1. Предмет машинског конструисања је..

Предмет машинског конструисања је проучавање принципа и метода конструисања

машинских система и њихових делова, разматрање утицаја на формирање машинских
конструкција, као основне фазе у развоју система и дефинисање мера и препорука за
побољшање и оптимизацију важних особина конструкција.
2. Опште тенденције развоја технике.
Скраћење времена за развој нових машинских система; брз раст броја различитих
машинских система у зависности од намене; проширење обима послова конструисања;
повећање обима научно-техничких информација; продубљивање специјализације
конструктора; пораст вредности основних параметара функционисања машинских система;
формирање основа савремене организације процеса развоја машинских система и послова
конструисања; развој нових праваца у савременој машиноградњи; напредак у области
прорачуна машинских система; развој и примена рачунарске технике.

3. Конструисање је..
Конструисање је делатност тесно везана за задовољење одговарајућих потреба човека на
одређеном нивоу научно-техничког прогреса. Оно представља скуп активности које воде
од утврђивања захтева за производом до генерисања скупа информација потребних за
његову израду.

4. Историјски развој конструисања.

 Историјски почетак се везује за настајање људског друштва (пре 10 000 до 40 000
година). У том периоду дошло је до употребе и обликовања простих оруђа
намењених скупљању хране и лову дивљих животиња.
 Рађање цивилизације (пре 4000 година): Стари Египат, Средњи и Далеки Исток,
Стара Грчка, Рим. У то време човек почиње да припитомљава животиње и да се бави
замљорадњом, обликујући нова оруђа за нове намене. Са развојем старих
цивилизација долази и до развоја науке па самим тим обликовање направа и
уређаја добија тада свој пуни замах и значај.
 Средњи век – застој.
 Ренесанса – Леонардо да Винчи. У својим техинчким пројектима користио тзв.
коничну перспективу за приказивање направа.
 XVII век – Ортогоналне пројекције.
 XVIII век – приказ у размери и словно обележавање позиција.
 XVIII и XIX век – нагли развој индустрије.
 Почетак XIX века – појам дозвољеног напона. Заједно са Хуковим законом даје
основе тзв. теорије димензионисања.
 Крај XIX и почетак XX века – оснивање конструкционих бироа.
 Данас – Појава нових области науке и технике, аутоматизација технолошких
процеса, примена компјутерске технике и нових рачунских метода, као и системски
приступ и развој нових методологија у техници.
5. Положај конструисања у окружењу.

6. Дисциплине на којима се темељи конструисање.

7. Управљање развојем и производњом машинског система.

8. Метод научног стварања и развојне фазе производа.

9. Глобални секвенцијални приступ развоју машинског система.

10. Глобални интегрални развој машинског система.

 11. Предлози потреба за производом машиноградње.
Предлог потреба за стварање нових и побољшање постојећих производа машиноградње
може настати из: унутрашњих извора и спољашњих извора. (Унутрашњи извори предлога
потреба потичу најпре од конструктора, а затим од руководиоца, технолога, инжењера који
раде на одржавању, као и од осталог техничког особља везаног за рад на развоју и
производњи. Спољашњи извори предлога потреба потичу од понуда проналазача и других
истраживачких организација, наруџби купаца, захтева других фирми итд.)
12. Конструисање и технолошка разрада.
Да би технолошка разрада била изведена потребно је да се познаје технологија
машиноградње. Технологија машиноградње је област науке и технике која се бави
изучавањем веза и закономерности у процесу израде. (остатак књига)
13. Принцип моделирања конструкционо технолошких решења.
Овај принцип омогућава алгоритамско повезивање варијанте конструкције са
технолошким варијантама њене израде.
 14. Основне етапе и активности процеса конструисања.

15. Технички задатак.

Улаз у процес конструисања најчешће представља технички задатак настао на основу

одлуке да је неки предлог корисно реализовати.

16. Конципирање конструкције.

