07 Glava 3 Osnovni Elementi Eesa

3.
OSNOVNI ELEMENTI
ELEKTROENERGETSKIH SISTEMA
Cilj -- zadatak u ovoj glavi je da se obrazloži smisao i funkcija, te izvedu električne
ekvivalentne šeme četiri osnovna konstitutivna elementa savremenih (naizmeničnih,
trofaznih) elektroenergetskih sistema: 1 -- potrošači, 2 -- vodovi, 3 -- transformatori i 4 --
generatori. Posle toga je prikazan način njihovog povezivanja radi konstituisanja
elektroenergetskog sistema.
Materija izložena u ovoj glavi je obrañena u sledećim paragrafima:
3.1 Trofazni potrošači
3.2 Trofazni vodovi
3.3 Trofazni transformatori
3.4 Trofazni sinhroni generatori
3.5 Trofazna elektroenergetska razvodna postrojenja
3.6 Rezime treće glave
Sva razmatranja koja slede zasnovana su na sledećim pretpostavkama:
• Elektroenergetski sistem, odnosno svaki njegov trofazni element je konstruisan kao
uravnotežen,
• Elektroenergetski sistem je u simetričnom režimu na svim naponskim nivoima osim
na 0.38 kV.
Obe pretpostavke će biti motivisane u razmatranjima ove glave.
Na osnovu tih pretpostavki sledi:
1. Svaki trofazni element (osim onih na nivou 0.38 kV) može se tretirati pofazno, tj.
raspregnuti na tri nezavisna monofazna elementa (reprezenta), i predstaviti
jedinstvenom pogonskom ekvivalentnom šemom koja se sastoji od pogonskih
parametara.
2. S obzirom da je reč o simetričnom režimu elektroenergetskog sistema, odnosno
svakog od njegovih elemenata (izuzimajući one na naponskom nivou 0.38 kV), to
nema povratne struje -- struje kroz neutralni provodnik n. Iz tog razloga on je svuda
izostavljen i zamenjen zemljom, osim na naponskom nivou 0.38 kV, gde on postoji
paralelno s njom.
3. Svi elementi elektroenergetskog sistema meñusobno se priključuju tropolno, osim na
naponskom nivou 0.38 kV, gde se to čini četvoropolno.
Nominalni uslovi rada elemenata elektroenergetskog sistema

Svaki element je konstruisan -- izgrañen za unapred izabrane uslove rada. Ti se
uslovi zovu nominalni ili nazivni. Oni (uslovi) odnose se na: 1 -- napon za koji je element
konstruisan -- nominalni napon; saglasno s tim naponom izabrana je izolacija elementa;
2 -- na struju za koju je element konstruisan -- nominalna struja; saglasno s tom strujom
izabran je presek provodnika elementa; 3 -- na učestanost koja odgovara brzini obrtanja
Teslinog elektromagnetnog obrtnog polja -- nominalna učestanost, itd.
3. OSNOVNI ELEMENTI ELEKTROENERGETSKOG SISTEMA 101
Rad elemenata u nominalnim uslovima odgovara optimalnom kompromisu izmeñu
njegovog radnog veka i njegovog stepena iskorišćenja. To znači, npr., da ako se element
stavi u radne uslove s naponom znatno većim od nominalnog, radikalno se smanjuje
njegov radni vek (strada izolacija) i stepen iskorišćenja. U radnim uslovima s naponom
manjim od nominalnog, element radi s lošim stepenom iskorišćenja. Ovo se može
ilustrovati primerom koji se odnosi na sijalicu za nominalni napon od 220 V. Ako se ona
koristi pod naponom od 240 V, njen vek će se radikalno smanjiti, a od osvetljaja koji je
veći od onog koji je ustanovljen kao potreban i dovoljan prilikom izbora snage sijalice --
nema nikakve koristi, već samo štete iskazane u vidu povećane potrošnje električne
energije. Obrnuto, ako se sijalica koristi pod naponom od 180 V, tada je njen osvetljaj
radikalno slabiji (njen vek se nepotrebno "radikalno" produžava), ali se tada, umesto
jedne sijalice, moraju uključiti dve ako se želi poboljšati osvetljaj.
Slično razmatranje se može sprovesti i u vezi s nominalnom strujom nekog
ureñaja. Ako se taj ureñaj koristi s većom strujom od nominalne, tada se on greje preko
tolerantnih granica, pa njegova izolacija stari, odnosno njegov se radni vek smanjuje.
Kada je u pitanju učestanost, nužno je ustanoviti njenu nominalnu vrednost,
opštevažeću u vremenu i prostoru razmatranog elektroenergetskog sistema. Ona implicira
odgovarajuću brzinu Teslinog obrtnog elektromagnetnog polja, a ono pak -- brzinu
obrtanja svih naizmeničnih električnih mašina. Te mašine se konstruišu vodeći računa
upravo o brzinama s kojima će se obrtati, odnosno o učestanosti s kojom će one biti
pogonjene. (U četvrtoj glavi će biti još govora o nominalnoj učestanosti.)
Osim napred navedenih električnih nominalnih vrednosti, za električni ureñaj se
vezuju i druge nominalne veličine. Npr., za lift, za njegov pogonski električni motor
vezuje se nominalni teret za koji je on predviñen, itd. Razmatranje tih nominalnih uslova
rada električnih aparata izlazi iz okvira ove knjige.
Imajući u vidu prethodno, u elektroenergetskom sistemu se teži da je pogon svih
elemenata što bliži nominalnim uslovima.
3.1 Trofazni potrošači

Potrošači su ureñaji za transformaciju električne energije u neki drugi oblik, kojom
se prilikom čovek okorišćuje.
U drugoj glavi su već uvedene kategorije individualnih potrošača (domaćinstva,
radnje,...) i potrošačkih područja (selo, kvart,...). Tamo je nagovešteno njihovo
razvrstavanje po nivoima, počevši od elementarnih potrošača (električnih aparata),
individualnih potrošača, potrošačkih područja, itd.
Kvantitativnom integracijom, počevši od potrošača najnižeg nivoa, mogu se graditi
potrošači sve viših nivoa. Takvo razvrstavanje (klasifikacija) po nivoima prikazano je na
slici 3.1a.
To razvrstavanje (klasifikacija) potrošača izvršena je na sledeći način:
1. Elementarni potrošači -- najniži nivo potrošnje električne energije, odnosno potrošači
prvog nivoa. To su sami ureñaji (električni aparati) za transformaciju električne
energije u upotrebne oblike (slika 3.1b). Ti potrošači mogu biti monofazni (bojler,
sijalica, monofazni motor,...) i trofazni (trofazni motori,...).
Monofazni potrošači se stavljaju u stanje potrošnje njihovim dovoñenjem pod
napon jedne faze (bilo koje) u odnosu na neutralni provodnik (i zemlju). Do njih se,
3. OSNOVI ELEKTROENERGETIKE 102
dakle, stiže s dva provodnika: fazni i neutralni ("nula") -- koji je obično na potencijalu
zemlje. [Čest je slučaj da su zemlja i neutralni provodnik posebno izvedeni, pa se do
svakog elementarnog potrošača stiže s tri provodnika: fazni, neutralni ("nula") i
"zemlja"].
Inherentno trofazni potrošači se stavljaju u stanje potrošnje njihovim dovoñenjem
pod napon sve tri faze u odnosu na neutralni provodnik (koji ovde može biti zamenjen
zemljom). Do njih se, znači, stiže s 4 provodnika (a, b, c i n). Tipičan primer takvih
potrošača su trofazni asinhroni motori. To su tipični uravnoteženi inherentno trofazni
potrošači. (I ovde, slilčno kao u slučaju monofaznih potrošača, do tih potrošača se
mogu voditi pet provodnika ako su zemlja i neutralni provodnik posebno izvedeni.)
(a)
(b)
Slika 3.1 -- Potrošači razvrstani po nivoima.
Ovde je potrebno napraviti distinkciju izmeñu "monofaznih potrošača koji se
priključuju trofazno" i napred opisanih inherentno trofaznih potrošača (npr., trofazni
asinhroni motori). Tipičan primer prvih su "trofazni šporeti" koji se često trofazno
priključuju na električnu instalaciju domaćinstva. Električni delovi takvog šporeta
(grejna tela) priključuju se na fazne napone različitih faza, pa tako taj "trofazni šporet"
predstavlja definitivno tri monofazna potrošača priključena na tri faze. Slična je
situacija i s "trofaznim TA pećima". I one se često priključuju trofazno, tako što se po
jedno od tri ista grejna tela priključuje na po jednu fazu. A broj grejnih tela koja su
pod naponom je stvar izbora korisnika peći. Tako, u obe varijante, ako se električni
aparati koji nisu inherentno trofazni, ipak tretiraju kao trofazni, tada su to
neuravnoteženi trofazni potrošači, s neuravnoteženošću koja se menja.
Dakle, monofazni elementarni potrošači i neuravnoteženi trofazni potrošači u
Jugoslaviji se priključuju na fazne napone od 220 V, a inherentno trofazni potrošači na
trofazne napone. Za ove poslednje je uobičajeno da se kaže da se priključuju na
trofazne napone od 3x380 V.
Elementarni potrošači se napajaju električnom energijom iz kućnog priključka --
brojila električne energije (tačka C, slika 3.1b). Kako je napred opisano, oni mogu biti
monofazni, inherentno trofazni, dakle uravnoteženi i trofazni neuravnoteženi
potrošači, tako da se do njih s brojila stiže s dva, tri i četiri, odnosno pet provodnika,
respektivno (peti, zaštitni provodnik -- "zemlja" izlazi iz okvira ove knjige).
[Napomena: Svi monofazni potrošači bi se mogli izvesti kao inherentno trofazni,
dakle uravnoteženi potrošači (sijalica s tri identična vlakna vezana na svaku fazu,
grejno telo (ploča) šporeta s tri identična grejača, ...), ali bi njihova cena u tom slučaju
bila nepotrebno visoka. Ovaj se problem neuravnoteženosti rešava spontano na višim
nivoima potrošnje, a na naponskom nivou 0.38 kV je ipak jeftinije izvoditi četvrti
provodnik nego ići s opisanim trofaznim varijantama potrošača.]
2. Integracijom elementarnih potrošača (monofaznih i trofaznih) u okviru individualnog
potrošača (domaćinstvo, radnja, radionica,...), koji se napajaju električnom energijom
preko električnog brojila, dobija se potrošač drugog nivoa (slike 3.1a i b). U svakom
slučaju, skup "nekoliko" elementarnih potrošača (npr. u okviru domaćinstava) nikako
ne čini uravnotežen potrošač. Dakle, potrošač drugog nivoa je trofazni neuravnotežen
potrošač.
S ciljem da potrošači drugog nivoa budu što bliže trofaznim uravnoteženim
potrošačima, u domaćinstvima, radnjama itd., teži se (gradeći njihove električne
instalacije) da se potrošnja ravnomerno raspodeli na sve tri faze. Naravno, s obzirom
na prilično slučajno korišćenje monofaznih potrošača u domaćinstvima, to načelo nije
moguće dovoljno efikasno realizovati. Iz tog razloga je i zbir faznih struja (svih
elementarnih potrošača koji čine potrošač drugog nivoa) različit od nule
( I$n = I$a + I$b + I$c ≠ 0), pa je nužan i četvrti provodnik za dovoñenje napona i
električne energije do tog potrošača, (paralelan i povezan sa zemljom, odnosno i peti
provodnik za zemlju), kroz koji se ta struja zatvara.
3. Integracijom svih potrošača drugog nivoa koji se napajaju s istog voda (reñe
vazdušnog, a češće kabla), dobija se potrošač trećeg nivoa (slika 3.1a). Dakle,
trofazni vod 0.38 kV (3x380 V) treći je nivo potrošača. On nije uravnotežen trofazni
potrošač. Njega čine elementarni potrošači (prvi nivo) integrisani u individualne
potrošače (drugi nivo), koji se napajaju električnom energijom s tog voda. Vodovi
0.38 kV napajaju se iz odgovarajućih transformatora -- transformatorskih stanica
(TS): 20/0.4 ili 10/0.4 kV/kV.
4. Integracijom svih vodova 0.38 kV, koji se napajaju iz iste TS 20(10)/0.4 kV/kV, s
obuhvaćenom TS, dobija se potrošač četvrtog nivoa (slika 3.1a). On se napaja s
odgovarajućeg voda 20 ili 10 kV.
Ova TS [20(10)/0.4 kV/kV] granica je izmeñu neuravnoteženih i uravnoteženih
delova podsistema potrošnje (distribucije). Potrošač četvrtog nivoa se sastoji od tako
mnogo elementarnih potrošača (monofaznih, inherentno trofaznih i trofaznih
neuravnoteženih), sa slučajnim rasporedom po fazama i slučajnim bivanjem u stanje
potrošnje, tako da je na visokonaponskoj strani TS 20(10)/0.4 kV/kV opterećenje po
fazama "apsolutno" jednako. Tako, potrošač četvrtog nivoa predstavlja trofazni
uravnotežen potrošač. Kada se taj potrošač priključi na elektroenergetski sistem, on
ne remeti simetriju režima sistema. To je razlog što se do TS 20(10)/0.4 kV/kV stiže s
tri provodnika, a iz nje se električna energija distribuira s četiri provodnika.
5. Integracijom svih TS 20(10)/0.4 kV/kV na jednom vodu (reñe vazdušnom, češće
kablu) dobija se potrošač petog nivoa (slika 3.1a). To je sam vod 20(10) kV. Taj vod
se sastoji od tri provodnika. On se napaja iz odgovarajuće TS 110/20(10) kV/kV.
6. Integracijom svih vodova 20(10) kV (potrošača petog nivoa), s obuhvaćenom
TS 110/21(10.5) kV/kV, dobija se potrošač šestog nivoa (slika 3.1a). On se napaja
vodom 110 kV.
7. Integracijom svih TS 110/21(10.5) kV/kV (potrošača šestog nivoa), koji se napajaju s
istog voda 110 kV, dobija se potrošač sedmog nivoa (slika 3.1a), tj. vod 110 kV
(najčešće vazdušni, a izuzetno kabl).
8. Integracijom svih vodova 110 kV (potrošača sedmog nivoa), koji se napajaju s iste
TS 400(220)/115 kV/kV, s obuhvaćenom TS, dobija se potrošač osmog (najvišeg)
nivoa (slika 3.1a).
Generalno, o napred opisanim potrošačima može se iskazati sledeće:
• Integracijom potrošača k-tog nivoa dobija se potrošač (k+1) nivoa (k=1,2,...7).
• Tačka (k+1) je izvor električne energije za sve potrošače k-tog nivoa (k=1,2,..., 7).
• Potrošač osmog nivoa (potrošač najvišeg nivoa), napaja se direktno iz podsistema
prenosa, tj. iz prenosne mreže. Tako, prenosna mreža je izvor električne energije za
potrošače osmog nivoa.
• Kada se razmatra distributivna mreža, ona se najčešće tretira po nivoima: izvor --
tačka (k+1), s potrošačima k-tog nivoa (k=1,2,..., 7). (Npr. kabl 20 kV sa svim TS
20/0.4 kV/kV.)
Od izvora -- tačke (k+1), električna energija se radijalno distribuira do potrošača k-
tog nivoa odgovarajućim elementima distributivne mreže (k=1,2,..., 7).
U vezi s dosadašnjim razmatranjima treba dati komentar već pomenute razlike
nominalnih napona transformatora i odgovarajućih mreža u napred razmatranoj
distributivnoj mreži. Ta mreža se sastoji od tri naponska nivoa, s odgovarajućim mrežama
po nivoima. Njihovi nominalni naponi su: 0.38 kV, 20 ili 10 kV i 110 kV [400 ili 220 kV
je već nivo prenosa]. Transformatori kojima su te mreže povezane imaju sledeće
nominalne napone: 400(220)/115 kV/kV, 110/21(10.5) kV/kV i 20(10)/0.4 kV/kV. Dakle:
1 -- nominalni naponi visokonaponskih strana transformatora jednaki su s nominalnim
naponima odgovarajućih mreža; 2 -- nominalni naponi niskonaponskih strana
transformatora su za 5% veći od nominalnih napona odgovarajućih mreža (115=1.05⋅110;
21=1.05⋅20; 0.4=1.05⋅0.38). To je uobičajena praksa u distributivnim i prenosnim
mrežama. Ona je rezultat težnje da se transformatorima, dakle na izvorima mreža koje se
s njih napajaju, permanentno unosi povećanje napona od oko 5%, s ciljem da se
preveniraju loše naponske prilike na krajevima tih mreža.
Potrošnja električne energije na bilo kom nivou je funkcija prostora (potrošači
istog nivoa se nalaze na različitim mestima u okviru svakog potrošačkog područja) i
vremena (potrošnja svakog potrošača se u vremenu menja). Načelni oblici promena u
vremenu su prikazani na slici 3.2.
(a1) (a2)
(b) (c)
Slika 3.2 -- Potrošnja električne energije po nivoima potrošača kao funkcija vremena: a -
- dve vrste elementarnih potrošača (npr., bojler -- a1 i šporet -- a2); b --
potrošač drugog ili trećeg nivoa i c -- potrošači viših nivoa.
Karakteristika potrošnje elementarnih potrošača (slike 3.2a1 i a2) očigledna je.

