
ključarica Kirilovna pričala mi je već po stoti put; pesme žena budile
su u meni tugu. Navalih na nezaslađenu rakiju-travaru, ali me od nje
zabole glava; valja priznati da sam se bojao da ne postanem pijanica od
derta, to jest ispičutura najgore bagre, kakvih sam mnogo video u
našem srezu. Bližih suseda oko mene nije bilo osim dvojice-trojice
očajnika čiji se razgovor uglavnom sastojao od štucanja i uzdisanja.
Samovanje je ipak bilo lakše.
Na četiri vrste od mene nalazio se jedan bogat spahiluk, svojina
grofice B***, ali je na njemu živeo samo upravitelj; grofica je pohodila
svoj spahiluk samo jedared, prve godine svoga braka, pa i tada se nije
bavila više od mesec dana. Ali drugoga proleća moga samotovanja na
selu rašču se da će na leto grofica sa mužem doći u svoje selo. I doista,
oni stigoše početkom juna.
Dolazak bogata suseda važan je događaj za seoske stanovnike.
Spahije i njihova posluga raspravljaju o tome već dva meseca ranije i
po tri godine posle toga. Što se mene tiče, priznajem da je glas o do-
lasku mlade i prekrasne susetke silno na mene delovao; goreo sam od
nestrpljenja i jedva čekao da je vidim, pa sam zato već prve nedelje po
njenom dolasku krenuo posle ručka u selo *** da se preporučim
njihovim svetlostima kao najbliži sused i najponizniji sluga.
Lakej me je uveo u grofov kabinet, pa otišao da me prijavi.
Prostrani kabinet bio je uređen vanredno raskošno; svud unaokolo
stajali su ormani sa knjigama i nad svakim bronzano poprsje; iznad
mramornoga kamina nalazilo se veliko ogledalo, a pod je bio pokriven
zelenom čohom i zastrt ćilimovima. U svom bednom kutku bio sam
se odvikao od raskoši, a kako odavno nisam video tuđeg bogatstva, ja

53
postadoh plašljiv te sam čekao grofa s trepetom kao kad molilac iz
unutrašnjosti čeka da se pojavi ministar.
Vrata se otvoriše i uđe čovek divne pojave, tako, od trideset dve
godine. Grof mi priđe sa prisnim i prijateljskim držanjem; trudio sam
se da se ohrabrim i počeh da se predstavljam, ali me on preteče. Seli
smo. Razgovarao je neusiljeno i ljubazno, te je brzo odagnao moju
divljačku sramežljivost, i ja taman počeh da dolazim sebi, kad
odjednom uđe grofica, te se ja još gore spletem nego maločas. Bila je,
zaista, prava lepotica. Grof me predstavi; ja sam želeo da se pokažem
slobodan, ali što sam se više trudio da izgledam prirodan, osećao sam
se sve nelagodnije. Da bi mi dali priliku da se priberem i priviknem
na novo poznanstvo, oni počeše da razgovaraju među sobom i da se
ponašaju prema meni kao prema dobrom susedu i bez ceremonija. Ja
sam, međutim, hodao tamo-amo po sobi i gledao knjige i slike. U sli-
kama se ne razumem, ali jedna privuče moju pažnju. Na njoj je bio
naslikan nekakav predeo u Švajcarskoj, ali mene nije začudio živopis
na njoj, nego što je slika bila probijena sa dva taneta koja se behu zarila
u isto mesto.
— Dobar pogodak — rekoh, okrenuvši se grofu.
— Da — odgovori on — pogodak je doista zanimljiv. A da li vi
dobro gađate? — produži on.
— Savršeno — na to ću ja, sav radostan što sam se dočepao
predmeta meni bliskog. — Neću promašiti kartu na trideset koraka,
naravno iz pištolja koje poznajem.
— Zaista? — reče grofica i kao da je to poče vrlo zanimati. — A ti,
dragi moj, možeš li ti pogoditi kartu na trideset koraka?
— Moraćemo jednom pokušati — odgovori grof. — U svoje
vreme nisam loše gađao, ali evo već četiri godine kako ne uzeh pištolja
u ruke.
Ja sam primetio:
— O, u takvom slučaju mogu se opkladiti da vaša svetlost neće
pogoditi kartu ni na dvadeset koraka: pištoljem se valja svakodnevno
vežbati. Ovo znam iz iskustva. U našem puku držali su da sam jedan
od najboljih strelaca. Jednom se desilo da čitav mesec dana nisam uzeo
pištolj u ruke, bio sam dao svoje pištolje na opravku, i šta mislite, vaša
svetlosti? Kad sam posle počeo da gađam, ja sam u prvi mah promašio
četiri puta jedno za drugim gađajući flašu na dvadeset pet koraka. Bio

54
je kod nas neki konjički oficir, dosetljivac i veseljak, koji se tu desio i
rekao mi: »Pa ti, brate, nisi u stanju da zavrneš šiju ni jednoj flaši!« Ne,
vaša svetlosti, ne treba zapuštati ovo zanimanje; inače će se čovek
sasvim odviknuti. Najbolji strelac, koga sam imao prilike da dosad
sretnem, gađao je svaki dan bar tri puta pre ručka. To je kod njega bilo
propisano, kao čašica rakije. Grofu i grofici bi milo što sam se
raspričao.
— Pa kako je on to pucao? — zapitaće me grof.
— Pa evo kako, vaša svetlosti: događalo se da vidi muvu na zidu:
vi se smejete, grofice? Bogami, govorim istinu. Desi se, opazi muvu,
pa vikne: Kuska, pištolj! Kuska donese nabijen pištolj, a on dan! i
prilepi muvu uza zid!
— Odlično — reče grof — a kako se zvao?
— Silvije, vaša svetlosti.
— Silvije — uzviknu grof i skoči sa svoga mesta.
— Vi ste poznavali Silvija?
— Kako ne bih poznavao, vaša svetlosti. Bili smo prijatelji.
Primali smo ga u našem puku kao svoga, kao brata i druga, ali evo već
pet godina kako ne čujem ništa o njemu. Dakle, i vaša svetlost ga je
poznavala?
— Poznavao sam ga, dobro sam ga poznavao. Da vam nije pričao
o jednom vrlo čudnovatom događaju?
— Da nije o onom šamaru, vaša svetlosti, što ga je dobio na balu
od nekoga vetropira?
— A je li vam kazao ime toga vetropira?
— Ne, vaša svetlosti, nije mi kazao . .. Ah, vaša svetlosti —
nastavio sam, dosećajući se — oprostite, nisam znao ... da niste to bili
vi? ...
— Da, ja sam bio — odgovori grof. Izgledao je vrlo zbunjen. —
Ova probušena slika je uspomena na naš poslednji susret.
— Ah, mili moj — reče grofica — za ime božje, nemoj pričati,
bojim se da slušam.
— Ne — reče grof — sve ću ispričati. — On zna kako sam uvredio
njegova prijatelja, pa neka zna i kako mi se Silvije osvetio.
Grof mi primače naslonjaču i ja sam, vrlo radoznao, slušao ovu
priču:
— Ima pet godina kako sam se oženio. Prvi mesec, the honey-

55
moon, 21 proveo sam ovde, na selu. Ovoj kući dugujem najlepše
trenutke života, ali i jednu od najtežih uspomena.
Jedne večeri besmo izjahali zajedno; ženin konj se nešto uarumio;
ona se uplaši, te mi dade uzdu i pođe peške kući, i ja sam odjahao
napred. U dvorištu sam ugledao putnička kola; rekoše mi da u
kabinetu sedi neki čovek koji neće da kaže ko je; samo je kazao da je
došao poslom do mene. Ušao sam u sobu i nazreo u mraku čoveka,
sveg prašnjavog i zaraslog u bradu; stajao je baš ovde, kod kamina.
Prišao sam mu, trudeći se da mu prepoznam crte lica.
»Zar me ne poznaješ, grofe«, reći će mi on, a glas mu treperi.
»Silvije!« uzviknuh i, priznajem, osetih kako mi se kosa poče dizati
na glavi.
»Ja glavom«, nastavi on, »sad je red na mene da pucam; došao sam
da ispraznim svoj pištolj; jesi li spreman?«
Pištolj mu je štrčao iz džepa sa strane. Odmerio sam dvanaest
koračaj a i stao u kut, moleći ga da što pre puca, dok mi se žena nije
vratila. On je oklevao, tražio je svetlost. Donesoše svece. Zaključao
sam vrata, zapovedio da niko ne ulazi i opet ga zamolio da gađa. On
izvadi pištolj i nanišani... Brojao sam sekunde ... i mislio na nju ...
Proteče jedan strašan trenutak! Silvije spusti ruku i reče:
»Žalim što pištolj nije napunjen trešnjevim košticama ... Tane je
mnogo teško. Sve mi se čini da ovo nije dvoboj nego ubistvo; nisam
navikao da nišanim u čoveka bez oružja. Da počnemo ponovo; hajde
da bacamo kocku ko će prvi da gađa.«
Meni se glava zanosila... Čini mi se da nisam na to pristao ... Ipak
smo napunili još jedan pištolj i presavili dve hartijice; on ih spusti u
onu kapu koju sam nekad probušio i ja opet izvukoh prvi broj.
»Ti si, grofe, đavolski srećan«, reče on s osmejkom koji neću nikada
zaboraviti.
Ne poimam šta je sa mnom bilo i kako me je mogao na to prinuditi...
ali. .. ja opalih i pogodih, evo, u ovu sliku. (Grof pokaza prstom
probušenu sliku; lice mu je gorelo kao vatra; grofica je bila bleđa nego
njena marama oko vrata, a ja se nisam mogao uzdržati da ne
uzviknem.)
Opalio sam i, hvala bogu, promašio; tada Silvije, koji je u ovom

21 Medeni mesec.

56
trenutku bio zaista strašan, poče nišaniti. Najednom se vrata otvoriše.
Maša upade i s vriskom mi se obisnu o vrat. Njena pojava povrati mi
dušu.
»Draga moja«, rekoh joj, »zar ne vidiš da se mi šalimo? Ala si se ti
preplašila! Hajde, popij čašu vode, pa dođi da ti predstavim moga
starog prijatelja i druga.«
Maša nikako još da poveruje.
»Recite mi da li moj muž govori istinu?« reče ona strašnome Silviju.
»Je li istina da se vas dvojica šalite?«
»On se uvek šali, grofice«, odgovori joj Silvije, »tako mi je jedared
od šale zviznuo šamarčinu, pa mi, šaleći se, probušio, evo, ovu kapu,
a maločas me je od šale promašio, pa je sad meni naspelo da se
pošalim. ..« Posle ovih reči on htede da na mene nanišani... pred njom!
Maša se sruči pred njegove noge.
»Ustani, Maša, kako te nije stid!?« povikao sam besomučno, »a vi,
gosparu, hoćete li prestati da se titrate s ovom jadnom ženom? Hoćete
li pucati već jednom?«
»Neću da pucam«, odgovori Silvije, »zadovoljan sam; video sam te
kako si se smeo, kako si se preplašio; nagnao sam te da još jednom
gađaš u mene, to mi je dosta. Sećaćeš me se. Ostavljam te tvojoj
savesti.«
Posle toga je pošao, ali se zadrža na pragu, pogleda u sliku koju
sam ja pogodio, pa opali u nju, a nije gotovo ni nišanio i nesta ga. Žena
je ležala u nesvestici; posluga se nije usudila da ga zadrži i sva
prestravljena otpratila ga je pogledima. On je izišao u trem, pozvao
kočijaša i otišao pre nego što sam uspeo da se priberem.
Grof je zaćutao. I tako sam ja doznao svršetak priče čiji me je
početak nekada onoliko uzbudio. S njenim junakom više se nisam
susreo. Priča se da je Silvije poginuo u boju kod Skuljana, kad je za
vreme ustanka Aleksandra Ipsilantija predvodio odred heterista.

57
 MEĆAVA
Grabe konji kroz smetove,
Gaze sneg u noći,
U blizini božji hram
Sniva u samoći.
………………………
Al’, odjednom, mećava je
Uzvitlala pahuljice,
A graktavi gavran crni
Prati brze saonice.
To graktanje tugu budi!
Konji u noć zure,
Strah im grivu nakostreši,
Zato kasom žure ...
Žukovski

Krajem godine 1811, u ono vreme dostojno pomena, živeo je na

svome spahiluku Nenaradovu dobri Gavrilo Gavrilovič R**. U
čitavom okrugu bio je čuven sa svoje gostoljubivosti i srdačnosti;
susedi su vrlo često navraćali k njemu da se najedu, da popiju i da
igraju bostona u po pet kopejaka s njegovom ženom, a poneki i da bi
videli njegovu kćer Mariju Gavrilovnu, vitku, bledunjavu,
sedamnaestogodišnju devojku. Držali su je za bogatu udavaču, pa su
je zato mnogi merkali za sebe ili svoje sinove.
Mariju Gavrilovnu behu vaspitali francuski romani, te je, sasvim
prirodno, bila zaljubljena. Izabrani predmet njene ljubavi bio je jedan
siromašan pešadijski potporučnik, koji se nalazio na odsustvu u svom
selu. Samo se po sebi razume da je i ovaj mladi čovek usplamteo istom
strašću i da su roditelji njegove drage, primetivši njihovu međusobnu
naklonost, zabranili kćeri da misli o njemu, a njega su dočekivali gore
nego bivšeg porotnika.
Naši ljubavnici dopisivali su se i svaki dan sastajali nasamo u
jelovoj šumici ili staroj kapelici. Tamo su se zaklinjali jedno drugom
na večnu ljubav, jadali se zbog svoje sudbine i krojili razne planove.
Tako dopisujući se i razgovarajući se, oni sasvim prirodno dođu do
ovoga zaključka: »Kad već ne možemo ni disati jedno bez drugoga, a

58
volja nemilosrdnih roditelja stoji na putu našoj sreći, kako bi bilo da se
i ne obaziremo na njihovu volju?« Razume se da se ova srećna misao
najpre začela u glavi mladićevoj i da se romantičnoj mašti Marije
Gavrilovne vrlo svidela.
Dođe zima i prekrati njihove sastanke, ali prepiska je baš zato
postala još življa. Vladimir Nikolajevič je molio devojku u svakom
pismu da mu se poveri, da pristane na tajno venčanje, koje će skrivati
neko vreme, pa onda da padnu pred noge roditeljima, koji će, sigurno,
biti tronuti junačkom istrajnošću i nesrećom ljubavnika, pa će,
nesumnjivo, reći: »Deco, dođite u naš zagrljaj!«
Marija Gavrilovna dugo se kolebala i mnogo je planova o bekstvu
odbacila. Naposletku pristade: u određeni dan trebalo je da ne večera,
nego da ode u svoju sobu izgovarajući se da je boli glava. I njena
sluškinja bila je u dosluhu s njima. Trebalo je da obe izađu u baštu
kroz zadnja vrata; tamo za baštenskom ogradom čekaće kola, u koja
će one sesti i odvesti se pet vrsta od Nenaradova, u selo Žadrino,
pravo u crkvu, gde će ih već Vladimir čekati. Uoči dana kad je sve to
trebalo da se svrši, Marija Gavrilovna nije trenula cele noći; ona se
spremala, slagala svoje rublje i haljine, pisala dugo pismo jednoj
sentimentalnoj gospođici, svojoj prijateljici, i još jedno za svoje
roditelje. U pismu se ona s njima opraštala najganutljivijim izrazima.
Izvinjavala se što to čini gonjena neodoljivom silom strasti i završila je
time da će za najblaženiji trenutak svoga života smatrati kad joj bude
dopušteno da se baci pred noge svojim dragim roditeljima.
Zapečativši oba pisma tulskim pečatom na kome su bila utisnuta dva
razbuktala srca sa prigodnim natpisom, ona se baci na postelju pred
samu zoru i zadrema, ali su je pri tom strašni snovi svaki čas budili.
Cas joj se priviđalo kako ju je baš u onom trenutku kad je sela u saonice
da ide na venčanje, njen otac zaustavio, bolnom brzinom vukao po
snegu i bacio u mračno podzemlje bez dna... i ona je letela strmoglavce
dok joj je srce nepojmljivo obamiralo; čas je videla Vladimira gde leži
na travi bled i sav u krvi. .. Umirući, on ju je molio glasom koji je do
srca prodirao, da se požuri i venča s njim ... i još mnoge druge
neugodne i besmislene slike nizale su se pred njom u povorci snova.
Najzad se digla iz postelje mnogo bleđa nego inače i glava ju je jako
bolela. Otac i mati opazili su njeno nespokojstvo; njihova zabrinutost
puna nežnosti i neprestana zapitkivanja: »Šta je to s tobom, Maša? Da

59
nisi bolesna, Maša?« — razdirali su njeno srce. Ona se trudila da ih
umiri, pretvarala se da je vesela, ali nije uspevala. Pade veće. Misao da
poslednji put provodi dan među svojima jako je tištala njeno srce. Bila
je jedva živa i u sebi se opraštala sa svim bićima i stvarima koji su je
okružavali. Sedoše za večeru; srce njeno udaralo je žestoko. Glasom
koji je trepereo, ona reče da ne može večerati i stade se opraštati s ocem
i materom. Oni je poljubiše i kao obično blagosloviše. Ona se umalo
ne zaplaka. Otišla je u svoju sobu, spustila se u naslonjaču i suze je
obliše. Sluškinja, koja je stajala kraj nje, trudila se da je umiri i obodri.
Sve je bilo spremno. Kroz pola časa trebalo je da zasvagda ostavi
roditeljsku kuću, svoju sobu, tihi devojački život. .. Napolju je besnela
mećava, vetar je zavijao, a kapci na prozorima tresli su se i lupali; sve
to činilo joj se kao pretnja i tužno predskazanje. Uskoro se u kući sve
utišalo i usnulo. Maša se zavi u šal, navuče topli ogrtač, uze u ruke
svoju kutiju i iziđe na zadnja vrata. Sluškinja je nosila za njom dva
zavežljaja haljina. Sišle su u baštu. Mećava nije prestajala; vetar im je
bio u lice kao da je hteo zaustaviti mladu prestupnicu. Jedva su došli
na kraj bašte; tu su ih na putu čekale saonice. Ozebli konji nisu mogli
da stoje u mestu; Vladimirov kočijaš šetkao se ispred rude i zadržavao
nemirne konje. On pomože gospođici i njenoj devojci da uđu u sao-
nice, unese njihove zavežljaje i kutiju, sede na svoje mesto, uze vodice
i konji poleteše. A sad ostavimo gospođicu njenoj sudbini i veštini
Tereške kočijaša, pa da se vratimo našem mladom ljubavniku.
Vladimir je ceo taj dan proveo u vožnji. Ujutru je bio kod
žadrinskoga sveštenika i jedva se s njim sporazumeo; zatim je pošao
da traži svedoka među susednim spahijama. Prvi kome se javio bio je
četrdesetogodišnji penzionisani zastavnik Dravin, koji je rado pristao.
Ovaj ga je događaj sećao, rekao je on, starih vremena i husarskih šala.
Nagovorio je Vladimira da ostane kod njega na ručku, uveravajući da
će se druga dva svedoka lako naći. I zaista, odmah posle ručka naiđoše
zemljomer Šmit, brkajlija s mamuzama, i sin kapetana iz sreske
policije, dečak od šesnaest godina, koji nedavno bese stupio u konjicu.
Oni ne samo što rado pristaše na poziv Vladimirov već mu se, štaviše,
i zakleše da će živote žrtvovati za njega ako bude potrebno. Vladimir
ih od radosti zagrli pa pođe kući da se sprema.
Već odavno je počeo da se hvata sumrak. On posla svog pouzdanog
Terešku u Nenaradovo, sa svojom trojkom i sa potankim svestranim

60
naređenjima, a za sebe naredi da mu se zapregnu male saonice s je-
dnim konjem, pa sam, bez kočijaša, krenu u Žadrino, gde je trebalo
kroz dva časa da dođe i Marija Gavrilovna. Put je dobro poznavao, a
vožnje je bilo samo dvadeset minuta.
Ali tek što je Vladimir izišao u polje, dunu jak vetar i nasta takva
vejavica da se nije video ni prst pred okom. Za trenutak put se zasu
snegom; okolina iščeze u gustoj i žućkastoj magli kroz koju su vejale
pahuljice snega, i nebo se sastavi sa zemljom. Vladimir se nađe u polju
i uzalud je hteo da ponovo izbije na put; konj je išao nasumice i svakog
časa ili je nailazio na snežni nanos ili zapadao u jamu, te su se saonice
često prevrtale. Vladimir se trudio da samo pravac ne izgubi. Ali mu
se činilo da je prošlo više od pola sata, a on do žadrinske šumice nije
stizao. Prođe još desetak minuta, a od šumice ni traga. Vladimir se
vozio poljem koje je bilo ispresecano dubokim jarugama. Mećava nije
popuštala, nebo se nije vedrilo. Konj je već počeo posustajati; sa njega
je znoj lio potokom, iako je svaki čas do trbuha tonuo u sneg.
Najposle Vladimir vide da je skrenuo s puta, te se zaustavi, poče se
prisećati, misliti, zaključivati, i uveri se da treba udariti udesno. I on
pođe udesno. Konj se jedva micao. Tako je išao više od jednoga časa.
Žadrino mora da nije bilo daleko. Ali je on išao, išao, a polju nije bilo
kraja. Sve sami nanosi i jaruge, te su se saonice svaki čas izvrtale, a on
ih je ispravljao. Vreme je odmicalo i Vladimir se već počeo jako
uzbuđivati.
Najposle poče se nešto u daljini crneti. Vladimir pođe onamo.
Približujući se, vide šumu. Hvala bogu, pomisli, sad sam već blizu. On
pođe oko šumice, nadajući se da će odmah izaći na poznati mu put ili
da će zaobići šumicu: Žadrino se nalazilo odmah iza nje. Ubrzo nađe
put i uđe u pomrčinu od stabala, ogolelih od zime. Tu vetar nije mogao
da besni, put je bio kako valja, te konj dobi novu snagu, a Vladimir se
umiri.
Ali on je išao i išao, a Žadrino se nije moglo još nigde opaziti; šumici
nije bilo kraja. Vladimir, uplašen, shvati da je zašao u nepoznatu
šumu. Očajanje ovlada njime. Ošine konja i jadna životinja pođe ka-
som, ali ubrzo poče sustajati. I za četvrt sata pođe laganim korakom,
iako se nesrećni Vladimir svakojako mučio da ga potera.
Postepeno drveće poče postajati sve rede i Vladimir izađe iz šume.
Žadrina ni od korova. Bilo je po svoj prilici oko ponoći. Vladimiru

61
udariše suze na oči i on pođe nasumce. Nepogoda se beše stišala,
oblaci se razgalili i pred Vladimirom se ukaza ravnica, zastrta belim,
ustalasanim ćilimom. Noć je bila dosta svetla. On ugleda u blizini
seoce sa četiri do pet kuća. Vladimir pođe tamo. Kod prve pojate iskoči
iz saonica, priđe prozoru i kucnu u njega. Posle nekoliko trenutaka
podiže se drveni kapak i ukaza se seda brada nekoga starca.
— Šta ćeš?
— Je li daleko Žadrino?
— Veliš, Žadrino, je l’ daleko?
— Da, da, je li daleko?
— Pa nije, biće tako desetak vrsta.
Na ovaj odgovor Vladimir se uhvati za glavu i skameni kao čovek
na smrt osuđen.
— Odakle si ti? — nastavi starac.
Vladimir nije imao snage da odgovori na pitanje.
— Možeš li mi, starče — reče on — naći konja do Žadrina?
— A otkud nama konji? — odgovori seljak.
— Ima li bar koga da mi pokaže put? Platiću mu koliko htedne!
— Čekaj — reče starac, spuštajući kapak — daću ti sina da ti
kalauzi.
Vladimir ostade da čeka. Nije prošao ni minut, pa stade ponovo
kucati. Kapak se opet podiže i brada se pojavi:
— Šta ćeš?
— Pa gde ti je sin?
— Sad će izići, obuva se. Ama ti si ozebao? Hajde da se ogreješ.
— Hvala, pošalji mi što pre sina.
Vrata zaškripaše, dečko izađe s batinom i pođe napred, čas
pokazujući, a čas tražeći put, zavejan snežnim smetovima.
— Koliko je sati? — zapita Vladimir.
— Pa skoro će svanuti — odgovori mladi seljak.
Vladimir više nije ni reči progovorio. Petli su pevali i bilo je već
svanulo kad su stigli u Žadrino. Crkva je bila zatvorena. Vladimir plati
vođi i pođe popovom dvorištu. Kod popove kuće nije bilo njegove
trojke. Kakva ga je vest čekala?! ...
Nego da se mi vratimo našim dobrim nenaradovskim spahijama i
da vidimo šta se kod njih događa.
Vala ništa!

62
 Starci se probudili i sišli u trpezariju, Gavrilo Gavrilo vič s kapicom
i vunenim kaputićem, a Praskovja Petrovna u domaćoj haljini,
postavljenoj vatom.
Donesoše samovar i Gavrilo Gavrilovič posla sluškinju da pita
Mariju Gavrilovnu kako joj je i kako je spavala. Devojka se vrati
javljajući da je gospođica bogme spavala sasvim loše, ali joj je sad lakše
te će sići u trpezariju. I doista vrata se otvoriše i Marija Gavrilovna
priđe da se pozdravi s taticom i mamicom.
— Kako tvoja glava, Maša? — zapita Gavrilo Gavrilovič.
— Bolje je, tatice — odgovori Maša.
— To je sigurno, Maša, od sinoćnoga uglja u peći — reče
Praskovja Petrovna.
— Može biti, mamice — reče Maša.
Dan je prošao lepo, ali preko noći Maša zanemože. Poslaše u grad
po lekara. On dođe uveče i nađe je bolesnu, u bunilu. Pokaza se da
ima žestoku vrucicu, te je jadnoj bolesnici čitave dve nedelje život visio
o koncu.
U kući niko nije znao za njen pokušaj bekstva. Pisma, koja je u oči
bekstva napisala, bila su spaljena, a njena sluškinja nije nikom ništa o
tome govorila, bojeći se srdžbe svojih gospodara. Sveštenik i bivši
zastavnik, zemljomer-brkajlija i mali konjanik nisu se hvalili s
razlogom. A Tereška kočijaš nikad nije voleo odviše govoriti, čak ni
pri piću. Tako je tajna bila sačuvana, mada je u njoj učestvovalo više
od pola tuceta zaverenika. Ali je sama Marija Gavrilovna u
neprekidnom buncanju otkrivala svoju tajnu. Međutim, njene su reči
toliko bile bez veze da je njena mati, koja se nije odmicala od njene
postelje, mogla razabrati samo toliko da joj je kći bila smrtno
zaljubljena u Vladimira Nikolajeviča i da se po svoj prilici zbog te
ljubavi razbolela. Posavetovala se sa svojim mužem i nekim susedima.
Svi su jednoglasno došli do zaključka da je prosto takva sudbina
Marije Gavrilovne, da od suđenika ni na konju ne možeš uteći, da
sirotinja nije porok, da se ne živi sa bogatstvom, nego sa čovekom, i
tome slično. Moralne pouke postaju čudesno korisne kad god ne
možemo da štogod drugo izmislimo za svoje opravdanje.
Uto se gospođica poče oporavljati. Vladimir se odavno nije viđao u
kući Gavrila Gavriloviča. Bio je zaplašen ranijim prijemima. Zato
odlučiše da pošalju po njega i da mu objave iznenadnu sreću: da

63
pristaju na brak. Ali kako su se morale zaprepastiti nenaradovske
spahije kad su kao odgovor na njegov poziv dobile od njega jedno
gotovo luđačko pismo. On im javlja da njegova noga nikad neće preći
njihova praga i molio ih je da zaborave nesrećnika za koga jedina nada
ostaje samo smrt. Kroz nekoliko dana doznali su da je Vladimir otišao
u vojsku. To je bilo godine 1812.
Dugo se nisu usudili da to kažu Maši, koja se oporavljala. Ona
nikad nije pominjala Vladimira. Posle nekoliko meseci, našavši
njegovo ime u broju onih koji su se odlikovali i koji su teško ranjeni
pod Borodinom, ona pade u nesvest, pa su se uplašili da joj se vrućica
ne povrati. Ali, hvala bogu, nesvestica prođe bez posledica.
Uto stiže druga nevolja. Gavrilo Gavrilovič umre i ostavi joj u
nasleđe čitavo svoje imanje. Ali nasledstvo je nije utešilo: ona je
iskreno podelila tugu i žalost s jadnom Praskovjom Petrovnom,
zaklevši se da se nikada neće s njom rastati. Obe ostaviše Nenaradovo,
mesto tužnih uspomena, i odoše da žive na seoskom imanju***.
Momci za ženidbu su i ovde obletali oko lepe i bogate devojke, ali
ona nije nikom davala ni najmanje nade. Mati joj je pokatkad govorila
da izabere sebi druga, ali Marija Gavrilovna bi na to samo odmahnula
glavom i zamislila se. Vladimira već nije više bilo među živima: on je
umro uoči onoga dana kada su Francuzi ušli u Moskvu. Sve ono što je
Mariju opominjalo na Vladimira bilo je za nju sveto i ona je prikupljala
sve što bi je moglo podsećati na njega: knjige koje je on nekada čitao,
crteže, note i stihove koje je za nju prepisivao. Kad su čuli za sve to,
susedi su se divili njenoj stalnosti i radoznalo su očekivali junaka koji
će, na kraju krajeva, pobediti tužnu vernost ove devičanske Artemize.
Međutim, rat se slavno završio. Naši pukovi su se vraćali iz tuđine.
Narod im je hrlio u sretanje. Muzika je svirala ratne pesme: Vive Henri
Quatre22 tirolske valcere i arije iz Đokonde. Oficiri, koji su pošli u rat
mal’te ne deca, vraćali su se, razvivši se za vreme trajanja rata u zrele
ljude, okićeni ordenjem. Vojnici su veselo razgovarali među sobom,
mešajući pokatkad u razgovoru nemačke i francuske reći. Doba koje
se neće nikada zaboraviti, doba slave i oduševljenja! Kako je tada silno
udaralo rusko srce na reč: otadžbina! Kako su slatke bile suze
sastanka! S kakvom smo jednodušnošću spajali osećanja narodnog

22 Živeo Anri Četvrti (francuska vojnička pesma).

64
ponosa i ljubavi prema caru! A za njega, kakav tek beše taj trenutak!
Ženama, ruskim ženama, tada ne beše ravnih. Njihova uobičajena
hladnoća beše iščezla. Njihov zanos bio je zaista pun ushićenja kad su,
presrećući pobedioce, klicale: Ura! i u vazduh kapice bacale.
Koji od tadašnjih oficira neće priznati da ruskoj ženi ima da zahvali
za najveću i najdragoceniju nagradu?
U ovo slavno doba Marija Gavrilovna živela je s majkom u ***
guberniji i nije videla kako su obe prestonice proslavile povratak
vojske. Ali je po srezovima i selima opšte oduševljenje bilo možda još
jače. Kad bi se oficir pojavio u ovim mestima, to je bio za njega pravi
trijumf i ljubavnik u fraku loše bi se osećao u njegovoj blizini.
Mi smo već kazivali da su Mariju Gavrilovnu, iako se ponašala
hladno, prosioci kao i ranije obletali.
Ali svi su morali da se povuku kad se u njenom dvorcu pojavio
ranjeni husarski pukovnik Burmin, sa Krstom svetoga Đorđa i sa
interesantnim bledilom, kako su govorile tamošnje vlasteoske
gospođice. Bilo mu je oko dvadeset šest godina. Došao je da provede
odsustvo na svom dobru koje se nalazilo kraj sela Marije Gavrilovne.
Marija Gavrilovna ga je više od ostalih zapažala. Kad je on bio tu, ona
bi se prenula iz svoje svakodnevne zamišljenosti. Ne bi se moglo reći
da je s njim koketovala, ali da je pesnik opazio njeno ponašanje, rekao
bi:
Se amor non e, che dunche? . . .23
Burmin je, doista, bio vrlo mio mladić, imao je baš onakvu pamet
kakva se sviđa ženama: narav punu uglađenosti i pažnje, bez želje da
se ističe i bezbrižno veseo. Njegovo ponašanje prema Mariji
Gavrilovnoj bilo je jednostavno i slobodno, ali ma šta ona govorila ili
radila, njegova duša i oči u stopu su je pratile. Izgledao je tihe i
skromne ćudi, ali se pričalo da je nekad bio strašan vetropir, što mu
nije naudilo u očima Marije Gavrilovne, koja je (kao i sve mlade dame
uopšte) sa zadovoljstvom opraštala vragolije koje su svedočile o
smelosti i bujnosti njegova karaktera.
Ali više od svega ... (više nego njegova nežnost, više nego prijatni
razgovori, interesantno bledilo lica ili ruka u zavoju) izazivaše njenu
radoznalost i maštu ćutanje mladoga husara. Uviđala je da mu se

23 Italijanski: Ako nije ljubav, da šta je onda?

65
mnogo sviđa, a, po svoj prilici, i on je, sa svojim umom i iskustvom,
mogao već primetiti da ga ona radije gleda nego ostale, pa kako to da
ga dosad još nije ugledala pred svojim nogama i da nije saslušala nje-
govu ljubavnu izjavu? Šta ga je sputavalo? Stidljivost, oholost ili
koketerija prepredenog ženskaroša? To beše za nju zagonetka. Kad je
dobro razmislila, dokonala je da je to jedino zato što je stidljiv, pa je
odlučila da ga ohrabri većom pažnjom, a bude li prilike, i nežnošću.
Pripremala je najneočekivaniji rasplet i nestrpljivo očekivala čas kad
će joj priznati svoju ljubav kao u romanu. Tajna, ma koje vrste bila,
svagda je teška ženskom srcu. Njena ratna taktika uspela je kako je
želela, jer Burmin posta tako zamišljen i crne su mu se oči tako vatreno
zaustavljale na Mariji Gavrilovnoj da je odlučni trenutak, po svemu
sudeći, bio već blizu. Susedi su govorili o svadbi kao da je već gotova,
a dobra Praskovja Petrovna radovala se što joj je kći najzad našla
dobru priliku.
Jednom je starica sedela sama u gostinskoj sobi i redala veliki
pasijans, kad Burmin uđe u sobu i odmah upita za Mariju Gavrilovnu.
— U bašti — odgovori starica — idite k njoj, a ja ću vas ovde
počekati.
Burmin ode, a starica se prekrsti i pomisli:
— Valjda će se danas ova stvar svršiti!
Burmin je zatekao Mariju Gavrilovnu pod ivom, kod jezerceta, s
knjigom u ruci i u beloj haljini, baš kao pravu junakinju iz romana.
Posle prvih pitanja, Marija Gavrilovna hotimice presta da podstiče
razgovor i time pojača obostranu zbunjenost, od koje bi se čovek
mogao osloboditi samo iznenadnim i odlučnim objašnjenjem. Tako se
i dogodi: Burmin oseti koliko je nezgodan njegov položaj, te reče da je
odavno tražio priliku da joj otvori svoje srce i zamoli je za jedan časak
pažnje. Marija Gavrilovna zatvori knjigu i poniknu očima u znak da
pristaje.
— Volim vas — reče Burmin — volim vas strasno. (Marija
Gavrilovna se zarumenela i oborila još niže glavu.) Bio sam neoprezan
kad sam se predao slatkoj navici, navici da vas viđam i slušam
svakoga dana ... (Marija Gavrilovna se setila prvoga pisma viteza St.
Preux.24) Sada je već kasno da se protivim svojoj sudbini! Sećanje na

24 Junak iz starog francuskog romana.

66
vas, na vaš mili, neuporedivi lik, biće odsad jad i uteha života moga,
ali ja moram još da izvršim jednu tešku obavezu, da vam priznam
strašnu tajnu i podignem između nas nepremostivu pregradu...
— Ona je uvek postojala — prekide ga živo Marija Gavrilovna —
i ja nikada ne bih mogla da budem vaša žena ...
— Znam — odgovori joj on tiho — znam da ste nekada voleli, ali
smrt i tri godine tuge . .. Dobra, mila Marija Gavrilovna, nemojte da
me lišavate poslednje utehe: pomisao da biste vi pristali da me učinite
srećnim, kada bi. ..
— Ćutite, tako vam boga, ćutite. Vi me mučite.
— Da, ja znam, ja osećam da biste vi bili moji, ali... ja sam
najnesrećniji stvor na svetu ... ja sam oženjen!
Marija Gavrilovna pogleda ga začuđeno.
— Ja sam oženjen — produži Burmin — oženjen sam već četvrtu
godinu, a ne znam ni ko mi je žena, ni gde je, ni da li ću je ikada videti.
— Šta vi to govorite? — uskliknu Marija Gavrilovna. — Ala je to
čudnovato! Produžite; ja ću pričati posle ... produžite, molim vas.
— Početkom godine osamsto dvanaeste — pričao je Burmin —
žurio sam se u Vilnu gde mi je bio puk. Kad sam jednom stigao na
stanicu pozno uveče, naredio sam da što pre upregnu konje, ali
iznenada udari tako strašna mećava da me i upravnik stanice i kočijaši
posavetovaše da očeknem. Poslušao sam ih, ali nekakav neshvatljiv
nemir ovlada mnome; činilo mi se da me neko goni. Međutim, mećava
nikako da popusti; nisam izdržao, nego zapovedim da opet upregnu
i pođem po najžešćoj buri. Koči jašu pade na pamet da pođe pored
reke, što je trebalo da skrati put za tri vrste. Obala je bila zasuta
snegom; kočijaš je minuo pored onoga mesta gde se skretalo na put i
tako vam se mi obretosmo u nepoznatom kraju. Bura se nije stišavala.
Kad sam opazio nekakvo svetlucanje, naredio sam da pođemo onamo.
Stigosmo u neko selo; seoska crkva bila je osvetljena i otvorena; iza
ograde stajalo je nekoliko saonica; po crkvenoj priprati hodali su ljudi.
»Ovamo, ovamo!« povikalo je nekoliko glasova. Rekao sam kočijašu
da priđe.
»Pobogu, gde si se toliko zadržao?« reče mi neko. »Mlada se
obneznanila; pop ne zna šta da radi; došlo nam već da se vratimo!
Ulazi brže!«
Iskočio sam ćuteći iz saonica i ušao u crkvu, slabo osvetljenu dvema

67
ili trima svećama. Na klupici u mračnom uglu crkve sedela je devojka
koju je neko žensko čeljade trljalo po slepoočnicama.
»Hvala bogu«, reče mi ova druga devojka, »kad jedva jednom
stigoste! Umalo što nam ne ubiste gospođicu!«
Stari sveštenik priđe mi s pitanjem:
»Zapovedate li da se počne?«
»Počinjite, počinjite, oče«, odgovorio sam zbunjeno. Devojku
uspraviše. Učinilo mi se da nije ružna. .. Neshvatljiva i neoprostiva
lakomislenost: stao sam kraj nje ispred nalonja; sveštenik je hitao; tri
čoveka i sobarica pridržavali su mladu i bili su samo njom zauzeti.
Tako nas venčaše .. .
»Poljubite se«, rekoše nam.
Žena moja okrete mi svoje bledo lice. Htedoh da je poljubim . . .
Ona vrisnu:
»Ah, ovo nije on, nije on!« i opet se onesvesti.
Svedoci izbuljili na mene prestrašene oči. A ja se okrenem, iziđem
iz crkve bez ikakve smetnje, skočim u saonice i viknem: »Teraj!«
— Bože moj — uzviknu Marija Gavrilovna — i vi ne znate šta je
bilo s vašom nesrećnom ženom?
— Ne znam — odgovori Burmin — niti znam kako se zove selo u
kome sam se venčao, niti se sećam s koje sam to stanice pošao. Onda
mi se taj nestašni prestup činio tako malo važan da sam odlazeći od te
crkve, zaspao i probudio se tek sutradan izjutra, čak na trećoj stanici.
Sluga koji je bio tada sa mnom, umro je u ratu, te nikakve nade nemam
da ću naći onu s kojom sam se tako grozno našalio i koja je sad tako
žestoko osvećena.
— Bože moj, bože moj! — reče Marija Gavrilovna, uhvativši ga za
ruku — dakle, to ste vi bili! I niste me poznali?
Burmin preblede ... i pade pred njene noge ...

68
 UKOPNIK
Mrtvačke kovčege gledamo svakoga časa i trena,
U njima truli stara, nemoćna vaseljena.
Derzavin

I poslednje kućne stvari prodavca pogrebne spreme Adrijana

Prohorova behu natovarene na mrtvačka kola, te je par mršavih konja
već po četvrti put krenuo iz Hlebarske u Nikitsku ulicu, u koju se
ukopnik selio sa čitavim svojim pokućanstvom. Zatvorio je radnju,
prikovao na vrata objavu da se kuća prodaje, a izdaje i pod kiriju, pa
se pešice uputio svome novom naselju. Kad je bio blizu žutoj kućici,
koja ga već odavno bese očarala, te ju je najzad i kupio za popriličnu
svotu, stari ukopnik oseti, začuđen, da mu se srce ne raduje. Kad je
prešao nepoznati prag i kad je naišao u svom novom staništu na
darmar, uzdahnuo je za starom kućicom gde je punih osamnaest
godina sve bilo u najlepšem redu. On poče da grdi obe svoje kćeri i
radnicu zato što su spore, pa i sam stade da im pomaže. Ubrzo se sve
uredi; ram s ikonama, orman s posuđem, sto, divan i krevet zauzeše
za njih određena mesta u zadnjoj sobi; u kuhinji i gostinskoj sobi
smestiše domaćinove rukotvorine: kovčege svih boja i svakojake
veličine, a i ormane sa pogrebnim šeširima, ogrtačima i fenjerima. Nad
kapijom isturiše firmu na kojoj beše naslikan punačak Amor sa
buktinjom u ruci, okrenutom zemlji i s natpisom: »Ovde se prodaju i
tapetiraju mrtvački sanduci, obični i u boji, a tako isto daju se na
poslugu i popravljaju stari.« Devojke odoše u svoju sobu, Adrijan
obiđe svoje novo stanište, pa sede kraj prozora i naredi da se pripremi
samovar.
Prosvećen čitalac zna da su i Šekspir i Valter Skot, obojica,
prikazivali svoje grobare kao vesele i šaljive ljude, da bi ovom
suprotnošću što jači utisak izazvali u našoj mašti. Poštujući istinu, mi
se ne možemo ugledati na njih, nego moramo priznati da je narav
našega ukopnika sasvim pristajala njegovom sumornom zanatu.
Adrijan Prohorov bio je obično turoban i zamišljen. Ako bi progovorio
koju reč, to je bilo samo zato da izgrdi svoje kćeri, kad bi ih zatekao
kako besposlene pilje kroz prozor na prolaznike, ili da za svoje
proizvode traži preteranu cenu od onih koji su tako nesrećni (a

69
ponekad i srećni) da su im potrebni. I tako je Adrijan, po svom običaju,
sav utonuo u tužne misli, sedeo kraj prozora i ispijao sedmu čašu čaja.
Mislio je o pljusku kao iz kabla, koji je pre nedelju dana baš kod
trošarine zadesio pratnju penzionisanoga brigadira. Od toga su se
mnogi ogrtači skupili, a mnogi šeširi pokvarili. Predviđao je neizbežne
rashode, jer je davno nabavljena oprema za sahranu bila u strašnom
stanju. Nadao se da će naknaditi štetu na staroj trgovkinji Trjuhinoj
koja se već godinu dana borila s dušom. Ali je Trjuhina umirala na
Razguljaju, te se Prohorov bojao da se njeni naslednici neće držati
svoga obećanja, nego da će se, leni da šalju po njega iz tolike daljine,
pogoditi s najbližim ukopnikom.
Ove misli iznenada prekidoše tri masonska kucnja u vrata.
— Ko je? — zapita ukopnik.
Vrata se otvoriše i čovek za koga bi se na prvi pogled moglo reći da
je Švaba-zanatlija, uđe u sobu i vesela lica priđe ukopniku.
— Oprostite, dragi susede — reče onim ruskim jezikom kome
uvek moramo da se smejemo kad ga čujemo — oprostite što vam
smetam... želeo sam da se što pre s vama upoznam. Ja sam obućar,
zovem se Gotlib Šulc, živim preko puta, u ovoj kućici što je naspram
vaših prozora. Sutra svetkujem svoju srebrnu svadbu i pozivam vas i
vaše kćeri na ručak, bez ceremonije.
Ukopnik je ljubazno primio ovaj poziv. Ponudio je obućara da
sedne i popije čašu čaja, pa kako je Gotlib Šulc bio čovek otvorene
prirode, oni su se ubrzo počeli razgovarati prijateljski.
— Kako ide radnja vašoj milosti? — pitao je Adrijan.
— The — odgovori Šulc — svakojako. Ne mogu da se požalim,
mada, razume se, moja roba nije što i vaša: živ će se provući i bez
čizama, a mrtvac ne može bez kovčega.
— Tako je, doista — reći će Adrijan — ali ako živ čovek nema za
šta da kupi čizme, tu nema ljutnje, ići će bos, a siromašak mrtvac
dobiće kovčeg i zabadava.
Tako su se oni razgovarali još neko vreme; najzad se obućar diže i
oprosti sa ukopnikom, pošto ga je još jednom pozvao.
Sutradan, tačno u dvanaest časova, ukopnik i njegove kćeri iziđoše
na vratanca novokupljene kuće i uputiše se susedu. Neću opisivati ni
ruski kaftan Adrijana Prohorova ni evropske haljine Akuline i Darje;
neću se držati ovaj put običaja današnjih pisaca romana. Ipak, mislim

70
da neće biti naodmet ako napomenem da su obe devojke bile u žutim
šeširima i crvenim cipelama, što su nosile samo u najsvečanijim
prilikama.
Teskobni obućarev stančić bio je pun gostiju, ponajviše Nemaca-
zanatlija sa njihovim ženama i kalfama. Od ruskih službenika bio je
samo patroldžija, Čuhonac Jurko; iako neznatna čina, on je umeo da
zadobije domaćinovu naklonost. Dvadeset pet leta služio je on na tom
mestu verno i čestito, kao onaj poštar u priči Pogorjelskog. Požar
dvanaeste godine, koji je uništio staru prestonicu, srušio je i njegovu
žutu stražaru. Ali čim je oteran neprijatelj, na njenom se mestu pojavi
nova stražara, sva u sivom, sa belim stubićima dorskoga stila, i Jurko
je počeo opet da šeta oko nje s halebardom i u šinjelu od grube čohe.
Znali su ga gotovo svi Nemci koji su stanovali na Nikitskoj kapiji:
nekima se dešavalo da čak i prenoće kod Jurka između nedelje i
ponedeljnika. Adrijan se odmah upoznao s njim, kao sa čovekom koji
će mu, a pre a posle, biti potreban, i kad gosti pođoše za sto, oni sedoše
jedan uz drugog. Gazda Šulc, njegova žena, kći, sedamnaestogodišnja
Lothen, koji su ručali sa gostima, nudili su ih i pomagali kuvarici da
ih služi. Pivo se lilo potokom. Jurko je jeo za četvoricu, a ni Adrijan
nije puštao da ga ovaj prestigne, ali su mu se kćeri nećkale. Razgovor
na nemačkom jeziku postajao je sve bučniji.
Odjednom domaćin zamoli da ga saslušaju i, otvorivši zapečaćenu
bocu, gromko uzviknu na ruskom:
— Za zdravlje moje dobre Lujze!
Polušampanjsko vino se zapenuša. Domaćin nežno pritisnu
poljubac na mladoliko lice svoje četrdesetogodišnje supruge i gosti
bučno iskapiše čaše za zdravlje dobre Lujze.
— Za zdravlje mojih dragih gostiju — nazdravi domaćin,
otvorivši drugu flašu, a gosti mu zahvaljivahu ispijajući svoje čaše. I
tad otpočeše zdravice jedna za drugom: ispijalo se za zdravlje svakog
gosta ponaosob; pilo se u čast Moskve i čitavog tuceta nemačkih
varošica; nazdravljalo se svima zanatima i svakome zasebno;
iskapljivalo se za zdravlje majstora i pomoćnika. Adrijan je pio svojski
i toliko se razveselio da je i sam nazdravio neku šaljivu zdravicu.
Najednom jedan gost, zadrigli pekar, podiže čašu i kliknu:

71
 — U zdravlje onih za koje radimo, unserer Kundleute! 25
Ovu zdravicu, kao i sve ostalo, društvo je primilo radosno i
jednodušno. Gosti se stadoše jedan drugome klanjati, krojač obućaru,
obućar krojaču, pekar i jednom i drugom, svi pekaru, i tako redom.
Dok su se tako međusobno klanjali, Jurko se okrete svome susedu i
uzviknu:
— A ti, bratac, da piješ za zdravlje svojih mrtvaca! Svi prsnuše u
smeh, ali se ukopnik našao uvređen i natmurio se. To niko ne opazi,
jer su gosti i dalje pili; ustali su od stola tek kad je zvonilo na večernje.
Gosti su se kasno razišli i gotovo svi nakresani. Debeli pekar i
knjigovezac, čije je lice ličilo na povez od crvenog safijana, odveli su
ispod ruke Jurka u njegovu stražaru, držeći se ovom prilikom ruske
poslovice: Dug je najslađi kad se vraća. Ukopnik je došao kući pijan i
srdit.
— Ene-de, po čemu je to, moliću — razmišljao je on naglas — moj
zanat postidniji od ostalih? Kao da je ukopnik brat krvniku! Čemu se
smeje ta pogana vera? Zar je ukopnik čauš u svatovima? Hteo sam da
ih pozovem na gozbu zbog novog naselja, da im spremim dobar
ručak, ali sad neka izvine! Pozvaću one za koje radim: pokojnike
pravoslavne.
— Šta je, baćuška — reče radnica koja ga je u taj mah izuvala —
šta ti to gunđaš? Prekrsti se! Zar mrtve da zoveš u novu kuću na
naselje? Pa to je strašno!
— E, baš ću ih pozvati! — nastavi Adrijan — i to još sutra. Budite
ljubazni, dobrotvori moji, sutra uveče kod mene da se proveselimo;
ugostiću onim što bog bude dao — govoreći to, ukopnik se spusti u
postelju i ubrzo zahrka.
Napolju je još bilo mračno kad su Adrijana probudili. Trgovkinja
Trjuhina beše preminula te noći i čovek koga je njen poslovođa s
porukom poslao dojahao je Adrijanu da mu javi o njenoj smrti.
Ukopnik mu dade grivenik26 za piće, brzo se obuče, uze kola i odveze
se na Razguljaj. Pred pokojničinim vratnicama već je stajala policija i
već su trgovci šetkali tamo-amo kao gavranovi kad osete strv.
Pokojnica je počivala na stolu, žuta kao vosak, ali je još nije izobličilo

25 Naših mušterija.
26 Deset kopejaka.

72
raspadanje. Oko nje su se tiskali srodnici, susedi i kućna čeljad. Svi su
prozori bili otvoreni; sveće su gorele; sveštenici čitali molitve. —
Adrijan je prišao sestriću Trjuhine, mladom trgovčiću u modernom
kaputu, i rekao da će mu se kovčeg, sveće, pokrov i ostala sprema za
sahranu dostaviti odmah, sve u potpunom redu. Naslednik mu je
rasejano zahvalio i kazao da se o ceni neće pogađati, nego da u svemu
ima poverenja u njegovo poštenje. Ukopnik se, po svom običaju, kleo
da nije precenio i značajno se pogledao sa momkom, te pošao da sve
uredi. Čitav taj dan on se vozio od Razguljaja do Nikitske kapije, i
obratno; do večeri je bio sve udesio i pošao peške kući, isplativši svoga
kočijaša. Noć je bila puna mesečine. Ukopnik bez smetnje stiže do
Nikitske kapije. Kod Vaznesenske crkve viknu ga njegov poznanik
Jurko i, kad je poznao ukopnika, zažele mu laku noć. — Bilo je dockan.
Ukopnik je već prilazio svojoj kući, kad mu se odjednom učini da neko
priđe njegovim vratnicama, otvori kapidžik i zamače za njega.
— Šta li će to biti? — pomisli Adrijan. — Kome sam to opet
potreban? Da se nije neki lopov kod mene ušunjao? Da ne dolaze
mladići onim mojim budalama? Još i taj đavo može biti!
I ukopnik već pomisli da vikne u pomoć svoga prijatelja Jurka. Ali
baš u taj mah neko se približi kapidžiku; hteo je da uđe, ali kad je video
domaćina kako žuri, zastade i skide trorogi šešir. Adrijanu se njegovo
lice učini poznato, ali u hitnji nije uspeo da ga dobro osmotri.
— Vi ste namerni kod mene? — reče mu Adrijan, sav zadihan. —
Ulazite, ukažite mi čast.
— Ne cifraj se, baćuška — odgovori mu ovaj potmulo — hajde ti
samo napred, pokazuj gostima put! Adrijan nije imao vremena da se
cifra. Kapidžik je bio otvoren i on pođe uza stepenice, a onaj za njim.
Adrijanu se učini da po njegovoj kući idu neki ljudi.
— Kakva su ovo nečastiva posla?! — pomisli on i pohita da uđe
... ali mu se noge podsekoše. Soba je bila puna pokojnika. Mesec je kroz
prozor obasjavao njihova žuta i modra lica, upala usta, mutne,
poluzatvorene oči i nosove koji su štrčali. . . Adrijan, prestravljen, vide
da su to sve ljudi koje je posahranjivao, a u gostu, koji je s njim došao,
poznao je brigadira, sahranjenog za vreme onoga jakog pljuska. Svi su
se oni, i žene i ljudi, zgrnuli oko ukopnika, klanjali mu se i pozdravljali
ga, osim jednoga siromaška, koga je nedavno besplatno sahranio i koji
se osećao nelagodno, snebivajući se i stideći se svojih dronjaka; on mu

73
nije prilazio, nego je stajao skromno u kutu sobe. Svi ostali su bili
odeveni sasvim pristojno: pokojnice s vezenim kapicama i trakama,
mrtvaci od položaja u mundirima, ali neobrijane brade, a trgovci u
prazničnim kaputima.
— Vidiš li, Prohorove — reče mu brigadir u ime čitavog
poštovanog društva — svi smo se krenuli na tvoj poziv; doma su ostali
samo oni koji nisu bili u stanju da dođu, jer su se sasvim raspali ili im
ostale same kosti bez kože; pa i među njima jedan nije mogao srcu
odoleti, mnogo je želeo da te pohodi. . .
U taj mah jedan mali kostur progura se kroz gomilu i priđe
Adrijanu. Njegova se lobanja ljubazno osmejkivala ukopniku.
Komadići otvorenozelene i crvene čoje i oveštala platna klatili su se
ovde-onde na njemu kao na motki, a cevanice nogu lupkarale su po
velikim čizmama kao tučak po avanu.
— Zar me ne poznaješ, Prohorove? — reče mu kostur. — Zar se
ne opominješ gardijskog narednika u penziji, Petra Petroviča
Kurilkina, lično onoga kome si 1799. godine prodao prvi kovčeg, i to
od borovine umesto od hrastovine?
Kad to reče, mrtvac htede da ga stegne u svoj koštani zagrljaj, ali
Adrijan, pribravši svu svoju snagu, viknu i odgurnu ga. Petar Petrovič
posrte, sruši se i sav se raspade. Mrtvaci stadoše da srdito gunđaju; svi
se digoše da brane čast svoga druga i navališe na Adrijana da ga grde
i da mu prete; nesrećni domaćin, zaglušen njihovom vikom i gotovo
zadavljen, izgubi prisebnost duha, te i sam onesvešćen pade na kosti
nekadašnjega gardijskog narednika.
Sunce je već odavno obasjavalo postelju na kojoj je ležao ukopnik.
Kad je najzad otvorio oči, on vide pred sobom radnicu kako duva u
samovar. Adrijan se, pun strave, seti svih jučerašnjih događaja.
Trjuhina, brigadir i narednik Kurilkin mutno su lebdeli u njegovoj
svesti. On je ćutao i očekivao da radnica zapodene razgovor s njim i
da mu kaže šta je dalje noćas bilo.
— Ala si se ti uspavao, baćuška Adrijane Prohoroviču! — reče mu
Aksinja kad mu je dodavala kućni ogrtač. — Svraćao ti je komšija,
krojač, a i naš patroldžija je navraćao da ti javi da je danas imendan
starešini kvarta, ali ti si izvoleo da se odmaraš, pa nismo htele da te
budimo.
— A je li ko dolazio od pokojne Trjuhine?

74
 — Pokojna? Pa zar je ona umrla?
— Budalo jedna! Zar mi nisi juče pomagala da pripremimo stvari
za njen pogreb?
— Ama šta ti je, baćuška, da nisi umom pomerio ili te još drži
jučerašnje piće? Nikakve sahrane nije juče bilo! Ti si se ceo dan častio
kod Švabe, pa si se vratio pijan, svalio se u krevet i spavao sve dosad,
kad je već i jutrenje zvonilo.
— Ta je li moguće? — reći će obradovani ukopnik.
— Bogme, tako je — odgovori radnica.
— E kad je tako, daj odmah čaja i zovi-der mi kćeri.

