Хеди Ламар (глумица и изумитељка, 1914-2000)

Добар дан децо. Данас, 10.11. је мој рођендан. Напунила сам 108 година. Ја сам Хеди Ламар.
Потичем из имућне и образоване бечке породице. Право име ми је Хедвиг Кислер. Са само десет
година говорила сам четири језика и свирала клавир. Била сам увек радознала и креативна.
Омиљена игра ми је била облачење у мамину одећу и штикле и ипењање на татин радни сто као
на позорницу и извођење бајки невидљивој публици.

Моје лудорије је подржавао једино мој дека који ми је свирао клавир, а ја сам играла као
балерина. Мами и тати је био важан мој успех у школи. Волела сам математику и спорт. После
Гимназије сам уписала Технички факултет. Тата је одувек желео ћерку инжињера, а ја сам била
очарана глумом. Родитељи су мислили да је то пролазно, бесмислено, али су ме подржали у томе.

Преселила сам се у Берлин са чувеним редитељем који је био очаран мојом лепотом. Глума и
путовања су ми омогућиле да упознам многе значајне људе: политичаре, пословне људе,
научнике. Међу њима је био и мој први муж, богати индустријалац. Био је тако поносан што има
не само прелепу и познату жену, већ јако интелигентну и радозналу. Као инжењер сам
присуствовала и учествовала у разговорима о напредним војним технологијама.

Мој муж је постао болесно љубоморан и посесиван па самм буквално побегла у Америку.
Упознала сам битне људе у филмској индустрији и наставила да живим свој холивудски сан. По
мом лику је, децо, направљена Жена-мачка из серијала о Бетмену.

Сазревањем, ја нисам желела да будем само лепа глумица па сам решила да унапредим себе у
научницу. У вили свог бившег мужа, у Немачкој, сам научила пуно о ратним технологијама и знала
сам да Немци могу да скрећу америчка торпеда с курса ометањем сигнала за радио-навођење. Уз
мог пријатеља, пијанисту, схватила сам како се може мењати фреквенција. Клавир има осамдесет
осам механичких ролни, а ми смо направили прототип машине која би помоћу осамдесет осам
бушених ролни насумично мењала фреквенције свих ролни. Та машина је могла непрестано да
мења КОД којим се наводе торпеда. Само двоје зна КОД- онај ко шаље и онај ко прима сигнал.
КОД непријатељ не може да дешифрује. Назвали смо га СИСТЕМ ТАЈНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ и однели
у Завод за патенте у Вашингтону. Патентирали смо наш изум 1942. Године. Америчка војска није
хтела да га користи у другом светском рату и наводили су различите разлоге. Мислим да они децо
нису могли да прихвате чињеницу да су то измислили једна холивудска глумица и пијаниста. Тек
двадесет година касније је употребљен наш изум на ратним бродовима.

Касније је на том принципу развијено неколико технологија без којих је данашњи свет
незамислив: мобилни и паметни телефони, пренос података преко блутута и бежичне мреже.
1997. Године, када сам већ била стара, добила сампрестижну НАГРАДУ ЗА ДОПРИНОС И РАЗВОЈ
ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ.

ЖЕЛИШ ЛИ БИТИ КАО ХЕДИ? НЕ ОСЛАЊАЈ СЕ НА ФИЗИЧКУ ПРИВЛАЧНОСТ ВЕЋ НА МОЗАК И

ЛЕПОТУ ДУШЕ.

Када узмете мобилни телефон у руке сетите се да иза те технологије стоји не само прелепа већ и
интелигентна ХЕДИ ЛАМАР.
 МАРИЈА МОНТЕСОРИ (учитељица и неуропсихијатар, 1870-1952.)

Добар дан децо. Моје име је Марија Монтесори. Када сам ја била мала као ви девојке нису могле
да се баве оним што их иннтересује, понајмање науком. Нисам волела своје строге учитеље. Нису
се, као данас ваши учитељи и учитељице, трудили да нас науче да будемо радознали. Знам да је
то тешко и данас. Моји учитељи су само причали, причали...нису на нас ђаке обраћали пажњу као
на особе.

У Италији је тада било најбитније да девојчица не окаља углед породице. Тата је био љут када сам
после Учитељске школе рекла да ја желим да постанем лекар. Нису тада имале девојке једнако
право на образовање као мушкарци. Када је тата схватио да ја то заиста могу и да сам и поред
свих ругања дечака и мрких погледа професора успела да остварим свој сан, био је јако поносан
на мене. Његова мала, тврдоглава девојчица је постала трећа жена у Италији која је дипломирала
на неуропсихијатрији 1896. Године.

Почела сам да радим у болници, у Риму, са децом коју су вређали да су “абнормална” и

“ретардирана”. Мени су та деца веровала. Они су желели љубав и пажњу и образовање упркос
њиховој неспособности. Веровала сам да њихова урођена интелигенција може да процвета и
била сам у праву. Пуно сам читала о томе како унапредити наставу. Нико не воли досадна
предавања. Знала сам да може то много лепше, занимљивије и боље.

Била сам убеђена да деца у школи заслужују поштовање и пажњу, као приступ прилагођен сваком
понаособ. Клупе су морале бити одговарајуће висине а предмети лаки за употербу без помоћи
одраслих. Учитељи су имали мало да говоре, више да посматрају децу, да задају деци домаћи
задатак који ће они радити по свом избору и када хоће.

Направила сам децо револуцију у Италији, у свету. Путовала сам свуда по свету и објашњавала
свој приступ учењу. Постала сам толико позната да су у Италији штампали новац са мојим ликом.

Много ученици Монтесори шшкола постали су добитници Нобелове награде, познати

бизнисмени, економисти, филмске звезде.

ЗБОГ ТОГА ШТО ЈЕ СВЕ У ЖИВОТУ ДЕЦИ ЗАНИМЉИВО, АКО ЈЕ ШКОЛА У СТАЊУ ДА ИХ
ФАСЦИНИРА, КАДА ПОРАСТУ НЕЋЕ ИЗГУБИТИ ЖЕЉУ ДА УЧЕ. ЊИМА САМО ТРЕБА МИРНО,
БЕЗБЕДНО И КРЕАТИВНО ОКРУЖЕЊЕ, А ТО ЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ МОЈЕ МОНТЕСОРИ ШКОЛЕ.