Jedan elementarni potrošač (električni aparat, npr. bojler -- a1), samo se u delovima dana
stavlja pod napon, pa se samo tada na njemu realizuje električna energija, uvek istom
snagom P. Ako je u pitanju šporet, tada, osim što se on stavlja pod napon u delovima
dana, njegova snaga nije uvek ista (koriste se različita grejna tela).
Na slikama 3.2a1 i a2, potrošnja reaktivne snage elementarnog potrošača Q
(označena isprekidanim crtama), prikazana je samo načelno. Ima potrošača koji ne
zahtevaju reaktivnu snagu (bojler, TA peć, šporet,...) i onih koji zahtevaju reaktivnu
snagu (asinhroni motor). Kod uobičajenih potrošača, ako zahtevaju reaktivnu energiju,
onda je ona kvantitativno (kVAr) manja od aktivne (kW).
Za potrošače viših nivoa, reaktivna snaga je nužna jer oni podrazumevaju u sebi
razne individualne potrošače, dakle i asinhrone motore.
Dijagrami na slici 3.2 su načelni. Oni zavise od tipa potrošača (da li je u pitanju
domaćinstvo ili industrija), vremenskog doba, prostora (klimatskih uslova) itd.
U svakom slučaju, za potrošače viših nivoa (k≥4), te funkcije su praktično
monotone tako da se u normalnim uslovima, i po nekoliko minuta (pa čak i desetak) ne
može registrovati promena potrošnje. U tim vremenskim intervalima se može smatrati da
se elektroenergetski sistem nalazi u stacionarnom režimu (stanju). To povlači za sobom
sledeće: režim elektroenergetskog sistema se u toku dana menja -- dinamičan je, ali se on
može tretirati kao niz uzastopnih, dovoljno dugotrajnih stacionarnih režima, te tako i
izučavati -- proračunavati. Upravo se tako prilazi elektroenergetskom sistemu u ovoj
knjizi.
U ovoj knjizi se pod potrošačima podrazumevaju oni od četvrtog pa do osmog
nivoa -- uravnoteženi potrošači u simetričnim režimima.
3.1.1 Električne karakteristike potrošača

Na slici 3.3 prikazan je trofazni uravnotežen potrošač (nivoa k≥4) u simetričnom
režimu [npr. trofazni vod 20(10) kV (potrošač petog nivoa, slika 3.1a), koji je priključen
na faze a, b i c transformatora 110/21(10.5) kV/kV]. Do njega se stiže s tri faze a, b i c, sa
zemljom, ali bez neutralnog provodnika.
(a) (b)
Slika 3.3 -- Režim trofaznog potrošača nivoa k≥4: a -- trofazni prikaz; b -- pojednostavljen
prikaz.
Potpuno poznavanje režima potrošača znači poznavanje svih električnih veličina

vezanih za njega. One su prikazane na slici 3.3a. Za učestanost f treba istaći da je ona
karakteristika celog elektroenergetskog sistema u razmatranom stacionarnom režimu. Ona
je konstantna (u pitanju su stacionarni režimi) i obično jednaka nominalnoj vrednosti.
U vezi s tim režimom otvara se sledeće pitanje: koji je to minimalan broj veličina
koje je nužno poznavati da bi se mogao rekonstruisati celokupni režim potrošača? Te
veličine (minimalne po broju) čine stanje potrošača.
Radi ustanovljavanja tih veličina (stanja) razmatranog potrošača, počinje se od
pretpostavke o simetriji njegovog režima. Na osnovu nje je dovoljno, umesto podataka za
sve tri faze, raspolagati podacima samo za jednu od njih (npr. fazu a):
Uˆ a , Uˆ b ,Uˆ c iz → Uˆ (podrazumeva se faza a ),
simetrije
Iˆ , Iˆ , Iˆ iz
a b c → Iˆ(podrazumeva se faza a ),
simetrije
Sâ , Sˆb , Sˆc iz → Sâ = Sˆb = Sˆc = Sˆ (po jednoj − svakoj fazi),
simetrije
Pa , Pb , Pc iz → Pa = Pb = Pc = P(po jednoj − svakoj fazi),

simetrije
(3.1)
Qa , Qb , Qc  → Qa = Qb = Qc = Q(po jednoj − svakoj fazi),
iz simetrije
cos ϕ a , cos ϕb , cos ϕ c iz →cos ϕ a = cos ϕb = cos ϕc = cos ϕ ,

simetrije
(za jednu − svaku fazu).

Tako se, sada, potrošač može opisati sledećim veličinama:
U$ , I$, cos ϕ, S$, P, Q, f . (3.2)
Na osnovu njih nije teško rekonstruisati svaku od veličina razmatranog režima potrošača.
Ako se uvaži relacija:
S$ = P − jQ = za definiciju: ( S$ = U$ * ⋅ I$), (3.3)
tada se trofazna kompleksna snaga S$ može izostaviti, pa se potrošač može opisati s
jednom veličinom manje:
U$ , I$, cos ϕ, P, Q, f . (3.4)
Na osnovu relacije za struju:
I$ = ( P − jQ) / U$ *, (3.5)
fazor struje se može izostaviti iz razmatranja, što povlači smanjenje broja veličina za još
jednu:
U$ , cos ϕ, P, Q, f . (3.6)
Konačno, i cosϕ se može izraziti preko aktivne i reaktivne snage:
cos ϕ = P P 2 + Q2 , (3.7)
na osnovu čega se i on može izostaviti, te režim potrošača opisati sa sledeće četiri veličine
(jedna kompleksna i tri realne):
U$ , P, Q, f . (3.8)
Četiri veličine (3.8) predstavljaju minimalan broj veličina koje jednoznačno
odreñuju celokupan režim potrošača. Te veličine se mogu predstaviti i na drugi način,
izražavanjem kompleksnog napona njegovim modulom i faznim stavom:
U , θ, P, Q, f . (3.9)
Ugao θ se odnosi na trenutak kada se započelo s razmatranjem stacionarnog
režima razmatranog potrošača. On nikako ne utiče na potrošnju aktivne i reaktivne snage
u razmatranom stacionarnom režimu:
Sˆ = P − jQ = Uˆ a* ⋅ Iâ = U a I a ⋅ e j ( −θ ) ⋅ e j (ψ ) =
(3.10)
= U a I a ⋅ e − jϕ = U a I a cos ϕ − jU a I a sin ϕ ,(ϕ = θ − ψ ),
ψ je fazni stav struje I$a , a sinϕ i cosϕ su već odreñeni snagama P i Q (3.7). Na taj način
očigledno je da, ako se razmatra sam potrošač, ugao θ nije veličina relevantna za sam
potrošač. To je najčešći razlog za izostavljanje faznog stava napona θ iz skupa veličina s
kojima se reprezentuje režim potrošača.
Još jedna interpretacija opisane motivacije za izostavljanje faznog stava napona θ
iz reprezentacije režima potrošača glasi: dovoñenjem potrošača pod napon odreñenog
modula (zadate učestanosti), aktivna i reaktivna snaga su odreñene nezavisno od tog
stava. Taj stav zavisi od trenutka početka razmatranja režima celog elektroenergetskog
sistema, čiji je razmatrani potrošač samo jedan element. A taj trenutak je potpuno
irelevantan kada je u pitanju stacionaran režim.
Tako, definitivna reprezentacija potrošača se svodi na sledeće četiri veličine:
P, Q, U , f . (3.11)
Te četiri veličine nisu nezavisne, jer se s promenom modula napona i učestanosti,
koje diktira elektroenergetski sistem, menjaju i aktivna i reaktivna snaga potrošača. Tako,
one se mogu iskazati sledećim funkcionalnim oblicima:
P = F (U , f ) i Q = F (U , f ). (3.12)
P Q
Ove funkcije nisu od interesa kada se razmatra jedan stacionaran režim, kada su
naponi potrošača i učestanost sistema, pa samim tim i aktivna i reaktivna snaga potrošača
-- konstantni. Te funkcije daju odgovor na pitanje promene potrošnje jednog te istog
potrošača ako se sistem, promenom učestanosti i napona potrošača, prevede u drugi
stacionaran režim.
Funkcionalne oblike (3.12) nije teško motivisati. Npr. na grejnim telima (bojler,
šporet,...) aktivna snaga je direktno zavisna od kvadrata napona (P=U 2/R). Na
asinhronim motorima ta zavisnost je složenija; ona je uveliko determinisana mašinama
koje se tim motorima pogone, itd. Kada je u pitanju učestanost, potrošnja aktivne energije
napred pominjanih ureñaja (grejnih tela) ne zavisi od nje, ali u slučaju asinhronih motora,
čija je brzina i te kako zavisna od učestanosti, to nije slučaj (snaga lifta kojim se podiže
teret nije ista pri različitim brzinama i istim teretom). Tako, za funkcionalnu zavisnost
FP (U, f ) se kaže da je "složena". Njen oblik, s obzirom na vrlo veliki broj raznorodnih
električnih aparata koji se nalaze u okviru razmatranog potrošača, nije lako analitički
izvesti. To se uglavnom čini empirijski, što izlazi iz okvira materije koja se u ovoj knjizi
razmatra. Isto važi i za drugu funkcionalnu zavisnost -- FQ (U, f ).
Empirijski dobijeni oblici funkcija FP (U, f ) i FQ (U, f ) prikazani su na slici 3.4.
(a) (b)
(c) (d)
Slika 3.4 -- Oblici funkcionalnih zavisnosti potrošnje aktivne i reaktivne snage od napona
i učestanosti.
Sa P o, Q o, U o i f o uočena je jedna -- po želji izabrana radna tačka potrošača iz

domena njegovih normalnih -- uobičajenih radnih režima.
Oblik karakteristike aktivna snaga -- napon (slika 3.4a) lako je prihvatljiv. S
porastom napona snaga potrošnje svih ureñaja zasnovanih na pretvaranju električne
energije u toplotu (šporeti, bojleri,...) raste. Slično je i s asinhronim motorima kada se za
isti momenat (opterećenje motora) poveća brzina obrtanja.
I karakteristika aktivna snaga -- učestanost (slika 3.4b) je prilično prihvatljiva. Iako
napred pomenuti ureñaji za pretvaranje električne energije u toplotu nisu osetljivi na
promenu učestanosti, to nije slučaj s asinhronim motorima. S povećanjem učestanosti,
njihova brzina, za isto opterećenje (npr. lift iste težine), raste, pa raste i njihova snaga
potrošnje.
Motivacija oblika krivih prikazanih na slikama 3.4c i d (reaktivna snaga -- napon i
reaktivna snaga -- učestanost, respektivno) nešto je složenija. Za njeno izvoñenje polazi se
od jednog potrošača induktivnog karaktera (namotaja na feromagnetskom -- gvozdenom
jezgru), npr., asinhronog motora (AM), prikazanog na slici 3.5. Motor je priključen na
napon U$ i u njemu je uspostavljena struja I$ .
Slika 3.5 -- Potrošač induktivnog karaktera, npr., asinhroni motor.
Drugi Kirchhoff-ov zakon za kolo prikazano na slici 3.5 glasi:

U$ = E$ , (3.13)
pri čemu je E$ fazor elektromotorne sile ureñaja (AM) dovedenog pod napon U$ , koja drži
ravnotežu tom naponu. Ako se u tom ureñaju zanemare sve rezistanse, tada se za modul
fazora E$ može pisati:
E = CΦΦ. (3.14)
Tumačenje relacije (3.14) glasi: u induktivnosti ureñaja je uspostavljen
prostoperiodičan fluks s modulom Φ , koji se u feromagnetskom jezgru menja s
učestanošću f. Fluks u ureñaju je rezultat struje I$ (ako u ureñaju nema drugih izvora
fluksa, a u asinhronim motorima takvih izvora nema). Sa C je obeležena konstanta kojom
je obuhvaćena karakteristika materijala od kojeg je izgrañeno magnetno kolo ureñaja, kao
i njegova geometrija, itd.
Relacija (3.14) mora biti zadovoljena bez obzira da li je ureñaj opterećen (npr., da
li se asinhronim motorom podiže lift, ili se pak asinhroni motor okreće u praznom hodu).
Dakle, bez obzira na opterećenje ureñaja, u njemu se mora uspostaviti struja koja će za
rezultat imati fluks Φ koji mora biti:
E U
Φ= = . (3.15)
Cf Cf
Pošto je napred naglašeno, da je opterećenje ureñaja irelevantno za ova
razmatranja, neka se motor nalazi u praznom hodu. To znači da je aktivna snaga P (slika
3.5) jednaka nuli, a reaktivna svakako nije. Ona je rezultat struje I$ kojom se realizuje
fluks u ureñaju, tj., njome se magneti feromagnetski materijal (gvozdeno jezgro) ureñaja,
što pak, sa svoje strane, generiše elektromotornu(otpornu) silu E, kojom se prema relaciji
(3.13) uravnotežava napon doveden na ureñaj.
Sada se može prići tumačenju oblika funkcije reaktivna snaga -- napon (slika 3.4c).
S povećanjem napona na ureñaju U, raste fluks ureñaja Φ , što je očigledno iz relacije
(3.15), pri konstantnoj učestanosti f; ovo povećanje fluksa mora da bude rezultat
povećane struje I, a pošto je aktivna snaga ureñaja i dalje jednaka nuli, definitivan rezultat
je povećanje reaktivne snage Q koju ureñaj povlači iz mreže.
Nakon ovih razmatranja nije teško motivisati i oblik funkcije reaktivna snaga --
učestanost (slika 3.4d). Uvažavajući relaciju (3.15), ako se napon U ne menja, pri porastu
učestanosti mora se smanjiti fluks Φ , što za posledicu ima smanjenu struju I, odnosno, s
obzirom na nepromenjenu -- nultu aktivnu snagu P, smanjenu reaktivnu snagu koju sada
ureñaj povlači iz mreže.
Napred opisane četiri karakteristike potrošnje se nazivaju samoregulacija
potrošača po naponu i učestanosti. Te karakteristike su inherentne samim potrošačima.
Najvažnija meñu njima je ona prikazana na slici 3.4b -- samoregulacija aktivne snage po
učestanosti. Tom karakteristikom potrošači spontano pomažu elektroenergetskom sistemu
u situacijama kada se u njemu javlja manjak proizvodnje (ili višak potrošnje). Manjak
proizvodnje u sistemu nužno nameće usporavanje generatora, tj. pad učestanosti sistema.
Ta situacija spontano "aktivira" karakteristiku samoregulacije potrošača: oni (jedni te isti
potrošači), pod istim naponima, ali smanjenom učestanošću, povlače manje aktivne snage
iz sistema, čime se svakako ublažava napred pomenuti nedostatak proizvodnje. Složenije
akcije usmerene prema kompenzovanju potrošnje (proizvodnje) u elektroenergetskom
sistemu pripadaju domenu regulacije učestanosti, o čemu će biti reči kasnije.
Prva od četiri karakteristike samoregulacije (slika 3.4a) -- samoregulacija aktivne
snage po naponu, često se koristi prilikom nametanja redukcije potrošnje potrošača od
strane distributivnih preduzeća. Naime, obaranjem napona u distributivnim mrežama,
spontano pada snaga potrošača, čime se sistemu obezbeñuje vreme potrebno da se
sistemski rešavaju eventualni nedostaci snage. (Takvo obaranje napona je u suštini, tzv.,
"prvi stepen redukcije potrošnje").
Načelni kvantitativni pokazatelji karakteristika sa slike 3.4 iznose:
a: 1% % b: 1% % c: 1% % d : − 1% % .
Oni znače: Za povećanje (smanjenje) veličine na apscisi za 1%, veličina na ordinati se

poveća (smanji) za 1% u slučajevima a, b i c, odnosno smanji (poveća) za 1% u slučaju d.
Ako se funkcionalne zavisnosti (3.12) poznaju (empirijski), tada svaki stacionaran
režim uravnoteženog potrošača (nivoa jednakog ili većeg od četvrtog), sa zadatom
(fiksiranom) konstelacijom elementarnih potrošača koji su u njega integrisani, u
potpunosti se može rekonstruisati na osnovu samo dve veličine: U (modul faznog napona
na koji je on priključen) i f (učestanost elektroenergetskog sistema). Dakle samo te dve
veličine čine stanje poznatog potrošača u stacionarnom režimu -- stacionarno stanje
potrošača.
3.1.2. Motivi za regulaciju učestanosti i napona elektroenergetskih

sistema
U ovoj tački globalno se navode osnovni motivi za regulaciju učestanosti i napona
u elektroenergetskim sistemima. Izlaganja su pri tom zasnovana samo na materiji koja je
do sada obrañena. To znači da se neće izneti svi razlozi za pomenute regulacije, već samo
oni koji se mogu sagledati na nivou već obrañene materije.
Regulacija učestanosti sistema

U tački 3.1.1. je već napomenuto da je promena učestanosti indikator debalansa
aktivnih snaga u sistemu. Naime, ako se na sistem u stacionarnom režimu priključi nov
potrošač, a da se pri tom snage turbina kojima se pogone električni generatori sistema ne
povećaju (ostave se isti dotoci vode u vodne turbine, ili isti dotoci pare u parne), tada
nužno počinje da pada učestanost sistema zbog usporavanja rotora generatora. Ovi
usporavaju iz jednostavnog razloga što se iz nijh "izvlači" više energije nego što se u njih
unosi iz pomenutih turbina. Dakle postoji debalans izmeñu količine energije (snage)
turbina i potrošnje električne energije (snage) elektroenergetskog sistema. S obzirom da
snaga potrošnje nikako ne može biti veća od snage proizvodnje u "zatvorenom"
elektroenergetskom sistemu, taj se debalans pokriva na račun usporavanja rotora
generatora i turbina sistema. Taj bi se proces odvijao sve do kolapsa elektroenergetskog
sistema kada bi se dozvolilo da se situacija spontano odvija. Naravno to se ne dozvoljava,
već se u takvim situacijama aktivira (obično automatska) regulacija elektroenergetskog
sistema. Ta se regulacija naziva regulacijom aktivnih snaga i učestanosti. Rezultat te
regulacije se sastoji od generisanja dodatne snage u elektroenergetski sistem da bi se
zaustavila promena učestanosti i time pokrili novi zahtevi za električnom energijom.
Nešto više detalja u vezi s tom regulacijom biće dato u četvrtoj glavi.
Regulacija napona potrošača

Električni aparati -- elementarni potrošači trpe štetu koja je posledica kako viših,
tako i nižih napona od nominalnih vrednosti. Smanjenje veka trajanja električnih aparata s
povećanjem napona, odnosno smanjenje stepena korisnosti sa smanjenjem napona u
odnosu na nominalnu vrednost, samo su neki od brojnih primera negativnih posledica po
korisnike električne energije. Najčešća aproksimacija zavisnosti štete od napona
potrošača, za "relativno male" promene napona, prikazana je parabolom na slici 3.6. Na
njoj je s sa u označena relativna (procentualna) vrednost aktuelnog napona potrošača, a sa
Š -- šteta koju trpi potrošač konstantne snage u novčanim jedinicama (n.j.), u odreñenom
periodu. S te slike se vidi da se minimalna nulta šteta ima za referentni napon -- uref:
Definicija -- "Referentni napon" potrošača podsistema potrošnje (ma kog nivoa) je
napon čijom bi se realizacijom minimizirala šteta koju bi svi elementarni
potrošači (električni aparati), koji su integrisani u taj potrošač, trpeli usled
odstupanja njihovih radnih napona od nominalnih vrednosti.
Dakle, za napon veći ili manji od te vrednosti, šteta koju trpe električni aparati koji
se napajaju s tog mesta -- raste. Analitički oblik funkcije štete prikazane na slici 3.6 glasi:
Ã = C⋅ ( u − u ref )
2 (3.16)
⋅ E,
pri čemu je sa E označena energija isporučena potrošaču u apsolutnim jedinicama (kWh).