75
 UPRAVNIK POŠTANSKE STANICE
Koleški registrator,
Poštanske stanice diktator.
Knez Vjazemski

Ko sve nije proklinjao upravnike poštanskih stanica, ko ti se s njima

nije prepirao? Ko u času gneva nije zatražio od njih onu kobnu knjigu
da u nju upiše uzaludnu žalbu zbog maltretiranja, grubosti i neis-
pravnosti? Ko ne misli o njima da su izrodi ljudski, ravni nekadašnjim
podmitljivim sudskim pisarima ili bar muromskim razbojnicima?
Budimo, ipak, pravedni, potrudimo se da se uživimo u njihov položaj
pa ćemo, možda, suditi o njima mnogo trpeljivije. Šta je to upravnik
poštanske stanice? To je pravi mučenik četrnaeste klase, koga čin štiti
jedino od batina, pa i to ne uvek (pozivam se na savest svojih čitalaca).
Kakva je dužnost ovoga diktatora, kako ga u šali nazva knez
Vjazemski? Zar nije prava robija? Nema mira ni danju ni noću. Svu
zlovolju, koja se u njemu skupi za vreme dosadne vožnje, putnik izliva
na upravnika stanice. Nesnosno vreme, rđav put, tvrdoglav kočijaš,
konji koji neće da vuku — za sve to kriv je upravnik. Kad ulazi u
njegovo ubogo stanište, prolaznik gleda u njemu neprijatelja; još je
dobro ako upravniku pođe za rukom da se što pre oslobodi nezvana
gosta, ali ako se ne zateknu konji? ... Bože, kakve se sve grdnje i pretnje
ne sruče na njegovu glavu? Po kiši i lapavici mora on da juri po
seoskim avlijama; po najvećoj mećavi, za vreme bogojavljenskog
mraza izlazi on u trem, da bar za časak odahne od vike i udaraca
razdraženog putnika. Dolazi general; upravnik mu dršćući daje dve
poslednje trojke, među njima i kurirsku. General odlazi bez zbogom
ostaj. Posle pet minuta — praporci! — i vojni kurir baca mu na sto
svoju putnu objavu. . . Unesimo se dublje u sve to i, umesto
negodovanja, naše će se srce ispuniti iskrenim saučešćem. Da rečem
još nešto: za ovih dvadeset godina prošao sem Rusiju uzduž i popreko;
znam gotovo sve poštanske puteve; poznajem nekoliko pokolenja
kočijaša; retko koga upravnika da ne znam lično, gotovo sa svima
imao sam posla; nadam se da ću uskoro objaviti zanimljivu zbirku
svojih zapažanja s puta; zasad ću samo reći da se prilike staničnih
upravnika prikazuju javnom mnenju sasvim netačno. Ovi toliko

76
opanjkani upravnici uopšte su mirni ljudi, po prirodi uslužni, skloni
druželjublju, skromni u svojim težnjama za počastima, a nisu odviše
ni srebroljubivi. Iz njihovih razgovora (koje, uzgred rečeno, ne mare
gospoda putnici) može se izvući štošta zanimljivo i poučno. Što se
mene tiče, priznajem da ja više volim da razgovaram s njima nego s
nekim činovnikom šeste klase koji putuje po službenoj potrebi.
Lako se može pogoditi da imam prijatelja u čestitom staležu
staničnih upravnika. Zaista, uspomena na jednoga među njima vrlo
mi je draga. Nekada su nas zbližile prilike i o njemu sada želim da
porazgovaram sa ljubaznim čitaocima.
Godine 1816, meseca maja, putovao sam kroz ***sku guberniju
poštanskim putem, sada ukinutim. Imao sam mali čin, pa sam se vozio
poštanskim kolima i plaćao podvoz za dva konja. Zbog toga se
upravnici stanica nisu mnogo sa mnom cifrali, te sam često morao
silom da uzimam ono na šta sam, po mom mišljenju, imao prava. Kako
sam bio mlad i plahovit, ljutio sam se zbog podlosti i malodušnosti
upravnika kad bi ovaj davao da se za mene pripremljena zaprega
upregne u kola kakvoga višeg činovnika. Isto se tako nisam dugo
mogao pomiriti s tim da me izvežbani sluga mimoilazi sa tanjirom na
ručkovima kod gubernatora. A sad mi se i te i druge stvari čine sasvim
na svom mestu. I, doista, šta bi bilo s nama kad bi umesto za sve
zgodnoga propisa da čin poštuje čin, ušlo u običaj drugo pravilo, na
primcr, da um poštuje um? Kakvi bi tu sporovi nastali! I od koga bi
sluge počinjale služiti? Ali da se vratim svojoj priči.
Bila je vrućina. Oko tri vrste od stanice *** poče da nas bije kiša i
začas me pljusak iskvasi do gole kože. Kad sam stigao na stanicu, prva
briga mi je bila da se što pre presvučem, a druga da zamolim čaja.
— Ej, Dunja — povika upravnik — postavi samovar, pa idi po
pavlaku.
Na ove reči pojavi se iza pregrade devojčica tako oko četrnaest
godina i otrča u predsoblje. Njena me lepota iznenadi.
— Je li ti to kći? — zapitao sam upravnika.
— Da, kći — odgovori on s izrazom ponosnim i zadovoljnim — a
pametna ti je i okretna, sušta pokojna majka!
Tad on stade prepisivati moju putničku objavu, a ja sam se zabavio
razgledanjem slika koje su krasile njegovo skromno, ali čisto
prebivalište. One su prikazivale priču o bludnom sinu: na prvoj čestita

77
starina, pod kapom i u domaćoj haljini, ispraća bujnoga mladića koji
se žuri da primi njegov blagoslov i kesu s novcima. Na drugoj je u
snažnim potezima prikazan poročni život mladoga čoveka: on sedi za
stolom, okružen lažnim prijateljima i bestidnim ženama. Posle toga,
pošto je sve proćerdao, mladić u ritama i trorogom šeširu čuva svinje
i deli s njima hranu; na licu mu se ogleda velika tuga i kajanje. Najzad
je prikazan njegov povratak ocu; dobri starac u onoj istoj kapi i haljini
trči mu u susret; bludni sin klekao na kolena; u pozadini kuvar kolje
ugojenog junca, a stariji brat zapitkuje sluge otkud ovo veselje. Ispod
svake slike pročitao sam prigodne stihove na nemačkom jeziku. Sve
se to i dan-danas sačuvalo u mom pamćenju, baš kao i saksije s
kaloperom, postelja sa šarenom zavesom i ostale stvari koje su oko
mene u tom trenutku bile. Kao da sad gledam i samoga domaćina,
čoveka pedesetih godina, svežeg i čilog, i njegov dugi, zeleni kaput na
struk, s tri medalje na olinjalim trakama.
Nisam dospeo ni da isplatim svoga starog kočijaša, a Dunja se
vratila sa samovarom. Mala koketa, već posle drugoga pogleda,
primetila je da mi je zamakla za oko, pa je oborila svoje krupne, plave
oči; zapodenuo sam s njom razgovor i ona mi je odgovarala bez imalo
plašljivosti, kao devojka koja je videla sveta. Ponudio sam njenom ocu
čašu punča, a Dunji dao čašu čaja, te počesmo da utro je pričamo kao
da smo bog te pita otkad poznati.
Konji su bili odavno upregnuti, a meni se nikako nije rastajalo od
upravnika i njegove kćeri. Najzad se oprostih s njima; otac mi zažele
srećan put, a kći me isprati do kola. U tremu sam zastao i zamolio je
da mi dopusti da je poljubim; Dunja pristade. Mnogo poljubaca mogu
da nabrojim otkako se bavim time ali nijedan nije ostavio u meni tako
trajnu, tako prijatnu uspomenu.
Prošlo je nekoliko godina, kad me prilike nanesoše na taj isti put, u
ista mesta. Setio sam se kćeri staroga upravnika i obradovao se pri
pomisli da ću je opet videti. »Ali«, pade mi na um, »stari upravnik je,
možda, već smenjen, a i Dunja se, po svoj prilici, već udala.« Takođe
mi prođe kroz glavu i misao da je jedno od njih umrlo, te sam prilazio
stanici *** & tužnim predosećanjem. Konji se zaustaviše pred po-
štanskom kućicom. Čim sam ušao u sobu, poznao sam slike koje su
prikazivale priču o bludnom sinu; sto i krevet bili su na starom mestu,
ali u prozorima nije više bilo cveća i sve je u sobi ostavljalo utisak

78
starudije i zapuštenosti. Upravnik je spavao pokriven kožuhom; moj
ga dolazak probudi, i on ustade . . . Bio je to odista Simeon Virin, ali
beše oronuo! Dok se spremao da prepiše moju objavu, ja sam
posmatrao njegove sede vlasi, duboke bore na odavno neobrijanom
licu i pogurena leđa. Nisam mogao da se načudim kako su tri ili četiri
godine stigle da preobrate onako čila čoveka u onemoćala starca.
— Zar me ne poznaješ — zapitao sam ga — ta mi smo stari
poznanici?!
— Možda — odgovori on sumorno — ovde je veliki promet;
mnogo je putnika svraćalo k meni.
— Da li ti je zdrava Dunja? — nastavio sam.
Starac se natmuri i odgovori:
— Bog će je znati.
— Pa to se ona, dakle, udala? — rekoh.
Starac se načini kao da je prečuo šta ga pitam i produži da šapćući
čita moju objavu. Prestao sam da ga pitam i naredio da pripreme
čajnik. Radoznalost je počela da me muči i ja sam se nadao da će punč
razvezati jezik moga starog poznanika.
Nisam se prevario: starac ne odbi ponuđenu čašu. Opazio sam da
je rum razgalio njegovu natuštenost. Kod druge čaše poče da priča;
opomenuo me se ili se pravio kao da me se seća, te sam doznao od
njega povest koja me je tada vrlo zanimala i koja me se kosnula.
— Dakle, znali ste moju Dunju? — poče on. — A ko je nije znao?
Ah, Dunja, Dunja! Ala je to bila cura! Ko je god prošao, svako ju je
pohvalio, niko je nije pokudio. Gospođe su je darivale, neka
maramicom, neka minđušama. Gospoda koja su prolazila, naročito bi
se zaustavljala tobože zbog ručka ili večere, a upravo samo zato da bi
se nje nagledali. Događalo se da se kakav gospodin, ma koliko da je
besan, pred njom smiri i ljubazno sa mnom razgovara. Nećete mi
verovati, gospodine: kuriri, vojnički brzi glasnici, s njom bi se po
čitavo pola časa zadržali u razgovoru. Ona mi je kuću držala: da
spremi, da zgotovi, na sve je stizala. A ja, stara budala, nisam je se
mogao dovoljno nagledati i naradovati joj se; voleo sam je više od
očnjeg vida; prosto sam lebdeo nad svojim detetom; zar joj život nije
bio ugodan kod mene? Ali šta ćete, od nevolje se bajanjem nećeš
izbaviti; što je suđeno, tome nećeš izvrdati.
I on tu stade da mi potanko priča svoju nevolju.

79
 Bilo je to pre tri godine; jedared, zimi, uveče, upravnik je špartao
novu poštansku knjigu, a kći mu iza pregrade šila haljinu za sebe, kad
stiže na trojci neki putnik u čerkeskoj šubari i vojničkom šinjelu,
umotan u maramu. On uđe u sobu tražeći da mu se dadu konji. Svi su
konji bili na putu. Čuvši to, putnik diže i glas i kandžiju, ali Dunja,
naviknuta na ovakve zgode, istrča iza pregrade i umiljato će zapitati
putnika da li bi želeo da nešto prezalogaji. Dunjina pojava delovala je
kao uvek. Došljaka je prošao bes; pristao je da sačeka konje i poručio
večeru. Kad je skinuo mokru čupavu šubaru, razvio maramu i skinuo
šinjel, pokaza se da je došljak mlad, stasit husar sa crnim brčićima. On
se razuzuri kod upravnika i poče da veselo razgovara s njim i s
njegovom ćerkom. Doneše večeru. Uto stigoše konji i upravnik naredi
da se ne zobe, nego da ih odmah prežu u putnikova kola, ali kad se
vratio, nađe mladića kako leži na klupi, gotovo bez svesti: pozlilo mu,
boli ga glava, nije u stanju da putuje . . . Šta će sad? Upravnik mu
ustupi svoju postelju te dokonaše, ako bolesniku ne bude lakše, da
sutra ujutro pošlju u S*** po lekara.
Sledećeg dana husaru bi još gore. Njegov sluga odjaha u grad po
lekara. Dunja je husaru vezala glavu maramom, nakvašenom
sirćetom, i sela sa svojim šićem kraj njegove postelje. Pred upravnikom
bolesnik je ječao i nije proslovio gotovo nijedne reči, ali je popio dve
šolje kafe i uzdišući poručio za se ručak. Dunja se nije odmicala od
njega. On je svaki čas tražio da pije i Dunja mu je prinosila vrč s limu-
nadom koju je sama pripravila. Bolesnik bi pokvasio usta i svaki put,
kad bi god vratio vrč, on bi, da pokaže svoju zahvalnost, svojom
slabom rukom stegao Dunjinu ruku. Oko ručka stiže lekar. On opipa
bolesnikovo bilo, progovori s njim nešto na nemačkom, i onda objavi
na ruskom da mu je samo potreban mir i da će za dva dana moći da
krene na put. Husar mu dade dvadeset pet rubalja za posetu i pozva
ga na ručak; lekar je pristao i obojica su slatko ručali, popili flašu vina
i rastali se veoma zadovoljni jedan drugim.
Proteče još jedan dan i husar se sasvim oporavi. Bio je preko mere
veseo i nije prestajao da zbija šalu čas sa Dunjom, čas sa upravnikom;
zviždao je pesme, razgovarao sa putnicima, prepisivao njihove objave
u poštansku knjigu i toliko se svideo dobrome upravniku da je ovome
trećega jutra bilo žao što se rastaje od svoga ljubaznoga gosta. Bila je
nedelja; Dunja je htela da ide na službu božju. Husaru doteraše kola.

80
81
82
 On se oprosti s upravnikom i bogato ga nagradi za konak i
gošćenje, a i sa Dunjom se takođe pozdravi i ponudi da je odveze do
crkve koja je bila na kraju sela.
— Ta čega se plašiš? — reče joj otac. — Njegovo gospodstvo nije
kurjak, neće te pojesti; provozaj se do crkve.
Dunja sede u kola pored husara, sluga skoči na bok, kočijaš zviznu
i konji pojuriše. Siromah upravnik nije mogao da pojmi kako je on to
dopustio svojoj Dunji da pođe sa husarom, kako to da ga obuzme
slepilo i šta je tad bilo s njegovim razumom. Nije prošlo ni po časa, a
njegovo srce poče da zebe, zebe, i nemir ga obuze tako jako da nije
mogao izdržati, nego je i sam otišao na službu. Kad je došao do crkve,
video je da se narod razilazi, ali Dunje nije bilo ni u porti ni u priprati.
On žurno uđe u crkvu; sveštenik je izlazio iz oltara; crkvenjak je gasio
sveće, dve starice su se još molile bogu u jednom kutu, ali Dunje u
crkvi ne beše. Nesrećni otac jedva se odluči da upita crkvenjaka da li
je Dunja bila na službi. Crkvenjak odgovori da nije. Upravnik se vrati
kući ni živ ni mrtav. Imao je samo još jednu nadu: da je Dunji,
nerazmišljenoj, kako već biva u mladim godinama, palo, možda, na
um da se provoza do iduće stanice gde joj je živela kuma. Teško
uzbuđen, očekivao je da se vrati trojka s kojom je Dunju pustio. Kočijaš
se nije vraćao. Najzad, pred veče, on stiže sam i nakresan, sa strašnim
izveštajem da je Dunja s te stanice produžila dalje s husarom.
Starac nije mogao da podnese svoju nesreću; odmah je pao u onu
istu postelju u kojoj je do sinoć ležao mladi varalica. Tek sad, kad je
doveo u vezu sve događaje, upravnik se dosećao da se husar
pretvarao da je bolestan. Nesrećnik se razbole od jake vrućice, te ga
odvezoše u S***, a na njegovo mesto odrediše privremeno drugoga.
Onaj isti lekar koji je dolazio kod husara, lečio je i njega. On uveri
upravnika da je mladi čovek bio potpuno zdrav i da se on, lekar, još
onda dosećao njegovoj lošoj nameri, ali je ćutao jer se plašio kandžije.
Da li je Nemac govorio istinu ili je samo želeo da se pohvali kako je
pronicljiv, ali time nije nimalo utešio nesrećnoga bolesnika. Tek što se
pridigao od bolesti, upravnik je zamolio od svoga starešine u S***
dvomesečno odsustvo i, ne kazajući nikome šta namerava, pođe
pešice za svojom kćeri. Iz objave je znao da je konjički kapetan Minski
išao iz Smolenska u Petrograd. Kočijaš koji ga je vozio, pričao je da je
Dunja celim putem plakala iako se činilo da je krenula po svojoj volji.

83
»Ako bog da«, mislio je upravnik, »dovešću je kući svoju zabludelu
ovčicu.« S ovom mišlju stigao je u Petrograd, odseo u Ismailovskom
puku, kod svoga staroga ispisnika, bivšeg podoficira, i počeo svoje
traganje. Ubrzo je doznao da je konjički kapetan Minski u Petrogradu
i da živi u Djemutovoj gostionici. Upravnik odluči da ode do njega da
mu se javi. Rano izjutra ušao je u njegovo predsoblje i zamolio da jave
njegovom gospodstvu da jedan stari vojnik moli da se s njim vidi.
Posilni, koji je čistio čizme na kalupu, reče mu da gospodin spava i da
pre jedanaest časova nikoga ne prima. Upravnik ode i vrati se u rečeno
vreme. Minski iziđe pred njega u domaćoj haljini i sa crvenom
kapicom na glavi.
— Šta hoćeš, brate? — upitao ga je.
Starcu prekipe srce, suze mu udariše na oči i on samo promuca
uzdrhtalim glasom:
— Vaše gospodstvo! .. . Učinite mi milost božju! — Minski ga je
brzo pogledao, planuo, ščepao ga za ruku, odveo u kabinet i zatvorio
za sobom vrata.
— Vaše gospodstvo! — nastavio je starac — što je bilo, bilo;
vratite mi bar sad moju sirotu Dunju. Vi ste se njome zadovoljili;
nemojte je dalje upropašćivati.
— Što je učinjeno, ne može se popraviti — reče mladić sasvim
zbunjen — kriv sam pred tobom i gotov sam da te molim za oproštaj,
ali i ne pomišljaj da bih mogao Dunju napustiti; ona će biti srećna,
dajem ti časnu reč. Šta će ti ona? Ona me voli i odvikla se od svoga
ranijeg života. Ni ti ni ona nećete zaboraviti šta se dogodilo.
Posle toga mu ćušnu nešto u zarukavlje i otvori vrata, te se
upravnik, ni sam ne znajući kako, obrete na ulici. Dugo je on
nepomičan stajao, sve dok ne spazi u zarukavlju svitak hartija; on ih
izvadi i razvi nekoliko zgužvanih pedesetica. I opet mu udariše suze
na oči — suze besa. Zgužvao je hartijice, bacio ih na zemlju, izgazio
petom i pošao .. . Posle nekoliko koračaja zastade, razmisli se. .. i vrati
se ... Ali novčanica već nije bilo. Neki lepo obučen mladić, kad ga je
spazio, pritrčao je kočijašu, žurno uskočio u kola i povikao: »Teraj!«
Upravnik ga nije gonio. Odlučio je da se vrati kući, na svoju stanicu,
ali je pre toga hteo da još jednom vidi svoju sirotu Dunju. Stoga je,
posle dva dana, ponovo došao kod Minskoga, ali mu je posilni kazao
da gospodar nikoga ne prima, pa ga grudima izgurao iz predsoblja i

84
zalupio mu vrata pred nosom. Upravnik je postojao malo pred
vratima pa otišao.
Istoga toga dana, uveče, išao je on Litejnom ulicom, pošto je
odstojao večernje u crkvi Svih ojađenih. Odjednom promakoše mimo
njega raskošna kola i upravnik je poznao u njima Minskoga. Kola se
zaustaviše pred jednom trospratnom kućom, pred samim ulazom, i
husar utrča u hodnik. Kroz upravnikovu glavu sevnu jedna srećna
misao. On se vrati i stavši kraj kočijaša, upita ga:
— Čiji su to, bratac, konji? Da nisu Minskoga?
— Bogme njegovi — odgovori kočijaš — zašto pitaš?
— Pa eto zašto: tvoj gospodar mi naredio da odnesem njegovoj
Dunji pisamce, a ja smeo s uma gde to stanuje njegova Dunja.
— Ovde ti je ona, na drugom spratu. Zakasnio si, brate, s tim
tvojim pisamcetom; sad je već on lično kod nje.
— Ne mari — odgovori upravnik neiskazano uznemirena srca —
hvala ti što si mi rekao, a ja hoću svoj posao da svršim.
I kad je to rekao, popeo su uza stepenice.
Vrata su bila zaključana, te on zazvoni. Prošlo je nekoliko trenutaka
čekanja koje je s mukom izdržao. Ključ škljocnu i njemu otvoriše.
— Da li ovde stanuje Avdotja Simeonovna? — upita on.
— Da, ovde — odgovori mlada služavka — šta želiš?
Upravnik ne odgovori, nego pođe u salon.
— Ne može se, ne može se! — povika za njim služavka — Avdotja
Simeonovna ima goste.
Ali je upravnik nije slušao i išao je dalje. Dve prve sobe bile su
mračne; u trećoj beše svetlost. On je prišao otvorenim vratima i zastao.
U sjajno nameštenoj sobi sedeo je Minski nešto zamišljen. Dunja,
odevena po najraskošnijoj modi, sedela je na ručici njegove naslonjače
kao kakva jahačica na engleskom sedlu. Ona je nežno gledala
Minskoga, obavijajući njegove crne kovrdže oko svojih blistavih
prstiju. Nesrećni upravnik! Još nikada mu se njegova kći nije činila
tako lepa; on se i protiv volje zaneo gledajući je.
— Ko je? — upita ona, ne dižući glave. On je i dalje ćutao. Kad ne
ču odgovora, Dunja podiže glavu... i s krikom pade na ćilim.
Prestravljen, Minski polete da je podigne, pa odjednom, kad je spazio
u vratima staroga upravnika, ostavi Dunju i priđe mu, cepteći od
gneva.

85
 — Šta hoćeš, ti? — reče mu stisnuvši zube. — Zašto se svuda
šunjaš za mnom kao razbojnik? Hoćeš li da me ubiješ, šta li? Napolje!
— I dočepavši starca svojom snažnom rukom za vrat, izbaci ga na
stepenice.
Starac je došao k sebi tek u svom konačištu. Njegov prijatelj mu je
savetovao da podnese tužbu, ali je upravnik malo razmislio,
odmahnuo rukom i odlučio da se svega okane. Posle dva dana vratio
se iz Petrograda na svoju stanicu i opet se latio svoje dužnosti.
— Evo, već je treća godina — završi on — kako sam bez Dunje i
kako od nje nema ni traga ni glasa. Samo bog zna da li je živa ili mrtva.
Svašta može da bude. Nije ona ni prva ni poslednja koju je odmamio
putnik-vetropir, pa se tamo s njom poigrao i onda je napustio. Ima u
Petrogradu mnogo takvih mladih ludica koje su danas u svili i kadifi,
a sutra ih vidiš kako čiste ulice s poslednjim ispičuturama. Kad ti
ponekad dođe na um da i Dunja, možda, tako propada, i nehotice
sagrešiš pa joj poželiš smrt...
Takva je bila priča moga prijatelja, staroga upravnika, priča koju je
on nekoliko puta prekidao suzama, otirući ih živopisno rukavom kao
čestiti Terentič u prekrasnoj baladi Dmitrijeva. Njih je, donekle,
izazivao punč od koga je ispio pet čaša za vreme svoje priče, ali ipak
ove suze jako kosnuše moje srce. Pošto sam se s njim rastao, dugo
nisam mogao da zaboravim starog upravnika i dugo sam mislio o
nesrećnoj Dunji.
Tu skoro, kad sam prolazio kroz mestance ***, setio sam se svoga
prijatelja i saznao da je stanica kojom je upravljao ukinuta. Pitao sam
da li je živ stari upravnik; niko mi nije mogao dati odgovor koji bi me
zadovoljio. Odlučio sam da posetim znani kraj te uzeh slobodne konje
i uputih se u selo N.
Bilo je to u jesen. Sivkasti oblaci zastirali su nebo; hladan vetar je
duvao s požnjevenih polja i kidao rujevo lišće s drveća koje nam je išlo
u susret. Stigao sam u selo o zaranku sunca i ustavio se kod poštanske
kućice. Neka debela žena iziđe u trem u kome me je nekad poljubila
sirota Dunja i na moja pitanja odgovori da je stari upravnik još pre
godinu dana umro, da se u njegovu kuću uselio pivar i da je ona
pivareva žena. Zažalio sam što sam uzalud putovao i uzalud potrošio
sedam rubalja.
— Od čega je umro? — zapitao sam pivarevu ženu.

86
 — Prepio se, baćuška — odgovori mi ona.
— A gde su ga sahranili?
— Na utrini, pored njegove pokojne domaćice.
— Ima li koga da me odvede na njegov grob?
— Zašto ne bi bilo. Ej, Vanjka! Dosta si se s mačkom zabavljao!
Odvedi-der gospodina na groblje da mu pokažeš upravnikov grob.
Na ove reci neki riđ i sakat dečak, sav odrpan, istrča preda me i
odmah me povede na utrinu.
— Ti si poznavao pokojnika? — upitao sam ga uz put.
— Kako da nisam poznavao! Ta on me je učio da pravim svirale.
Dešavalo se, pokoj mu duši, ide on tako iz krčme, a mi svi za njim:
Dedice, dedice! Daj nam lešnika! i on nam daje lešnike. Često bi se s
nama bavio.
— Sećaju li ga se putnici?
— Pa sad ih malo prolazi; jedino sudija ako svrne, ali njemu nije
do mrtvih. Samo što letos prođe ovuda neka gospođa, pa se raspitivala
o starom upravniku i išla mu na grob.
— Neka gospođa? — upitao sam radoznalo.
— Divna neka gospođa — odgovori dečak. — Vozila se u kolima
sa šest konja, s tri mala gospočeta i sa dojkinjom, a bilo je i crno
psetance; kad su joj rekli da je stari upravnik umro, zaplakala je i
kazala deci: »Sedite mirno, a ja odoh do groblja.« Ja se onda ponudim
da je odvedem. A gospođa reče: »Znam ja put.« Pa mi je dala srebrn
petak, dobra neka gospođa!
Dođosmo na groblje, na ledinu bez ikakve ograde, posejanu
drvenim krstovima, bez ijedne senke od drveća. Otkako znam za sebe,
nisam video tako tužnoga groblja.
— Evo, ovo je grob staroga upravnika — reče mi dečak skočivši
na humku peskovite zemlje u koju je bio poboden crn krst za
bakarnom ikonom.
— I ta je gospođa bila ovde? — upitao sam.
— Bila je — odgovori Vanjka — gledao sam je poizdalje. Pala je
ovde i dugo ležala. A zatim je gospođa krenula u selo, pozvala popa,
dala mu para i otputovala, a i meni dade srebrni petak, divna neka
gospođa.
Dao sam i ja dečaku petak i više nisam žalio ni što sam putovao, ni
što sam potrošio sedam rubalja.

87
 GOSPOĐICA KAO SELJANKA
U svakome ruhu si ti,
Dušenjka, divna!
Bogdanovič

U jednoj od naših podalekih gubernija nalazilo se imanje Ivana

Petroviča Berestova. U mladosti svojoj on je služio u gardi, pa se
početkom godine 1797. povukao u miran život, u svoje selo, i otad nije
iz njega odlazio. Bio se oženio sirotom vlasteoskom kćeri, koja umre
na porođaju dok se on bavio u lovu. Brzo se utešio zabavljen
poslovima oko imanja. Načinio je kuću po sopstvenom planu, podigao
na svom imanju fabriku sukna, utrostručio prihode i počeo sam sebe
da ceni kao najpametnijeg čoveka u čitavom kraju, što mu nisu
osporavali ni susedi koji su dolazili da se počaste kod njega sa svojim
porodicama i psima. Radnim danom nosio je kratki plišani kaput, a
praznikom je oblačio frak od tkanine svoje proizvodnje; svojom
rukom beležio je rashode i ništa drugo nije čitao sem »Senatskih
novina«. Uopšte uzev, voleli su ga, mada su smatrali da je ohol. Jedino
se s njim nije slagao Grigorije Ivanovič Muromski, njegov najbliži
sused. Beše to pravi ruski plemić. Kad je spiskao u Moskvi veći deo
svoga imanja, a baš je u to vreme ostao udovac, on ode u svoje selo,
koje mu beše još jedino ostalo, gde produži da čini gluposti, ali sada
druge vrste. Podigao je engleski vrt, na koji je straćio skoro sve ostale
prihode. Konjušare je obukao kao engleske džokeje.
Vaspitačica njegove kćeri bila je Engleskinja. Svoja polja obrađivao
je po engleski, al’ žito rusko na način tuđ ne rodi, te mada je troškove
znatno ograničio, prihodi Grigorija Ivanoviča nisu se povećavali; on je
i u selu uspeo da se uglibi u nove dugove. Ipak ga nisu smatrali
glupakom, jer se prvi među posednicima svoje gubernije dosetio da
založi imanje kod starateljskog saveta, dovijanje koje je u ono vreme
izgledalo neobično zapleteno i smelo. Među onima koji su ga
osuđivali, Berestov je bio najstroži. Mržnja na novotarije bila je glavna
crta njegova karaktera. On nije mogao da hladnokrvno govori o
anglomaniji svoga suseda i svagda je nalazio priliku da ga osuđuje.
Kad bi pokazivao gostu svoje imanje, on bi, odgovarajući na pohvale
zbog njegove domaćinske uprave, s lukavim osmejkom rekao:

88
 — E, moj gospodine, u mene nije kao kod moga suseda Grigorija
Ivanoviča. Ne umemo mi da se upropašćujemo na engleski način. Da
nam je samo po ruski da se nasitimo!
Zahvaljujući susedima, ovakve i slične šale stizale su do ušiju
Grigorija Ivanoviča, sa dopunama i objašnjenjima. Angloman nije
mogao da podnosi kritiku i bio je isto onako netrpeljiv kao i naši
novinari. On je besneo i nazivao svoga Zoila medvedom i
palančaninom.
Takvi su bili odnosi između ove dvojice posednika, kad je
Berestovljev sin doputovao ocu na selo. Vaspitavao se na***
univerzitetu i želeo da stupi u vojnu službu, ali otac nije to odobravao.
Mladić je,, međutim, osećao da nikako nije sposoban za građansku
službu. Kako jedan drugom nisu hteli popustiti, mladi Aleksej počeo
je živeti kao posednik, pustivši brke za svaki slučaj.
Momčina ti je, bogme, bio taj Aleksej. I doista bila bi velika grehota
kad vojnički mundir nikad ne bi stegao njegov vitki stas i kad bi,
umesto da jordami na konju, svoju mladost proveo poguren nad
aktima u kancelariji. Videći ga kako u lovu uvek prednjači, a ni ne
gleda kakav je put, svi su se susedi slagali da od njega nikad ne može
biti dobar službenik. Mnoga gospođica rado ga je gledala, pa bi se
pokatkad i zagledala u njega, ali je Aleksej slabo za njih mario, a one
su verovale da je on prema njima ravnodušan zbog neke ljubavne
veze. I doista, iz ruke u ruku išao je prepis adrese s jednog njegovog
pisma: Akulini Petrovnoj Kuročkinoj, u Moskvi, preko puta manastira sv.
Aleksija u kući kazandžije SaveIjeva, s najponiznijom molbom da ovo pismo
predate A. N. R.
Oni moji čitaoci koji nisu živeli na selu, ne mogu ni zamisliti kako
su čarobna stvorenja te palanačke gospođice. Vaspitane na čistom
zraku, u hladu svojih baštenskih jabuka, one znanje o svetu i životu
stiču iz knjiga. Usamljenost, sloboda i čitanje u njima ranorazvijaju
osećanja i strasti za koje ne znaju naše rasejane lepotice. Za gospođicu
je već zvuk zvončeta čitav događaj; ode li u obližnji grad, to znači
epohu u životu, a posete kakvoga gosta seća se dugo, katkad i večito.
Svakom je, razume se, slobodno da se smeje nekim njihovim čudnim
osobenostima, ali šale površnoga posmatrača ne mogu uništiti njihove
istinske vrline, od kojih je najglavnija osobenost karaktera, ona
samobitnost (individualite), bez čega, po mišljenju Žana Pola, čovek

89
nema vrednosti. Žene u prestonicama, možda, steknu bolje
obrazovanje, ali društvene navike ubrzo izjednače njihove karaktere,
a duše im postanu jednolike, onako isto kao i njihove trake na glavi.
Ovo ne treba shvatiti kao ocenu i osudu, pa ipak nota nostra manet,27
kao što veli jedan stari komentator.
Lako je zamisliti kakav je utisak Aleksej morao izazvati kod naših
gospođica. On je bio prvi koji se pred njima pojavio mračan i
razočarana izgleda, prvi koji im je govorio o proćerdanim radostima i
svojoj sveloj mladosti; povrh svega još, nosio je i crn prsten s urezanom
mrtvačkom glavom. Sve je to bilo sasvim novo u ovoj guberniji.
Gospođice su ludele za njim. Ali se najviše od svih njime zanela kći
moga anglomana, Liza (ili Betsi, kako ju je obično zvao Grigorije
Ivanovič). Pošto očevi nisu jedan drugom odlazili, ona Alekseja još ne
beše videla, a, međutim, sve mlade susetke samo su o njemu govorile.
Lizi je bilo sedamnaest godina. Crne oči su oživljavale njeno garavo i
vrlo umiljato lice. Bila je jedinica i, sasvim prirodno, razmaženo dete.
Njeno nestašno ponašanje i česte vragolije ushićavali su oca i dovodili
do očajanja mis Džekson, četrdesetogodišnju kočopernu usedelicu,
koja se belila i bojila obrve, svake godine po dvaput čitala »Pamelu«,
dobijala za to dve hiljade rubalja i skapavala od duga vremena u ovoj
varvarskoj Rusiji.
Lizina sluškinja bila je Nastja; ona beše nešto starija, ali isto toliko
vetrenjasta koliko i njena gospođica. Liza je Nastju mnogo volela, njoj
je poveravala sve svoje tajne, s njom zajedno smišljala svoje
nestašluke; jednom rečju, Nastja je u selu Prilučinu bila mnogo
značajnija ličnost nego ma koja dvorska ljubimica u kakvoj francuskoj
tragediji.
— Pustite me danas da idem u goste — rekla je jednom Nastja
kad je oblačila gospođicu.
— Idi, a kuda ćeš to?
— U Tugilovo, kod Berestova. Kuvarovoj ženi je imendan; juče je
dolazila da nas zove na ručak.
— Nije nego — reče Liza — gospoda u zavadi, a sluge jedan
drugom idu u goste.
— Šta se nas tiče gospoština — odgovori Nastja — a sem toga, ja

27 Naša beleška ostaje (ima svoju vrednost).

90
sam vaša, a ne vašeg tatice. Ta vi se, valjda, niste još posvađali s
mladim Berestovom, a starci nek’ se tuku, ako im se to sviđa.
— Gledaj, Nastja, da vidiš Alekseja Berestova, pa ćeš sve lepo da
mi kažeš kako izgleda i kakav je to čovek.
Nastja obeća, i Liza je ceo taj dan nestrpljivo čekala da se ona vrati.
Uveče se Nastja vrati.
— E, Lizaveta Grigorjevna — reče ona ulazeći u sobu — videla
sam mladoga Berestova, nagledala sam ga se do mile volje; celoga
dana bili smo zajedno.
— Kako to? Pričaj mi, pričaj sve po redu.
— Evo, gospođice: pošle smo, ja, Anisja Jegorovna, Nenila,
Dunjica . . .
— Pa de, znam. A posle?
— Dopustite, gospođice, ispričaću sve po redu. Dakle, stigosmo
ti mi taman za ručak. Soba puna sveta. Tu ti sluge Kolbinovih,
Zaharjeva, nadzornikovica sa kćerima, sluge Hlupinovih ...
— Lepo, a Berestov?
— Čekajte, gospođice. Posadismo se mi tako za sto,
nadzornikovica u začelju, ja pored nje ... a njene se kćeri kopeče, baš
me briga . ..
— Ah, Nastja, ala si ti nesnosna s tim tvojim večitim sitnicama!
— A vi, ala ste nestrpljivi! Dakle, kad smo se digli od stola... a
sedeli smo tri sata i ručak je bio odličan; kolač blan-manže plav, crven
i šaren... I tako, digli se mi od stola i pošli u baštu da igramo šapca-
lapca, a uto naiđe i mladi gospodin.
— Pa šta, je li istina da je tako lep?
— Kao upisan, pravi lepotan zaista. Stasit, visok, pa rumen u licu
...
— Istina? A ja sam mislila da je bled. Pa, kako ti izgleda? Tužan,
zamišljen?
— Šta velite? Takvog obešenjaka nisam videla otkad znam za
sebe. Palo mu na pamet da i on s nama igra šapca-lapca ...
— Da se juri s vama! Nije moguće!
— Majke mi. Pa ti se još dosetio da uhvati, pa da ljubi!
— Bogami, Nastja, ti lažeš.
— Bogami, ne lažem. Jedva sam se otela od njega. Ceo dan se s
nama tako zanimao.

91
 — Pa kako to, vele da je zaljubljen i ni na koga da ne gleda?
— Ne znam, al’ mene je toliko gledao, takođe i Tanju
nadzornikovu, a i Pašu Kolbinsku; greh bi bio ne reći, nikoga nije
prezreo, baš je udvarač.
— Čudnovato! A šta se govori po kući o njemu?
— Gospodin je, kažu, divan: tako je dobar, tako veseo. Samo mu
jedno ne valja: mnogo voli da leti za devojkama. Ali ja mislim da to
nije nikakva nesreća: vremenom će se smiriti.
— Mnogo bih volela da ga vidim — uzdahnu Liza.
— Pa zar je to teško? Tugilovo od nas nije daleko, svega tri vrste:
pođite u šetnju na tu stranu ili projašite onuda; svakako ćete ga sresti.
On svakog dana, rano ujutro, ide s puškom u lov.
— A ne, neće tako valjati. Može pomisliti da trčim za njim. A i
naši očevi su u zavadi, pa ne bi bilo zgodno da se s njim upoznajem...
Ah, Nastja! Znaš šta! Da se obučem kao seljanka!
— Stvarno: navucite prtenu košulju i sarafan, pa slobodno idite u
Tugilovo; uveravam vas da će vas Berestov već opaziti.
— A ja znam vrlo dobro kako se ovde govori. Ah, Nastja, draga
Nastja! Ovo je odlična dosetka!
I Liza leže da spava s namerom da neizostavno izvrši ono što je
tako veselo naumila. Sutradan, ona poče ostvarivati svoju nameru, te
posla da joj kupe u radnji prostoga prtenoga platna, plave kitajke i
bakarnih pucadi. Nastja joj pomože da skroji sebi košulju i sarafan, a
ona sakupi sve devojke da šiju i do večeri sve bi gotovo. Liza isproba
novo ruho i priznade pred ogledalom da nikada nije sama sebi
izgledala tako mila. Ona se stade vežbati: duboko se klanjala u hodu i
nekoliko puta zatim mahnu glavom kao mačko vi od ilovače što se
prodaju na vašaru; govorila je po seljački, smejala se krijući lice ru-
kavom i zaslužila potpuno priznanje Nastjino. Nju je samo jedno
mučilo: pokušala je da ide bosa po dvorištu, ali je strnjika ubijala njene
nežne noge, a pesak i kamičke nije nikako mogla podneti. Nastja joj i
tu pomaže: ona uze meru Lizine noge, otrča u polje do Trofima pastira
i poruči par opanaka po toj meri. Sutradan, pre zore i bela dana, Liza
je već bila budna. U kući su još svi spavali. Nastja je kod vratnica
čekala pastira. Odjeknu rog i seosko stado promače pored spahijskog
dvorišta. Kad je prolazio kraj Nastje, Trofim joj pruži male šarene
opanke i dobi od nje pola rublje kao nagradu. Liza se polako obuče

92
93
94
kao seljanka, šapatom dade Nastji svoja uputstva o mis Džeksonovoj,
iziđe na zadnji izlaz i kroz vrt odjuri u polje.
Na istoku je rudela zora i zlatni rojevi oblaka činilo se kao da
očekuju sunce, poput dvorana koji očekuju cara; vedro nebo, jutarnja
svežina, rosa, lahor i poj ptičica ispunjavali su Lizino srce
mladalačkom veselošću. Plašeći se da ne sretne koga poznatog, ona
kao da je više letela nego išla. Kad se približila šumici na međi očevog
imanja, Liza uspori hod. Ovde je Aleksej već mogao naići. Njeno srce
je jako kucalo, a nije znalo zašto, ali strah, koji prati naše mladalačke
obesti, u isti mah je i glavna njihova čar. Liza uđe u tamu šume.
Potmulo hujanje, koje se rasprostiralo šumom, pozdravi devojku.
Njena se veselost pritaji. Ona se postepeno predade slatkim
sanjarijama. Ona je mislila... ali da li se može tačno utvrditi o čemu
misli gospođica od sedamnaest godina, usamljena, u šumici, u šest
časova jednog prolećnog jutra? Tako je ona išla, zamišljena, putem koji
je s obe strane senčilo visoko drveće, kad odjednom jedan prekrasan
lovački pas zalaja na nju. Liza se uplaši i uzviknu. U taj mah razleže
se glas: »Tout beau, Sbogar, ici!«28... i mladi lovac pojavi se iz česte.
— Ne boj se, draga moja — reče on Lizi — moj pas ne ujeda.
Liza već beše došla k sebi od straha i odmah je stigla da iskoristi
priliku.
— Ta kako se ne bih bojala, gospodine — reče ona, praveći se da
je pola uplašena, a pola zastiđena — bojim se, bogami; gledaj kako je
zao, opet će da kidiše.
Za to vreme je Aleksej (čitalac ga je već poznao) uporno posmatrao
mladu seljanku.
— Otpratiću te, ako se bojiš — reče joj on. — Da li mi dopuštaš da
idem s tobom?
— A ko ti brani — odgovori Liza — svaki je serbez na carskoj
džadi.
— Odakle si?
— Iz Prilučina, kći sam Vasilja kovača, idem u pečurke. (Liza je o
povrazu nosila korpicu). A ti si gospodin iz Tugilova, je li?
— Tako je — odgovori Aleksej — ja sam kamerdiner mladoga
gospodara.

28 Polako, Zbogare, ovamo!

95
 Aleksej je hteo da izravna njihove položaje. Ali Liza ga pogleda i
zasmeja se.
— Što lažeš — reče ona — ti, valjda, misliš da si naišao na budalu.
Vidim ja da si ti glavom gospodin.
— Po čemu ti to sudiš?
— Pa tako, po svemu.
— Pa de, reci!
— Ene-de, drugo je gospodin, a drugo sluga. I odeven si drukčije,
i zboriš drukčije, i pseto ne vabiš po seljački.
Liza se sve više sviđala Alekseju. Naviknut da ne okoliši oko
seljačkih lepotica, on poumi da je zagrli, ali Liza odskoči od njega i
odjednom joj se na licu pojavi tako strog i hladan izraz koji, doduše,
nasmeja Aleksej a, ali ga ipak zadrža da više ne pokuša.
— Ako mislite da i dalje budemo prijatelji — reče ona
dostojanstveno — ja bih vas molila da se ne zaboravljate.
— Ko li te nauči toj premudrosti? — zapita je Aleksej smejući se
naglas. — Da nije Nastjenjka, moja poznanica, devojka vaše
gospođice? Vidiš ti, molim te, kako se širi prosveta!
Liza oseti da je izišla iz svoje uloge i odmah se popravi.
— A šta ti misliš — reče ona — da ja nikad nisam bila u spahijskoj
kući? Varaš se: svačega sam se ja naslušala i nagledala. Nego, more —
nastavi ona — dok zborim s tobom, ostaću bez pečuraka. ’Vataj ti,
gospodine, svoj put, a ja ću moj. I prošćavaj...
Liza htede da se udalji. Aleksej je dohvati za ruku.
— Kako se zoveš, dušo moja?
— Akulina — odgovori Liza, trudeći se da oslobodi svoje prste iz
Aleksejeve ruke — nego pušćaj me, gospodine, vreme mi je kući.
— E, dušo moja, Akulina, baš ću doći u goste tvom ocu, Vasilju
kovaču.
— Šta reče? — uzviknu živo Liza. — Bogom te kumim, ne dolazi.
Teško si ga meni ako kod kuće dočuju da sam sa gospodinom zborila
u šumi; moj otac, Vasilj kovač, prebiće me na mrtvo ime.
— Ali ja pošto-poto hoću da se ponovo vidim s tobom.
— E, pa ja ću jedared opet da se navrnem ovde za pečurke.
— A kada to?
— Pa eto, ako ćeš i sutra.
— Draga Akulina, poljubio bih te kad bih smeo. Dakle sutra, u

96
ovo doba, je l’ tako?
— Jes’!
— I nećeš me prevariti.
— Neću te prevariti.
— Zakuni mi se!
— Pa eto, tako mi svete Petke, doći ću.
Mladi se rastadoše. Liza je izišla iz šume, pretrčala polje, provukla
se u baštu i strmoglavce odjurila u staju gde je očekivaše Nastja. Tamo
se presvukla, odgovarajući rasejano na pitanja svoje nestrpljive
poverenice, i ušla u trpezariju. Sto je bio postavljen, doručak
spremljen, a mis Džekson već nabeljena i utegnuta u pasu kao rakijska
čašica, sekla je hleb na tanke kriške. Otac je pohvali zbog jutarnje šetnje
i reče:
— Nema ništa zdravije od ustajanja u zoru.
Pri tom je naveo nekoliko primera duga veka koje je našao u
engleskim listovima, primećujući da svi ljudi koji su živeli preko sto
godina, nisu okušali rakije i da su ustajali u zoru i zimi i leti. Liza ga
nije slušala. Ona je u mislima ponavljala sve pojedinosti jutrošnjega
susreta, ceo razgovor Akulinin sa mladim lovcem, i nju poče mučiti
savest. Uzalud je samu sebe uveravala da njihov razgovor nije
prelazio granice pristojnosti, da ova šala ne može imati posledica, glas
savesti čuo se jače nego razum. Nju je naročito mučilo obećanje koje je
dala za sutrašnji dan i ona naumi da pogazi svoju svečanu zakletvu.
Ali ako je Aleksej bude uzalud čekao, može otići da potraži u selu kćer
Vasilja kovača, istinsku Akulinu, debelu, rošavu devojku, i tako bi
mogao otkriti njenu lakoumnu pošalicu. Ova misao uplaši Ližu i ona
odluči da se sutradan ponovo pojavi u šumici kao Akulina.
Što se tiče Alekseja, on je bio ushićen i ceo taj dan mislio je o svojoj
novoj poznanici; noću ga je lik garave lepotice progonio i u snu. Tek
što zora poče da osvaja, a on se već obuče. Nije stigao ni da pušku
napuni; pošao je u polje sa svojim vernim psom Zbogarom i pohitao
na mesto gde su zakazali sastanak. Proveo je oko po časa u očekivanju
koje mu je bilo nesnosno; najzad je video kako između žbunja promače
plavi sarafan i on polete u susret svojoj dragoj Akulini. Ona se
osmehnu njegovoj zahvalnosti punoj zanosa, ali Aleksej odmah
primeti na njenom licu tragove sete i nespokojstva. Hteo je da sazna
zbog čega je to. Liza priznade kako joj se čini da se lakoumno ponaša

97
i da se zbog toga kaje, da ovoga puta nije htela da porekne zadatu reč,
ali da će ovo viđenje biti poslednje, te ga ona moli da prekine
poznanstvo koje ni na kakvo dobro ne sluti. Sve je to bilo, razume se,
rečeno po seljački, ali misli i osećanja, neobični u tako proste devojke,
začudiše Alekseja. On upotrebi svu svoju veštinu rečitosti da odvrati
Akulinu od njene namere; uveravao ju je da su njegove želje nevine,
obećavao je da joj nikad neće dati povoda da se kaje i da će je u svemu
slušati, preklinjući je da ga ne lišava jedine utehe: da se s njom viđa
nasamo, makar svaki drugi dan ili bar dvaput nedeljno. On je govorio
jezikom istinske strasti i u tom trenutku bio je zaista zaljubljen. Liza
ga je slušala ćuteći.
— Daj mi reč — kazala je ona naposletku — da me nikada nećeš
tražiti po selu ili raspitivati o meni. Daj mi reč da nećeš tražiti prilike
da se viđaš sa mnom, sem kad ja sama to zakažem.
Aleksej zausti da se zakune svetom Petkom, ali ga ona zaustavi
osmejkom:
— Ne treba da se kuneš — reče Liza — dovoljno je da mi samo
obećaš.
Posle toga oni su prijateljski razgovarali, šetajući zajedno po šumi,
sve dok mu Liza ne reče:
— E, pa, vreme je.
Rastali su se, i Aleksej, kad je ostao sam, nije mogao da pojmi kako
je ova prosta seoska devojka u dva sastanka uspela da njime toliko
zagospodari. Njegovo druženje s Akulinom imalo je za njega
privlačnost novine i mada su mu se ušlo vi neobične seljanke činili
teški, ipak mu nije ni palo na um da ne održi zadatu reč. Stvar je bila
u tome što je Aleksej, i pored kobnoga prstena, tajanstvene prepiske i
mračne razočaranosti, bio dobar i bujan mladić čistoga srca, sposoban
da oseća naslade nevinosti.
Kad bih činio samo što ja želim, ja bih neizostavno stao da potanko
opisujem kako su se ovi mladi ljudi sastajali, kako se u njih razvila sve
veća uzajamna naklonost i poverenje; opisao bih njihove zabave i
razgovore, ali znam da većina mojih čitalaca ne bi učestvovala sa
mnom u mom uživanju. Ove pojedinosti, uopšte, bile bi dosadne i zato
ih preskačem; ukratko ću reći da nisu prošla ni dva meseca, a moj
Aleksej bio je već zaljubljen do ušiju, mada ni Liza ne beše hladnija,
nego samo ćutljivija od njega. Oboje su bili srećni u današnjici i malo

98
su mislili o budućnosti.
Misao o nerazdvojnoj vezi vrlo često bi sinula u njihovoj glavi, ali
oni nikad o tome nisu jedno drugom govorili. Uzrok je bio jasan: ma
koliko da je bio odan svojoj dragoj Akulini, Aleksej se stalno sećao
kolika je razlika između njega i siromašne seljanke, a Liza je opet znala
kolika je mržnja između njihovih očeva i nije se smela nadati da će se
oni jedan sa drugim izmiriti. Ali je pri tom njeno samoljublje iz potaje
podgrevala nejasna, romantična nada da će najzad videti tugilovskoga
posednika kako kleči pred nogama kćeri prilučinskoga kovača. Nego,
jedan važan događaj umalo što iznenada ne poremeti njihove
uzajamne odnose.
Jednoga vedrog i studenog jutra (kakvima obiluje naša ruska jesen),
Ivan Petrovič Berestov beše izjahao u šetnju. Poveo je za svaki slučaj
tri para hrtova, svoga seiza i nekoliko dečaka sa čegrtaljkama da plaše
divljač. U isti mah, očaran lepim vremenom, i Grigorije Ivanovič
Muromski beše zapovedio da osedlaju njegovu kusu kobilu, pa kasom
pođe da obiđe svoje poengleženo imanje. Kad je dojahao do šume, on
opazi svoga suseda kako ponosno jaše u ćurku postavljenom
lisičinom, vrebajući zeca koga su dečaci vikom i čegrtaljkama izgonili
iz žbunja. Da je Grigorije Ivanovič mogao znati da će se sresti sa
susedom, on bi svakako okrenuo na drugu stranu, ali, eto, naišao je na
Berestova sasvim neočekivano i odjednom se našao prema njemu ni
koliko na dometu pištolja. Muromskom ništa drugo ne ost a nego da
kao svaki obrazovani Evropljanin dojaše do svoga protivnika i učtivo
ga pozdravi. Berestov je odgovorio otprilike onako ljubazno kako se
medved na lancu klanja gospodi kad mu vođa naredi. Uto zec iskoči iz
šume i pojuri niz polje. Berestov i njegov sluga povikaše iz svega grla,
pa pustiše pse i pojuriše za njim punim kasom. Kobila Muromskoga,
koja nikada nije bila u lovu, prepade se i jurnu. Muromski, koji se
hvalio da je odličan jahač, pusti joj na volju i u sebi se radovao zbog
slučaja koji ga je izbavio od neugodna sabesednika. Ali kad je kobila
dokasala do jarka koji ranije nije bila opazila, ona odjednom udari u
stranu i Muromski ispade iz sedla. Pao je dosta nezgodno na smrznutu
ledinu i ležeći proklinjao svoju kusu kobilu koja je, kao da se osvestila,
odmah stala čim se osetila bez jahača. Ivan Petrovič dojuri k njemu i
poče se raspitivati da se nije izubijao. Uto sluga dovede kobilu koja je
sve to skrivila, držeći je za uzdu. On je pomogao Muromskom da se

99
ponovo uspne u sedlo, a Berestov ga pozva svojoj kući. Muromski mu
to nije mogao odreći, jer je osećao da mu je obavezan i tako se Berestov
pobedonosno vraćao kući: bio je ulovio zeca, a sem toga svoga
protivnika vodio je ranjenog i, tako reći, kao ratnog zarobljenika.
Susedi su za vreme doručka razgovarali prilično prijateljski.
Muromski zamoli Berestova za kola, jer je priznao da zbog pada ne
može na konju da dojaše do kuće. Berestov ga je ispratio sve do izlaza,
a Muromski pre odlaska uze od njega časnu reč da će sutradan (i to s
Aleksejem Ivanovičem) doći na intiman ručak u Prilučino. I tako je
izgledalo da će nestati stare i duboko ukorenjene omraze, zahvaljujući
plašljivoj kusoj kobili.
Liza istrča u susret Grigoriju Ivanoviču.
— Šta je to s vama, tatice? — reče ona čudeći se.
— Zašto hramljate? Gde vam je konj? Čija su to kola?
— E, to ćeš teško pogoditi, my dear 29 — odgovori joj Grigorije
Ivanovič i ispriča joj sve što mu se dogodilo.
Liza nije verovala svojim ušima. Grigorje Ivanovič, ne dajući joj da
se pribere, izvesti je da će sutra k njemu doći na ručak oba Berestova.
— Šta vi to govorite? — reče ona, pobledevši. — Berestovi, otac i
sin, da sutra kod nas ručaju?! Ne, tatice, vi kako hoćete, ali ja se neću
pojaviti nipošto.
— Ama šta ti je, jesi li poludela — odgovori otac — otkad si ti
postala toliko stidljiva; da ne osećaš, možda, prema njima naslednu
mržnju, kao kakva junakinja iz romana. Dosta, ne ludiraj se ...
— Ne, tatice, ni za šta na svetu, ni za kakvo blago neću se pojaviti
pred Berestovima.
Grigorije Ivanovič sleže ramenima i više se s njom nije prepirao jer
je znao da prepirkom neće od nje ništa postići i ode da se odmori od
svoje šetnje koje će se uvek sećati.
Lizaveta Grigorjevna ode u svoju sobu i pozva Nastju. Obe su dugo
razgovarale o sutrašnjoj poseti. Šta će reći Aleksej, kad pozna u lepo
vaspitanoj gospođici svoju Akulinu? Šta će misliti o njenom vladanju,
pravilima lepog ponašanja i o njenoj pameti? Sem toga, Liza je mnogo
želela da vidi kakav bi utisak na njega učinio tako iznenadan
sastanak... Odjednom, sinu joj u glavi misao. Ona je odmah poveri

29 Draga moja.

100
Nastji i obadve joj se obradovaše kao da su nešto dragoceno otkrile,
pa odlučiše da je svakako izvrše.
Sutradan, za doručkom, Grigorije Ivanovič zapita kćer da li još
namerava da se krije od Berestovih.
— Tatice — odgovorila je Liza — dočekaću ih ako baš želite, ali
samo pod ovom pogodbom: ma kako pred njih izišla, ma šta činila, vi
me nemojte grditi i nemojte pokazati ni na koji način ni da se čudite ni
da se ljutite.
— Opet neka šala — reče smejući se Grigorije Ivanovič. — Pa
lepo, pristajem, radi šta hoćeš, garavo moje đavolče!
Posle tih reći poljubi je u čelo, a Liza je otrčala da se spremi.
Tačno u dva časa uđoše u dvorište kola domaće izrade, u koja je
bilo upregnuto šest konja, te obiđoše oko gustog zelenog kruga
drveća. Stari Berestov se uspeo ulaznim stepenicama; pomogla su mu
dva lakeja Muromskih u livreji. Za njim je dojezdio i njegov sin, te
zajedno uđoše u trpezariju u kojoj je sto već bio postavljen. Muromski
najljubaznije dočeka svoje susede, predloži im da pre ručka razgledaju
vrt i zverinjak, pa ih povede stazama, revnosno počišćenim i posutim
peskom. Stari Berestov žalio je u sebi rad i vreme proćerdano na tako
beskorisne ćefove, ali je, kao učtiv čovek, oćutao. Njegov sin nije
osećao ni nezadovoljstva štedljiva posednika ni ushićenja sujetnog
anglomana; on je nestrpljivo očekivao da se pojavi domaćinova kći, o
kojoj je toliko slušao, i mada je njegovo srce, kao što je poznato, bilo
već zauzeto, ipak je svaka mlada lepotica uvek mogla da uzbudi
njegovu uobrazilju.
Vrativši se u gostinsku sobu, sva trojica sedoše: starci su pominjali
nekadašnja vremena i zgode iz svoje službe, dok je Aleksej razmišljao
kakvu bi ulogu odigrao u Lizinom društvu. Dokonao je da će hladna
rasejanost u svakom slučaju biti najpogodnija, pa se prema tome i
pripremio. Uto se vrata otvoriše; on okrete glavu tako ravnodušno, s
tako oholom nemarnošću da bi čak i srce najveće kaćiperke moralo
zadrhtati. Na žalost, umesto Liže uđe oborenih očiju nabeljena i
utegnuta matora mis Džekson i načini mali kniks, te Aleksejev
izvanredni ratni plan propade uzalud. Nije stigao još ni da se pribere,
a vrata se opet otvoriše i ovoga puta uđe Liza. Svi se digoše na noge:
otac poče da predstavlja goste, ali odjednom zasta i brzo se ugrize za
usnu... Liza, njegova garava Liza, bila je nabeljena do ušiju, nafrakana

101
jače nego mis Džekson, a lažni uvojci, mnogo svetliji od njene prave
kose, bili su raščešljani kao vlasulja Luja XIV; rukavi a l’imbecile bili
su naduvani kao krinolina gospođe Pompadur, struk utegnut kao
slovo iks, a svi brilijanti njene majke, ukoliko nisu bili založeni u banci,
sjali su se na njenim prstima, vratu i ušima. Aleksej nije prepozno
svoju Akulinu u ovoj smešnoj i blistavoj spahijskoj gospođici. Njegov
otac priđe joj ruci, i on sa zlovoljom učini to isto: kad se dotakao njenih
belih prstića, učini mu se da drhte. Međutim, uspeo je da opazi nožicu,
namerno istaknutu i obuvenu s najvećom mogućom koketerijom. To
ga donekle pomiri s ostalom njenom napirlitanošću. A belilo i vranilo,
on u svojoj prostodušnosti, valja priznati, na prvi pogled nije primetio,
pa ni posle nije ništa posumnjao. Grigorije Ivanovič setio se svoga
obećanja pa se trudio da ne pokaže ni najmanje čuđenja, ali mu se šala
njegove kćeri učinila toliko zabavna da se jedva uzdržao od smeha. A
kočopernoj Engleskinji nije već ni bilo do smeha. Ona se domišljala da
su vranilo i belilo ukradeni iz njenoga ormana, i purpurna rumen
gneva probi kroz veštačku belinu njena lica. Ona je bacala plamene
poglede na mladu vragolanku koja je odgađala za docnije sva objaš-
njenja i činila se da ništa ne primećuje.
Sedoše za sto. Aleksej produži da igra ulogu rasejana i zamišljena
čoveka. Liza se ačila, govoreći kroz zube i pevušeći, i to samo
francuski. Otac bi je svaki čas pogledao, jer nije znao zašto to čini, ali
je nalazio da je sve to vrlo zanimljivo. Engleskinja se srdila i ćutala.
Jedini Ivan Petrovič bio je kao kod svoje kuće: jeo je za dvojicu, pio do
mile volje, smejao se od srca i sve se veselije razgovarao i cerekao.
Najzad ustadoše od stola i kad gosti odoše, Grigorije Ivanovič dade
oduške smehu i zapitkivanjima.
— Šta ti je naspelo da ih magarčiš? — zapita on Ližu. — Nego,
znaš li da ti belilo zaista pristaje; ne mešam se u tajne ženske toalete,
ali na tvom mestu ja bih počeo da se mažem; razume se, ne preterano,
nego pomalo.
Liza je bila ushićena zbog uspeha svoga pronalaska. Ona zagrli oca,
obeća mu da će promisliti o njegovom savetu i otrča da umiri rasrđenu
mis Džekson, koja posle teške muke pristade da joj otvori vrata i da
sasluša njeno izvinjavanje. Lizi je bilo zazorno da se pokaže pred
nepoznatim ljudima onako crna; nije smela da zamoli... bila je uverena
da će joj dobra, draga mis Džekson oprostiti... i tako dalje ... i tako

102
dalje. Kad se mis Džekson uveri da Liza nije htela da je izloži
podsmehu, ona se umiri, poljubi Ližu i da bi potvrdila pomirenje, po-
kloni joj teglicu engleske pomade koju je Liza primila s iskrenom
zahvalnošću.
Čitalac će se dosetiti da Liza sutradan nije propustila da ode u
šumicu na sastanak.
— Ti si bio, gospodine, juče kod naše gospode? — reče ona
odmah Alekseju. — Kako ti se čini gospođica?
Aleksej odgovori da je nije primetio.
— Šteta — odgovori Liza.
— A zašto? — upita Aleksej.
— Pa zato što sam htela da te pitam da li je istina što vele ...
— A šta to vele?
— Ama je li istina što kažu da ličim na gospođicu?
— Kakva glupost! Ona je prema tebi pravo strašilo.
— More, gospodine, grešiš dušu što tako govoriš: naša je
gospođica bela, pa gizdava! Kud bih se ja s njom ravnjala!
Aleksej joj se kleo da je ona lepša od svih belolikih gospođica na
svetu, i da bi je sasvim umirio, poče da opisuje njenu gospođicu tako
smešnim rečima da se Liza od sveg srca smejala.
— Svejedno — reče ona uzdahnuvši — mada je gospođica, može
biti, smešna, ipak sam ja prema njoj glupača nepismena.
— Eh — reče Aleksej — zar zato da tuguješ? Ako baš hoćeš,
naučiću te začas.
— Zbilja — reče Liza — kako bi bilo da pokušamo?
— Pa dela, draga moja, da počnemo odmah, ako hoćeš.
Oni sedoše. Aleksej izvadi iz džepa pisaljku i beležnicu i Akulina
nauči azbuku za tren oka. Aleksej se nije mogao nadiviti njenoj
bistrini. Sutradan ona zahte da pokuša pisati; iz početka joj pisanje nije
polazilo za rukom, ali posle nekoliko trenutaka ona poče da prilično
pravilno crta slova.
— E, ovo je pravo čudo! — govorio je Aleksej. — Pa to naše učenje
ide brže nego po lankasterskom sistemu.
I doista, na trećem času Akulina je već sricala u slogovima
»Nataliju, boljarsku kćer« i prekidala čitanje napomenama kojima se
Aleksej mnogo čudio. Ceo list je ižvrljala izrekama, napabirčenim iz te
priče.