Конципирање се састоји у разради варијанти могућих идејних, глобалних решења
конструкције и на основу анализе тих варијанти одабирању оптималне концепције.
17. Истраживања.
Истраживања се спроводе са циљем да се сакупе и одаберу све доступне информације у
вези могућих решења конструкције.
18. Стварање идеја.
У процесу конципирања, а и касније у току разраде конструкције од конструктора се траже
посебне активности које се односе на стварање идеја на бази претходних научно-техничких
истраживања и сопствене вештине искуства и интуиције. Стварање идеја тесно је везано за
стваралачки, мисаони процес као једну од најкреативнијих активности човека.
19. Анализа и синтеза.
 Анализа се заснива на рашчлањавању постављеног проблема на контролисане
елементе и изучавање сваког елемента посебно.
  Синтеза представља обједињавање елемената у целину, њихово комбиновање и
оптимизацију ради добијања најбољих решења.
20. Испитивања и провере.
Често је, поред анализе и синтезе, неопходно извршити и одређене провере путем
испитивања и експеримената. Ово се готово увек ради када је у питању серијска или
масовна производња. Испитивања се могу вршити на математичким, физичким или
потпуним моделима.
21. Разрада конструкције.
Разрада конструкције представља правилан избор облика, димензија и материјала
појединих машинских делова, њихово повезивање у склопове и повезивање склопова у
машински систем водећи рачуна о толеранцијама и налегањима делова, као и о квалитету
појединих површина делова.
22. Век машинског система и основне особине његове конструкције.
Успешна машинска конструкција одликује се таквим особинама које ће будући машински
систем учинити сврсисходним, прилагођеним и корисним у свим фазама његовог века.
 23. Функционалност конструкције.
Функционалност конструкције је особина која показује колико је будући машински систем
способан да обави функције проистекле из техничког задатка и намене.

24. Технологичност конструкције.

Технологичност конструкције представља меру прилагодљивости облика конструкције и

њених делова процесу технологије и производње.
25. Тржишност конструкције.
Тржишност је особина конструкције која говори о томе колика је прилагодљивост будућег
машинског система условима продаје и тржишта.

26. Употребљивост конструкције.

Употребљивост конструкције је особина која показује колика ће бити прилагодљивост
будућег машинског система условима његове експлоатације и одржавања.
 27. Развој стандардизације.
 Пре 5000 година стари Египћани обликују камене блокове одређених мера за
изградњу пирамида.
 У старом Риму су израђиване водоводне цеви истих промера.
 У XIV и XV веку у Венецији су грађени бродови са истоврсним елементима опреме.
 У XVIII веку – почетак стандардизације – снабдевачи ватреним оружјем и муницијом.
 У XIХ веку – Витфордов цевни навој који се и данас користи, ширина железничког
колосека и први интерни стандарди у појединим компанијама.
 1901. Британско удружење за стандардизацију.
 1917. Национално удружење за стандардизацију – Немачка.
 1918. САД
 1921. Јапан
 1925. СССР
 1926. Прво међународно удружење за стандардизацију ISA.
 1946. ISO – International Organization for Standardization.
 Код нас 1950. почиње рад на стандардизацији.
 1952. Први југословенски стандарди.
 1960. Завод за стандардизацију.
 1977. Закон о стандардизацији – обавезна примена ЈУС стандарда.
 Данас: Српски стандарди SRPS, EU – EN.
28. Појам и користи од стандарда.
У техници се под стандардом подразумева договорен и утврђен пропис техничког
карактера, донет ради постизања економских и других погодности. Стандарди су резултат
конкретног рада на стандардизацији, обављеног на бази достигнућа науке и праксе и
донети од стране надлежне институције. Синоним речи стандард је латинска реч норма са
значењем: правило, образац, инструкција.
Користи од примене стандарда су:
 Побољшање квалитета и трајности производа,
 Економични избор најцелисходнијих технолошких процеса,
 Олакшан избор потребних материјала и сировина,
 Погодан избор бројних вредности разних параметара и техничких и других
карактеристика индустријских производа,
 Утврђивање најбољих типова и асортимана производа,
 Избор најцелисходнијих принципа прорачуна и метода конструисања и самих
облика конструкција са циљем да се обезбеди функционалност, сигурност и
рационалност,
 Олакшано конструисање као и комуницирање и споразумевање конструктора међу
собом и са технолозима, произвођачима и потрошачима,
 Отклањање неспоразума у трговини, заштита интереса потрошача и подизање
општег стандарда друштва,
 Повећање економичности конструисања и израде уз побољшање заштите на раду и
смањење залихе готових производа,
 Олакшана разменљивост машинских делова и склопова увођењем типизације и
унификације.
29. Облици стандардизације.
Унификација, типизација, разменљивост, спецификација.
30. Унификација.

Унификација се састоји у коришћењу једнообразних елемената у једној или више

конструкција, чиме се постиже смањење броја различитих елемената, појефтињење
израде, поједностављење експлоатације и одржавања..
31. Типизација.