Relativne (procentualne) vrednosti napona iznose:
u = (U U n )⋅ 100 , uref = (U ref U n )⋅ 100 , (3.17)
pri čemu su sa U i Uref označene vrednosti aktuelnog napona potrošača u [kV], a sa Un
odgovarajuće nominalne vrednosti mreže sa koje se taj potrošač napaja.
Slika 3.6 - Zavisnost štete potrošača od odstupanja napona.
Referentni napon je jednak nominalnom (100%) kada su u pitanju elementarni

potrošači (električni aparati), odnosno veći je od nominalnog, kada su u pitanju potrošači
viših nivoa.
Konstanta C u relaciji (3.16) je karakteristika štete potrošača koji se razmatra, a
razlika pod kvadratom (u--uref) naziva se odstupanjem napona. Proizvod kvadrata
odstupanja napona i energije je nosilac štete koju potrošač trpi usled odstupanja napona;
njegova dimenzija je (%)2kWh; taj nosilac (kvantitativni pokazatelj štete), u literaturi je
poznat kao institucija -- princip (%)2kWh.
Mogućnost kontrole (minimizacije) kvantitativnog pokazatelja štete -- (%)2 kWh,
predstavlja osnovni motiv za regulacije napona potrošača. Održavanje tog pokazatelja na
tolerantnom nivou zahteva održavanje napona na elementarnim potrošačima unutar
tolerantnih granica. Te granice su obično od --5% (donja) do +5% (gornja) u odnosu na
nominalnu vrednost. Da bi se omogućila realizacija takvih vrednosti napona na
elementarnim potrošačima, nužno je da se i u ostalim delovima distributivnih mreža
održavaju naponi na prihvatljivim vrednostima. Inače, suviše visoki, ili suviše niski
naponi na potrošačima viših nivoa ne bi omogućili napred pomenute tolerantne vrednosti
napona na elementarnim potrošačima. Tako se stiže do potrošača osmog nivoa. Da bi se i
njima obezbedili naponi tolerantnih vrednosti, nužno je da se i naponi u prenosnim
mrežama održavaju unutar odgovarajućih tolerantnih opsega (donjih i gornjih granica).
Napred izložena materija je dovoljan motiv da se ustanovi potreba za regulacijom
napona kako u distributivnim tako i u prenosnim mrežama. Ta je regulacija poznata kao
regulacija napona i reaktivnih snaga u prenosnim mrežama, a samo kao regulacija
napona u distributivnim mrežama. Nešto više detalja u vezi s tim regulacijama biće dato u
četvrtoj glavi.
3.2 Trofazni vodovi

Vodovi su elementi elektroenergetskog sistema namenjeni prenosu i distribuciji
("transportu" i "raspodeli") napona i električne energije. Postoje dve vrste vodova:
nadzemni (vazdušni) i kablovski (kablovi). Ovi drugi se najčešće postavljaju (ukopavaju)
u zemlju.
Nadzemni vodovi
Trofazni nadzemni vodovi se (u našoj zemlji) grade za sledeće naponske nivoe:
0.38; 6; 10; 20; 35; 110; 220 i 400 kV (u svetu ih ima i za 750 i 1000 kV). Svi su oni
trožični osim vodova naponskog nivoa 0.38 kV koji su četvorožični.
Nadzemni vodovi se realizuju pomoću provodnika (delovi vodova za neposredan
prenos napona i električne energije), koji se, preko izolatora (služe za električno
odvajanje provodnika meñu sobom i od zemlje), postavljaju na stubove (noseća
konstrukcija voda). Na vrhove stubova se postavljaju zaštitna -- zemljovodna užad. Tj.
"zemlja se tim užadima podiže iznad voda", te se tako znatno smanjuje verovatnoća
direktnog udara groma u provodnike. Neki od trožičnih nadzemnih vodova prikazani su
na slici 3.7.
(a) (b) (c)

Slika 3.7 -- Neki oblici trožičnih nadzemnih vodova: a i b -- jedan trofazan vod na istim
stubovima; c -- dva trofazna voda na istim stubovima.
Uravnoteženost je potrebna karakteristika vodova kao elemenata
elektroenergetskog sistema. Ona se postiže na osnovu sledećih globalnih zahteva:
• Svaki fazni provodnik treba da je isto konstruisan (materijal, presek, dužina, itd.).
• Svaki fazni provodnik treba da je u prostoru u istom odnosu prema preostale dve
faze, kao i prema zemlji.
Ako se takav (uravnotežen) vod priključi na elektroenergetski sistem u
simetričnom režimu, tj. priključi se na oba kraja na simetrične napone, u njemu će se
uspostaviti simetrične struje. Dakle, on će biti uravnotežen pošto ne remeti simetriju
režima u koji se priključuje.
Za sve vodove na slici 3.7 nije teško realizovati prvi zahtev. Drugi zahtev se rešava
transpozicijom, koja je prikazana na slici 3.8. Pod transpozicijom se podrazumeva da
provodnici na svakoj trećini deonice voda sukcesivno menjaju položaj. Tako, na celoj
deonici, svaki provodnik ima položaj jednak s položajima ostala dva (kako u odnosu na
preostala dva provodnika, tako i u odnosu na zemlju).
Električne karakteristike voda
Principska (ne električna) šema trofaznog voda u simetričnom režimu, s

električnim veličinama (naponima i strujama na oba njegova kraja), prikazana je na slici
3.9a. S obzirom na simetriju režima, to su karakteristike povratnog puta irelevantne za
režim voda. Tako, povratni provodnik može biti zemlja. Ako se zemlja proglasi tačkom
referentnog potencijala R, tada je ta tačka razvučena duž celog voda.
Slika 3.8 -- Transpozicija trofaznog nadzemnog voda.
Pošto je trofazni vod uravnotežen, on se može prikazati pofaznom -- pogonskom

šemom. Ona je principski (ne električki) data na slici 3.9b, u vidu "dvožičnog voda", s
razvučenom tačkom referentnog potencijala kao povratnim provodnikom.
(a) (b)
Slika 3.9 -- Principska šema trofaznog uravnoteženog voda (a) i njen pofazni -- pogonski
oblik za simetričan režim, u vidu dvožičnog voda (b).
Na slici 3.9b se podrazumeva da je pogonskom -- pofaznom šemom predstavljena

faza a (npr. I$1 = I$a1, U$1 = U$ a1,...), dok su režimi u ostale dve faze samo fazno pomereni
za odgovarajući ugao. Stoga nema potrebe za njihovim posebnim predstavljanjem.
Trofazni vod je električno kolo s kontinualno rasporeñenim parametrima, tj., vod
predstavlja kontinuitet "mikro-struktura". Globalni (integralni) efekti tih mikro struktura
čine makro efekte voda. Kod nadzemnih vodova ima četiri pogonska makro-efekta: 1 --
(redna) otpornost, 2 -- (redna) induktivnost, 3 -- (otočna) odvodnost i 4 -- (otočna)
kapacitivnost.
1. (Redna) otpornost -- R -- Ovaj makro-efekat dolazi do izražaja samo kada postoji
struja kroz fazne provodnike. Toj struji se suprostavlja rezistansa provodnika -- R. Ona je
upravo srazmerna odnosu dužine voda (provodnika) l, i površine njegovog poprečnog
preseka S:
R: l S. (3.18)
2. (Redna) induktivnost -- L -- Ovaj makro-efekat dolazi do izražaja samo kada postoji
naizmenična (načelno promenljiva) struja kroz fazne provodnike. On se javlja zbog toga
što se, načelno, svakoj konturi koju čine par faznih provodnika ili par fazni provodnik --
zemlja, mogu asocirati odgovarajuće sopstvene induktivnosti, kao i odgovarajuće
meñusobne induktivnosti sa ostalim konturama trofaznog voda. Strujama kroz fazne
provodnike suprostavljaju se elektromotorne sile indukovane u provodnicima usled
promene fluksa izazvanog tim strujama. Induktivnost L je srazmerna logaritmu odnosa
meñusobnog rastojanja provodnika d i njihovog poluprečnika r:
d (3.19)
L : ln .
r
3. (Otočna) odvodnost -- G -- Ovaj makro-efekat dolazi do izražaja samo kada su fazni
provodnici pod naponom. Javlja se usled nesavršenosti izolatora. Preko njihove,
uglavnom zaprljane površine, "odvode" se struje s faznih provodnika pod naponom
("otočne struje"). To je efekat puzajućih struja na izolatorima. Pored toga, na površinama
faznih provodnika nadzemnih vodova trajno postoji još jedan "otočni efekat" -- efekat
korone. On se javlja na svakom naelektrisanom telu ako je električno polje u njegovoj
okolini veće od dielektrične čvrstoće medijuma (ovde vazduha -- 30 kV/cm). Efekat
korone, s obzirom da su provodnici nadzemnih vodova "použeni" (dakle nisu "glatki") ne
može se izbeći. Dakle, odvodnost G je posledica opisana dva efekta. Njega je teško
eksplicirati pošto varira sa zaprljanošću izolatora (puzajuće struje), vremenskim uslovima
(korona je na vlažnom vremenu izraženija), itd. U svakom slučaju, oba efekta su
izraženija što je potencijal (napon) provodnika veći.
4. (Otočna) kapacitivnost -- C -- Ovaj makro-efekat dolazi do izražaja samo kada su
fazni provodnici pod naizmeničnim (načelno promenljivim) naponom. On se javlja zbog
toga što se svaki provodnik karakteriše nekom kapacitivnošću, tj. što svaki par faznih
provodnika i svaki par fazni provodnik -- zemlja, predstavljaju kondenzatore. Tako se u
vodu, njegovim stavljanjem pod napone, uspostavljaju otočne -- kapacitivne struje kroz
dielektrikum -- vazduh, s provodnika ka provodniku i s provodnika ka zemlji.
Kapacitivnost C je srazmerna logaritmu odnosa prečnika provodnika r i meñusobnog
rastojanja provodnika d:
r
C : ln . (3.20)
d
Kvantitativni pokazatelji sva četiri makro-efekta trofaznog uravnoteženog voda
mogu se sagledati na osnovu dva eksperimenta -- E1 i E2. Oni su prikazani na slici 3.10a i
b.
Eksperiment E1 -- Ovaj eksperiment je usmeren ka utvrñivanju smisla pogonske redne
otpornosti i induktivnosti trofaznog voda. Pošto ti parametri dolaze do izražaja samo kada
u vodu ima struje, i pošto se u njemu ne žele uključivati efekti otočne odvodnosti i
kapacitivnosti, vod je u tački 2 kratko spojen, a u tački 1 doveden na simetrične napone
tako "male" da se uspostave merljive struje u fazama a da otočni efekti budu zanemarljivi.
S obzirom na simetriju pobude voda (trojka simetričnih napona u tački 1), kao i na
uravnoteženost voda, fazne struje voda će biti takoñe simetrične. Iz toga sledi da je odnos
fazora faznog napona i korespondentne struje isti za svaku fazu. S obzirom na
razmatranja u drugoj glavi (tačka 2.3.3.), ti odnosi ne predstavljaju ništa drugo do rednu
pogonsku impedansu voda:
Uˆ Uˆ Uˆ
Zˆ ( Ω/fazi) = R + jωL = R + jX = a1 = b1 = c1 . (3.21)
Iˆ
a1 Iˆ
b1 Iˆ
c1
(a)
(b)
Slika 3.10 - Eksperimenti za sagledavanje četiri makro-efekta nadzemnog voda: a - R, L;
b - C, G.
Eksperiment E2 -- Ovaj eksperiment je usmeren ka utvrñivanju smisla pogonske otočne

odvodnosti i kapacitivnosti trofaznog voda. Pošto ti parametri dolaze do izražaja samo
kada je vod pod naponom, i pošto se u njemu ne žele uključivati efekti redne otpornosti i
induktivnosti, vod je u tački 2 otvoren, a u tački 1 doveden na simetrične nominalne
napone. Na taj način su struje u fazama praktično zanemarljive, pa su zanemarljivi i redni
efekti. Označene fazne struje "otiču" iz faznih provodnika preko odvodnosti i
kapacitivnosti u tačku referentnog potencijala, pa se tako zatvaraju njihovi strujni
krugovi. S obzirom na simetriju pobude voda (trojka simetričnih napona u tački 1), kao i
na uravnoteženost voda, fazne (otočne) struje voda će biti takoñe simetrične. Iz toga sledi
da je odnos fazora fazne struje i korespondentnog napona isti za svaku fazu. S obzirom na
razmatranja u drugoj glavi (tačka 2.3.3.), ti odnosi ne predstavljaju ništa drugo do otočnu
pogonsku admitansu voda:
I$ I$ I$
Y$ (S / fazi) = G + jωC = G + jB = $a1 = $b1 = $c1 , (3.22)
U a1 Ub1 U c1
S ova dva eksperimenta se kvantifikuju sva četiri makro efekta [otpornost -- R i
induktivnost -- L (redni parametri); odvodnost -- G i kapacitivnost -- C (otočni parametri)]
trofaznog uravnoteženog voda.
U vezi s opisanim eksperimentima treba napomenuti da kada bi se oni izvodili,
naponi i struje bi morali da se mere osciloskopima, pošto se jedino tako mogu
rekonstruisati njihovi fazori.
Pogonska ekvivalentna šema trofaznog nadzemnog voda, uzimajući u obzir
kvantitativne pokazatelje, tj. pogonske makro-efekte tretirane diskretno, može se
predstaviti u nekoliko varijanti koje su prikazane na slikama 3.11a, b, c i d. Sve one su u
potpunoj saglasnosti sa smislom i eksperimentima za kvalitativno sagledavanje tih
efekata. Kada bi se uzele tri takve šeme, za svaku fazu po jedna, tada bi se dobio trofazni
ekvivalent voda. Kada bi se sada na tim šemama, umesto na originalnom trofaznom vodu,
izvršila oba opisana eksperimenta, rezultati svakog od njih bili bi identični sa onima na
originalnom vodu.
(a) (b)
(c) (d)
(e) (f)
Slika 3.11 -- Šest varijanti pogonskih ekvivalentnih šema trofaznog voda s koncentrisanim
parametrima.
Prve dve varijante pogonskih šema trofaznog voda ("Γ"--šeme, slike 3.11a i b)
imaju tu manu da svaka od njih prikazuje vod koji nije isti kada se tretira sa svakog od
njegova dva kraja, što svakako nije svojstveno već datom opisu trofaznog voda. Otud
opredeljenje za primenu druge dve pogonske šeme -- slike 3.11c i d, tzv. "T" i "Π"
pogonska šema trofaznog voda, respektivno. Te dve šeme nisu meñusobno ekvivalentne.
Ali, njihovo ostupanje, kada su tretirane kao četvorokrajnici, nije od praktičnog značaja
(u obe šeme, izvedene za isti trofazni vod, stavljene pod iste napone na njihovim
krajevima, uspostaviće se praktično iste struje.
U ovoj knjizi će se raditi s Π šemom nadzemnog voda. Ona se može iskazati u Z$ --
varijanti (slika 3.11e), odnosno u Y$ -- varijanti (slika 3.11f). Veze impedansi Z$ i Z$o ,
odnosno admitansi Y$ i Y$o , s kvantitativnim pokazateljima sva četiri makro-efekta voda (R,
L, G i C), glase:
∆
Z$ = R + jωL = Rv + jX v ; (3.23)
1 2(G − jωC)
Z$o = = 2 =
G 2 + j ωC 2 G + ( ωC)2
 ∆ (3.24)
2G 2 ωC
= 2 + 
j − = Rvo + jX vo ,
G + ( ωC) 2  G 2 + ( ωC) 2 
odnosno:
1 R − jωL R  ωL ∆
Yˆ = = = + j −  = Gv + jBv ; (3.25)
R + jωL R 2 + (ωL) 2 R 2 + (ωL) 2  R 2 + (ωL) 2 
 
G ωC ∆ Gvo B
Yô = + j = + j vo . (3.26)
2 2 2 2
U praksi, najčešći podaci o nadzemnom vodu s kojima se raspolaže su: Rv (R), Xv
(ωL), Gvo(G) i Bvo(ωC). Na osnovu njih nije teško rekonstruisati ma koju varijantu
( Z$ ili Y$ ) Π šeme voda.
Ako se na osnovu tih podataka želi rekonstruisati Z$ -- varijanta ekvivalentne šeme,
tada se neposredno raspolaže parametrima Rv i Xv. Na osnovu G=Gvo (3.26) i ωC=Bvo
(3.26), nije teško rekonstruisati otočnu impedansu Z$o :
2G 2ωC
Rvo = 2 , X vo = − 2 ⇒ Zˆ o = Rvo + jX vo . (3.27)
G + (ωC ) 2
G + (ωC ) 2
Na sličan način se mogu rekonstruisati i parametri Y$ --varijante ekvivalentne šeme.
Tada se neposredno raspolaže parametrima Gvo i Bvo. Na osnovu parametra R i ωL=Xv
(3.23), može se rekonstruisati admitansa Y$ :
Rv X
Gv = ,Bv = − 2 v 2 ⇒Yˆ = Gv + jBv . (3.28)
R + Xv
2
v
2
Rv + X v
Trofazni kablovi
Kablovi su namenjeni prenosu i distribuciji električne energije, isto kao i nadzemni
vodovi. Pošto su skuplji, oni se koriste uglavnom kada su prenos i distribucija nadzemnim
vodovima teško izvodljivi (u samim naseljima, u industrijskim pogonima, za podvodni
prenos električne energije,...). Izvode se (u našoj zemlji) za sledeće naponske nivoe: 0.38,
6, 10, 20, 35 i 110 kV.
Osnovni elementi kablova su: 1 -- provodnici od bakra ili aluminijuma (kada su
manjeg preseka oni su puni, a kada su većeg -- použeni); 2 -- izolacija (impregnisani papir,
PVC -- polivinil hlorid, itd.) i 3 -- mehanička zaštita (čelik, olovo). Izgled poprečnog
preseka kablova, za slučajeve kružnih i sektorskih faznih provodnika, dat je na slici 3.12.
Ako se oko kabla nalazi metalna zaštita (čelik, olovo), tada je njegova uravnoteženost
očigledna sa slike: fazni provodnici su smešteni u temena "jednakostraničnog trougla", a
mehanička zaštita se dovodi na potencijal zemlje i time se svi provodnici stavljaju u istu
situaciju, kako meñusobno, tako i prema zemlji, što čini kablove uravnoteženim
elementima25.
Slika 3.12 -- Izgled poprečnog preseka kabla.
Sva četiri makro-efekta nadzemnih vodova -- R, L, G i C, zastupljena su i ovde.