103
 Tako je prošla nedelja dana i među njima se zapodela prepiska. U
duplji staroga hrasta urediše poštu. Nastja je kradom vršila poštansku
službu. Onamo je Aleksej ostavljao pisma napisana krupnim slovima
i onde je zaticao na prostoj plavoj hartiji svračje noge svoje dragane.
Akulina se očevidno navikavala da se lepše izražava i njen se um
primetno razvijao i obrazovao.
Međutim, skorašnje poznanstvo između Ivana Petroviča Berestova
i Grigorija Ivanoviča Muromskog sve se više učvršćivalo i ubrzo se
pretvorilo u prijateljstvo, a evo zašto: Muromski je često mislio o tome
kako će posle smrti Ivana Petroviča čitavo njegovo imanje pripasti
Alekseju Ivanoviču: kako će Aleksej Ivanovič biti među najbogatijim
posednicima u njihovoj guberniji i kako nema nikakva razloga da ne
uzme Ližu. A stari Berestov, od svoje strane, mada je nalazio da mu je
sused malčice s uma sišao (ili, kako je govorio, da je lud na engleski
način), ipak mu nije odricao mnoge odlične vrline, na primer, retku
promućurnost. Grigorije Ivanovič bio je blizak rođak grofu Pronskom,
čoveku znatnom i moćnom; grof bi mogao biti od velike koristi
Alekseju, a Muromski (tako je mislio Ivan Petrovič) svakako će se
obradovati prilici da dobro udomi kćer. Starci su o tom razmišljali
najpre svaki za se, dok se, najzad, jedan drugome ne poveriše i
zagrlivši se, ne obećaše da će stvar polagano udesiti, te počeše svaki
sa svoje strane da se zauzimaju. Muromskoga je čekao težak posao:
valjalo mu je nagovoriti svoju Betsi da se pobliže upozna s Aleksejem,
koga nije videla od onoga znamenitoga ručka. Izgledalo je da se oni
bogzna koliko ne sviđaju jedno drugome; bar Aleksej nije više
navraćao u Prilučino, a Liza bi odlazila u svoju sobu kad god bi ih Ivan
Petrovič udostojio svojom posetom. »Ipak, mislio je Grigorije
Ivanovič, ako Aleksej bude dolazio k meni svakoga dana, Betsi će
morati da se u njega zaljubi. To je prirodno. Vreme će već učiniti
svoje.«
Ivan Petrovič mnogo se manje brinuo da li će mu uspeti namera.
To isto veće pozvao je sina u svoj kabinet i, zapalivši lulu, malo je
poćutao, pa rekao:
— Kako to, Aljoša, da odavno već ne pominješ vojnu službu? Kao
da te više ne privlači husarski mundir?
— Ne, oče — odgovori s poštovanjem Aleksej — ja vidim da
vama ne bi bilo po volji da odem u husare, a moja je dužnost da vas

104
slušam.
— E, pa lepo — odgovori Ivan Petrovič — ja vidim da si ti
poslušan sin; to mi je uteha, pa neću ni ja tebi da činim nažao; ne
gonim te da stupiš... odmah... u građansku službu, nego mislim da te
oženim.
— A kim to, oče? — zapita Aleksej zaprepašćen.
— Lizavetom Grigorjevnom Muromskom — odgovori Ivan
Petrovič — devojka kakva se samo poželeti može, zar ne?
— Oče, ja na ženidbu još ne mislim.
— Ti ne misliš, ali sam zato ja za tebe mislio i smislio.
— Vaša volja, ali se meni Liza Muromska nimalo ne sviđa.
— Svideće ti se već. Strpi se, zavolećete se.
— Meni se čini da neću moći da je usrećim.
— Nemoj se ti brinuti za njenu sreću. Šta? Zar tako ti poštuješ
roditeljsku volju? Lepo, bogme!
— Kako vam drago, ali ja ne želim da se ženim i neću se ženiti.
— Oženićeš se, vala, ili ću te prokleti, a imanje — tako mi boga
jedinoga! — prodaću i profućkaću, ni marjaša ti neću ostaviti. Dajem
ti tri dana roka da promisliš, a dotle mi ne izlazi na oči.
Aleksej je znao, kad njegov otac uvrti nešto sebi u glavu, to se više,
po rečima Tarasa Skotinjina, ni klinom ne može isterati, ali se i Aleksej
umetnuo na oca, pa je i njega isto toliko teško bilo osedlati. On ode u
svoju sobu i stade razmišljati o granicama roditeljske vlasti, o Lizaveti
Grigorjevnoj, o svečanoj očevoj pretnji da će ga lišiti nasleđa i, najzad,
o Akulini. Prvi put mu je sad bilo jasno da je u nju strasno zaljubljen;
pade mu na um romantična zamisao da se oženi seljankom i da živi
od svoga rada, i što je više razmišljao o tom odlučnom postupku, sve
mu se činio pametniji. U poslednje vreme oni behu prekinuli sastanke
u šumi zbog kišovita vremena. On napisa Akulini pismo najčitkijim
slovima i najuzbuđenijim stilom, javljajući joj kakva im se nevolja
sprema i ponudi joj tom prilikom svoju ruku. Pismo je odneo odmah
na poštu, u onu duplju, i legao da spava vrlo zadovoljan sobom.
Sutradan Aleksej, čvrst u svojoj nameri, rano ujutro pođe
Muromskom da mu sve čisto i jasno kaže. Nadao se da će izazvati u
njega velikodušnost i privoleti ga na svoju stranu.
— Je li kod kuće Grigorije Ivanovič? — upitao je ustavljajući konja
pred ulazom u prilučinski dvorac.

105
 — Nije, bogme! — odgovori sluga. — Grigorije Ivanovič su još
jutros izvoleli otići.
— E, baš šteta! — pomisli Aleksej. — A je li bar kod kuće Lizaveta
Grigorjevna?
— Tu su.
Aleksej skoči s konja, predade uzde lakeju i uđe bez prijave.
»Sad će sve da se odluči, mislio je on idući u.gostinsku sobu, sam
ću joj sve kazati.«
On uđe... i skameni se. Liza... ne, Akulina, mila, garava Akulina, ali
ne u sarafanu, nego u beloj jutarnjoj haljini, sedela je kraj prozora i
čitala njegovo pismo; bila se toliko zadubila da nije ni čula kad je ušao.
Aleksej se nije mogao uzdržati da radosno ne usklikne. Liza se trže,
podiže glavu, ciknu i htede pobeći. On polete da je zadrži.
— Akulina, Akulina!
Liza je pokušavala da se oslobodi od njega.
— Mais, laissez-moi, done, Monsieur, mais etes-vous fou? 30 —
ponavljala je ona i pokušavala da se skloni od njega.
— Akulina, draga moja Akulina — ponavljao je on, ljubeći joj
ruke.
Mis Džekson, svedok ove scene, nije znala šta da misli. U taj mah
otvoriše se vrata i Grigorije Ivanovič uđe.
— A-ha! — reče Muromski — pa vi ste, kako izgleda, već sasvim
svršili posao!
Čitaoci će me osloboditi nepotrebne dužnosti da opisujem rasplet.

30 Ta, pustite me, gospodine, jeste li poludeli?

106
ISTORIJA SELA GORJUHINA

107
 Pošalje li mi bog čitalaca onda će, možda, za njih biti zanimljivo da
saznaju na koji sam se način nakanio da napišem istoriju sela
Gorjuhina. Stoga ću morati da se upustim u neke prethodne
pojedinosti. Rodio sam se od čestitih i plemenitih roditelja u selu
Gorjuhinu godine 1801, prvoga dana meseca aprila, a osnovno
obrazovanje dobio sam od našeg crkvenjaka. Ovom uvaženom čoveku
dugujem za strast koja se docnije beše razvila u meni prema čitanju i
uopšte prema poslovima književnim. Uspesi moji, mada su bili spori,
ipak su bili pouzdani, jer sam u desetoj godini znao već gotovo sve
ono što mi je i dandanji ostalo u pameti, po prirodi slaboj i koju zbog
lošega zdravlja nisu dopuštali da preopterećujem.
Poziv književnika uvek mi je izgledao najprivlačniji. Roditelji moji,
ljudi čestiti, ali prosti i vaspitani starinski, nikada ništa nisu čitali, i u
celoj kući, sem bukvice koja je bila kupljena za mene, kalendara i
Najnovijeg pismovoditelja, nije bilo nikakvih drugih knjiga. Čitanje
Pismovoditelja dugo je bilo moje omiljeno zanimanje. Znao sam ga
napamet i, bez obzira na to, svakog dana sam nalazio u njemu nove,
neprimećene lepote. Posle generala Plemjanikova, čiji je ađutant
nekad bio moj otac, Kurganov mi je izgledao najveći čovek. Raspitivao
sam se o njemu kod svih — ali, na žalost, niko nije mogao da zadovolji
moju radoznalost, niko ga nije poznavao lično; na sva moja pitanja
odgovarali su samo da je? napisao Pismovoditelja, ali ja sam to dobro
znao i ranije. Bio je okružen mrakom neizvesnosti kao neki drevni
polubog; ja sam čak pokatkad sumnjao u istinitost njegova postojanja.
Njegovo ime izgledalo mi je izmišljeno, a predanje o njemu — prazan
mit koji je čekao na istraživanja novoga Nibura. Međutim, on je
neprestano proganjao moju maštu; ja sam se trudio da nađem neki lik
toj tajanstvenoj ličnosti i naposletku sam dokonao da je on morao ličiti
na sreskoga savetnika Korjučkina,’ omanjeg starčića s crvenim nosom
i svetlucavim očima.
Godine 1812. odveli su me u Moskvu i dali u pansion Karla
Ivanoviča Majera, gde sam proboravio jedno tri meseca, jer su nas
raspustili kad je počeo * da navaljuje neprijatelj, i ja se vratih u selo.
Kad odagnasmo tuđinsku alu i vranu, hteli su me ponovo odvesti u
Moskvu da vide nije li se Karlo Ivanovič vratio na ranije ognjište ili

108
me, u protivnom slučaju, dati u koju drugu školu; ali sam ja zamolio
majku da me ostavi u selu, jer mi zdravlje nije dopuštalo da ustajem
iz postelje u sedam časova, kao što se obično činilo u svim pansionima.
I tako ti ja navrših šesnaest godina, ostajući pri prvobitnom svojem
obrazovanju i igrajući šljapke s drugarima — (jedina nauka u kojoj
sam stekao prilično znanje za vreme svoga boravka u pansionu).
Ja sam u to vreme stupio kao junker u*** pešadijski puk, u kome
sam se nalazio do prošle, 18** godine. Boravljenje moje u puku
ostavilo je na mene malo prijatnih utisaka, sem proizvodstva u čin
oficira i dobitka na kartama od dvesta četrdeset rubalja baš
onda kad sam u džepu imao samo rublju i šest grivenika. Smrt vrlo
dragih mi roditelja, koja se dogodila skoro u isto vreme, naterala me
je da podnesem ostavku i da se vratim na svoju očevinu.
To razdoblje života moga toliko je za mene važno da nameravam
reći koju više o njemu, moleći unapred blagonaklonog čitaoca da mi
oprosti ako zloupotrebim snishodljivu njegovu pažnju.
Dan je bio jesenji, tmuran. Stigavši na stanicu s koje je valjalo da
krenem u Gorjuhino (tako se zvalo naše selo), najmio sam kočijaša i
krenuo seoskim putem. Mada sam po prirodi miran čovek, ipak me
nestrpljenje da ponovo vidim mesta u kojima sam proveo najbolje
svoje godine tako silno beše obujmilo da sam svakog časa podbadao
svoga kočijaša, čas mu obećavajući napojnicu, čas mu preteći
batinama, i, kako mi je bilo zgodnije da ga muvam u leđa negoli da
vadim i razvezujem novčanik, ja sam ga, priznajem, dva-tri puta i
udario, što mi se nije dogodilo otkad znam za sebe, jer mi je stalež
kočijaša, ne znam ni sam zbog čega, nekako naročito prijatan. Kočijaš
je terao svoju trojku, ali se meni činilo da je on, po običaju kočijaša,
nagovarajući konje i uzmahujući bičem, ipak pritezao vodice.
Naposletku spazih gorjuhinsku šumicu i posle deset minuta uđoh u
spahijsko dvorište; srce mi je silno kucalo; gledao sam oko sebe
neobično uzbuđen; osam godina nisam video Gorjuhino. Brezice, koje
su bile posađene kraj plota još za moga boravka, behu porasle i postale
visoko, granato drveće. Dvorište, nekada ukrašeno s tri pravilna
cvetnjaka između kojih je išla šriroka staza nasuta peskom, sada je bilo
pretvoreno u nekošenu livadu na kojoj je pasla jedna mrkulja. Kočija
moja zastade kraj prednjeg ulaza. Neki čovek pođe da otvori vrata, ali
su ona bila zakovana, mada su kapci na prozorima bili otvoreni i mada

109
je izgledalo da u kući žive ljudi. Jedna žena iziđe iz kuće za mlađe i
upita koga tražim. Saznavši da je došao gospodar, ona ponovo otrča
u kućicu, i uskoro se sve sluge sjatiše oko mene. Ja sam bio tronut do
dna srca kada sam spazio poznate i nepoznate ljude i prijateljski sam
se sa svima ljubio: dečica s kojom sam se zabavljao bila su već odrasli
seljaci, a devojčice koje su nekada čučale na podu, spremne da potrče
i poslušaju — udavače. Muški su plakali. Ja sam ženama govorio bez
uvijanja: »Kako si ostarela«, — i one su mi odgovarale s osećanjem:
»Kako ste vi, gospodaru, nekako poružneli!« Odvedoše me na zadnji
ulaz; pred mene iziđe, udarivši u suze i kuknjavu, moja dadilja i zagrli
me, kao Odiseja koji je prošao kroz sito i rešeto. Otrčaše da podlože
kupatilo. Kuvar, koji od nerada beše pustio bradu, lati se da mi spremi
ručak ili večeru, jer se već hvataše mrak. Odmah mi očistiše odaje u
kojima je živela dadilja s devojkama pokojne matere, i ja se nađoh u
mirnom očevu domu i zaspah u onoj istoj sobi u kojoj sam se pre
dvadeset tri godine rodio.
Jedno tri nedelje su mi protekle u svakojakim poslovima; petljao
sam se sa sudijama, predstavnicima plemstva i kakvim sve ne
gubernijskim činovnicima. Najzad sam primio nasleđe i bila mi je
predata na upravljanje očevina. Smirio sam se, ali me poče mučiti
dosada zbog nerada. Još se nisam poznavao s dobrim i čestitim
susedom svojim ***. Poslovi domaćinski bili su mi uopšte tuđi. Priče
dadilje moje, koju sam unapredio u čin ključarice i upraviteljice,
sastojale su se uglavnom od petnaest domaćih anegdota, koje su za
mene bile vrlo zanimljive, ali koje je ona kazivala uvek na isti način,
tako da je postala za mene drugi Pismovoditelj, u kome sam znao na
kojoj ću stranici naći koji redić. A pravoga zaslužnoga Pismovoditelja
našao sam u ostavi, među svakojakom starudijom, u jadnom stanju.
Izneo sam ga na svetlost dana i već sam bio počeo da ga čitam, ali
Kurganov beše izgubio za mene raniju svoju lepotu. Pročitao sam ga
još jedanput i onda ga više nisam otvarao.
U toj nevolji pade mi na pamet: kako bi bilo da okušam sreću i da
sam nešto napišem? Blagonakloni čitalac već zna da sam bio vrlo
oskudnog vaspitanja i da docnije nisam imao prilike da sam
postignem ono što je jednom bilo propušteno, igrajući se do šesnaeste
godine sa decom naše posluge, a zatim — prelazeći iz gubernije u
guberniju, iz stana u stan, te provodeći vreme s Jevrejima i pukovskim

110
marketanicama, igrajući na izlizanim bilijarima i maršujući po blatu.
A uz to mi se činilo da je biti pisac tako zamršena stvar, tako
nedostižna za nas neposvećene da sam se otprve prepao pomisli da se
latim pera. Zar se ja smem nadati da ću ikada biti ubrojan u pisce, kada
već vatrena želja moja da se sretnem s kojim od njih nikada nije bila
ostvarena? Ali to me podseća na jedan slučaj koji mislim ispričati u
potvrdu svakidašnje ljubavi svoje prema domaćoj književnosti.
Godine 1820, još kao junker, imao sam prilike da boravim
službenim poslom u Petrogradu; bavio sam se u njemu samo nedelju
dana i mada tamo nisam imao nijednog poznanika, proveo sam vreme
neobično veselo; svakog dana sam potajno odlazio u pozorište, na
četvrtu galeriju. Sve glumce sam znao po imenu i strasno sam se
zaljubio u ***, koja je jedne nedelje s velikom veštinom igrala ulogu
Amalije, u drami Mržnja prema ljudima i pokajanje. Ujutru, vraćajući se
iz Glavnog štaba, navraćao bih obično u malu kavanicu i uz šolju
čokolade čitao književne časopise. Jednom sam sedeo zadubljen u
kritiku Blagonamernoga kad neki čovek, u zelenkastosivom šinjelu,
priđe k meni i ispod moje knjižice polako ostavi listić hamburških
novina; ja se bejah tako zaneo da i ne podigoh oči. Nepoznati čovek
naruči biftek i sede ispred mene; ja sam neprestano čitao, ne osvrćući
se na nj; on, međutim, pojede svoj doručak, ljutito izgrdi dečka zbog
neurednosti, ispi pola boce vina i iziđe. Dvoje mladih ljudi takođe su
doručkovali.
— Znaš li ko je ono bio? — reče jedan drugom. — To je B., pisac.
— Pisac! — viknuh ja i nehotice pa, ostavivši časopis nedočitan i
šolju nepopivenu, pojurih da platim i, ne sačekavši kusur, izleteh na
ulicu. Zverajući na sve strane, spazih izdaleka sivi šinjel i opučih po
Nevskom prospektu gotovo trkom. Načinivši nekoliko koraka, osetim
odjednom da me zaustavljaju; obazrem se, a jedan gardijski oficir mi
reče da nije po propisu da ga guram sa pločnika, nego da odmah
stanem i isprsim se. Ja posle toga prekora bejah obazriviji; na nesreću
moju, svakog časa sam nailazio na oficire: svakog časa sam
zastajkivao, a pisac mi je neprestano izmicao. Otkad znam za sebe nije
mi moj vojnički šinjel bio toliko težak, niti sam toliko zavideo
epoletama; naposletku, kraj samog Anjičkovljeva mosta sustigoh sivi
šinjel.
— Dopustite da vas upitam — rekoh ja dižući ruke ka čelu — jeste

111
li vi gospodin B., čije sam divne članke imao sreću čitati u »Revnitelju
prosvete«?
— Nipošto, molim vas — odgovori mi on — ja nisam pisac, već
advokat; ali se sa B. dobro poznajem; pre četvrt časa sreo sam se s njim
kraj Policijskoga mosta.
Na taj način me je moje poštovanje ruske književnosti stalo trideset
kopejki izgubljenog kusura, prekora u pogledu službe, a zamalo i
zatvora — i sve badava.
Bez obzira na sva odvraćanja moga razuma, drska misao da
postanem pisac svakog časa mi je padala na pamet. Naposletku, pošto
više nisam bio kadar da se protivim naklonostima svoje prirode, sašio
sam debelu svesku i dokonao, sa čvrstom namerom, da je ispunim bilo
čime. Sve vrste poezije (jer na smernu prozu nisam ni pomišljao)
dobro sam razmotrio, procenio, i neizostavno sam se odlučio za epski
spev crpen iz narodne istorije. Nisam dugo tražio junaka — izabrao
sam Rjurika — i bacio sam se na posao.
Za stihove sam stekao izvesne navike prepisujući sveske koje su
kružile među našim oficirima, kao što su: Opasni sused, Kritika na
moskovski bulevar Presnenskih Ribnjaka itd. Ipak je moj spev napredovao
sporo i ja digoh ruke od njega na trećem stihu. Mislio sam da epski
rod nije moj rod, i počeo sam tragediju Rjurik. Tragedija nije išla. Poku-
šao sam da je pretvorim u baladu, ali mi ni balada nije pošla za rukom.
Najzad me obasja nadahnuće — počeh i srećno završih Zapis pod slikom
Rjurikovom.
Mada zapis moj nije bio baš sasvim nedostojan pažnje, naročito kao
prvo delo mladoga stihotvorca, ipak sam osetio da nisam rođen za
pesnika, te se zadovoljih tim prvim pokušajem. Ali su me stvaralački
moji ogledi tako privezali za književne poslove da više nisam mogao
da se okanem sveske i mastionice. — Hteo sam da pređem na prozu.
Za početak, ne želeći da se zanosim prethodnim proučavanjem,
raspoređivanjem plana, povezivanjem delova itd., odlučio sam da
zapisujem pojedine misli, bez veze, bez ikakva reda, u onom obliku u
kome mi se budu javljale. Na žalost, misli mi nisu padale na pamet, i
za čitava dva dana smislio sam samo ovu opasku: »Čovek koji se ne
pokorava zakonima razuma i koji je navikao da ide za sugestijama
strasti, često se vara i podaje kasnom kajanju.«
Misao je, naravno, istinita, ali nije baš nova. Ostavivši misli, latio

112
sam se pripovedaka, ali nemajući iskustva kako treba obraditi
izmišljen događaj, izabrao sam izvrsne anegdote koje sam nekada
slušao od raznih ličnosti, i trudio sam se da ulepšam istinu živošću
pričanja, a pokatkad i cvećem sopstvene mašte. Pišući te pripovetke,
polako sam stvorio svoj stil i naučio da se izražavam pravilno, prijatno
i slobodno. Ali se moja riznica brzo iscrpla, i ja opet počeh tražiti
predmet za svoj književni rad.
Misao o tome da se mahnem sićušnih i sumnjivih anegdota, pa da
pređem na pričanje istinitih i velikih događaja, odavno je
uznemiravala moju maštu. Biti sudija, posmatrač i prorok vekova i
naroda izgledalo mi je da je najviši stupanj na koji se pisac može
popeti. Ali kakvu istoriju mogu napisati ja, sa svojom kukavnom
obrazovanošću? Gde me ne bi preduhitrili visokoučeni, savesni ljudi?
Koju vrstu istorije oni još nisu iscrpli? Ako ću pisati istoriju celoga
sveta, zar već ne postoji besmrtni rad opata Milota? Obratim li se
istoriji narodnoj, šta bih mogao reći posle Tatiščeva, Boltina i
Golikova? Zar ću ja čeprkati po letopisima i odgonetati tajni smisao
oveštala jezika, kada nisam mogao naučiti ni slovenske cifre?
Pomišljao sam na istoriju manjeg obima, na primer na istoriju našega
gubernijskog grada, ali koliko i tu ima prepreka koje su za mene
nesavladljive! Putovanje u grad, posete gubernatoru i arhijereju,
molba za dopuštenje da mogu obići arhive i manastirske riznice, i
ostalo. Istorija našega sreskoga grada bila bi za mene zgodnija, ali ona
nije bila zanimljiva ni za filozofa ni za pragmatika i predstavljala je
slabu hranu za rečitost. *** je bio proglašen gradom godine 17**, i
jedini značajan događaj koji se pominje u njegovim letopisima jeste
strahoviti požar koji se dogodio deset godina pre toga i koji je uništio
tržište i javne ustanove.
Jedan neočekivani slučaj isterao je na čistinu moja dvoumljenja.
Žena, koja je prostirala rublje na tavanu, pronađe neku staru korpu
punu iverja, smeća i knjiga. Cela kuća je znala za moju strast prema
čitanju. Ključarica moja, dok sam ja, sedeći nad svojom sveskom,
grickao pero i razmišljao o ogledu sa seoskim pričama, pobeđnički
uvuče korpu u moju sobu, vičući radosno: »Knjige, knjige!« — Knjige!
— ponovih ja s ushićenjem i poleteh ka korpi. Stvarno, spazio sam
čitavu gomilu knjiga u zelenom i plavom povezu od kartona. To je bila
zbirka starih kalendara. To otkriće rashladi moje ushićenje, ali sam se

113
ipak radovao neočekivanom pronalasku: ipak su to bile knjige, i ja
izdašno nagradih praljinu revnost polovinom rublje u srebru.
Kada ostadoh sam, uzeh da razgledam svoje kalendare, i oni mi
ubrzo jako privukoše svu pažnju. Gradili su neprekidan lanac godina
od 1744. do 1799, tj. tačno pedeset pet godina. Plavi listovi hartije,
obično upleteni u kalendare, bili su svi ispisani starinskim rukopisom.
Bacivši pogled na te retke, sa zaprepašćenjem uočih da se u njima nisu
nalazile samo primedbe o vremenu i domaćim računima, nego isto
tako i kratki istorijski podaci o selu Gorjuhinu. Polako se bacih na
ispitivanje tih dragocenih zabeležaka i ubrzo utvrdih da one
predstavljaju potpunu istoriju moje očevine, skoro u toku čitavog
stoleća, u najstrožem hronološkom redu. Sem toga, u njima se nalazila
neiscrpna riznica ekonomskih, statističkih, meteoroloških i drugih
naučnih zapažanja. Otad me proučavanje tih zabeležaka zanimaše
izuzetno, jer sagledah mogućnost da izvučem iz njih pričanje skladno,
zanimljivo i poučno. Upoznavši se kao što valja s tim dragocenim
spomenicima, otpočeli tražiti nove izvore za istoriju sela Gorjuhina, i
uskoro me njihovo izobilje zaprepasti. Posvetivši čitavih šest meseci
prethodnom proučavanju, naposletku se bacih na davno željeni posao
— i pomoću božjom završih ga trećega dana novembra meseca godine
1827.
Danas, kao neki meni sličan istoričar čijega se imena ne sećam,
završivši svoj naporni poduhvat, ostavljam pero i s tugom odlazim u
svoj vrt da razmišljam o tome što sam uradio. Čini mi se da, napisavši
istoriju Gorjuhina, ja nisam više potreban svetu, da sam izvršio svoju
dužnost i da je vreme da otpočinem!
Ovde prilažem spisak izvora kojima sam se poslužio pri pisanju
istorije Gorjuhina:

I. Zbirka starih kalendara, pedeset i četiri knjige. Prvih dvadeset

knjiga ispisano je starinskim rukopisom s titlama. Letopis ovaj
sastavio je praded moj, Andrej Stepanovič Bjelkin. On se ističe
jasnošću i sažetošću stila, na primer: 4. maja — sneg. Triška zbog
drskosti tučen. 6. — mrkulja lipsala. Senjka zbog pijanstva tučen. 8. —
vreme vedro. 9. — kiša i sneg. Triška tučen zbog lošeg vremena. 10. —
vreme vedro, sneg usitnio; ulovio sam tri zeca, i slično, bez ikakvih
razmišljanja. — Ostalih trideset pet knjiga ispisano je raznim

114
rukopisima, većinom tzv. trgovačkim titlama i bez titla, uopšte
obilato, nepovezano i bez pridržavanja pravopisnih pravila;
pogdegde se oseća ženska ruka. U ovaj odsek ulaze zabeleške deda
moga Ivana Andrejeviča Bjelkina i bake moje, a njegove supruge,
Jevpraksije Aleksejevne; takođe i zabeleške upravitelja Gorbovickog.

II. Letopis gorjuhinskoga crkvenjaka. Ovaj zanimljivi rukopis

pronašao sam kod moga pope, koji je bio oženjen ćerkom
letopiščevom. Prve listove bila su iščupala i upotrebila deca
sveštenikova za tzv. zmajeve.
Jedan od ovih pao je u moje dvorište; ja ga podigoh i taman
htedoh da ga vratim deci, kad primetih da je ispisan. Od prvih redaka
bi mi jasno da je zmaj bio napravljen od letopisa. Srećom, uspeh da
spasem ono ostalo. Letopis ovaj, koji sam dobio za četvrtak ovsa,
odlikovao se dubokomislenošću i rečitošću neobičnom.

III. Usmena predanja. Ja nisam zanemario nijedno obaveštenje, ali

sam naročito obavezan za mnoga Agrafeni Trifonovoj, materi Avdjeja,
starešine seoskog, koja je bila, vele, ljubavnica upravitelja
Gorbovickog.

IV. Revizijski spiskovi poreskih glava, s primedbama ranijih seoskih

starešina (računske knjige i knjige prihoda) koje se odnose na moral i
imovno stanje seljaka.

Država, koja se prema nazivu prestonice svoje zove Gorjuhino,

zaprema na Zemljinoj kugli preko 240 desetina. Broj žitelja penje se na
63 duše. Sa severa se graniči selima Deriuhovom i Perkuhovom (čiji
su stanovnici siromašni, mršavi i omaleni, a oholi vlasnici predani
borbenom vežbanju u lovu na zečeve). S juga je reka Sivka deli od
imanja karačevskih slobodnih zemljoradnika — suseda nemirnih,
poznatih po bujnoj surovosti običaja. Sa zapada je opsedaju cvetna
polja zaharinska što blaguju pod upravom mudrih i prosvećenih
spahija; s istoka dopire ona do divljih, nenastanjenih mesta, do
neprohodne bare u kojoj buja samo mahovica, u kojoj se ori samo
jednoliko kreketanje žaba i u kojoj sujeverno predanje pretpostavlja da
se nalazi prebivalište nekoga đavola.

115
 NZ. Ova bara se i zove Đavolja. Priča se kao da je jedna maloumna
pastirica čuvala čopor svinja u blizini toga usamljenoga mesta. Ona je
obremenila i nikako nije mogla kao što valja objasniti taj slučaj. Glas
naroda je svalio krivicu na đavola iz bare; ali ta bajka nije dostojna
pažnje istoričara, i posle Nibura bio bi neoprostiv greh u to verovati.
Gorjuhino je odvajkada bilo čuveno po svojoj plodnosti i zdravom
podneblju. Na njegovim plodnim njivama rađaju raž, ovas, ječam i
heljda. Brezik i jelik snabdevaju stanovnike drvima i građom za gra-
đenje i zagrevanje kuća. Ne oseća se nestašica lešnika, mahovice i
borovice. Pečurke rastu u neobičnom broju; ispržene u pavlaci
predstavljaju one prijatnu, mada nezdravu hranu. Jezero je puno
karaša, a u reci Sivki pate se štuke i manići.
Stanovnici Gorjuhina većinom su rasta srednjega, sastava snažnoga
i otpornoga; oči su im sive, kosa plava ili riđa. Ženskinje se ističu
nosovima koji su malo naprćeni, ispupčenim jagodicama i
razvijenošću.
NZ. Žena snažna — ovaj izraz se često sreće u napomenama uz
revizijske spiskove stanovništva.
Muški su skromni, vredni (naročito na svojem oranju), hrabri,
ratoborni: mnogi idu sami na medveda i čuveni su u okolini u
pesničanju; svi su odreda skloni pohotljivoj nasladi pijančenja. Žene,
pored domaćih poslova, dele s muškarcima većinu njihovih poslova i
ne zaostaju za njima u odvažnosti; retko se koja od njih boji seoskoga
starešine. One čine jaku opštinsku stražu koja neumorno bdi u
spahijskom dvorištu i zovu se kopljanice (prema slovenskoj reči Kome),
Glavna dužnost kopljanica je da što češće udaraju kamenom u
gvozdenu ploču i da na taj način prepadaju zlonamernike. One su isto
toliko čedne kao što su i lepe; na nasrtaje bezobraznika odgovaraju
surovo i izrazito.
Žitelji Gorjuhina od davnina vode razgranatu trgovinu likom,
pletenim korpama i likovim opancima. U tome im pomaže reka Sivka,
preko koje u proleće prelaze na čunovima, poput drevnih
Skandinavaca, a docnije preko cele godine gaze gde je voda brodna,
zadigavši prethodno donje haljine iznad kolena.
Jezik gorjuhinski je svakako organak slovenskog, ali se isto toliko
razlikuje od njega kao i ruski. On je pun kratica i elipsa; neki zvuci su

116
u njemu sasvim iskorenjeni ili zamenjeni drugima. Ipak Rus lako
razume Gorjuhinca, i obratno.
Muškarci su se ženili obično u trinaestoj godini devojkama
dvadesetogodišnjim. Žene su tukle svoje muževe u toku četiri-pet
godina. Posle toga muževi su počinjali da tuku žene, te su na taj način
oba pola imala svoje vreme vladavine i ravnoteža je bila sačuvana.
Sahrana je vršena na ovaj način. Na sam dan smrti — pokojnika
odnose na groblje, da mrtvac u kući ne zaprema zabadava suvišno
mesto. Zbog toga se događalo, na neopisanu radost rođaka, da mrtvac
kija ili zeva baš u onom trenutku kada ga iznose u kovčegu izvan sela.
Žene su oplakivale muževe lelečući i naričući: »Mili moj, moja glavice,
kome si me ostavio? Šta će me na tebe podsećati?« — Posle povratka
sa groblja počinjalo je podušje u čast pokojnika, te bi rođaci i prijatelji
pijančili po dva-tri dana ili čak i po čitavu sedmicu, što zavisi od
ljubavi i naklonosti prema njegovoj uspomeni. Ti drevni obredi čuvaju
se i dan-danji.
Odelo Gorjuhinaca sastojalo se od košulje koja se oblačila preko
gaća, što je pouzdan znak o njihovu slovenskom poreklu. Zimi su
nosili kožuhe od ovčine, ali više radi lepote negoli iz prave potrebe,
jer bi kožuh obično navlačili samo na jedno rame i zbacivali bi ga sa
sebe pri najmanjem poslu koji zahteva pokret.
Nauka, umetnost i poezija odvajkada su poprilično cvetale u
Gorjuhinu. Pored sveštenika i crkvenjaka, uvek su se u njemu i drugi
bavili pismenošču. Letopis pominje pisara Terentija, koji je živeo oko
godine 1767. i umeo pisati ne samo desnom već i levom rukom. Taj
neobični čovek proslavio se u okolini pisanjem svakojakih pisama,
molbi, građanskih putnih isprava itd. Nagraisavši ko zna koliko puta
zbog svoje veštine, uslužnosti i učešća u raznim značajnim
događajima, umro je u dubokoj starosti, baš u vreme kada se učio da
piše desnom nogom, jer mu je pisanje i jednom i drugom rukom bilo
već i suviše poznato. On igra (kao što će čitalac videti docnije) važnu
ulogu u istoriji Gorjuhina.
Muzika je uvek bila omiljena umetnost obrazovanih Gorjuhinaca;
balalajka i gajde, naslađujući osećanje i srce, i dan-danji se razležu u
njihovim kućama, naročito u onoj drevnoj opštestvenoj zgradi,
ukrašenoj jelkom i slikom dvoglavoga orla.
Poezija je nekada cvetala u drevnom Gorjuhinu. Još i danas se u

117
sećanju potomstva čuvaju pesme Arhipa Ćelavoga.31
U nežnosti ne zaostaju one iza ekloga čuvenoga Virgilija; u lepoti
mašte daleko prevazilaze idile gospodina Sumarokova. I mada u
kićenosti stila izostaju za najnovijim delima naših muza, one su na
ravnoj nozi s njima u dosetljivosti i oštroumnosti. Navešćemo kao
primer ove satirične stihove:

U dvor gospodski
Kmet Anton ide, (dvaput)
Raboše nosi, (dvaput)
Spahiji daje,
Spahija gleda,
Ništa ne vidi.
Ah, ti Antone,
Sve što pokrade,
Sve što popleni,
Sve dade ženi.

Upoznavši na taj način svoga čitaoca s etnografskim i statističkim

stanjem Gorjuhina i sa životom i običajima njegovih stanovnika, preći
ćemo sada na samo pripovedanje.
Način uprave u Gorjuhinu menjao se nekoliko puta. Ono se
naizmenično nalazilo pod vlašću starešina koje je izabralo selo,
upravitelja koje su postavljale spahije, i, naposletku, neposredno pod
rukom samih spahija. Dobiti i štete od tih različitih načina uprave
izneću u toku svoga pripovedanja.

31Dalje je precrtano: Ove pesme su pozajmljene većinom iz ruskih narodnih pesama koje su
sastavljali vojnici, pisari i spahijske sluge, ali su prilagođene vrlo vešto običajima gorjuhinskim i
različitim prilikama. — Piščeva primedba.

118
 BASNOSLOVNA VREMENA — KMET TRIFON
Postanak Gorjuhina i prvobitno stanovništvo njegovo pokriveni su
mrakom neizvesnosti. Maglovita predanja kažu da je nekada
Gorjuhino bilo selo bogato i prostrano, da su svi žitelji njegovi bili
imućni; da je obrok skupljan jedanput godišnje i da je slat ne zna se
kome, nekolikim kolima. U to vreme se sve kupovalo jevtino i sve
skupo prodavalo. Upravnika nije bilo; starešine nikoga nisu vređale;
stanovnici su radili malo i živeli nakrivivši kapu, a pastiri čuvali stado
u čizmama. Ne treba da nas sablažnjava ova zanosna slika. Misao o
zlatnom veku bliska je svim narodima i samo dokazuje da ljudi nikada
nisu zadovoljni onim što imaju i, na osnovu iskustva, imajući malo
nade u budućnost, ulepšavaju nepovratnu prošlost svakojakim
cvećem svoje mašte. Evo šta izgleda pouzdano:
Selo Gorjuhino je odvajkada bilo svojina čuvene loze Bjelkina. Ali
preci moji, upravljajući mnogim nasleđenim imanjima, nisu poklanjali
pažnju toj udaljenoj zemlji. Gorjuhino je plaćalo mali danak i njime su
upravljale starešine koje je narod birao na veću zvanom opštinski
zbor.
Ali su se tokom vremena nasledna imanja Bjelkina rasparčala i
utanjila. Osiroteli unuci bogatoga deda nisu se mogli odvići od
raskošnih svojih navika i zahtevali su nekadašnji potpun prihod od
imanja koje je već bilo deset puta manje. Strašna naređenja pristizala
su jedno za drugim. Seoski starešina ih je čitao na veću; starešine su
govorile kićeno, ljudi su se uzbuđivali, a gospoda su, umesto
dvostrukog obroka, dobijala lukave izgovore i smeme žalbe pisane na
zamašćenoj hartiji i zapečaćenoj grošem.
Mračan oblak se vio nad Gorjuhinom, ali niko nije ni mislio na nj.
Poslednje godine upravljanja Trifona, poslednjega starešine koga je
narod izabrao, baš na dan crkvene slave, kada se sav narod žagoreći
okupljao oko zgrade za uveseljavanje (krčme, kao što se običnim
jezikom kaže), ili je švrljao ulicama grleći se i glasno pevajući pesme
Arhipa Ćelavoga, uđe u selo kočija pokrivena arnjevima, u koju su bile
upregnute dve gotovo crknute rage; na boku je sedeo pocepan
Jevrejin, a iz kočija se pomoli glava u kačketu i, reklo bi se, s
radoznalošću posmatraše narod koji se veseli. Žitelji dočekaše kola
smehom i grubim pošalicama. (NZ. Zamotavši u trubu skutove odela,

119
bezumnici su se rugali Jevrejinu kočijašu i vikali da izazovu smeh:
»Jevrejine, Jevrejine, izeš svinjsko uvo! . ..« — Letopis gorjuhinskoga
crkvenjaka.)
Ali kako se oni zaprepastiše kada kola stadoše nasred sela i kada
došljak, iskočivši iz njih, zapovedničkim glasom zatraži seoskog
starešinu Trifona. Ovaj velikodostojnik se nalazio u zgradi za uvese-
ljavanje, odakle ga dvojica domaćina s puno poštovanja izvedoše
ispod ruke. Nepoznati čovek ga odmeri strahovitim pogledom, dade
mu pismo i naredi da ga pročita odmah. Starešina beše nepismen.
Gorjuhinske starešine imale su običaj da nikada ništa ne čitaju sami.
Poslaše po pisara Avdjeja. Nađoše ga u blizini gde spava u jednoj
uličici pod plotom i dovedoše ga pred nepoznatog čoveka. Ali, ili zbog
iznenadnog straha ili zbog tužnog predosećanja, slova u pismu, koje
je bilo čitko napisano, učiniše mu se zamagljena, i on ne beše kadar da
ih razabere. Onaj nepoznati, strahovito psujući, posla Trifona i pisara
na spavanje, odgodi čitanje pisma za sutrašnji dan i ode u sudnicu,
kuda Jevrejin ponese za njim njegov kovčežić.
Gorjuhinci su s nemim zaprepašćenjem posmatrali ovaj neobičan
događaj, ali ubrzo kola, Jevrejin i nepoznati čovek behu zaboravljeni.
Dan beše završen grajom i veseljem — i Gorjuhino zaspa ne sluteći šta
mu se sprema.
Kada ujutru izgreja sunce, žitelje probudiše kucanjem u prozorčiće
i pozivom na opštinski zbor. Građani jedan za drugim uđoše u
dvorište sudnice koje je služilo kao trg za većanje. Oči su im bile mutne
i crvene, lica podbula; oni su, zevajući i češkajući se, posmatrali čoveka
u kačketu, u starom plavom kaftanu, koji je važno stajao na ulazu
sudnice — i trudili se da se prisete crta njegova lica kao da su ga
nekada videli. Starešina i pisar Avdjej stajali su pored njega gologlavi,
u stavu ropske potčinjenosti i duboke tuge. — Jesu li svi tu? — upita
nepoznati čovek. — Jesu li svi tu? — ponovi starešina. — Ovde smo
— odgovoriše građani — pa onda starešina reče da je od gospodara
stigla zapovest, i naredi pisaru da je pročita da je ljudi čuju. — Avdjej
iziđe napred i gromovitim glasom pročita ovo što sledi. (N. Z. Povelju
ovu zlokobnu prepisah ja kod Trifona, starešine seoskoga; čuvao ju je
za ikonom zajedno s ostalim spomenicima svoga upravljanja
Gorjuhinom.)

120
 Trifone Ivanove!
Donosilac pisma ovoga, punomoćnik moj **, putuje na nasleđeno
imanje moje, u selo Gorjuhino, radi preuzimanja uprave nad istim.
Odmah po njegovu dolasku iskupi seljake i objavi im moju
gospodarsku volju, što će reći: da naređenja punomoćnika mojega **
oni, seljaci, slušaju kao moja sopstvena, i da sve što on zahte, vrše bez
reći; u protivnom slučaju ima isti ** postupati prema njima s najvećom
strogošću. Na ovo me je naterala njihova nesavesna neposlušnost i
tvoja, Trifone Ivanove, lopovska popustljivost.
Potpis: N. N.

Tada**, raširivši noge u obliku slova x i podbočivši se u obliku slova

izgovori ovakvu kratku i izrazitu besedu: »Pazite dobro, nemojte
mnogo da mi mudrujete — vi ste, ja to znam, narod razmažen, ali ću
ja, nemajte brige, da izbijem gluposti iz vaših glava pre negoli
jučerašnje pijanstvo.« Pijanstva ni u jednoj glavi više nije bilo, i
Gorjuhinci, kao da ih je udario grom iz vedra neba, obesiše nosove i s
jezom u duši razidoše se po kućama.

121
 UPRAVA UPRAVITELJA **
** uze uzde u svoje ruke i otpoče ostvarivanje svog političkog
sistema koji zaslužuje naročitu pažnju. Glavni osnov njegov bio je
sledeći aksiom: ukoliko je seljak bogatiji, utoliko je razmaženiji;
ukoliko je siromašniji, utoliko je smerniji. Stoga se ** brinuo o
smernosti nasleđenoga imanja kao o glavnoj seljačkoj vrlini. Pribavio
je spisak seljaka i razdelio ih na bogate i siromašne. 1. Dužan danak
razrezan je na sve imućne seljake i naplaćivan od njih s najvećom
strogošću. — 2. Siromašni i leni besposličari bili su odmah bačeni na
oranje; ako bi pak, prema njegovim računima, njihov rad bio
nedovoljan, on bi ih slao u nadničenje drugim seljacima, za šta bi mu
ovi plaćali dobrovoljni danak; a oni koji su prodavani kao robovi,
imali su puno pravo da se otkupljuju, plaćajući sem poreskog duga
dvostruk godišnji obrok. Svaka opštinska obaveza padala je na
imućne seljake. A regrutovanje je bilo svečanost za koristoIjubiva
upravitelja, jer su se od ovoga redom otkupljivali svi bogati seljaci,
dok naposletku izbor ne bi pao na neku hulju ili puka siromaha. 32
Seoski zborovi su bili iskorenjeni. Obrok je skupljao on sam polagano
i u toku cele godine po redu. Sem toga, zaveo je teške kuluke. Seljaci,
izgleda, nisu plaćali bogzna koliko više nego ranije, ali nikako nisu
mogli ni da se narade ni da skunatore dovoljno para. Za tri godine
Gorjuhino je potpuno osiromašilo. Gorjuhino se pokunjilo, tržište
opustelo, pesme Arhipa Ćelavoga umukle. Polovina seljaka bila je na
oranju, a druga je nadničila; dečica se razmilela po svetu — i od
crkvene slave se načini, prema recima letopisca, ne dan radosti i
ushićenja, već godišnjica tuge i sećanja žalostivna.

32Vrgao prokleti upravitelj Antona Timofejeviča u gvožđe, a starac Timofej otkupi sina za sto
rubalja; i upravnik baci u okove Petrušku Jeremjejeva, a ovoga otkupi otac za šezdeset osam
rubalja, pa htede prokletnik da baci u okove i Lehu Tarasova, ali ovaj umače u šumu, i to
upravitelja veoma razgnevi i u besu psovaše; i odvedoše u grad i dadoše u regrute Vanjku
pijanicu. — Piščeva pritnedba.

122
 ROSLAVLJEV
Odlomak iz neobjavljenih beležaka jedne gospe

123
 Čitajući Roslavljeva, sa zaprepašćenjem sam primetila da je njegov
zaplet zasnovan na istinitom događaju koji je meni suviše poznat. Ja
sam nekada bila prijateljica nesrećne žene koju je g. Zagoskin izabrao
za junakinju svoje pripovetke. On je ponovo obratio pažnju publike na
jedan zaboravljen događaj, probudio osećanja negodovanja koja su
bila uspavana vremenom i narušio mir groba. Ja ću biti zaštitnica seni
— i čitalac će mi oprostiti slabost pera mojega, imajući na umu iskrene
pobude moje. Moraću mnogo da govorim o samoj sebi, jer je sudbina
moja dugo bila vezana za sudbinu jadne moje prijateljice. Izvedoše me
u svet u zimu godine 1811. Neću uzeti da opisujem prve svoje utiske.
Lako se može zamisliti šta je morala osećati šesnaestogodišnja devojka
kada je sporedne odaje u kući i učitelje zamenila neprestanim
balovima. Predavala sam se oluji veselja svom živahnošću svojih
godina i još nisam razmišljala ... Šteta: ono vreme bilo je vredno
posmatranja.
Od devojaka koje su izišle u svet zajedno sa mnom izdvajala se
kneginjica ** (g. Zagoskin ju je nazvao Polinom, i ja ću joj ostaviti to
ime). Brzo smo se sprijateljile, evo kakvim slučajem.
Brat moj, dvadesetdvogodišnji žutokljunac, pripadao je ondašnjim
fićfirićima; vodio se na spisku u Inostranoj kolegiji i živeo u Moskvi,
igrajući i šenlučeći. On se zaljubi u Polinu i zamoli me da sprijateljim
naša dva doma. Brat je bio idol cele naše porodice, a sa mnom je činio
šta je hteo.
Zbliživši se s Polinom da njemu ugodim, ja je ubrzo zavoleh od
srca. U njoj je bilo mnogo nečeg neobičnog i vrlo privlačnog. Ja je još
nisam razumevala, ali sam je već volela. I ne osećajući, počeh da gle-
dam njenim očima i da mislim njenim mislima.
Polinin otac beše zaslužan čovek, tj. putovao je sa svitom, na
kaputu mu bio izvezen komornički ključ i nosio je zvezdu, ali je inače
bio čovek lakomislen i prost. Mati joj beše, naprotiv, žena ozbiljna i
isticaše se dostojanstvenošću i zdravim smislom.
Polina se pojavljivala svuda; bila je okružena obožavaocima; ljudi
su joj se udvarali, ali njoj beše dosadno, i dosada joj davaše izgled
gordosti i hladnoće. To je izvanredno pristajalo uz njeno grčko lice i
uz crne veđe. Ja sam likovala kada bi moje satirične primedbe naterale

124
to pravilno i smrknuto lice da se osmehne.
Polina je neobično mnogo čitala, i to bez ikakva izbora. Ključ od
očeve biblioteke nalazio se kod nje. Biblioteka se uglavnom sastojala
od dela pisaca XVIII veka. Francuska književnost, od Monteskjea do
romana Krebijona, bila joj je poznata. Rusoa je znala napamet. U
biblioteci nije bilo nijedne ruske knjige koje bi Polina otvarala, sem
dela Sumarokova. Ona mi je pričala da s mukom razumeva ruske
knjige, a po svoj prilici, nikad ništa na ruskom nije čitala, ne
izuzimajući ni pesmice koje su joj poklonili moskovski stihotvorci.
Ovde ću dopustiti sebi malo odstupanje. Evo već, hvala bogu, ima
tridesetak godina kako grde nas jadniče zato što ne čitamo ruski i ne
znamo (tobože) da se izražavamo maternjim jezikom svoga naroda.
(NZ. Greh je da pisac Jurija Miloslavskog ponavlja ove prostačke
optužbe. Mi smo ga sve pročitale, i izgleda da on jednoj od nas duguje
i prevod svoga romana na francuski jezik.) Stvar je u tome što bismo
mi volele čitati ruski, ali izgleda da književnost naša nije starija od
Lomonosova i još je izvanredno ograničena. Ona nam, naravno, daje
nekoliko izvrsnih pesnika, ali se ipak ne može od svih čitalaca
zahtevati isključiva strast prema pesmama. U prozi imamo samo
Istoriju Karamzina (prva dva-tri romana pojavila su se pre dve-tri
godine), dok se u Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj knjige, sve jedna
divnija od druge, pojavljuju jedna za drugom. Ne vidimo čak ni
prevoda; ako ih i vidimo, ja, da izvinite, ipak više volim originale.
Časopisi naši zanimljivi su samo za naše književnike. Mi smo
prinuđene da sve, vesti i pojmove, crpemo iz knjiga stranih; zbog toga
i mislimo na jeziku stranom (bar sve one koje misle i prate misli
ljudskoga roda). To su mi priznavali i najznamenitiji naši književnici.
Večito kukanje naših pisaca zbog našega potcenjivanja ruskih knjiga
liči na kukanje ruskih trgovkinja koje se ljute što mi šešire svoje
kupujemo kod Sihlera i što se ne zadovoljavamo proizvodima
kostromskih modiskinja. Ali da se vratim na svoj predmet.
Sećanja na svetski život obično su slaba i ništavna čak i u istorijskim
epohama. Ali je pojava jedne putnice u Moskvi ostavila na mene
dubok utisak. Ta putnica bila je — M-me de Stael. Ona beše
doputovala u leto, kada se većina Moskovljana bila razišla po selima.
Rusko gostoprimstvo se uzvrpoljilo; nisu znali kako da počaste slavnu
tuđinku. Razume se, priređivali su joj ručkove. Muškarci i dame

125
skupljali su se da je zagledaju, i bili su uglavnom nezadovoljni njome.
Videli su u njoj pedesetogodišnju debelu ženu, odevenu kako ne
priliči njenim godinama. Nije se svideo njen ton, govori su joj bili
suviše dugački, a rukavi suviše kratki. Polinin otac, koji se poznavao
s M-me de Stael još iz Pariza, priredi joj ručak, na koji pozva sve naše
moskovske pametne ljude. Tu ja videh spisateljicu Korine. Sedela je
čelo stola, nalaktivši se o sto, uvrćući i razvrćući divnim prstima
cevčicu od hartije. Bila je neraspoložena, nekoliko puta je pokušavala
da govori i nije mogla uzeti maha. Naši pametni ljudi jeli su i pili
koliko su mogli, reklo bi se, bili su kudikamo zadovoljniji kneževom
ribljom čorbom negoli govorom M-me de Stael. Dame su se držale
ukočeno. I jedni i drugi bi s vremena na vreme prekidali ćutanje,
uvereni da su njihove misli ništavne i uplašeni evropskom veličinom.
Za sve vreme ručka Polina je sedela kao na iglama. Pažnja gostiju bila
je podeljena između jesetre i M-me de Stael. Očekivali su od nje
svakog časa bon mot;33 njoj se najzad ote jedan dvosmislen izraz, i čak
prilično smeo. Svi ga prihvatiše, udariše u smeh, podiže se šapat
divljenja; knez beše van sebe od radosti. Ja pogledah u Polinu. Lice joj
je plamtelo, i suze se pomoliše u njenim očima. Gosti ustadoše od
stola, potpuno zadovoljni gospođom de Stael: rekla je kalambur koji
su oni brže-bolje požurili da raznesu po gradu.
»Šta je to bilo s tobom, ma chere?34 — upitah ja Polinu. — Zar je
jedna malo slobodna šala mogla toliko da te zbuni?« — »Ah, mila moja
— odgovori Polina — ja sam očajna! Kako je bedno moralo izgledati
naše visoko društvo toj neobičnoj ženi! Ona je navikla da se oko nje
kreću ljudi koji je razumeju, pred kojima sjajna opaska, živahni pokret
srca, nadahnuta reč nikada ne propadaju; ona je navikla na zanosan
razgovor najviše obrazovanosti. A ovde... Bože moj! Nijedne misli,
nijedne osobite reči u toku tri časa! Tupa lica, tupa dostojanstvenost
— i to je sve! Kako joj je bilo dosadno! Kako je bila umorna! Ona je
uočila šta njima treba, šta mogu da shvate ti majmuni prosvete, i bacila
im je kalambur. A oni odmah poleteli na nj! Ja sam gorela od sramote,
bila sam kadra da zaplačem... Ali neka — nastavljaše Polina — neka
ona ponese o našoj velikosvetskoj rulji mišljenje koje ona i zaslužuje.

