[ Wednesday, December 9, 2020 11:17 AM ] Maleta Maleta: MIRJANA BOBIĆ MOJSILOVIĆ

DŽEJ
Izašla sam sa porodičnog nedeljnog ručka, na ulicu, već se smrkavalo, duvala je strašna košava, sroljavala
mi je kapuljaču sa glave i sušila suze koje su odjednom nezadrživo lile niz moje lice, i kao da je neko
pritisnuo natopljeni sunjđer mog srca, pustila sam da sve nekako ode, ulice su ionako bile prazne, samo
lišće i ja, i taj vetar, i tiho sam pevušila u sebi Džejovu pesmu NEDELJA, i mislila sam o tom malom
velikom životu, o njemu koji je lebdeo nad Beogradom ovog popodneva, mogla sam da čujem njegov
glas, i njegov smeh, i mislila sam o našem milioneru iz blata, o dorćolskoj sobici iz koje ga je učiteljica
vodila u školu, taj mali šibicar, nekoliko godina mlađi od nas, koji je bio deo našeg života, odrastanja kod
Prve beogradske gimnazije, i mislila sam o toj sudbini i o tome kako ju je prerastao i kako je posle bio
veći od života, i kako je otišao u nedelju, kao u pesmi, ostavljajući nam neku neizrecivu divotu i
melanholijiu.
I onda sam shvatila da ne plačem samo zbog odlaska poslednjeg dorćolskog šmekera, nego da su te
moje tihe suze na toj košavi, bile jedan iznenadni duboki žal za našom mladošću, za smehom i humorom
u dorćolskim kafićima, ili na bazenu pored reke, za onim musavim klincima koji su se kešali na tramvaje,
za frajerima koji su glancali italijanske cipele sa istom usredređenošću sa kojom su posle mazili svoje
prve golfove, bio je to jedan duboki jecaj za svim onim trenucima koje nam nije davao da zaboravimo i
bagatelišemo, za svim onim „sobama s pogledom na te“, za svim onim „suncima ljubavi“.
Pustila sam njegovu poslednju pesmu.
...“platiću, samo zaplači
da noćas poverujem ja
da ovom zemljiom hoda jedna
koja bi za mnom plakala.“
I pomislila sam, kako je Džej promenio toliko toga.
Spojio je srž grada i periferiju, rakiju i šampanjac, malo i veliko, smešno i tužno, imati i nemati, i bio je
rodonačelnik nove osećajnosti – da nije bilo njega, ni jednom od ovih namunjenih frajera nikada ne bi
palo na pamet da je u redu, pa makar i samo u kafani, - voleti, i patiti i pitati „Gde ću sad, moja ružo“.
I onda, učinio je i nas, devojke, nekako posebnim.
Mi smo bile te ruže, devojčice, voljene, ta mala sunca. Pevao je o nama, o tome kako je bilo nekada, i o
tome kako bi, možda, za nekim kariranim stolnjakom, opet moglo da bude isto tako, romantično i
svetlucavo, i neutešno.
Pomislila sam kako nas je, a da o tome nije imao pojma, učinio boljim osobama-
I, onda sam se nasmešila.