Njihovo poreñenje za vodove i kablove istog napona, snage i dužine sledi:
• Za otpornost kabla i nadzemnog voda važi sledeća relacija: Rk ≈ Rv , što je posledica
činjenice da se za prenos iste snage istim naponom zahteva ista struja. Ista struja
zahteva istu količinu bakra ili aluminijuma. Zbog otežanog hlañenja, poluprečnik
faznog provodnika kabla treba da bude nešto veći od odgovarajućeg kod nadzemnog
voda, pa je tako i redna otpornost kabla nešto manja od redne otpornosti nadzemnog
voda.
• Za induktivnost kabla i nadzemnog voda važi sledeća relacija: Lk < < Lv . To je
posledica relacije (3.19), odnosno srazmere induktivnosti i logaritma odnosa
meñusobnog rastojanja i poluprečnika provodnika. Kod kabla je to rastojanje (d)
mnogo manje nego kod nadzemnog voda pa je i induktivnost kabla mnogo manja.
25Izuzetak åine trofazni kablovi izvedeni u vidu tri monofazna kabla poloæena paralelno istom trasom.
• Za kapacitivnost kabla i voda važi sledeća relacija: Ck >> Cv . To je posledica relacije
(3.20), odnosno srazmere kapacitivnosti i logaritma odnosa poluprečnika provodnika i
njihovog meñusobnog rastojanja. Kod kabla je to rastojanje (d) mnogo manje nego
kod nadzemnog voda, pa je i kapacitivnost kabla mnogo veća.
• Odvodnost kabla i voda su posledice suštinski različitih efekata. Odvodnost kabla čine
gubici u dielektriku (definisani tangensom ugla gubitaka -- tgδ), pošto je u pitanju
nesavršen kondenzator, a kod voda su u pitanju puzajuće struje i korona.
Celokupno razmatranje o makro-efektima nadzemnih vodova važi i za kablove.
Tako, za kablove važe iste (T i Π) ekvivalentne pogonske šeme prikazane na slikama 3.8c
i d, odnosno konačna Π šema u Z$ i Y$ --varijanti (slike 3.11e i f ), naravno, s
odgovarajućim vrednostima parametara.
Pad napona i gubici snage na vodu

Pad napona i gubici snage su "nedostaci" vodova. Da bi se oni sagledali, neka se
razmatra trofazni uravnotežen vod u simetričnom režimu prikazan na slici 3.13a.
(a)
(b)
Slika 3.13 -- Trofazni uravnotežen vod u simetričnom režimu (a) i njegova pogonska
ekvivalentna šema (b).
S obzirom da su u pitanju samo kvalitativna razmatranja, to će vod biti tretiran

samo s njegovim rednim parametrima R i L (X=ωL), a otočni parametri biće zanemareni
(G = 0, C = 0). (Priroda vodova naponskog nivoa do 110 kV je upravo takva.)
Kako se trofazni vod nalazi u simetričnom režimu, on se može prikazati pofaznom
-- pogonskom ekvivalentnom šemom kao na slici 3.13b. Neka se ona, kako je uobičajeno,
odnosi na fazu a.
Padovi napona ∆ U$ i snage ∆ S$ duž voda su:
∆Uˆ = Uˆ 1 − Uˆ 2 = ∆Uˆ a = Uˆ1a − Uˆ 2 a ,
(3.29)
∆Sˆ 3 = Sˆ1a − Sˆ2 a = Sˆ1 3 − Sˆ2 3 (po fazi).
S obzirom da su (zbog zanemarenja otočnih parametara) struje na oba kraja voda
jednake:
I$a1 = I$a 2 = I$a = I$, (3.30)
to se padovi napona i snage (3.29) mogu izraziti i na sledeći način:
2
∆ U$ = Z$ ⋅ I$, ∆ S$ 3 = ∆ U$ *I$ = Z$ *I$* ⋅ I$ = Z$ * I$ , (3.31)
odakle je očigledno da oni zavise od struje, tj. od opterećenja voda.
Neka se za referentnu veličinu razmatranog stacionarnog režima voda usvoji napon
$
U2 :
U$ 2 = U 2e j 0 = U 2. (3.32)
Iz relacije za pofaznu snagu na drugom kraju voda (kraju 2):
S$ 3= U$ * ⋅ I$ = U ⋅ I$,
2 2 2 (3.33)
može se odrediti struja voda:
S$ 3
I$ = 2 . (3.34)
U2
Tako, na osnovu relacije (3.34), za pad napona na vodu sledi:
1 P − jQ2
∆Uˆ = Zˆ ⋅ Iˆ = ( R + jX ) 2 =
3 U2
1 RP2 + XQ2 1 XP2 − RQ2
= + j = (3.35)
3 U2 3 U2
1 RP2 + XQ2 1 XP2 − RQ2
= + j .
3 V2 3 V2
Ta vrednost se odnosi na fazu a, dok su padovi napona za preostale dve faze samo
fazno pomereni:
∆ U$ = ∆ U$a ⇒ ∆ U$b = a$2 ⋅ ∆ U$ ; ∆ U$c = a$ ⋅ ∆ U$ . (3.36)
Naponi na kraju 1, za sve tri faze, iznose:
U$1a = U$ 2a + ∆ U$ ; U$1b = U$ 2b + a$ 2∆ U$ ; U$1c = U$ 2c + a$∆ U$ . (3.37)
Trofazni gubici snage duž voda mogu se izračunati pomoću relacije:
2
 Sˆ 2 3 
*ˆ * ˆ2 
∆S = 3 ⋅ (∆U I ) = 3 ⋅ Z I = 3 ⋅ ( R − jX )
ˆ ˆ ˆ =
 U 2 
  (3.38)
1 P22 + Q22 1 R 1 X
= ( R − jX ) = ( P22 + Q22 ) − j ( P 2 + Q22 ),
3 2 3 2 3 2 2
U2 U2 U2
odakle, deo koji se "troši" na otpornosti voda (∆P) i deo koji se "troši" na induktivnosti
voda (∆Q) iznose:
1 R R
∆P = 2 ( P22 + Q22 ) = 2 ( P22 + Q22 ),
3 U2 V2
(3.39)
1 X X 2
∆Q = ( P + Q2 ) = 2 ( P2 + Q2 ).
2 2 2
3 U 22 2 V2
Na osnovu izvedenih relacija očigledna su sledeća dva zaključka:
• Pad napona na vodu se "linearno" povećava s opterećenjem voda (P2 i Q2).
• Gubici snage na vodu (∆P i ∆Q) se povećavaju s kvadratom opterećenja.
[Za vodove viših naponskih nivoa -- 220 i 400 kV, situacija je nešto drugačija s obzirom
da je kod njih posebno izražena otočna kapacitivnost. Kod tih se vodova često dešava, pri
malim opterećenjima, da oni više generišu reaktivne energije Q na njihovim
kapacitivnostima, nego što je potroše na njihovim induktivnostima. Odnosno vodovi u tim
situacijama postaju generatori reaktivne snage.]
Osnovni nominalni podaci za vodove

Osnovni nominalni podaci za vodove su: nominalni napon i struja, kojima su
pridruženi još i pogonski parametri voda: R, L, G i C, kao i dužina voda l.
• Nominalni linijski napon -- Vn (odnosno fazni -- U n = Vn 3 ) napon je kojem vod, u
predviñenom veku trajanja, može trajno biti izložen, a da se pri tom električki ne
ošteti, odnosno napon za koji je vod konstruisan. On direktno korespondira s nivoom
izolacije voda.
• Nominalna struja voda -- In je fazna struja kojoj vod, u predviñenom veku trajanja,
može biti trajno izložen, a da se pri tom termički ne ošteti, odnosno struja za koju je
vod konstruisan. Ona direktno korespondira s količinom bakra ili aluminijuma
provodnika.
Nominalni napon i struja odreñuju nominalnu snagu voda:
S n = 3U n I n (= 3Vn I n ). (3.40)
Osnovni pogonski parametri voda, daju se, obično, kao podužni: podužna
rezistansa -- r, podužna reaktansa -- x, podužna konduktansa -- g i podužna susceptansa b -
- tabela 3.1.
Tabela 3.1 -- Podužni parametri voda, njihove jedinice i povezanost s originalnim

parametrima.
r (Ω / km) = R l x(Ω / km) = ωL l b( µS / km) = ωC l g ( µS / km) = G l
3.3 Transformatori
Elektroenergetski transformatori su statički ureñaji (nemaju obrtne delove). Oni su
namenjeni prenosu, odnosno unutrašnjoj "transformaciji" električne energije (u
električnu), uz promenu njenog kvaliteta (napona i struje) i uz minimalnu (zanemarivu)
promenu kvantiteta (količine električne energije, tj. snage). Oni, dakle, transformišu
električnu energiju jednog napona i struje u električnu energiju drugog napona i struje, uz
minimalne (zanemarive) gubitke.
Transformatori, kao elementi elektroenergetskog sistema nalaze se u tri podsistema
-- proizvodnja, prenos i distribucija:
• U podsistemu proizvodnje, u termoelektranama se uz generatore nalaze i
transformatori (u tzv. "blok spoju") -- blok transformatori. Oni služe za podizanje
napona generatora na nivo prenosa.
• U podsistemu prenosa, tzv. prenosni transformatori, služe za povezivanje prenosnih
mreža različitih naponskih nivoa (u Jugoslaviji su to transformatori za povezivanje
prenosnih mreža 400 i 220 kV), ili za interkonektivno povezivanje prenosnih mreža
dva susedna elektroenergetska sistema, kao i za priključenje distributivnih mreža na
prenosne mreže -- transformatori za povezivanje prenosnih mreža (400 i 220 kV) s
distributivnim mrežama (110 kV).
• U distribuciji, tzv. distributivni transformatori služe za spuštanje napona s nivoa
prenosa, sukcesivno, do napona elementarnih potrošača.
Dve su uobičajene varijante konstrukcije trofaznih transformatora: 1 -- izvedbe u
vidu tri identična monofazna transformatora (slika 3.14a), povezana kao trofazni --
trofazni transformator s nezavisnim magnetnim kolima; 2 -- izvedbe na jedinstvenom
trostubnom (četvoro ili petostubnom -- izvučeni šrafurom) magnetnom kolu (slika 3.14b).
Varijanta 2 (slika 3.14b) je nešto složenija i izostaviće se iz razmatranja u ovoj knjizi.
Priključci faza (a, b i c) i neutralnog provodnika n na visokonaponskoj strani su označeni
sa: 1U, 1V, 1W i 1N, respektivno, a na niskonaponskoj strani sa: 2U, 2V, 2W i 2N,
respektivno.
(a)
(b)
(c)
(d)
Slika 3.14 -- Principske šeme trofaznih transformatora: dve varijante (a) i (b), globalni
prikaz (c) i simbol transformatora (d).
Ako su sva tri monofazna transformatora konstruktivno ista, tada je taj trofazni
transformator uravnotežen. Priključenje ovakvog transformatora na elektroenergetski
sistem u simetričnom režimu, izmeñu dva trofazna čvora odgovarajućih naponskih nivoa
(1 i 2 na slici 3.14c), neće poremetiti simetriju režima (i u njemu će se uspostaviti
simetričan režim). Na slici 3.14d prikazan je simbol transformatora.
Trofazni transformator s nezavisnim magnetnim kolima u simetričnom režimu, s
obzirom na njegovu uravnoteženost, može se prikazati pofazno -- monofazno,
odgovarajućom pogonskom ekvivalentnom šemom. Ta šema, u slučaju ovog
transformatora (s nezavisnim magnetnim kolima), s obzirom da izmeñu faza nema
nikakve sprege, ni elektromagnetne, niti kapacitivne, identična je sa šemom jednog od tri
ista monofazna transformatora.
Prilikom utvrñivanja pogonske ekvivalentne šeme trofaznog voda u simetričnom
režimu, nužno je bilo razmatrati jednovremeno sve tri faze voda. Kada je u pitanju napred
opisani trofazni transformator s nezavisnim magnetnim kolima, to nije potrebno, pošto,
kako je napred konstatovano, režimi u ma koje dve faze ne utiču na režim u trećoj.
Dakle, da bi se izvela ekvivalentna pogonska -- pofazna šema trofaznog
transformatora u simetričnom režimu, može se poći od monofaznog transformatora (npr.
faza a), koji je prikazan na slici 3.15a (slika je jako daleko!). Transformator se sastoji od
magnetnog kola na koje su namotani namotaj visokog napona (VN -- 1) i namotaj niskog
napona (NN -- 2), koji su preko magnetnog kola, meñusobno elektromagnetno spregnuti.
S N su označeni brojevi navojaka namotaja, čije su otpornosti R. S ℜγ i ℜj su označene
magnetne otpornosti kontura rasipnih flukseva i magnetnog kola, respektivno. Režim
transformatora čine sledeće električne veličine u vremenskom domenu: naponi -- u, struje
-- i i snage -- p, kao i magnetne: zajednički fluks u magnetnom kolu φ i rasipni fluksevi φγ.
Takav transformator se može opisati s dve relacije saglasne s drugim Kirchhoff-
ovim zakonom, za dve električne konture, kao i s tri relacije za tri magnetne konture:
u1 = R1i1 + N1 d ( φ γ1 + φ ) dt = R1i1 + N1 dφ γ1 dt + N1 dφ dt ,
u2 = R2 i2 + N 2 d ( φ γ 2 + φ ) dt = R2 i2 + N 2 dφ γ 2 dt + N 2 dφ dt ,
N1i1 + N 2 i2 = ℜ j φ , (3.41)
N1i1 = ℜ γ1φ γ1 ,
N 2 i2 = ℜ γ 2 φ γ 2 .
Prve dve relacije (3.41) napisane su saglasno sa sledećim pravilom: elektromotorna
sila u namotaju usled promene fluksa (npr. φ) jednaka je -- dφ/dt, ako je orijentisana
saglasno s orijentacijom navojka (prazne strelice na slici 3.15a), i ako ova rorijentacija
implicira vektor površine navojka saglasan sa smerom vektora indukcije B (odnosno
fluksa φ). Vektor površine navojka se na osnovu njegovog referentnog smera (prazna
strelica) generiše po pravilu desne zavojnice. Saglasno s tim, vektor površine prvog
namotaja ima smer na gore, a drugog namotaja na dole. Dakle u oba slučaja se ti smerovi
poklapaju sa smerovima zajedničkog fluksa (ili preciznije s odgovarajućim vektorom
magnetne indukcije, čiji je smer na slici 3.15a obeležen uz fluks).
Preostale tri relacije su pisane tako da magnetopobudne sile (Ni) generišu flukseve
saglasno s pravilom desne zavojnice.
Ako se želi izvesti električna ekvivalentna šema transformatora, onda iz njegovog
matematičkog modela (3.41) treba eliminisati sve magnetne, a zadržati samo električne
veličine. Naravno, u takvoj varijanti se gubi neposredan uvid u "magnetni režim" (u
flukseve) transformatora. (Uvid u taj režim se neće potpuno izgubiti. On se može
izračunati posredno.)
Ako se fluksevi rasipanja iz četvrte i pete relacije izraze preko struja, pa potom
diferenciraju, te tako zamene u prvoj i drugoj relaciji, tada se četvrta i peta relacija mogu
potisnuti iz modela (3.41). Uvoñenjem (definisanjem) još jedne veličine elektromotorne
sile -- e (indukovana elektromotorna sila u ma kom navojku na magnetnom kolu, usled
zajedničkog fluksa φ) matematički model transformatora može se predstaviti u obliku:
u1 = R1i1 + ( N12 ℜ γ1) di1 dt + N1e,
u2 = R2i2 + ( N 22 ℜ γ 2 ) di2 dt + N2e,
(3.42)
N1i1 + N 2i2 = ℜ j φ ,
∆
e= dφ dt .
Iskorišćene relacije:
φ γ1 = N1i1 ℜ γ1 i φ γ 2 = N 2i2 ℜ γ 2 , (3.43)
mogu se "sačuvati" za eventualno izračunavanje flukseva φγ1 i φγ2, ako je to potrebno.
Kada se treća od relacija (3.42) podeli brojem N1, pa se potom ceo model prevede
iz vremenskog u kompleksni domen (transformator se nalazi u prostoperiodičnom
režimu), matematički model transformatora dobija oblik:
U$1 = R1I$1 + j( ωN12 ℜ γ1) I$1 + N1E$ ,
U$ 2 = R2 I$2 + j( ωN 22 ℜ γ 2 ) I$2 + N 2 E$ ,
(3.44)
I$1 + ( N 2 N1) I$2 = (ℜ j N1)Φ$ ,
E$ = jωΦ$ .
U ovom obliku modela nalazi se još jedna magnetna veličina koju treba eliminisati.
To je zajednički fluks Φ$ . Odnosi N 2/ ℜ imaju prirodu induktivnosti, pa se mogu uvesti
sledeće veličine: induktivnosti rasipanja VN i NN namotaja Lγ1 i Lγ2, kao i induktivnost
magnećenja Lm. Proizvodi tipa ωL mogu se predstaviti odgovarajućim reaktansama
rasipanja visokonaponske i niskonaponske strane i reaktansom magnećenja
transformatora, respektivno.
Lγ1 = N12 ℜ γ1 ⇒ X γ1 = ωLγ1 ,
Lγ 2 = N 22 ℜ γ 2 ⇒ X γ 2 = ωLγ 2 , (3.45)
Lm = N12 ℜ j ⇒ X m = ωLm .
Ako se iz četvrte od relacija (3.44) zajednički fluks Φˆ iskaže preko

elektromotorne sile po navojku E$ , pa tako zameni u treću od tih relacija, koristeći se
oznakama (3.45), matematičkom modelu transformatora može se dati sledeći oblik:
Uˆ 1 = R1 Iˆ1 + jX γ 1 Iˆ1 + N 1 Eˆ ,
Uˆ 2 = R2 Iˆ2 + jX γ 2 Iˆ2 + N 2 Eˆ , (3.46)
[ ]
jX m Iˆ1 + ( N 2 N 1 ) Iˆ2 = N 1 Eˆ .
Iskorišćena relacija:
1 $
Φ$ = E, (3.47)
jω
može se sačuvati za eventualno izračunavanje zajedničkog fluksa Φ$ , ako je to potrebno.
U model (3.46) sada se uvode dve smene formalne prirode. Prva se odnosi na tzv.
struju magnećenja -- I$m , a druga na tzv. impedansu magnećenja -- Z$m :
∆
Iˆm = Iˆ1 + ( N 2 N 1 ) Iˆ2 , (3.48)
∆
Zˆ m = 0 + jX m . (3.49)
Ako se uzmu u obzir definicije (3.48) i (3.49), tada se matematičkom modelu
transformatora može dati oblik:
1.Uˆ 1 = R1 Iˆ1 + jX γ 1 Iˆ1 + N 1 Eˆ ,
2.Uˆ 2 = R2 Iˆ2 + jX γ 2 Iˆ2 + N 2 Eˆ ,
(3.50)
3.Zˆ m Iˆm = N 1 Eˆ ,
4. Iˆm = Iˆ1 + ( N 2 N 1 ) Iˆ2 .
Ovaj oblik matematičkog modela transformatora (po jednoj fazi), sastoji se samo
od električnih veličina, pa se na osnovu njega može jednostavno nacrtati odgovarajuća
električna ekvivalentna šema. Ona je prikazana na slici 3.15b. Na njoj su sa zaokruženim
brojevima naznačeni delovi šema koji korespondiraju isto označenim relacijama (3.50).
(a)
(b)
(c)
(d)
(e)
(f)
(g)
Slika 3.15 -- Izvoñenje električne ekvivalentne šeme transformatora.
Na slici 3.15b sa "?" (slika je pre poziva) označen je "specijalan ureñaj" koji
svakako predstavlja neku vrstu kontrolisanog izvora: očigledno je da je struja na jednom
njegovom kraju kontrolisana strujom na drugom kraju (zavisi od nje); isto važi i za
napone na krajevima tog ureñaja. Taj specijalni kontrolisani izvor prikazan je na slici
3.16.
Slika 3.16 -- Specijalan kontrolisani izvor ("a:1" znači da važi U$1 U$ 2 = a , a ne

U$ 2 U$1 = a ).
Sa slike 3.15b je očigledno da se taj specijalni kontrolisan izvor načelno može

prikazati relacijama:
U$1 = a ⋅ U$ 2 ,
(3.51)
I$2 = a ⋅ I$1,
pri čemu je a≠0. Iz te definicije se može izvesti sledeća implikacija:
U$1*I$1 = U$ 2*I$2 ⇔ S$1 = S$2 , (3.52)
što znači da se tim ureñajem ne degradira kompleksna (pa i aktivna, reaktivna i prividna)
snaga.
Tako, ma koje dve od sledeće tri relacije predstavljaju ravnopravnu definiciju tog
specijalnog kontrolisanog izvora:
Uˆ 1 Uˆ 2 = a,Iˆ1 Iˆ2 = 1 a ,Sˆ1 = Sˆ2 , (3.53)
a treća je uvek direktna implikacija prve dve.
Tri varijante simbola tog izvora prikazane su na slici 3.17.
(a) (b) (c)