Типизација обухвата разраду и избор најповољнијег низа истоврсних производа и она је

базирана на најуспешнијим и најцелисходнијим решењима из целог опсега постојећих
облика, величина, квалитета и димензија. Основни задатак типизације се остварује
задовољавањем потребе за стварањем фамилије једнородних производа, различитих
намена, при чему је избор чланова фамилије такав да се са што мањим бројем величина
покрију потребе корисника и потрошача.
32. Разменљивост.
Један од основних принципа стандардизације је остварење својства разменљивости
машинских делова и склопова са задатом тачношћу. Тако се обезбеђује могућност монтаже
или замене при поправци без накнадног дотеривања или подешавања делова у склопу и
склопова у машини. При овоме се морају одржати задати технички услови. Делови и
склопови су разменљиви само ако се њихове мере, облици и друге карактеристике налазе
у задатим границама.
33. Спецификација.
Спецификација се спроводи са циљем да се дефинишу материјали, полупроизводи или
производи на такав начин да се утврди њихов идентитет. Спецификација се постиже
увођењем номенклатуре, означавања и терминологије у прописане методе испитивања и
контроле ради утврђивања идентитета и квалитета дотичне документације.
34. Стандардни бројеви.
Међу најважније основне стандарде спадају они који се односе на стандардне бројеве. Ови
бројеви представљају главно помоћно средство за спровођење основних видова
стандардизације као што су типизација и унификација.
35. Основни редови стандардних бројева.
У основне редове стандардних бројева спадају геометријски редови бројева са фактором
пораста (табела). Ови редови су обележени ознакама R5, R10, R20 и R40, при чему је знак R
усвојен у част француског пуковника Ренара који је користио стандардне бројеве за
вредности пречника конопаца за држање ваздушних балона. Од свих ових основних редова
највише се користи ред R40.
36. Редови стандардних бројева.
 Изузетан ред стандардних бројева R80, q=1.03
 Изведени редови – настају када се из основног или изузетног реда узме сваки други
или сваки трећи или у општем случају сваки n-ти члан. Означавају се као R5/2, R10/3..
 Комбиновани редови – низ бројева дели се у више интервала, па се за сваки
интервал посебно прописује ред стандардних бројева.
 Подешени редови (бројеви) – добијени јачим заокруживањем стандардних бројева.
Називни (редни) бројеви се користе за лакше рачунање са стандардним бројевима.

37. Примена стандардних бројева у стварању низа величина.

За стварање низа вредности неке величине на бази стандардних бројева потребно је
дефинисати опсег вредности те величине (вредност најмањег и највећег члана) и број
1
𝑁𝑚𝑎𝑥 𝑛−1
чланова у низу. Фактор пораста низа стандардних бројева се добија као: 𝑞 = ( )
𝑁𝑚𝑖𝑛

38. Коришћење стандардних бројева.

 Стварање низова различитих величина као што су стандардни пречници вратила,
снаге мотора и редуктора, носивост дизалица и сл.
 Ограничавање броја величина алата и полуфабриката: пречници бургија, развртача
и провлакача, диманзије ваљаних профила и сл.
  Одређивање главних димензија машинских делова и склопова исте врсте
примењених на различита оптерећења,
 Олакшано усаглашавање асортимана сличних производа на националном и ширем
нивоу.
39. Кошијев критеријум сличности у типизацији производа.

Кошијев критеријум сличности заснован је на механичкој и физичкој сличности свих

чланова низа. Облик и материјал, као и напонска стања су исти за све чланове низа.
𝐿𝑖+1
𝑞𝛿 = 1 ; 𝑞𝜌 = 1 𝑞𝐿 =
𝐿𝑖

40. Системи машиноградње на бази стандардизације.

Један од најважнијих облика стандардизације машиноградње је принцип модуларне
градње, који се састоји у градњи машинских система путем спајања унифицираних и
типизираних модула. Модуларни системи градње представљају системе градње из
комплетних типских јединица. Свака типска јединица врши одређену функцију.
41. Структура Баукастен система.
 42. Комбинације стандардизованих склопова.
На слици су приказани једностепени, двостепени и тростепени преносници при чему се као
основне јединице користе три проста преносника: планарни, цилиндрични и конични.

43. Шема агрегатне алатне машине.