33 Duhovitost, dosetka.
34 Draga moja.

126
Ona je bar videla naš dobri prosti narod i razume ga. Čula si šta je
rekla onom matorom, dosadnom šaljivčini koji, da ugodi strankinji,
baš beše smislio da se naruga ruskim bradama: ,Narod koji je, pre sto
godina, odbranio svoju bradu, odbraniće u naše vreme i svoju glavu.'
Kako je ona mila! Kako je ja volim! Kako mrzim one što je gone!«
Nisam samo ja primetila Polininu zbunjenost. Druge, pronicljive
oči zaustavile su se na njoj upravo istog trenutka: crne oči same M-me
de Stael. Ne znam šta je pomislila, ali je tek posle ručka prišla mojoj
prijateljici i s njom razvezla razgovor. Posle nekoliko dana M-me de
Stael napisala joj je ovakvu ceduljicu:

Ma chere enfant, je suis toute malade. II serait bien aimable a vous

de venir me ranimer. Tachez de l’obtenir de M-me votre mere et
veuillez lui presenter les respects de votre amie de S.35

Ta ceduljica nalazi se kod mene. Nikada mi Polina nije objašnjavala

svoje odnose s M-me de Stael, kraj sve moje radoznalosti. Ona je bila
sva zaneta tom slavnom ženom, isto toliko dobrodušnom koliko i ge-
nijalnom.
Do čega dovodi strast za ogovaranjem! Nedavno sam pričala sve
ovo u jednom vrlo pristojnom društvu. »Možda — primetili su mi —
M-me de Stael nije bila ništa drugo do uhoda Napoleonova, a kneginja
** joj je dostavljala potrebna obaveštenja.« — »Zaboga — rekoh ja —
M-me de Stael koju je Napokon progonio deset godina, plemenita,
dobra M-me de Stael, koja je pobegla pod zaštitu ruskoga cara, M-me
de Stael, prijateljica Šatobrijana i Bajrona, M-me de Stael da bude
Napoleonova uhoda! ...« — »To, bogme, lako može biti — odvrati
grofica B. šiljasta nosa. — Napokon je bio velika strvina, a M-me de
Stael je suviše prefrigano stvorenje!«
Svi su govorili o skorom ratu i, koliko se sećam, prilično
lakomisleno. Podražavanje francuskom tonu iz doba Luja XV bilo je u
modi. Ljubav prema otadžbini ličila je na pedantstvo. Ondašnji
pametni ljudi dizali su u nebesa Napoleona s fanatičnom

35Dete moje, vrlo sam bolesna. Bilo bi veoma ljubazno od vas kad biste došli da me razgalite.
Pokušajte da za to dobijete dopuštenje od vaše majke i budite dobri da joj isporučite poštovanje
vaše prijateljice de S.

127
potčinjenošću i terali šegu s našim nevoljama. Na žalost, i zaštitnici
otadžbine bili su prilično prosti ljudi; njih su ismejavali prilično šaljivo
i oni nisu imali nikakva uticaja. Njihov patriotizam se svodio na
vatreno kuđenje upotrebe francuskog jezika u društvu i unošenja
stranih reči, kao i na strahovite ispade protiv Kuznjeckog mosta i
slično. Mladi ljudi govorili su o svemu što je rusko s preziranjem ili
ravnodušnošću i, šaleći se, proricali su Rusiji sudbinu Rajnske
konfederacije. Jednom rečju, društvo je bilo prilično odvratno.
Odjednom nas vest o najezdi i carev proglas zapanjiše. Moskva se
uskomeša. Pojaviše se prostonarodni proglasi grofa Rastopčina; narod
se razgnevi. Velikosvetska lakrdijašenja se stiSaše; dame se poplašiše.
Gonioci francuskog jezika i Kuznjeckog mosta nadvladaše u
društvima i saloni se napuniše patriotima: neko bi prosuo iz duvanjare
francuski duvan i počeo šmrkati ruski; drugi bi spalio desetak
francuskih brošurica, a neko odbio lafit i uzeo da jede čorbu s kiselim
kupusom. Svi se zarekoše da više ne govore francuski; svi zagrajaše o
Požarskom i Minjinu i stadoše propovedati narodni rat, spremajući se
da kolima otputuju u saratovska sela.
Polina nije mogla sakriti svoje prezrenje kao što pre toga nije
skrivala svoje negodovanje. Takva brza promena i kukavištvo izvodili
su je iz strpljenja. Na bulevaru, na Presnenskim Ribnjacima, ona je
namemo govorila francuski; za stolom je pred poslugom namerno
napadala patriotsko hvalisanje, namerno je govorila o vrlo velikoj
Napoleonovoj vojsci, o njegovom vojničkom geniju. Ljudi su oko nje
bledeli, bojeći se dostave, i žurili su da je prekore zbog odanosti
neprijatelju otadžbine. Polina bi se prezrivo osmehivala. »Daj bože —
govorila bi ona — da svi Rusi vole svoju otadžbinu kao što je ja volim.«
Ona me je zadivljavala. Ja sam uvek znala Polinu kao skromnu i
ćutljivu i nije mi išlo u glavu odakle joj takva smelost. »Zaboga —
rekoh ja jednom — ti uživaš da se trpaš u stvari koje se nas ne tiču.
Neka se muškarci bore i dernjaju o politici; žene u rat ne idu, i njih se
ne tiče Bonaparta.« Njene oči zasjaše. — »Treba da se stidiš — reče ona
— zar žene nemaju otadžbine? Zar one nemaju očeva, braće, muževa?
Zar je krv ruska za nas tuđa? Ili ti misliš da smo mi rođene samo radi
toga da nas na balu okreću u ekosezama, a kod kuće primoravaju da
vežemo na juti male pse? Ne! Ja znam kakav uticaj žena može imati
na mišljenje društveno ili na srce makar jednoga čoveka. Ja ne

128
priznajem poniženje na koje nas osuđuju. Pogledaj M-me de Stael.
Napokon se borio s njom kao s neprijateljskom silom... I čika još srne
da ismejava njen strah zbog približavanja francuske vojske! ,Budite
mirni, gospođo: Napokon ratuje protiv Rusije, a ne protiv vas . . .‘ Da,
kad bi čika pao Francuzima u ruke, njega bi pustili da švrlja po Pak
Roajalu, ali bi u tom slučaju M-me de Stael umrla u carskoj tamnici. A
Šarlota Korde?
A naša Marta Posadnica? A kneginja D**?36 Po čemu sam ja nešto
niže od njih? Pa svakako ne po smelosti duše i odlučnosti.« — Ja sam
slušala Polinu sa zaprepašćenjem. Ja nikada nisam mislila da je u nje
toliko vatre, toliko častoljublja. Avaj! Do čega su je dovele neobične
duševne osobine i junačka uzvišenost uma? Lepo je rekao moj omiljeni
pisac: »Il n’est de bonheur que dans les voies communes.«37
Dolazak carev udvostruči opšte uzbuđenje. Zanos patriotizma
obuze naposletku i najviše društvo. Saloni se pretvoriše u dvorane za
diskusije. Svi su govorili o patriotskom žrtvovanju. Ponavljali su be-
smrtni govor mladoga grofa Mamonova, koji je žrtvovao sve svoje
imanje. Neke mamice su posle toga primetile da grof već nije tako
zavidan mladoženja, ali smo se mi sve ushićavale njime. Polina je
sanjala o njemu. »Šta ćete vi žrtvovati?« — upita ona jednom moga
brata. — »Ja još ne upravljam svojim imanjem — odgovori moj
vetrogonja. — Ja imam samo trideset hiljada duga: dajem ih kao žrtvu
na oltar otadžbine.« Polina se naljuti. »Za neke ljude — reče ona — i
čast, i otadžbina, sve je tričarija. Njihova braća umiru na bojištu, a oni
prave gluposti po salonima. Ne znam da li će se naći žena, dovoljno
niska, koja će dopustiti takvim lakrdijašima da pred njom izigravaju
ljubav.« Brat moj uscepta. — »Vi ste suviše strogi, kneginjo —
odgovori on. — Vi zahtevate da svi gledaju u vama M-me de Stael i
da vam govore tirade iz Korine. Znajte da se onaj koji se šali sa ženom
ne mora šaliti s otadžbinom i njenim neprijateljem.« — Rekavši to, on
se okrete. Ja sam mislila da su se njih dvoje zauvek posvađali, ali sam
se prevarila: Polini se beše svidela drskost moga brata, ona mu oprosti
neumesnu šalu zbog plemenitog izliva negodovanja, i, saznavši kroz
nedelju dana da je stupio u puk Mamonova, sama me zamoli da ih

36 Daškova, čuvena prijateljica Katarine II, predsednica Akademije nauka.

37 Sreća se samo nalazi u opštim ciljevima. (Šatobrijan.)

129
izmirim. Brat je bio oduševljen. On joj odmah ponudi svoju ruku. Ona
pristade, ali odloži svadbu do kraja rata. Sutradan brat moj ode u
vojsku.
Napoleon je išao na Moskvu; naši su se povlačili. Moskva se beše
uzbunila; njeni stanovnici su je napuštali jedan za drugim. Knez i
kneginja nagovoriše majku da s njima otputuje u njihovo ** sko selo.
Doputovasmo u **, vrlo veliko selo na dvadeset vrsta od gubernijskog
grada. Oko nas je bilo mnoštvo suseda, većinom došljaka iz Moskve.
Svakog dana smo se skupljali; naš seoski život ličio je na gradski.
Pisma iz vojske stizala su skoro svakog dana. Starice su tražile na karti
mestance Bivak i ljutile se što ne mogu da ga nađu. Polina se bavila
jedino politikom, čitala je jedino novine i Rastopčinove proglase i nije
otvarala nijednu knjigu. Okružena ljudima čija su shvatanja bila
ograničena, slušajući stalno besmislena rasuđivanja i neosnovane
vesti, ona je pala u duboko očajanje; dosada joj obuze dušu. Nije više
verovala u spas otadžbine, učinilo joj se da se Rusija brzim koracima
približava svojoj propasti; svaki ratni izveštaj udvostručavao je njenu
beznadežnost; policijski proglasi grofa Rastopčina izvodili su je iz
strpljenja. — Njihov šaljivi stil ličio joj je na vrhunac nepristojnosti, a
mere koje je primenjivao na nepodnošljivo varvarstvo. Ona nije
prozirala misao onoga vremena, toliko veliku u svojoj strahoti, misao
čije je smelo ostvarenje spasio Rusiju i oslobodilo Evropu. Ona bi
čitave časove provodila nalakćena na kartu Rusije, računajući vrste i
prateći brzo kretanje vojske. Neobične misli su joj padale na pamet.
Jednom mi reče da je namislila da ode iz sela, da dođe u francuski
logor, da se prokrade do Napoleona i da ga tamo ubije vlastitim
rukama. Nije mi bilo teško da je uverim u ludost takva pothvata — ali
nju dugo nije napuštala misao o Šarloti Korde.
Njen otac, kao što vam je već poznato, beše čovek prilično
lakomislen; on je mislio samo o tome da živi u selu što može
raskošnije, kao u Moskvi. Priređujući ručkove, zaveo je theatre de
societe,38 u kome su izvođene francuske proverbes,39 i na sve načine se
trudio da naša uživanja budu što raznovrsnija. U grad stiže nekoliko
zarobljenih oficira. Knez se obradova novim ličnostima i izmoli od

38 Domaće pozorište.
39 Male komedije.

130
gubernatora dopuštenje da ih smesti kod sebe.
Beše ih četvorica — trojica prilično neznatni ljudi, fanatično odani
Napoleonu, nestrpljivi drekavci koji su, istina, iskupili svoju
hvalisavost svojim poštenim ranama. Ali je četvrti bio čovek neobično
značajan.
Imao je tada dvadeset šest godina. Bio je iz dobre kuće. Lice mu je
bilo prijatno. Ton vrlo dobar. Odmah nam je pao u oči. Pažnju je
primao s plemenitom skromnošću. Govorio je malo, ali su mu
razgovori bili temeljiti. Polini se on svideo stoga što je prvi mogao
jasno da joj protumači ratne operacije i kretanje vojske. On je umiri,
potvrdivši da povlačenje ruske vojske nije bilo besmisleno uzmicanje,
i da je isto toliko uznemiravalo Francuze kao što je razjarivalo Ruse.
»Ali vi — upita ga Polina — zar vi niste uvereni u nepobedivost svoga
cara?« Sinekur (nazvaću i njega imenom koje mu je dao g. Zagoskin),
poćutavši nekoliko trenutaka, odgovori da bi iskrenost u njegovu
položaju bila teška. Polina je uporno zahtevala odgovor. Sinekur
priznade da je napad francuske vojske u srce Rusije mogao biti po njih
opasan, da je pohod 1812. godine, izgleda, završen, ali ne predstavlja
ništa odlučno.
— Završen! — odvrati Polina. — A Napoleon jednako napreduje,
dok se mi jednako povlačimo!
— Utoliko gore po nas — odgovori Sinekur i povede drugi
razgovor.
Polina, kojoj dojadiše i kukavička predskazivanja i glupo hvalisanje
suseda, požudno je slušala rasuđivanja zasnovana na poznavanju
stvari i nepristrasnosti. Ja sam dobijala od brata pisma u kojima je bilo
nemogućno snaći se. Ona su bila ispunjena dosetkama pametnim i
lošim, pitanjima o Polini, neukusnim ljubavnim izjavama i sličnim.
Polina je, čitajući ih, umirala od dosade i slegala ramenima. »Priznaj
— govorila je ona — da je tvoj Aleksej suviše prazan čovek. Čak i u
današnjim prilikama, sa bojišta, on nalazi načina da piše pisma koja
ne znače ništa, a kakva li će tek biti njegova reč kada počne miran
porodični život?« Ona se varala. Praznina bratovljevih pisama nije
proisticala iz njegova ličnog ništavila, već iz predrasude koja je inače
vrlo uvredljiva za nas. On je mislio da sa ženama valja opštiti jezikom
koji je prilagođen slabosti nijhovih shvatanja i da se važne stvari nas
ne tiču. Takvo mišljenje bilo bi svuda neuljudno, ali je ono kod nas i

131
glupo. Nema sumnje da ruske žene imaju bolje obrazovanje, da više
čitaju, više misle negoli muškarci koji se bave bog će znati čime.
Pronese se vest o boju kod Borodina. Svi su govorili o njemu, svako
je imao najtačnije obaveštenje, u svakog je bio spisak poginulih i
ranjenih. Brat nam nije pisao. Bili smo neobično uznemireni.
Naposletku jedan od raznosača svakojakih izmišljotina dođe da nam
kaže da je zarobljen, a šapatom je, međutim, rekao Polini da je
poginuo. Polina je bila duboko ožalošćena. Ona nije bila zaljubljena u
moga brata i često se ljutila na nj, ali je toga trenutka gledala u njemu
mučenika, junaka, i oplakivala ga krišom od mene. U nekoliko
mahova sam je zatekla gde plače. Mene to nije začudilo, znala sam
kako bolećiva srca učestvuje u sudbini naše otadžbine koja pati. Ja se
nisam dvoumila u tome šta je još bio uzrok njenoj tuzi.
Jednog jutra sam šetala u vrtu; kraj mene je išao Sinekur;
razgovarali smo o Polini. Ja primetih da on duboko oseća njene
neobične osobine i da je njena lepota učinila na nj snažan utisak. Ja
sam mu, smejući se, pokazala da je njegov položaj najromantičniji ...
— U neprijateljskom ropstvu ranjeni vitez se zaljubljuje u plemenitu
vlasnicu zamka, potresa njeno srce i naposletku dobija njenu ruku. —
»Ne — reče mi Sinekur — kneginja gleda u meni neprijatelja Rusije i
nikada neće pristati da napusti svoju otadžbinu.« U tom trenutku
Polina se pojavi na kraju aleje, i mi joj pođosmo u susret. Ona se pribli-
žavaše brzim koracima. Njeno bledilo me zaprepasti.
— Moskva je pala — reče mi ona ne odgovarajući na poklon
Sinekura; moje srce se steže, suze mi linuše potokom. Sinekur ćutaše,
oborivši oči.
— Plemeniti, prosvećeni Francuzi — produži ona glasom koji je
ceptio od negodovanja — proslavili su svoju pobedu na dostojan
način. Zapalili su Moskvu, Moskva gori već dva dana.
— Šta vi to govorite? — viknu Sinekur. — To ne može biti.
— Sačekajte noć — odgovori ona suvo — možda ćete primetiti
odsjaj požara.
— Bože moj! On je propao! — reče Sinekur. — Šta, zar vi ne vidite
da požar Moskve znači pogibiju celokupne francuske vojske, da
Napoleon nema kud, nema čime da se drži, da će uskoro morati da se
povlači kroz razorenu opustelu zemlju, s vojskom rastrojenom i
nezadovoljnom nadomak zime. I vi ste mogli misliti da su Francuzi

132
sami sebi priredili pakao: ne, ne, Rusi, Rusi su zapalili Moskvu!
Strahovita, varvarska veličina duše! Sada je sve rešeno: vaša otadžbina
je prebrodila opasnost, ali šta će biti s nama, šta će biti s našim carem!
On nas napusti. Polina i ja nismo se mogle pribrati.
— Je li mogućno — reče ona — da je Sinekur u pravu i da je požar
Moskve delo naših ruku? Ako je tako ... Oh, ja se mogu ponositi
imenom Ruskinje! Vaseljena će se začuditi velikoj žrtvi! Sada se ne
bojim ni propasti naše, čast je naša spasena; nikada se Evropa neće
više usuditi da se tuče s narodom koji sam sebi seče ruke i pali svoju
prestonicu!
I oči su joj blistale, i glas joj je zvonio. Ja je zagrlih; mi pomeSašmo
suze plemenitoga zanosa i tople molitve za otadžbinu.
— Ti ne znaš? — reče mi Polina nadahnuta lica. — Tvoj brat... on
je srećan, on nije zarobljen — raduj se: on je pao za spas Rusije.
Ja vrisnuh i padoh bez svesti u njen zagrljaj.

133
DUBROVSKI

134
 DEO PRVI
GLAVA PRVA

Pre nekoliko godina živeo je na jednom od svojih spahiluka ruski

plemić staroga kova, Kirilo Petrovič Trojekurov. Zbog svoga
bogatstva, čuvena roda i veza bio je vrlo ugledan u guberniji u kojoj
se nalazilo njegovo imanje. Susedi su rado ugađali i najmanjim
njegovim ćefovima, a gubernijski činovnici bi zadrhtali kad bi se
pomenulo njegovo ime; Kirilo Petrovič primao je sve te znake
podložnosti kao danak koji mu s pravom pripada. Njegov dom bio je
uvek pun gostiju, spremnih da ga razvesele u njegovoj gospodskoj
dokolici, učestvujući u njegovim bučnim, a ponekad i plahovitim
veseljima.
Niko nije smeo da odbije njegov poziv ili da se u izvesne dane ne
pojavi sa dužnim poštovanjem u selu Pokrovskom. U svom domaćem
životu Kirilo Petrovič je pokazivao sve poroke neobrazovana čoveka.
Kako su ga svi oko njega bili razmazili, on se bio navikao da pušta na
volju svima izlivima svoje bujne prirode i svim zamislima svoga
prilično ograničena uma. Iako je bio neobično snažna sastava, on je po
dvaput nedeljno patio od pretovarena želuca i svako veče bio
nakresan. U jednom krilu njegova doma živelo je šesnaest devojaka;
one su se zanimale ručnim radom koji je u običaju njihova pola. Pro-
zori na ovom krilu bili su zagrađeni drvenim rešetkama, a vrata
zatvorena bravama od kojih je ključeve čuvao Kirilo Petrovič. Mlade
zatočenice izlazile su u određeno vreme u baštu i šetale se pod nadzo-
rom dveju starica. Kirilo Petrovič bi s vremena na vreme poneke od
ovih devojaka udavao, a na njihova bi mesta dolazile druge.
Sa seljacima i poslugom postupao je strogo i samovoljno, ali su mu
oni ipak bili odani: ponosili su se bogatstvom i slavom svoga
gospodara, te su, uzdajući se u njegovu moćnu zaštitu, dopuštali sebi
mnoge ispade u svojim odnosima prema susedima.
Trojekurov bi se obično zanimao obilaskom svoga prostranoga
imanja ili dugim gozbama i lakrdijama, koje bi svakoga dana
izmišljao; žrtva im je obično bio kakav novi poznanik, mada pokatkad
ni stari prijatelji nisu bili pošteđeni, osim jedinoga Andreje
Gavriloviča Dubrovskoga. Ovaj Dubrovski, gardijski poručnik u

135
penziji, bio mu je najbliži sused, a imao je sedamdeset duša. Nadmen
čak i prema ljudima najvišega položaja, Trojekurov je cenio Dubrov-
skoga i pored njegovoga skromnoga stanja. Bili su nekada drugovi u
službi, pa je Trojekurov iz iskustva znao koliko je ovaj bio žestoke i
odlučne naravi. Slavna 1762. godina40 rastavila ih je na duže vreme.
Trojekurov, srodnik kneginje Daškove, uzdigao se, a Dubrovski, u
teškim imovinskim prilikama, morao je dati ostavku i nastaniti se u
selu koje mu jedino beše ostalo. Kad je to doznao, Kirilo Petrovič
ponudio mu je svoje pokroviteljstvo, ali mu Dubrovski zahvali, te osta
siromašan i nezavisan. Nekoliko godina kasnije, Trojekurov, kao
penzionisani general-anšef, dođe na svoje imanje; oni se sastadoše i
obradovaše jedan drugome. Otada su svaki dan bili zajedno, i Kirilo
Petrovič, koji otkad za sebe zna nikome nije učinio čast da ga posećuje,
svraćao je bez oklevanja u kućicu svoga staroga druga. Kao vršnjaci,
rođeni u istom staležu i podjednako vaspitani, oni su donekle bili
slični i po naravi i po sklonostima. Donekle i sudbina im je bila
jednaka: obojica su se oženili iz ljubavi, oba brzo ostali udovci, i u
obojice se našlo po jedno dete — sin Dubrovskoga se vaspitao u
Petrogradu, a kći Kirila Petroviča rasla pred očima roditelja.
Trojekurov bi često govorio Dubrovskom:
— Slušaj, brate, Andreja Gavriloviču, kad tvoj Volođa stane na
noge, daću mu Mašu, mada je go kao crkveni miš.
Andreja Gavrilovič bi odmahnuo glavom i obično bi odgovorio:
— Ne, Kirilo Petroviču, moj Volođa nije mladoženja za Mariju
Kirilovnu. On je siromašan vlastelin i najbolje će biti da se oženi
siromašnom vlastelinkom, pa da bude gazda u kući, a ne upravnik
imanja kakve razmažene ženice.
Svi su zavideli slozi između ohologa Trojekurova i njegovog
siromašnog suseda. Čudili su se smelosti ovoga poslednjeg kada bi on
za stolom kod Kirila Petroviča otvoreno kazivao šta misli, ne mareći
da li se slaže ili ne slaže sa domaćinovim shvatanjima. Neki su
pokušali da se ugledaju na njega i da iziđu iz okvira uobičajene
pokornosti, ali bi im Kirilo Petrovič tako zapušio usta da ih je zauvek
prošla volja da tako što pokušaju, te Dubrovski jedini osta van opštega
pravila. Ali jedan neočekivani događaj sve poremeti i promeni.

40 Zbacivanje Petra III i dolazak na presto Katarine II.

136
 Jedared, početkom jeseni, Kirilo Petrovič se spremao da ide u lov.
Uoči toga dana zapovedio je psarima i lovcima da budu spremni u pet
časova ujutru. Šator i kuhinja upućeni su ranije na ono mesto gde je
trebalo da Kirilo Petrovič ruča. Domaćin i gosti krenuli su u pseće
dvorište, gde je više od pet stotina lovačkih pasa i hrtova živelo u
svakom izobilju i toploti, slaveći izdašnost Kirila Petroviča na svom
psećem jeziku. Beše tu i bolnica za obolele i ostarele pse, pod
nadzorom vojnoga lekara Timoške, kao i odeljenje gde su se kučke
plemenite pasmine štenile i gde su dojile svoju štenad. Kirilo Petrovič
se ponosio ovom odličnom ustanovom i nikad nije propuštao priliku
da se njome ne pohvali pred svojim gostima, od kojih je svaki video
ovo bar dvadeset puta. On bi išao po psetarnici, okružen svojim go-
stima, a pratili su ga Timoška i glavni psari, te bi se zaustavljao pred
ponekom štenarom, pitao za zdravlje bolesnih pasa, činio zamerke
više ili manje stroge i pravične, ili vabio poznate pse i ljubazno s njima
razgovarao. Gosti su smatrali da im je dužnost da se dive psetarnici
Kurila Petroviča, dok je Dubrovski jedini ćutao i mrštio se. On je bio
strastan lovac. Stanje mu je dopuštalo da drži samo dva lovačka psa i
jednu hrticu, te se nije mogao uzdržati a da malčice ne oseti zavist
gledajući ovu divnu ustanovu.
— Zbog čega se, brate, mrštiš — upita ga Kirilo Petrovič — da ti
se, možda, ne sviđa moja psetarnica?
— Ne — odgovori on osorno — psetarnica je odlična, teško da i
ljudi u vas žive tako kao vaši psi. Jedan psar se na to nađe uvređen.
— Hvala bogu i gospodaru — reče on — mi se na svoj život ne
tužimo; što je istina — istina je: i ponekom plemiću golaću ne bi bilo
zgorega da zameni svoje imanje kojom od ovih štenara; bio bi bar bolje
hranjen i bolje ogrejan.
Kirilo Petrovič se grohotom nasrne ja zbog te drske primedbe svoga
roba, a i gosti se za njim raskikotaše, mada su osetili da se psareva šala
može i njih ticati. Dubrovski je na to prebledeo i nije više rekao ni reči.
U tom trenutku Kirilu Petroviču doneše u kotarici štenad koja su se
nedavno okotila i on se zabavi oko njih, izabra za sebe dvoje, a za
ostale naredi da ih podave. Za to vreme je Dubrovskoga nestalo, i to
niko ne opazi.
Kad se vratio sa gostima iz psećega dvorišta, Kirilo Petrovič sede
da večera i tek tada opazi da nema Dubrovskog, te upita šta je s njim.

137
Sluge odgovoriše da je Andreja Gavrilovič otišao kući. Trojekurov na-
redi da ga odmah sustignu i neizostavno vrate. On nikada nije izlazio
u lov bez Dubrovskog, koji je iskusno i u tančine umeo da ocenjuje
vrednost pasa i da bez greške odlučuje u svima lovačkim sporovima.
Sluga koji je odjurio za njim, vrati se dok su još sedeli za stolom, i javi
svome gospodaru da Andreja Gavrilovič nije hteo da ga posluša i da
se vrati. Kirilo Petrovič, po običaju svome zagrejan rakijom, naljuti se
i ponovo posla istoga slugu da kaže Andreji Gavriloviču ako odmah
ne dođe da noći u Pokrovskom, da će se on, Trojekurov, zauvek s njim
razići. Sluga opet odjuri, a Kirilo Petrovič, digavši se od stola, oprosti
se od gostiju i ode da spava.
Sutradan je prvo upitao:
— Je li tu Andreja Gavrilovič?
Umesto odgovora predadoše mu pismo, previjeno u obliku
trougla; Kirilo Petrovič naredi svome pisaru da ga pročita naglas, te
ču ovo:

»Najmilostiviji gospodine,
Ne mislim doći u Pokrovsko dokle god ne pošljete psara
Paramošku da moli za oproštaj, a moja je stvar da li ću ga kazniti ili
mu oprostiti, ali šale vaših robova neću trpeti, kao što ni vaše ne bih
trpeo, jer ja nisam ničija budala, nego plemić staroga roda.
— S ovim ostajem sluga vam pokoran
Andreja Dubrovski.«

Prema današnjim pojmovima o etiketi ovo bi pismo bilo vrlo

nepristojno, ali Kirila Petroviča nisu naljutili neuljudni izrazi i srditost,
nego sama suština.
— Šta? — zagrmeo je Trojekurov, skočivši bos sa postelje — da
šaljem njemu svoje ljude da mole za oproštaj, pa da ih on po svom ćefu
kažnjava ili da im oprašta, gle, šta je on uobrazio; zna li on s kim ima
posla? Daću ja njemu! Počešaće se on gde ga ne svrbi, pa će videti šta
znači ići uz nos Trojekurovu! Kirilo Petrovič se obuče i ode da lovi
svečano kao i uvek, ali mu lov nije išao od ruke. Tokom čitavoga toga
dana spazili su samo jednog zeca, pa i taj im umače. Ni ručak u polju
pod šatorom takođe nije uspeo ili bar nije bio po volji Kirilu Petroviču
koji izbi kuvara, izgrdi goste a kad se vraćao kući, sa celom svojom

138
lovačkom družinom hotimice pregazi polja Dubrovskoga.
Prošlo je nekoliko dana, a omraza između dva suseda nije se
stišavala. Andreja Gavrilovič nije dolazio u Pokrovsko, a Kirilo
Petrovič se dosađivao bez njega, te se njegova dosada gromko izlivala
u najpogrdnijim izrazima koji su, zahvaljujući staranju tamošnjih
plemića, stizali Dubrovskom sa popravkama i dopunama. Jedan nov
slučaj uništi i poslednju nadu da će se izmiriti.
Dubrovski je jednom obilazio svoje imanje; kad je došao do brezove
šumice, ču udare sekira, a malo posle tresak oborenoga drveta. On
požuri u šumu i naiđe na seljake iz Pokrovskoga koji su serbez krali
njegova drva. Kad su ga opazili, oni nagoše da beže. Dubrovski sa
svojim kočijašem uhvati dvojicu i odvede ih svezane kući. Sem toga
pobedilac zapleni i tri neprijateljska konja. Dubrovski je bio izvan
sebe; do ovog vremena ljudi Trojekurovljevi, mada čuveni kao
razbojnici, nikada se nisu usudili da pljačkaju po njegovom imanju, jer
su znali da je u prijateljstvu s njihovim gospodarem. Dubrovski shvati
da se oni sad koriste njihovom razmiricom i odluči, protivno svim
pojmovima ratnoga prava, da svoje zarobljenike nauči pameti
batinama kojima su se oni sami snabdeli u njegovoj šumi, a konje da
priključi stoci svoga spahiluka i da ih upotrebi za rad.
Vesti o ovome događaju stigoše još istoga dana do Kirila Petroviča.
Ovaj je bio sav izbezumljen i u prvom trenutku gneva hteo je da sa
svim svojim slugama napadne na Kistjenjovku (tako se zvalo selo
njegova suseda), da je razori do temelja i da opsedne samoga spahiju
u njegovoj kući; takvi podvizi za njega ne bi bili ništa neobični. Ali on
uskoro promeni svoju nameru.
Dok je išao tamo-amo krupnim koracima po salonu, on slučajno
pogleda kroz prozor i spazi jednu trojku koja se beše zaustavila pred
njegovim vratnicama. Neki čovečuljak s kožnim kačketom, u šinjelu
od čupavoga sukna, beše izišao iz kola i uputio se upravnikovom
stanu. Trojekurov je poznao porotnoga sudiju šabaškina i naredio da
ga pozovu. Malo zatim šabaškin je već stajao pred Kirilom Petrovičem
i neprestano se klanjao, očekujući sa strahopoštovanjem njegova
naređenja.
— Zdravo, kako ti ono beše ime — reče mu Trojekurov — šta
izvoliš?
— Pošao sam u varoš, vaša preuzvišenosti — odgovori šabaškin

139
— pa svratih do Ivana Demjanova da vidim nema li kakve naredbe
vaše preuzvišenosti.
— Baš si dobro došao ... kako ti ono beše ime? Potreban si mi,
nego da popiješ jednu rakiju, pa me čuj!
Ovako ljubazan doček prijatno je iznenadio sudiju. On odbi
posluženje i poče da najpažljivije sluša Kirila Petroviča.
— Imam jednoga suseda — reče Trojekurov — golja i prostak.
Hoću da mu uzmem imanje... šta ti misliš na to?
— Vaša preuzvišenosti, ako ima ma kakvih dokumenata, ili . . .
— Koješta, bratac, kakva dokumenta! Zato su tu ukazi. Pa zato i
postoji sila, da mu se bez ikakva prava otme imanje. Ali čekaj, ipak.
To je imanje nekad bilo naše, kupili smo ga od nekog Spicina, i zatim
prodali ocu Dubrovskoga... Možda se možemo za to zakačiti?
— Mučno, vaša preuzvišenosti; ta je prodaja verovatno izvršena
po zakonu.
— Razmisli, bratac, mučni glavom!
— Kad bi, na primer, vaša preuzvišenost mogla nekako da dobavi
od svoga suseda ugovor po kome on upravlja svojim imanjem, onda
bi, naravno . . .
— Znam, ali tu je nevolja: sve njegove hartije izgorele su u
požaru.
— Šta kažete, vaša preuzvišenosti, izgorele mu hartije?! Pa šta
ćete lepše; u tom slučaju izvolite postupiti po zakonu i bez svake
sumnje dobićete potpuno svoje pravo.
— Misliš? Pa gledaj onda. Uzdam se u tvoju revnost, a možeš biti
uveren da ću ti zahvaliti.
Pošto se poklonio gotovo do zemlje, šabaškin iziđe i odmah poče
da se bakće oko te stvari, te zahvaljujući njegovoj prefriganosti,
Dubrovski tačno posle dve nedelje dobi iz grada poziv da odmah
dostavi potrebna obaveštenja o svom upravljanju seocetom
Kistjenjovkom.
Zaprepašćen traženjem kome se nije nadao, Andreja Gavrilovič
istoga dana napisa osoran odgovor u kome je izjavio da je selo
Kistjenjovku nasledio posle smrti pokojnoga oca, da njime upravlja po
pravu nasledstva, da se to Trojekurova ništa ne tiče, i da je ma čije
isticanje prava na njegovu svojinu prosta obeda i lupeštvo.
Ovo je pismo veoma godilo duši porotnika Šabaškina. On je

140
shvatio, prvo, da se Dubrovski slabo razume u ovim poslovima; a
drugo, da tako žestokog i nesmotrenog čoveka nije teško uvaliti u
nezgodu.
Posle je Andreja Gavrilovič, kad je hladno promislio o traženju
suda, shvatio da neizostavno mora odgovoriti opširnije. Napisao je
prilično vešt odgovor, ali se kasnije videlo da je nedovoljan.
Parnica poče da se odugovlači; uveren da je u pravu, Andreja
Gavrilovič se malo zbog toga uznemiravao, nemajući ni volje ni
mogućnosti da rasipa pare oko sebe i mada je imao običaj da se prvi
podsmehne potkupljivoj savesti mastiljavih činovničkih škrabala, nije
mu ni padalo na um da može biti žrtva prevare. I Trojekurovu je isto
tako bilo malo stalo da dobije započetu parnicu, ali se šabaškin mesto
njega baktao i radio u njegovo ime, te je zastrašivao i potkupljivao
sudije, tumačeći na svoju ruku sve moguće zakone. I tako ti, godine 18
..., devetoga dana meseca februara, gradska policija donese
Dubrovskom poziv od ** sreskoga suda da mu saopšte odluku o sporu
oko imanja između njega, poručnika Dubrovskoga, i generala
Trojekurova, a takođe i da izjavi da li je zadovoljan ovim rešenjem ili
nije. Istoga dana Dubrovski krenu u grad, u putu ga prestiže
Trojekurov. Oni se okolo pogledaše i Dubrovski ugleda pakostan
osme jak na licu svoga protivnika.

GLAVA DRUGA

Kad je stigao u grad, Andreja Gavrilovič je odseo kod nekoga

poznatoga trgovca, prenoćio kod njega i sutradan ujutru prijavio se
sreskom sudu. Niko se na njega nije ni osvrnuo. Odmah za njim dođe
i Kirilo Petrovič; zadenuvši pero za uho, pisari poustajaše, a članovi
ga dočekaše s izrazima ropske poniznosti i primakoše mu naslonjaču
iz uvažen ja prema njegovom činu, godinama i korpulentnosti. On je
seo kraj otvorenih vrata — Andreja Gavrilovič se stojeći naslonio uza
zid — i kad nasta duboka tišina, sekretar zvonkim glasom poče da čita
odluku suda.
Donosimo je u potpunosti, jer mislimo da će svakome biti ugodno
da vidi jedan od načina kako se u Rusiji može ostati bez imanja, mada
na njega imamo neosporno pravo.
»Leta 18 . .., a dana... meseca februara, K-ski sreski sud razmotrio je

141
predmet gardijskoga poručnika po imenu Andreje Dubrovskoga, sina
Gavrilova, koji je samovlasno držao u posedu imanje prinadležeće
general-anšefu Kirilu Trojekurovu, sinu Petrovom, a koje se nalazi u
guberniji **, u selu Kistjenjovki, sa ** duša muškoga pola i ** jutara
livada i ziratnoga zemljišta. Razmatranjem ovoga predmeta utvrđeno
je sledeće: Pomenuti general-anšef Trojekurov predstao je ovom sudu
leta 18 ..., devetoga dana juna meseca s predstavkom prema kojoj je
njegov počivši otac, koleški asesor i kavaljer Petar Trojekurov, sin
Jefimov, leta 17 ..., četrnaestoga dana meseca avgusta, sa službom u to
vreme u ** okružnoj upravi kao sekretar, kupio u plemića kanceliste
Fadeja Spičina, sina Jegorova, imanje koje se nalazi u ** okrugu, u
pomenutom selu Kistjenjovki, koje je tada u reviziji nazvano
Kistjenjovskim selištima, u svemu po četvrtom popisu imalo je ** duša
muškoga pola, te ga je vlasnik prodao sa svim njihovim seljačkim
okućjem, spahijskim domom, ziratnim i neziratnim zemljištem,
šumom, livadama, ribolovom u rečici, nazvanoj Kistjenjovka, i sa svim
prirodnim bogatstvima i gospodskim drvenim domom koji pripadaju
ovome imanju. Jednom reči, prodao je sve do poslednjeg što mu je
posle oca njegova, plemića činovničkoga reda Jegora Spicina, sina
Terentijeva, nasledstvom pripalo i u njegovom posedu bilo, ne
izuzevši od spahijske čeljadi nijedne duše, od useva ni oku žita — sve
to za cenu od 2.500 rubalja, po kojoj je ceni kupovina na današnji dan
u ** sudu i svršena, te je otac pomenutoga, avgusta iste godine,
dvadeset šestoga dana, uveden u posed od strane K-skoga sreskoga
suda, pošto se raniji vlasnik odrekao prava. — A potom leta 17 ..., u
šesti dan meseca septembra, otac pomenutoga voljom božijom je
preminuo, dok se, međutim, rečeni molilac, general-anšef Trojekurov,
još od maloletstva nalazio u vojnoj službi, većinom u ratnim
pohodima u inostranstvu, zbog čega nije mogao imati podataka ni o
smrti očevoj, ni o imanju ostalom posle njega. A po svome izlasku iz
službe i povratku na imanje oca svoga, koje se u K-skom, P-skom i R-
skom srezu sastoji od više naselja, sa oko tri hiljade duša u svemu,
pomenuti je video da među ovim gore opisanim imanjima ima jedno
sa ** duša (po poslednjoj reviziji u tom selu ima svega ** duša) u kome
upravlja bez ikakva prava gore pomenuti gardijski poručnik Andreja
Dubrovski, zbog čega, podnoseći uz svoju predstavku izvornu tapiju
koju je njegovom ocu izdao prodavač Spicin, rečeni Trojekurov moli

142
da se pomenuto imanje izvlasti iz nezakonitoga posedovanja
Dubrovskoga i preda potpuno u vlasništvo i na raspolaganje istome
Trojekurovu. A za ovo nezakonito prisvajanje i iskorišćavanje
primljenih dohodaka, po izvršenom isleđenju nadležnih vlasti, da se
odredi naplata od Dubrovskoga, kao što po zakonu sleduje, i njome
isti Trojekurov naknadi.
Posle izvršenoga isleđenja sreskoga suda po ovoj molbi sud je
našao: da je pomenuti sadašnji držalac spornoga imanja, gardijski
poručnik Dubrovski, dao plemićkom članu suda izjašnjenje da mu je
imanje koje drži, a koje se nalazi u naznačenom seocetu Kistjenjovki,
sa ** duša, zemljom i ostalom imovinom, pripalo posle smrti oca
njegova, artiljerijskoga potporučnika Gavrila Dubrovskoga, sina
Jevgrafova, koje je ovaj stekao kupovinom od oca tužiteljeva, bivšega
okružnoga sekretara, a potom koleškoga asesora Trojekurova, po
punomoćiju, datom leta 17 .. ., tridesetoga dana avgusta meseca, i u **
sreskom sudu titularnom savetniku Grigoriju Soboljevu, sinu
Vasilijevom, po kojemu punomoćju tapija je imala da bude prenesena
na oca pomenutoga Dubrovskoga, pošto je u njoj izrično rečeno da je
isti, Trojekurov, celokupno imanje koje mu je pripalo po tapiji od
kanceliste Spicina, ** duša sa zemljom, prodao ocu rečenoga
Dubrovskoga, i da je novce po dogovoru, tri hiljade i dvesta rubalja,
sve u potpunosti od oca njegova primio, te da moli istoga
opunomoćenika Soboljeva da izda ocu optuženoga sudom potvrđenu
tapiju. A da, međutim, otac njegov, saobrazno istom punomoćju,
isplativši celokupnu svotu može raspolagati kupljenim imanjem kao
pravi vlasnik, te da ubuduće prodavcu Trojekurovu ili kome drugome
ovo imanje više ne pripada. Ali Andreji Dubrovskom nije poznato
kada je i u kome nadleštvu takva tapija od strane opunomoćenoga
Soboljeva izdana njegovom ocu, pošto je optuženi u to vreme bio
maloletan, a posle smrti svoga oca rečenu tapiju nije mogao pronaći,
te pretpostavlja da je izgorela s ostalim hartijama i imanjem u vreme
požara koji se dogodio u njihovoj kući leta 17 ..., što je poznato i
žiteljima ovoga naselja. Da su, pak, ovim imanjem, od dana kada ga je
Trojekurov prodao i Soboljevu izdao punomoćje, tj. leta 17 ..., a po
smrti njegova oca od leta 17 ..., pa sve dosad, upravljali isti Dubrovski
bez osporavanja, o tome je moguće osvedočiti se kod okolnih žitelja
koji su, u svemu 52 čoveka, na pitanje pod zakletvom potvrdili da su

143
zaista, koliko oni mogu pamtiti, pomenuta gospoda Dubrovski
rečenim spornim imanjem počeli upravljati pre sedamdeset godina
bez osporavanja ma sa čije strane, ali im nije poznato na osnovu kojega
dokumenta ili tapije. Ne sećaju se da je ovo imanje držao pomenuti po
ovom slučaju pređašnji kupac ovoga imanja, bivši okružni sekretar
Petar Trojekurov. Međutim, dom gospode Dubrovskih izgoreo je pre
trideset godina od požara koji se dogodio u noćno doba, pri čemu se
utvrdilo da ovo sporno imanje može donositi prihoda, računajući od
onoga vremena, oko dve hiljade rubalja godišnje.
Protiv pomenutoga predstade ovom sudu general-anšef Kirilo
Trojekurov, sin Petrov, 3. januara ove godine s izjavom: mada je
pomenuti gardijski poručnik Andreja Dubrovski podneo prilikom
istrage izdatu od strane njegova oca Gavrila Dubrovskoga priznanicu
titularnom savetniku Soboljevu na prodato imanje, ali ne i tapiju, a
ipak nije podneo ni drugih dokumenata radi utvrđivanja dokaza po
propisu generalnoga reglementa, glava 19, i ukaza od 29. novembra
1752. Sledstveno, isto je punomoćje, posle smrti njegova davaoca,
potpuno bez važnosti po ukazu od ... maja 1818. — A okrom toga
zakon kaže da sporna imanja mogu vlasnici davati u posed samo po
kreposnom pravu, a ne prodajom.
Kako je, međutim, na ovo imanje, koje pripada njegovom ocu,
podnesen od njegove strane kao dokaz dokument o spahijskom
posedu po kome sleduje, na osnovu pomenutih zakona, da rečenoga
Dubrovskoga treba izvlastiti iz nezakonitog poseda i predati ga njemu
po pravu nasledstva. A kako su pomenuti posednici raspolagali
imanjem koje im nije pripadalo i na koje nemaju prava, te su se
nezakonito koristili dohotkom koji im nije pripadao, to po obračunu
treba izvesti celokupnu svotu i naplatiti je od posednika Dubrovskoga
i tako njega, Trojekurova, obeštetiti. — Po isleđenju ovoga slučaja i iz
izvoda, učinjenih iz njega i zakona, sreski sud ** našao je:
Kao što se iz ovoga predmeta vidi, general-anšef Kirilo Trojekurov,
sin Petrov, podneo je originalnu tapiju na pomenuto sporno imanje
koje se sada nalazi u rukama gardijskoga poručnika Andreje
Dubrovskoga, sina Gavrilova. Ovo imanje, koje se sastoji od seoceta
Kistjenjovke, prema današnjem popisu sa ** duša muškoga pola, sa
zemljom i drugom imovinom, prodao je po pomenutoj tapiji godine
17 ... njegovom ocu, okružnom sekretaru, docnije koleškom asesoru,

144
kancelista plemenita roda Fadej Spicin. Iz ove se tapije, po učinjenoj
zabelešci, okrom toga vidi da je isti kupac te iste godine uveden u
posed imanja od strane okružnoga suda, te da je imanje na njega i
preneseno, a da protivno tome gardijski poručnik Andreja Dubrovski
podnosi od svoje strane punomoćje koje je počivši kupac Trojekurov
izdao titularnom savetniku Soboljevu radi prenosa tapije na ime oca
rečenoga Dubrovskoga, mada je zakonom zabranjeno takvim
ugovorima ne samo ustupati nepokretna imanja nego je čak i
privremeno upravljanje zabranjeno. Sem toga je punomoćje još i zbog
smrti davaoca potpuno bez važnosti. A takođe se stvarno ne zna ni
gde je niti uopšte da je na ovo sporno imanje izdata tapija, pošto sa
strane Dubrovskoga nikakvi jasni dokazi o učinku ovoga dela nisu
podneti. Prema tome, sud presuđuje: Pomenuto imanje, sa ** duša, sa
zemljom i celokupnom imovinom, u stanju u kakvom se danas nađe,
preneti po podnetoj tapiji na general-anšefa Trojekurova, a lišiti
raspolaganja istim imanjem gardijskoga poručnika Dubrovskoga. A g.
Trojekurova, pak, uputiti na nadležnost K-skom sreskom sudu radi
uvođenja u prava vlasništva i prenosa svojine na njega ovoga imanja
koje pripada nasleđem. — Sem toga, general-anšef Trojekurov moli da
se uzme u isledni postupak gardijski poručnik Dubrovski zbog
nezakonitoga posedovanja njegova naslednoga imanja i
iskorišćavanja u cilju prihoda. Ali kako je rečeno imanje, po kazivanju
starosedelaca, bilo više godina u posedovanju Dubrovskih bez ičijega
osporavanja, a iz ovoga isleđenja ne ishodi da je sa strane g.
Trojekurova bilo ma kakvih prigovora zbog nezakonitoga
posedovanja ovoga imanja od strane Dubrovskih, a sem toga kako je
zakonom određeno, ako ko tuđu zemlju zaseje ili imanje ogradi, pa se
to utvrdi, onda će se pravom gospodaru predati dotična zemlja sa
zasejanim usevom, zgradama i čitavim uređenjem, to se u ovom
slučaju izjavljena žalba general-anšefa Trojekurova protiv gardijskoga
poručnika Dubrovskog odbija, budući da mu se imanje, koje mu
pripada, vraća u posed, ne izuzimajući ništa iz istoga imanja. A bude
li imao, posle uvođenja u sopstvenost, ma kakvih tražbina, general-
anšefu Trojekurovu ostavlja se na volju da sa zakonitim dokazima
može podneti žalbu posebno. — Ovu odluku saopštiti kako tužiocu,
tako i tuženome, na osnovu zakona, te ih posredstvom policijske vlasti
prizvati u ovaj sud radi saopštenja ovoga rešenja i pismene izjave da

145
li se njime zadovoljavaju ili će izjaviti žalbu.
Ovo rešenje potpisali su svi prisutni na ovom suđenju.«
Kad je sekretar završio čitanje, predsednik se diže i pošto se duboko
poklonio, obrati se Trojekurovu i pozva ga da potpiše podnesenu
presudu. Trojekurov, likujući, uze od njega pero i potpisa ispod sud-
ske odluke da je potpuno zadovoljan.
Sad je bio red na Dubrovskoga. Sekretar i njemu podnese odluku.
Ali je Dubrovski stajao nepomičan, pognute glave.
Sekretar ga ponovo pozva da potpiše da li se potpuno i savršeno
saglašava sa presudom ili da otvoreno izjavi da je nezadovoljan, ako
preko očekivanja oseća po savesti da je u pravu i ako namerava da u
zakonom predviđenom roku uloži žalbu nadležnim putem.
Dubrovski je ćutao ... ali odjednom podiže glavu, oči mu blesnuše,
on lupi nogom o zemlju, odgurnu sekretara tako žestoko da je ovaj
pao, zgrabi mastionicu i hitnu je na predsednika. Svi se uplašiše.
— Šta, zar tako poštujete hram božji! Napolje, pleme Harnovo! —
Zatim, okrenuvši se Kirilu Petroviču, nastavi: — Da li je ikad ko čuo,
vaša preuzvišenosti, da psari pse u hram božji uvode! Da psi jure po
hramu božijem! A, pokazaću ja vama ...
Stražari dotrčaše na tu viku i jedva ga savladaše. Izveli su ga i
strpali u saonice. Trojekurov je izišao odmah za njim; otpratio ga je
ceo sud. Iznenadna sumanutost Dubrovskoga jako je uticala na njega
i pokvarila mu likovanje. Sudije su očekivale da će im zahvaliti, ali ih
on ne udostoji ni jedne ljubazne reči. Odmah toga istoga dana vratio
se u Pokrovsko. Dubrovski je, međutim, ležao u postelji; sreski lekar,
koji srećom nije bio baš sasvim neznalica, uspe da mu pusti krv i da
mu stavi pijavice i slačicu, te mu uveče bi lakše i on dođe k sebi.
Sutradan su ga odvezli u Kistjenjovku, koja u stvari nije više ni bila
njegova.

GLAVA TREĆA

Prošlo je nekoliko dana, a zdravlje jadnoga Dubrovskog nikako nije

išlo nabolje. Istina, nastupi ludila više se nisu javljali, ali mu je snaga
primetno slabila. Zaboravljao je svoje nekadašnje poslove, retko bi
izlazio iz svoje sobe i tonuo u misli po čitave noći i dane. Dobra starica
Jegorovna, koja je nekada odgajila nejgovoga sina, sad je postala i

146
njemu dadilja. Pazila ga je kao malo dete, opominjala ga kad treba da
jede i da spava, hranila ga i polagala u postelju. Andreja Gavrilovič joj
se smireno pokoravao i osim nje ni sa kim se drugim nije viđao. Kako
nije bio u stanju da misli o svojim poslovima i da se brine za
gazdinstvo, Jegorovna vide da mora o svemu javiti mladome
Dubrovskom koji je služio u jednom gardijskom pešadijskom puku i
nalazio se u to vreme u Petrogradu. I tako, iscepavši list iz knjige tro-
škova, ona kaza u pero kuvaru Haritonu, jedinom pismenom čoveku
u Kistjenjovki, pismo koje je istoga dana poslala u varoš na poštu.
Nego, vreme je već da čitaoca upoznamo sa pravim junakom naše
pripovetke.
Vladimir Dubrovski vaspitao se u kadetskom korpusu i odatle je
kao konjički zastavnik stupio u gardu; otac mu nije ništa žalio za
njegovo pristojno izdržavanje, te je mladi čovek primao od kuće više
nego što se mogao nadati. Kako je bio lake ruke i častoljubiv, stekao je
skupe navike; kockao se, zapadao u dugove i ne brinući se o
budućnosti, verovao je da će se kad-tad oženiti kakvom bogatom
devojkom, — san siromašnih mladića.
Jedne večeri, dok je nekoliko oficira sedelo kod njega, baškareći se
po divanima i pušeći iz njegovih ćilibarskih čibuka, njegov sobar Griša
dade mu pismo čiji natpis i pečat prepadoše mladoga čoveka. Brzo ga
je raspečatio i ovo pročitao:

»Gospodaru naš, Vladimire Andrejeviču, ja tvoja stara dadilja,

usuđujem se da te izvestim o zdravlju tvoga tatice. On je sasvim loše,
ponekad se zanese i po ceo dan sedi kao ludo dete, a život i smrt su u
božjoj ruci. Dođi nam, sokole moj sivi, poslaćemo po tebe konje u
Pesečno. Kažu da će nas sud predati Kirilu Petroviču Trojekurovu, jer
vele da smo njihovi, a mi smo odvajkada vaši, i otkad znamo za sebe
o tom nikad ništa nismo slušali. Ti živiš u Petrogradu, pa bi mogao da
kažeš to caru-baćuški, a on neće dopustiti da nam učine nepravdu. —
Ostajem tvoja verna robinja, dadilja
Arina Jegorovna Buzirjeva.
Šaljem svoj materinski blagoslov Griši. Da li te dobro služi? — Kod
nas pada kiša već druga nedelja, a Roda pastir je preminuo o
Nikoljdanu.«

147
 Vladimir Dubrovski pročitao je nekoliko puta ove prilično
zbunjene redove s neobičnim uzbuđenjem. Još kao malo dete ostao je
bez matere i u osmoj godini doveli su ga u Petrograd, te oca gotovo
nije ni poznavao, ali mu je ipak bio romantično odan i ukoliko je manje
mogao uživati tihe radosti porodičnoga života, utoliko ih je više voleo.
Pomisao da može izgubiti oca razdirala mu je srce; on se plašio za
jadnoga bolesnika, čije je stanje naslućivao čitajući pismo svoje dadilje.
Gledao je u mislima oca, napuštenoga u zabačenom selu, na rukama
glupe starice i posluge, kako mu preti nesreća i kako se gasi bez
pomoći u telesnim i duševnim mukama. Vladimir je prebacivao
samom sebi zbog svoje zločinačke nemarnosti. Iako nije imao od oca
već dugo nikakva glasa, nije ni pomišljao da se o njemu raspita držeći
da mu je otac zauzet obilaženjem imanja i gazdinstvom.
Odlučio je da ode kući čak i po cenu ostavke, ako je potrebno da
zbog očeve bolesti mora biti uz njega. Kad su videli da je obuzet
nekom brigom, drugovi se razidoše. Ostavši sam, Vladimir napisa
molbu za odsustvo, zapali lulu i zanese se u duboke misli.
Istoga dana se on potrudi da dobije odsustvo i kroz tri dana
otputova poštanskim kolima sa svojim vernim Grišom.
Vladimir Andrejevič bio je već blizu stanice od koje će krenuti za
Kistjenjovku. Srce mu beše puno tužnih slutnji: bojao se da već neće
zateći oca živa; zamišljao je sumorni život koji ga čeka u selu:
zabačenost, samoću, siromaštvo i baktanje sa stvarima o kojima ni
pojma nije imao. Stigavši na stanicu, zatražio je od upravnika
slobodne konje. Pošto se raspitao kuda će, upravnik mu reče da ga
konji, poslani iz Kistjenjovke, već četiri dana očekuju. Odmah mu se
javio stari kočijaš Anton, koji ga je nekad vodao po konjušnici i brinuo
se o njegovom konjčetu. Kad ga je video, Anton zaplaka, pokloni mu
se do zemlje i reče mu da je stari gospodar još živ, pa odjuri da upregne
konje. Vladimir Andrejevič odbi ponudu da doručkuje, jer je hteo da
što pre krene. Anton ga je vodio prekim putevima i među njima se
započe ovaj razgovor.
— Reci mi, molim te, Antone, šta je to s mojim ocem i
Trojekurovom?
— Bog će ih znati, baćuška Vladimire Andrejeviču; gospodar se,
vele, nešto sporečkao s Kirilom Petrovičem i ovaj ga tužio sudu, mada
je Kirilo Petrovič često sam sebi sudija. Nije naše da se mi, robovi,

148
pletemo u poslove naše gospode, ali, bogami, nije dobro što se vaš
tatica dohvatio sa Kirilom Petrovičem: šut se ne bori s rogatim.
— Pa to taj Kirilo Petrovič radi kod vas šta hoće?
— Bogme, gospodaru, predsednika on, kažu, ne ceni ni koliko za
groš; starešina policije igra pred njim, a gospoda dolaze da mu se
poklone; ta lepo vele: gde je korito, tu su i svinje.
— Da li je istina da on hoće da nam otme imanje?
— Ah, gospodaru, i mi smo tako čuli. Pre neki dan pokrovski
crkvenjak rekao je na krštenju kod našega seoskog starešine: »Dosta
ste besposličili, sad će da vas uzjaše Kirilo Petrovič.« Mikita kovač mu
je odgovorio: »Batali, Saveljiču, ne žalosti kuma, ne smućuj goste,
Kirilo Petrovič je gospodar za sebe, Andreja Gavrilovič za sebe, a mi
smo svi božji i carski; ama na tuđeg konja svoje sedlo ne ide.«
— Znači da vi ne želite pod vlast Trojekurova?
— Zar pod vlast Kirila Petroviča! Sačuvaj nas, bože, i izbavi, i
njegovima tamo je rđavo, a dopadnu li mu još i tuđi, odraće im ne
samo kožu već i meso. A ne, neka bog da da nam Andreja Gavrilovič
poživi, a ako ga bog uzme, onda nam drugog gospodara, sem tebe,
hranioca našega, ne treba. Ne daj nas ti samo, a mi ćemo svi biti uz
tebe.
Posle ovih reči Anton zavitla bičem, priteže uzde i konji poleteše
brzim kasom.
Odanost staroga kočijaša ganula je Dubrovskoga i on ućuta,
utonuvši u svoje misli. Prošlo je više od jednog časa, kad ga je
odjednom probudio Grišin uzvik: »Evo Pokrovskoga!« Dubrovski
podiže glavu. Vozio se obalom prostranog jezera, iz koga je isticala
rečica i vijugala daleko među brežuljcima. Na jednom brežuljku, nad
gustim šumskim zelenilom izdizao se zeleni krov i balkon velikoga
kamenoga doma, na drugom crkva s pet kubeta i stara zvonara, a
unaokolo su bile raštrkane seljačke kućice sa baštama i bunarima.
Dubrovski je prepoznao ova mesta i setio se kako se nekad na ovom
istom brežuljku igrao s malom Mašom Trojekurovom, dve godine
mlađom od njega, koja je još tada obećavala da će biti lepotica. Hteo je
da se raspita o njoj kod Antona, ali to nije učinio jer se stideo.
Kad je stigao blizu spahijskog doma, on opazi kako među drvećem
u vrtu promače bela haljina. U taj mah Anton ošinu konje i iz
častoljublja, koje imaju seoski koči jaši baš kao i gradski, opuči svom

149
brzinom preko mosta i pored sela. Kad su izišli iz sela, pođoše uzbrdo
i Vladimir spazi brezovu šumu, a levo na čistini sivu kućicu sa
crvenim krovom, te mu srce zaigra, jer je pred sobom gledao
Kistjenjovku i siromašnu kuću svoga oca.
Posle deset minuta stigao je u spahijsko dvorište. Obazirao se oko
sebe s neiskazanim uzbuđenjem. Ta dvanaest godina nije video svoga
zavičaja! Breze koje su u njegovo vreme tek bile zasađene pored
ograde, izrasle su i postale visoko, granato drveće. Brižljivo nasuta
široka staza između tri pravilne leje nekad je krasila dvorište, a sad se
sve beše pretvorilo u nekošenu livadu, na kojoj je pasao sputan konj.
Psi zalajaše, ali kad su poznali Antona, ućutaše i počeše mahati
čupavim repovima. Izišavši iz svojih vajata, domaća čeljad se okupi
oko mladoga gospodara sa bučnim i radosnim usklicima. Dubrovski
se jedva probio kroz gomilu odanih slugu i ustrčao uza stare stepenice.
Na ulazu ga je susrela Jegorovna i plačući ga zagrlila.
— Zdravo, zdravo, dado — ponavljao je on, pritiskujući na grudi
dobru staricu. — Šta je s ocem, gde je, kako mu je?
U tom trenutku u salon je ušao, jedva mičući nogama, visok, bled i
oronuo starac u domaćoj haljini i spavaćoj kapi.
— Zdravo, Vladice! — rekao je slabim glasom. Vladimir je
vatreno zagrlio oca.
Radost je bolesnika i suviše potresla, te je malaksao i noge mu se
podsekoše, pa bi pao da ga sin nije pridržao.
— Što ste se dizali iz postelje? — govorila mu je Jegorovna. —
Jedva se drži na nogama, a hoće da se junači kao da je mladić.
Starca su odneli u spavaću sobu. On se naprezao da razgovara sa
sinom, ali su mu se misli brkale u glavi, a reči bile bez ikakve veze.
Zaćutao je i zaneo se u dremež. Vladimira je uzbudilo njegovo stanje.
Smestio se u očevoj sobi i zamolio da ga ostave samoga s njim.
Ukućani ga posluSaše i svi se zabaviše oko Griše, koga su odveli u
kuću za poslugu, gde su ga ugostili svesrdno, po seljački, namučivši
ga pitanjima i dočekom.