Slika 3.17 -- Tri varijante simbola specijalnog kontrolisanog izvora -- idealnog
transformatora.
Kada se iskoristi definicija specijalnog kontrolisanog izvora, ekvivalentna šema

elektroenergetskog transformatora prikazana na slici 3.15b, može se prikazati kao na slici
3.15c, (slika je pre poziva!) pri čemu je za a ustanovljen odnos broja navojaka
transformatora N1/N2.,
Dakle, na slici 3.15c je prikazana ekvivalentna šema realnog elektroenergetskog
transformatora. Na njemu, kada je u nenultom režimu, nije zapažen odnos U$1 / U$ 2 = a .
Osim toga, na njemu ima gubitaka električne energije (na rezistansama R1 i R2). Tako, na
fizičkoj realizaciji energetskog transformatora (na realnom transformatoru), degradira se
kako napon tako i električna energija. Da te degradacije nema, realizacija transformatora
bi se izjednačila s "idejom transformatora" kao ureñaja za transformaciju električne
energije po naponu, bez degradacije ni napona niti energije.
Sa slike 3.15c je očigledno sledeće:
1. kada bi bakar namotaja transformatora bio superprovodan ("idealan bakar"), tada ne bi
bilo gubitaka aktivne snage na transformatoru;
2. kada bi gvožñe (jezgro) transformatora bilo "idealno" u smislu da nema rasipnih
flukseva, odnosno da se celokupni fluks transformatora zatvara kroz magnetno kolo
("beskonačna" magnetna provodnost magnetnog kola), tj. kada je Xγ1 = Xγ2 = 0,
odnosno da se fluks u njemu može održavati bez magnetopobudnih sila
( N1I$1 + N 2 I$2 = 0 ⇒ I$m = 0 ⇒ Z$m = ∞ ).
Tada ekvivalentna šema realnog transformatora prelazi u napred uvedeni specijalni
kontrolisani izvor (slika 3.16), odnosno u ideju transformatora: da se njime transformiše
napon bez njegove degradacije i bez degradacije električne energije koja u tom ureñaju
"doživljava" unutrašnju transformaciju. Otud i standardan naziv tog ureñaja: idealni
transformator. Parametar a se naziva odnosom transformacije idealnog transformatora.
To je ujedno i odnos transformacije (realnog) transformatora.
Pri konstrukciji se teži da transformator bude što bliži idealnom. Ta težnja se
realizuje ulaganjem u količinu bakra od koga su izgrañeni namotaji, da bi se smanjili
gubici aktivne snage, kao i ulaganjem u gvožñe (magnetno kolo) da bi se smanjili
(eliminisali) fluksevi rasipanja i struja magnećenja ( Z$m →∞ ⇒ I$m →0).
Pošto bakar i gvožñe imaju svoju cenu, to se na nekom nivou ulaganja u njih staje.
Taj nivo se za elektroenergetske transformatore smatra dostignutim kada se realizuje
stepen iskorišćenja transformatora (η) na nivou 90--95%, kao i degradacija napona ne
veća od oko 5%.
U svakom slučaju, napred opisana težnja se može formalno iskazati sledećim
relacijama:
1. R1 + jX γ 1 →0,
R2 + jX γ 2 →0;
2. Zˆ m → ∞; (3.54)
3. Zˆ m >> R1 + jX γ 1 ,
Zˆ m >> R2 + jX γ 2 .
Na osnovu kvantifikacije parametara transformatora (3.54), može se ustanoviti
sledeći vrlo važan stav u vezi s normalnim pogonima transformatora (pod normalnim
pogonom se podrazumeva onaj s naponima čije su vrednosti bliske nominalnim).
Stav: U transformatoru koji je doveden na napon s ma koje njegove strane, na čijoj se
drugoj strani nalazi ma kakvo opterećenje (transformator u pogonu), tada se u
njemu uspostavlja fluks tačno odreñene vrednosti, nezavisne od opterećenja
transformatora.
Istinitost ovog stava je očigledna na osnovu ekvivalentne šeme transformatora
prikazane na slici 3.15c. Neka je napon odreñene vrednosti doveden na VN stranu
transformatora -- U$1 . Naime, s obzirom na prvu od relacija (3.54), praktično nezavisno od
opterećenja transformatora (struje I$1), indukovana elektromotorna sila u jednom navojku
transformatora E$ je tačno odreñena i srazmerna s dovedenim naponom. To ima za
rezultat tačno odreñenu vrednost fluksa u transformatoru -- Φ$ , što je pak rezultat važnosti
četvrte od relacija (3.44). Tako, kako god se menjalo opterećenje transformatora, dokle
god je napon na njemu isti, dotle se fluks u transformatoru praktično ne menja. Pri većem
naponu transformatora, srazmerno je veći i fluks u njemu. Pošto transformatori u
elektroenergetskom sistemu rade uvek s naponima bliskim nominalnim vrednostima
mreža koje su njima povezane, to su i fluksevi u njima, nezavisno od opterećenja,
praktično konstantni. (Ova materija je mnogo detaljnije obrañena na kraju ove glave, u
tački:"O prirodi transformatora".)
Konstrukcijske pretpostavke transformatora

Izolacija transformatora odreñena je nominalnim naponima VN i NN strane [Un1
(Vn1) i Un2 (Vn2)]. Poprečni preseci namotaja VN i NN strane (količina bakra) odreñeni su
nominalnim strujama (In1, In2).
Nije racionalno da se ove četiri veličine biraju potpuno slobodno. Ova tvrdnja je
očigledna iz činjenice da, s obzirom na odnos transformacije, slobodno se može birati
samo nominalni napon jedne strane transformatora.
U ma kom režimu transformatora, pod uslovom da se otpornosti i reaktanse
rasipanja mogu zanemariti [R1≈R2≈0; Xγ1≈Xγ2≈0 (3.54), a to jeste slučaj s
elektroenergetskim transformatorima], odnos radnih napona transformatora približno je
jednak odnosu brojeva navojaka:
U1 N (3.55)
≈ 1.
U2 N2
Dakle, radni naponi transformatora, u najvećem broju (normalnih) režima vezani
su relacijom (3.55). Ta relacija je ideja transformatora. Ako se namotaji konstruišu tako
da su njihovi nominalni naponi (odreñeni ugrañenom izolacijom) takvi da nije
zadovoljena ta relacija, tada je jedan od namotaja svakako konstruisan za veći radni
napon (skuplja izolacija) od radnih napona na njemu. To je posledica činjenice da
transformator ne može biti korišćen za radne napone veće nego što to dopušta izolacija
(nominalni napon) drugog namotaja.
Naime, ako je transformator konstruisan tako da važi: Un1/Un2 > N1/N2 (subskript n
ukazuje na to da je reč o nominalnim vrednostima), tada na transformator, s njegove VN
strane "ne sme" biti doveden napon jednak nominalnoj vrednosti Un1, pošto će napon na
njegovoj NN strani biti veći od odgovarajuće nominalne vrednosti Un2, što bi destruktivno
delovalo na njegovu izolaciju [(Un1/U2 ≈ N1/N2) ∧ (Un1/Un2 > N1/N2) ⇒ U2 > Un2].
Istom logikom bi se došlo do činjenice da bi NN namotaj bio predimenzionisan kada bi
transformator bio konstruisan tako da važi relacija: Un1/Un2 < N1/N2 .
Na osnovu tih razmatranja očigledno je da transformatore treba konstruisati
saglasno sa sledećom -- prvom konstrukcijskom pretpostavkom:
U n1 Vn1 N
= = 1. (3.56)
U n2 Vn2 N2
Logički sličnim razmatranjem, ali sada vezanim za nominalne struje
transformatora, koje su vezane za količinu bakra ugrañenog u namotaje (njihov poprečni
presek), može se izvesti i druga konstrukcijska pretpostavka transformatora:
In1 N 2 U n2
= = . (3.57)
In2 N1 U n1
Ako se fazna nominalna prividna snaga jednog namotaja transformatora definiše
kao proizvod odgovarajućeg nominalnog napona i nominalne struje, tada ove dve
konstrukcijske pretpostavke (3.56) i (3.57) impliciraju jednakost faznih prividnih snaga
na oba kraja transformatora -- konstrukcijska posledica:
U n1I n1 = U n2 In2 ⇔ Sn1 = Sn2 = Sn , (3.58)
odnosno, namotaje transformatora je racionalno graditi samo za iste snage.
Za trofazne transformatore, se definiše i uglavnom koristi, trofazna nominalna
prividna snaga:
Sn(3) = 3Sn . (3.59)
Na bazi pretpostavki da se u gvožñe (magnetno kolo) transformatora investira
dovoljno da su magnetopobudne sile za njegovo magnećenje male (3.54):
N1I$1 + N 2 I$2 = 0 ⇒ I$1 + ( N 2 N1) I$2 = I$m = 0, (3.60)
i da se u bakar investira dovoljno da rezistanse namotaja budu male (3.54):
R1 ≈ R2 ≈ 0, (3.61)
matematički model transformatora (3.50) postaje:
U$1 = jX γ1I$1 + N1E$ ,
U$ 2 = jX γ 2 I$2 + N2 E$ , (3.62)
I$1 + ( N 2 N1) I$2 = 0.
Ovom modelu odgovara ekvivalentna šema prikazana na slici 3.15d. (slika je PRe
poziva!) Ona se može prikazati u više varijanti. Npr., parametri transformatora se mogu
koncentrisati na istom mestu njegove ekvivalentne šeme, npr. na njenoj VN strani. Da bi
se to realizovalo, potrebno je drugu jednačinu matematičkog modela pomnožiti i
odnosom transformacije (idealnog) transformatora N1/N2. Ako se, potom, uvedu sledeće
smene:
U$ 21 = ( N1 N2 )U$ 2 ,
I$21 = ( N 2 N1) I$2 , (3.63)
X γ12 = ( N1 N2 )2 X γ 2 ,
onda se matematički model, sa veličinama svedenim na VN stranu, može napisati u
obliku:
U$1 = jX γ1I$1 + N1E$ ,
U$ 21 = jX γ12 I$21 + N1E$ , (3.64)
I$1 + I$21 = 0,
kojem odgovara ekvivalentna šema prikazana na slici 3.15e. (slika je pre poziva!)
Reaktanse rasipanja VN strane i NN strane svedene na VN stranu mogu se
koncentrisati u jedinstvenu reaktansu -- reaktansu kratkog spoja, svedenu na VN stranu
transformatora:
X k1 = X γ1 + X γ12 = X γ1 + ( N1 N 2 ) 2 X γ 2 , (3.65)
čemu odgovara ekvivalentna šema transformatora prikazana na slici 3.15f. (slika je pre
poziva!)
Sličnom logikom može se izvesti ekvivalentna šema s parametrima koncentrisanim
na NN strani transformatora. Ona je prikazana na slici 3.15g (slika je pre poziva!). Na
njoj je sa Xk2 označena reaktansa kratkog spoja svedena na NN stranu (stranu 2)
transformatora:
X k2 = ( N 2 N1 ) 2 X γ 1 + X γ 2 , (3.66)
(dvojka u oznaci X k2 označava superskript, a ne stepen 2).

Bez obzira o kojoj je varijanti reaktanse kratkog spoja reč (svedene na VN ili NN
stranu), ta reaktansa se sastoji od rasipnih induktivnosti oba namotaja transformatora. Što
su ona veća (gvožñe lošijih karakteristika), to je reaktansa kratkog spoja transformatora
veća.
Smisao reaktanse kratkog spoja, može se sagledati iz situacije kada bi se
transformator našao u kratkom spoju. To je reaktansa koja se jedina suprostavlja struji
kratkog spoja transformatora. Npr., neka je transformator kratkospojen na NN strani, tj.
U$ 2 = 0 , a na VN stranu doveden je napon U$1 (slika 3.18). Struje I$1 i I$2 su ograničene
samo impedansom kratkog spoja Xk. To je motiv za izbor naziva te reaktanse.
Na osnovu U$ 2 = 0 i prve od relacija (3.63), sledi:
U$ 21 = ( N1 N 2 )U$ 2 = 0, (3.67)
odakle sledi:
Uˆ 1 = jX k1 Iˆ1 , (3.68)
odakle se uočava napred izneta tvrdnja da se samo reaktansa kratkog spoja suprostavlja
strujama kratkog spoja transformatora.
Slika 3.18 -- Transformator u kratkom spoju.
Pogonski parametri ekvivalentne šeme transformatora mogu se izračunati na

osnovu rezultata dva specijalna eksperimenta. Oni se nazvaju eksperimentima kratkog
spoja transformatora:
Definicija: "Napon kratkog spoja transformatora" je napon doveden na jednu stranu
transformatora, pri kratkospojenoj drugoj strani transformatora, koji izaziva
nominalne struje u namotajima.
Očigledno je da ima dve mogućnosti za izvoñenje definisanog eksperimenta
kratkog spoja -- slike 3.19a i b.
Prvi eksperiment kratkog spoja

Ovaj eksperiment je prikazan na slici 3.19a. Po definiciji, za njega važi:
U$ 2 = 0, I$1k = In1. (3.69)
Pošto struja na VN strani transformatora ima nominalnu vrednost, to i struja na
drugoj (NN) strani ima odgovarajuću nominalnu vrednost. Ovaj stav se može dokazati na
sledeći način:
I$2k = ( N1 N 2 ) I$21k = − ( N1 N2 ) I$1k ⇒ I$2 k = ( N1 N 2 ) I$1k . (3.70)
Na osnovu definicije kratkog spoja ( I$1k = In1 ) i druge konstrukcijske pretpostavke (3.57),
ima se:
I$2 k = ( N1 N2 ) In1 = In2 . (3.71)
Time je najavljeni dokaz završen.
Za napon kratkog spoja transformatora, saglasno s (3.69), važi:
U$1k = jX k I$1k ⇒ U$1k = X k In1. (3.72)
Napon kratkog spoja se uobičajeno izražava u procentima nominalnog napona:
Uˆ 1k X k I n1 X ⋅ U n1 I n1
u 1k (%) = ⋅ 100 = ⋅ 100 = k ⋅ 100 =
U n1 U n1 U n21
(3.73)
X ⋅ 3U n1 I n1 X k ⋅ S n (3 )
= k ⋅ 100 = ⋅ 100,
( 3U n1 ) 2 Vn21
pri čemu je poslednji izraz iskazan na uobičajen način za trofazne transformatore -- preko
trofazne prividne nominalne snage Sn(3) i linijskog nominalnog napona Vn1.
(a)
(b)
Slika 3.19 -- Dva eksperimenta kratkog spoja transformatora.
Drugi eksperiment kratkog spoja

Ovaj eksperiment je prikazan na slici 3.19b. Po definiciji, za njega važi:
U$1 = 0, I$2 k = In2 . (3.74)
Napon kratkog spoja je:
U$ 2 k = ( N 2 N1)U$ 21k = ( N 2 N1) jX k I$21k =
(3.75)
= ( N 2 N1) jX k ( N 2 N1) I$2 k ,
odnosno, izražen u procentima (sopstvenog) nominalnog napona:
U$ 2 k X ⋅ ( N 2 N1) In2
u2 k (%) = ⋅ 100 = k ⋅ 100 =
U n2 ( N1 N 2 )U n2 (3.76)
X ⋅I
= k n1 ⋅ 100 = u1k (%).
U n1
Pri ovom eksperimentu, takoñe, važi to da su struje jednake njihovim nominalnim
vrednostima na obe strane transformatora, što nije teško pokazati:
I$2k = I n2 ⇒ I$1k = In1. (3.77)
Dakle, naponi kratkog spoja transformatora, u oba eksperimenta kratkog spoja,

kada su iskazani u procentima, isti su. Zato se, kao podatak o transformatoru, daje napon
kratkog spoja (u procentima) bez naznake na koji se eksperiment on odnosi (prvi ili
drugi):
u1k (%) = u2 k (%) = uk (%). (3.78)
Kada bi se radilo sa složenijim ekvivalentnim šemama transformatora, npr. s onom

prikazanom na slici 3.15c, u kojoj je zadržana i impedansa magnećenja transformatora,
tada se za njeno izračunavanje vrše tzv. "eksperimenti praznog hoda" transformatora. Taj
problem izlazi iz okvira ove knjige.
Osnovni nominalni podaci -- tablica transformatora i rekonstrukcija

pogonske ekvivalentne šeme
Rekonstrukcija parametara ekvivalentne šeme transformatora se sprovodi na
osnovu podataka koji se nalaze na "tablici transformatora". Osnovni nominalni podaci su:
nominalni linijski naponi Vn1, Vn2 , VN i NN strane, respektivno; (trofazna, prividna)
nominalna snaga Sn(3) i napon kratkog spoja transformatora uk (%). (Uz njih ima još
nominalnih podataka, npr. struja praznog hoda, gubici kratkog spoja i praznog hoda
transformatora, itd. Oni služe za izračunavanje parametara preciznijih ekvivalentnih
šema, ali izlaze iz okvira ove knjige.) Izračunavanje parametara ekvivalentne šeme
transformatora (slika 3.15f ) (slika je pre poziva!) sledi.
Odnos brojeva navojaka jednak je odnosu nominalnih napona:
N1 N 2 = Vn1 Vn2 , (3.79)
čime je odreñen idealni transformator ekvivalentne šeme.
Reaktansa (impedansa) kratkog spoja se dobija na osnovu relacije:
uk (%) ⋅ Vn21
X k (Ω) = {Vn1[ V] , Sn[VA] ili Vn1[kV] , Sn[ MVA]}. (3.80)
100⋅ Sn
S ova dva podatka u potpunosti je rekonstruisana uobičajena pogonska
ekvivalentna šema trofaznog transformatora (slika 3.15f).
Na osnovu nominalne snage i nominalnih napona mogu se odrediti nominalne
struje transformatora:
Sn / 3 Sn / 3
I n1 = ; I n2 = . (3.81)
Vn1 / 3 Vn2 / 3
Pad napona i gubici snage transformatora
Pad napona i gubici snage u elektroenergetskim transformatorima, zbog relativno
malih otpornosti namotaja, realizuju se uglavnom na njihovim reaktansama kratkog spoja.
Zato će se sledeći proračun pada napona i gubitaka snage na transformatoru zasnivati na
pretpostavci: R1 =R2 =0.
Neka se razmatra trofazan uravnotežen transformator u simetričnom režimu
prikazan na slici 3.20a.
(a)
(b)
Slika 3.20 -- Trofazan uravnotežen transformator u simetričnom režimu (a) i njegova
pogonska ekvivalentna šema (b).
Pad napona
U osnovi ideje transformatora nalazi se težnja da za napon U$1 priključen na
jednom njegovom kraju, na njegovom drugom kraju bude napon:
( N 2 N1)U$1. (3.82)
Meñutm, aktuelni napon na njegovom drugom kraju iznosi:
U$ 2 = ( N 2 N1)U$ 21; U$ 21 ≠ U$1 ⇒ U$ 2 ≠ ( N 2 N1)U$1. (3.83)
Pad napona se u ovoj knjizi definiše kao razlika vrednosti napona kojoj se teži i
aktuelne vrednosti:
∆
∆ U$12 = ( N 2 N1)U$1 − U$ 2 . (3.84)
Slično se može definisati pad napona ako se dovede napon na njegov drugi kraj:
∆
∆ U$ 21 = ( N1 / N 2 )U$ 2 − U$1. (3.85)
Na osnovu slike 3.20 i do sada izvedenih relacija koje se odnose na svoñenje
veličina s jedne na drugu stranu idealnog transformatora, pad napona transformatora
iznosi:
[ ]
∆Uˆ 12 = ( N 2 N 1 )Uˆ 1 − Uˆ 2 = ( N 2 N 1 ) Uˆ 21 − jX k Iˆ21 − Uˆ 2 =
= ( N 2 N 1 )Uˆ 21 − jX k ( N 2 N 1 ) Iˆ21 − Uˆ 2 =
(3.86)
= − jX k ( N 2 N 1 ) ⋅ ( N 1 N 2 ) Iˆ21 = − jX k ( N 2 N 1 ) 2 Iˆ2 =
2
[ ]
= jX k ( N 2 N 1 ) 2 ( Sˆ 2 / 3) / Uˆ 2* ,
odnosno:
[ ]
∆Uˆ 21 = ( N 1 / N 2 )Uˆ 2 − Uˆ 1 = Uˆ 21 − Uˆ 1 = Uˆ 1 − jX k Iˆ1 − Uˆ 1 =
[ ]
(3.87)
= − jX k Iˆ1 = − jX k ( Sˆ1 / 3) / Uˆ 1* .
Pri izvoñenju relacija (3.86) i (3.87) uzeto je u obzir da je:
Sˆ 2 / 3 = −Uˆ 2* Iˆ2 i Sˆ1 / 3 = +Uˆ 1* Iˆ1 . (3.88)