Агрегатне алатне машине служе за компоновање аутоматских линија у индустрији прераде
метала. У састав агрегатних машина улазе унифицирани и типизирани склопови – јединице
којима се додају специјалне јединице, умањем обиму, ради комплетирања машине.
1 – радне јединице; 2 – јединица за посмак; 3 – помоћне јединице

Радне јединице осигуравају главна радна

кретања на машини (стругање, глодање и
бушење). Ту спадају погонске јединице за
главно кретање, саме јединице за главно
кретање, носачи главе за бушење и
јединице за чеоно бушење. Јединице за
посмак обухватају јединице за
обезбеђење корака тј. помоћног
праволинијског и обртног кретања. Ту
спадају клизне и погонске јединице за
помоћно кретање, као и обртни столови. У
трећу групу улазе помоћне јединице које
служе као основа на коју се уграђују
унапред побројане јединице. То су бочна
и средња постоља и стубне јединице.
 44. Метод секционирања.
Метод секционирања састоји се у опремању конструкција једнаким комплетима
унифицираних секција. Секционирању се подвргавају тракасти, грабуљасти, ланчани и
зглобни транспортери и лифтови са кашикама. Код њих се костур машинског система
саставља из истих унифицираних секција и тако се образују машине различите дужине.
45. Метод паралелног везивања.
Метод паралелног везивања користи се у циљу повећања снаге или продуктивности.
Упаривање може бити независно или помоћу посебних уређаја за синхронизацију,
преносника и слично, или конструкцијски обједињено у једну целину.
46. Метод основног агрегата.
Код метода основног агрегата примењује се један те исти агрегат као база за надоградњу
опремом и уређајима у циљу градње машинских система различите намене.
47. Метод претварања.

Метод претварања састоји се у коришћењу основног машинског система и његових делова

за остварење система друге намене.(за ова четири додатно у књизи)

48. Oсновни појмови у области толеранција.

Радионички цртежи појединих машинских делова треба да буду потпуно обликовно,
обрадно и димензионо дефинисани, па је зато, поред осталог, у њих потребно унети све
потребне толеранције и одступања димензија, облика и положаја.
49. Подела геометријских параметара.
 50. Положај геометријских параметара.

51. Приказ основних појмова толеранција дужинских мера.

52. Врсте мера и начини котирања.

Постоје четири врсте мера и то: функционалне мере од којих зависи функција дела,
монтажне мере од којих зависи склапање и расклапање, технолошке мере од којих зависи
израда и слободне мере које нису посебно условљене.
Постоје три основне врсте котирања мера и то: редно, паралелно и комбиновано.
 53. Нестандардно толерисане дужинске мере.
Примери нестандардно толерисаних дужинских мера:

600,2
0,1 ; 20 ± 0,1 ; 33
0,2
; 37−0,3
Нестандардно толерисане дужинске мере најчешће се котирају на цртежима тако што се
најпре унесе називна мера, па се десно горе допише вредност горњег одступања (1). Када
су одступања једнака по апсолутној вредности али супротног знака (2). Када је једно од
одступања једнако 0 може се изоставити (3,4).

54. Приказ основних појмова у ISO систему.

55. Положај стандардних толеранцијских поља.

 56. Појам и карактери налегања.
Однос двају делова склопа осовине и рупе истих називних пречника који произилази из
разлике њихових стварних мера пре склапања назива се налегање. Налегање по свом
карактеру може бити лабаво, чврсто или неизвесно.
*лабаво – налегање са зазором јавља се када је пречник рупе увек већи од пречника
осовине, за било које мере у оквиру дозвољених долеранције. Зазор се рачуна као: Z=D-d.
*чврсто – налегање са преклопом јавља се када је пре склапања пречник осовине увек већи
од пречника рупе, за било које стварне мере у оквиру дозвољених толеранција. Преклоп се
рачуна као: P=d-D.
*неизвесно – налегање код кога се може јавити или зазор или преклоп, зависно од стварних
вредности пречника осовине и рупе.
57. Стандардни системи налегања.
Ради унификације у машинству се користе два стандардна система налегања и то: систем
налегања са основном рупом (систем заједничке рупе) и систем налегања са основном
осовином (систем заједничке осовине). У систему налегања са основном рупом заједничко
толеранцијско поље је поље ознаке Н а у систему налегања са основном осовином
заједничко толеранцијско поље је ознаке h.
58. Зависност трошкова од толеранције израде.
Као што се види на слици релативни
трошкови израде расту са
смањењем вредности допуштених
толеранција по хиперболичном
закону.
Избор и толеранција и налегања
конструктори најчешће врше на
основу препорука и искустава.
 59. Налегања са зазором.
Налегања са зазором су позната још и под именима лабава, поркетна или слободна
налегања, деле се на налегања са гарантованим зазором и налегања са најмањим зазором
једнаким нули. Ова друга се називају још и клизна налегања.
60. Неизвесна налегања.
Неизвесно (прелазно) налегање је налегање код кога се може јавити или зазор или
преклоп, зависно од стварних вредности пречника осовине и рупе.
61. Чврста налегања.