GLAVA ČETVRTA

Gde sto beše sa jestivom, onde kovčeg stoji.

Nekoliko dana posle svoga dolaska mladi Dubrovski hteo je da se

150
lati poslova, ali njegov otac nije mogao da mu da potrebna objašnjenja,
a nadzornika nije imao. Razgledajući očeve hartije, našao je samo prvo
pismo predsednika suda i nacrt odgovora na ovo pismo, iz čega nije
mogao steći jasan pojam o sporu, te je odlučio da čeka šta će biti,
uzdajući se u pravednost same stvari.
Međutim; zdravlje Andreje Gavriloviča bilo je iz dana u dan sve
lošije. Vladimir je predviđao da će mu otac uskoro umreti, te se nije
odmicao od starca koji beše sasvim podetinjio.
Tako prođe određeni rok, a utuk nije bio podnesen. Kistjenjovka je
postala svojina Trojekurova. Šabaškin mu se javi, klanjajući se, i pošto
ga pozdravi, zamoli ga da odredi kad će njegovoj preuzvišenosti biti
po volji da se ustoliči na svom novostečenom imanju — da li on lično
ili će izvoleti da odredi upravnika. Kirilo Petrovič se zbunio. Od
prirode nije bio gramžljiv, nego je zabasao tako daleko iz želje za
osvetom, a sad mu se savest uzbunila. Znao je u kakvom je stanju
njegov protivnik, stari drug još iz mladih mu dana — i njegovo srce
nije moglo da likuje zbog te pobede. Pogledao je strašno Šabaškina,
tražeći povoda da ga izgrdi, ali ne našavši za to dovoljno razloga,
rekao mu je ljutito:
— Gubi se, nije mi sad do tebe!
Videći ga zle volje, šabaškin se pokloni i požuri da iziđe. A Kirilo
Petrovič, ostavši sam, poče koračati tamo-amo, zviždućući: Grom
pobede nek’ odjekne, što je uvek značilo da su mu misli neobično uzbu-
đene. Najzad naredi da mu upregnu laka kola, obuče se malo toplije
(bio je već kraj septembra) i sam kočijašeći iziđe iz dvorišta.
Uskoro je ugledao kućicu Andreje Gavriloviča i protivurečni
osećaji obuzeše mu dušu. Zadovoljena osveta i vlastoljublje
zaglušivali su donekle plemenitije osećaje, ali najzad ovi poslednji
pobediše. Odlučio je da se pomiri sa svojim starim susedom, da uništi
i najmanji trag svađe i da mu vrati njegovo imanje. Od ove plemenite
misli posta mu lakše u duši i Kirilo Petrovič opuči kasom ka kući
svoga suseda. Ušao je pravo u dvorište.
Baš u to vreme bolesnik je sedeo u spavaćoj sobi kraj prozora.
Prepoznao je Kirila Petroviča i strašna smetenost ukaza se na
njegovom licu; mesto svakidašnjeg bledila obli ga purpurna rumen;
oči mu sevnuše i s njegovih usana čuše se neki nerazgovetni glasovi.
Sedeći za računskim knjigama, njegov sin diže glavu i užasnu se kad

151
ga vide takvoga. Bolesnik je pokazivao prstom na dvorište, s izrazom
straha i srdžbe na licu. On se žurio da prigrne domaći ogrtač oko sebe,
hteo je da se digne iz naslonjače, ustao je i odjednom se srušio. — Sin
je pritrčao k njemu, ali je starac ležao bez svesti i bez daha, udaren
kapljom.
— Brzo, brzo, u grad po lekara! — povikao je Vladimir.
— Kirilo Petrovič pita za vas — reče sluga ušavši. Vladimir ga
strašno pogleda.
— Reci Kirilu Petroviču da se što pre gubi odavde, dok nisam
naredio da ga izbace iz dvoriša... odlazi!
Sluga radosno otrča da izvrši naredbu svoga gospodara, a
Jegorovna pljesnu rukama.
— Baćuška naš — rekla je piskavim glasom — glavicu ćeš svoju
izgubiti! Ta požderaće nas Kirilo Petrovič!
— Ćuti, dado — reče joj ljutito Vladimir. — Pošlji odmah Antona
u varoš po lekara.
Jegorovna iziđe. U predsoblju nije bilo žive duše — sva čeljad beše
istrčala u dvorište da vidi Kirila Petroviča. Ona iziđe na stepenice i ču
kako mu sluga predaje odgovor mladoga gospodara. Kirilo Petrovič
ga je saslušao sedeći na kolima; lice mu posta tamnije od mračne noći,
on se prezrivo nasmeja, ošinu strašnim pogledom sluge i lagano krenu
dvorištem. Pogledao je na prozor, gde je malopre sedeo Andreja
Gavrilovič, ali sad ga tamo više nije bilo. Dadilja je stojala na ulazu;
ona beše zaboravila šta je gospodar naredio.
Sva čeljad je bučno raspravljala o ovom događaju. Odjednom se
među njima pojavi Vladimir i isprekidano reče:
— Ne treba lekar, otac je preminuo!
Nasta uzbuna. Sva čeljad navali u sobu staroga gospodara. On je
ležao u naslonjači, u koju ga je preneo Vladimir; desna ruka mu je
visila dotičući pod, a glava mu pala na grudi — nijednog znaka života
nije više bilo u ovom telu još neohlađenom, ali već izobličenom smrću.
Jegorovna je zakukala, sluge su se okupile oko leša, ostavljena njihovoj
brizi, okupale ga, obukle u mundir, sašiven još godine 1797, i položile
na onaj isti sto za kojim su tolike godine posluživale svoga gospodara.

152
 GLAVA PETA

Sahranili su ga trećega dana. Telo nesrećnoga starca ležalo je na

stolu pod belim pokrovom i okruženo svećama. Trpezarija je bila puna
slugu. Spremali su se da ga iznesu. Vladimir i trojica slugu podigoše
kovčeg. Sveštenik je pošao ispred njih. Pratio ga je crkvenjak, pojući
pogrebne molitve. Gospodar Kistjenjovke poslednji put prelazio je
prag svoga doma. Kovčeg ponesoše kroz šumicu. Crkva se nalazila iza
nje. Dan je bio vedar i hladan. Jesenje lišće opadalo je sa drveća.
Kad su izišli iz šume, ugledali su kistjenjovsku seosku crkvu i
groblje u senci starih lipa. Tu je počivalo telo Vladimirove matere; tu
su pored njenoga groba juče iskopali novu raku.
Crkva je bila puna kistjenjovskih seljaka koji su došli da se
poslednji put poklone svome gospodaru.
Mladi Dubrovski stojao je kod pevnice; nije ni plakao, ni molio se,
ali je njegovo lice bilo strašno. Tužni obred se svršio. Vladimir je prvi
prišao da se oprosti sa pokojnikom, a za njim i sve sluge; zatim su
doneli poklopac i zakovali kovčeg. Žene su glasno zapevale, a seljaci
su često otirali suze šakom. Vladimir i ona trojica slugu poneli su ga
na groblje, a za njima je išlo celo selo. Kovčeg spustiše u raku.
— Svi prisutni baciše u nju po pregršt zemlje, pa grob zatrpaše,
pokloniše mu se i svi se razidoše. Vladimir se brzo udaljio, sve ih
pretekao i odlutao u kistjenjovsku šumu.
Jegorovna je u njegovo ime pozvala popa i sve službenike crkve na
daću, rekavši im da mladi gospodar neće na njoj biti; tako se otac
Anton, popadija Fedotovna i crkvenjak pešice uputiše u spahijski
dom. Razgovarali su s Jegorovnom o pokojnikovim vrlinama i o
onome što je po svoj prilici očekivalo njegovoga naslednika. (Da je
dolazio Trojekurov i kako je dočekan, znala je već cela okolina i
tamošnji političari predviđali su da će se zbog toga dogoditi važne
stvari.)
— Biće što mora biti — rekla je popadija — ali je šteta ako
Vladimir Andrejevič ne ostane naš gospodar. Delija, mora se priznati.
— A ko drugi može biti naš gospodar? — prekide je Jegorovna.
— Uzalud se Kirilo Petrovič žesti, nije se namerio na kukavicu; braniče
se moj soko i sam, a bog će dati, njegova milost neće ga ostaviti. Mnogo
se kočoperi Kirilo Petrovič, ali je ipak savio rep, kad mu je moj Griška

153
podviknuo: »Napolje, stara džukelo! Gubi se iz avlije!«
— Jao, Jegorovna — reče crkvenjak — kako je Grigoriju to moglo
sleteti s jezika?! Ta ja bih pre pristao, čini mi se, da lanem na vladiku
nego da krivo pogledam Kirila Petroviča. Dosta ti je da ga samo
pogledaš, pa da te uhvati strah i trepet i da ti klecnu kolena, a leđa da
ti se sama od sebe klanjaju, te još kako klanjaju.
— Taština nad taštinama — reče sveštenik — i Kirilu Petroviču
otpevaće »vječnaja pamjat«, kao sada Andreji Gavrilo viču; samo što
će pogreb biti bogatiji i što će gostiju više pozvati, ali zar bogu nije to
svejedno?!
— Ah, oče! I mi smo hteli pozvati sve susedstvo, ali Vladimir
Andrejevič nije želeo. Ta i u nas je svega dosta, imamo čime ugostiti,
ali eto, tako se desilo. Kad već nema drugih, bar ću vas počastiti, dragi
gosti.
Potaknuti ovim ljubaznim obećanjem i nadom da će naći bogatu
zakusku, sabesednici požuriše i srećno stigoše u spahijski dom gde je
sto već bio postavljen i rakija donesena.
Dotle je Vladimir ulazio sve dublje u šumu, gledajući da hodom i
zamorom utiša duševne muke. Išao je ne pazeći na put; zapinjao je
svaki čas za granje i grebao se, noge mu svaki čas upadale u blato, ali
on ništa nije primećivao.
Najzad je stigao u jednu udoljicu, sa svih strana okruženu šumom;
potočić je bešumno vijugao oko drveća koje je upola razgolitila jesen.
Vladimir je tu zastao, seo na hladno busenje, a misli, sve crnja od crnje,
klupčale su mu se u duši. Osećao je jako svoju usamljenost. Budućnost
mu se činila zastrta teškim oblacima. Zbog omraze s Trojekurovom
predviđao je nove nesreće. Ono malo imanja moglo bi pasti u tuđe
ruke, a u tom slučaju čeka ga beda. Dugo je nepomično sedeo na tom
mestu i gledao kako potok tiho teče, odnoseći nekoliko uvelih listova,
i to mu se učinilo kao jasna slika života, slika verna i svakidašnja.
Najzad je opazio da se počelo smrkavati, te je ustao i počeo da traži
put ka kući, ali je dugo još lutao po nepoznatoj šumi, dok nije izbio na
stazu kojom je stigao pravo pred vrata svoga doma. Odonud je
nailazio pop sa svima službenicima crkve. Misao da je to predznak
nesreće sinu mu u glavi. I nehotice je šmugnuo u stranu i sakrio se iza
drveća. Nisu ga primetili i prošavši mimo njega živo su se razgovarali
među sobom.

154
 — Beži od zla i čini dobro — govorio je pop popadiji. — Zašto da
se petljamo u to? Ma kako se svršilo, nama ni u džep ni iz džepa.
Popadija je nešto odgovorila, ali je Vladimir nije mogao čuti.
Kad je bio blizu kuće, opazio je silan svet — seljaci i posluga tiskali
su se u spahijskom dvorištu. Vladimir je još izdaleka čuo veliku buku
i govor. Kraj šupe su stajale dve trojke. Na ulaznim stepenicama
nekoliko nepoznatih ljudi u službenoj uniformi kao da je o nečemu
raspravljalo.
— Šta to znači? — zapitao je on srdito Antona koji mu je dotrčao
u susret. — Ko su ovi ljudi i šta traže?
— Ah, bačuška, Vladimire Andrejeviču — odgovorio je starac sav
zadihan — došao je sud da nas preda Trojekurovu. Otimaju nas od
tvoje milosti! ... Vladimir obori glavu; ljudi se okupiše oko svoga
nesrećnog gospodara.
— Ti si otac naš — vikali su, ljubeći mu ruke — mi nećemo
drugoga gospodara osim tebe; naredi, gospodaru, i mi ćemo sa sudom
da raščistimo. Umrećemo, a tebe nećemo izdati...
Vladimir ih je gledao i neobični su ga osećaji obuzimali.
— Umirite se — reče — a ja ću da porazgovaram sa činovnicima.
— Porazgovori baćuška — povikaše iz gomile — i prizovi ih
pameti, prokletnike!
Vladimir priđe činovnicima, šabaškin, sa kačketom na glavi, bio se
podbočio i oholo gledao oko sebe. Upravnik policije, visok i pun čovek
pedesetih godina, brkat, rumena lica, iskašljao se kad je video da
dolazi Dubrovski i rekao promuklim glasom:
— Dakle, ponavljam vam šta sam već kazao: po odluci sreskoga
suda, vi odsad pripadate Kirilu Petroviču Trojekurovu, čiju osobu
ovde predstavlja g. Šabaškin. Slušajte ga u svemu što god odredi, a vi,
žene, volite ga i poštujte, jer je on veliki ženoljubac. Upravnik se
nasmeja grohotom na tu paprenu šalu, a i šabaškin i ostali članovi
povedoše se za njim. Vladimir uskipe od srdžbe.
— Dopustite mi da saznam šta to znači — zapitao je veseloga
upravnika praveći se hladnokrvan.
— Pa, eto, znači to — odgovorio je prefrigani činovnik — da smo
došli da predamo imanje Kirilu Petroviču Trojekurovu, a da ostale
zamolimo da se gube odavde dok su zdravi i čitavi.
— Ali meni se čini da bi trebalo da se obratite prvo meni, a ne

155
mojim seljacima, i da posedniku saopštite da njegova vlast prestaje ...
— A ko si ti? — reče mu šabaškin, gledajući ga drsko. — Bivši
posednik, Andreja Dubrovski, Gavrilov sin, po božjoj volji umro je.
Vas mi ne poznajemo i nećemo da znamo za vas.
— Vaše blagorodstvo, to je naš mladi gospodar, Vladimir
Andrejevič — ču se jedan glas iz gomile.
— Ko se to tamo usudio da zine? — uzviknuo je strašnim glasom
upravnik. — Kakav gospodar? Kakav Vladimir Andrejevič? Vaš je
gospodar Kirilo Petrovič Trojekurov, čujete li, zevzeci!
— Ene-de — opet se ču onaj glas.
— A, hoće da se bune! — povika upravnik. — Ej, starešina ovamo!
Starešina sela iziđe pred njih.
— Odmah da mi pronađeš toga što se drznuo da se sa mnom
razgovara, da ga naučim pameti!
Starešina se okrenu gomili pitajući ko je govorio. Ali su svi ćutali, a
ubrzo u zadnjim redovima poče gunđanje koje je bilo sve jače, i za
časak se pretvori u strašnu viku. Upravnik spusti glas i pokuša da ih
nagovori. ..
— Ta šta ga gledate! — povikaše sluge. — Momci, držite ih! — i
gomila stade da navaljuje.
Šabaškin i ostali članovi žurno se skloniše u hodnik i zaključaše za
sobom vrata.
— Napred, braćo! — povika onaj isti glas i gomila poče da
navaljuje.
— Stanite! — viknu Dubrovski. — Budale, šta to radite?!
Upropašćujete i sebe i mene. Rasturajte se i ostavite me na miru. Ne
bojte se, car gospodar je milostiv, ja ću ga moliti i on nam neće učiniti
nepravdu. Svi smo mi njegova deca. Ali ako se vi bunite i nasilja činite,
kako će se on za vas zauzimati? Reč mladoga Dubrovskoga, njegov
zvučni glas i naočitost delovali su onako kako je očekivao. Narod se
utišao i razišao, te dvorište opuste. Članovi su sedeli u kući. Najzad je
šabaškin otvorio polagano vrata, pojavio se na ulazu i klanjajući se
duboko stao da zahvaljuje Dubrovskom zbog njegovoga milostivog
zauzimanja.
Vladimir ga je prezrivo slušao i ništa nije odgovorio.
— Odlučili smo — nastavio je prisuditelj — da s vašim
dopuštenjem ovde prenoćimo; već se smrklo, a vaši seljaci mogu nas

156
napasti na putu. Budite tako ljubazni pa naredite da nam donesu malo
sena u sobu, a čim svane mi ćemo otići svaki svojoj kući.
— Činite šta hoćete — odgovori im hladno Dubrovski — ja ovde
nisam više domaćin.
S tim rečima on se uputi u sobu svoga oca i zaključa vrata za sobom.

GLAVA ŠESTA

»Sve je, dakle, svršeno,« rekao je sam sebi, »još jutros imao sam svoj
kutak i komad hleba. Sutra ću morati da predam dom, u kom sam se
rodio i u kome mi je otac umro, vinovniku njegove smrti i moje bede.«
I njegov ukočeni pogled zaustavi se na slici njegove majke. Živopisac
je beše naslikao kako se nalaktila na ogradu u beloj jutarnjoj haljini, s
ružom u kosi.
»I ova slika pripašće neprijatelju moje porodice«, pomisli Vladimir.
»Baciće je u ostavu zajedno s polomljenim stolicama ili će je okačiti u
predsoblje da joj se podsmevaju i njome ispiraju usta njegovi psari, a
u njenu spavaću sobu, u sobu gde mi je preminuo otac, useliće se
njegov nadzornik ili će se smestiti njegov harem. Ne! Ne! Neće, vala,
ni on dobiti ovaj tužni dom iz koga mene goni.«
Vladimir je zaškrgutao zubima, a strašne misli rojile su mu se po
glavi. Glasovi činovnika dopirali su do njega; oni su naređivali, tražeći
čas ovo, čas ono, i neugodno remetili njegove žalosne misli. Najzad se
sve umiri.
Vladimir je otvorio ormane i kovčege i počeo pregledati
pokojnikove hartije. Većinom su to bili domaći računi i pisma o
raznim poslovima. Vladimir ih je cepao i ne čitajući ih. Među njima
dođe mu do ruke i jedan svežanj s natpisom: Pisma moje tene. S vrlo
uzbuđenim osećajima Vladimir ih dohvati: bila su pisana u vreme rata
s Turcima i upućivana u vojsku iz Kistjenjovke. Ona mu je pisala o
svom usamljenom životu, svojim domaćim poslovima, nežno se žalila
na rastanak i pozivala ga kući, u zagrljaj dobre supruge. U jednom
pismu javljala mu je da se mnogo brine zbog zdravlja maloga
Vladimira, u drugom se radovala što dete tako rano pokazuje da ima
sposobnosti i proricala mu srećnu i sjajnu budućnost. Vladimir se beše
zaneo u čitanje i zaboravio sve na svetu; duša mu beše utonula u svet
porodične sreće, te nije ni primetio da je vreme odmaklo kad je na

157
zidnom časovniku izbilo jedanaest. Vladimir stavi pisma u džep, uze
svecu i iziđe iz kabineta. Činovnici su u salonu spavali na podu. Na
stolu su stojale čaše koje su ispraznili i po celoj sobi se osećao jak zadah
od ruma. Vladimir je gadeći se prošao pored njih i otišao u predsoblje.
Vrata su bila zaključana i ne našavši ključa, Vladimir se vrati u salon.
Ključ je ležao na stolu. Vladimir otključa vrata i nabasa na čoveka koji
se beše pribio u uglu; u njegovim rukama blesnu sekira. Vladimir se
okrete prema njemu sa svećom i poznade Arhipa — kovača.
— Šta ti tu tražiš? — upitao ga je.
— Gle, to ste vi, Vladimire Andrejeviču — odgovorio je Arhip
šapučući. — Gospode, spasi i pomiluj! Hvala neka je bogu što izidoste
sa svećom!
Vladimir ga pogleda zaprepašćeno.
— A što si se ti tu pritajio? — zapita on kovača.
— Pa, eto, hteo sam . . . došao sam... da vidim da li su svi u kući
— tiho odgovori Arhip zamuckujući u govoru.
— A što će ti ta sekira?
— Šta će mi sekira? Pa kako bih sada išao bez sekire? Ovi su
činovnici, znaš, pravi razbojnici, ko mu ga zna . . .
— More, ti si pijan, baci tu sekiru, pa idi da se ispavaš.
— Zar ja pijan? Baćuška, Vladimire Andrejeviču, bog mi je
svedok da ni jedne jedine kapi nisam uzeo u usta; zar sada da mi
padne vino na pamet! Otkad je sveta, nije se ovo dogodilo: činovnici
hoće da zavladaju vama, gone nam gospodu s njihove dedovine . . .
Gle, kako hrču, prokletnici; trebalo bi ih sve do jednoga pomlatiti, da
bude kraj.
Dubrovski se namršti.
— Slušaj, Arhipe — reče on malo poćutavši — mani se ti toga,
nisu to činovnici krivi, nego upali fenjer, pa hajde za mnom.
Arhip uze sveću iz gospodarevih ruku, nađe fenjer iza peći i upali
ga, pa obojica polako siđoše niza stepenice i pođoše po dvorištu.
Čuvar poče da udara u gvozdenu ploču, a psi zalajaše.
— Ko je na straži? — upita Dubrovski, a neki tanak glas odgovori:
— Mi, baćuška, Vasilisa i Lukerja.
— Idite kući — reče im Dubrovski — niste više potrebni.
— Uja — dodade Arhip.
— Hvala, hranitelju — odgovoriše žene i odmah odoše kućama.

158
 Dubrovski pođe dalje. Dva čoveka mu priđoše i zovnuše ga;
Dubrovski poznade Antonov i Grišin glas.
— Zašto vi ne spavate? — upita ih on.
— Ta zar nam je do spavanja! — odgovori Anton.
— Šta smo doživeli, ko bi i pomislio . . .
— Tiše! — prekide ga Dubrovski. — Gde je Jegorovna?
— U gospodskoj kući, u svojoj sobici — odgovori Griša.
— Idi, dovedi je ovamo, i sve naše ljude izvedi iz kuće, da nijedne
žive duše ne ostane u njoj osim činovnika, a ti, Antone, upregni kola.
Griša ode i za časak vrati se sa svojom majkom. Starica se ne beše
svukla te noći; osim činovnika niko u kući nije ni trenuo.
— Jesu li svi ovde? — upita Dubrovski. — Da nije ko ostao u kući?
— Niko sem činovnika — odgovori Griša.
— Donesite ovamo sena ili slame — reče Dubrovski.
Ljudi otrčaše u štalu i vratiše se noseći sena.
— Podmećite pod stepenice. Eto, tako. A sad, deco, dajte vatre!
Arhip otvori fenjer i Dubrovski potpali luč.
— Čekaj — reče on Arhipu — čini mi se da sam u žurbi zaključao
vrata od predsoblja, idi brzo, otvori ih.
Arhip otrča u trem, vrata su bila otvorena. Arhip ih zaključa,
progunđavši u po glasa: — Ene, de, baš da im ne otvorim! — i vrati se
Dubrovskom.
Dubrovski približi luč, seno planu, te plamen suknu i osvetli ćelo
dvorište.
— Kuku mene — povika Jegorovna, žalosnim glasom — šta to
učini, Vladimire Andrejeviču!
— Ćuti — odgovori Dubrovski. — A sad, deco, uzdravlju; idem
kud me oči vode; budite srećni sa svojim novim gospodarem.
— Oče, hranitelju naš, umrećemo, ali te nećemo ostaviti, idemo s
tobom.
Konji su bili upregnuti; Dubrovski sede sa Grišom u kola i odredi
im mesto sastanka, kistjenjovsku šumu. Anton ošinu konje i oni
iziđoše iz dvorišta.
Uto se diže vetar. Za tren oka plamen zahvati celu kuću. Crveni
dim izvi se nad krovom. Prozori poprskaše, a zapaljene grede stadoše
padati. Začu se tužni vapaj i krici: »Gorimo, pomozite nam,
pomozite!«

159
 — Ene, de, ako vam ne treba — reče Arhip, gledajući sa zlobnim
osmejkom požar.
— Arhipuška — govorila mu je Jegorovna — spasi ih, grešnike,
bog će te za to nagraditi.
— Ene, de — odgovori kovač.
U taj mah činovnici se pojaviše na prozoru, mučeći se da prolome
duple prozore. Ali uto se krov s treskom srušio i jauci se utiSaše.
Ubrzo se sva posluga skupila u dvorištu. Žene su vrišteći žurile da
spasu svoje prnje, a deca su skakala uživajući u požaru. Varnice
doleteše kao ognjena kiša, a kućice se rasplamteše.
— E, sad je sve u redu — reče Arhip. — Ala gori, a? Mora biti da
se divno vidi iz Pokrovskoga.
U tom trenutku jedan novi prizor privuče njegovu pažnju; mačka
je trčala po krovu zapaljene šupe ne znajući kuda da skoči; sa svih
strana beše je skolila vatra. Nesrećna životinja tužno je maukala i
tražila pomoć; deca su se tresla od smeha, gledajući njeno očajanje.
— Čemu se smejete, vragovi nijedni — reče im srdito kovač — zar
se boga ne bojite; božje stvorenje gine, a vi se smejete kao luda na
brašno! — I prislonivši lestvice na zapaljeni krov, on pođe po mačku.
Ona shvati njegovu nameru i sa izrazom užurbane zahvalnosti dočepa
se njegova rukava. I kovač, sav opaljen, spusti se na zemlju sa svojim
lovom.
— Uzdravlju, deco — rekao je smetenoj posluzi — ja ovde nemam
više posla; sa srećom ostajte i ne spominjite me po zlu.
I kovač ode. Požar je besneo još neko vreme. Najzad se utišao i
gomile ugaraka bez plamena žarile su se u tamnoj noći dok su se oko
njih vrzmali pogorelci Kistjenjovke.

GLAVA SEDMA

Sutradan se glas o požaru rašču po svoj okolini. Svi su raspravljali

o njemu pa se svačemu domišljali i svašta nagađali. Neki su tvrdili da
su se ljudi Dubrovskoga napili na sahrani, pa zapalili kuću usled
nesmotrenosti; drugi su krivili činovnike koji su hteli da pokvase novo
stanje u naselju, dok su mnogi uveravali da je i sam Dubrovski
izgoreo, zajedno sa sreskim sudom i svom poslugom. A neki su se
domišljali istini i tvrdili da je za ovu strašnu nesreću kriv Dubrovski,

160
gonjen gnevom i očajanjem. Trojekurov je došao odmah sutradan na
mesto požara i sam isleđivao. Utvrdilo se da su upravnik policije,
predsednik sreskog suda, punomoćnik i pisar, a takođe i Vladimir
Dubrovski, dadilja Jegorovna, spahijski sluga Grigorije, kočijaš Anton
i kovač Arhip iščezli bez traga i glasa. Sve su sluge izjavile da su
činovnici izgoreli kad se srušio krov. Njihove nagorele kosti otkopaše.
Žene Vasilisa i Lukerja izjaviše da su videle Dubrovskoga i Arhipa-
kovača na nekoliko trnutaka pre požara. Arhip-kovač, po tvrđenju
sviju, bio je živ i po svoj prilici glavni, a možda i jedini krivac za požar.
Na Dubrovskoga se mnogo sumnjalo. Kirilo Petrovič je poslao
gubernatoru** potanki opis celoga događaja, i tako se zapodeo nov
postupak.

Uskoro druge vesti dadoše novu hranu radoznalosti i

domišljanjima. U ** pojaviše se razbojnici, šireći strah po svoj okolini.
Mere, koje je vlast protiv njih preduzimala, nisu bile dovoljne. Počeše
se nizati pohare, sve jedna veća od druge. Nisu bili sigurni ni putevi
ni sela. Nekoliko kola, punih razbojnika, obilazilo je usred bela dana
guberniju, zaustavljajući putnike i poštu, a upadali su i u sela, te
pljačkali spahijske domove i palili ih. Vođa ove družine izišao je na
glas zbog pameti, smelosti i izvesne velikodušnosti. O njemu su se
pričala čuda; ime Dubrovskoga bilo je u svim ustima; svi su bili
uvereni da on i niko drugi predvodi hrabre razbojnike. Ali su se čudili
zašto štede imanje Trojekurova; razbojnici ne opljačkaše nijedan
njegov ambar, ne zaustaviše nijedna kola. Kao uvek ohol, Trojekurov
je taj izuzetak tumačio strahom koji je ulio čitavoj guberniji, i odličnom
policijom koju je uveo po svojim selima. Susedi su se isprva srnej ali
među sobom Trojekurovljevoj ponesenosti i svaki dan očekivali kad
će nezvani gosti pohoditi i Pokrovsko, gde bi imali prilike da do mile
volje pljačkaju, ali su najzad bili primorani da se s njim saglase i
priznaju da mu razbojnici ukazuju neko nepojmljivo poštovanje.
Trojekurov je trijumfovao i na svaku vest o kakvoj novoj pohari
Dubrovskoga, pravio je viceve na račun gubernatora, upravnika
policije i četnih komandira, kojima bi Dubrovski uvek izmicao čitav.

Uto je došao i prvi oktobar, dan crkvene zavetine u Trojekurovljevu

selu. Ali pre nego što počnemo opisivati ovu svečanost i druge

161
događaje, valja nam upoznati čitaoca s ličnostima koje su mu nove ili
koje smo samo uzgred pomenuli u početku naše pripovetke.

GLAVA OSMA

Čitalac je svakako već pogodio da je kći Kirila Petroviča, koju smo

dosad samo pomenuli, junakinja naše pripovetke. U vreme o kome
pričamo, imala je sedamnaest godina, i njena lepota beše u punom
rascvatu. Otac je nju voleo do bezumlja, ali se prema njoj ponašao s
njemu svojstvenom samovoljom, te se čas trudio da ugodi i najsitnijim
njenim željama, a čas ju je plašio osornim, pa katkad i svirepim po-
stupcima! Bio je uveren da mu je odana, ali nikada nije mogao zadobiti
njeno poverenje. Ona se beše navikla da skriva od njega svoja osećanja
i misli, jer nikad nije pouzdano znala kako će ih on primiti. Odrasla je
u samoći, bez drugarica. Žene i kćeri suseda retko su dolazile Kirilu
Petroviču, kome je za njegove uobičajene razgovore i gozbe godilo
društvo muškaraca, a ne učešće dama. Naša se lepotica retko
pojavljivala među gostima koji su se častili kod Kirila Petroviča. Vrlo
velika knjižnica, u kojoj su se nalazila ponajviše dela francuskih pisaca
XVIII veka, bila joj je na raspolaganju. Njen otac nije nikada ništa čitao
osim »Savršene kuvarice«, te nije mogao da je upućuje koje će knjige
čitati, pa se Maša, prelistavši dela raznih književnih rodova, sasvim
prirodno zadržala na romanima. Tako je ona usavršavala svoje
vaspitanje, oko koga se nekada starala mamzel Mirni, kojoj je Kirilo
Petrovič poklanjao toliko poverenje i blagonaklonost da je najzad
morao da je krišom pošlje na svoje drugo imanje, kada su se posledice
njegova prijateljstva suviše javno pokazale. Mamzel Mirni ostavila je
za sobom dosta prijatnu uspomenu. Bila je dobra devojka i nikada nije
na zlo upotrebila svoj očevidni uticaj nad Kirilom Petrovičem, u čemu
se razlikovala od drugih ljubimica, koje je on svaki čas menjao. I sam
Kirilo Petrovič, izgleda, voleo je nju više od ostalih svojih ljubimica te
je crnooka mališana, devetogodišnjeg nemirka, koji je podsećao na
južnjačke crte m-lle Mirni vaspitavao kod sebe i priznavao za sina,
mada su se oko njegovih prozora vrzmali mnogi bosi mališani, koji su
pripadali kućnoj posluzi, a bili slični Kirilu Petroviču kao jaje jajetu.
Kirilo Petrovič je pozvao za svoga maloga Sašu iz Moskve učitelja
Francuza, koji je stigao u Pokrovsko baš u vreme kad su se dešavali

162
događaji koje opisujemo.
Ovaj učitelj svide se Kirilu Petroviču zbog svoje prijatne
spoljašnosti i neposredna ponašanja. Pokazao mu je svoja uverenja i
pismo od jednoga Trojekurovljeva rođaka, u koga je živeo četiri
godine kao vaspitač. Kirilo Petrovič je sve to pregledao i bio je
nezadovoljan jedino zbog mladosti svoga Francuza, ali ne zato što je
mislio da se ovaj ugodni nedostatak ne slaže sa strpljenjem i
iskustvom, toliko potrebnim za nesrećni učiteljski zanat, nego zato što
je imao neke svoje sumnje, te je odlučio da mu ih odmah i kaže. Radi
toga je pozvao Mašu (Kirilo Petrovič nije govorio francuski, te mu je
ona služila kao tumač).
— Hodi ovamo, Maša, i reci ovome musje da ga, dakle, primam,
ali s tim da se ne vula za mojim devojkama ili ću ga, pasjeg sina. . .
dela, prevedi mu to, Maša!
Maša je pocrvenela i obraćajući se učitelju kazala mu francuski da
se njen otac uzda u njegovu skromnost i pristojno ponašanje.
Francuz se pokloni i odgovori kako se nada da će zaslužiti
uvaženje, čak i ako mu ne ukažu blagonaklonost.
Maša prevede njegov odgovor od reči do reči.
— Lepo, lepo — reče Kirilo Petrovič. — Nisu njemu potrebni ni
blagonaklonost ni uvaženje. Njegov je posao da pazi na Sašu, da ga
uči gramatici i geografiji. . . prevedi mu to.
Marija Kirilovna ublaži u svome prevodu očeve opore reči i Kirilo
Petrovič uputi svoga Francuza u sporednu zgradu gde mu je bila
određena soba.
Maša nije obratila nikakvu pažnju na mladoga Francuza; vaspitana
u aristokratskim predrasudama, ona je smatrala učitelja za neku vrstu
sluge ili zanatlije, a sluga ili zanatlija za nju nisu bili muškarci. Ona
nije primetila da je učinila utisak na m-r Deforža, niti je opazila da se
on zbunio i uzbudio, pa čak i glas izmenio. Posle toga, nekoliko dana
uzastopce, ona ga je prilično često susretala ne pokazujući da ga
naročito primećuje. Ali neočekivano ona poče o njemu sasvim drukčije
misliti.

U dvorištu Kirila Petroviča obično je raslo po nekoliko mečića koji

su bili jedna od glavnih zabava pokrovskoga spahije. Dok su još bili
sasvim mladunci, mečiće su dovodili svakoga dana u gostinsku sobu,

163
gde se Kirilo Petrovič po čitave čaše zanimao s njima, tutkajući ih na
mačke i štenad. Kad bi ojačali, vezivali su ih lancem, dok ne dođe
vreme za hajku. Poneki put bi ih izvodili pred prozore spahijskoga
doma, dokotrljali bi im prazno bure od vina sa pobodenim ekserima;
medved bi ga njušio, satim bi se polako došunjao do njega, izbo šape
i razjaren gurao sve jače, te je i bol bivao sve veći. Tako bi zapao u
pravo besnilo i ričući navaljivao na bure dok ne bi od jadne zverke
uklonili povod njegove uzaludne jarosti. Ponekad bi u kola upregli
par medveda, milom ili silom gurali goste u njih i pustili da jure na
božju veresiju. Ali je Kirilo Petrovič držao da mu je najbolja šala ova:
Izgladnela medveda zatvore u praznu sobu i privežu ga užetom za
alku ukovanu u zidu. Konopac je dugačak gotovo koliko i soba, tako
da samo suprotni kut nije na dohvatu strašne zveri. Novajliju bi
obično doveli do vrata ove sobe, iznenada ga ugurali pred medveda,
zatvorili vrata i nesrećnu žrtvu ostavili samu sa čupavim pustinjakom.
Nesrećni gost, s pocepanim odelom i do krvi izgreban, brzo bi
pronašao onaj sigurni kut, ali je morao katkad po čitava tri časa da stoji
šćućuren uza zid i da gleda razjarenu zver na dva koraka od sebe kako
skače, propinje se, reži, kako se bacaka i pokušava da ga dohvati. Eto,
takve su bile plemenite zabave ovoga ruskoga plemića!
Nekoliko dana po dolasku učiteljevom, Trojekurov ga se seti i
naumi da ga ugosti u medveđoj sobi, te ga radi toga pozva jedno jutro
i povede mračnim hodnicima. Odjednom se odnekud sa strane otvo-
riše neka vrata, kroz koja ga dvojica slugu gurnuše unutra i zaključaše.
Kad se pribrao, učitelj je video privezana medveda; zver poče da frče
i da njuši izdaleka svoga gosta, pa se odjednom uspravi na stražnje
noge i pođe na njega, ali se Francuz ne zbuni i ne pobeže, nego je čekao
da medved nasrne. Kad se medved približio, Deforž izvadi iz džepa
mali pištolj, gurnu ga u uho gladnoj zveri i opali. Medved se strovali.
Svi dotrčaše i otvoriše vrata; Kirilo Petrovič uđe zaprepašćen zbog
takvog raspleta svoje šale.
Kirilo Petrovič je hteo da mu se smesta objasni u čemu je stvar: ko
je javio Deforžu da mu pripremaju ovu šalu i kako to da mu se u džepu
našao nabijen pištolj. Poslao je po Mašu, koja dotrča i prevede
Francuzu očeva pitanja.
— Nisam znao za medveda — odgovori Deforž — ali uvek nosim
sa sobom pištolj zato što ne nameravam da trpim uvredu, za koju,

164
prema svom položaju, ne mogu da tražim zadovoljenje.
Maša ga je začuđeno gledala i prevela njegove reči Kirilu Petroviču.
Kirilo Petrovič nije ništa odgovorio. Zapovedio je da iznesu medveda
i da oderu kožu s njega, a zatim, okrenuvši se svojim ljudima, reče:
— Bogami, ovo ti je delija! Nije se uplašio, vere mi, nije se uplašio!
Otada je zavoleo Deforža i nije više pokušavao da se s njim šali.
Ali je ovaj slučaj učinio još veći utisak na Mariju Kirilovnu. Njena
mašta se uzbudi: videla je mrtvog medveda i Deforža koji spokojno
stoji nad njim i mirno razgovara s njom. Videla je da hrabrost i po-
nosno samoljublje ne pripadaju samo jednom staležu i otada poče
pokazivati prema mladom učitelju poštovanje koje je bivalo sve
pažljivije. Među njima se učvrstiše izvesne veze. Maša je imala divan
glas i veliki muzički dar; Deforž se ponudi da joj daje časove. Posle
toga čitaocu neće biti teško pogoditi da se Maša u njega zaljubila,
mada to ni sama sebi nije priznavala.

165
 DEO DRUGI
GLAVA DEVETA

Pred praznik počeše dolaziti gosti. Jedni su odsedali u spahijskom

domu i po sporednim zgradama, drugi kod upravnika, treći kod popa,
četvrti kod bogatijih seljaka. Štale su bile pune njihovih konja, a
dvorišta i ambari zakrčeni različitim kolima. U devet časova ujutru
zvona oglasiše službu, te se svi uputiše novoj crkvi, svoj od kamena,
koju je podigao Kirilo Petrovič i svake godine ukrašavao darovima.
Skupilo se toliko uglednih vernika da prosti seljaci nisu mogli ući u
ckrvu, nego su stajali pred crkvom i u porti. Ali služba još nije
počinjala; čekali su Kirila Petroviča. On dođe kolima sa šest konja i
svečano se uputi na svoje mesto u pratnji Marije Kirilovne. I muški i
ženski pogledi upraviše se na nju — ljudi su se divili njenoj lepoti, a
žene su pažljivo razgledale njenu odeću. Služba otpoče. Domaći pojci
su pevali za pevnicom; njih je polagano pratio sam Kirilo Petrovič,
moleći se bogu i gledajući pravo preda se. On se s ponosnom
skrušenošću poklonio do zemlje, kada je đakon gromkim glasom
pomenuo i zižditelja hrama šego.
Služba se završi. Kirilo Petrovič prvi pristupi da poljubi krst. Za
njim pođoše i ostali, a zatim mu susedi priđoše s poštovanjem. Dame
opkoliše Mašu. Kad je izišao iz crkve, Kirilo Petrovič ih je sve pozvao
na ručak, pa seo u kola i otišao kući. Svi krenuše za njim. Sobe su bile
pune gostiju. Svakoga časa pristizala su nova lica i jedva se probijala
do domaćina. Gospođe su posedale po dostojanstvu u polukrugu; one
su bile odevene po zastareloj modi, u iznošenim i skupocenim
haljinama, sve u biseru i brilijantima. Ljudi su se tiskali oko ajvara i
rakije, bučno razgovarajući jedan s drugim. Dotle su u dvorani
postavljali sto sa osamdeset pribora, a sluge su užurbano razmeštale
butelje i stakla s rakijom i razastirale čaršave. Najzad, nadzornik
posluge objavi da je jelo na stolu i Kirilo Petrovič prvi pođe da sedne
za sto; za njim kretoše gospođe i važno zauzeše svoja mesta, držeći se
kao nekog starešinstva, dok su se gospođice pribijale jedna uz drugu
kao plašljivo stado koza, birajući mesta da bi sedele jedna do druge.
Muškarci se smestiše sučelice. Učitelj je seo pri dnu stola kraj maloga
Saše.

166
 Sluge stadoše raznositi tanjire po činu, služeći se u nedoumici
lafaterovskim41 odgonetkama gotovo uvek pouzdano. Zveka tanjira i
kašika slivala se sa žagorom gostiju. Kirilo Petrovič veselo je
posmatrao svoju trpezu i uživao potpunce u sreći gostoljubiva čoveka.
U taj mah uđoše u dvorište kola sa šest konja.
— Ko je to? — upita domaćin.
— Anton Pafnutič — odgovori nekoliko glasova. Vrata se
otvoriše i Anton Pafnutič Spicin, debeljko od svojih pedesetak godina,
okrugla, rošava lica, ukrašenog bradom razdeljenom u troje, uvalja se
u trpezariju, klanjajući se i osmehujući se, spreman unapred da se
izvini.
— Jedan pribor! — viknu Kirilo Petrovič. — Antone Pafnutiču,
moliću lepo, sedi i reci nam šta to znači te nisi bio u mojoj crkvi, a i na
ručak si odocnio. To ne liči tebi: ti si i pobožan, a i miluješ zalogaj.
— Oprostite — odgovori Anton Pafnutič, vezujući salvetu za
rupicu od kaputa — oprostite, baćuška Kirilo Petroviču; doduše,
pošao sam rano, ali ne prođoh ni deset vrsta kad šina od prednjeg
točka odjednom pršte napola. Šta ćeš sad?! Srećom, beše blizu selo, ali
dok smo se do njega dokotrljali, pa pronašli kovača, pa se kojekako
uredili, prođe ravno tri sata — drukčije se nije moglo. A da idem
prekim putem kroz kistjenjovsku šumu nisam se usuđivao, nego sam
krenuo okolo ...
— Gle! — prekide ga Kirilo Petrovič — pa ti, znači, ne spadaš u
jurišnu četu! Čega se bojiš?
— Kako, čega se bojim, baćuška Kirilo Petroviču, a Dubrovski?
Dok si trenuo okom, možeš mu pasti šaka, a on, bogme, nikad ne
promaši, nikom ne oprašta, a s mene bi, vala, i dve kože zderao.
— Zašto, brate, tolika počast?
— Kako zašto, Kirilo Petroviču? Pa zbog one parnice pokojnoga
Andreje Gavriloviča. Zar nisam vama za ljubav, to jest po savesti i
pravdi, posvedočio da Dubrovski drže Kistjenjovku bez ikakvog
prava, nego jedino po vašoj milosti. Pokojnik (bog mu dao rajsko
naselje!) obećao je da će mi se svojski odužiti, a sinak, bogme, poštuje
očeve reči. Dosad me je bog sačuvao: sve u svemu, opljačkali su mi
samo ambar, ali dok okom treneš, mogli bi rupiti i u kuću.

41 Lafater, osnivač fiziognomije, nauke o određivanju karaktera po izgledu glave i lica.

167
 — A u kući svega izobilja — primeti Kirilo Petrovič — sigurno je
i crvena kutijica puna-puncata...
— Ta manite, baćuška Kirilo Petroviču! Bila je puna, ali sad se
sasvim ispraznila!
— Ne laži, Antone Pafnutiču! Znamo mi vas: nemaš ti rasta da
trošiš novce; kod kuće živiš kao prava svinja; nikog ne primaš;
seljacima svojim kožu dereš; samo znaš da zgrćeš, i ništa više.
— Vi se uvek izvoljevate šaliti, baćuška Kirilo Petroviču —
promrmlja s osmejkom Anton Pafnutič — a mi, tako mi boga,
propadosmo — i Anton Pafnutič proguta domaćinovu gospodsku
šalu s masnim komadom pite.
Kirilo Petrovič ostavi njega i obrati se novome upravniku policije,
koji mu je sad prvi put došao u goste i koji je sedeo na drugom kraju
stola, kraj učitelja.
— Dakle, šta je, gospodine upravniče, hoćete li skoro da uhvatite
Dubrovskoga?
Upravnik se prepade, pokloni se, nasmeši se, zamuca i najzad
izusti:
— Potrudićemo se, vaša preuzvišenosti!
— Hm, potrudićete se. Davno, odavno se vi trudite, a uspeha
nikakva. Pa zašto upravo i da ga hvatate? Njegove pohare su blagodat
za policajce; putovanja, isleđenja, putni troškovi, i pare su u džepu, pa
zar takvoga dobrotvora da utamanimo? Zar' nije istina, gospodine
upravniče?
— Prava istina, vaša preuzvišenosti — odgovori sasvim zbunjeni
policajac.
Gosti prsnuše u smeh.
— Volim ovoga đetića što je iskren — reče Kirilo Petrovič. — Žao
mi je našega pokojnoga upravnika Tarasa Aleksejeviča; da nije
izgoreo, sad bi naša okolina bila mirnija. A šta pričaju o Dubrovskom?
Gde su ga videli poslednji put?
— Kod mene, Kirilo Petroviču — zabobonja neki krupni ženski
glas — prošloga utornika ručao je kod mene.
Svi pogledaše Anu Savišnu Globovu, priprostu udovicu, koju su
svi voleli zbog dobre i vesele naravi. Svi su radoznalo jedva čekali da
čuju njenu priču.
— Valja znati da sam pre tri nedelje poslala svoga upravitelja na

168
poštu s novcima za moga Vanjušu. Sina ja ne mazim, nisam u stanju
da ga mazim, kad bih baš i htela, ipak, priznaćete i sami da jedan gar-
dijski oficir mora pristojno živeti, te ja s Vanjušom delim svoje male
prihode koliko mi je to mogućno. I eto, poslah mu dve hiljade rubalja,
mada mi je Dubrovski često na um padao; sve mislim grad je blizu,
svega sedam vrsta, daće bog da prođe mirno. Ali jest: uveče se moj
upravitelj vrati bled, poderan, pešice; ja samo huknuh: »Šta je? Šta ti
se desilo?« A on meni: »Majko rođena, Ana Savišna, poharali me
razbojnici, umalo me ne ubiše; bio je tamo i sam Dubrovski, hteo da
me obesi, pa se sažalio i pustio me, ali je zato sve odneo, uzeo mi i
konje i kola.«
— Ja živa premrla; care nebeski, šta će biti s mojim Vanjušom? Šta
sam mogla: napišem sinu opet pismo, ispričam sve i pošaljem mu svoj
blagoslov bez pet para.
Prođe nedelja dana, pa i druga, kad odjednom u moje dvorište
stigoše kočije. General neki moli da se vidi sa mnom: pa neka izvoli.
Uđe čovek tako oko trideset pet godina, crnpurast i crne kose, s brko-
vima i bradom, pljunuti Kuljnov; predstavi mi se kao prijatelj moga
pokojnoga muža Ivana Andrejeviča; služio s njim, pa prošao ovuda i
nije mogao da ne svrati do njegove udovice, znajući da ja ovde živim.
Ja iznela što je bog dao, razgovaramo o svemu i svačemu pa, najzad, i
o Dubrovskom, te mu ja ispričam svoju nevolju. Moj ti se general
namršti.
— Čudnovato — reče on — slušao sam da Dubrovski ne napada
svakoga, nego samo čuvene bogataše, pa i tu deli s njima, ne pljačka
sve, a za ubistva niko ga ne optužuje. Da nema tu neke podvale? Nego,
naredite vi da pozovu toga vašega upravitelja. Odoše po upravitelja, i
on dođe; kad je video generala, čisto se skamenio.
— Dela, brale, ispričaj ti meni kako te je to Dubrovski opljačkao i
kako je hteo da te obesi?
A mom upravitelju klecnuše kolena i on pade generalu pred noge.
— Oprosti, baćuška, pao sam u iskušenje, slagao sam...
— Kad je tako — odgovori general — dede ispričaj gospođi sve
kako je bilo, a ja ću slušati.
Upravitelj nije mogao da se pribere.
— Pa dela — nastavi general — pričaj: gde si se sreo sa
Dubrovskim?

169
 — Kod ona dva bora, baćuška, kod dva bora.
— Šta ti je rekao?
— Pitao me je: čiji si, kuda ideš i zašto?
— Pa posle?
— Pa posle je zatražio pismo i pare.
— Pa?
— Dadoh mu pismo i pare.
— A on?
— A on . . . baćuška, oprosti mi!
— Dakle, šta je uradio?
— On mi je vratio pare i pismo i rekao: »Idi s bogom, daj to na
poštu«.
— Pa?
— Oprosti, baćuška.
— Razračunaću se ja s tobom, golube — rekao je strašnim glasom
general — a vi, gospođo, naredite da pretresu sanduk ovoga lopova.
Njega, pak, dajte meni, da ga naučim pameti. Znajte da je Dubrovski i
sam bio gardijski oficir i da neće da uvredi druga. Dosetila sam se ko
je njegova preuzvišenost; nisam ga morala pitati. Kočijaši privezaše
moga upravitelja za sedište na kolima, novci se svi našli; general je
kod mene ručao pa odmah otišao i poveo sa sobom upravitelja. A
sutradan nađoše moga upravitelja u šumi, privezanoga za hrast;
ogulili ga kao lipu.
Svi su ćuteći saslušali Anu Savišnu, naročito gospođice. Mnoge su
mu u duši poželele svako dobro, gledajući u njemu junaka iz kakvoga
romana, a osobito Marija Kirilovna, bujna sanjalica, nakljukana tajan-
stvenim strašnim scenama gospođe Ratklif.
— I ti, Ana Savišna, držiš da je kod tebe bio baš Dubrovski? —
zapita Kirilo Petrovič. — Varaš se jako. — Ja ne znam ko ti je to bio u
gostima, ali Dubrovski nije.
— Kako, baćuška, da nije Dubrovski? Ko će, ako ne on, izlaziti na
put, presretati prolaznike i pretresati ih?
— Ne znam, ali Dubrovski nije sigurno. Sećam ga se kao deteta.
Ne znam, možda mu je kosa pocrnela, nekad je bio kudrav, plavokos
dečak, ali znam sigurno da je Dubrovski pet godina stariji od moje
Maše i da, prema tome, nema trideset pet godina, nego tako oko
dvadeset i tri.

170
 — Imate pravo, vaša preuzvišenosti — progovori upravnik
policije — evo kod mene je u džepu poternica za Vladimirom
Dubrovskim. U njoj se tačno kaže da mu je dvadeset treća.
— A! — reče Kirilo Petrovič — baš dobro! Dela, pročitajte, a mi
ćemo saslušati; nije loše znati njegov opis; ako nam iskrsne pred oči,
da nam ne umakne. Upravnik izvadi iz džepa prilično isprljan list
hartije, razvi ga važno i poče da ga čita kao da peva: »Lični opis
Vladimira Dubrovskoga, sastavljen po iskazu njegovih slugu.
Ima mu dvadeset i dve godine, rasta srednjeg, lice čisto, bradu brije,
očiju smeđih, kose plave, nosa pravilna. Osobeni znaci: istih nema.«
— Samo toliko? — reče Kirilo Petrovič.
— Toliko — odgovori upravitelj, savijajući hartiju.
— Čestitam, gospodine upravniče. To je akt! Po ovom opisu neće
nam biti teško da pronađemo Dubrovskoga. — Ta ko sve nije
srednjega rasta, u koga sve nije kosa plava, nos pravilan, a oči smeđe?
Kladio bih se da bi mogao čitava tri sata da razgovaraš sa
Dubrovskim, a da se i ne dosetiš na koga si nabasao. Mora se priznati,
mudre su glavice naših činovnika!
Upravnik smerno stavi u džep svoj akt i ćuteći se naklopi na
guščetinu s kupusom; međutim, sluge su uspele da već nekoliko puta
obrede goste, nalivajući svakome njegovu čašu. Otvoriše bučno
nekoliko butelja gorskoga i cimljanskoga vina, koje gosti
blagonaklono primiše pod imenom šampanjca, te lica počeše da se
rumene, a razgovor posta sve bučniji, sve veseliji i sve besmisleniji.
— Ne — nastavi Kirilo Petrovič — ne rodi se više onakav
upravnik kakav beše pokojni Taras Aleksejevič! Taj ga ne bi upustio,
taj nije dremao. Šteta što izgore taj đido; njemu ne bi izmakao nijedan
hajduk iz te družine. Sve bi do poslednjega pohvatao, ni sam
Dubrovski ne bi mu izmakao niti se otkupio. Taras Aleksejevič bi mu,
doduše, pare uzeo, ali bi i njega zadržao. Tako je pokojnik obično
radio. Nema druge, vidim da se moram sam latiti toga i poći na
razbojnike sa svojim ljudima. Za prvi mah uputiću dvadeset ljudi da
očiste tu razbojničku šumu; nije to plašljiv svet, svaki sam na medveda
udara, neće ustuknuti ni pred hajducima.
— Kako vaš medved, baćuška Kirilo Petroviču? — reče Antun
Pafnutič, sećajući se ovom prilikom svoga čupavoga poznanika i
nekih šala u kojima je nekada bio žrtva.

171
 — Bogme, meda je promenio svetom — odgovori Kirilo Petrovič
— umro je slavnom smrću od dušmanske ruke. Evo njegova
pobedioca — i tu Kirilo Petrovič pokaza na Deforža — valja ti se
ugledati na moga Francuza. On mu je odmazdio za tvoju ... nemoj da
se ljutiš ... sećaš li se? ...
— Kako da se ne sećam — reče Anton Pafnutič češkajući se —
dobro se sećam. Dakle, umro meda, žao mi, bogami žao mi! Beše
šaljivčina! Pa pametan! Takva medveda nećeš više naći! A zašto ga je
musje ubio?
Kirilo Petrovič poče s velikim uživanjem da priča podvig svoga
Francuza, jer je imao srećan dar da ume da se hvasta svim što je oko
njega. Gosti su pažljivo slušali priču o medveđoj smrti i zadivljeno
posmatrali Deforža, koji je, i ne sluteći da razgovaraju o njegovoj
hrabrosti, mirno sedeo na svome mestu i upućivao moralno-poučne
primedbe svome vragolastom vaspitaniku.
Ručak se završi pošto je trajao oko tri časa; domaćin spusti salvetu
na sto, i svi se digoše te odoše u gostinsku sobu, gde su ih čekali kafa
i karte i gde se nastavi pijanka, onako slavno započeta za trpezom.