Ako se za referentni fazor uzme napon druge strane transformatora:
U$ 2 = U 2e j 0 = U 2 , (3.89)
tada se za pad napona ∆ U$12 ima:
 Vn2 2 1 P2 − jQ2 1 P2 − jQ2  Vn2 
2
∆ U12 = jX k 
$ = j Xk   =
 Vn1  3 U$ 2 3 V2  Vn1 
2 2
(3.90)
1 X k Q2  Vn2  1 X k P2  Vn2 
=   + j  .
3 V2  Vn1  3 V2  Vn1 
Ako se za referentni fazor uzme napon prve strane transformatora:
Uˆ1 = U1e j 0 = U1 , (3.91)
tada se za pad napona ∆ U$ 21 ima:
[ ] 1 P − jQ1
∆Uˆ 21 = − jX k ( Sˆ1 / 3) / U1 = − jX k 1
3 U1
=
(3.92)
1 X k Q1 1 X k P1
=− −j .
3 V1 3 V1
Očigledno je da se za svaku od dve definicije (3.84) i (3.85), dobijaju različite
vrednosti za pad napona istog transformatora. Da li to znači da se transformator "ponaša
drugačije", zavisno od strane s koje se gleda? U apsolutnom smislu svakako: to je ureñaj
kojim se menja modul napona. Ali, u relativnom smislu, transformator je, isto kao i vod,
"isti" bez obzira s koje strane se gleda. Naime, padovi napona, relativizirani (iskazani u
procentima) u odnosu na odgovarajuće nominalne napone isti su:
∆ U$12 jX k ( N2 / N1)2 I$2
∆ u$12 = ⋅ 100 = − ⋅ 100 =
U n2 U n2
(3.93)
jX k ( N2 / N1) I$2 jX k I$1
=− ⋅ 100 = − ⋅ 100 = ∆ u$21.
( N1 / N2 )U n2 U n1
Gubici snage
Gubici snage ∆ S$ mogu se dobiti kao razlika snage na oba kraja transformatora:
[ ] [ ]
∆Sˆ = Sˆ1 − Sˆ 2 = 3 ( Sˆ1 / 3) − ( Sˆ 2 / 3) = 3 Uˆ 1* Iˆ1 − (−Uˆ 2* Iˆ2 ) =
[ ]
= 3 (Uˆ 21 − jX k Iˆ21 ) * (− Iˆ21 ) + Uˆ 2* Iˆ2 =
 N N2 ˆ   N2 ˆ  ˆ * ˆ 
*

=3  1 ˆ
U 2 − jX k I 2   −
 I 2  + U 2 I 2  =
 N 2 N1   N 1  
 
2
 N  2
2
N
2 ˆ
 S2 / 3
= 3 − jX k  2  I 2  = 0 − j 3 X k  2  ⋅ =
  N1    N1  U2
2
 
2 2 2 2 2 2
V  1 P2 + Q2 V  P2 + Q2
= 0 − jX k  n 2  = 0 − jX k  n 2  .
 V n1  3 U 22  V n1  V22 (3.94)
Iz relacije (3.94), uz zanemarenje aktivne otpornosti namotaja transformatora

( R1 = R2 = 0 ), gubici aktivne i reaktivne snage iznose:
∆P = 0,
V 
∆Q = X k  n 2 
2
(P22 + Q22 ) . (3.95)
 V n1  V22
Reaktivna snaga (3.95) se troši na induktivnostima rasipanja Lγ1 i Lγ2, odnosno

reaktansama rasipanja Xγ1 i Xγ2 (Xk).
Na osnovu prethodnih razmatranja očigledna su sledeća dva zaključka:
1. Pad napona na transformatoru se linearno povećava s opterećenjem transformatora (P2
i Q2).
2. Gubici reaktivne snage na transformatoru (∆Q) povećavaju se s kvadratom
opterećenja transformatora.
Za razliku od vodova, koji nekad troše, a nekad generišu reaktivnu snagu
(energiju), transformatori su isključivo potrošači reaktivne snage (energije). To je
posledica činjenice da u njima nema kapacitivnih elemenata.
Sada je ostalo još da se definišu dva uobičajena pojma vezana za transformator. To
su: PRIMAR i SEKUNDAR. Oni se definišu saglasno s tokom aktivne snage u
transformatoru. Ona, naime, "teče" (usmerena je) od primara ka sekundaru. Tako, kod
generatorskog blok-transformatora, NN strana je primar, a VN strana sekundar. Kod
distributivnih transformatora je obrnuto. Kod interkonektivnih transformatora, zavisno od
režima, moguće su obe navedene varijante, tj. njihove NN, odnosno VN strane mogu u
nekim režimima biti primar, a u drugim sekundar.
Regulacioni transformatori
Jedan od kvaliteta električne energije je njen napon s kojim se ona isporučuje
elementarnim potrošačima (električnim aparatima). Vrednost tog napona treba da je što
bliža nominalnoj (tačka 3.1.2). U tu svrhu, vrednosti napona na elementarnim
potrošačima, pa i napona na potrošačima ma kog nivoa, treba kontrolisati. Osnovni resursi
za kontrolu (regulaciju) napona u elektroenergetskim sistemima, pored izvora napona --
generatora, jesu (trofazni) regulacioni transformatori. Njihove šeme i simbol prikazani su
na slici 3.21.
(a)
(b) (c)
Slika 3.21 -- Principska šema jedne faze trofaznog regulacionog transformatora (a),
njegova pogonska ekvivalentna šema (b) i simbol (c).
Kod regulacionog transformatora jedan od njegovih namotaja se konstruiše s više

regulacionih otcepa (npr. otcepi 1, 2, 3, 4 i 5 na slici 3.21a). Zahvatanjem različitog broja
navojaka N1, pri nepromenljivom broju navojaka N2, menja se odnos transformacije
transformatora, u odnosu na nominalni -- N1o/N2. Ovaj odnos, saglasno s prvom
konstruktivnom pretpostavkom, jednak je odnosu nominalnih napona transformatora
N1o/N2 = Vn1/Vn2. Pod brojem navojaka N1o podrazumeva se broj navojaka odreñen
srednjim od neparnog broja otcepa -- nominalnim otcepom, ovde trećim. Tako, odnos
transformacije regulacionog transformatora može se menjati u diskretnim koracima,
izmeñu sledećih granica:
 N1  N o − ∆ N1  N1  N o + ∆ N1
  = 1 ,   = 1 . (3.96)
 N 2 min N2  N 2 max N2
Smisao te promene može se sagledati na osnovu sledećeg razmatranja: 1 -- za zadat
napon na VN strani transformatora, zahvatanjem manjeg broja navojaka [pomerajući
regulacionu sklopku transformatora (strelica na slici 3.22a) prema petom otcepu],
povećava se vrednost napona na NN strani transformatora, za isto njegovo opterećenje; 2
-- ako se smanjuje napon na VN strani transformatora, tada regulacionom sklopkom treba
zahvatiti manji broj navojaka (njenim pomeranjem prema petom otcepu), da bi se zadržao
isti napon na njegovoj NN strani, za isto opterećenje transformatora.
Kod trofaznih regulacionih transformatora regulacionom sklopkom se simultano
zahvata isti broj navojaka na sve tri faze transformatora. Te sklopke, odnosno
odgovarajući regulacioni otcepi, konstruišu se na onim krajevima namotaja koji su
priključeni na neutralni provodnik (s nultim potencijalom), da bi ti ureñaji bili jeftiniji --
konstruisani za male napone. Iz istih razloga (razloga ekonomičnosti) otcepi se izvode na
VN stranama transformatora, pošto su tamo manje struje.
Regulacioni transformatori se izvode u dve osnovne varijante: 1 -- s mogućnošću
promene odnosa pod opterećenjem (skuplja varijanta) i 2 -- s promenom odnosa
transformacije u beznaponskom stanju (jeftinija varijanta). U drugoj, jeftinijoj varijanti,
transformator se mora isključiti iz elektroenergetskog sistema, promeniti odnos
transformacije, pa ponovo vratiti u sistem. Dakle, za vreme te manipulacije, potrošači koji
se napajaju električnom energijom s tog transformatora, ostaju bez napona (napajanja).
O prirodi transformatora
U prethodnim delovima ove glave izvedene su pogonske ekvivalentne šeme
trofaznih, odnosno ekvivalentne šeme monofaznih transformatora. One odražavaju
prirodu transformatora s obzirom na stacionarne, naizmenične režime. Na ovom mestu se
na tu prirodu baca nešto više svetla, naravno, koristeći se izvedenim šemama. U tu svrhu
se narativno razmatra relacija izmeñu napona na priključcima, flukseva i struja
(opterećenja) namotaja transformatora. To razmatranje se sprovodi za transformator u
situaciji prikazanoj na slici 3.22. Na strani 1 priključen je generator, a na strani 2
impedansa čija se (kompleksna) vrednost može menjati po želji. Njome se interpretira
opterećenje transformatora u vidu aktivne i reaktivne snage.
Neka se generatorom G diktira napon izabranog modula na priključcima strane 1
transformatora; neka je impedansa Z$ konačnog modula. Kao posledica, u transformatoru
se uspostavlja odgovarajući električni (naponi i struje) i magnetni režim (zajednički fluks,
odnosno fluks magnećenja transformatora i fluksevi rasipanja). Taj režim, odnosno
vrednosti napred navedenih veličina, mogu se odrediti na sledeći način: 1 -- na osnovu
relacije (3.50), uz poznat napon na strani 1 ( U$1 ) i poznatu relaciju U$ 2 = Z$ ⋅ I$2 (poznata
impedansa Z$ ), mogu se izračunati vrednosti sledećih veličina: napon na strani 2 ( U$ 2 ),
elektromotorna sila po navojku ( E$ ), struje u oba namotaja ( I$1 i I$2 ) i (fiktivna) struja
magnećenja transformatora ( I$m ); 2 -- na osnovu relacija (3.43) i (3.47), nije teško
izračunati i vrednosti sledećih veličina: fluksevi rasipanja transformatora ( Φ$ γ1 i Φ$ γ 2 ) i
fluks magnećenja ( Φ$ ), respektivno. Dakle, u potpunosti se može odrediti režim
transformatora u razmatranoj situaciji.
Slika 3.22 -- Transformator u specijalnom pogonu.
Neka se generatorom diktira napon na transformatoru koji je blizak njegovim

uobičajenim pogonskim naponima, dakle, po modulu blizak nominalnoj vrednosti napona
strane 1 transformatora (ili odgovarajuće mreže); neka se izborom vrednosti impedanse Z$
transformator optereti strujom, odgovarajućeg faktora snage, čiji modul pripada
vrednostima standardnih opterećenja transformatora (neka od vrednosti izmeñu praznog
hoda i nominalnog opterećenja). Koje god da je opterećenje izabrano (iz tog domena),
napon na strani 2 blizak je nominalnoj vrednosti transformatora, pa i odgovarajuće mreže.
Napon na impedansi magnećenja je blizak naponu na priključcima strane 1. To je
posledica malih padova napona na rezistansama i reaktansama rasipanja na obe strane
transformatora (već je konstatovana nužnost za "malim" vrednostima reaktanse kratkog
spoja elektroenergetskih transformatora). Dakle, može se konstatovati: koliko god da se
radikalno menja režim transformatora (izmeñu praznog hoda i punog -- nominalnog
opterećenja), struja magnećenja se praktično (u odnosu na radikalnu promenu struja
transformatora) ne menja -- "ostaje konstantna". To, prema trećoj od relacija (3.50),
implicira isto tako konstantnu elektromotornu silu po navojku transformatora E$ . Ta
elektromotorna sila, pomnožena s brojem navojaka namotaja strane1, daje elektromotornu
silu tog namotaja; a ona je, prema prvoj od relacija (3.50), praktično jednaka naponu koji
je diktiran generatorom (opet se ima u vidu mala reaktansa rasipanja strane 1
transformatora). Konačno, konstantna elektromotorna sila po navojku E$ , implicira
konstantan fluks magnećenja transformatora Φ$ (3.47). Kada su u pitanju fluksevi
rasipanja, oni se, prema relacijama (3.43), isto tako radikalno menjaju kao i opterećenje
transformatora. (Napomena: Pod konstantnim naizmeničnim veličinama se podrazumeva
da se njihove amplitude i učestanost ne menjaju u vremenu.)
Za radikalnu promenu napona, npr., na vrednost koja je za red veličine manja od
napred razmatrane, za istu vrednost impedanse s kojom su vršeni napred opisani misaoni
eksperimenti, isto tako radikalno se menjaju: napon na impedansi magnećenja,
indukovana elektromotorna sila po navojku transformatora, elektromotorna sila namotaja
strane 1 (i strane 2), ali i fluks magnećenja transformatora. (Promena flukseva rasipanja je
od marginalnog značaja.)
Na osnovu tih razmatranja može se zaključiti sledeće: napon na koji je
transformator priključen (za uobičajene režime transformatora), direktno implicira
vrednost fluksa magnećenja, odnosno zajedničkog fluksa u jezgru transformatora (ako su
fluksevi rasipanja od marginalnog značaja); smanjenje napona transformatora direktno
implicira odgovarajuće smanjenje tog fluksa. Dakle, zajednički fluks (magnećenja) i
napon transformatora, u njegovim uobičajenim režimima, povezani su "čvrstom"
relacijom: "koliki napon, toliki fluks". To je osobina svake mašine zasnovane na
naizmeničnim elektromagnetnim fluksevima.
U ovoj situaciji je prilika da se još malo osvetli smisao (fiktivne) struje
magnećenja, pa i sam njen naziv. Ona je napred iskazana kao (fiktivna) struja samo strane
1, s kojom bi se transformator namagnetio isto kao što se on zaista magneti s aktuelnim
strujama oba namotaja. U razmatranjima koja su napred sprovedena, konstatovano je da
za zadat napon transformatora, bez obzira na radikalnu promenu njegovih uobičajenih
režima, ta struja ostaje (praktično) konstantna. Dakle uvek ista, pa tako ista i u praznom
hodu tansformatora (s nepromenjenim naponom koji se i dalje diktira generatorom sa
strane 1). U tom režimu, samo je struja strane 1 transformatora različita od nule, i jednaka
upravo tekućoj vrednosti struje magnećenja. Dakle, samo u režimu praznog hoda
transformatora, struja magnećenja se može izjednačiti sa strujom strane 1 transformatora,
a ova se "troši" jedino na magnećenje transformatora. Samo u tom režimu, fiktivna struja
magnećenja dobija nešto očigledniju aktuelnost. Magnećenje je nužno i u praznom hodu,
pošto je i tada nužan isti fluks, koji generiše istu elektromotornu silu transformatora,
potrebnu za ravnotežu istom naponu na strani 1 transformatora. Otud i često
poistovećivanje struje magnećenja i struje praznog hoda transformatora.
Analogni zaključci bi se dobili i kada bi generator i impedansa zamenili mesta.
Napred je razmotren transformator u uobičajenim režimima. Ali, njegova suštinska
priroda ne može da se promeni niti u ostalim, "neuobičajenim" režimima. Takav jedan
režim, neuobičajen bar u smislu njegove nepoželjnosti, režim je kratkog spoja. On je u
prethodnim delovima ovih razmatranja obrañen u smislu odreñivanja impedanse kratkog
spoja transformatora. Odgovarajući eksperimenti su bili definisani za smanjene napone
(koji izazivaju struje jednake nominalnim). Realan kratak spoj transformatora na jednom
njegovom kraju -- kvar -- dešava se pri punom naponu na njegovom drugom kraju
(bliskom nominalnom). Teorijski, kvalitativno nema razlike izmeñu ta dva režima. Samo
su struje transformatora kvantitativno -- radikalno veće u odnosu na nominalne vrednosti.
Magnetno kolo transformatora ne ulazi u zonu zasićenja, pošto se njegovi fluksevi, koji
su determinisani naponima, ne povećavaju. Ali, u ovom režimu, dešava se radikalna
promena na relaciji: vrednost zajedničkog fluksa, s jedne strane, i flukseva rasipanja, s
druge strane. Već je konstatovano da se ovi drugi radikalno menjaju s radikalnim
promenama struja tranformatora. Sada se postavlja pitanje: kolike su vrednosti flukseva u
jezgru transformatora, odnosno čime su oni determinisani? Naravno, u najširem smislu,
oni su odreñeni prirodom transformatora.
Neka se razmatra kratak spoj na strani 2 transformatora. Neka se pri tom, radi
konstruisanja jasnije elektromagnetne slike transformatora, zanemare aktivne otpornosti
namotaja. Neka se, dalje, pretpostavi da se transformator može dovesti u stacionaran
režim kratkog spoja (tj., neka zaštita transformatora ne prekine razmatrani režim).
Da bi se započelo razmatranje ovog problema, akcentiraju se sledeća tri važna
momenta:
1. Činjenica je da ukupni fluks namotaja, a ne samo fluks magnećenja, čini
elektromotornu silu namotaja, koja se suprotstavlja -- uravnotežava napon doveden na
namotaj.
2. Činjenica je da su u uobičajenim režimima fluksevi rasipanja mali u odnosu na fluks
magnećenja, te se praktično mogu izostaviti iz globalne elektromagnetne slike
transformatora; tako se, za konstrukciju slike transformatora u uobičajenim režimima,
može koristiti samo fluks magnećenja.
3. S radikalnim porastom struja transformatora (u odnosu na nominalne struje), radikalno
rastu fluksevi rasipanja, pa se više ne mogu izostaviti iz pomenute slike
transformatora.
Ti momenti su razlog što se s termina "zajednički fluks", odnosno "fluks
magnećenja", u izlaganjima koja neposredno slede prelazi na termine "ukupni fluksevi
namotaja".
Za vrednost napona blisku nominalnoj vrednosti na strani 1 transformatora, nužno
je da ukupni fluks kroz namotaj te strane bude toliki koliko to zahteva napon na tom
namotaju (radi realizacije ravnoteže napona), dakle, blizak fluksu u uobičajenim
režimima. Ukupni fluks kroz namotaj strane 2 treba da bude toliki koliko to zahteva
napon na tom namotaju; a ovaj napon je jednak nuli. Tako i ukupni fluks kroz namotaj
strane 2 mora biti jednak nuli; dakle, radikalno različit od fluksa kroz taj namotaj u
uobičajenim režimima, ali i od fluksa kroz prvi namotaj. Prema tome, očigledno je da su,
za razliku od uobičajenih režima, kada su fluksevi u oba namotaja transformatora bliski, u
režimu kratkog spoja oni radikalno različiti. Tu razliku, počevši od istog fluksa
magnećenja (ma koliki on bio), nadomešćuju radikalno različiti fluksevi rasipanja:
fluksom rasipanja namotaja strane 1 nadomešćuje se fluks magnećenja do vrednosti
ukupnog fluksa koja je diktiran naponom te strane; fluksom rasipanja namotaja strane 2
nadomešćuje se (isti) fluks magnećenja do nulte vrednosti te strane (ponovo diktirane
naponom).
Slična razmatranja se mogu sprovesti još za jednu vrstu neuobičajenih režima
trasformatora. Oni se realizuju priključenjem transformatora s obe njegove strane na
generatore (generator je priključen i na strani na kojoj je u prethodnim razmatranjima bila
priključena impedansa -- slika 3.22). Ovim generatorima se mogu diktirati naponi na
krajevima transformatora po želji. (Teorijski, ti generatori se mogu tumačiti kao idealni
naponski izvori, ili, nešto praktičnije, kao dve "jake" mreže povezane transformatorom.)
Ponovo se zanemaruju aktivne otpornosti namotaja.
Dokle god se generatorima diktiraju naponi meñusobno bliskih faznih stavova, s
modulima čiji su odnosi bliski odnosu brojeva navojaka transformatora, dotle se globalna
elektromagnetna slika transformatora može izvoditi samo na osnovu zajedničkog fluksa
(potiskujući male flukseve rasipanja). Što se s diktiranim naponima više izlazi iz
pomenutih okvira (bliskost faznih stavova i njihova bliskost odnosu brojeva navojaka),
tada se slika transformatora približava onoj u slučaju kratkog spoja. Naponima namotaja
koji su diktirani generatorima, moraju se suprostaviti jednako velike elektromotorne sile
namotaja. Prema tome, elektromotorne sile namotaja čiji je odnos onoliko različit od
odnosa brojeva navojaka namotaja transformatora, koliko je različit odnos diktiranih
napona od odnosa brojeva navojaka, moraju biti posledica odgovarajućih flukseva kroz te
namotaje. Dakle, ti fluksevi se na isti način moraju razlikovati, a te razlike, u odnosu na
fluks magnećena transformatora (ma koliki on bio), nadomešćuju se odgovarajućim
fluksevima rasipanja.
Do iste slike se može doći i iz drugog ugla. Ako se poñe od fiksiranih napona na
oba namotaja transformatora, i ako su aktivne otpornosti namotaja zanemarene, onda
elektromotornu silu po navojku svakog namotaja determiniše količnik diktiranog napona i
broja navojaka odgovarajućeg namotaja. Ako su te elektromotorne sile po navojku jednog
i drugog namotaja radikalno različite, onda i ukupni fluksevi tih namotaja moraju biti
radikalno različiti. Takve radikalne razlike mogu se napraviti samo radikalno različitim
fluksevima rasipanja namotaja. Takvim fluksevima rasipanja namotaja, fluks magnećenja
transformatora (ma koliki on bio) može se nadomestiti u oba namotaja do odgovarajućih
vrednosti determinisanih odgovarajućim elektromotornim silama po navojku, sada
radikalno različitim za oba namotaja.
3.4 Sinhrone mašine