Чврста налегања или налегања са преклопом теоријски увек дају преклоп, односно, код
њих је пречник осовине увек већи од пречника рупе пре склапања.

62. Толеранције облика и положаја.

Толеранције облика и положаја појединих геометријских елемената машинских делова
треба да обезбеде функционалност, заменљивост и економичност израде делова и
склопова. Дају се независно од толеранција геометријских мера.
Толеранције облика ограничавају одступање неког геометријског елемента од његовог
идеалног облика.
Толеранције положаја ограничавају дозвољена одступања од идеално прописаног
међусобног положаја двају геометријских елемената.
63. Симболи толерисаних особина.
64. Означавање толеранција облика на цртежима.

65. Означавање толеранција положаја на цртежима.

 66. Сложене толеранције.
Под мерним ланцом се подразумева група мера распоређена по затвореној контури. На
тачност једне мере у ланцу утиче тачност свих осталих мера. Када мерни ланац чине мере
које одређују међусобни положај геометријских елемената (површина, ивица и оса) једног
машинског дела онда се ради о мерном ланцу машинског дела. Ако мере у ланцу дефинишу
међусобни положај геометријских елемената различитих машинских делова у неком
машинском склопу или машини, онда се ради о монтажном мерном ланцу. Сем ове поделе,
мерни ланци се деле и према међусобном положају чланова на линијске, раванске и
просторне. Ако су сви чланови мерног ланца у истој линији или су међусобно паралелни,
ланац је линијски. Код раванског мерног ланца сви чланови мерног ланца нису међу собом
паралелни, али се налазе у једног равни или у више паралелних равни. У случају просторног
мерног ланца чланови мерног ланца леже у непаралелним равнима у простору.
67. Прорачун линијских мерних ланаца.
Закључни члан мерног ланца се добија на крају процеса обраде или монтаже. Утицајни
чланови: увећавајући и умањујући.
 68. Прорачун раванских и просторних мерних ланаца.

69. Селективни метод сужавања толеранција.

Састоји се у селекцији или сортирању машинских делова израђених у економичним
(ширим) толеранцијама тако да се добијају групе делова чије су мере у знатно ужим
толеранцијама.
 70. Метод дораде, регулисања и непотпуне заменљивости.
Метод дораде се састоји у томе да се тачност закључног члана постигне дорадом приликом
монтаже.
Метод регулисања се састоји у увођењу монтажног компезационог члана.

Метод непотпуне заменљивости се заснива на малој вероватноћи да се израдом постигну

граничне мере.
71. Утицај температуре на толеранције и склопове.
 72. Промена налегања услед промене температуре.

73. Пресовани склопови.

Склоп два цилиндрична дела са чврстим налегањем назива се пресовани склоп. Користи се
за преношење обртног момента или аксијалне силе.

74. Начини остварења пресованог склопа.

Уздужно пресовање остварује се утискивањем унутрашњег дела у отвор спољашњег дела.
Попречно пресовање се остварује загревањем спољашњег и/или хлађењем унутрашњег
дела.

Комбиновањем уздужног и попречног пресовања.

75. Дијаграм склапања и растављања уздужно пресоване везе.

76. Макрогеометријска слика склапања.

77. Микрогеометријска слика склапања.

78. Расподела напона у пресованом склопу.

79. Прорачун силе пресе и носивости пресованог склопа.

80. Провера чврстоће пресованог склопа.

81. Прорачун преклопа и избор налегања пресованог склопа.
 82. Опште мере повећања носивости и чврстоће пресованог склопа.
Повећање носивности пресованог склопа:
 Примена материјала са повишеним вредностима коефицијента трења или
наношењем слоја меких метала.
 Повећање тачности израде чиме се рачунски преклоп приближава стварном.
 Примена попречног уместо уздужног пресовања.
Повећање чврстоће пресованог склопа:
 Смањење притиска у склопу на рачун повећања дужине и пречника налегања.
 Смањење напона правилним избором дебљине зида спољашњег и унутрашњег
дела.
 Избегавање наглих промена попречних пресека ради спречавања скокова напона.
 Подвргавање склопних површина ојачања термичком обрадом или обрадом
пластичним деформисањем.
 Снижавање скока напона на бочним крајевима.
83. Снижавање напона на боковима.
84. Обликовање ради утискивања.

85. Центрирање при утискивању.

86. Пресовање танких чаура.

87. Пресовање чаура клизног лежаја.

88. Пресовање кроз два појаса.

89. Пресовање у отворе са дном.

90. Растављање пресованог склопа.