GLAVA DESETA

Oko sedam časova uveče neki su od gostiju hteli da odu, ali

domaćin, zagrejan od punča, zapovedi da se zaključaju vrata i objavi
da do jutra nikoga neće pustiti iz dvorca. Uskoro se razleže muzika,
vrata se od dvorane otvoriše i otpoče igranka. Domaćin i njegove
prisne zvanice sedeli su u kutu; oni su ispijali čašu za čašom i uživali
u veselju omladine. Starije su se gospe kartale. Kavaljera, kao i svuda
gde nema kakve ulanske brigade, bilo je manje nego dama, te su svi
muški bili zauzeti koji su god bili podesni za igru. Učitelj se među
svima isticao, jer je igrao bolje od sviju, te su ga sve gospođice birale
smatrajući da je s njim ponajlepše igrati valcer. On je nekoliko puta
igrao s Marijom Kirilovnom i gospođice su dobacivale podrugljive
primedbe na njihov račun. Naposletku, oko ponoći, zamoreni
domaćin prekide igranje i zapovedi da se donese večera, a sam ode da
spava.
Kad Kirilo Petrovič ode, celo društvo posta slobodnije i živahnije;
kavaljeri se osmeliše da sednu kraj svojih dama; devojke su se smejale

172
i došaptavale sa svojim susedima, a gospođe su se bučno razgovarale
preko stola. Ljudi su pili, prepirali se i smejali; jednom reči, večera je
bila vanredno vesela i gosti su poneli s nje mnogo prijatnih uspomena.
Samo jedan čovek nije sudelovao u toj opštoj radosti; Anton
Pafnutič sedeo je natmuren i ćuteći na svom mestu, jeo je rasejano i
činilo se da je vrlo uznemiren. Razgovori o razbojnicima uzbudili su
njegovu maštu. Videćemo uskoro da je imao dovoljno razloga da ih se
plaši.
Prizivajući boga za svedoka da mu je crvena kutija prazna, Anton
Pafnutič nije lagao ni grešio duše; crvena kutija bila je doista prazna:
novce, koje je nekad u njoj čuvao, bio je premestio u kožnu kesicu na
prsima pod košuljom. Samo tom smotrenošću on je umirivao svoje
nepoverenje prema svima i svoje stalno strahovanje. Primoran da
ostane na konaku u tuđoj kući, bojao se da ga ne odvedu da noći negde
u kakvoj usamljenoj sobi, u koju bi se lopovi lako mogli uvući, te se
obazirao oko sebe neće li naći pouzdana druga i najzad odabra
Deforža. Njegova spoljašnost, koja je kazivala da je snažan čovek, a još
više hrabrost, koju je pokazao prilikom susreta sa medvedom — koga
se jadni Anton Pafnutič nije mogao setiti a da ne zadrhti od straha —
odlučiše ga da njega izabere. Kad su ustali od stola, Anton Pafnutič
stade obilaziti oko mladoga Francuza; pošto se malo nakašlja i
ishraknu, on mu se najzad obrati:
— Hm, hm, mogu li, musje, prenoćiti u vašoj sobici, jer kako
izvolite videti. ..
— Que desire monsieur?42 — upita Deforž s učtivim poklonom.
— Eh, nevolja je to, musje, što ti još nisi ruski naučio! Že ve, mua,
še vu kuše,43 razumeš li?
— Monsieur, tres volontiers — odgovori Deforž — veuillez
donner des ordres en consequence.44
Anton Pafnutič, veoma zadovoljan svojim znanjem francuskoga
jezika, ode odmah da to svrši.
Gosti se počeše opraštati jedan od drugoga i svako ode u sobu
njemu namenjenu. Anton Pafnutič uputi se s učiteljem u sporedno

42 Šta želi gospodin?

43 Hoću da kod vas spavam.
44 Vrlo rado gospodine, izvolite izdati naredbu za to.

173
krilo zgrade. Noć je bila mračna. Deforž je osvetljavao put fenjerom;
Anton Pafnutič išao je za njim prilično hrabro, pipajući pokatkad
skrivenu kesu na grudima da se uveri jesu li novci još kod njega.
Kad su stigli u sobu, učitelj pripali sveću i obojica se stadoše
svlačiti; međutim, Anton Pafnutič poče hodati po sobi i osmatrati
brave i prozore, odmahujući glavom prilikom ovoga pregleda koji ga
nije mnogo uspokojio. Vrata su se zatvarala samo rezom, a sem toga
još ne behu stavljeni dupli prozori. Hteo je da se zbog toga požali
Deforžu, ali njegovo znanje francuskoga jezika bilo je suviše skučeno
za tako složeno objašnjenje, te ga Francuz nije razumeo, i Anton
Pafnutič bi primoran da se okane svoje žalbe. Postelje su im stajale
jedna prema drugoj; obojica legoše i učitelj utuli svecu.
— Purkua vu tule, purkua vu tule?45 — zapišta Anton Pafnutič,
menjajući na silu tuliti kao da je to francuski glagol. — Ja ne mogu
durmir46 u mraku. Deforž nije razumeo njegov uzvik i zažele mu laku
noć.
— Prokleti nekrst — progunđa Spicin, uvijajući se u pokrivač —
zašto da ugasi sveću! Gore po njega. Ja ne mogu da spavam bez
svetlosti. Musje, musje
— nastavi on — že ve avek vu parle.47
Ali Francuz ne odgovaraše i ubrzo zahrka.
— Hrče, strvina francuska — pomisli Anton Pafnutič — a meni
san nikako neće na oči; svaki čas lopovi mogu ući na otvorena vrata ili
se uvući kroz prozor, a njega, mrcinu jednu, ni topovima ne možeš
probuditi! Musje, ej, musje, đavo te odneo!
Anton Pafnutič ućuta; umor i vino malo-pomalo savladaše njegov
strah; on poče da drema i ubrzo ga obori dubok san.
Pripremalo mu se neobično buđenje. Osećao je kroza san kako ga
neko polagano cima za jaku od košulje. Anton Pafnutič otvori oči i pri
slaboj svetlosti jesenjega jutra ugleda nad sobom Deforža; Francuz je
jednom rukom držao džepni pištolj, a drugom odvezivao skrivenu
kesu. Anton Pafnutič beše živ premro.

45 Zašto gasite?
46 Iskvareno francuski od dormir — spavati.
47 Hoću da govorim s vama.

174
 —Kes ke se, musje, kes ke se? 48 — progovori on uzdrhtalim
glasom.
— Tiše, ćutite! — odgovori učitelj čistim ruskim jezikom. — Da
ste ćutali ili ste gotovi! Ja sam Dubrovski.

GLAVA JEDANAESTA

A sad ćemo zamoliti čitaoca da nam dopusti da objasnimo

poslednje događaje naše pripovetke okolnostima koje su im
prethodile i koje još nismo dospeli da ispričamo.
Na stanici **, u kući upravnika stanice koga smo već pomenuli,
sedeo je u jednom kutu putnik mirna i strpljiva izgleda, po svemu
sudeći neki niži činovnik ili stranac, a to će reći lice čiji je glas malo
vredeo na poštanskim stanicama. Njegova kola su stajala u dvorištu i
čekala da ih podmažu. U njima je ležao mali kovčeg, žalosni dokaz da
putnik nije baš najboljega stanja. Putnik nije poručivao ni čaja ni kafe;
svaki čas je pogledao kroz prozor i zviždukao, te razjarivao
upravnikovu ženu koja je sedela iza pregrade.
— O, što nam posla bog ovo zviždukalo — govorila je poluglasno
— eno, zviždi! Pukao, dabogda, prokleti nekrst!
— De, de — reći će upravnik — pa šta je s tim, neka ga, neka
zvižduće.
— Kako, šta je s tim? — ljutito će njegova žena. — Samo nam kobi.
— A šta da kobi? Da kobi pare zviždanjem? Eh, Pahomovna,
zviždao, ne zviždao, u nas para nema te nema.
— More, otpravljaj ti njega, Sidoriču. Šta ga tu držiš? Daj mu
konje, pa nek’ se tornja dođavola!
— Nek pričekne, Pahomovna; u štali su samo tri trojke, četvrta se
odmara. Svaki čas mogu naići kakvi bolji putnici, pa šta da krham sam
sebi vrat zbog Francuza. Slušaj, vaistinu, eto ih! E-he, čuj, kako brzo
jure; da nije kakav general?
Kočije se zaustaviše pred ulazom. Sluga skoči sa sedišta, otvori
vrata i malo posle kod upravnika uđe mlad čovek u vojničkom šinjelu
i sa belom kapom; odmah za njim sluga unese kutiju i metnu je na
prozor.

48 Šta je, gospodine, šta to znači?

175
 — Daj konje! — reče oficir zapovednički.
— Odmah! — odgovori upravnik. — Moliću za objavu.
— Nemam objave. Iz ovih sam krajeva. Zar me ne poznaješ?
Upravnik se na to uzvrpolji i otrča da požuri kočijaša. Mladić poče
da šeta tamo-amo po sobi, zaviri iza ograde i tiho upita upravnikovu
ženu: ko je ovaj putnik?
— Bog će ga znati — odgovori ona — nekakav Francuz. Eto, već
pet sati kako čeka konje i sve zvižduće. Dosadi mi, prokletnik!
Mladić poče s putnikom da govori francuski.
— Kuda to izvolite putovati? — zapitao ga je.
— U obližnju varoš — odgovori Francuz — a odatle idem jednom
gospodinu koji me je uzeo za učitelja mada me još nije ni video. Mislio
sam da ću danas već biti tamo, ali gospodin upravnik, kako izgleda,
naumio je drukčije; mučno se u ovoj zemlji dobijaju konji, gospodine
oficiru.
— A kod koga od ovdašnjih plemića idete u službu? — upita
oficir.
— Kod gospodina Trojekurova — odgovori Francuz.
— Kod Trojekurova? Ko je taj Trojekurov?
— Ma foi, monsieur.. .49 malo sam dobra čuo o njemu. Kažu da je
to gospodar ohol i svojeglav, surov prema svojim ljudima; kažu da
niko ne može kod njega da se skrasi i da svi zadrhte kad mu se pomene
ime, a s učiteljem (avec les outchitels) mnogo se ne libi i već je dvojicu
na mrtvo ime istukao.
— Pobogu! I vi ste se ipak odlučili da služite kod takvoga
čudovišta!
— Šta da radim, gospodine oficiru. On mi nudi lepu platu, tri
hiljade rubalja godišnje i sve što mi treba. Možda ću biti bolje sreće
nego ostali. Imam staru majku, polovinu plate slaću njoj za
izdržavanje; od ostatka za pet godina mogu skuckati mali kapital,
dovoljan da u budućnosti budem nezavisan, a tada bonsoir,50 idem u
Pariz da se odam trgovini.
— Poznaje li vas kogod u kući Trojekurova? — zapita on.
— Niko — odgovori učitelj — on me je pozvao iz Moskve preko

49 Vere mi, gospodine ...

50 Laku noć (zbogom ostajte).

176
jednoga svoga prijatelja kome me je preporučio njegov kuvar, moj
zemljak. Treba da znate da se ja nisam pripremao za učitelja, nego da
sam poslastičar, ali su mi rekli da je u vašoj zemlji učiteljski poziv
kudikamo povoljniji. . .
Oficir se zamisli.
— Čujte — preseče on Francuza, obraćajući mu se
— šta biste vi rekli kad bi vam mesto te vaše budućnosti ponudili
deset hiljada rubalja gotovih para, s tim da se odmah vratite u Pariz?
Francuz pogleda začuđeno oficira, osmehnu se i odmahnu glavom.
— Konji su spremni — reče upravnik ušavši.
I sluga mu to isto potvrdi.
— Sad ću ja — odgovori oficir — iziđite za časak napolje. —
Upravnik i sluga iziđoše. — Ne šalim se — nastavi on francuski —
mogu vam dati deset hiljada; potrebna su mi samo vaša dokumenta i
da se izgubite odavde.
Kad to reče, on otvori kutiju i izvadi nekoliko svežnjeva novčanica.
Francuz iskolači oči. Nije znao šta da misli.
— Da odem odavde. .. moji dokumenti — ponavljao je on
začuđeno — evo vam mojih isprava ... ali vi se šalite: šta će vam moje
isprave?
— To se vas ne tiče. Pitam vas, pristajete li ili ne pristajete?
Francuz nikako nije mogao da veruje svojim ušima, ali je pružio
isprave mladom oficiru koji ih je brzo razgledao.
— Vaš pasoš... u redu; preporuka, pregledačemo je ... krštenica,
odlično. Dakle, evo vam vaši novci, pa se vratite natrag. U zdravlje ...
Francuz je stajao kao ukopan. Oficir se vrati.
— Zaboravio sam što je najvažnije: dajte mi časnu reč da će sve
ovo ostati među nama... vašu časnu reč.
— Časna reč — odgovori Francuz. — Ali moje isprave, kako ću
bez njih?
— U prvoj varoši prijavite da vas je Dubrovski opljačkao.
Poverovaće i daće vam potrebne isprave. U zdravlje, neka vam bog da
da što pre stignete u Pariz i zateknete svoju majčicu zdravu i veselu.
Dubrovski iziđe iz sobe, sede na kola i odjuri.
Upravnik je gledao kroz prozor i kad su kola otišla, okrenuo se ženi
s uzvikom:
— Pahomovna, znaš li ko je ovo bio? Dubrovski! Upravnikova

177
žena strmoglavce jurnu na prozor, ali je bilo već kasno: Dubrovski je
bio već daleko. Ona stade da grdi muža:
— Kud će ti duša, Sidoriču, zašto mi to nisi ranije rekao, da bar
vidim Dubrovskoga, nego sad čekaj dok opet ne naiđe. E, baš si
bezdušnik, zaista, bezdušnik!
Francuz je stajao kao ukopan. Ta pogodba sa oficirom, pare, sve mu
se to činilo kao san. Ali svežnjevi novčanica bili su tu, u njegovom
džepu, i rečito potvrđivali da je neobičan događaj bio stvaran. Odlučio
je da pogodi konje do varoši. Kočijaš ga poveze laganim hodom i on
se noću nekako dovuče do grada.
Još pre trošarine, kod koje je mesto stražara stajala njegova
razvaljena kućica, Francuz naredi kočijašu da se zaustavi, iziđe iz kola
i pođe peške, a kočijašu je znacima objasnio da mu i kola i kovčeg daje
za rakiju. Kočijaš se začudio njegovoj darežljivosti baš onako isto kao
i sam Francuz ponudi Dubrovskoga. Ali je zaključio iz ovoga da je
Švaba poremetio pameću, te mu zahvali srdačnim klanjanjem i pošto
mu se nije činilo zgodno da ide u varoš, kočijaš se uputi u jednu veselu
ustanovu, koja mu je bila poznata i čiji mu je domaćin bio dobar
prijatelj. Proveo je tamo celu noć, a sutradan ujutro ode kući s konjima,
bez kola i kovčega, podbula lica i zakrvavljenih očiju.
Kad se dočepao Francuzovih isprava, Dubrovski se drsko prijavio,
kao što smo već videli, Trojekurovu i nastanio se u njegovoj kući. Ma
kakve bile njegove tajne namere (mi ćemo ih doznati kasnije), u nje-
govu ponašanju nije bilo ničega za osudu. Doduše, on se slabo
zanimao vaspitanjem maloga Saše, te mu je davao punu slobodu da
se jurca i nije od njega strogo zahtevao da zna lekcije koje mu je
zadavao tek reda radi, ali je zato vrlo revnosno pratio uspehe svoje
učenice u muzici i često bi po čitave časove sedeo s njom za
fortepijanom. Mladoga učitelja su svi voleli — Kirilo Petrovič zbog
smelosti i dovitljivosti u lovu, Marija Kirilovna zbog neograničene
usrdnosti i smerne pažnje, Saša zato što je gledao kroz prste na
njegove vragolije, a domaća čeljad zbog dobrote i darežljivosti koja,
kako je izgledalo, nije odgovarala njegovom stanju. A i on je, po svemu
sudeći, bio odan celoj porodici i već se smatrao kao njen član.
Ova znamenita svečanost bila je otprilike mesec dana posle njegova
dolaska za učitelja i niko nije posumnjao da se u ovom skromnom
mladom Francuzu krije strašni razbojnik, čije je ime ispunjavalo

178
užasom sve okolne spahije. Za sve ovo vreme Dubrovski se nije
udaljavao iz Pokrovskog, ali se glasovi o njegovim poharama nisu
stišavali, zahvaljujući seljačkoj mašti, sem ako njegova družina nije na-
stavljala svoj posao i bez vođe.
Kad je zanoćio u istoj sobi sa čovekom koga je mogao smatrati
svojim ličnim neprijateljem i jednim od glavnih vinovnika svoje
nesreće, Dubrovski nije mogao da se odupre iskušenju. Znajući za
kesu, odlučio je da je prisvoji. Videli smo kako je zaprepastio Antona
Pafnutiča, pretvorivši se neočekivano iz učitelja u razbojnika.
Sutradan u devet časova, gosti koji su noćili u Pokrovskom, počeli
su da se skupljaju jedan za drugim u gostinskoj sobi, gde je već vrio
samovar pred kojim je sedela Marija Kirilovna u jutarnjoj haljini, dok
je Kirilo Petrovič u vunenom kaputu i u papučama ispijao svoju
zamašnu čašu, sličnu šafolju. Poslednji je došao Anton Pafnutič; bio je
tako bled i činio se svima tako rastrojen da je njegov izgled sve
začudio, a Kirilo Petrovič je počeo da ga pita za zdravlje. Spicin je
odgovarao bez glave i repa, pogledajući sa strahom učitelja koji je tu
već sedeo ni luk jeo ni na luk mirisao. Posle nekoliko minuta uđe sluga
i javi Spicinu da su mu kola spremna; Anton Pafnutič žurno poče da
se klanja i, ne obazirući se na domaćinove prigovore, iziđe brzo iz sobe
i odmah se odveze. Niko nije shvatao šta se to s njim događa, te je
Kirilo Petrovič dokonao da se prejeo. Posle čaja i oproštajnog doručka
i ostali se gosti stadoše razilaziti, te Pokrovsko uskoro osta pusto i sve
pođe svojim uobičajenim tokom.

GLAVA DVANAESTA

Prošlo je nekoliko dana i ništa se značajno nije dogodilo. Život

stanovnika u Pokrovskom tekao je jednoliko. Kirilo Petrovič odlazio
je svakoga dana u lov, a Maša Kirilovna se zanimala čitanjem, šetnjom
i muzičkim časovima — naročito njima. Počela je da razumeva svoje
srce i priznavala je s jedom i protiv svoje volje da ono nije ravnodušno
prema vrlinama mladoga Francuza. A on sa svoje strane nije prelazio
granice poštovanja i stroge pristojnosti, te je time umirivao njen ponos
i bojažljive sumnje. Ona se sa sve većim poverenjem predavala
prijatnoj navici. Bilo joj je dosadno bez Deforža, a kad je bila s njim,
neprestano se zanimala za njega, htela je da zna njegovo mišljenje o

179
svemu i svagda se s njime slagala. Možda još nije bila zaljubljena, ali
prva slučajna prepreka ili iznenadni udar sudbine raspalili bi plamen
strasti u njenom srcu.
Jedared, došavši u salon gde ju je čekao učitelj, Marija Kirilovna je
sa čuđenjem opazila na njegovom bledom licu zbunjenost. Otvorivši
fortepijano, otpevala je nekoliko nota, ali se Dubrovski izvinio da ga
boli glava, te je prekinuo čas i sklapajući note predao joj je krišom
pisamce. Marija Kirilovna, ne dospevši da se pribere, uze ga i odmah
se pokaja, ali Dubrovski već beše izišao iz salona. Marija Kirilovna ode
u svoju sobu, otvori pisamce i pročita ovo: »Budite danas u sedam
časova u paviljonu kod potočića. Preko mi je potrebno da govorim s
vama.« U njoj se jako razbudi radoznalost. Odavno je očekivala
ljubavnu izjavu, želela je i plašila se nje. Bilo bi joj prijatno čuti potvrdu
onoga što je nagađala, ali je osećala da joj ne priliči da čuje takvu izjavu
od čoveka koji se zbog svoga položaja nije mogao nadati da će ikada
dobiti njenu ruku. Odlučila je da ode na sastanak, ali se kolebala kako
bi primila učiteljevu izjavu, da li s aristokratskim odbijanjem, s
poukama o prijateljstvu, s veselom šalom ili s prećutnim odazivanjem.
Međutim, svaki čas je pogledala na časovnik. Smrklo se, te doneše
sveće i Kirilo Petrovič sede da igra bostona sa pridošlim susedima.
Kad časovnik u trpezariji izbi četvrt do sedam, Marija Kirilovna tiho
se iskrade u trem, obazirući se na sve strane, i potrča u vrt.
Noć je bila tamna, nebo pokriveno gustim oblacima, da se ni prst
pred okom nije mogao videti, ali je Marija Kirilovna išla kroz mrak
stazama koje je znala, te se začas našla kod paviljona; tu je zastala da
predahne, kako bi se pred Deforžom pojavila ravnodušna izgleda i
bez užurbanosti.
Ali je Deforž već stajao pred njom i rekao joj tihim i tužnim glasom:
— Hvala vam što mi niste odbili molbu. Bio bih očajan da niste
pristali na ovaj sastanak.
Marija Kirilovna odgovorila je pripremljenom frazom:
— Nadam se da me nećete primorati da se kajem zbog svoje
popustljivosti.
On je ćutao i kao da se pribirao.
— Okolnosti su takve... da vas moram ostaviti — rekao je najzad
— možda ćete uskoro čuti.. . Ali pre rastanka moram s vama da se
objasnim.

180
 Marija Kirilovna nije ništa odgovorila. U ovim rečima videla je
uvod priznanju koje je očekivala.
— Ja nisam onaj za koga me držite — nastavi on oborene glave —
ja nisam Francuz Deforž, ja sam Dubrovski.
Marija Kirilovna uzviknu od straha.
— Ne plašite se, tako vam boga, vi ne treba da se plašite moga
imena. Da, ja sam onaj nesrećnik koga je vaš otac lišio kore hleba i
oterao iz očinskoga doma u drumske razbojnike. Ali vi ne treba da se
plašite, ni za sebe, ni za njega. Sve je svršeno. Oprostio sam mu. Znajte,
vi ste ga spasli. Prvi moj krvavi podvig imao je da se svrši njegovom
smrću. Obilazio sam oko njegova doma da odredim gde će buknuti
požar, otkuda će se ući u njegovu spavaću sobu, kako će mu se preseći
put kad bude bežao, i u taj čas vi ste prošli mimo mene kao nebesko
priviđenje i moje se srce umirilo, shvatio sam da je dom, u kome vi
živite, svetinja; da nijedno biće, povezano s vama vezama krvi, ne srne
biti žrtva moje odmazde. Odrekao sam se osvete jer je bezumlje. Po
čitave dane lutao sam oko vrtova u Pokrovskom, nadajući se da ću
izdaleka ugledati vašu belu haljinu. Išao sam za vama u vašim
nesmotrenim šetnjama, prikradao se od žbuna do žbuna, srećan pri
pomisli da vas štitim, da za vas nema opasnosti gde god sam ja tajno
uz vas. Najzad se ukaza prilika. Nastanio sam se u vašem domu. Ove
tri nedelje bile su za mene dani sreće; uspomena na njih biće mi uteha
u mom tužnom životu... Danas sam dobio vest posle koje ne mogu da
i dalje ovde ostanem. Rastajem se od vas danas, ovoga trenutka... Ali
pre toga morao sam da vam se kažem, da me ne biste proklinjali i
prezirali. Setite se katkad Dubrovskog. Znajte da je bio rođen za nešto
drugo, da vas je njegova duša volela, da nikada ...
U to se začu tihi zvižduk — i Dubrovski ućuta. . . On je uze za ruku
i pritisnu na nju usplamtele usne. Ču se ponovo zviždanje.
— Oprostite — reče Dubrovski — zovu me, jedan trenutak može
da me upropasti.
I on ode, a Marija Kirilovna je stajala nepomično. Kad se vratio,
Dubrovski je ponovo uze za ruku.
— Ako vas kad bilo — reče joj on nežnim i ganutim glasom —
ako vas ma kada zadesi nesreća i vi niotkuda ne budete očekivali ni
pomoći ni zaštite, obećavate li da ćete se u tom slučaju obratiti meni,
od mene zatražiti sve, da vas spasem? Obećavate li da nećete odbiti

181
moju odanost?
Marija Kirilovna je ćuteći plakala. Zvižduk se razleže i po treći put.
— Vi ćete me upropastiti! — povika Dubrovski. — Neću vas
ostaviti dok mi ne odgovorite: obećavate li ili ne?
— Obećavam — prošaputa nesrećna lepotica. Marija Kirilovna
vraćala se iz vrta uzbuđena zbog sastanka sa Dubrovskim. Ona opazi
da se sva čeljad rastrčala. Sve je u kući bilo uzbunjeno. Dvorište beše
puno naroda, pred ulazom je stajala trojka — i još izdaleka ona ču glas
Kirila Petroviča, te požuri da ode u svoju sobu bojeći se da nisu
primetili njeno odsustvo. U salonu je srete Kirilo Petrovič. Oko
upravnika policije, našega poznanika, beše puno gostiju, koji su ga
zasipali pitanjima. Upravnik u putničkom odelu, naoružan do zuba,
odgovarao im je sav tajanstven i zabrinut.
— Gde si bila, Mašo? — upita je Kirilo Petrovič. — Da nisi srela
Deforža?
Maša je jedva mogla odgovoriti da nije.
— Zamisli samo — nastavi Kirilo Petrovič — upravnik je došao
da ga zatvori i uverava me da je to sam Dubrovski.
— Svi znaci govore za to, vaša preuzvišenosti — reče s
poštovanjem upravnik.
— Eh, bratac — prekide ga Kirilo Petrovič — idi u mesto rođenja
i ti i tvoji znaci! Ja ti moga Francuza neću dati dok sam ne izvidim
stvar. Kako se može verovati na reč onoj kukavici i lažovu Antonu
Pafnutiču: prisnilo mu se da je učitelj hteo da ga opljačka. Zašto mi
jutros ne reče o tome ni reči?
— Zapretio mu Francuz, vaša preuzvišenosti — odgovori
upravnik — i naterao ga da se zakune da će ćutati.
— Lagarije — zaključi Kirilo Petrovič — sve ću ja to da izvedem
na čistinu. Gde je taj učitelj? — zapitao je slugu koji baš uđe.
— Nigde ne mogu da ga pronađu — odgovori sluga.
— Smesta ga pronaći! — povika Trojekurov, koji je počeo
sumnjati. — Dede, pokaži mi te tvoje hvaljene znakove — reče on
upravniku, koji mu odmah dade akt.
— Hm, hm, dvadeset i tri godine ... Tako je, ali to još ništa ne
dokazuje. Šta je s učiteljem?
— Ne mogu da ga pronađu — odgovoriše opet. Kirilo Petrovič
poče da se uzbuđuje, a Marija Kirilovna beše živa premrla.

182
 — Ti si bleda, Maša — primeti joj otac — preplašila si se!
— Ne, tatice — odgovori Maša — boli me glava.
— Idi, Maša, u svoju sobu i ne uzbuđuj se!
Maša ga poljubi u ruku i ode žurno u svoju sobu, gde pade na
postelju i zaplaka u histeričnom nastupu. Dotrčaše služavke te je jedva
svukoše i na silu je umiriše hladnom vodom i svima mogućim sred-
stvima za umirenje; zatim je položiše u postelju i ona se zanese u san.
Međutim, Francuza nisu mogli pronaći. Kirilo Petrović je šetkao
tamo-amo po salonu i srdito zviždao: Grom pobede nek’ odjekne. Gosti
su šaputali među sobom, upravnik se osećao namagarčen, ali Fran-
cuza ne nađoše. Po svoj prilici je uspeo da se sakrije, jer ga je neko na
vreme obavestio. Ali ko i kako? To je ostalo tajna.
Bilo je jedanaest časova, ali niko nije ni pomišljao da spava. Najzad
Kirilo Petrovič reče ljutito upravniku:
— Šta je, dakle? Nećeš, valjda, do zore ostati ovde! Nije moja kuća
gostionica! Ne, brajko, s tvojim lukavstvom nećeš uhvatiti
Dubrovskoga, ako je to zaista on. Hajde kući, pa odsad budi hitriji. A
i vama je vreme kući — nastavi on obraćajući se gostima.
— Naredite da se preže, a ja idem na spavanje.
Tako se nemilostivo Trojekurov rastade od svojih gostiju!

GLAVA TRINAESTA

Prođe neko vreme i ništa se značajno ne dogodi. Ali početkom

sledeće godine nastadoše mnoge promene u porodičnom životu Kirila
Petroviča.
Trideset vrsta od njega nalazilo se bogato imanje kneza Verejskoga.
Knez se dugo bavio u inostranstvu; čitavim njegovim imanjem
upravljao je neki penzionisani major, te između Pokrovskog i
Arbatova nije bilo nikakvih veza. Ali krajem maja knez se vratio iz
inostranstva i došao u svoje selo koje još od rođenja nije video.
Navikao na zabave, nije mogao da podnese samoću i trećega dana
posle svoga dolaska otišao je na ručak kod Trojekurova, s kojim se
nekada poznavao.
Knezu je bilo oko pedeset godina, ali je izgledao mnogo stariji.
Različna preterana uživanja iznurila su mu zdravlje i utisnula na
njemu neizgladive tragove. Ipak, izgledao je prijatno i zanimljivo, a

183
navika da uvek bude u društvu činila ga je ljubaznim, naročito sa
ženama. Neprestano je osećao potrebu da se zabavlja i stalno se
dosađivao. Kirilo Petrovič bio je vrlo zadovoljan njegovom posetom;
on je u njoj video dokaz poštovanja od čoveka koji poznaje svet; po
svom običaju počastvovao ga je smotrom svojih gospodarskih zgrada
i odveo ga u pseće dvorište. Ali knez samo što se ne uguši u psećoj
atmosferi i požuri da iziđe napolje, začepivši nos maramicom,
natopljenom mirisima. Starinski vrt, sa svojim potkresanim lipama, s
pravougaonim jezerom i pravilnim alejama, nije mu se svideo; on je
voleo engleske vrtove i takozvanu »prirodu«, ali je ipak sve hvalio i
svim tim se oduševio. Uto sluga javi da je jelo na stolu. Pođoše da
ručaju. Knez je šepao, jer se beše umorio od šetnje, pa se već kajao što
je došao u posetu.
Ali kad ih u salonu susrete Marija Kirilovna, stari ženskaroš beše
zadivljen njenom lepotom. Trojekurov posadi gosta kraj nje i knez
ožive u njenom društvu; bio je veseo i uspeo je u nekoliko mahova da
joj privuče pažnju svojim zanimljivim pričama. Posle ručka Kirilo
Petrovič predloži da izjašu, ali se knez izvini, pokazujući svoje čizme
od kadife i šaleći se na račun svoje kostobolje, te predloži da se
prošetaju kolima, kako bi ostao kraj svoje dražesne susetke. Upregoše
kola. Starci i lepotica sedoše utroje i krenuše. Razgovor nije prestajao.
Marija Kirilovna je sa zadovoljstvom slušala laskavo i veselo udva-
ranje ovoga čoveka iz velikog sveta, kad se odjednom Verejski okrete
Kirilu Petroviču i upita ga kakva je to izgorela zgrada i da li je
njegova... Kirilo Petrovič se natmuri jer su mu bile neprijatne
uspomene koje je u njemu budilo ovo spaljeno imanje. On odgovori
da je ova zemlja sada njegova, a da je ranije pripadala Dubrovskom.
— Dubrovskom? — ponovi Verejski. — Zar onom slavnom
razbojniku?
— Ocu njegovom — odgovori Trojekurov — koji vam je takođe
bio priličan razbojnik.
— Pa šta je s tim našim Rinaldom? Da li je živ, jesu li ga uhvatili?
— I živ i slobodan, i dok naši policajci budu i sami lopovi, dotle
ga, vala, neće uhvatiti. Zbilja, kneže, ta Dubrovski je bio i kod tebe u
Arbatovu?
— Da, čini mi se, prošle godine, nešto je zapalio ili poharao . ..
Bilo bi zanimljivo da se čovek izbliže upozna s ovim romantičnim

184
herojem, zar ne, Marija Kirilovna?
— Šta tu ima zanimljivo? — reče Trojekurov. — Ona ga poznaje;
čitave tri nedelje davao joj je lekcije iz muzike, ali, hvala bogu, nije
naplatio časove. Tu Kirilo Petrovič poče da priča o svom Francuzu-
učitelju. Marija Kirilovna sedela je kao na iglama, a Verejski, koji ga je
najpažljivije slušao, reče da je sve to vrlo čudnovato i skrenu razgovor.
Kad su se vratili, on zapovedi da mu upregnu njegova kola i mada ga
je Kirilo Petrovič mnogo molio da ostane i prenoći, on ode odmah
posle čaja. Ali pre odlaska zamolio je Kirila Petroviča da mu dođe u
goste s Marijom Kirilovnom. Oholi Trojekurov obeća jer je,
uvažavajući kneževsko dostojanstvo, dva ordena i tri hiljade duša
naslednoga imanja, smatrao da mu je knez Verejski donekle ravan.
Dva dana posle ove posete Kirilo Petrovič ode sa ćerkom u goste
knezu Verejskom. Kad se primicao Arbatovu, nije se mogao nagledati
čistih i veselih seljačkih kućica i gospodskog doma od kamena koji
beše sagrađen na način engleskih dvoraca. Pred kućom se pružala
tamnozelena livada, po kojoj su pasle švajcarske krave, oglašujući se
svojim klepetušama. Prostran park opkoljavao je spahijski dom sa
svih strana. Domaćin je dočekao goste na ulazu i uze pod ruku mladu
lepoticu; ušli su u prekrasnu dvoranu u kojoj je sto bio postavljen za
tri lica. Knez dovede goste do prozora i pred njima se ukaza vanredno
lep vidik. Pod prozorom je tekla Volga, po kojoj su plovile natovarene
barke s raširenim jedrima i promicale ribarske lađice, tako rečito
nazvane »dušegupkama«. Iza reke pružali su se brežuljci i polja, a
nekoliko sela oživljavalo je ovaj kraj. Posle ovoga zabaviše se
razgledanjem galerije slika koje je knez pokupovao po stranim
zemljama. Knez je objašnjavao Mariji Kirilovnoj njihov različni sa-
držaj, život i rad njihovih slikara, kazivao njihove vrline i mane; on o
slikama nije govorio uobičajenim jezikom učenoga pedanta, nego
osećajno i s poletom mašte. Marija Kirilovna ga je slušala s uživanjem.
Zatim su pošli za sto. Trojekurov je odao puno priznanje vinima svoga
Amfitriona i veštini njegova kuvara, a Marija Kirilovna nije osećala ni
najmanje zbunjenosti ili usiljavanja razgovarajući s ovim čovekom
koga je viđela tek drugi put u svom životu. Posle ručka domaćin je
ponudio goste da pođu u vrt. Pili su kafu u paviljonu na obali
prostranoga jezera prošaranog ostrvcima. Odjednom se razleže
duvačka muzika i čamac sa šest vesala pristade uza sam paviljon.

185
Zaplovili su po jezeru oko ostrvaca, od kojih neka i posetiše: na
jednom su našli mramornu statuu, na drugom samotnu pećinu, na
trećem spomenik s tajanstvenim natpisom koji je u Mariji Kirilovnoj
pobudio devojačku radoznalost kojoj učtiva i nedovršena kneževa
objašnjenja nisu bila dovoljna, i tako je vreme prošlo neprimetno.
Počelo se smrkavati. Knez poče da se izgovara svežinom i rosom, te
požuri da se vrati kući, gde ih je čekao samovar. On umoli Mariju
Kirilovnu da uzme na se ulogu domaćice u kući staroga neženje.
Sipajući čaj, ona je slušala neiscrpne priče ljubaznog preklapala, kad
se, odjednom, razleže pucanj i raketa obasja nebo. Knez donese Mariji
Kirilovnoj šal i pozva ih na balkon. Pred kućom su u mraku posuktali
plamenovi različnih boja, vrteli se, šikljali uvis kao klasovi, palme,
vodoskoci, padali kao kiša ili zvezde, gasili se i ponovo buktali. Marija
Kirilovna radovala se kao dete. Knez Verejski uživao je u njenom
ushićenju, a i Trojekurov je time bio neobično zadovoljan, jer je tous
les frais51 kneževe smatrao znacima pažnje prema njemu i želje da mu
ugodi.
Večera nije svojim sjajem ni u čemu zaostajala za ručkom. Gosti
odoše u sobe određene za njih, a sutradan ujutru rastadoše se s
ljubaznim domaćinom, pošto su obećali jedan drugom da će se uskoro
opet sastati.

GLAVA ČETRNAESTA

Marija Kirilovna je sedela u svojoj sobi i vezla na đerđefu pored

otvorenog prozora. Ona nije pobrkala konce raznih boja, kao
Konradova draga, koja je rasejana od ljubavi izvezla ružu zelenom
svilom. Pod njenom iglom šare s predloške bez pogreške su se
ponavljale na osnovi, pa ipak ona nije mislila na posao — njene su
misli bile daleko.
Odjednom kroz prozor se polagano promoli jedna ruka; neko
spusti na đerđef pismo i iščeze pre nego što je Marija Kirilovna stigla
da se pribere. U taj mah uđe sluga i pozva je Kirilu Petroviču. Sva
uzdrhtala, ona sakri pismo u maramicu i požuri u kabinet kod oca.
Kirilo Petrovič nije bio sam. Kod njega je sedeo knez Verejski. Kad

51 Sav trud (da ih što bolje ugosti).

186
Marija Kirilovna uđe, knez ustade i pokloni se nemo, zbunjen,
protivno svom običaju.
— Hodi ovamo, Mašo — reče Kirilo Petrovič — kazaću ti jednu
novost koja će te, nadam se, obradovati. Evo ti mladoženje, knez te
prosi.
Maša se skameni i samrtno bledilo ukaza joj se na licu. Ona je
ćutala. Knez joj priđe, uze je za ruke i sav ganut upita je da li pristaje
da ga usreći. Maša je ćutala.
— Pristaje, razume se da pristaje — reče Kirilo Petrovič — ali znaš
kako je, kneže, devojci je teško da izgovori tu reč. Dela, deco, poljubite
se i nek vam je srećno.
Maša je stajala nepomično, stari knez joj poljubi ruku. Odjednom
suze potekoše niz njeno bledo lice. Knez se malčice natmuri.
— De, de, hajde — reče Kirilo Petrovič — otri te tvoje suze i vrati
nam se veselija. Sve one plaču kad se isprose — nastavi on, okrenuvši
se Verejskom — takav je kod njih običaj... Nego, kneže, da razgo-
varamo mi o glavnoj stvari, to jest o mirazu.
Marija Kirilovna je jedva dočekala dopuštenje da ode. Odjurila je u
svoju sobu, zaključala se i dala maha suzama, zamišljajući sebe kao
ženu staroga kneza. On joj se odjednom učini odvratan i mrzak; ona
se toga braka bojala kao gubilišta, kao groba.
— Ne, ne — ponavljala je sva očajna — pre ću umreti, pre ću u
manastir, pre ću poći za Dubrovskoga!
Tu se ona priseti pisma i žudno požuri da ga pročita, jer je
predosećala da je od njega. I doista, pismo je pisao Dubrovski; u njemu
je bilo samo ovo: »Večeras u deset časova na istom mestu«.

GLAVA PETNAESTA

Mesec je svetleo; julska noć beše tiha; s vremena na vreme pirnuo

bi povetarac i lako bi šuštanje preletelo po celom vrtu.
Kao laka senka mlada lepotica se približi mestu urečenoga
sastanka. Nikoga još nije videla, ali odjednom iza paviljona iskrsnu
Dubrovski pred nju.
— Sve znam — reče joj on tihim i tužnim glasom.
— Setite se svoga obećanja.
— Vi se nudite da me zaštitite — odgovori Maša — ali ne ljutite

187
se, ja se toga bojim. Na koji biste mi način pomogli?
— Mogao bih vas izbaviti od onog mrskog čoveka.
— Tako vam boga, ne dirajte ga; vi ga ne smete dirati, ako me
volite, ja neću da budem kriva ni za kakvu strahotu . . .
— Neću ga ni dirnuti; vaša je volja meni sveta. Vama ima da
zahvali za svoj život. Nikada nijedan zločin neće biti izvršen u vaše
ime. Vi treba da ostanete neokaljani mojim prestupima. Ali kako da
vas spasem od vašeg surovog oca?
— Još ima nade. Nadam se da ću ga umilostiviti svojim suzama i
očajanjem. On je, doduše, tvrdoglav, ali me mnogo voli.
— Nemojte da se nadate uzalud; u vašim suzama on će videti
samo uobičajenu bojažljivost i odvratnost, što je prirodno kod svih
mladih devojaka kada se ne udaju iz ljubavi, nego zbog trezvena
računa; ali ako on uvrti sebi u glavu da vas usreći i protiv vaše volje;
ako vas na silu povedu pred oltar da zauvek predadu vašu sudbinu
vlasti staroga muža . . .
— Onda.. . onda nema drugog izlaza, dođite po mene, biću vaša
žena.
Dubrovski zadrhta — bledo lice obli mu purpurno rumenilo, da
odmah postane još bleđe nego ranije. On je dugo ćutao pognute glave.
— Prikupite sve svoje duševne moći, molite oca, bacite se pred
njegove noge: prikažite mu svu strahotu svoga budućeg života, svoju
mladost koja će venuti kraj izmoždenog i razvratnog starca; rešite se
da se odlučno objasnite: kažite mu, ako ostane neumoljiv, da ćete naći
strahovitu zaštitu... kažite da vam bogatstvo neće doneti nijednoga
časka sreće; raskoš može utešiti samo siromaha a i to samo za trenutak,
dok se na nju ne navikne; ne dajte mu mira, ne bojte se njegova gneva
ni pretnje — dokle god ima i truni nade, ne popuštajte. A ne bude li
drugoga načina...
I Dubrovski pri tom pokri lice rukama; izgledalo je kao da se guši,
a Maša je plakala ...
— Bedna li je, bedna, moja sudbina — reče on i gorko uzdahnu.
— Život bih svoj dao za vas; videti vas izdaleka, dodirnuti vašu ruku
bilo je za mene blaženstvo. A sad kada mi se ukazuje prilika da vas
privinem na svoje ustreptalo srce i da vam kažem: Anđele, umrimo!
ja, bednik, moram da se lišim blaženstva, moram da ga otklanjam od
sebe svom snagom ... Ne smem da padnem pred vaše noge, da

188
zahvalim nebu za nepojmljivu, nezasluženu nagradu. O, kako bih
morao mrzeti onoga... ali osećam, u mome srcu sad nema mesta
mržnji.
On polako obujmi njen vitki stas i lagano je privuče na svoje srce.
Ona poverljivo spusti glavu na rame mladoga razbojnika. Oboje je
ćutalo.
Trenuci su leteli.
— Vreme nam je — rekla je najzad Maša. Dubrovski kao da se
prenu iz sna. On je uze za ruku i stavi joj prsten na prst.
— Ako se odlučite da pobegnete k meni — reče on — donesite
ovaj prsten ovamo, spustite ga u duplju ovoga hrasta, i ja ću već znati
šta treba da radim.
Dubrovski joj poljubi ruku i nesta ga među drvećem.

GLAVA ŠESNAESTA

Prosidba kneza Verejskog nije više bila tajna za susede, jer je Kirilo
Petrovič primao čestitanja i svadba se pripremala. Maša je iz dana u
dan odlagala svoju izjavu da pristaje. Međutim se prema starom
mladoženji ponašala hladno i usiljeno. Knez se na to nije osvrtao. On
nije tražio ljubav i bio je zadovoljan njenim nemim pristankom.
A vreme je odmicalo. Maša se najzad odluči da nešto preduzme i
napisa pismo knezu Verejskom; trudila se da probudi u njegovom
srcu osećanje velikodušnosti; otvoreno mu je priznala da mu nije ni
najmanje naklonjena, molila ga da se odrekne njene ruke i da je čak i
sam zaštiti od roditeljske vlasti. Krišom je predala pismo knezu
Verejskom, koji ga pročita nasamo, ali ga nimalo ne tronu iskrenost
njegove zaručnice. Naprotiv, uvideo je da je preko potrebno požuriti
sa svadbom i zato je mislio da treba da pokaže pismo svome budućem
tastu.
Kirilo Petrovič se ražestio; knez je jedva uspeo da ga odvrati da ne
pokaže pred Mašom kako zna za njeno pismo. Kirilo Petrovič pristade
da joj o tome ne govori, ali odluči da ne odugovlači, te odredi da
svadba bude odmah sutradan. Knezu se to učini veoma pametno, ode
svojoj nevesti i kaza joj da ga je pismo vrlo rastužilo, ali se on nada da
će zaslužiti njenu odanost; reče kako je pomisao da se odrekne nje i
suviše teška za njega, te da nema snage da pristane na svoju smrtnu

189
presudu. Zatim joj je s poštovanjem poljubio ruku i otišao, ne govoreći
joj ništa o odluci Kirila Petroviča.
Ali tek što se on odvezao iz dvorišta, kad njen otac uđe i bez
okolišenja joj naredi da se spremi za sutrašnji dan. Mariju Kirilovnu,
ionako već uzbuđenu zbog objašnjenja s knezom Verejskim, obliše
suze i ona pade ocu pred noge.
— Tatice — povika žalosnim glasom — tatice, ne ubijajte me, ja
ne volim kneza i neću da budem njegova žena...
— Šta to znači — reče strašnim glasom Kirilo Petrovič. — Sve
dosad si ćutala i pristajala, a sad, kad je sve odlučeno, palo ti napamet
da se pućiš i da odbijaš. Nemoj mi tu izvoljevati i luditi se; time nećeš
kod mene ništa postići.
— Ne ubijajte me! — ponavljala je jadna Maša. — Zašto me gonite
od sebe i dajete čoveku koga ne volim; ta zar sam vam dosadila? Ja
hoću da ostanem s vama kao i dosad. Tatice, vama će bez mene biti
teško, a još teže kad pomislite da sam ja nesrećna; tatice, nemojte me
goniti, ja ne želim da se udajem . . .
Kirila Petroviča to dirnu, ali on sakri svoju zabunu i odgurnu kćer
sa osornim rečima:
— Sve je to koješta, da znaš! Ja znam bolje od tebe šta je potrebno
za tvoju sreću. Suze ti neće pomoći, preksutra se udaješ.
— Preksutra! — uzviknu Maša. — Bože moj! Ne, ne, to nije
moguće, to ne može biti. Tata, čujte, kad ste već odlučili da me
upropastite, ja ću naći zaštitnika o kome vi i ne sanjate; biće vam
strašno kad budete videli na šta ste me nagnali.
— Šta? Šta? — rekao je Trojekurov. — Ti pretiš, meni pretiš, drsko
derište! Znaš li ti da i ne sanjaš šta ću s tobom učiniti! Usuđuješ se da
mi pretiš nekakvim zaštitnikom. Videćemo već ko će biti taj zaštitnik!
— Vladimir Dubrovski — odgovori Maša u očajanju.
Kirilo Petrovič pomisli da je poremetila pameću i pogleda je
zaprepašćen.
— Dobro — reče joj pošto je malo poćutao — čekaj koga ti je drago
da te spase, ali dotle sedi u svojoj sobi i nećeš iz nje izići do same
svadbe.
Posle ovih reči Kirilo Petrovič iziđe i zaključa vrata. Nesrećna
devojka dugo je plakala zamišljajući sve što je čeka, ali joj burna
prepirka olakša duši, te je spokojnije mogla razmišljati o svojoj sudbini

190
i o onome što joj valja raditi. Glavno joj je bilo da se spase od mrskog
braka, sudbina hajdučke žene činila joj se da je raj, kad se uporedi s
udesom koji joj se pripremao. Pogledala je prsten koji joj je ostavio
Dubrovski. Žarko je želela da se vidi s njim nasamo i još jednom da se
s njim pre odlučnoga časa nadugačko posavetuje. Slutnja joj je
govorila da će uveče naći Dubrovskog u vrtu blizu paviljona; odluči
da pođe onamo i da ga čeka čim se spusti suton. Smrče se i Maša se
pripremi, ali joj vrata behu zaključana. Sobarica joj odgovori s one
strane vrata da je Kirilo Petrovič zapovedio da je ne puštaju. Bila je u
zatvoru. Duboko uvređena, sela je kraj prozora i ostala kraj njega dugo
u noć ne svlačeći se i netremice gledajući u tamno nebo. U praskozorje
zadrema, ali joj laki san beše pomućen tužnim vizijama, te je već
razbudiše prvi zraci sunca koje se rađalo.

GLAVA SEDAMNAESTA

Probudila se i čim je počela razmišljati, beše joj jasna sva strahota

njenog položaja. Zazvonila je; devojka uđe i na njena pitanja odgovori
da se Kirilo Petrovič sinoć odvezao u Arbatovo i da se vratio dockan,
da je strogo zabranio da je puštaju iz sobe, naredivši da paze da niko
s njom ne razgovara; da se, uostalom, ne vidi nikakvo naročito
pripremanje za svadbu osim što je popu naređeno da se ne udaljuje iz
sela nikakvim povodom. Pošto joj je to kazala, devojka ostavi Mariju
Kirilovnu i ponovo zaključa vrata.
Ove reči ogorčiše mladu zatočenicu. U glavi joj se komešalo, krv joj
se uzbunila, i ona je odlučila da o svemu tome javi Dubrovskom, te
stade da traži načina kako će dostaviti prsten u duplju tajnoga hrasta.
U taj mah kamičak udari u njen prozor, staklo zazveča — Marija
Kirilovna pogleda u dvorište i spazi maloga Sašu kako joj daje krišom
znake. Znala je da joj je odan i obradovala mu se. Otvorila je prozor.
— Zdravo, Saša — rekla je — zašto me zoveš?
— Došao sam, sejo, da saznam od tebe treba li ti štogod. Tata je
ljut i zabranio je svima po kući da te slušaju, ali meni kaži da učinim
što hoćeš i ja ću za tebe sve da uradim.
— Hvala, dragi moj Sašenjka; čuj, ti znaš onaj stari hrast sa
dupljom što je kod paviljona?
— Znam, sestrice.

191
 — Onda, ako me voliš, trči odmah tamo i spusti u duplju, evo,
ovaj prsten, ali pazi da te niko ne vidi.
Posle ovih reči ona mu dobaci prsten i zatvori prozor.
Mališan uze prsten i iz sve snage se dade u trk, te se za tri minuta
nađe kraj tajnoga hrasta. Tu se zadihan zaustavio, obazreo se na sve
strane i spustio prsten u duplju. Kad je srećno izvršio zadatak, hteo je
da to odmah javi Mariji Kirilovnoj, ali se odjednom neki riđi i odrpani
dečak pojavi iza paviljona, pritrča hrastu i maši se rukom u duplju.
Brže od veverice Saša jurnu na njega i dočepa ga obema rukama.
— Šta ti tu radiš? — reče on strogo.
— Šta se to tebe tiče? — odgovori dečak, trudeći se da se otme od
njega.
— Ostav’ taj prsten, ti crvenko — povikao je Saša — ili ću te
naučiti pameti.
Umesto odgovora ovaj ga lupi pesnicom po licu, ali ga Saša ne
ispusti, nego povika iz svega glasa:
— Lopovi, lopovi, ovamo, ovamo!
Dečak upe svu snagu da se oslobodi. Bio je, po svoj prilici, dve
godine stariji od Saše i mnogo jači od njega, ali je Saša bio okretniji.
Borili su se nekoliko trenutaka; najzad je riđi dečak pobedio. On
strovali Sašu na zemlju i dočepa ga za gušu.
Ali u taj mah neka ga snažna ruka dohvati za riđu i čekinjavu kosu,
i Stepan baš to van podiže ga za po aršina od zemlje ...
— Ah, ti, stoko jedna riđa — govorio je baštovan
— kako, bre, smeš da tučeš maloga gospodina? ... Saša je za to
vreme uspeo da se digne i snađe.
— Dočepao si me ispod miške — reče on — inače me ne bi nikad
oborio. Daj odmah prsten i gubi se!
— Nije nego — odgovori riđi i odjednom se izvi, te oslobodi svoje
čekinje od Stepanovih ruku.
I naže da beži, ali ga Saša stiže i udari u leđa, te dečak tresnu koliko
je dug, a baštovan ga ponovo dočepa i zaveza remenom.
— Daj prsten! — vikao je Saša.
— Pričekaj, gospodine — reče Stepan — odvešćemo mi njega
upravniku da mu on presudi.
Baštovan je poveo zarobljenika u spahijsko dvorište, a Saša ga
pratio, nemirno pogledajući na svoje plundre, pocepane i sve zelene

192
od trave. Odjednom se sva trojica nađoše pred Kirilom Petrovičem
koji je išao da pogleda svoju konjušnicu.
— Šta je to? — upita on Stepana.
Stepan mu ukratko opisa ceo događaj.
Kirilo Petrovič ga je pažljivo slušao.
— Ti obešenjače — reče on, okrenuvši se Saši — zašto si se s njim
dohvatio?
— Pa, tatice, on je ukrao prsten iz duplje; naredite da vrati prsten.
— Kakav prsten, iz kakve to duplje?
— Pa meni je Marija Kirilovna ... ovaj ... prsten ...
Saša se zbunio i ušeprtljio. Kirilo Petrovič se namršti i reče, mašući
glavom:
— A, tu je umešana Marija Kirilovna! Priznaj sve ili ću te tako
odrati prutom da nećeš znati za sebe!
— Bogami, tata, ja tata... Meni Marija Kirilovna ništa nije
naređivala ...
— Dela, Stepane, idi, odseci mi jedan lep, vitak brezov prut...
— Čekajte, tata, sve ću kazati. Trčao sam danas po dvorištu, a seja
Marija Kirilovna otvorila prozor, ja potrčao, a seja slučajno ispustila
prsten, a ja ga sakrio u onu duplju i... i... ovaj crvenko hteo da ukrade
prsten.
— Aha, slučajno ispustila, a ti hteo da sakriješ ... Stepane, idi po
prut!
— Tata, čekajte, sve ću da kažem. Sestrica Marija Kirilovna
naredila mi je da otrčim do hrasta i metnem prsten u duplju; ja sam
otrčao i metnuo, a ovaj nevaljali dečak ...
Kirilo Petrovič okrete se nevaljalom dečaku i zapita ga strogo:
— Čiji si ti?
— Ja sam spahijski sluga gospode Dubrovskih — odgovori riđi
dečak.
Lice Kirila Petroviča se natušti.
— Ti me, kako izgleda, ne priznaješ za gospodara; lepo, bogme —
odgovori on. — A šta si radio u mom vrtu?
— Krao sam maline — odgovori dečak sasvim ravnodušno.
— A-ha — primeti Kirilo Petrovič — sluga kao i gospodar: ne
pada iver daleko od klade; samo, bratac, zar malina raste u mene na
hrastu?

193
 Dečak ništa ne odgovori.
— Tata, naredite mu da da prsten — reče Saša.
— Ćuti, Aleksandre — odgovori Kirilo Petrovič — i ne zaboravi
da te čeka obračun sa mnom. Idi u svoju sobu. A ti, zrikavi, ti si, rekao
bih, neki prepredenko. Vrati prsten pa idi.
Dečak raširi šaku i pokaza da u njegovoj ruci nema ničega.
— Ako mi sve priznaš, neću te izbiti, nego ću ti još dati petak da
kupiš orahe. Inače, dobićeš od mene čemu se nisi nadao! No!
Dečak ne izusti ni reči; stojao je pognute glave, praveći se kao da je
sasvim nedotupavan.
— Dobro — reče Kirilo Petrovič — zatvorite ga negde i pripazite
da ne pobegne, ili ću vas sve odrati. Stepan odvede mališana u
golubarnik, zatvori ga tamo i postavi staru nadzornicu Agafju da pazi
na njega.
— Odmah da se ide u grad po upravnika policije — reče Kirilo
Petrovič gledajući za dečakom — i to što pre. Nema tu nikakve
sumnje: ona i dalje održava veze s onim prokletnikom Dubrovskim.
Ama zar ga je doista zvala u pomoć? — mislio je Kirilo Petrovič,
šetajući po sobi i ljutito zviždeći Grom pobede. — Možda sam najzad
nabasao na njegove vruće tragove, pa nam sad neće umaći! Treba se
koristiti ovim slučajem. Gle, praporci! Hvala bogu, to je upravnik. ..
Hej, dovedite ovamo onoga dečaka što ga uhvatismo!
Uto kočije uđoše u dvorište i već poznati nam upravnik stupi u
sobu, sav beo od prašine.
— Odlična vest — reče mu Kirilo Petrovič — ja uhvatih
Dubrovskog.
— Hvala bogu, vaša preuzvišenosti — reče upravnik s radosnim
izrazom lica — a gde je?
— Upravo, nisam uhvatio Dubrovskog, nego jednoga iz njegove
družine. Odmah će ga dovesti. On će nam pomoći da uhvatimo i
samoga vođu. Evo, dovedoše ga.
Upravnik je očekivao nekoga strašnoga razbojnika pa se začudi kad
vide dečaka od trinaest godina, prilično neugledne spoljašnosti. On se
u nedoumici okrete Kirilu Petroviču i čekaše objašnjenje. Kirilo
Petrovič stade da mu priča jutrošnji događaj ne pominjući pri tom
Mariju Kirilovnu.
Upravnik ga pažljivo sasluša, pogledajući svaki čas na maloga

194
prestupnika koji se pravio nedotupavan i, kako je izgledalo, nije
obraćao nikakve pažnje na sve što se događa oko njega.
— Dopustite, vaša preuzvišenosti, da porazgovaramo nasamo —
reče najzad upravnik.
Kirilo Petrovič ga odvede u drugu sobu i zaključa vrata za sobom.
Posle pola časa ušli su opet u salon, gde je sužanj očekivao odluku
o svojoj sudbini.
— Gospodar je hteo — reče mu upravnik — da te strpa u varoški
zatvor, išiba kandžijom i zatim pošalje u progonstvo, ali ja sam se
zauzeo za tebe i izmolio od njega da ti oprosti. Odvežite ga!
Dečaka su odrešili.
— Zahvali gospodaru — reče upravnik.
Dečak priđe Kirilu Petroviču i poljubi ga u ruku.
— Hajd’ kući — reče mu Kirilo Petrovič — pa više ne kradi maline
po dupljama.
Dečak je izišao, veselo skočio sa trema i zagrebao glavom bez
obzira niz polje u Kistjenjovku. Kad je dojurio do sela, on se zaustavi
kod upola srušenoga kućerka, koji je bio na samom kraju sela, i kucnu
u prozorčić. Prozorčić se podiže i na njemu se pojavi starica.
— Bakice, hleba! — reče dečak. — Odjutros ništa nisam okusio,
crkoh od gladi.
— Ah, to si ti, Mićo! Ama gde si se to izgubio,, vraže jedan! —
odgovori starica.
— Posle ću ti pričati, bakice, a sad hleba, tako ti boga!
— Ta uđi u kuću!
— Nemam kad, bakice, moram otrčati još na jedno mesto! Hleba,
tako ti Hrista, hleba!
— Nikako da se skrasiš! — progunđala je starica.
— Na, evo ti jedno parče — i pruži mu kroz prozor komad crnoga
hleba.
Dečak žudno zagrize i žvačući ode običnim korakom.
Počinjao je suton. Mića se provlačio preko strnjika i bašta u
kistjenjovsku šumu. Došavši do dva bora koja su stajala kao šumska
predstraža, on zasta, obazre se na sve strane, zviznu oštro i
isprekidano, pa poče osluškivati; odgovori mu polagan i otegnut pi-
sak; neko iziđe iz šume i priđe mu.