Sinhrone mašine, u okviru elektroenergetskih sistema, predstavljaju ureñaje za
transformaciju mehaničke u električnu energiju i obrnuto (one su kao i sve ostale
naizmenične električne mašine reverzibilne). Njihova upotreba se može sagledati s tri
aspekta.
1. Sa aspekta aktivne snage, sinhrone mašine su uglavnom proizvoñači aktivne električne
energije (snage) -- sinhroni generatori, a reñe njeni potrošači -- sinhroni motori.
2. Sa aspekta reaktivne snage, sinhrone mašine su, opet, uglavnom proizvoñači --
generatori, a reñe potrošači -- apsorberi reaktivne električne energije (snage).
3. Sa aspekta napona, sinhrone mašine predstavljaju izvore napona.
Upravo mogućnosti sinhronih mašina, navedene u okviru drugog aspekta (aspekt
reaktivne snage), tj. njihove mogućnosti generisanja i apsorpcije reaktivne energije, u
zavisnosti od toga da li je ima viška ili manjka u elektroenergetskom sistemu, kao i
mogućnosti za proizvodnju napona (aspekt napona) presudne su za izbor sinhronih
mašina kao osnovnih resursa za proizvodnju električne energije u elektroenergetskom
sistemu. ni jedna druga mašina naizmenične električne energije (npr. asinhrona) nema te
mogućnosti.
Jeftinije asinhrone mašine, koje s prvog aspekta (aspekt aktivne snage) mogu da
zamene sinhrone, nemaju mogućnost za proizvodnju reaktivne energije (one je isključivo
apsorbuju -- troše), niti mogu da proizvode napon.
S ciljem da se odrede radni režimi sinhrone mašine, na slici 3.23 načelno su
prikazane sinhrona mašina (SM) priključena na elektroenergetski sistem (EES) i
pogonska (pogonjena) mašina (PM).
Slika 3.23 -- Načelan prikaz pogona sinhrone mašine.
Sa PPM označena je mehanička snaga (energija) koja se razmenjuje izmeñu

pogonske ili pogonjene (radne mašine) -- PM i sinhrone mašine -- SM, s brzinom obrtanja
Ω; sa PSM i QSM označene su električna aktivna i reaktivna snaga (energija) koje se
razmenjuju izmeñu sinhrone mašine i elektroenergetskog sistema, pod faznim naponima
U$ a , U$ b i U$ c , kao i strujama I$a , I$b i I$c . Uz sve ustanovljene snage označeni su
odgovarajući referentni smerovi.
Zavisno od tokova -- smerova snage (energije), sinhrona mašina menja svoj status
saglasno s tabelom 3.2:
1. Sinhrona mašina se u elektroenergetskom sistemu najčešće sreće u statusu generatora -
- sinhroni generator (proizvodi aktivnu snagu u elektroenergetskom sistemu).
Pogonska mašina (PM), koja obezbeñuje mehaničku energiju (PPM) tada je parna,
vodna, gasna turbina, itd.
U statusu generatora, sinhrona mašina najčešće radi u tzv. natpobuñenom stanju, i
tada proizvodi reaktivnu snagu potrebnu potrošačima.
U periodima malih potrošnji (noću), kada rasterećeni vodovi uglavnom generišu
reaktivnu snagu, te u elektroenergetskom sistemu ima njenog viška, sinhrona mašina
radi u tzv. potpobuñenom stanju -- apsorbuje taj višak reaktivne snage.
U specijalnim slučajevima pogona, sinhrona mašina niti generiše niti apsorbuje
reaktivnu energiju (QSM =0).
2. U industrijskim pogonima, s velikim mašinama (npr. prese s više stotina kW), za
njihov pogon se često koriste sinhroni motori (troše aktivnu snagu iz
elektroenergetskog sistema). Na tim motorima, isto kao i na sinhronim generatorima,
može da se menja proizvodnja reaktivne snage, odnosno da se proizvodi napon, pa se
tako njima može "pomagati" distributivnoj mreži iz koje se njima isporučuje aktivna
snaga.
Tabela 3.2 -- Radni režimi -- status sinhrone mašine.
PPM PSM QSM STATUS ZABELEŠKA

>0 natpobuñen • PPM > PSM
generator
>0 >0 =0 specijalni režimi 1. GENERATOR (gubici u generatoru)
generatora
<0 potpobuñen • PM = turbina
generator
>0 natpobuñen • |PPM| < |PSM|
motor
<0 <0 =0 specijalni režimi 2. MOTOR (gubici u motoru)
motora
<0 potpobuñen • PM = radna mašina
motor
natpobuñen 3. SINHRONI • PPM =0
=0 <0 >0 motor KOMPENZATOR (nema pog. mašine)
<0 potpobuñen (motor u praznom hodu) • |PSM| ≥ 0
motor (gubici u kompenzatoru)
3. Sinhroni kompenzatori su sinhroni motori u praznom hodu (na njih nije priključena
pogonjena mašina). Oni su namenjeni za proizvodnju samo reaktivne snage (energije)
kada ona nedostaje u mreži, odnosno za njenu apsorpciju kada ima njenog viška.
Dakle, oni kompenzuju pozitivnu ili negativnu razliku proizvodnje i potrošnje (s
gubicima) reaktivne snage u elektroenergetskom sistemu, te tako, na isti način kao i
sinhroni motori, "potpomažu" sinhronim generatorima u sistemu (s aspekta reaktivne
energije i napona).
Često se sinhroni kompenzatori ugrañuju na pogodnim mestima u podsistem prenosa,
blizu potrošačkih područja, pa služe za proizvodnju reaktivne snage (energije) za
potrebe potrošača, te se tako rasterećuju generatori proizvodnje, a prenosna mreža
prenosa reaktivne snage. (Reaktivna snaga generatora, koja se svakako realizuje
odgovarajućom strujom, zauzima njihove kapacitete za proizvodnju, a u prenosnoj
mreži zauzima kapacitete za prenos aktivne snage.)
Dakle, trofazne sinhrone mašine su jedini konstitutivni elementi podsistema
proizvodnje elektroenergetskih sistema. Oni su uravnoteženi elementi koji služe za:
• proizvodnju aktivne snage (energije),
• proizvodnju i apsorpciju reaktivne snage (energije),
• proizvodnju napona.
Osim u podsistemima proizvodnje, kako je već istaknuto, one se nalaze i u ostalim
podsistemima, kao motori (u podsistemu potrošnje) ili kompenzatori (u podsistemu
prenosa).
Slično potrošačima, stacionarni režimi sinhronih mašina, odreñeni su naponom,
aktivnom i reaktivnom snagom, uz fiksiranu učestanost (obično nominalnu):
U , P , Q, f (= f n ). (3.97)
Oni se preko blok transformatora priključuju na prenosnu mrežu. Blok
transformator je obično regulacioni. Uobičajeno je da se na priključku bloka generator-
transformator za prenosnu mrežu održavaju moduli napona nešto viši od nominalnih
napona mreža da bi se kompenzovali padovi napona u podsistemu prenosa, do potrošača
osmog nivoa:
Un < U GT ≤ (1,05 do 11, )U n , (3.98)
(sa Un je označen napon mreže na koju je priključen blok generator-transformator, a sa
UGT napon na sekundaru blok transformatora).
Na ovom mestu je prilika da se uz četiri osnovna konstitutivna elementa
elektroenergetskih sistema -- potrošači, vodovi, transformatori i sinhroni generatori (s
uključenim sinhronim kompenzatorima) -- uvedu još dva elementa: 1-- baterije
kondenzatora i 2 -- reaktivni kalemovi, tj. prigušnice. Prvi, zbog svoje kapacitivne
prirode, predstavljaju generatore reaktivne snage, pa tako potpomažu sinhronim
generatorima (i kompenzatorima). Drugi -- prigušnice, jesu induktivnosti koje troše
reaktivnu snagu, pa opet, u režimima, kada u elektroenergetskom sistemu ima viška
reaktivne snage, potpomažu sinhronim generatorima (i kompenzatorima).
3.5 Elektroenergetska razvodna postrojenja
Elektroenergetska razvodna postrojenja su objekti za "razvoñenje" napona i

električne energije u elektroenergetskim sistemima, odnosno to su mesta u kojima se
stiču, tj., mesta u kojima se povezuju osnovni elementi -- grane elektroenergetskog
sistema (generatori, vodovi, transformatori, potrošači). Tek povezani osnovni elementi u
elektroenergetskim razvodnim postrojenjima čine elektroenergetski sistem. Tako,
elektroenergetska razvodna postrojenja su praktična realizacija trofaznih čvorova
elektroenergetskih sistema.
(a1) (b1)
(a2) (b2)
Slika 3.24 -- Osnovni (trofazni) elementi -- grane elektroenergetskog sistema: a -- otočne
grane i b -- redne grane (a1 i b1 -- jednopolne šeme, a2 i b2 -- tropolne šeme).
Na slici 3.24 prikazane su monofazno (simboli -- "jednopolne šeme") i trofazno,

otočna grana (potrošač -- D, ili generator -- G) -- slike 3.24a, odnosno redna grana
(transformator -- TR, ili vod) -- slike 3.24b.
Slika 3.25 -- Jednopolna šema jednostavnog elektroenergetskog sistema.
Prikazani elementi povezani su u okviru jednog malog -- reprezentativnog

elektroenergetskog sistema, prikazanog jednopolnom šemom na slici 3.25. Parovi
generator G1 i transformator TR1, odnosno G2 i TR2, čine dva blok generator-
transformatora, odnosno dve elektrane s kojima se vodovima VOD1 i VOD2 napaja
potrošač osmog nivoa u trofaznom čvoru 5 (transformator TR3 i potrošnja D)
Praktična realizacija trofaznog čvora (logičko generisanje ideje
elektroenergetskog razvodnog postrojenja)
Na ovom mestu, s postavkom četiri problema, zajedno s odgovarajućim idejama za
njihovo rešenje, iz idealizovanog pojma "čvora" razvija se realno elektroenergetsko
razvodno postrojenje.
1. Problem
Prvi problem vezan za praktičnu realizaciju trofaznog čvora javlja se zbog fizičke
nemogućnosti da se trojke završetaka -- krajeva korespondentnih faza više trofaznih
elemenata, koji se stiču u isti trofazni čvor (npr. čvor broj 5, slika 3.25), povežu -- spoje u
tri jedinstvene tačke -- "pod tri jedinstvena zavrtnja". Ovaj problem se može rešiti
sledećom idejom:
1. Ideja
Trofazni čvor (tri idealne tačke) "razvlači" se u trofazne sabirnice u vidu trostrukih
šina ili užadi, odreñene dužine. Po jedan deo trofaznih sabirnica odgovarajuće dužine, s
po jednim zavrtnjem na svakoj šini, odnosno s odgovarajućim priključcima ako su u
pitanju užad, pridružen je svakom od elemenata koji se stiču u taj čvor -- sabirnice. Dakle,
razvlačenjem čvora u sabirnice, obezbeñuje se prostor za priključak elementa.
Realizacija ideje čvora prikazana je na slici 3.26, na primeru čvora broj 5 sa slike
3.25. Sa l su označene dimenzije sabirnica: npr., sa l4 i l5 označena su rastojanja izmeñu
faza istog voda, 1 i 2 respektivno; sa l1 je označena dužina trofaznih sabirnica čvora 5,
koja pripada prvom vodu, itd. A sve to, sabirnice s priključcima elemenata, nalazi se na
nekoj visini od zemlje -- h (reda desetak metara za veća postrojenja).
(a) (b)
Slika 3.26 -- Realizacija trofaznog čvora u vidu trofaznih sabirnica -- trostrukih šina
(užadi): a -- jednopolna i b -- tropolna šema.
Sabirnice se izvode od bakra ili aluminijuma, dovoljno velikog preseka (male

otpornosti R), da bi one, iako značajnih fizičkih dimenzija (više metara), bile "istog"
potencijala po celim svojim dužinama, te tako predstavljale, u električnom smislu, iste
tačke. Tako, sabirnice su prilično bliske njihovoj ideji -- čvoru.
Uvoñenjem dužine l[m] i visine h[m], idealni trofazni čvorovi dobijaju fizičke
dimenzije (od nekoliko metara za niže napone, do nekoliko desetina metara za više
napone); tako oni postaju objekti sa svojom priključnom i ostalom opremom. Opisani
objekti su osnovni oblici elektroenergetskog razvodnog postrojenja. Njihovi najmanji
oblici su kućni ("razvodni") ormari. Napon i električna energija se u njih dovode
trofaznim (četvorožičnim) vodom. On se dalje razvodi po stanovima, radnjama itd.
Njihova površina je reda 1m2. Elektroenergetska razvodna postrojenja za visoke napone
zahvataju površinu reda stotine pa i hiljade m2. Za niže napone elektroenergetska
razvodna postrojenja se instališu u zatvorenom prostoru, u zgradama (ili sopstvenim
grañevinskim objektima). Elektroenergetska razvodna postrojenja za više napone se
instališu na otvorenom prostoru.
S prvom idejom rešen je problem spajanja -- sticanja osnovnih elemenata radi
formiranja integralnih elektroenergetskih sistema. S obzirom da se u elektroenergetskim
sistemima često pojavljuje potreba za isključivanjem i uključivanjem pojedinih elemenata
iz ili u sistem (npr. izlazak iz pogona radi remonta, ili ulazak elementa u pogon nakon
remonta), sledi potreba da se sa sabirnica može isključiti, odnosno na njih priključiti samo
jedan od većeg broja elemenata koji se u njih sustiču. To je motivacija, da se nakon
postavke i rešenja prvog problema, formuliše drugi problem.
(a) (b)
Slika 3.27 -- Ideja priključka trofaznih elemenata elektroenergetskog sistema na sabirnice
preko trofaznih prekidača: a -- jednopolna i b -- tropolna šema.
2. Problem
Da bi se pojedini od elemenata mogli uključiti ili isključiti sa sabirnica napred
opisanog elektroenergetskog razvodnog postrojenja, sabirnice moraju da se ostave bez
napona. To znači da se prilikom uključenja, odnosno isključenja (manipulacije) jednog
elementa, svi ostali elementi koji su priključeni na te sabirnice moraju ostaviti bez
napona. Odnosno, tada bi bez napona morao ostati ceo elektroenergetski sistem. Ovaj
problem se može rešiti sledećom idejom:
2. Ideja
Svaka se trofazna grana -- element elektroenergetskog sistema, otočna grana
svojim jednim krajem, a redna grana sa svoja dva kraja, priključuje na odgovarajuće
sabirnice preko trofaznih prekidača (P) -- slika 3.27.
Prekidač je ureñaj koji je konstruisan tako da se njime element elektroenergetskog
sistema koji je opterećen (pod naponom i sa strujom) može odvojiti -- isključiti sa
sabirnica. Njime se može element elektroenergetskog sistema isključiti iz pogona
(prekinuti strujno kolo, sa strujom i do 1000 A), i obrnuto, njime se može element van
pogona priključiti na sabirnice (uspostaviti strujno kolo, sa strujom i do 1000 A). Tako,
on se konstruiše s odgovarajućim kućištem (zajedničkim za sve tri faze za manje napone,
ili za svaku fazu posebno za veće napone), u ulju, s odgovarajućim komorama za gašenje
električnog luka nastalog u toku prekidanja struje (odmicanja odgovarajućih kontakata --
polova). Otud se prekidač konstruiše tako da se njime, bez njegovih oštećenja, može
prekinuti ili uspostaviti maksimalna radna struja elementa kojem je pridružen.
Raspolažući s jednim prekidačem uz svaku otočnu granu (generator ili potrošač),
odnosno s dva prekidača, svaki na po jednom kraju redne grane (vod, transformator), nije
teško bilo koji element izolovati iz ostatka elektroenergetskog sistema, te mu fizički prići,
npr. radi remonta ili opravke.
Ovde je prilika da se pomene još jedna značajna uloga prekidača (osim one da se
njime element isključuje/priključuje na elektroenergetski sistem, kada se njime
prekidaju/uspostavljaju normalne radne struje elemenata sistema): to je njihova uloga da
prekidaju struje u elementima sistema koji su u kvaru (npr. u kratkom spoju). Kratki
spojevi su dogañaji koji izlaze iz okvira normalnih režima elektroenergetskih sistema. To
su nepoželjne situacije, npr. kada se fazni provodnici meñusobno spoje, ili fazni
provodnik doñe u dodir sa "zemljom" (npr. vlažna grana drveta pored trofaznog voda
dodirne jedan ili više faznih provodnika, ili se desi električni proboj na nekom od
izolatora voda). Takve situacije su praćene vrlo velikim strujama, u smislu da bi one, kada
bi bile "duže vremena" tolerisane, destruktivno delovale na sistem (npr., istopili bi se
provodnici voda koji su opterećeni takvim strujama -- strujama kratkog spoja). Da bi se
takvo destruktivno dejstvo sprečilo, elementi s kvarovima moraju biti isključeni iz pogona
vrlo brzo (često u delovima sekunde). S obzirom na takvu brzinu, eliminacija elemenata s
kvarovima iz elektroenergetskih sistema se realizuje automatski -- sistemom relejne
zaštite. Tim se sistemom prvo odreñuje element u kvaru (locira kvar), pa se onda inicira
delovanje -- otvaranje (prekidanje) prekidača (jednog za otočnu, odnosno dva za rednu
granu). Dakle, za razliku od napred opisane manipulativne uloge prekidača, sada opisana
uloga je zaštitna. U toj ulozi, prekidačem se moraju prekidati struje kvara, koje su i
desetine puta veće od maksimalnih radnih struja odgovarajućih elemenata. Dakle,
prekidač je ureñaj kojim se može uspostaviti i prekinuti maksimalna radna struja
(manipulativna uloga) i prekinuti maksimalna struja kvara odgovarajućih elemenata
(zaštitna uloga). Suštinski momenat prekidača je u tome da on može da deluje više
("mnogo") puta, bez radikalnih oštećenja.
Ureñaji koji su konstruisani samo za manipulativnu ulogu, a ne i zaštitnu, znatno
su jeftiniji. Oni se nazivaju rastavljačima snage. Često se koriste samo radi manipulacija
u sistemu, dok je zaštitna uloga ostavljena odgovarajućim prekidačima. Pogodnim
kombinovanjem oba ureñaja, može se smanjiti cena za prekidačku opremu, uz
obezbeñenje istog manipulativnog i zaštitnog efekta.
Za manje napone, ulogu prekidača igraju osigurači. Ako su automatski, njihova
ideja je slična s idejom prekidača. Ako su "obični", tada se oni razlikuju od ideje
prekidača po tome što, u zaštitnoj ulozi, svako njihovo delovanje je destruktivno po same
osigurače (radikalno oštećenje). Naime, jedan od njihovih delova se jednostavno istopi
usled delovanja struje kvara, te se tako odgovarajući element eliminiše iz sistema.
Zamenom oštećenog (jeftinog) dela, osigurač se vraća u prvobitnu situaciju.
Napred opisana ideja elektroenergetskog razvodnog postrojenja -- sabirnice s
odgovarajućim prekidačima -- opterećena je još jednim problemom.
3. Problem
Da bi se elementu elektroenergetskog sistema moglo bezbedno prići, potrebna je
"apsolutna sigurnost" u činjenicu da su polovi prekidača (koji su u ulju i zaklonjeni
kućištem) sigurno razdvojeni, odnosno da je prekidačem korektno obavljena funkcija
prekidanja, te je razmatrani otočni element (sa strane elektroenergetskog sistema), ili
redni element (s obe strane elektroenergetskog sistema) ostao bez napona. Pomenuta
sigurnost je nužna kada je u pitanju manipulativna uloga prekidača. Naime, ako se
aktiviranjem odgovarajućeg prekidača, element isključi iz elektroenergetskog sistema radi
njegovog remontovanja, s njim u direktni kontakt dolaze odgovarajući stručnjaci. Osim
sigurne zaštite njihovih života (kao suštinskog motiva), izvesnost da je prekidač izvršio
svoju ulogu je nužna i iz psiholoških razloga. Naime, stručnjak -- čovek "siguran je samo
u ono što vidi". Rešenje ovog (dvostrukog) problema zasniva se na sledećoj ideji:
3. Ideja
"Apsolutna sigurnost" da je element elektroenergetskog sistema ostao bez napona
stiče se korišćenjem trofaznog rastavljača (R). Taj ureñaj se ugrañuje izmeñu prekidača i
sabirnica. Odgovarajuća situacija prikazana je na slici 3.28.
(a) (b)
Slika 3.28 -- Ideja ugradnje rastavljača: a -- jednopolna i b -- tropolna šema.
S obzirom da je svrha rastavljača da predstavlja vidni prekid već prekinutog

strujnog kola, to se on konstruiše bez kućišta, s očiglednim statusom polova -- "noževa".
On je znatno jeftiniji od prekidača s obzirom da nije namenjen prekidanju i uspostavljanju
ikakvih struja ili napona.
Raspolažući s rastavljačem, nakon delovanja prekidača, njime se definitivno i
očigledno elementi ostavljaju bez napona. U slučaju da je prekidač "zatajio", manipulacija
rastavljačem će destruktivno delovati na sam rastavljač. Naime, prekidanje, odnosno
uspostavljanje radne struje elementa pomoću rastavljača prouzrokuje njegovo totalno
uništenje. Ali ta se cena mora platiti zarad napred zahtevane fizičke i psihološke
sigurnosti ljudi.
Konačno, ako se želi fizički prići samom prekidaču, radi opravke ili remonta,
pojavljuje se još jedan problem.
4. Problem
Ako je prekidač kojim je prekinuto strujno kolo, s jedne strane vidno odvojen od
sabirnica (napona) ugrañenim rastavljačem, potrebno je obezbediti sigurnost s obzirom na
mogućnost "dolaska napona" s druge strane prekidača. Taj problem se može rešiti
sledećom idejom:
4. Ideja
Svaki prekidač se oprema rastavljačem (R') i s druge strane (izmeñu prekidača i
elementa elektroenergetskog sistema) -- slika 3.29.
S prekidačem na svakom kraju svake grane (otočne i redne), kao i s parom
rastavljača oko svakog prekidača, u potpunosti su omogućene sve manipulacije
(uključenje, isključenje) sa svakim elementom elektroenergetskog sistema. (Napomena:
Pogodnim kombinovanjem lokacija prekidača i rastavljača na krajevima otočnih i
parovima krajeva rednih grana, koristeći se pri tom i rastavljačima snage, može se znatno
smanjiti broj prekidača i rastavljača, a da se ima isti efekat s obzirom na manipulacije u
elektroenergetskom sistemu.)
(a) (b)
Slika 3.29 -- Ideja ugradnje para rastavljača: a -- jednopolna i b -- tropolna šema.
Osnovna pravila prilikom manipulacija prekidačima i rastavljačima

Redosled kojim se moraju vršiti manipulacije priključenja, odnosno isključenja
kraja grane na sabirnice može se jednostvano utvrditi.
Priključenje kraja neopterećene grane na sabirnice, nakon čega se grana
optereti: Na slici 3.30 prikazan je osnovni status (0) i dva sukcesivna statusa (1) i (2),
prilikom priključenja jednog kraja neopterećene grane G na sabirnice S (one mogu biti
pod naponom). Priključenje se izvodi u sledeća dva koraka:
(1) Uključenje oba rastavljača (nema uspostavljanja struje i napona pošto je prekidač
isključen);
(2) Uključenje prekidača (uspostavlja se struja kroz prekidač).
(0) (1) (2)

Slika 3.30 -- Statusi prekidača i rastavljača prilikom priključenja grane na sabirnice.
Isključenje kraja opterećene grane sa sabirnica: Na slici 3.31 prikazan je

osnovni status (0) i dva sukcesivna statusa (1) i (2), prilikom isključenja jednog kraja
opterećene grane G sa sabirnica S (one su pod naponom). Isključenje se izvodi u sledeća
dva koraka:
(1) Isključenje prekidača (prekid struje prekidačem);
(2) Vidno prekidanje kola s obe strane prekidača pomoću oba rastavljača (njima se ne
prekida struja, pošto je ona već prekinuta prekidačem).
(0) (1) (2)

Slika 3.31 -- Statusi prekidača i rastavljača prilikom isključenja opterećene grane sa
sabirnica.
Definitivno, elektroenergetsko razvodno postrojenje se logički ustanovljava u

sledeća četiri koraka:
1. Razvlačenje idealnog trofaznog čvora u sabirnice -- šine (užad) odgovarajućih
dimenzija;
2. Ugradnja jednog prekidača po svakom kraju grane, tzv. izvodu, koji se stiče u taj
čvor;
3. Ugradnja para rastavljača oko svakog prekidača.
4. Instalacija pomoćne opreme za merenje, signalizaciju itd.
Na osnovu ustanovljenog opisa elektroenergetskog razvodnog postrojenja
očigledno je da su svi njegovi elementi (sabirnice, prekidači, rastavljači) istog naponskog
nivoa. Npr., ako su u pitanju sabirnice za 400 kV, tada su i prekidači i rastavljači za isti
napon.
Često se u elektroenergetskom sistemu nailazi na više postrojenja, različitih
naponskih nivoa, na istoj lokaciji. Npr., na slici 3.25, u čvoru (postrojenju) 6 priključeno
je potrošačko područje D. To je potrošač sedmog nivoa, koji s transformatorom TR3 (npr.
400/115 kV/kV) čini potrošač osmog nivoa. Potrošač sedmog nivoa se načelno sastoji od
više radijalnih vodova distributivnog naponskog nivoa (npr. 110 kV). Oni se na
transformator TR3 priključuju preko elektroenergetskog razvodnog postrojenja 6 --
110 kV.
Visokonaponska strana transformatora TR3 se na prenosnu mrežu priključuje
preko elektroenergetskog razvodnog postrojenja 5 -- 400 kV. U to postrojenje se stiču
prenosni vodovi 1 i 2. Oba opisana postrojenja (5 -- 110 kV i 6 -- 400 kV), zajedno s
transformatorom TR3 (400/115 kV/kV) svakako se nalaze na istoj lokaciji --
transformatorskoj stanici 400/110 kV/kV. Tako, ta stanica se sastoji od: 1 --
transformatora, 2 -- visokonaponskog elektroenergetskog razvodnog postrojenja i 3 --
niskonaponskog elektroenergetskog razvodnog postrojenja.
Konačno, meñusobnim povezivanjem osnovnih elemenata (generatora,
transformatora, vodova, potrošača), preko elektroenergetskih razvodnih postrojenja,
integriše se elektroenergetski sistem, te se tako obezbeñuje proizvedenoj električnoj
energiji, da preko podsistema za prenos i distribuciju, nañe put do svakog neposrednog
potrošača.
3.6 Rezime treće glave
U ovom delu su obrañena četiri osnovna elementa elektroenergetskih sistema, s
njihovim osnovnim karakteristikama i ekvivalentnim šemama za stacionarne, simetrične
režime.
U prvom paragrafu ("Trofazni potrošači") opisani su režimi potrošača. Stanja
(režimi) potrošača prikazani su aktivnom i reaktivnom snagom potrošnje, naponom i
pretpostavljenom nominalnom učestanošću. Oni su podeljeni po nivoima, počevši od
elementarnih (potrošači prvog nivoa -- električnih aparata), zaključno s potrošačima
osmog nivoa (celokupna distributivna područja priključena na podsistem prenosa).
U drugom paragrafu ("Trofazni vodovi") obrañeni su nadzemni i kablovski vodovi
kao elementi za prenos (distribuciju) električne energije. Obrañeni su preko svoja četiri
makro efekta (R, L, C i G). Ovi efekti su kvantifikovani i integrisani u obliku Π -- šema
vodova s koncentrisanim parametrima. Izvedene su relacije za pad napona i gubitke snage
vodova.
U trećem paragrafu ("Trofazni transformatori") obrañeni su transformatori kao
elementi za prenos i unutrašnju transformaciju električne energije, s promenom njenog
kvaliteta (napona i struje). Uvoñenjem ideje transformatora -- idealnog transformatora,
elektroenergetski transformatori su prikazani ekvivalentnim šemama u obliku redne veze
impedanse kratkog spoja i idealnog transformatora. Izvedene su relacije za pad napona i
gubitke snage.
Sinhroni generatori su obrañeni u četvrtom paragrafu ("Trofazni sinhroni
generatori"). To su ureñaji za proizvodnju električne energije i napona. Njihova inverzna
varijanta -- sinhroni motori su ureñaji za potrošnju, električne energije. U obe varijante
(generatori, motori), sinhronim mašinama se može i proizvoditi i apsorbovati (trošiti)
reaktivna energija. Upravo zbog toga, sinhroni generatori su ekskluzivni konstitutivni
elementi podsistema proizvodnje. U varijanti motora u praznom hodu, sinhrone mašine
predstavljaju sinhrone kompenzatore -- proizvode i troše reaktivnu energiju. Iz sinhronih
generatora se iniciraju i naponi u elektroenergetskom sistemu, tj. oni su proizvoñači
napona. Slično potrošačima, režimi generatora su odreñeni aktivnom i reaktivnom
snagom proizvodnje, naponom i specificiranom učestanošću.
Prilikom razmatranja sinhronih generatora, kao generatora i potrošača reaktivne
snage, iskorišćena je prilika da se u elektroenergetski sistem uvedu još dva konstitutivna
elementa -- baterije kondenzatora (kao generatori) i prigušnice (kao potrošači) reaktivne
snage.
Konačno, da bi se pomoću ovih elemenata konstituisao elektroenergetski sistem,
idealni trofazni čvorovi su razvijeni u vidu realnih elektroenergetskih razvodnih
postrojenja. Ona su obrañena u petom paragrafu ("Trofazna elektroenergetska razvodna
postrojenja"). U okviru njih je odreñen smisao prekidača za uključenje/isključenje
elemenata sistema u normalnim pogonima, ali i za isključenje elemenata u uslovima s
kvarom (npr. kratkim spojem). Radi obezbeñenja sigurnosti i psihološkog mira, svaki
prekidač je načelno opremljen parom rastavljača. To su elementi koji služe za vidno
odvajanje odgovarajućeg elementa od sabirnica, tj. od napona. Njima se niti uključuje,
niti isključuje bilo kakvo opterećenje (struja, napon). Konačno, prikazane su osnovne
manipulacije s prekidačima i rastavljačima.

07 Glava 3 Osnovni Elementi Eesa

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

07 Glava 3 Osnovni Elementi Eesa

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

3.

Nominalni uslovi rada elemenata elektroenergetskog sistema

3.1 Trofazni potrošači

Karakteristika potrošnje elementarnih potrošača (slike 3.2a1 i a2) očigledna je.

3.1.1 Električne karakteristike potrošača

Potpuno poznavanje režima potrošača znači poznavanje svih električnih veličina

Pa , Pb , Pc iz → Pa = Pb = Pc = P(po jednoj − svakoj fazi),

cos ϕ a , cos ϕb , cos ϕ c iz →cos ϕ a = cos ϕb = cos ϕc = cos ϕ ,

(za jednu − svaku fazu).

Sa P o, Q o, U o i f o uočena je jedna -- po želji izabrana radna tačka potrošača iz

Slika 3.5 -- Potrošač induktivnog karaktera, npr., asinhroni motor.

Drugi Kirchhoff-ov zakon za kolo prikazano na slici 3.5 glasi:

Oni znače: Za povećanje (smanjenje) veličine na apscisi za 1%, veličina na ordinati se

3.1.2. Motivi za regulaciju učestanosti i napona elektroenergetskih

Regulacija učestanosti sistema

Regulacija napona potrošača

pri čemu je sa E označena energija isporučena potrošaču u apsolutnim jedinicama (kWh).

Slika 3.6 - Zavisnost štete potrošača od odstupanja napona.

Referentni napon je jednak nominalnom (100%) kada su u pitanju elementarni

3.2 Trofazni vodovi

(a) (b) (c)

Električne karakteristike voda

Principska (ne električna) šema trofaznog voda u simetričnom režimu, s

Slika 3.8 -- Transpozicija trofaznog nadzemnog voda.

Pošto je trofazni vod uravnotežen, on se može prikazati pofaznom -- pogonskom

Na slici 3.9b se podrazumeva da je pogonskom -- pofaznom šemom predstavljena

Eksperiment E2 -- Ovaj eksperiment je usmeren ka utvrñivanju smisla pogonske otočne

Slika 3.12 -- Izgled poprečnog preseka kabla.

Sva četiri makro-efekta nadzemnih vodova -- R, L, G i C, zastupljena su i ovde.

Pad napona i gubici snage na vodu

S obzirom da su u pitanju samo kvalitativna razmatranja, to će vod biti tretiran

Osnovni nominalni podaci za vodove

Tabela 3.1 -- Podužni parametri voda, njihove jedinice i povezanost s originalnim

Ako se iz četvrte od relacija (3.44) zajednički fluks Φˆ iskaže preko

Slika 3.16 -- Specijalan kontrolisani izvor ("a:1" znači da važi U$1 U$ 2 = a , a ne

Sa slike 3.15b je očigledno da se taj specijalni kontrolisan izvor načelno može

(a) (b) (c)

Kada se iskoristi definicija specijalnog kontrolisanog izvora, ekvivalentna šema

Konstrukcijske pretpostavke transformatora

(dvojka u oznaci X k2 označava superskript, a ne stepen 2).

Slika 3.18 -- Transformator u kratkom spoju.

Pogonski parametri ekvivalentne šeme transformatora mogu se izračunati na

Prvi eksperiment kratkog spoja

Drugi eksperiment kratkog spoja

Dakle, naponi kratkog spoja transformatora, u oba eksperimenta kratkog spoja,

u1k (%) = u2 k (%) = uk (%). (3.78)

Kada bi se radilo sa složenijim ekvivalentnim šemama transformatora, npr. s onom

Osnovni nominalni podaci -- tablica transformatora i rekonstrukcija

Sˆ 2 / 3 = −Uˆ 2* Iˆ2 i Sˆ1 / 3 = +Uˆ 1* Iˆ1 . (3.88)

Uˆ1 = U1e j 0 = U1 , (3.91)

tada se za pad napona ∆ U$ 21 ima:

Iz relacije (3.94), uz zanemarenje aktivne otpornosti namotaja transformatora

Reaktivna snaga (3.95) se troši na induktivnostima rasipanja Lγ1 i Lγ2, odnosno

Kod regulacionog transformatora jedan od njegovih namotaja se konstruiše s više

Slika 3.22 -- Transformator u specijalnom pogonu.

Neka se generatorom diktira napon na transformatoru koji je blizak njegovim

3.4 Sinhrone mašine

Slika 3.23 -- Načelan prikaz pogona sinhrone mašine.

Sa PPM označena je mehanička snaga (energija) koja se razmenjuje izmeñu

PPM PSM QSM STATUS ZABELEŠKA

3.5 Elektroenergetska razvodna postrojenja

Elektroenergetska razvodna postrojenja su objekti za "razvoñenje" napona i

Na slici 3.24 prikazane su monofazno (simboli -- "jednopolne šeme") i trofazno,

Slika 3.25 -- Jednopolna šema jednostavnog elektroenergetskog sistema.