195
 GLAVA OSAMNAESTA

Kirilo Petrovič je šetkao gore-dole po salonu i zviždukao svoju

pesmu jače nego obično. Cela kuća bila je u pokretu: sluge se ustrčale,
devojke užurbale, a u staji kočijaši pripremali kočije. Po dvorištu se
tiskao svet. U gospođičinoj sobi za oblačenje jedna gospođa, okružena
služavkama, opremala je pred ogledalom bledu i nepomičnu Mariju
Kirilovnu kojoj se glava umorno povijala pod težinom brilijanata. Ona
bi lako uzdrhtala, kad bi je neoprezna ruka ubola, ali je ćutala i
besvesno se gledala u ogledalu.
— Hoće li skoro? — odjeknuo je pred vratima glas Kirila
Petroviča.
— Ovaj čas! — odgovori gospođa. — Marija Kirilovna, ustanite,
pogledajte se; je li dobro?
Marija Kirilovna ustade, ali ništa ne odgovori. Vrata se otvoriše.
— Nevesta je spremna — rekla je gospođa Kirilu Petroviču —
naredite da se seda u kola.
— Hajde, u ime boga — odgovori Kirilo Petrovič i uzevši sa stola
ikonu reče joj sav tronut: — Dođi, Maša, da te blagoslovim!
Jadna devojka pade mu pred noge i poče da rida.
— Tatice ... tatice ... — govorila je sva u suzama, a glas joj je
zamirao.
Kirilo Petrovič požuri se da je blagoslovi; nju podigoše i gotovo
ponesoše u kola. S njom je sela kuma i jedna od služavki. Odvezli su
je u crkvu. Tamo ih je već čekao mladoženja. On iziđe u susret nevesti
i beše iznenađen njenim bledilom i čudnim izgledom. Ušli su zajedno
u hladnu i praznu crkvu; za njima su zaključali vrata. Sveštenik iziđe
iz oltara i odmah započe obred. Marija Kirilovna niti šta vide, niti šta
ču; mislila je samo na jedno: još od jutra čekala je Dubrovskog i nada
je ni za trenutak nije napuštala, ali kada joj se sveštenik obrati s
uobičajenim pitanjem, ona uzdrhta i obamre, mada je još oklevala, još
očekivala, te sveštenik, ne dočekavši njena odgovora, izgovori
neporecive reči.
Obred je bio svršen. Osetila je hladni poljubac mrskoga muža,
slušala radosna čestitanja prisutnih i nikako još nije mogla verovati da
joj je život nasvagda okovan, da Dubrovski nije doleteo da je oslobodi.
Knez joj se obrati nežnim rečima; ona ih nije shvatala. Izašli su iz

196
crkve. U porti su se tiskali seljaci iz Pokrovskog. Njen pogled ih u
brzom letu obuhvati i ponovo zapade u raniju bezosećajnost.
Mladenci sedoše zajedno u kola i odvezoše se u Arbatovo, u koje se
već bio uputio Kirilo Petrovič da bi tamo dočekao mladence. Ostavši
nasamo s mladom ženom, knez nimalo nije bio smeten zbog njene
hladnoće. Nije joj počeo dosađivati sladunjavim izjavama i smešnim
zanosom; njegove su reči bile jednostavne i nije im trebalo odgovora.
Tako su se vozili oko deset vrsta. Konji su leteli brzo po neravnom
seoskom putu, a kola se gotovo nisu ni tresla na svojim engleskim
federima. Odjednom se čuše uzvici kao u poteri, kola se zaustaviše,
gomila naoružanih ljudi opkoli ih i jedan čovek s malom maskom na
licu otvorivši vrata sa strane gde je sedela kneginja, reče joj:
— Vi ste slobodni, izlazite!
— Šta to znači? — povika knez. — Ko si ti?
— To je Dubrovski — rekla je kneginja.
Knez se nije zbunio; izvadivši iz stražnjeg džepa putnički pištolj,
opalio je na maskiranoga razbojnika. Kneginja ciknu i od straha pokri
lice obema rukama. Dubrovski bi ranjen u rame, te krv poteče. Ne
oklevajući nijednoga časka, knez izvuče i drugi pištolj. Ali mu ne
dadoše da opali, jer se vrata otvoriše i nekoliko snažnih ruku izvukoše
ga iz kola i istrgoše mu pištolj iz ruke. Nad njim sevnuše noževi.
— Ne dirajte ga! — povika Dubrovski i njegovi se mrgodni
drugovi povukoše.
— Vi ste slobodni — nastavi Dubrovski, obraćajući se prebledeloj
kneginji.
— Ne — odgovori ona. — Dockan je! Ja sam venčana, ja sam žena
kneza Verejskog.
— Šta to kažete? — povika očajno Dubrovski. — Ne, vi niste
njegova žena; vas su primorali, vi nikada niste mogli pristati...
— Pristala sam, zaklela sam se — reče ona odrešito — knez je moj
muž, zapovedite da ga oslobode i ostavite me s njim. Ja vas nisam
lagala. Čekala sam vas do poslednjega trenutka, ali sad, kažem vam,
sad je kasno. Pustite nas!
Ali je Dubrovski već nije slušao; bol od rane i silno duševno
uzbuđenje behu mu oduzeli snagu. Pao je kraj točka i razbojnici ga
opkoliše. Uspeo je da im kaže nekoliko reči; oni ga popeše na konja,
pa su ga dvojica pridržavala, a treći je poveo konja za uzdu i tako svi

197
odoše nekuda, ostavivši kočije nasred druma sa svezanim ljudima i
ispregnutim konjima, ali ništa nisu opljačkali, niti su prolili jedne
jedine kapi krvi da bi se osvetili za krv svoga harambaše.

GLAVA DEVETNAESTA

Usred neprohodne šume, na uskom proplanku, dizalo se malo

utvrđenje od zemlje, načinjeno od nasipa i rovova iza kojih se nalazilo
nekoliko koliba i zemunica.
U dvorištu je bilo mnogo ljudi, za koje bi čovek, zbog raznolikosti
odela i zbog toga što su svi odreda bili naoružani, mogao odmah reći
da su razbojnici; oni su ručali sedeći gologlavi oko zajedničkoga kotla.
Na nasipu, kraj malena topa, sedeo je stražar podavijenih nogu; on je
udarao zakrpu na neki od svojih haljetaka, služeći se pri tom iglom
vešto kao iskusan krojač, i svaki čas obazirao se na sve strane.
Mada je vrč već nekoliko puta išao od ruke do ruke, čudno je
ćutanje vladalo u ovoj gomili. Razbojnici su završavali ručak. Jedan se
za drugim dizao i molio bogu; neki se razidoše po kolibama, dok se
drugi raštrkaše po šumi ili prilegoše da odspavaju, po ruskom običaju.
Stražar dovrši svoj posao, istrese svoje dronjke, pogleda zadovoljno
zakrpu, zadenu iglu u rukav, pa objaha top i zapeva iz glasa starinsku
setnu pesmu:

Oj, ne šumi, majko, zelena dubravo,

Ne smetaj mi, mlađanome, misli misliti.

U taj čas otvoriše se vrata na jednoj kolibi i na pragu se pojavi

starica u beloj kapici, čisto i brižljivo odevena.
— Prestani, Stjopka — reče ona ljutito — gospodar spava, a ti
digao šumu na glavu! Baš nema u vas ni obraza ni milosti!
— Oprosti, Jegorovna — odgovori Stjopka — neću više; neka nam
samo naš baćuška spava da se oporavi.
Starica otide, a Stjopka poče šetati po nasipu.
U kolibi, iz koje je starica izišla, ležao je iza pregrade, na vojničkoj
postelji, ranjeni Dubrovski. Pred njim su na stolu bili njegovi pištolji,
a nad glavom mu je visila sablja. Zemunica je bila zastrta i obložena
skupocenim ćilimovima, a u jednom uglu se nalazio ženski srebrni sto

198
za toaletu i ogledalo. Dubrovski je držao u ruci otvorenu knjigu, ali su
mu oči bile sklopljene. Starica, koja je svaki čas pogledala na nj za
pregradom, nije mogla pogoditi da li spava ili se samo zamislio.
Odjednom Dubrovski se trže: u utvrđenju beše nastala uzbuna. —
Stjopka promoli glavu k njemu kroz prozor.
— Baćuška, Vladimire Andrejeviču — povika on — naši daju
znak: neko nas traži.
Dubrovski skoči s postelje, dohvati oružje i iziđe iz kolibe.
Razbojnici su se bučno prikupljali u dvorištu, ali kad se on pojavi,
nasta duboko ćutanje.
— Jesu li svi ovde? — upita Dubrovski.
— Svi, sem izvidnice — odgovoriše mu.
— Na svoja mesta! — viknu Dubrovski i svaki razbojnik zauze
određeno mu mesto.
U taj mah tri izviđača dotrčaše kapiji; Dubrovski im pođe u susret.
— Šta je? — upitao ih je.
— Vojska je u šumi, opkoljavaju nas — odgovoriše oni.
Dubrovski na to naredi da zatvore kapiju i sam pođe da pregleda
topić. Po šumi se razlegoše glasovi, koji su dolazili sve bliže i bliže.
Razbojnici su čekali ćuteći. Odjednom tri ili četiri vojnika izbiše iz
šume i odmah se povukoše, dajući pucanjem znakove drugovima.
— Spremajte se za borbu — reče Dubrovski i među razbojnicima
nasta komešanje, pa se ponovo sve utiša.
Tada čuše komandu koja je dolazila sve bliže, zatim oružje blesnu
između drveća, pa oko sto pedeset vojnika istrča iz šume i vičući
navali na bedem. Dubrovski primače fitilj; pogodak je bio kako valja:
jednom otkide glavu, a dvojicu rani. Među vojnicima nasta zabuna, ali
oficir jurnu napred, vojnici pođoše za njim i upadoše u rov; razbojnici
su prvo pucali na njih iz pušaka i pištolja, pa stadoše sa sekirama u
rukama braniti bedem, uz koji su se puzali razjareni vojnici, ostavivši
u rovu oko dvadeset ranjenih drugova. Započe borba prsa u prsa i
vojnici su već bili na bedemu, kad Dubrovski priđe oficiru, uperi mu
pištolj u grudi i opali, te oficir pade nauznak; nekoliko ga vojnika
prihvatiše i požuriše da ga odnesu u šumu, a ostali se zaustaviše kad
videše da su ostali bez vođe. Ohrabreni razbojnici iskoristiše ovaj
časak nedoumice, zbuniše vojnike i potisnuše ih u rov, te napadači
počeše bežati, a razbojnici se vičući nadadoše za njima. Razbojnici

199
behu pobedili. Uveren da je kod neprijatelja potpuno rasulo,
Dubrovski zaustavi svoje ljude i zatvori se u utvrđenje, naredivši da
se prikupe ranjenici, a zatim udvoji stražu i nikome ne dopusti da se
udaljava.
Zbog ovih poslednjih događaja vlast obrati ozbiljnu pažnju na
drska razbojništva Dubrovskoga, te prikupiše podatke o njegovom
prebivalištu. Četa vojnika beše upućena da ga uhvati živa ili mrtva.
Od nekoliko ljudi koji im dopadoše šaka iz njegove družine saznali su
da Dubrovskoga više nema među njima. Nekoliko dana posle onoga
događaja on beše sakupio sve svoje drugove i objavio im da namerava
da ih zauvek napusti, a njih je savetovao da i oni promene način
života.
— Vi ste se obogatili pod mojim vodstvom; svaki od vas ima prilike
da može bez opasnosti otići u koju udaljenu guberniju i tamo provesti
ostatak života u časnom radu i obilju. Ali ste vi svi lopovi i po svoj
prilici nećete da napustite svoj zanat.
Posle ovih reči on ih ostavi; poveo je sa sobom samo**. Niko nije
znao kud se izgubio. U početku su sumnjali u istinitost ovih iskaza, jer
su znali koliko su ovi razbojnici odani svome harambaši. Mislili su da
se oni trude da ga spasu, ali su se njihove reči potvrdile: strašni
napadi, paljevine i pohare prestadoše, a putevi postaše slobodni.
Prema drugim izveštajima saznalo se da se Dubrovski sklonio u
inostranstvo.

200
PIKOVA DAMA
Pikova dama znači potajnu zavist.
Najnovija knjiga za gatanje

201
 I

A u tmurne su dane
Igrali natenane
Počesto,
Ulagali na sve strane
Pedeset,
Pa i sto.
I dobij ali
I otpisivali
Kredom.
Tako se u tmurne dane
Bavili natenane
Radom.

Igrali jednom karte kod Narumova, konjičkoga oficira u gardi.

Duga zimska noć prođe neosetno, te sedoše da večeraju u pet časova
ujutro. Ko je imao sreće u igri, jeo je s velikim apetitom; ostali su
rasejano sedeli pred praznim tanjirima. Ali kad izneše šampanjac,
razgovor ožive i svi se umešaše.
— Šta bi s tobom, Surine? — upita domaćin.
— Ta izgubio sam, kao i uvek. Moram priznati da sam baksuz:
nikad se u igri ne žestim, ništa me ne zbunjuje, a ipak uvek gubim.
— I nijedanput nisi pao u iskušenje? Nijedanput nisi stavio sve na
jednu kartu?... Divim se tvojoj čvrstini.
— A kako Herman! — reče jedan gost, pokazujući na mladoga
inženjera — otkad zna za sebe nije uzeo karte u ruke, nikad nije imao
nijedne parole, a do pet časova sedeo je s nama i pratio našu igru.
— Mene igra jako zanima — reče Herman — ali ja ne mogu da
žrtvujem ono što mi je preko potrebno zbog nade da ću steći suvišno.
— Ta Herman je Nemac; on sve radi s računom, u tome je stvar
— primeti Tomski. — Ali ne mogu nikako da shvatim moju bakicu,
groficu Anu Fedotovnu.
— Kako to? Šta to? — povikaše gosti.
— Nikako ne mogu da shvatim — produži Tomski
— zašto moja bakica ne igra u pare!
— Pa šta je tu čudnovato — reče Narumov — što se starica od

202
osamdeset godina ne kocka?
— To znači da vi ništa o njoj ne znate?
— Ne! Zaista, ništa!
— E, onda čujte. Valja vam znati da je moja bakica, biće otad
šezdeset godina, putovala u Pariz i tamo bila vrlo zapažena. Svet je
jurio za njom da bi video la Venus moscovite.52 Rišelje joj se udvarao i
bakica tvrdi da se umalo nije ubio zato što mu se nije smilovala. U ono
doba gospođe su igrale faraona. Jedared, na dvoru, kartajući se s
vojvodom Orleanskim, ona izgubi neku grdnu svotu i osta mu dužna.
Kad je došla kući, skidajući lažne mladeže s lica i razvezujući
krinolinu, bakica ispriča dedi o svom gubitku i naredi mu da ga isplati.
Pokojni deda, koliko ja znam, bio je u neku ruku upravnik dvora kod
moje bake. On se nje bojao kao žive vatre, ali kad je čuo koliki je
gubitak, on se naljuti, iznese joj račune i objasni joj da su za pola
godine proćerdali pola miliona, da oni u Parizu nemaju ni moskovskih
ni saratovskih sela, i odlučno odbi da plati. Bakica mu zviznu šamar i
leže da spava sama da bi mu pokazala koliko je u nemilosti. Sutradan
ona zapovedi da joj zovnu muža; mislila je da je ova domaća kazna
uticala na njega, ali on osta nepokolebljiv. Prvi put u životu dogodi joj
se da se s njim raspravlja i objašnjava; mislila je da će ga urazumiti ako
mu malo s visine objasni da to nije običan dug i da ima razlike između
kneza i potkivača. Ali jest! Dedica se uzjogunio. Ne dam, pa kraj!
Bakica, prosto, nije znala šta da radi. Ona je tada prisno poznavala
jednog sasvim izvanrednog čoveka. Slušali ste o grofu Sen Žermenu,
o kome se pričaju tolike čudne stvari. Znate već da se izdavao za
Večitoga Judu, za pronalazača životnoga balsama, kamena mudrosti i
drugih čudesa. Ismevali su ga kao varalicu, a Kazanova u svojim
uspomenama veli da je bio špijun; ali je Sen Žermen, kraj sve svoje
tajanstvenosti, izgledao vrlo čestit i u društvenom životu bio vrlo
prijatan čovek. Bakica ga još i dan-danas mnogo voli i ljuti se kad
govore o njemu s omalovažavanjem. Baka je znala da je u Sen Žermena
moglo biti mnogo para. Odlučila je da mu se obrati. Napisala mu
ceduljicu i zamolila ga da joj neodložno dođe. Stari osobenjak je
odmah došao i zatekao je na velikoj muci. Ona mu prikaza u najcrnjim
bojama koliko je muž surov prema njoj i najzad mu reče da se jedino

52 Moskovsku Veneru.

203
uzdaje u njegovo prijateljstvo i ljubaznost. Sen Žermen se zamisli.
»Ja vam mogu biti na usluzi s tolikom svotom«, reče on, »ali znam
da se nećete smiriti dok mi je ne vratite, a ja ne bih hteo da vas
opterećujem novim brigama. Nego, postoji još jedan način: vi biste
mogli da povratite svoj novac.«
»Ali, dragi grofe«, odgovorila mu je bakica, »kažem vam da
nemamo ni prebijene pare.«
»Nisu tu potrebni novci«, odgovori Sen Žermen, »izvolite me
saslušati.«
I on joj tad otkri tajnu koju bi svaki od nas dobro platio...
Mladi igrači udvostručiše pažnju. Tomski zapali lulu, povuče dim
i nastavi:
— To isto veče bakica se pojavi u Versalju au jeu de la Reine.53
Vojvoda Orkanski držao je banku; baka mu se nekako izvini što mu
nije donela dug, opravda se nekom izmišljenom pričicom i poče da
igra protiv njega. Odabrala je tri karte i metnula ih jednu za drugom:
sve tri su joj donele dobitak i bakica povrati sve do poslednje pare.
— Slučaj! — reče neko od gostiju.
— Bajka! — primeti Herman.
— Možda su karte bile obeležene? — prihvati treći.
— Ne bih rekao — odgovori značajno Tomski.
— Šta! — reče Narumov — ti imaš babu koja ume da pogodi tri
karte jednu za drugom, i još joj nisi dosad iskamčio tu njenu
kabalistiku?
— Ne poznaješ ti bapca — odgovori Tomski — ona ie imala četiri
sina, među njima i moga oca; sva četvorica bili su strasni kockari, i ona
ipak nijednom nije otkrila svoje tajne, mada to ne bi bilo loše za njih,
čak ni za mene. Ali evo šta mi je pričao moj stric, grof Ivan Ilič, i šta mi
je tvrdio na časnu reč. Pokojni Čaplicki, onaj što je umro u bedi
straćivši tolike milione, izgubio je jednom u svojoj mladosti, koliko se
sećam igrajući sa Zoričem,54 oko trista hiljada. Bio je očajan. Bakica je
uvek bila stroga prema ispadima mladih ljudi, ali joj nešto bi žao
Čaplickoga, te mu reče one tri karte da ih stavi jednu za drugom,

53Igra karata kod kraljice.

8Simeon Gavrilovič Zorič (1745—1799), ljubavnik carice Katarine (1777—1778), general, osnivač
prve vojne akademije u Rusiji o svom trošku, prijatelj Dositejev.

204
uzevši od njega časnu reč da se posle toga nikada više neće kockati.
Caplicki ode svome pobediocu i oni se latiše karata. Čaplicki je stavio
na svoju prvu kartu pedeset hiljada i dobio; prevrnuo je kartu i tako
povratio sve, pa još i dobio ...
— Treba da se spava — reče neko — već je četvrt do šest.
I zaista, već je svitalo: mladež ispi svoje čašice i raziđe se.

II

— Il parait que monsieur

est decidement pour les suivantes.
— Que voulez-vous, madame?
Elles sont plus fraiches.55
Razgovor u društvu

Stara grofica*** sedela je u svom budoaru pred ogledalom. Tri

devojke bavile su se oko nje. Jedna je držala stakaoce s rumenilom,
druga kutijicu s ukosnicama, treća visoku kapicu s trakama purpurne
boje. Grofica nije nimalo polagala na svoju odavno uvelu lepotu, ali je
očuvala sve navike svojih mladih dana; ona se potpuno držala mode
sedamdesetih godina i oblačila isto onoliko dugo i pažljivo kao šez-
deset godina ranije. Kraj prozora sedela je za đerđefom gospođica,
njena vaspitanica.
— Dobar dan, grand’ maman 56 — reče ulazeći mladi oficir. —
Bonjour, mademoiselle Lise.57 Grand’ maman, dolazim vam s jednom
molbom.
— Radi čega, Paul?58
— Da mi dopustite da vam prikažem jednoga svoga prijatelja i da
ga dovedem k vama u petak na bal.
— Pa dovedi ga pravo na bal; onde ćeš mi ga predstaviti. Jesi li
bio juče kod ***?

55 Izgleda da se gospodinu mnogo više sviđaju družbenice. — Šta ćete, gospođo! One su svežije.
56 Stara majka, baba.
57 Dobar dan, gospođice Lizo.
58 Pavle.

205
 — Razume se da sam bio! Bilo je vrlo veselo, igrali smo sve do pet
časova. Jelecka je bila divna!
— O, dragi moj! Pa šta je to na njoj divno? Zar je takva bila njena
baka, kneginja Darja Petrovna? Uzgred budi rečeno, kneginja Darja
Petrovna kao da je sasvim ostarela?
— Nije ostarela — odgovori nesmotreno Tomski — nego umrla,
ima već sedam godina.
Gospođica podiže glavu i dade znak mladiću. On se priseti da su
od stare kneginje tajili umiranje njenih vršnjakinja i ugrize se za usnu.
Ali grofica sasluša sasvim mirno ovu vest koja je za nju bila nova.
— Dakle umrla — reče ona — nisam ni znala! Zajedno smo bile
određene za dvorske dame i kad smo se predstavile, carica je . . .
Tu grofica, po stoti put, ispriča svome unuku priču o tome.
— E, Paul — reče ona posle toga — sad mi pomozi da ustanem.
Lizice, gde mi je tabakera?
I grofica sa svojim devojkama ode iza zaklona da dovrši svoju
toaletu. Tomski osta sa gospođicom.
— Koga to hoćete da predstavite? — upita polagano Lizaveta
Ivanovna.
— Narumova. Da li ga poznajete?
— Ne! Je li vojnik ili civil?
— Vojnik.
— Inženjerski?
— Nije, konjanik je. A zašto ste pomislili da je inženjer?
Gospođica se nasmeja i ne odgovori.
— Paul! — povika grofica iza zaklona — pošlji mi kakav novi
roman, ali te molim, nemoj nikako neki savremeni.
— Zašto, grand’ maman?
— Pošlji mi neki roman gde junak nije ugušio ni oca ni majku i
gde nema utopljenika. Strašno se bojim utopljenika.
— Ta nema sad takvih romana. Sem ako hoćete ruske?
— A zar ima ruskih romana? . . . Pošlji mi, dete, molim te, pošlji!
— Oprostite, grand’ maman, žurim se . . . Zbogom, Lizaveta
Ivanovna! Zašto ste pomislili da je Narumov inženjer?
I Tomski ode iz budoara.
Lizaveta Ivanovna osta sama, ostavi svoj rad i zagleda se kroz
prozor. Ubrzo se na jednoj strani ulice, iza kuće na uglu, pojavi neki

206
mladi oficir. Njoj se lice obli rumenilom i ona se ponovo lati posla i
prignu glavu nad vez. U tom trenutku uđe grofica, potpuno obučena.
— Lizice — reče ona — reci da upregnu kola, da pođemo u šetnju.
Liza se diže od rada i poče da ga sprema.
— Ama šta ti je, dete, jesi li gluva! — povika grofica. — Naredi da
što brže prežu kola.
— Odmah! — odgovori tiho gospođica i istrča u predsoblje. Uto
uđe sluga i predade grofici knjige od kneza Pavla Aleksandroviča.
— E baš dobro! Zahvali od moje strane — reče grofica. — Lizice,
Lizice, ta kud žuriš?
— Da se obučem.
— Stići ćeš, dete. Sedi tu. Otvori prvu svesku; čitaj naglas...
Gospođica uze knjigu i pročita nekoliko redova.
— Glasnije! — reče grofica. — Sta je to s tobom, dete? Izdalo te
grlo, šta li? Stani, primakni mi klupicu; bliže ... dela!
Lizaveta Ivanovna je pročitala još dve stranice. Grofica zevnu.
— Baci tu knjigu — reče ona — ala je to neka glupost! Vrati to
knezu Pavlu i naredi da mu zahvale ... A šta je s kolima?
— Kola su spremna — reče Lizaveta Ivanovna, pogledavši na
ulicu.
— A što se ti ne obuče? — na to će grofica. — Tebe uvek čovek
treba da sačekuje. Neprijatno je to, dete moje.
Liza otrča u svoju sobu. Nije prošlo ni dva minuta, a grofica poče
zvoniti iz petnih žila. Tri devojke utrčaše na jedna, a sobar na druga
vrata.
— E, vas čovek nikako da dozove! — reče im grofica. — Recite
Lizaveti Ivanovnoj da je čekam.
Uto Lizaveta Ivanovna uđe u kaputu i sa šeširom.
— Jedva jednom, draga moja! — reče grofica. — Kinđuriš se! Šta
će ti to? Koga da opčiniš? ... A kakvo je vreme? Vetar, čini mi se.
— Nije, vaša svetlosti, vreme je tiho! — odgovori sobar.
— Vi uvek govorite napamet! Otvorite okance! Dabome: vetar! i
to vrlo hladan! Isprežite kola! Lizice, nećemo ići: badava si se
kinđurila.
— Eto, takav je moj život! — pomisli u sebi Lizaveta Ivanovna.
Lizaveta Ivanovna bila je zaista vrlo nesrećno stvorenje. Gorak je
tuđ hleb, veli Dante, i teško je uspinjati se stubama do tuđega praga;

207
niko nije bolje znao od jadne vaspitanice čuvene starice koliko je
mučno zavisiti od drugoga. Grofica***, na kraju krajeva, nije bila zla
srca, ali je bila svojeglava kao svaka žena koju je društvo razmazilo, a
uz to i tvrdica, ogrezla u hladnu sebičnost, kao i svi stari ljudi koji su
se nauživali svoga doba, a sad se udaljili od sadašnjice. Ona je
sudelovala u svim taštim zabavama velikoga sveta i odlazila na
balove, gde je sedela u kutu, narumenjena i obučena po starinskoj
modi, kao ružni, ali neophodno potrebni ukras balske dvorane; i kao
po utvrđenom obredu njoj su prilazili gosti sa dubokim poklonom, a
zatim niko više nije na nju obraćao pažnje. U njenu je kuću navraćao
ceo grad, i ona se strogo držala etikete, mada nikoga nije poznavala.
Njena mnoga čeljad žirila se i starila po predsoblju i devojačkoj sobi,
radila je što je htela i takmičila se ko će je više pokrasti dok se ona
gasila. Lizaveta Ivanovna bila je mučenica te kuće: kad je razlivala čaj,
grdili su je što troši mnogo šećera; kad je naglas čitala romane, bila je
kriva za sve piščeve omaške; kad je pratila groficu u njenim šetnjama,
bila je odgovorna zbog vremena i blata na ulici. Imala je određenu
platu koju joj nikad nisu do kraja isplaćivali, a tražili su od nje da se
oblači kao i ostali, to jest kao retko ko. Jadna je bila njena uloga u
društvu. Svi su je znali, a niko je nije primećivao; na balovima igrala
je jedino kad se nije mogao naći drugi partner, a dame su je uzimale
ispod ruke samo onda kad su morale ići u sobu za oblačenje da nešto
poprave na haljini.
Ona je držala do sebe, te se obazirala oko sebe i nestrpljivo
očekivala spasioca, ali mladi ljudi, račundžije u svojoj lakomislenoj
taštini, nisu je primećivali, mada je Lizaveta Ivanovna bila sto puta
umiljatija nego one bestidne i hladne udavače oko kojih su se oni
previjali. Koliko je puta, izgubivši se nečujno iz dosadne i raskošne
sobe za primanje, odlazila da se sita isplače u svojoj bednoj sobici sa
zaklonima oblepljenim tapetama, s ormanom, ogledalcem i prosto
obojenim krevetom, u sobici gde je lojana sveća škiljila u bakarnom
svećnjaku.
Jednom — desilo se to dva dana posle večere opisane u početku
ove priče, a na nedelju dana pre scene na kojoj smo se zaustavili —
jednom je Lizaveta Ivanovna, sedeći s vezom kraj prozora, slučajno
pogledala na ulicu i spazila mladoga inženjera kako stoji nepomično,
očiju uperenih u njen prozor. Ona obori glavu i ponovo se lati posla, a

208
kad je kroz pet minuta ponovo pogledala, mladi oficir je još stajao na
onom istom mestu. Nije imala običaj da koketuje s oficirima koji
prolaze pored njene kuće, te zato prestade da gleda na ulicu. Vezla je
tako oko dva časa, ne dižući glave. Pozvaše na ručak. Ona se diže,
poče da sprema svoj vez i pogledavši slučajno na ulicu, opet spazi
oficira. To joj se učini prilično čudno. Posle ručka ona priđe prozoru,
osećajući kao neki nemir, ali oficira više nije bilo — i ona ga zaboravi
...
Dva dana docnije, kad je polazila da sa groficom sedne u kola, ona
ga vide opet. Stajao je kod samoga ulaza, zaklonivši lice okovratnikom
od dabrovine; crne su mu oči svetlucale ispod kape. Lizaveta
Ivanovna uplaši se, ni sama ne znajući od čega; i sede u kola sva
uzdrhtala od nečega što se ne može iskazati.
Kad se vratila kući, pojurila je na prozor — oficir je stajao na onom
istom mestu i piljio u nju. Ona se ukloni; mučila ju je radoznalost i
uzbuđivao neki osećaj, za nju sasvim nov.
Otada nije bilo dana da se mladi čovek ne bi pojavio, uvek u isto
doba, pod njenim prozorima. Između nje i njega utvrdiše se prećutne
veze. Sedeći na svom mestu nad radom, ona bi osetila da on dolazi,
podigla bi glavu i gledala ga svaki dan sve duže i duže. Mladić kao da
joj za to beše zahvalan; ona je videla svojim pronicljivim mladalačkim
pogledom kako rumen odjednom obliva njegove blede obraze kad
god bi im se oči susrele. Posle nedelju dana ona mu se nasmešila...
Kad je Tomski zamolio groficu da mu dopusti da joj predstavi
svoga prijatelja, srce u jadne devojke poče jače da bije. Ali kad je čula
da Narumov nije inženjer nego gardist-konjanik, njoj bi žao što je
nespretnim pitanjem odala svoju tajnu lakomislenome Tomskom.
Herman je bio sin Nemca, pretopljenog u Rusa, koji mu je ostavio
nešto malo novca. Kako je bio tvrdo ubeđen da mu je potrebno da
pojača svoju nezavisnost, Herman nije trošio čak ni interes od nasleđa,
nego je živeo samo od plate, lišavajući se i najmanje raskoši. Bio je,
uostalom, čovek zakopčan i častoljubiv, pa su njegovi drugovi retko
imali prilike da mu se podsmevaju zbog preterane štedljivosti. Bio je
čovek jakih strasti i bujne mašte, ali ga je čvrstina karaktera spašavala
od svakidašnjih zabluda mladosti. Tako, na primer, iako je bio od
prirode strastan kockar, nikada nije uzimao karte u ruke jer je
proračunao da mu njegovo stanje ne dopušta (kako je govorio) da

209
žrtvuje ono što mu je preko potrebno zbog nade da će dobiti suvišno — a
međutim, po cele noći presedeo bi za kartaškim stolom i sav u groznici
pratio različite obrte u igri.
Priča o onim trima kartama jako je uzbudila njegovu maštu i cele
mu noći nije izbijala iz glave. On je mislio kad je idućega dana lutao
po Petrogradu: — Eh, kad bi mi stara grofica poverila svoju tajnu! Kad
bi mi pokazala one tri sigurne karte! Zašto ne bih pokušao sreću? Da
joj se predstavim, da zadobijem njenu naklonost, da joj postanem,
daleko bilo, i ljubavnik, ali za sve to treba vremena, a njoj je osamdeset
i sedam godina — može umreti za nedelju dana, možda i za dva
dana!... Pa i ta priča? ... Da li joj se može verovati? ... Ne! Račun,
umerenost i vrednoća; to su moje tri sigurne karte koje će utrostručiti,
usedmostručiti moj kapital i koje će mi dati mira i nezavisnosti!
S takvim se mislima obreo u jednoj od glavnih petrogradskih ulica,
pred nekom kućom starinskoga stila. Ulicu su bili zakrčili ekipaži i
kočije koje su jedna za drugom prilazile osvetljenom ulazu. Iz kola bi
se svakoga trenutka pomaljala čas skladna nožica mlade lepotice, a čas
bi zvecnula čizma ili blesnula prugasta čarapa i diplomatska cipela.
Bunde i ogrtači promicali su kraj dostojanstvenoga vratara.
Herman zastade.
— Čija je ovo kuća? — zapita on stražara na uglu.
— Grofice *** — odgovori stražar.
Herman zadrhta. Ona čudna priča ponovu mu pade na um. On
poče da obilazi oko kuće, razmišljajući o njenoj gospodarici i o njenoj
čudesnoj moći. Kasno se vratio u svoj skromni kutić; dugo nije mogao
zaspati, a kad ga je savladao san, prisniše mu se karte, zeleni sto,
svežnjevi novčanica i gomile zlatnika. On je bacao kartu za kartom,
odlučno stavljao novac, dobijao bez prestanka, privlačio sebi zlato i
trpao novčanice u džep. A kad se dosta kasno probudio, uzdahnuo je
zbog gubitka svoga fantastičnoga bogatstva, pa pošao opet da luta po
gradu i ponovo se obreo pred kućom grofice ***. Kao da ga je neka
neznana sila vukla k njoj. Zastao je i počeo da gleda u prozore. Kod
jednoga prozora ugleda crnokosu glavicu, nagnutu, po svoj prilici,
nad knjigom ili nad ručnim radom. Glavica se podiže. Herman spazi
sveže lišće i crne oči. Taj trenutak odlučio je o njegovoj sudbini.

210
 III

— Vous m’ecrivez, mon

ange, des lettres de quatre
pages plus vite que je ne
puis les lire.59
Iz neke prepiske

Lizaveta Ivanovna jedva je stigla da skine kaput i šešir, a grofica

već posla po nju i naredi da opet upregnu kola. Baš u trenutku kad su
pošle da se popnu u kola i kad dva lakeja podigoše staricu i protnuše
je kroz vratanca, Lizaveta Ivanovna spazi svoga inženjera kraj samih
kola; on je uhvati za ruku; nije stigla da se povrati od straha, a mladić
već iščeze i pismo osta u njenoj ruci. Ona ga sakri u rukavicu, i za sve
vreme puta niti je šta čula niti videla. Grofica je imala običaj u kolima
da svaki čas zapitkuje: »S kim smo se to razminuli? — Koji je ovo
most? — Šta ono piše na tabli?« Lizaveta Ivanovna je sada odgovarala
nasumce i kao od bede, te je naljutila groficu.
— Šta se to zbiva s tobom, dete? Šta si se udrvenila? Ti me ili ne
čuješ ili ne razumeš, a ja, hvala bogu, niti mucam, niti sam s uma još
sišla!
Lizaveta Ivanovna je nije slušala. Čim su se vratile kući, ona otrča
u svoju sobu i izvadi iz rukavice ono pismo: bilo je nezapečaćeno.
Lizaveta Ivanovna ga pročita. U pismu je bila ljubavna izjava, puna
nežnosti i poštovanja, od reči do reči prepisana iz nekog nemačkog
romana. Ali Lizaveta Ivanovna nije znala nemački i bila je njime vrlo
zadovoljna.
Ipak je ovo primljeno pismo vrlo uznemiri. Ta ulazila je prvi put u
tajne i prisne odnose sa jednim mladićem! Njegova drskost je
prestraši. Prekorevala je samu sebe zbog neoprezna vladanja i nije
znala šta da radi: da li da prestane sedeti kod prozora, te da
ravnodušnošću odvrati mladoga oficira da je dalje progoni? — da mu
vrati pismo? — da mu odgovori hladno i odlučno? Nije imala s kim
da se posavetuje, jer nije imala ni drugarice, ni savetodavca. Lizaveta
Ivanovna odluči da odgovori.

59 Vi mi pišete, anđele moj, pisma od četiri stranice brže nego što ih ja mogu pročitati.

211
 Sela je za pisaći stočić, uzela pero, hartiju i zamislila se. Započinjala
je nekoliko puta svoje pismo i cepala ga: čas su joj se izrazi činili suviše
ljubazni, čas i suviše opori. Najzad je uspela da napiše nekoliko
redova, s kojima je bila zadovoljna. »Uverena sam, pisala je ona, da
vam je namera poštena i da niste hteli da me uvredite nepromišljenim
postupkom, ali nije red da naše poznanstvo počne na ovaj način.
Vraćam vam vaše pismo i nadam se da ubuduće neću imati povoda
da se potužim na nepoštovanje koje ne zaslužujem.«
Sledećeg dana Lizaveta Ivanovna, kad je videla Hermana da dolazi,
diže se od veza, ode u salon, otvori okance i baci pismo na ulicu,
uzdajući se u spretnost mladoga oficira. Herman pritrča, podiže ga i
ode u poslastičarnicu. Slomivši pečat on nađe svoje pismo i odgovor
Lizavete Ivanovne. To je i očekivao, te se vrati kući sasvim obuzet
svojom avanturom.
Tri dana kasnije, mlada mamzel živih očiju donese Lizaveti
Ivanovnoj pisamce iz pomodne radnje. Lizaveta Ivanovna razvi ga
sasvim uznemireno, jer je mislila da joj traže dug, ali odmah poznade
Hermanov rukopis.
— Vi ste se, dušice, zabunili — reče ona — ovo pisamce nije za
mene.
— A ne, baš je za vas! — odgovori smelo devojka, ne krijući
lukava osmejka. — Izvolite pročitati! Lizaveta Ivanovna prelete očima
pisamce. Herman je tražio da se vidi s njom.
— Ne može biti da je za mene — reče Lizaveta Ivanovna,
uplašena zbog naglosti zahteva i načina kako je pismo poslato. — Ovo
pismo zaista nije meni upućeno!
I ona iscepa pismo na komadiće.
— Pa kad pismo nije za vas, zašto ste ga iscepali?
— rekla je mamzel. — Ja bih ga vratila onome ko ga je poslao.
— Molim vas, dušice! — na to će Lizaveta Ivanovna, planuvši na
tu njenu primedbu — nemojte mi više donositi nikakva pisamca, a
onome ko vas je poslao kažite da treba da ga bude stid . ..
Ali se Herman ne smiri. Lizaveta Ivanovna je svaki dan dobijala od
njega pisma, sad na ovaj, sad na onaj način. Nije ih više prevodio s
nemačkog. Pisao ih je nadahnut strašću i kazivao svojim rečima: u
njima su bili izraženi i upornost njegovih želja i pometenost mašte
koju nije mogao obuzdati. Lizaveti

212
 Ivanovnoj više nije padalo na um da ih vraća; ona se naslađivala
pismima i počela je da odgovara na njih, te i njena pisma počeše bivati
sve opširnija i nežnija. Najzad, ona mu kroz prozorčić baci ovakvo
pismo:

»Danas je bal kod ***skoga poslanika. Tamo će biti i grofica.

Ostaćemo do dva časa. To vam je prilika da me vidite nasamo. Čim
grofica ode, njena će se posluga, verovatno, razići; na ulazu će ostati
vratar, ali i on obično odlazi u svoju sobicu. Vi dođite oko jedanaest i
po. Pođite pravo uza stepenice. Nađete li koga u predsoblju, upitajte
da li je grofica kod kuće. Reći će vam da nije i tad, naravno, moraćete
da se vratite. Ali sva je prilika da nećete nikoga susresti. Devojke su u
svojoj zajedničkoj sobi. Iz predsoblja idite levo, pravo do grofičine
spavaće sobe. U njoj ćete iza zaslona opaziti dvoja vratanca: ona
zdesna vode u kabinet, u koji grofica nikad ne ulazi; a ona sleva u
hodnik, gde su uske zavojite stepenice koje vode u moju sobu.«

Herman je drhtao kao tigar dok je čekao da dođe urečeno vreme. U

deset časova uveče on se već nalazio pred grofičinom kućom. Vreme
je bilo strašno: vetar je šibao, a vlažan sneg je vejao u krupnim
pahuljicama; fenjeri su mutno škiljili; na ulicama ne beše nikoga.
Pokatkad bi prošao kočijaš sa svojim mršavim kljusetom i odmerio
okasnelog putnika. — Herman je bio samo u kratkom kaputu, ali nije
osećao ni vetra ni snega. Najzad pristigoše grofičina kola. Herman
vide kako lakeji izvedoše ispod ruke pogurenu staricu, ututkanu u
samurovu bundu i kako odmah za njom promače njena vaspitanica u
lakom ogrtaču, sa kosom ukrašenom svežim cvećem. Vratanca se
zalupiše. Kola teško krenuše po sipkavom snegu. Vratar zatvori vrata.
Prozori se zamračiše. Herman poče obilaziti oko opustele kuće: kad je
prišao fenjeru i pogledao u časovnik, bilo je jedanaest časova i
dvadeset minuta. On je ostao pod fenjerom, s pogledom uperenim u
kazaljku na časovniku; čekao je da protekne određeno vreme. Tačno
u jedanaest i po časova Herman je ušao u grofičinu palatu i popeo se
u jako osvetljen trem, u kome nije bilo vratara. Herman ustrča uza
stepenice, otvori vrata od predsoblja i vide slugu kako spava pod
svetiljkom, u staroj, prljavoj naslonjači. Hitrim i odlučnim korakom
Herman prođe pored njega. Salon i gostinska soba bili su mračni.

213
Lampa iz predsoblja jedva ih je osvetljavala. Herman je ušao u
spavaću sobu. Pred okvirom, punim starinskih ikona, gorelo je
kandilo od zlata. Oveštale naslonjače i divani pretrpani perjanim
jastučićima, s izlizanom pozlatom, stajali su u nekoj tužnoj simetriji
kraj zidova, obloženih kineskim tapetima. Na zidu su visila dva
portreta koje je radila u Parizu M-me Lebren. Na jednom je bio
naslikan rumen i pun čovek četrdesetih godina, u svetlozelenom
mundiru i sa zvezdom; na drugom — mlada lepotica s orlovskim
nosom, zalizane kose na slepim očima i sa ružom u napudrovanoj
kosi. Iz svih kutova štrčale su pastirke od porculana, stoni časovnici
— izrade slavnoga Leroja, kutijice, kocke za igru, lepeze i različne
sitnice za dame, pronađene krajem prošloga stoleća kad i
Mongolfijeov balon i Mesmerov magnetizam. Herman je otišao iza
zaslona, gde je stajala mala gvozdena postelja; desno su bila vrata koja
su vodila u kabinet, a levo — druga, u hodnik. Herman ih otvori i
spazi uske, zavojite stepenice koje su vodile u sobu sirote vaspitanice
... Ali on se vrati i uđe u mračni kabinet.
Vreme je sporo odmicalo. Svuda je carevala tišina. U gostinskoj sobi
izbi ponoć, a zatim po ostalim sobama časovnici jedan za drugim
objaviše dvanaest — i sve opet umuče. Herman je stajao, naslonjen na
hladnu peć. Bio je miran; srce mu je kucalo ravnomerno, kao u čoveka
koji se odlučio da učini nešto opasno, ali preko potrebno. Na
časovnicima izbi jedan, pa dva časa posle pola noći — i on začu izda-
leka tandrkanje kola. Uzbuđenje ovlada njime i protiv njegove volje.
Karuce stigoše i zaustaviše se. On ču kako lupnu papuča spuštena na
kolima. Po kući se ustumaraše. Čeljad se rastrča, glasovi se razlegoše
i kuća se rasvetli. U spavaću sobu dojuriše tri stare sobarice, a zatim
uđe grofica, jedva živa i klonu u volterovsku naslonjaču. Herman je
virio kroz pukotinu; Lizaveta Ivanovna prođe kraj njega. Herman je
čuo kako se užurbano penje uza svoje stepenice. U njegovom srcu
odjeknu nešto kao griža savesti, ali opet umuče. Stajao je kao kip.
Grofica se poče svlačiti pred ogledalom. Pošto su joj razvezali
kapicu, ukrašenu ružama, skinuli su napudrovanu vlasulju s njene
sede i kratko ošišane kose. Čiode su kao kiša daždile oko nje. Žuta
haljina, izvezena srebrom, pala je kraj njenih podnadulih nogu.
Herman je bio svedok odvratnih tajni njene toalete; najzad grofica osta
u spavaćici i noćnoj kapici: u ovoj opremi koja je više priličila njenoj

214
starosti, ona se činila manje strašna i ružna.
Kao i sve stare ljude, groficu je mučila nesanica. Onako svučena,
sela je kraj prozora u volterovsku naslonjaču i otpustila sobarice. Izneli
su sveće i u sobi je opet škiljilo samo kandilo. Grofica je sedela sva
žuta, žvakoljeći opuštenim usnama i ljuljajući se desno i levo. U
njenim mutnim očima nije se ogledala nijedna misao; gledajući je,
čovek bi mogao pomisliti da se strašna starica ne ljulja po svojoj volji,
nego pod uticajem neke tajne galvanske sile.
Najednom se to mrtvo lice neverovatno izmeni. Usne prestadoše
da žvakolje, a oči oživeše: pred groficu je stao nepoznat čovek.
— Ne bojte se, zaboga, ne bojte se! — reče on tihim, ali
razgovetnim glasom. — Nemam namere da vam učinim nikakvo zlo;
došao sam da vas zamolim za jednu dobrotu.
Starica ga je ćuteći gledala i kao da ga nije čula. Hermanu se učini
da je gluva, te se naže do samog njenog uha i ponovi joj svoje reči.
Starica je i dalje ćutala. Herman produži:
— Vi možete da me usrećite i to vas neće ništa stajati: ja znam da
ste vi u stanju da pogodite tri karte uzastopce ...
Herman zastade. Izgledalo je da je grofica shvatila šta od nje hoće i
kao da je tražila reči da odgovori.
— To je bila šala — reče ona najzad — kunem vam se da je bila
šala!
— Time se ne šali — odgovori Herman ljutito. — Setite se
Čaplickog, kome ste pomogli da povrati pare.
Moglo se videti da se grofica zbunila. Na licu joj se ukaza jako
duševno uzbuđenje, ali je odmah utonula u pređašnju neosetljivost.
Herman produži:
— Možete li mi otkriti te tri sigurne karte? Grofica je ćutala, a
Herman je nastavljao:
— Za koga čuvate svoju tajnu? Za unuke? Oni su bogati i bez
toga; ta oni i ne znaju vrednost novca... Ni rasipniku neće pomoći vaše
tri karte. Ko ne ume da čuva dedovinu, umreće ionako u bedi, pa ma
kakve mu nečiste sile pomagale. Ja nisam rasipnik; znam vrednost
novca. Vaše tri karte kod mene ne bi propale. Dakle! ...
On je zastao i dršćući iščekivao njen odgovor. Grofica je ćutala;
Herman pade na kolena.
— Ako vam je ikada — reče on — srce osećalo šta je ljubav, ako

215
se sećate njenih zanosa, ako ste se bar jedanput nasmešili na plač
novorođenog sina, ako je ikad ma kakav ljudski osećaj zatrepereo u
vašim grudima, zaklinjem vas osećajima supruge, ljubavnice, majke,
svim što je sveto u životu, ne odbijajte mi molbu! otkrite mi svoju
tajnu! šta će vam ona? ... Možda je ta tajna u vezi s nekim strašnim
grehom, sa gubitkom večnoga blaženstva, ugovor sa đavolom... Ta
pomislite: vi ste stari, nećete dugo još živeti, ja pristajem da uzmem
greh vaš na svoju dušu. Otkrite mi samo svoju tajnu. Pomislite da je
sreća jednoga čoveka u vašim rukama; da neću samo ja, nego da će i
deca moja, unuci i praunuci, blagosiljati vašu uspomenu i štovati je
kao svetinju ...
Starica ne odgovaraše nijednom reči.
Herman se podiže.
— Ti, matora veštice! — reče, stisnuvši zube. — Ta nateraću ja
tebe da mi odgovoriš!
Posle tih reči on izvuče iz džepa pištolj.
Kad je ugledala pištolj, grofica se po drugi put jako uzbudi. Ona
zaturi glavu i podiže ruke kao da hoće da se zaštiti od metka... Zatim
pade nauznak... i osta nepomična.
— Prestanite s tim detinjarijama — reče Herman i zgrabi je za
ruku. — Pitam vas poslednji put: hoćete li da mi otkrijete vaše tri
karte? Da ili ne?
Grofica ne odgovori. Herman shvati da je mrtva.

IV

7 mai 18**
Homme, sans moeurs et
religion!60
Iz nečijeg dopisivanja

Lizaveta Ivanovna sedela je u svojoj sobi, još u balskoj haljini,

utonula u duboke misli. Kad se vratila kući, ona je požurila da otpusti
sanjivu služavku, koja je kao od bede htela da je usluži. Rekla joj je da

60 čoveče, bez morala i vere!

216
će se sama svući i dršćući je ušla u svoju sobu; nadala se da će tamo
zateći Hermana, ali je želela da ga ne nađe. Na prvi pogled, ona se
uveri da nije tu; bila je zahvalna sudbini što su prepreke omele njihovo
viđenje. Nije se svukla; sela je i počela da se priseća svih okolnosti,
zbog kojih je u tako kratkom roku tako daleko zabrazdila. Nisu prošle
ni tri nedelje od onoga časa kad je prvi put spazila mladića s prozora,
a već se s njim dopisuje, i on već uspeva da izmami od nje noćni
sastanak! Njegovo je ime znala samo zbog toga što se na nekim
pismima potpisao; nikad s njim nije progovorila niti mu čula glasa,
nikad nije čula za njega... sve do ove večeri. Čudna stvar! To veće, na
balu, Tomski, koji se durio na mladu kneginjicu Polinu *** što kao
obično ne koketuje s njim, želeo je da joj se osveti, te se pokazivao
prema njoj ravnodušan; zato je pozvao Lizavetu Ivanovnu i s njom
igrao beskrajnu mazurku. Za sve vreme se šalio s njom zbog njene
naklonosti prema inženjerskim oficirima i uveravao je da zna mnogo
više nego što ona misli; neke od njegovih šala bile su tako zgodno
podešene da je Lizaveta Ivanovna više puta pomislila da on zaista zna
za njenu tajnu.
— Od koga vi sve to znate? — upita ga ona, smejući se. Tomski
odgovori:
— Od jednoga prijatelja poznate vam ličnosti, jednog
izvanrednog čoveka.
— Ko vam je taj izvanredni čovek?
— Zove se Herman.
Lizaveta Ivanovna ništa ne odgovori, ali joj se i ruke i noge
ohladiše.
— Taj Herman je — nastavi Tomski — zaista romantična osoba:
profil mu je kao u Napoleona, a duša mefistovska. Mislim da na svojoj
savesti nosi bar tri zločina. Ala ste vi prebledeli! . . .
— Boli me glava... Pa šta vam je rekao taj Herman, ili kako mu je
već ime?
— Herman je vrlo nezadovoljan svojim prijateljem: on veli da bi
na njegovom mestu postupio sasvim drugačije... štaviše, ja mislim da
je sam Herman bacio oko na vas, jer po svemu sudeći nimalo nije
ravnodušan kad sluša ljubavne izlive svoga prijatelja.
— Ali gde je to on mene video?
— U crkvi možda, ili u šetnji! ... Bog će ga znati! Možda u vašoj

217
sobi dok ste spavali: ta on je sposoban za sve ...
Tri dame koje im priđoše s pitanjima — oubli ou regret 61 —
prekinuše razgovor koji je Lizaveti Ivanovnoj postajao tako bolno
zanimljiv.
Dama koju je izabrao Tomski bila je baš kneginjica *** koja je stigla
da se s njim objasni dok se s njim okretala u krugu i još jednom obrnula
pred svojom stolicom. Kad se vratio na svoje mesto, Tomski već nije
mislio ni o Hermanu ni o Lizaveti Ivano vnoj. Ona je mnogo želela da
nastavi prekinuti razgovor, ali se mazurka završi, a ubrzo posle toga i
stara grofica pođe sa bala.
Reči Tomskoga bile su samo pusto naklapanje uz mazurku, ali se
one duboko usekoše u dušu mlade sanjalice. Portret koji je nagovestio
Tomski slagao se sa slikom koju je ona u svojoj mašti načinila. Pod
uticajem najnovijih romana ovo, već svakom znano lice, plašilo ju je i
ovladavalo njenom maštom. Ona je sedela, prekrstivši obnažene ruke,
a glavu, još ukrašenu cvećem, beše spustila na razgolićena prsa...
Odjednom se vrata otvoriše i Herman uđe. Ona zadrhta ...
— Gde ste vi to bili? — upita uplašeno, šapatom.
— U spavaćoj sobi kod stare grofice — odgovori Herman — baš
sad idem od nje. Grofica je umrla.
— Bože moj!... Šta kažete!...
— I čini mi se — produži Herman — da sam ja izazvao njenu
smrt.
Lizaveta Ivanovna pogleda ga sva u strahu i u njenoj duši
odjeknuše reči Tomskoga: Taj čovek nosi najmanje tri zločina na svojoj
savesti! Herman sede na prozor kraj nje i sve joj ispriča.
Lizaveta Ivanovna ga je slušala sva užasnuta. Sva ona strasna
pisma, ona vatrena preklinjanja, ono drsko, uporno trčanje za njom,
sve to, dakle, nije bila ljubav! Pare, eto za čim je žednela njegova duša!
Sirota grofičina vaspitanica nije mogla da utoli njegove želje i da ga
usreći! Ona je bila, dakle, samo šlepa pomoćnica jednog zločinca koji
je ubio njenu staru dobrotvorku! ... I ona gorko zaplaka kajući se
bolno, ali kasno. Herman ju je posmatrao ćuteći: i njemu se srce kidalo,
ali ni suze nesrećne devojke ni divna lepota njenoga jada ne dirnuše
njegovu surovu dušu. Misleći na mrtvu staricu on nije osećao grižu

61 Zaborav ili žaljenje? (Društvena igra.)

218
savesti. Jedno ga je samo mučilo: nepovratno izgubljena tajna, od koje
se nadao bogatstvu.
— Vi ste čudovište! — reče mu najzad Lizaveta Ivanovna.
— Pa ja nisam želeo njenu smrt — odgovori Herman — moj
pištolj nije nabijen.
Zaćutali su.
Zora je rudela. Lizaveta Ivanovna ugasi sveću koja je dogorevala:
bleda svetlost obasja njenu sobu. Ona obrisa uplakane oči i pogleda
Hermana: on je sedeo na prozoru, skrštenih ruku i strašno natmuren.
U tom je stavu jako podsećao na portret Napoleonov. Ova sličnost
porazi strahovito Lizavetu Ivanovnu.
— Kako ćete izići iz kuće? — reče naposletku Lizaveta Ivanovna.
— Mislila sam da vas sprovedem tajnim stepenicama, ali bi trebalo
proći pored grofičine spavaće sobe, a ja se plašim.
— Recite mi kako ću naći te tajne stepenice, pa ću sam izići.
Lizaveta Ivanovna se diže, uze ključ iz ormana i, dajući ga
Hermanu, potanko mu objasni kako će izići. Herman steže njenu
hladnu, mlitavu ruku, poljubi je u pognutu glavu i izađe.
Spustivši se zavojitim stepenicama, on ponovo uđe u grofičinu
sobu. Mrtva starica sedela je sva skočanjena; na licu joj se ogledao
dubok mir. Herman zasta pred njom i dugo ju je posmatrao, kao da je
želeo da se uveri o strašnoj istini; najzad uđe u kabinet, napipa ispod
tapeta vrata i poče da silazi mračnim stepenicama, obuzet neobičnim
osećanjem. Tim istim stepenicama — mislio je on — možda se,
šezdeset leta ranije, prikradao u ovu istu spavaću sobu, i u ovaj isti
čas, mladi srećnik u vezenom kaputu, očešljan a l’oiseau royal, 62
pritiskujući na grudi svoj trorogi šešir; on je sad već odavno istrunuo
u grobu, a i srce njegove prestarele ljubavnice, eto, danas presta da bije
...
Pri dnu stepenica Herman pronađe vrata, otvori ih istim ključem i
nađe se u prolaznom hodniku kojim iziđe na ulicu.

62 Poput ždrala

219
 V

Te noći pojavi se preda mnom

pokojna baronica fon B***.
Bila je sva u belom i rekla mi je:
»Dobar dan, gospodine savetniče!«
Svedenborg

Tri dana posle ove kobne noći, u devet časova u jutru, Herman se
uputi u *** manastir, gde je trebalo da se opoje telo preminule grofice.
Nije osećao kajanje, ali ipak nije mogao da uguši sasvim glas savesti
koji mu je govorio: Ti si babin ubica! U njega je bilo malo prave vere,
ali je bilo mnogo praznoverice. Verovao je da mrtva grofica može
kobno uticati na njegov život, i zato je odlučio da ode na njenu sahranu
da bi izmolio od nje oproštaj.
Crkva je bila dupke puna. Herman se jedva progurao kroz silan
svet. Kovčeg je ležao na bogatom postolju pod baldahinom od kadife.
Pokojnica je počivala u njemu ruku prekrštenih na grudima, u
čipkanoj kapici i u beloj atlasnoj haljini. Oko nje je stajala njena čeljad;
sluge u crnim kaputima, s grbovima na trakama o ramenima i sa
svećama u rukama, a srodnici u dubokoj crnini — deca, unuci i
praunuci. Niko nije plakao; ta suze bi bile — une affectation.63 Grofica
je bila i suviše stara da bi njena smrt ikoga mogla iznenaditi; njeni su
je rođaci odavno smatrali pokojnicom. Neki mladi vladika izgovorio
je posmrtno slovo. Prostim i dirljivim rečima prikazao je on mirno
umiranje pravednice, koja se dugo godina tiho i ganutljivo pripremala
za hrišćansku smrt. »Anđeo smrti zateče je budnu,« rekao je govornik,
»kako sa blagim mislima očekuje ponoćnoga ženika.« Služba se završi
u nekoj svečanoj tuzi. Prvo su prišli rođaci da se oproste s mrtvim
telom. Zatim krenuše i mnogi među prisutnima koji su došli da se
poklone onoj koja je toliko dugo učestvovala u njihovim taštim
zabavama. Posle njih priđe i sva domaća posluga. Najzad se približi i
stara pratilja, pokojničina vršnjakinja. Dve mlade devojke vodile su je

63
Izveštačenost

220
ispod ruke. Ona nije imala snage da se prikloni do zemlje, ali je jedina
ona prolila nekoliko suza kad je ljubila hladnu ruku svoje gospođe.
Posle nje se i Herman odluči da priđe kovčegu. Poklonio se do zemlje
i nekoliko je trenutaka ležao na hladnom podu, posutom jelovim
iglicama. Najzad se digao, bled koliko i pokojnica, te se popeo na
stepenice postolja i poklonio ... U taj mah mu se učini da ga je
pokojnica podrugljivo pogledala, žmireći jednim okom. Herman se
naglo trže, ustuknu i pade nauznak na zemlju. Podigoše ga. U isti mah
izneše i Lizavetu Ivanovnu, onesveslu, u predvorje. Ova epizoda
pomuti za nekoliko minuta svečanost sumornoga obreda. Među
prisutnima razleže se potmulo mrmljanje, a mršavi komornik, bliski
srodnik pokojničin, šanu na uho nekom Englezu, koji je stajao kraj
njega, da je mladi oficir njen vanbračni sin, na šta Englez hladno
odgovori: Oh?
Herman je bio čitav taj dan do krajnosti rastrojen. Za ručkom u
samotnoj gostionici pio je, preko običaja, suviše, nadajući se da će tako
zataškati unutrašnje uzbuđenje. Ali je vino još više raspaljivalo
njegovu uobrazilju. Vrativši se kući, on leže onako obučen na postelju
i čvrsto zaspa.
Probudio se duboko u noć: mesec je obasjavao njegovu sobu.
Pogledao je na časovnik: bilo je četvrt do tri. San ga prođe; seo je na
krevet i mislio o pogrebu stare grofice.
U taj tren kao da neko s ulice zaviri kroz njegov prozor i odmah
ode. Herman na to ne obrati nikakve pažnje. Malo posle čuo je kako
se otvaraju vrata u prednjoj sobi. Herman pomisli da se to njegov po-
silni vraća, pijan kao i obično, iz noćne šetnje. Ali je čuo nepoznate
korake: neko je išao, vukući tiho papuče po podu. Otvorila su se vrata
i ušla je neka žena u beloj haljini. Hermanu se učini da je to njegova
stara dadilja i začudi se šta je to goni da dolazi u tako pozno doba. Ali
bela žena, kao da se nečujno klizala, nađe se odjednom pred njim — i
Herman poznade groficu.
— Dolazim ti protiv svoje volje — reče ona odlučnim glasom — ali
mi je naređeno da ispunim tvoju molbu. Trojka, sedmica i kec dobijaće
ti jedno za drugim, ali za dvadeset i četiri časa smeš igrati samo na
jednu kartu, a posle, čitavog svog života da više ne igraš! Praštam ti
svoju smrt ako se oženiš mojom vaspitanicom Lizavetom Ivanovnom
...

221
 Posle ovih reči ona se tiho okrenula, pošla vratima i iščezla, vukući
papuče. Herman ču kako se zalupiše vrata od predsoblja i vide kako
je neko opet zavirio kroz njegov prozor.
Herman nije mogao dugo da se pribere. Izišao je u drugu sobu.
Njegov posilni spavao je na podu; Herman ga jedva probudi. Posilni
je kao i uvek bio pijan, te od njega nije ništa mogao saznati. Vrata od
predsoblja bila su zaključana. Herman se vrati u svoju sobu, zapali
sveću i zabeleži šta mu se prividelo.

VI

— Atande!64
— Kako ste smeli da mi
kažete atande?
— Vaša preuzvišenosti, ta
ja sam rekao atande,
milostivi gospodaru!

Dve nepromenljive zamisli ne mogu zajedno u isto vreme postojati

u moralnoj prirodi, onako isto kao što ni dva tela ne mogu u fizičkom
svetu da zauzimaju isto mesto. Trojka, sedmica, kec — potisnuše
ubrzo u Hermanovoj mašti lik mrtve starice. Trojka, sedmica, kec —
nisu mu izlazili iz glave i stalno su lebdeli na njegovim usnama. Kad
bi ugledao mladu devojku, govorio bi: — Ala je stasita! Prava crvena
trojka! — Kad bi ga pitali koliko je časova, odgo varao bi: — Pet minuta
do sedmice. — Svaki pupav muškarac podsećao ga je na keca. Trojka,
sedmica, kec — progonili su ga i u snu u svima mogućim oblicima.
Trojka je cvetala pred njim kao veliki divni cvet, sedmica mu se
priviđala kao vrata u gotskom stilu, a kec kao golem pauk. Sve
njegove misli sliše se u jednu: da se posluži tajnom koja ga je skupo
stala. Počeo je da pomišlja na ostavku i na putovanja. Hteo je da u
javnim kockarnicama po Parizu otme blago od zamađijane Fortune.
Slučaj ga je oslobodio tih briga.

64 Fonetički napisana francuska reč attendez, pričekajte.

222
 U Moskvi se našla družina bogatih kartaša; na čelu im je bio slavni
Čekalinski, koji je sav svoj vek proveo s kartama u ruci, te je u svoje
vreme stekao milione, dobijajući menice, a gubeći gotov novac.
Dugogodišnje iskustvo pribavilo mu je poverenje drugova, a
gostoprimljivim domom, čuvenim kuvarom, ljubaznošću i veselošću
zadobijao je poštovanje u društvu. Kad se pojavio u Petrogradu,
mladež ostavi balove zbog karata i nagrnu k njemu pretpostavljajući
iskušenja kocke čarima ljubakanja. Narumov mu dovede Hermana.
Prošli su kroz niz sjajnih soba u kojima je bilo mnogo učtivih slugu.
Nekoliko generala i tajnih savetnika igralo je vista; mladići su sedeli
izvaljeni po kadifenim divanima, jeli sladoled i pušili na lule. U
gostinskoj sobi, za dugačkim stolom, oko koga se tiskalo dvadesetak
igrača, sedeo je domaćin i držao banku. Bio je to čovek šezdesetih
godina, dostojan poštovanja; glava mu je bila obrasla srebrnom sedom
kosom, puno i sveže lice kazivalo je dobrodušnost, a oči koje su
blistale oživljavao je stalni osmejak. Narumov mu predstavi Hermana.
Čekalinski mu prijateljski steže ruku, zamoli ga da se oseća kao kod
svoje kuće, pa produži igru.
Partija se otegla. Na stolu je bilo više od trideset karata. Čekalinski
bi pričekao posle svakoga deljenja da bi igračima dao vremena da se
snađu, zapisivao bi gubitak, učtivo saslušavao njihove želje i još
učtivije odbijao suvišnu kartu koju bi pružila rasejana ruka. Najzad se
ta partija završi. Čekalinski promeša karte i spremi se da počne novu.
— Dopustite da i ja stavim kartu — reče Herman, pruživši ruku
iza nekog debeloga gospodina koji je takođe onde igrao.
Čekalinski se osmehnu i pokloni se ćuteći, čime je dao na znanje da
učtivo pristaje. Narumov, smejući se, čestita Hermanu što je prekinuo
svoj dugotrajni post i zažele mu srećan početak.
— Polazim! — reče Herman i napisa kredom svotu iznad svoje
karte.
— S koliko, milostivi gospodine? — žmirkajući upita bankar u
igri — oprostite, gospodine, ne vidim dobro.
— Četrdeset sedam hiljada — odgovori Herman.
Na te reči sve se glave odjednom okrenuše i sve upraviše oči u
Hermana.
— Ta on je sišao s uma! — pomisli Narumov.
— Dopustite da vas podsetim — reče Čekalinski sa svojim

223
nepromenljivim osmejkom — da je vaš ulog i suviše velik: ovde još
niko nije stavio više od dvesta sedamdeset pet odjednom.
— Pa šta je s tim — odgovori Herman — hoćete li tući moju kartu
ili nećete?
Čekalinski se pokloni s onim istim izrazom pokornog pristanka kao
maločas i reče:
— Hteo sam samo da vas upozorim, pošto sam udostojen
poverenja svojih drugova, da delim karte samo za gotov novac.
Naravno, ja sam lično uveren da je dovoljna vaša reč, ali zbog reda u
igri i obračuna, molim vas da stavite novac na kartu.
Herman izvadi iz džepa ček i dade ga Čekalinskom koji ga brzo
razgleda i stavi na Hermanovu kartu. Zatim poče deliti. Desno pade
devetka, a levo trojka.
— Dobija! — reče Herman i pokaza svoju kartu. Među igračima
zažubori šaputanje. Čekalinski se namršti, ali se osme jak istog časa
ponovo pojavi na njegovom licu.
— Izvolite li da primite? — upita on Hermana.
— Najlepše vas molim.
Čekalinski izvadi iz džepa nekoliko čekova i odmah se obračuna.
Herman uze svoj novac i udalji se od stola. Narumov nije mogao da
se pribere od čuda. Herman popi čašu limunade i uputi se kući.
Sledećeg večera on se ponovo pojavi kod Čekalinskoga. Domaćin
je delio karte. Herman priđe stolu i igrači mu odmah načiniše mesto.
Čekalinski mu se ljubazno pokloni.
Herman sačeka novu partiju, stavi kartu i metnu na nju svojih
četrdeset sedam hiljada, zajedno s jučerašnjim dobitkom.
Čekalinski poče da deli karte. Žandar pade desno, a sedmica levo.
Herman pokaza sedmicu.
Svi uzviknuše. Čekalinski se očevidno zbunio. Izbrojao je
devedeset četiri hiljade i dao ih Hermanu, a ovaj ih hladnokrvno uze
i odmah ode.
I drugog večera Herman se opet pojavi za stolom. Svi su ga
očekivali. Generali i tajni savetnici prestadoše da igraju vista kako bi
pratili tu tako neobičnu igru. Mladi oficiri poskakaše sa divana, pa se
čak i svi poslužitelji sakupiše u gostinskoj sobi. Svi opkoliše Hermana.
Ostali igrači nisu ni metali svojih karata, nestrpljivo iščekujući kako će
on završiti igru. Herman je stajao kod stola spreman da jedini igra

224
protiv Čekalinskoga koji se i dalje osmehivao, mada je bio prebledeo.
I jedan i drugi raspečatiše karte. Čekalinski ih promeša. Herman
izvuče i stavi svoju kartu na sto. Sve je ovo ličilo na dvoboj. Oko njih
je bila duboka tišina.
Čekalinski poče da deli karte, a ruke su mu drhtale. Desno je pala
dama, a levo kec.
— Kec dobija! — reče Herman i pokaza svoju kartu.
— Vaša je dama izgubila — reče na to ljubazno Čekalinski.
Herman uzdrhta: doista, umesto keca on je držao u rukama pikovu
damu. Nije verovao svojim očima i nije mogao da pojmi kako se to
prevario.
U tom trenutku učini mu se da je pikova dama zaškiljila očima i
nasmešila se. Zaprepastila ga je neobična sličnost...
— Baba! — povika on u strahu.
Čekalinski privuče sebi dobiveni novac. Herman je stajao kao
ukopan, a kad se udaljio od stola, nasta bučan razgovor.
— Vanredno je igrao! — govorili su igrači. Čekalinski ponovo
promeša karte i igra se produži.
Kraj
Herman je poremetio pameću. Nalazi se u Obuhovskoj bolnici, u
sobi broj sedamnaest, ne odgovara ni na jedno pitanje i mrmlja
neobično brzo:
— Trojka, sedmica, kec! Trojka, sedmica, dama! ... Lizaveta
Ivanovna udala se za jednog veoma prijatnog mladića; on negde služi
i ima prilično imanje. Sin je bivšeg upravitelja stare grofice. Kod
Lizavete se vaspitava neka siromašna rođaka.
Tomski je postao konjički kapetan i oženio se kneginjom Polinom.

225
KRDŽALIJA
Povest

226
 Krdžalija je rodom bio Bugarin. Krdžalija na turskom jeziku znači
vitez, junak. Pravo ime mu ne znam.
Zbog svojih nedela Krdžalija je bio strah i trepet u čitavoj Moldaviji.
Da bih vam dao neki pojam o njemu, ispričaću jedan njegov podvig.
Jedne noći, on i Arbanas Mihailaki zajedno napadoše neko bugarsko
naselje. Zapalili su ga s kraja na kraj i počeli da obilaze kolibu po
kolibu. Krdžalija je klao, a Mihailaki pljačkao. Obojica su vikali:
Krdžalija! Krdžalija! — i celo selo se razbeža.
Kada je Aleksandar Ipsilanti oglasio ustanak i počeo sakupljati
vojsku, Krdžalija mu je doveo nekoliko svojih starih drugova. Čemu
Heterija65 upravo teži, njima nije bilo baš jasno, ali je vojevanje bilo
zgoda da se čovek obogati na račun Turaka a možda i Moldavaca — i
to im se činilo jasno.
Aleksandar Ipsilanti lično je bio hrabar, ali nije imao sposobnosti
za ulogu koje se tako vatreno i neoprezno prihvatio. Nije umeo da
priđe ljudima koje je imao da vodi. Oni nisu imali ni poštovanja ni
poverenja prema njemu. Posle nesrećne bitke u kojoj je izginuo cvet
grčke omladine, Jordać Olimbioti mu je savetovao da se ukloni, a sam
preuze vodstvo. Ipsilanti prebeže preko austrijske granice, odakle je
prokleo ljude koje je nazivao neposlušnima, kukavicama i huljama.
Ove kukavice i hulje, međutim, gotovo sve su izginule u zidinama
manastira Seku ili na obalama Pruta, očajno se odupirući desetostruko
jačem neprijatelju.
Krdžalija se nalazio u odredu Đorđa Kantakuzina, o kome se može
ponoviti ono što je rečeno o Ipsilantiju. Uoči bitke kod Skuljana
Kantakuzin je zatražio od ruskih vlasti da mu dopuste da se skloni u
naš karantin. Odred je ostao bez vođe, a Krdžalija, Safijanos,
Kantagoni i ostali nisu osećali nikakve potrebe da imaju vođu.
Kako izgleda, još niko nije izneo dirljivu istinu bitke pod
Skuljanima. Zamislite sedam stotina ljudi, Arbanasa, Grka, Bugara i
svakojakog ološa, koji nema pojma o vojnim veštinama, a odstupa
ispred petnaest hiljada turskih konjanika. Ovaj se odred beše pribio
uza samu obalu Pruta i postavio ispred sebe dva mala topa, nađena u

65 Revolucionarno grčko tajno udruženje za oslobođenje Grčke i Balkana od Turaka.

227
Jašu, u kneževom dvorištu, iz kojih se, nekada, pucalo prilikom gozbi
o imendanu. Turci su hteli da ih biju kartečom, ali nisu smeli bez
dopuštenja ruskih vlasti: karteč bi svakako preletao na našu obalu.
Načelnik karantina (danas već pokojnik), koji je četrdeset godina
služio u vojsci, nije otkad se rodio, čuo zviždanje granata, ali mu ovde
bog dade da ih čuje. Nekoliko ih prozvižda pored njegovih ušiju.
Starčić se strašno razgnevi i izgrdi zbog toga majora lovačkog
pešadijskog puka, koji se nalazio u karantinu. Major, ne znajući šta da
radi, otrčao je na reku, gde su na drugoj obali delibaše igrale konje, i
zapretio im prstom. Delibaše, videći to, okrenuše se i odjuriše, a za
njima i cela turska četa. Major koji je zapretio prstom zvao se
Horčevski. Ne znam šta je bilo s njim.
Drugog dana Turci ipak napadoše heteriste. Pošto nisu smeli da
upotrebljavaju ni karteče ni topovsku đulad, oni su odlučili, protivno
svojim običajima, da dejstvuju hladnim oružjem. Bitka je bila strašna.
Seklo se jataganima. Kod Turaka su primećena koplja, kojih dotle u
njih nije bilo: ta koplja su bila ruska. Nekrasovci 66 su se borili u
njihovim redovima. Heteristi, sa dopuštenjem našeg gospodara, mogli
su preći Prut i skloniti se u naš karantin. I tako počeše da prelaze.
Kantagoni i Safijanos ostadoše poslednji na turskoj obali. Krdžalija,
ranjen uoči toga dana, ležao je već u karantinu. Safijanos pogibe.
Kantagoni, čovek vrlo debeo, bio je ranjen kopljem u trbuh. On
jednom rukom diže sablju, drugom se uhvati za neprijateljsko koplje,
zari ga dublje u sebe, i tako je mogao dohvatiti sabljom svoga ubicu, s
kojim zajedno pade.
Bilo je sve svršeno. Turci ostadoše pobednici. Moldavija je bila
očišćena. Oko šest stotina Arbanasa rasu se po Besarabiji; ne znajući
čime da se ishrane, oni su ipak bili zahvalni Rusiji što ih je spasla.
Živeli su na dokolici, ali ipak ne kao propalice. Mogli su se uvek videti
po kavanama poluturske Besarabije, sa dugim čibucima u ustima,
kako srču jaku kafu iz malenih šoljica. Njihovi izvezeni džemadani i
crveni opanci sa šiljatim vrhom počeli su se već habati, ali njihov
ćubasti fes ipak je još stajao nakrivo, a jatagan i pištolji virili su još iz
širokih silava. Niko se nije na njih tužio. Nije se moglo čak ni pomisliti
da su ti mirni siromasi one čuvene moldavske klefte, drugovi strašnog

66 Grupa kozaka koja se iz političko-verskih razloga iselila iz Rusije i prešla u tursku službu.

228
Krdžalije, i da se čak i on nalazi među njima. Paša koji je upravljao u
Jašu saznade za to i, na osnovu ugovora o miru, zatraži od ruskih
vlasti da mu izdadu razbojnika. Policija poče da se raspituje.
Doznadoše da se Krdžalija doista nalazi u Kišinjevu. Našli su ga u kući
nekog odbeglog kaluđera, uveče za večerom, kako sa sedam drugova
sedi u pomrčini.
Krdžaliju zatvoriše. Nije krio istinu i priznade da je on Krdžalija.
»Ali«, dodao je on, »otkako sam prešao Prut, nisam digao ni zrna sa
tuđega imanja, nisam uvredio ni poslednjeg Ciganina. Za Turke,
Moldavce, za Vlahe jesam razbojnik, ali za Ruse sam gost. Kada je
Safijanos, potrošivši svu svoju municiju, došao k nama u karantin,
skupljajući od ranjenika, za poslednje metke, dugmad, eksere, lančiće
i ukrase sa jatagana, dao sam mu dvadeset srebrnih bešluka i ostao
sam bez novaca. Bog vidi da ja, Krdžalija, živim od milostinje! Zašto
sada hoće Rusi da me predadu mojim neprijateljima?« Posle toga
Krdžalija ućuta i mirno očekivaše rešenje svoje sudbine.
Nije ga dugo čekao. Vlast nije obavezna da gleda na razbojnike
romantičarski i ubeđena da je zahtev ispravan, odlučila je da pošlje
Krdžaliju u Jaš.
Jedan čovek od uma i srca, u to vreme neznatni mladi činovnik, a
koji sada zauzima vidno mesto, živo mi je opisao njegov odlazak. Na
vratima zatvora stajale su poštanske karuce. (Možda ne znate šta su to
karuce? To su niska pletena kola, u koja se još nedavno uprezalo šest
do osam raga. Brkati Moldavac, sa šubarom od ovčije kože, sedeći na
jednoj od tih raga, s vremena na vreme bi vikao i pucketao bičem, a
rage su jurile dosta krupnim kasom. Kad bi koji konj počeo sustajati,
on bi ga isprezao uz strašne psovke, ostavljao na putu i nije se više
brinuo o njegovoj sudbini. Kad se bude vraćao, siguran je bio da će ga
naći na istom mestu gde mirno pase na zelenoj livadi. Nije bio redak
slučaj da je putnik pošao iz jedne stanice sa osam, a doputovao sa dva
konja. Tako je bilo pre petnaest godina. Danas su u ruskoj Besarabiji
primili rusku zapregu i ruska seljačka kola.)
Takve karuce su stajale na vratima zatvora godine 1821, jednog od
poslednjih dana septembra. Jevrejke, spuštenih rukava i klepećući
papučama, Arbanasi u svom poderanom i živopisnom odelu, stasite
Moldavke sa crnookom decom na rukama, behu se okupili oko
karuca. Muškarci su ćutali, žene su goreći od nestrpljenja očekivale šta

229
će se dogoditi.
Vrata su se otvorila i nekoliko žandarmerijskih oficira iziđoše na
ulicu: za njima su dva vojnika izvela okovanog Krdžaliju.
Bilo mu je, po svoj prilici, oko trideset godina. Crte njegovog
crnomanjastog lica bile su pravilne i surove. Bio je visok i plećat;
uopšte u njemu se oličavala neobična fizička snaga. Šarena čalma mu
je napola pokrivala glavu, širok pojas obavijao tanki pas; dolama od
teške plave čohe, široki nabori bluze koji padahu do kolena i lepe
papuče behu njegova odeća. Izgled mu je bio ponosan i miran.
Jedan od činovnika, starac crvena lica, u otrcanom mundiru, na
kome su se klatila tri dugmeta, pritisnu olovnim naočarima purpurni
čvor koji mu je zamenjivao nos i poče nešto da čita moldavskim
jezikom. S vremena na vreme on bi oholo pogledao okovanog
Krdžaliju, koga se, očigledno, ticao akt. Krdžalija ga je pažljivo slušao.
Činovnik završi svoje čitanje, savi akt, izdera se strašnim glasom na
narod, naredivši mu da se raziđe — i zapovedi da doteraju karuce.
Tada se Krdžalija okrete njemu i reče mu nekoliko reči na
moldavskom jeziku; glas mu je drhtao, a u licu se beše promenio. On
zaplaka i pade pred noge policijskog činovnika, zvečeći svojim
lancima. Policijski činovnik se uplaši i odskoči od njega; vojnici
htedoše podići Krdžaliju, ali on ustade sam, skupi svoje lance, pope se
u karuce i viknu: »Hajde!« Žandarm sede pored njega, Moldavac
zviznu bičem i karuce se otkotrljaše.
— Šta vam je to govorio Krdžalija? — zapita mladi činovnik
policajca.
— On me je, znate, molio — odgovori policajac smejući se — da
se pobrinem o njegovoj ženi i detetu, koji žive nedaleko od Kilije u
nekom bugarskom selu; on se boji da i oni zbog njega ne nastradaju.
Glup narod, gospodine.
Vrlo me je dirnula priča mladog činovnika. Bilo mi je žao jadnoga
Krdžalije. Dugo nisam znao ništa o njegovoj sudbini. Posle nekoliko
godina, sretoh se s mladim činovnikom. Razgovarali smo o prošlosti.
— Šta je s vašim prijateljem Krdžalijom? — upitao sam ga. — Da
li znate šta je bilo s njim?
— Kako da ne znam — odgovori on i ispriča mi ovo što sleduje.
Pošto su doveli Krdžaliju u Jaš, izvedoše ga pred pašu, koji ga osudi
da ga nabiju na kolac. Izvršenje kazne bilo je odloženo do nekoga

230
praznika. Dotle su ga zatvorili u tamnicu.
Nesrećnika je čuvalo sedam Turaka, ljudi prosti i po duši isti takvi
razbojnici kao i Krdžalija; oni su ga cenili i pohlepno, kao svi istočnjaci,
slušali su njegove čudesne priče. Tako se nevoljnik i njegovi stražari
prisno zbližiše i Krdžalija im jednom reče:
— Braćo! Vreme mi je! Niko ne može izbeći od onoga što mu je
suđeno. Skoro ću se rastati od vas. Želeo bih da vam ostavim nešto za
uspomenu. — Turci naćuliše uši. — Braćo — produži Krdžalija — pre
tri godine, kada sam hajdukovao s pokojnim Mihailakijem,
zakopasmo u polju, nedaleko od Jaša, kotao sa žućacima! Vidim da ni
meni ni njemu neće pripasti to bogatstvo. Neka bude: uzmite ga sebi i
prijateljski ga podelite.
Turci prosto pošašaviše. Počeše da raspravljaju kako će doći do
zakopanog blaga. Mislili, mislili, pa odlučili da ih sam Krdžalija
povede.
Nastade noć. Turci skidoše okove s nesrećnikovih nogu, vezaše mu
konopcem ruke i pođoše s njim iz grada u polje.
Krdžalija ih povede; držeći se jednog pravca, išao je od brežuljka
do brežuljka. Išli su dugo. Najzad se Krdžalija zaustavi kraj jednog
velikog kamena, odmeri dvanaest koraka od njega idući na jug,
trupnu nogom i reče: »Ovde je!«
Turci se rasporediše. Četvorica istrgoše svoje jatagane i počeše
kopati zemlju. Trojica ostadoše na straži. Krdžalija sede na kamen i
poče da posmatra njihov rad.
— Šta je, hoćete li skoro? — upita on. — Iskopaste li?
— Ne — odgovoriše Turci, zapinjući da je znoj sve potokom lio s
njih.
Krdžalija poče da biva nestrpljiv.
— Da čudna naroda! — rekao je. — Ni zemlju ne znaju čestito da
kopaju. Ja bih tu stvar svršio za dva minuta. Deco! Odvežite mi ruke i
dajte jatagan. Turci se zamisliše i počeše se savetovati.
— Pa šta? — odlučiše oni — odvezaćemo mu ruke, daćemo mu
jatagan. Šta može on sam? On je jedan, a nas je sedam. — I tako mu
Turci odrešiše ruke i dadoše jatagan.
Najzad, Krdžalija beše slobodan i naoružan. Šta li je u taj čas
osećao?! ... On brzo poče da kopa, a straža mu pomagaše. Odjednom
zari u jednog od njih svoj jatagan i, ostavivši mu sečivo u grudima,

231
istrže mu iza pojasa dva pištolja. Ostala šestorica, videći da se
Krdžalija naoružao sa dva pištolja, razbežaše se.
Danas Krdžalija hajdukuje oko Jaša. Nedavno je pisao knezu i
tražio od njega pet hiljada leva, preteći mu, ako ih ne preda, da će
zapaliti Jaš i zagnati se do samoga kneza. I pet hiljada leva mu
dostaviše. Šta mislite o Krdžaliji?

232
EGIPATSKE NOĆI

233
 GLAVA PRVA

— Quel est cet homme?

— Ha, c’est un bien grand talent,
il fait de sa voix tout ce qu’il veut. —
Il devrais, bien, madame, s’en
faire une culotte.67

Čarski je bio jedan od starosedelaca Petrograda. Nije mu bilo još ni

trideset godina; nije bio ženjen niti opterećen službom. Njegov pokojni
stric, koji je bio gubernator u dobra vremena, ostavio mu je prilično
imanje. Život mu je mogao biti vrlo ugodan, ali on je, na nesreću, pisao
i objavljivao stihove. U listovima su ga zvali poetom, a u lakejskim
sobama spisateljem.
Bez obzira na velike prednosti kojima se koriste pesnici (valja nam
priznati, osim prava da stave četvrti padež mesto drugoga i još po koje
takozvane pesničke slobode, mi ne znamo ni za kakve prednosti
ruskih pesnika) — bilo kako mu drago, bez obzira na sve moguće
prednosti, ovi su ljudi izloženi velikim neprilikama i neugodnostima.
Najveće i najnepodnošljivije zlo za pesnika je njegovo zvanje i ime
kojim je žigosan i koga se nikad ne može osloboditi. Publika gleda na
njega kao na svoju ličnu svojinu; po njenom mišljenju, on je rođen za
njenu korist i zadovoljstvo. Vrati li se sa sela, ko ga prvi sretne, pita ga:
»Jeste li nam doneli što novo?« Počne li da misli o svojim ličnim
nezgodama, o bolesti nekoga lica koje mu je drago, odmah prostački
osmejak proprati prostački uzvik: »Jamačno nešto stvarate?« Ako se
zaljubi, njegova lepotica kupuje album u engleskom magazinu i već
očekuje elegiju. Ako dođe čoveku, s kojim se gotovo i ne poznaje, da
se s njim porazgovara o važnoj stvari, ovaj već viče svoga sinčića i goni
ga da čita svoje stihove, te mališan gosti stihotvorca svojim
iznakaženim stihovima. A to je još cveće u njegovom zanatu! Kakve li
su tek neprijatnosti? Čarski je priznavao da su mu sve te dobrodošlice,
zapitkivanja, albumi i dečaci tako dojadili da se pokatkad jedva
uzdržavao da ne rekne kakvu grubost.

67Ko je ovaj čovek? — O, to je vrlo veliki talent; on vam čini od svoga glasa što god hoće. — Pa
onda bi valjalo, gospođo, da napravi od njega čakšire.

234
 Čarski je pokušavao na sve moguće načine da se otarasi svoga
nesnosnog imena. Izbegavao je društvo svoje braće literata i više voleo
svetske ljude, čak i najveće praznoglavce. Razgovor mu je bio najobič-
niji i nikad se nije doticao književnosti. U svom odevanju vazda se
držao poslednje mode kao bojažljivi i tašti mladi Moskovljanin koji je,
prvi put otkako se rodio, došao u Petrograd. U njegovom kabinetu,
nakićenom kao spavaća soba neke dame, ništa nije podsećalo na pisca;
knjige se nisu valjale po stolovima i pod njima; divan nije bio isprskan
mastilom; ne beše nigde nereda koji nam kaže da su prisutne muze, a
odsutne metla i četka. Čarski je bio očajan kada bi ga kogod od
njegovih prijatelja iz velikog sveta zatekao s perom u ruci. Teško je
poverovati kakvim se sve sitnicama bavio ovaj čovek, obdaren inače
talentom i dušom. On se pravio čas da je vatren ljubitelj konja, čas
strahovit kockar ili najveći gurman, mada nikada nije mogao
razlikovati brdske konje od arapskih, niti je pamtio adute, a u potaji
više je voleo pečene krompire od svih mogućih pronalazaka francuske
kuhinje. Živeo je vrlo rastrzanim životom; isticao se na svim balovima;
pretovarivao se na svim diplomatskim ručkovima; nijedno soare nije
moglo biti bez njega, kao ni čorba bez mirodije. Ali je ipak bio pesnik
i toj strasti nije mogao odolevati. Kada bi ga spopala napast (kako je
nazivao nadahnuće), Čarski bi se zaključao u svom kabinetu i pisao
od jutra do kasne noći. Priznavao je svojim prisnim prijateljima da je
samo tada znao za pravu sreću. Ostalo vreme je šetao, pravio se važan,
pretvarao se i slušao svaki čas čuveno pitanje: Jeste li napisali štogod
novo?
Jednoga jutra Čarski oseti ono blaženo duševno raspoloženje kada
se slike vaše mašte jasno ocrtavaju pred vama, te nalazite neposredne,
neočekivane reči da oživotvorite svoje snove; kada se stihovi lako nižu
pod vašim perom, a zvučni slikovi lete u susret skladnoj misli. Čarski
je bio uronio svu svoju dušu u slatki zaborav ... ni svet, ni javno
mnenje, ni njegovi lični prohtevi nisu više za njega postojali. Pisao je
stihove.
Odjednom vrata njegova kabineta škripnuše i ukaza se neki
nepoznati lik. Čarski se trže i namršti.
— Ko je to? — upitao je ljutito, proklinjući u sebi svoje sluge koje
nikada nisu sedele u predsoblju.
Nepoznati uđe. Bio je visok, suvonjav, tridesetih godina, po svemu

235
sudeći. Crte njegova crnpurastog lica bile su izrazite; visoko, bledo
čelo, osenčeno crnim pramenovima kose, tamne blistave oči, orlovski
nos i gusta brada kojom behu obrasli žućkasto-crni obrazi, kazivali su
da je stranac. Na njemu je bio crn frak, već izbledeo po šavovima;
pantalone letnje (mada je napolju bila već duboka jesen); pod
otrcanom crnom kravatom na žućkastim grudima njegove košulje
blistao je veštački dragi kamen, a čupav šešir kao da je video i sunce i
kišu. Da ste se sreli s ovim čovekom u šumi, mislili biste da je
razbojnik; u društvu — da je politički zaverenik; u predsoblju — da je
varalica koji trguje eliksirima i otrovom za miševe.
— Šta želite? — upita ga Čarski obraćajući mu se na francuskom
jeziku.
— Signor — odgovori tuđinac, poklonivši se duboko — Lei voglia
perdonar mi si. . .68
Čarski mu ne ponudi da sedne, nego ustade i produži razgovor na
italijanskom.
— Ja sam umetnik iz Napulja — rekao je nepoznati — prilike su
me nagnale da odem iz otadžbine; došao sam u Rusiju, uzdajući se u
svoj talent.
Čarski je pomislio da Napuljac namerava da priredi nekoliko
koncerata na violončelu i da po kućama raznosi svoje karte. Već je hteo
da mu pruži dvadeset pet rubalja i da ga se što pre otrese, ali nepoznati
produži:
— Nadam se, signor, da ćete drugarski pomoći svome sabratu i
uvesti me u kuće u koje i vas primaju. Taštini Čarskoga bilo je
nemoguće naneti veću uvredu. On oholo pogleda ovoga čoveka koji
ga je zvao svojim sabratom.
— Dopustite da vas upitam ko ste vi i za koga me držite? —
upitao ga je, jedva zadržavajući svoje negodovanje.
Napuljac primeti da se naljutio.
— Signor... — odgovori on isprekidano. — Ho creduto ... Ho
sentito... la vostra eccelenza mi perdonera.. .69
— Šta ste želeli? — ponovi suvo Čarski.
— Mnogo sam slušao o vašem talentu, kome se dive, pa sam

68 Gospodine, hoćete li mi oprostiti, ako ...

69 Gospodine, ja sam mislio... učinilo mi se... vaša uzvišenost će mi oprostiti...

236
uveren da ovdašnja gospoda smatraju za čast da učine sve za tako
izvrsnog pesnika — odgovori Italijan — zato sam bio slobodan da vam
se obratim...
— Varate se, signor — prekinuo ga je Čarski — u nas nema
pesničkoga zanimanja. Naši pesnici se ne koriste pokroviteljstvom
gospode: naši pesnici su i sami gospoda, a ako naše mecene (đavo
neka ih nosi!) to ne znaju, tim gore po njih. U nas nema odrpanih opata
koje bi muzičar pozvao s ulice da mu sastave libretto. U nas pesnici ne
idu peške od kuće do kuće, proseći milostinju za sebe. Uostalom,
izgleda da su vam šale radi kazali da sam ja veliki pesnik. Istina je,
napisao sam nekada nekoliko loših epigrama, ali, hvala bogu, sa
gospodom stihotvorcima nemam ničega zajedničkog niti hoću da
imam. Nesrećni Italijan se zbunio. Pogleda oko sebe. Slike, mramorni
kipovi, bronza, skupoceni ukrasi, poredani po policama u gotskom
stilu — sve ga to zaprepasti. Shvatio je da nema ničega zajedničkoga
između naduvenog dandya, 70 koji stoji pred njim sa ćelepušom od
brokata na glavi, u zlatotkanom kućnom ogrtaču od kineske svile,
opasan turskim pojasom, i njega, jadnog putujućeg artista, s
oveštalom kravatom i iznošenim frakom. Izvinio se s nekoliko reči bez
veze i hteo da pođe. Njegov žalostan izgled dirnu Čarskog koji je, i
pored svih mana svoga karaktera, imao dobro i plemenito srce. On se
zastide što se našao povređen u svom samoljublju.
— Kuda ćete? — rekao je Italijanu. — Čekajte... Morao sam da
odbijem nezasluženu titulu i da vam priznam da nisam pesnik. A sad
ćemo da porazgovaramo o vašim poslovima. Spreman sam da vam
budem na usluzi, ukoliko je to samo mogućno. Vi ste muzičar?
— Nisam, eccelenza! — odgovori Italijan. — Ja sam samo jedan
bedni improvizator.
— Improvizator! — uskliknu Čarski, osetivši svu grubost svoga
ponašanja. — Pa što mi niste odmah rekli da ste improvizator? — i
Čarski mu steže ruku s osećanjem iskrenog kajanja.
Njegov prijateljski način ohrabri Italijana. On se prostodušno
raspriča o svojim namerama. Njegov spoljašnji izgled nije varao.
Trebalo mu je novaca, pa se nadao da će u Rusiji nekako popraviti
svoje domaće prilike. Čarski ga je pažljivo saslušao.

70 Gizdavac, kicoš.

237
 — Nadam se — rekao je jadnom umetniku — da ćete imati
uspeha: ovdašnji svet još nikad nije slušao improvizatora. To će
pobuditi radoznalost; doduše, italijanski jezik kod nas nije u običaju;
neće vas razumeti, ali to nije nikakva nesreća; glavno je da budete u
modi.
— Ali ako kod vas niko ne razume italijanski — reče improvizator
i zamisli se — ko će doći da me sluša?
— Doći će, ne bojte se: jedni što su radoznali, drugi da im nekako
prođe veče, treći da pokažu kako razumeju italijanski; ponavljam,
treba samo da ste u modi, a bićete već u modi, evo vam moje ruke.
Čarski se ljubazno rasta s improvizatorom, uze njegovu adresu i. ..
Još iste večeri pođe da se zauzima za njega.

238
 GLAVA DRUGA

I car sam, i rob, i crv, i bog.

Derzaviri

Sutradan Čarski u mračnom i prljavom hodniku gostionice potraži

broj trideset pet. Zastao je pred vratima i zakucao. Otvori ih jučerašnji
Italijan.
— Pobedili smo! — reče mu Čarski. — Sad ste na konju. Kneginja
*** daće vam svoju dvoranu; sinoć sam na prijemu uspeo da zadobijem
pola Petrograda; štampajte ulaznice i plakate. Jamčim vam ako ne baš
trijumf, ono bar čar ...
— A to je glavno! — uskliknu Italijan, pokazujući svoju radost
živahnim pokretima po običaju svoje južnjačke rase. — Znao sam da
ćete mi pomoći. Corpo di Bacco!71 Vi ste pesnik kao god i ja, a ma šta
se reklo, pesnici su prave delije! Kako da vam zahvalim? Čekajte. . .
hoćete li da čujete jednu improvizaciju?
— Improvizaciju! ... Pa zar se može bez publike, bez muzike, bez
bure aplauza?
— Koješta, koješta! Gde bih našao bolju publiku? Vi ste pesnik,
bolje ćete od njih razumeti, i vaše tiho priznanje biće mi milije nego
čitava bura aplauza ... Sedite negde i dajte mi temu.
Čarski sede na kovčeg (od dveju stolica koje su se nalazile u ovoj
uskoj sobici, jedna je bila slomljena, a druga pretrpana hartijama i
rubljem). Improvizator uze sa stola gitaru — i stade pred Čarskog,
prebirajući koščatim prstima po žicama i očekujući njegov nalog.
— Evo vam teme — reče mu Čarski — pesnik sam bira predmet za
svoje pesme; svetina nema prava da upravlja njegovim nadahnućem.
Oči Italijanove sinuše, on udari nekoliko akorda, gordo zabaci
glavu i žarki stihovi, izraz trenutnih osećanja, skladno potekoše s
njegovih usana... Evo ih, kako je jedan od naših prijatelja slobodno
preveo reči sačuvane u sećanju Čarskog.
Italijan ućuta... Ćutao je i Čarski, zadivljen i duboko dirnut.
— Dakle? — upitao je improvizator. Čarski ga uze za ruku i
čvrsto je steže.

71 Do vraga!

239
 — Kako vam se čini? — pitao je improvizator.
— Divno — odgovorio je pesnik. — Kako to? Tuđa se misao tek
dotakla vašega uha i već je postala vaša, kao da ste je nosili u sebi,
negovali i razvijali neprestano. Dakle, za vas ne postoje teškoće, nema
presahnuća, a ni onoga nemira koji se javlja pre nadahnuća? ...
Predivno, predivno! ... Improvizator odgovori:
— Nijedan se talent ne može objasniti. Na koji to način vajar u
komadu kararskoga mramora ugleda skrivena Jupitera i izvodi ga na
svet, razbijajući njegovu ljusku dletom i čekićem? Kako to izbija misao
iz pesnikove glave već snabdevena sa četiri rime i odmerena
skladnim, ravnomernim stopama? Niko, sem jednog improvizatora,
ne može da shvati onu brzinu utiska, onu prisnu vezu između svog
nadahnuća i tuđe, strane volje, ali bih uzalud i sam hteo da to
objasnim. Nego ... treba malo razmisliti o mom prvom večeru. Šta vi
mislite? Koja se cena može odrediti za ulaznicu da publici ne bude
suviše skupo, a opet ni ja da ne štetim? Kažu da je signora Catalani
uzimala po dvadeset pet rubalja? Lepa para. . .
Čarskom je bilo neugodno što je s pesničkih vrhunaca odjednom
pao na sarafski ćepenak, ali je dobro razumeo potrebe života pa se s
Italijanom predade računanju. Ovom prilikom Italijan je pokazao
takvu divlju halapljivost, takvu prostodušnu pohlepu za dobitkom da
je postao prosto odvratan Čarskom koji pohita da ga ostavi, da ne bi
sasvim uništio ono zanosno osećanje koje je u njemu izazvao sjajni
improvizator. Zanesen, Italijan nije primetio ovu promenu, te ga je
otpratio hodnikom i niza stepenice duboko mu se klanjajući i
uveravajući ga da će mu biti večito zahvalan.

240
 GLAVA TREĆA

Cena je ulaznici deset rubalja;

početak u sedam časova.
Objava

Improvizator je dobio dvoranu kneginje *** da njom raspolaže.

Načinjen je podijum; stolice raspoređene u dvanaest redova.
Označenog dana, u sedam časova uveče, dvorana beše osvetijena, a
kraj vrata za stočićem za prodaju i primanje ulaznica sedela je stara,
dugonosa žena sa sivim šeširom, na kome je štrčalo izlomljeno perje, i
s prstenjem na svakom prstu. Na ulazu su stajali žandarmi. Publika
poče da dolazi. Čarski je stigao među prvima. On se mnogo trudio da
predstava uspe, te je hteo da vidi improvizatora i da sazna da li je svim
tim zadovoljan. Našao je Italijana u pobočnoj sobici gde nestrpljivo
svaki čas pogleda na sat. Italijan je bio teatralno obučen, od glave do
pete u crnom; čipkasti oko vratnik njegove košulje bio je skinut, te je
nagi vrat jako odskakao svojom neobičnom belinom od guste i crne
brade, a kosa mu je opuštenim pramenovima senčila čelo i obrve. Sve
se to nije nimalo svidelo Čarskom i beše mu neugodno da vidi pesnika
u odelu putujućeg mađioničara. Posle kratka razgovora on se vrati u
dvoranu koja se sve više punila.
Uskoro su sve redove fotelja zauzele prekrasne gospe; muškarci su
se načetili oko podijuma, uza zidove i iza poslednjih stolica. Svirači sa
svojim pultovima zauzeše obe strane pozornice. Na sredini stola
stajala je porculanska vaza. Publike beše mnogo. Svi su nestrpljivo
očekivali početak; najzad oko sedam i po časova svirači se uzmuvaše,
udesiše instrumente i zasviraše uvertiru iz »Tankreda«. Sve sede i
umuče — poslednji zvuci uvertire odjeknuše... I improvizator,
dočekan zaglušnim pljeskanjem, koje se razlegalo sa svih strana, priđe
duboko se klanjajući ka samoj ivici pozornice.
Čarski je uznemireno očekivao kakav će utisak ostaviti prvi
trenutak, ali je zapazio da odelo, koje se njemu učinilo onoliko
neprilično, nije izazvalo isti utisak i u publici; ni Čarski nije našao na
Italijanu ničega smešnog kad ga je video na pozornici bleda lica, jako
obasjana mnogim lampama i svećama. Pljesak se utiša, a govor
zamuče.

241
 Izražavajući se lošim francuskim jezikom, Italijan je zamolio
gospodu posetioce da mu dostave nekoliko tema i da ih napišu na
posebnim ceduljicama. Na ovaj neočekivani zahtev svi su se ćuteći
pogledali i niko ništa ne odgovori. Italijan, pošto je malo pričekao,
ponovi svoju molbu poniznim i tihim glasom. Čarski, koji je stajao uza
samu pozornicu, posta uznemiren; osetio je da bez njega neće ništa biti
i da će morati da piše temu. I doista, nekoliko ženskih glavica se okrete
prema njemu, te ga stadoše dozivati, najpre poluglasno, a zatim sve
jače i jače. Čuvši njegovo ime, improvizator ga potraži očima i našavši
ga kod svojih nogu, pruži mu pisaljku i parče hartije s prijateljskim
osmejkom. Čarskom je bilo vrlo neugodno da igra ulogu u ovoj
komediji, ali nije imao kud, te uze pisaljku i hartiju iz Italijanovih ruku
i napisa nekoliko reči; Italijan, uzevši vazu sa stola, siđe s pozornice i
prinese je Čarskom koji spusti u nju svoju temu. Njegov primer upali:
dva novinara smatrala su da su obavezna, kao književnici, da i oni
napisu po jednu temu; sekretar napuljskog poslanstva i neki mladić,
koji se nedavno vratio s putovanja i maštao o Firenci — staviše u vazu
svoje savijene ceduljice; najzad i neka prilično ružna devojka, po
nalogu svoje majke, napisa suznih očiju nekoliko redova na
italijanskom jeziku, te ih, crvena kao bulka, dade improvizatoru, dok
su je dame posmatrale ćuteći, s jedva primetnim osmesima. Vrativši
se na pozornicu, improvizator stavi vazu na sto i poče iz nje vaditi one
hartijice, jednu po jednu, čitajući svaku naglas:

La famiglia dei Cenci.

L’ultimo giomo di Pompeia.
Cleopatra e i suoi amanti.
La primavera veduta da una prigione.
Il trionfo di Tasso.72

—Šta želi poštovana publika? — upita smerno Italijan. — Hoće li

sama da odredi jednu od ovih tema ili želi da se to odluči kockom?
— Kockom! — reći će neko iz gomile.
— Kockom, kockom! — ponovi publika.

72Porodica Čenči. — Poslednji dan Pompeje. — Kleopatra i njeni ljubavnici. — Proleće viđeno iz
tamnice. — Tasov trijumf.

242
 I oper je improvizator sišao sa pozornice, držeći u rukama vazu, te
je zapitao ko želi da izvlači temu.
Improvizator pređe pogledom punim molbe prvi red sedišta, ali se
nijedna od divnih dama, koje su ovde sedele, nije smilostivila.
Improvizatoru kao da je teško padala severnjačka ravnodušnost, na
koju ne beše naviknut... ali odjednom primeti kako se sa strane pruža
ručica u beloj maloj rukavici — i on se živo okrete i priđe mladoj
veličanstvenoj lepotici koja je sedela na kraju drugog reda. Ona ustade
nimalo zbunjena i s najvećom jednostavnošću spusti u vazu svoju
aristokratsku ručicu, te izvadi jednu ceduljicu.
— Izvolite otvoriti i pročitati — reče joj improvizator. Lepotica
razvi ceduljicu i pročita naglas: Cleopatra e i suoi amanti. — Ona je
ove reči izgovorila tihim glasom, ali je u dvorani bila takva tišina da
su ih svi čuli. Improvizator se duboko pokloni prekrasnoj dami s
izrazom najveće zahvalnosti i vrati se na pozornicu.
— Gospodo — rekao je, obraćajući se publici — kocka mi je
odredila kao predmet improvizacije Kleopatru i njene ljubavnike.
Pokorno molim lice koje je ovu temu izabralo da mi objasni svoju
misao o kojim je ljubavnicima ovde reč, perche la grande regina aveva
molto.73...
Na ove reči se mnogi muškarci glasno nasmejaše. Improvizator se
malo zbuni.
— Želeo bih znati — produži on — na koji je istorijski događaj
mislila osoba koja je izabrala ovu temu ... Biću joj vrlo zahvalan ako joj
je ugodno da mi to objasni.
Niko se nije požurio da odgovori. Nekoliko dama uperiše pogled
na onu ružnu devojku koja je napisala temu po želji svoje majke. Sirota
devojka zapazi ovu nenaklonu pažnju i tako se zbuni da joj se na
trepavicama pojaviše suze... To Čarski nije mogao da podnese, te se
okrete improvizatoru i reče mu italijanski:
— Ja sam predložio temu. Imao sam na umu kazivanja Aurelija
Viktora koji opisuje kako je Kleopatra odredila smrt kao cenu za svoju
ljubav i kako su se našli obožavaoci koje taj uslov nije uplašio i
odvratio ... Čini mi se, ipak, da je predmet malo težak ... kako bi bilo
da izaberete nešto drugo?

73 Budući da je velika kraljica imala mnogo...

243
 Ali je improvizator već osetio da mu se približava bog ... dao je znak
sviračima da zasviraju ... njegovo lice strahovito je prebledelo i on je
zadrhtao kao u groznici; oči mu zasjaše neobičnim sjajem; on zagladi
rukom svoju crnu kosu, obrisa maramicom visoko čelo, orošeno
kapljicama znoja... i odjedared, kročivši napred, prekrsti ruke na
grudima.. . muzika umuče ... i improvizacija otpoče:

Dvorana blešti. Ori se hor

Pevača i zvuci frula i lira.
Carica osmejkom oživljuje dvor
I očarava goste svog pira.
Svi srca uznose njenome tronu,
Al’ iznenada nad pehar od zlata
Divna joj glava odjednom klonu
Ko mač da pređe preko vrata.
I ko da ćela dvorana sniva.
Tišina svuda. Zamuko hor.
Al' opet sinuše dva oka živa,
I s njenih usana začu se zbor:
»Ljubav je moja blaženstvo rajsko,
Kupit’ ga može i star i mlad.
Čujte: u ovo veće majsko
Jednakost ja vam pružam sad.
Ko li će smeti, ko li će moći
Da dođe po ljubav na pazar,
Da plati životom slast jedne noći,
Carici svojoj da bude car?«

Reče — i užas obuze sve,

U strasti srca njina se viju,
Zbunjeni gosti zure u tle
I od nje smućena lica kriju.
Carica gleda prezrivo, kivno,
Na poklonika svojih red ...
Al’ jedan usta, diže čelo divno,
Pa drugi, treći — svak od žudnje bled.
Koraka smela, očiju jasni’,

244
Pođoše ka prestolu svi.
Kocka je pala: za život krasni
Tri noći kupiše gosta tri.

Dođoše žreci s kobnom umom

Prizivajući bogova moć,
Da svaki u njoj rukom žurnom
Potraži rok za svoju noć.
I prvi beše — hrabri Flavije
Osedeo u kohortama Rima;
On otrpeti mogao nije
Da žena nad njim pobedu ima,
I prihvatio je taj drski zov
Ko uvek što bi na bojištima
Jurnuo ispred sviju na rov.
A za njim Kriton, mudrac mladi,
U gaju Epikura što rođen bi,
Kocku iz urne zlokobne vadi;
Kriton što služaše Kipridi
I haritama i Amoru;
Premio svakom srcu, očima
Ko cvet prolećni u zoru;
Kriton po čijim obrazima
Paperje prvo tek baca sen
I čije srce, još u snovima,
Tek sada posta strasti plen ...
I caričin se pogled pun sete
S očima mladića srete...

»Zaklinjem ti se, o majko slasti,

Da ću ti predano služiti ja,
Prineti žrtvu na odru strasti
Ko prosta, najmljena bludnica.
Počuj me, o ti, Kiprido moćna,
I podzemni bogovi vi,
Hada božanstva ponoćna:
Sa strašću čula ću svi’,

245
Stišavat njine požude
I sve će tajne ljubavi
I sve sladosti razblude
Da moje telo im pribavi.
Al' kad se porfirom ogrne
U slavi jutra Aurora,
Kunem se: pod sekirom tad mora
Da život srećnika utrne.«
……………………………

I evo, dan je u sutonu,

Rađa se mesec zlatorog,
U blage senke već tonu
Krovovi dvorca aleksandrijskog.
Vodoskok bije, buktinje gasnu,
Tamjana miris nebu se diže,
I kroz noć ovu prohladnu, strasnu
Glas od bogova ljudima stiže.
U raskošnome sumraku palata
Sred prelesničkih čudesa
Pod senkom purpurnih zavesa
Blešti postelja od zlata ...

246
NAPOMENE

247
 ARAPIN PETRA VELIKOG

Na nedovršenom »istorijskom romanu«, kako je Puškin nazivao

svoje delo o Arapinu Petra Velikog, pisac je radio od jula 1827. do
avgusta iste godine. Delovi su objavljivani počev od 1829. godine.
Prva zamisao da opiše život svog pretka, koji je s obala Afrike bio
odveden na pijacu robova u Carigrad i poslat na dar Petru Velikom,
javila se kod Puškina možda još 1825. godine, kada u pismima
pokazuje interesovanje za A. P. Hanibala. Prvi srpski prevod Arapina
Petra Velikog (kako su delo nazvali izdavači Puškinova vremena)
pojavio se u zasebnoj knjizi 1899. godine.

PRIPOVETKE POKOJNOG IVANA PETROVIČA BJELKINA

Zbirku pripovedaka pod ovim naslovom Puškin je zamislio nešto

pre 1830. godine, ali ju je dovršio u celini u jesen 1830. u Boldinu, a za
štampu pripremio u leto 1831. u Carskom Selu. Izišle su u zasebnoj
knjizi 1831. i ponovo 1834. godine, ovoga puta uz ostalu Puškinovu
prozu.

HITAC

Pripovetka je završena 12. oktobra 1830. Predmet je istinit događaj

iz 1822. godine, kada je pesnik u Kišinjevu imao dvoboj sa oficirom
Zubovim. O tom događaju sačuvala se informacija prema kojoj je
Puškin (baš kao i junak njegove pripovetke) tokom dvoboja jeo trešnje.
Prvi put delo je na srpski preveo Jovan Jevtimijević 1850. godine u
»Srpskim novinama«.

MEĆAVA

Pripovetka je napisana 20. oktobra 1830. Nekoliko dana pre no što

je završio Mećavu, Puškin je načinio plan kojeg se kasnije nije držao
prilikom sprovođenja zamisli u delo. Prvi put na srpski Mećava je
prevedena 1868. u časopisu »Danica«.

248
 UKOPNIK

Prototip glavne ličnosti zaista je postojao. Puškin je koristio lik

Adrijana, ukopnika za kojeg se zna da je živeo u Moskvi u pesnikovo
vreme. Otuda i svi ostali detalji Puškinove pripovetke veoma tačno
odgovaraju stvarnosti. Delo je dovršeno 9. septembra 1830. pre svih
ostalih »Bjelkinovih pripovedaka«. Prvi put na srpski pripovetku je
preveo Branko Konstantinović u »Javoru« 1883. godine.

UPRAVNIK POŠTANSKE STANICE

Delo je dovršeno 14. septembra 1830. Plan pripovetke Puškin je

načinio u rukopisu Pogrebnika. Taj plan ne odgovara u celosti
definitivnom tekstu. Na srpski pripovetku je prvi put preveo J. Živić
u časopisu »Šumadinka« 1856. godine.

GOSPOĐICA KAO SELJANKA

Ova pripovetka, završena u Boldinu 20. septembra 1830, kao i

pripovetka Mećava, označena je u Puškinovim hartijama kao tobožnje
saopštenje »devojke K. I. T.« Delo je prvi put prevedeno na srpski
1856. u »Sedmici«. Prevodilac je Đorđe Popović. M. P. Šapčanin,
književnik, dramatizovao je 1888. Gospođicu kao seljanku, a Dragutin
Ilić, pesnik, dao prikaz te dramatizacije u »Pozorišnom pregledu«
(1888).

ISTORIJA SELA GORJUHINA

Rukopis Puškinov nosi dva datuma: 31. oktobar i 1. novembar,

svakako 1830. godine. Istorija je, u stvari, u vezi s Pripovetkama Bjelkina,
jer se, prema prvobitnoj Puškiinovoj zamisli, Bjelkin javljao kao autor
dva rukopisa: ciklusa pripovedaka i istorije Bjelkinovog imanja.
Rukopis je ostao nezavršen, ali je sačuvan plan celoga dela sastavljen,
po svemu sudeći, u septembru 1830. godine. Za života Puškinova delo
nije bilo objavljeno. Puškin je u hartijama obratio pažnju na veoma
mnogo podataka o selu Gorjuhinu, njegovoj arhitekturi, življu,
običajima, trgovini itd.

249
 ROSLAVLJEV

Puškin je svoj roman Roslavljev, (napisan juna 1831), stavio hotimice

pod naslov kakav je nosilo i delo M. Zagoskina, autora u ono vreme
proslavljenog romana Jurij Miroslavski. Koristeći se istinitim
događajem koji je poslužio i Zagoskinu, Puškin je dao svoju viziju
rodoljublja koja se bitno razlikovala od Zagoskinovih pobuda u
istoimenom romanu. Početak, koji je Puškin štampao 1836, nosio je
podnaslov: »Odlomak iz neizdatih zapisa jedne dame (1811. godine)«.
Delo je izišlo bez potpisa i s napomenom »s francuskog«. U cclini tekst
je štampan posle Puškinove smrti (1841).

DUBROVSKI

Roman je počet 21. oktobra 1832, a završen, posle dužeg rada s

jednim prekidom, 6. februara 1833. Prvi put je štampan posmrtno
1841. godine. U planovima dela Dubrovski je prvobitno nosio ime
Ostrovski. Prvi put na srpski jezik delo je prevedeno 1864. Prevodilac
Milutin Stokić objavio |c svoj provod u zasebnoj knjizi u Beogradu,
proprativši izdanje predgovorom.

PIKOVA DAMA

Rukopis Pikove dame nije sačuvan, delo je najverovatnije nastalo s

jeseni 1833. u Boldinu. Pripovetka je zasnovana na priči koju je jedan
od Puškinovih poznanika, mladi grof Galicin ispričao autoru.
Završetak je izmišljen. Pripovetka je prvi put objavljena 1834. godine.
Na srpski prvi put preveo ju je Miloš Popović još 1845. u »Srpskim
novinama«.

KRDŽALIJA

Rukopis povesti nije sačuvan. Pisana je 1834. godine, a iste godine

je i objavljena prvi put. Povest Puškinova je deo materijala, uglavnom
definitivno neuobličenih u književna dela, koje je autor skupljao još u
Kišinjevu dvadesetih godina veka. Na temu se vraćao nekoliko puta,
a 1828. ostavlja nezavršenu poemu istog imena. Na srpski prvi je

250
preveo Krdžaliju Rad. M. Vuksan u »Srbobranu« 1899. godine.

EGIPATSKE NOĆI

Rukopis nije datiran. Delo je, po svoj prilici, nastalo s jeseni 1835.
godine u Mihajlovskom. Odeljci u stihu nisu prvobitno pripadali
tekstu pripovetke. Neki od njih, napisani još 1828, uneti su prilikom
objavljivanja teksta na mesto koje im u stvari sasvim odgovara prema
zamisli Puškina. Delo je objavljeno posle Puškinove smrti (1837).

251
SADRŽAJ

Arapin Petra Velikog

Pripovetke pokojnog Ivana Petroviča Bjelkina
Od izdavača
Hitac
Mećava
Ukopnik
Upravnik poštanske stanice
Gospođica kao seljanka
Istorija sela Gorjuhina
Roslavljev
Dubrovski
Pikova dama
Krdžalija
Egipatske noći
Napomene

252